Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
  • entries
    23
  • comments
    3
  • прегледâ
    7479

Мишел ФУКО: ARS EROTICA vs. SCIENTIA SEXUALIS

александар живаљев

635 views

blog-0716532001453418763.jpg

Навршава се 40 година од објављивања, 1976, првог тома Фукоове, никада завршене, "Историје сексуалности". Први том, под поднасловом "Воља за знањем", објављен је у српском преводу Јелене Стакић, 1978., у исто вријеме када и превод на енглески, а само годину дана од превода на њемачки језик. Убрзо је уследило и друго издање код нас, што је изненадило и самог Фукоа (интервју НИНу 18.02. 1979). Ипак, "Историја сексуалности", свакако не најбоље, па ни најпровокативније дјело Мишела Фукоа (1926-1984), као да својим супротстављањем у интелектуалном свијету владајућом марксистичким и психоаналитичком сликом прошлости, још није нашла адекватну рецепцију у нашем друштву, које је тек у послиједњим деценијама ушло у ону фазу модерности "у којој нагомилава, и то у сразмерно краткој повести, толику количину дискурса о сексу".

Како је ово био и период, бар привидне, "ренесансе религиозности", а религија и психолошка поимања сексуалности су се нашли пред испреплетеним интересима супротстављености и сарадње (примјер: претпрошло и прошлогодишње засиједање Бискупског синода Римске цркве), највише на пољу схватања улоге породице (којој је Фуко приписивао остатке суверености у временима опште потчињености дискурзивним моћима, в: "Психијатријска моћ", Светови, Нови Сад, 2005) и полног уживања; учинило ми се прикладним отворити ову тему духовним лицима и лаицима, генаелошком Фукоовом хипотезом о општости сексуалног исповиједања у савременом западном друштву. (А.Ж.)

____________________________________________________

 

Историјски гледано, постоје два велика поступка којима се износи на видело истина о сексу. С једне стране, друштва - а било их је много: Кина, Јапан, Индија, Рим, арапско-муслиманска друштва - која су даровала себи извесну аrs eroticu. У еротичној уметности, истина се изводи из самог уживања, узетог као пракса и нагомиланог као искуство; уживање се узима у обзир не у односу на неки неприкосновени закон дозвољеног и забрањеног, нипошто не упућивањем на неко мерило корисности, већ прво и пре свега у односу на себе само; оно се има упознати као уживање, дакле према томе колико је јако, које му је особено својство, трајање, који су му одзиви у телу и души. Боље речено: то знање треба да се преточи у саму сексуалну праксу, да би је као изнутра подстицало и појачавало јој дејство. Тако се ствара знање које мора остати тајна и то никако због елемената срамотности који би се могао приписати његовом објекту, већ услед неопходности да се око њега подигну највеће ограде, јер, кад би се разгласило, изгубило би, према предању, дејственост и моћ. Битан је, дакле, однос према учитељу који је власник тајне; само је он може пренети на езотеричан начини као кулминацију иницијације ка којој, са беспрекорном вештином и озбиљношћу, води учеников напредак. Дејства ове уметности поучавања, много издашнија но што би се могло замислити по сувопарности упутстава, морају да преобразе онога коме допадну повластице што их она даје: потпуна власт над телом, јединствена наслада, заборављање на време и границе, еликсир живота, уточиште од смрти и њених претњи.

Наша цивилизација, на први поглед барем, нема никакву ars eroticu. Заузврат је она, несумњиво, једина која примењује извесну scientiu sexualis. Или, боље речено, која је током векова, да би рекла истину о сексу, развила поступке који се, у суштини, управљају према једном облику моћи-знања у изразитој супротности са уметношчу иницијације и учитељевом тајном: реч је о исповести.

Западна друштва су, од средњег века барем, исповест уврстила у главне обреде од којих се очекивала продукција истине.../.../ исповедање је на Западу постало једна од најцењенијих техника за производњу истине. Од тада смо постали друштво које непрекидно нешто исповеда. Исповест је надалеко и нашироко расула своје дејство: у праву, медицини, педагогији, у породичним односима, љубавним везама, у свакодневном животу и најсвечанијим обредима: признајемо своје злочине, своје грехе, исповедамо своје мисли и жеље, своју прошлост и снове, исповедамо своје детињство, своје болести и невоље; ватрено се заузимамо за то да са највећом тачношћу кажемо све оно што је најтеже рећи; исповедамо се у јавности и у приватности, родитељима, васпитачима, лекару, онима које волимо; признајемо сами себи, у задовољству и муци, ствари које не можемо рећи ником другом и од којих правимо књиге. /.../ Човек је, на Западу, постао животиња која признаје. /.../

Од хришћанске исповести до данас, дакле, секс је био повлашћен предмет исповедања. Оно што се крије, веле. А ако је он, напротив, оно што се, на сасвим посебан начин, исповеда? Ако је обавеза да се он прикрива само друга страна задатка да се он призна (затајити га утолико боље, утолико брижљивије што је исповест о њему важнија - то захтева строжи обред и обећава пресуднија дејства)? Ако је у нашем друштву секс био оно што је, сада томе има неколико векова, подведено под неуморни систем исповедања? Покретање дискурса о сексу, о чему је било речи раније, расејавање и поткрепљивање хњетерогених сексуалности, можда су два дела једног те истог диспозитива; они се у њему спајају захваљујући средишњем елементу једног признања које приморава на истинит исказ о сексуалном особењаштву - ма колико претерано било. У Грчкој, секс и истина повезивали су се у облику педагогије, преношењем, с тела на тело, драгоценог знања; секс је служио као иницијација у знање. За нас, истина и секс спајају се у признању, преко обавезног и исцрпног цеђења неке личне тајне. /.../

Због структуре моћи која му је иманентна, дискурс исповести не може да дође одозго, као у арс еротици, неприкосновеном вољом учитеља, већ одоздо, као обавезни говорни чин, који неком заповедничком принудом разваљује печате дискреције и заборава. То што он узима као тајну није скопчано с високом ценом онога што има да се каже и малим бројем оних који заслужују да од тога имају користи, већ са његовом мрачном блискошћу и општом нискошћу. За његову истину не јамчи охоли ауторитет наставе нити традиције коју преноси, него веза, суштинска дискурзивна присност између онога ко говори и онога о чему говори. Насупрот томе, доминација није на страни онога ко говори (јер он је тај који је приморан), већ на страни онога ко слуша и ћути; не на страни онога ко зна и даје одговор, већ на страни онога ко испитује и за ког се мисли да не зна. А тај дискурс истине на крају дејствује не на онога који га прима, већ на онога од кога је изнуђен. С тим признатим истинама највише смо удаљени од учених иницијација у уживање - са оном њиховом техником и тајновитошћу. Уместо тога, припадамо друштву које је уредило, не кроз преношење тајне, него кроз лагани успон поверавања, тегобно знање о сексу.

***

Исповест је била, а то је и данас, општи стандард по ком се управља продукција истинитог дискурса о сексу. Она је, ипак, знатно преображена. Дуго је остајала чврсто ужлебљена у праксу покоре. Али, мало-помало, од времена протестантизма, противреформације, педагогије, деветнаестовековне медицине, она је изгубила своју искључиво обредну и ексклузивну локоализацију; распространила се, примењивала се у низу различитих односа /.../

Пустимо приче оних који верују да је у 19 веку истина о сексу, помоћу страховитог механизма блокаде и основног помањкања дискурса, изостављана више но икада. Помањкање, то не, него претрпаност, удвајање, пре исувише него премало дискурса, у сваком случају сударање два начина продукције истине: поступка признавања и научне дискурзивности /нпр.../ Постулатом опште и неодређене узрочности: примораност да се све каже, могућност да се све пита, добиће оправдање у начелу да је сексу дата неисцрпна и полиморфна узрочна моћ. За најтананије збивање у сексуалном понашању - случајности или одступање, помањкање или прекомереност - верује се да је кадро да целог живота изазива најразноврсније последице.; нема болести или телесне патње за коју 19 век није замишљао да има и делимичну сексуалну етиологију. Од лоших дечјих навика до сушице одраслих и старачких шлогова, живчаних болести и дегенерације расе, тадашња је медицина изаткала праву мрежу сексуалне узрочности. То нам се одиста може учинити невероватним, али принципи о сексу као "узроку свега и било чега" теоријско је наличје једне техничке потребе: постићи да у пракси научног типа функционишу поступци исповести, која у исти мах треба да буде потпуна, минуциозна и постојана. Бескрајне опасности које секс собом носи оправдавају исцрпни карактер испитивања ком је подвргнут. /.../ Методом тумачења; ако треба признати, разлог није само тај што би онај коме се признаје имао моћ да опрости, утеши и усмери. То долази отуда што рад на продуковању истине, ако истину желимо научно да потврдимо, мора да прође кроз тај однос. Истина не почива само у особи која је, признајући, износи готову на видело. Она се образује двојако: присутна, али непотпуна, слепа за себе саму, код онога ко говори, може се докончати само код онога ко је прима. На њему је да каже истину о тој мрачној истини: оно што је исповешћу обелодањено треба удружити са одгонетањем реченог. Онај што слуша неће бити само господар опроштаја, судија који кажњава или разрешује; он ће бити господар истине. Његова улога је херменеутичка. У односу на исповест, његова моћ није само у томе да захтева пре но што је дато, или да одлучује пошто је већ изречено; она је у томе да конституише дискурс истине на основу признања и његовог одгонетања. Стварајући од исповести не више кушњу, већ знак, а од сексуалности нешто што треба тумачити, 19 век је створио себи могућност да поступцима исповести допусти да оперишу у регуларној формацији научног дискурса. /Уз то медикализовањем дејства исповести.../: Истина, ако се каже на време, коме треба и од стране онога ко је поседује а једновремено је и одговоран за њу, исцељује./.../ Наше друштво подарило је себи једну scientiu sexualis./.../

И треба се запитати да ли, од 19 века, scientia sexualis - под маском свог пристојног позитивизма - не функционише, барем извесним својим одликама, као ars erotica. Можда је ова продукција истине - ма колико је научни модел застрашивао - умножавала, појачавала па и стварала себи својствена уживања. Често се каже да нисмо били кадри да измислимо нова уживања. Барем смо изумелиједно друго: уживање у истини о уживању, уживање у томе да је знамо, да је излажемо, да је откривамо, да будемо очарани када је видимо, да је кажемо, да задобијамо и заробљујемо друге помоћу ње, да је поверавамо у тајности, да је лукавством истерујемо на чистац - специфично уживање у дискурсу истине о уживању.

Најважније елементе једне еротичне уметности повезане са нашим знањем о сексуалности не треба тражити у идеалу здраве сексуалности што га обећава медицина, ни у хуманистичкој сањарији о потпуној и расцветалој полности, поготово не у лиричности оргазма и добрим осећањима биоенергије (овде је реч само о њиховим нормализујућим употребама), него у овом умножавању и појачавању уживања која су скопчана с продукцијом истине о сексу.

 

Мишел Фуко: Историја сексуалности I - Воља за знањем, превод Јелена Стакић, редактура превода и поговор Дејан Аничић, Карпос, Лозница, 2006.



0 Comments


Recommended Comments

Нема коментара за приказ.

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...