Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Лични Блогослов

  • entries
    114
  • comments
    74
  • прегледâ
    119614

Contributors to this blog

О блогу

Лични Блогослов

Измена у овом блогу

Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО

Богоустановљеност Свете Тајне Свештенства условљена је богоустановљеношћу и значајем саме јерархије новозаветне Цркве. Јерархија је у Цркви установљена да би била оруђе деловања Духа Светога у Светим Тајнама, у учењу и управљању Црквом, те да би се кроз њу – по прејемству од апостола, који су Духа Светога примили од Исуса Христа – ток благодати непрекидно разливао од Христа као извора и на временски и просторно удаљене народе. Очигледно, постављање лица која су призвана да буду оруђа деловања Духа Божијег може да изведе само Дух Свети, а не људи; сходно томе, начин постављања треба да буде нарочит, Божански, светотајински и при томе видљив“. Други циклус емисијâ "Светотајинско богословље" отпочео је тумачењем Свете Тајне свештенства. У оквиру дведесет прве емисије, којом и почиње други циклус, говорили смо о основама Православног учења о Светој Тајни свештенства.    Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић   Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО)          

ризница богословља

ризница богословља

 

Блаженства - позив на радост

Немојмо чинити страшну грешку, стављајући Јеванђеље и Христа у сферу „духовног“, „религиозног“, некад чак и „философског“. Христос и Јеванђеље су конкретни, животни, свакодневни, они не спадају у сфере, они су стално и свуда ту; Бог се тиче нас свагда и увек, у нашем свакодневном животу, у ономе што дефинише нас и наше одлуке. Блаженства нису упућена онима који су „религиознији“, „духовнији“, „побожнији“. Није Христова реч тешка, није одговорност пред Богом страшна. Живот по Јеванђељу је оно што је сваком човеку у природи. Сваки грех је одступање од Јеванђеља, одступање од природног начина живљења и залажење у неприродно постојање. Не бојмо се. Сви смо призвани и свима нам се Христос обраћа. Не говоримо: „Ја ово не могу, ја сам сувише грешан, то је сувише тешко“. Није Бог судија, већ је Бог Отац. Мој, твој, наш Отац. Није Христос Онај Који осуђује, већ Онај Који теши, позива, лечи, даје снагу, Онај Који воли. Корак по корак, осмех по осмех, сузу по сузу, и радост и мир којем сви тежимо чека нас да их изнова и изнова задобијамо и кроз Христа даље другима делимо. То није прича, то није тек беседа, то је стварност. Колико је стварна и снажна, а опет необухватљива и дивно тајанствена љубав коју осећаш према својој деци, мужу или жени, пријатељима, породици, још је стварнија, још је већа и узвишенија љубав којом нас Бог воли. Ако боље размислиш – умом и срцем – лако ћеш препознати све доказе Његове љубави. Бог није идеја, идеал, или обичај – Бог је конкретна и увек присутна Особа. И воли те као што ти волиш своје најближе – и више. И како да се Христова реч не назива Јеванђељем – Радосном Вешћу!? Радујмо се и веселимо се!   Блаженства су један од најзначајнијих делова Јевнђеља и сматра се да су новозаветни Декалог ( Десет Божијих заповести). Међутим, Христос своје речи не упућује попут заповести, већ попут утехе: „Блажени који плачу, јер ће се утешити!“ ( Мт. 5,4) Блаженства су записана у Јеванђељу по Матеју и Јеванђељу по Луки, са неким незнатним разликама, што можемо приписати различитом стилу и теолошкој поруци коју је сваки од ових аутора желео да пошаље. Матеј на самом почетку напомиње да се Христос попео на гору пре казивања блаженстава, што је алузија на Синај, гору где је Мојсије добио Десет заповести. Сам облик блаженстава је сличан псалмима. Понављање речце „јер“ указује на будућност, есхатон; међутим, како ћемо видети, обећана утеха и награда блаженима добија се „већ сад и још не“, дакле, и за време овоземаљског живота. У суштини, Једини Свеблажени јесте Сам Бог, а човек, створен по лику Божијем, очишћењем и узлажењем, као на гору – постаје блажен. Свети Григорије Нисијски објашњава термин „блаженство“ као непрестано радовање без сенке, нешто суштински противно стању жалости. „Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско“ ( Мт. 5, 3 ) Ко су сиромашни духом? Да ли то значи да човек без полета, без енергије, жеље, без идеје – што би све могли назвати духом – да ли то значи да је таквом човеку загарантовано блаженство? Свакако да Христос не мисли на то. Није реч о сиромаштву духа по себи, већ је реч о томе како се осећају они који дух имају (а имамо га сви). Да упростимо, замислите да један човек каже за себе: „Ја сам добар човек“. Да ли би заиста добар човек одговорно пред другима тврдио да је добар? Не, јер онда би то значило његову самодовољност, завршетак труда, значило би да своју доброту испољава успут чинећи себи и својој доброти хвалоспеве. Добар човек, добар хришћанин, никада неће пред другима признати своју доброту. Јер он има свест о томе да је доброта једини природни, нормални начин постојања човека. Он има свест да доброту не би ни могао да чини да му Бог не показује доброту сваког трена, његова доброта је, у ствари, Божија. Он има свест о томе да није довољно учинио, да врлине које има нису довољне, да је он и даље сиромашан пред Богом и другима – сиромашан добротом, сиромашан љубављу, сиромашан духом и он жели још, моли још, труди се још. Хришћанин се пред лицем Божијим и лицем другог човека увек осећа као сиромашан, недоречен, његов циљ није испуњен, Царство није још задобијено, жеђ за Богом и Божијим никад не јењава и осећа се, ма колико волео и даривао себе, да не воли довољно и да је грешан. Да не испадне како ово блаженство позива на самопрезир ( то никако! ) препричаћу кратку причу тренутно мени непознатог аутора, у нешто скраћеној верзији. Да ли бисте се осећали као значајни кад би као радник стали пред директора фирме? А да ли бисте се осећали значајним да сте тај директор фирме? Како би вам било да ви, директор фирме, станете пред председника државе? Да ли бисте мислили да сте важни ви, председник државе? Колико бисте били важни као председник државе пред председником Уједињених Нација? А колико бисте се осећали као велики, богати и значајни кад бисте стали пред Бога, Створитеља Универзума, Оног Који свакога познаје именом и ликом, познаје га у срце, у срж, у Чијим је рукама живот и смрт, време и простор, васељена и атом? Велики је парадокс и радосна, до суза радосна вест ( Јеванђеље) – човек је уједно мали и велики пред лицем Божијим. Узимајући у обзир величину космоса, мноштво људи и судбина од постања до данас, ми смо честица у ковитлацу времена и догађаја. Узимајући у обзир Божију љубав и Његову жељу да приђе сваком човеку, да Га загрли као Свога, ми смо велики. Ми смо Његова деца и пријатељи. Сваког од нас познаје, у срж нас познаје, боље него ми сами, и прати нас, макар нам некад све говорило супротно. И даривао нам је велико достојанство, створени смо по Његовом лику и вером и трудом можемо да чинимо велике ствари. Ми смо велики и мали уједно. Али само ако схватимо наше сиромаштво, задобићемо богатство, БОГатство, испуњеност Богом. Благо онима који увиђају непрегледно богатство љубави и силе Божије! Они осећају да пред изобиљем Духа Божијег дух створеног човека остаје само икона те пуноће... Богатство ( духа) се тако назива јер долази од Бога. Христос не каже да ће Царство небеско у будућности припадати онима који су увек жељни Духа Божијег, већ каже: „њихово је(сте) Царство небеско.“ Благодат Божија већ сада силази на оне који је желе и они већ сада улазе у Царство небеско, иако ће његова пуноћа наступити у будућности. Као и наставак овог текста.   Грешни раб Божији Марко Радаковић пратите текстове овог раба преко фејсбук странице на https://www.facebook.com/avdenago1987/timeline Прочитајте још сличних текстова овде http://avdenagom.blogspot.rs/2015/12/blog-post.html Фотографија је преузета са orthphoto.net , nemam autorska prava, pripadaju autoru.

.............

.............

 

Пијана "вера"

На почетку Божићњег јутрења било је педесетак људи, до отпуста је остало једва петнаест. У међувремену су млади улазили и излазили, нисам могао нити желео да пратим. Петнаест до два ујутро, враћам се из цркве. Први снег је нападао и даље пада, лепота града и природе доприносе свечаности празника. На улици срећем пијане или припите момке и девојке, чујем гласну „живу“ музику из оближњег кафића. Четрнаестог јануара, када је први дан нове године и кад се на Литургији обраћамо Богу управо да би време које је пред нама благословио – храм полупразан. Само вече раније на платоу испред цркве патриотска удружења су организовала дочек, на који нисам отишао са разлогом. Нисам отишао поучен искуством и сусретом са огромном дозом неукуса, буке, са експлозијама разних врста петарди, са пијаним и препитим особама и неретко екстремним десничарским изливима национализма. А све под паролом како смо православци и како наша вера захтева од нас овакво понашање. Не волим да глобализујем, и никада то нећу чинити, али огроман број оних који се издају за православце немају везе са православљем и светињом коју често помињу. Вера традиционалиста се своди на ритуале, обичаје, храну, пиће и песму и – то је све. Чак се и „Оче наш“ изговара више као мантра неголи као молитва. Ако одузмемо Православљу молитвеност и скромност – шта нам остаје? Наше крсне славе су све, само не скромне и молитвене, а то је једино што би и требало да буду. На Бадње вече се спреми богата посна трпеза, често ту трпезу спреме људи који не посте цео пост, осим тог једног дана. И на Бадње вече се преједу рибе, колача и препију вина. Божић да не спомињемо. На интернету сам већ поставио ово питање и појединци су бранили обичаје својих дедова, тврдећи како би породица знала по три месеца да једе пасуљ, да би на Божић могла себи приуштити прасе – то је својеврсна жртва Христу. Постоји успоствљен и Црквом благословен начин како хришћани приносе жртву – то се зове Причешће, пост, молитва, милостиња. На крају крајева, каква је то „жртва“, па то прасе ће се свакако појести од стране тих укућана? Више делује као својеврсни изговор, деизација обичаја као таквог, допуштање да исклизне смисао. Напијање и преједање у име Божије је узимање имена Божијег узалуд. Увек част изузецима, шта год спремали за јело, за велике празнике. Ми смо народ који ставља хедонистичку страну весеља пре молитвене радости и, често, пре радости коју нам доноси сусрет са ближњим. Ако би живели у прва три века, Срби би вероватно радије отишли на пир у римски двор, неголи у хришћанску катакомбу. Будимо искрени – међу првим идејама и првим осећањима које нас преплаве када чујемо да сутра идемо на славу, роди нам се слика богате трпезе. Колико гостију је отишло са домаћинима у цркву, на Литургију или вечерње? Колико домаћина је уочи ручка прочитало или препричало житије светитеља? Колико домаћина је уопште упознато са житијем свог патрона? Колико њих зна ко је та особа, која штити њега и његову породицу? Колико домаћина учини милостињу? Причести се? Хвала и слава Богу, изузетака има, али број је мали. Занемарљив. Нико није против весеља као таквог. Постоји време за тако нешто. Не можемо попут неких пуританаца бити категорички противници малих животних задовољстава. Бог нам је дао овај свет да се њиме служимо и уживамо у његовим добрима, наравно, увек знајући меру. Али је погрешно доживљавати Христове и светитељске, па уједно и наше породичне празнике – као изговор за преједање и опијање. Изговор – намерно кажем – јер не мора се за Божић спремати прасе, нити се мора на Бадње вече јести риба. Довољно је на Бадње вече постити, а на Божић јести мрсну храну. Наши преци су се трудили да те дане учине што свечанијима и на трпези, па су их тако спремало, сходно својим могућностима. Углавном при том нису одузимали празницима молитвеност и скромност којима морају бити испуњени, да би били прослављени ваљано и достојанствено. Дакле, нека и рибе и прасета на столу, али не дирајмо смисао. Може и једно и друго, уколико особа има умерен однос према храни и пићу. А да код нас то није случај сведочи чињеница да се већина удебља након зимских ( већином литургијских ) празника. То је чак „ушло“ у шале. Сваки верски празник је литургијски, од Литургије прослављање креће и преноси се у наше домове. Можда је то и најважнији проблем, махом се изгубила литургијска димензија прослављања празника код нашег народа. Божић није Божић у својој пуноћи без учествовања у богослужењу и узимања Тела и Крви Христове. Под „учествовање у богослужењу“ не сматрамо тргање бадњака из руку свештеника и паљење истог уз куваног вино. Од бадњака многи праве тотеме и идоле, а то је просто симбол дрвета који су пастири ложили кад се родио Христос, ништа више. Нема магијску моћ, нити доноси срећу у кућу. Наш однос према Богу и ближњем је једина мера колику срећу ће нам Господ даривати. Опростите на можда сувише критичном тону овог текста. Али заболи човека кад види да се светиња профанише, да се о Божићу више пева по кафанама него по црквама, да се моји ближњи више веселе парчету дрвета него живом Христу и да ће радије себи направити богату трпезу у име Божије неголи у Његову славу чинити милост другоме. Праштајте и сретни вам празници! Марко Радаковић о Светом Василију Великом, Господњег лета 2016. Пратите аутора https://www.facebook.com/avdenago1987/timeline Још оваквих текстова овде http://avdenagom.blogspot.rs/p/blog-page_22.html

.............

.............

 

Сократова радост и Христова туга

(Објављено у Православном мисионару новембар/децембар 2013.) „Сви они који на прави начин негују философију ни за чим другим не теже него да умру и буду мртви...“ Платон, Федон „Жалосна је душа моја до смрти... Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова...“ Јеванђеље по Матеју 26, 38-39 Сократ, учитељ великог Платона, оптужен је да хули на богове и да квари омладину. Осуђен је на смрт. Окружен својим пријатељима, који су га будно слушали у тамници, мирно је чекао смрт. На његовом лицу била је радост. Тешио је своје пријатеље доказима о бесмртности душе. Страх од смрти одгоњен је дијалектичком нужношћу. Ум је смирио Сократа. Исус, учитељ рибара које је изабрао за своје апостоле, оптужен је да се гради једнак Богу, да се издаје за Месију (Христа) и да је због тога богохулитељ (Мк 14, 61-64) који заводи изабрани Божији народ, Израиљ. Осуђен је на смрт. Његови пријатељи, ученици његови које је изабрао за јеванђелске апостоле, оставили су га самог у тами Гетсиманског врта. Спавали су док је он дрхтао од туге и страха пред долазећом смрћу. На његовом лицу биле су зној и сузе. Тешио се молитвом Оцу. Страх од смрти одгоњен је вером у Оца и прихватањем воље његове. Љубав према Оцу је Исусу давала наду. Зашто се човек Сократ не боји смрти? Зашто се човек Исус боји смрти? Зашто је првоме душа весела а другоме тужна? Због тога што се човек, истина, живот и смрт разликују у очима једног и другог. Није Сократ лагао. Његово умовање ишло је ка истини, у добром правцу, али није коначно стигло до ње. Он је стигао до спознаје до које може стићи облагодаћени, божанском иконичношћу почашћени људски ум. Ипак, Сократ није стигао до краја, до циља. Дивном и смиреном мудрацу Сократу недостајао је Отац. Недостајао је Други. Коначни и истинити одговор о животу и смрти. Христос, Богочовек, доноси управо ту целовиту философију живота. Ипак, она није тако чврсто и безбедно ушушкана у дијалектичку нужност. Није ушушкана у умом гарантовану удобност која је Сократу измамила осмех на лицу. Христова наука наставља иза те удобности. Зато је она потрес од којег навиру зној и сузе. Вера у Другог. Вера у Оца. То је потрес који је неопходан да би се истина заокружила, да би живот надвладао смрт. Где се Сократ зауставио? Пред каквим одговором на питање о животу и смрти? И Исус и Сократ поистовећивали су истину са живим и постојећим. Али, откуда онда да се Сократ радује смрти? Зашто философ Сократ хита ка смрти? Отуда што је и живот и смрт гледао на један и једини начин. Шта је живот, по Сократу? Живо и истинито је оно што је просто, једноставно, без делова. Оно је нужно живо и постојеће јер је у њему немогућа промена, немогуће је распадање и раздвајање. Таква је управо душа. Цела и једноставна, несастављена. Зато је бесмртна. Оно што је састављено, оно је и смртно. Смрт је распадање и раздвајање сложеног. Такав је човек, као психо-соматско биће. Он је састављен из двоје: душе (психи) и тела (сома). А и само тело је састављено из мноштва елемената. Отуда, по Сократу, човек, као психосоматско биће и није истинито биће. Зато и треба да тежи да умре, јер се тиме ослобађа сложености. Опстаје душа као једина проста, несложена и зато бесмртна. Зато је душа истинито биће. Истина је простота, оно што је једно и недељиво. Смрт је раздвајање. Раздајања има само тамо где има и сложености. Тамо где је сложеност, тамо је и променљивост. Тамо где је променљивост не може бити истине. Јер, истина је увек иста. Истина јесте. Душа се не може распасти и раздвојити јер је проста, није из делова. Зато је истинита и зато је жива. Душа је оно што јесте у Сократу. Зато се Сократ радује. Смрт је, заправо, бег из лажи у истину. Бег из привида и променљиве сложености у истиниту једноставност. То је бег у живот. Христос говори да су истина и живот у јединствености а не у једноставности. Он се Оцу моли да „сви једно буду“, по узору на његово и Очево јединство (Јн 17, 21). Христос говори о животу који је сложен од многих, али ипак истинит јер је јединствен. Онтологија о којој говори Христос не искључује ону Сократову већ указује на њену краткоћу и недовољност. Отуда су и свети оци говорили, наизглед контрадикторно, о бесмртној души али и о њеној вечној смрти. Хришћански оци поновили су оно што је говорио и мудри Сократ. Јер, и њихов Учитељ је говорио о души која је „претежнија од јела“ (Лк 12, 23). Храбрио их је Учитељ да се не боје „оних који убијају тело а души не могу наудити“ (Мт 10, 28). Заиста, слично је и Сократ храбрио пријатеље своје. Али, Сократ није сазнао да се и душа може погубити, заједно са телом. Није, јер није стигао до коначне истине и живота. Зато није ни знао за ту страшну смрт душе. Како то умире душа? Умире овим: „Никада вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње.“ (Мт 7, 23). Смрт јесте распадање и одвајање. Душа не умире, јер се не може распасти будући да је једноставна, без делова. У себи самој не може се раздвојити. Ову Сократову мудрост поновили су и свети оци. Али, душа се може раздвојити од Бога. И та раздвојеност представља њену смрт. Отуда су оци говорили да је душа бесмртна али да ипак може да умре. Зато што бити жив не значи, како је Сократ мислио, бити једноставан а не бити сложен. Односно, та бесмртност о којој је говорио Сократ, за свете оце, поучене Христом, није довољна да би се говориоло о животу. Бити жив, за оне који су поучени Христовој онтологији, значи бити у јединству са другима. Тако, бити жив значи јединство душе и тела. Али, ни то још увек није довољно. Бити жив значи увести то психосоматско биће човека у однос са Богом и ближњима. Тек у том узношењу себе у однос са Богом и ближњима настаје идентитет, личност. То је живот конкретног, непоновљивог човека, са својим именом и идентитетом. Бити жив, у правом и пуном смислу те речи, значи имати свој идентитет. Тај и такав живот не може обезбедити бесмртна душа, сама по себи. Јер, иако остаје бесмртна јер је нераспадива, она није способна да сачува Сократа од смрти. Душа Сократова вапи да воли и буде вољена, заједно са својим телом. Без те љубави Бога и човека, Сократова душа остаје бесмртна али вечно умирућа. А Сократ, без те љубави, остаје заувек мртав. Хришћански оци, поучени Јеванђељем, говорили су дакле о смрти и животу мислећи на двоје. Са једне стране, бесмртност следује ономе што је просто а тиме и нераспадиво. У том смислу, душа је бесмртна – што значи да је, будући проста, нераспадива. Као таква, остаће заувек жива. Ту су се оци сложили са Сократом, с тим што, за свете оце, душа неће заувек бити без свог тела. И телу, након васкрсења, следује бесмртност. Бесмртан треба да буде човек а не само његова душа. Ипак, оци Цркве су отишли даље, тамо где Сократ није. Живот у потпуном и коначном смислу значио је живог човека са конкретним именом и иденитетом. Значио је постојање конкретне личности. Тог пак живота нема без другог, великог и малог другог – Бога и ближњих. Јер, тај идентитет који значи живу личност не извире из бесмртне душе већ из љубавног јединства са другим – Богом и ближњима. Зато, коначна формула хришћанске онтологије гласи: волим и вољен сам, дакле постојим. Сходно овоме, смрт човека, у оном првом значењу, за свете оце било је, као и за Сократа, раздвајање душе од тела. У другом значењу, смрт је раздвајање душе од Бога. То је оно Христово на Судњем дану: „Никада вас нисам знао; идите од мене...“ Отуда бива јасно зашто су свети оци говорили да душа може да умре иако су, у исто време, тврдили да је она бесмртна. Бесмртност, ону о којој је учио Сократ, лако је појаснити и лако је разумети. Зато ваљда та бемсртност и има много присталица. Зато, јер има снагу да убеди дијалектиком. Има снагу да ушушка човека у самога себе, у ослонац на властити ум и разум. Човек је најспокојнији када му властити разум, снагом својих когнитивних сила, даје одобрење. Бесмртни силогизам. Утеха коју је философија пружила човеку: 1. премиса: распада се и умире само оно што је сложено 2. премиса: душа је проста закључак: душа не умире! душа је бесмртна! Ко може одолети овако сигурној радости? Може ли се ико чудити зашто је Сократ био храбар до самог краја? Не, Сократ није волео смрт. Напротив, Сократ је волео живот. Живот, односно једноставност, без сложености и промена. Смрт је за Сократа била капија пред којом се одбацивала свака сложеност и свака промена и кроз коју се улазило у истинити, бесмртни свет. То и јесте био задатак философије. Силна и моћна лекција. Снагом њене дијалектике падала је свака сумња и неизвесност. Зато су и Сократови пријатељи будни. Разум и дијалектика трезне и буде, имајући моћ да убеде човека и тиме га умире. Зато је и Сократ радостан. Бесмртоност о којој говори Христос није лако појаснити. Она је несместива у дијалектичке форме. Она нема снагу убеђивања које води човека у спокојство. Напротив, она често захтева да разум и дијалектика одступе. Захтева не остајање у себи већ излазак из себе, екстазу ка другоме. Та бесмртност је загледање и поуздање у другог. Зато Христос дрхти и плаче у Гетсиманском врту. Он исказује бесмртни парасилогизам: 1. премиса: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова... (Мт 26, 39) 2. премиса: Или, Или, лима савахтани? (Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?) закључак: Али не како ја хоћу, него како ти (Оче)... нека буде воља твоја... (Мт 26, 39; 42). Ко ће прихватити овакву проповед? Овакву лекцију? Она је лишена сваке сигурности и ушушканости коју нуди разум. Ко ће ово прихватити, кад закључак не следи из премиса? Премисе не имплицирају онакав закључак, онакву одлуку. Христово предање вољи Очевој је сулудо. Ко ће се радовати овом парасилогизму? Мало ко. Зато је Христос сам, у зноју и сузама. Његови пријатељи нису будни као Сократови. Они спавају. Богочовек дрхти у Гетсиманском врту, остављен од својих пријатеља и ученика. У њему дрхти његово човештво, које му не да мира јер га Христос изводи из властите комоције и ушушканости. Његови зној и сузе показују да је пут до истине трновит и узак. Бивајући излазак из себе, истина престаје да буде силогизована утеха. Она постаје догађај. Постајући догађај, истина постаје живот. Екстаза ка другоме. Љубав и поверење. Личност, као коначно и истинито постојање. Христови следбеници и трагаоци за истином морају бити спремни да је поистовете не са силогизованом удобношћу, већ са животом. Уместо дијалектичке лагодности, нуди им се драма и потрес. Нуди им се крст: „Ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде.“ (Мт 16, 24). Нека крстоносци заволе и Сократа и нека помену његову бесмртну душу, не би ли је спасили од смрти. Александар Милојков

Александар Милојков

Александар Милојков

 

Богословље – три питања о Богу (II)

Објављено у Православном мисионару јул/август 2013 Бога нико није видео никад; Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави. (Јн 1, 18) Три су питања о Богу. Три питања, два одговора и једно ћутање. Два знања и једно незнање. Чудна је наука богословље. У њој је некада незнање веће од знања. Истина се показује незнајући, као ћутање, а не само као говор и знање. Која три питања, два знања и једно незнање чине богословље? Ко ће нам бити учитељ? Један од тројице Светитеља коме је Црква доделила име Богослов, свети Григорије. Да, само су се тројица удостојила тог имена. Први је свети апостол Јован Богослов. Други је свети Григорије Богослов, а трећи свети Симеон Нови Богослов. Први је живео на самом почетку хришаћнске ере, био је Христов апостол. Други је живео у четвртом веку, био је епископ града Назијанза. Отуда га зовемо и свети Григорије Назијанзин. Трећи је живео у десетом и једанаестом веку, као византијски монах. Приступимо богословљу, дакле, са светим Григоријем. „На почетак стављамо Оца и Сина и Светога Духа. О њима је реч.“, вели наш Богослов. Богословље је реч о Богу, о Светој Тројици. Досезање одговора о овим питањима, богословље, свети Григорије пореди са пењањем на гору. Са улажењем у облаке, по узору на Мојсија: „И Мојсије уђе усред облака, и попе се на гору...“ (Изл 24, 18). Зашто је „пењање на гору“ метафора за богословље? Бог је на гори Синају наредио Мојсију да се одвоји од осталог народа и да се попне на врх, где ће се срести са Богом. Користећи ову библијсу слику, свети Григорије говори о напору богословља: „Трчах да бих Бога дохватио. Попех се на гору. Пробио сам облак, у њему сам се затекао удаљен од твари и тварности.“ Метафора је јасна. Као што се Мојсије одвојио од народа и пењао на гору не би ли се срео са Богом, тако се и свети Григорије одваја од појмова овога света не би ли докучио Бога. Што се више одвајао то је био ближи врху. Али, зашто су му сметали твар и тварност, појмови о створеним стварима? Отуда што је очекивао сусрет са Богом, Свецем Израиљевим. Qadoš, Светац, други и другачији од света, од творевине чији је Творац. Не може се обухватити ниједним појмом људскога ума. Ниједним обликом се не може описати. Ниједним искуством објаснити. Појмови, облици и искуства су појмови, облици и искуства овога, створеног света. Бог је несместив у њих – јер не припада створеном свету нестворени Бог. Зато свети Григорије оставља твар и тварност. Јер, оно што нам помаже да видимо и схватамо свет, исто то нас чини слепим за виђење и познање Бога. Поставши, тако, слеп за творевину свети Григорије је прогледао ка Богу. И шта је видео? Вели: „Мало провиривши не спознах прву и непомешану природу, која је само сама себи спознатљива, говорим о Тројици... Видех само окрајке и оно што до нас допире. То је, колико знам, величанство у створењима која је Бог створио и којима управља.“ Овде нам наш Богослов открива два питања богословља. Једно знање и једно незнање. Прво питање богословља је: да ли Бог постоји? Бог постоји. Творевина сведочи Творца. „Небеса казују славу Божију, и дела руку његових гласи свод небески.“ (Пс 19, 1). Уређеност свемира, постојање јасних природних закона, фина наштелованост свемира сведоче Творца. Могли бисмо рећи да знамо одговор на ово прво питање богословља, а не да само верујемо. Јер, заиста много више вере треба да би се прихватио алтернативни одговор о уређености свемира – случајност као узрок свега. То је толико невероватно (чак и математички занемарљиво) да је заиста потребна огромна вера да би се случајност прихватила као узрок овог и оваквог света. У данашњим космолошким промишљањима постоје, званично, две теорије које објашњавају антропички принцип. Легитимно је питање: зашто постоји свемир? Али, легитимно је питање и: зашто постоји баш на овакав начин? Јер, могуће је замислити другачије природне законе. Ипак, они су овакви какви јесу, космос је „наштелован“ како јесте, и баш такви природно закони и баш тако наштелован космос, такви параметри, једино омогућавају да настане живот. Да настане човек, са свешћу, умом и разумом. Да ли је то случајно или са нечијом намером? Прва теорија говори да иза свега стоји Ум (Бог) који је узрок космоса и који је уредитељ параметара у њему. Друга теорија говори о постојању тзв. мултиверзума. По тој теорији постоји мноштво универзума са различитим параметрима и различитим природним законима. Један од њих је погодан за живот какав познајемо и то је овај наш. То ће рећи, једна опција од многих је добитна за постојање живота, то је наш космос и зато постојимо у њему. Ова теорија искључује, дакле, било какав трансцедентни узрок нашег света, сводећи све на случајност. Међутим, постојање мултиверзума је недоказиво. Као да смо по овом питању, парадоксално, осуђени да будемо слободни – Бог или мултиверзум. Ипак, чини се да је више вере потребно за прихватање мултиверзума него за прихватање Творца. Јер, ми имамо овај космос засигурно. Не морамо га замишљати да бисмо установили његове фино наштеловане принципе. Тај наш космос, доступан нашим чулима, сведочи нам Творца. Ипак, то нам ништа више не може рећи о Њему без да јесте, да постоји. То је прво питање и прво знање богословља. Свети Григорије Богослов даље говори да није познао, није видео природу Божију. То је друго питање богословља, питање шта је Бог. Та је природа, вели Светитељ, позната само Богу. Човек не зна ништа о њој. Управо зато јер је Бог Светац, Qadoš, други и другачији у односу на свет. Не може се предметно познати, тако што ћемо испитивати Његову суштину и природу. Таквим методом познајемо природу створеног света. То су природне науке и њихова методологија. Бог је, по том питању, недоступан. Богословље нема одговор на питање шта је Бог. Ипак, ово незнање је учено. Њега би хришћани морали да буду свесни, како правог Бога не би заменили идолом. Парадоксално, све док не знају, дотле познају правог Бога. Ако их неко, не дај Боже, убеди да су сазнали, онда су заменили Бога идолом. Немогућност познања природе Божије битно је и из још једног разлога. У питању је однос науке и вере. Будућу да је Бог по својој природи и суштини неприступачан, наука не може ништа рећи о Њему. Не може га ни доказати ни оповргнути. Зато је бесмислено доводити у било какав сукоб науку са вером, било да се то чини у теистичке или атеистичке сврхе. Атеизам одбацује веру управо зато што вери недостаје познање природе Бога. Такво знање би атеисте преобратило у вернике, односно у зналце Бога. Са друге стране, такво знање хришћане би одвојило од Бога. Јер, њихов Бог је Qadoš, Светац, неприступачан посматрању, мерењу и познању кроз категорије науке. Зато, када би наука којим случајем и доказала бога, то не би био библијски Бог, Бог којег хришћани славе и обожавају. Отуда, хришћанско богословље и хришћани морају да чувају своје учено незнање, да не би изгубили познање правога Бога и уместо Њега пригрлили каквог идола. Које је треће виђење светог Григорија? Видео је, дакле, да постоји Бог. За то му је сведок творевина. Није видео природу и суштину Божију. Видео је, каже, „Божија леђа“. То је оно што остаје иза Бога, односно, како рекосмо, Његова творевина. Али, још нешто су Божија леђа: „Када сам погледао, једва сам видео Бога с леђа, али и то скривен Стеном, Богом Логосом који се ради нас оваплотио.“ Опет наш Богослов користи метафору скривања Мојсија у стени, када је овај тражио да му Бог покаже своје лице (Изл 33, 21-23). Овог пута Стена која заклања славу Божију, Његову божанску природу, јесте Оваплоћени Логос. Његова људска природа коју је узео представља „Стену“ која заклања Његово божанство. И то је треће и најважније питање богословља. Питање ко је Бог. Лично познање Бога, које доноси сами божански Логос, Очева Реч која је постала тело (Јн 1, 14). Без Њега би богословље било немогуће. Завршило би се на оном једном питању, постоји ли Бог. Творевина би посведочила да постоји, али човек ништа даље не би могао да каже о Њему. Био би препуштен да га вечно исповеда као непознату, вишу силу или, пак, да измишља лажебогове и идоле, не би ли утолио своју жеђ за познањем Бога. Почетак богословља је, сетимо се речи светог Григорија са почетка, реч о Оцу, Сину и Светоме Духу. Реч о Светој Тројици. То почетно, утемељујуће знање богословља доноси Господ Исус Христос. Оваплоћењем Сина Божијег почео је и траје велики час богословља. Наставиће се... Александар Милојков
 

Богословље – прича о Емануилу (I)

Објављено у Православном мисионару мај/јун 2013 Бога нико није видео никад; Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави. (Јн 1, 18) Богословље или (грчки) теологија, је реч, казивање, прича о Богу. Од свих прича, богословље је најстарија. Прича о боговима стара је колико и човек. Богови су били део света. Древни митови нису говорили само о космогенезама већ и о генези богова. Све је, по тим древним митовим, потицало из исте природе, из једног хаотичног праокеана. Из њега су прво постали богови, па онда редом остала бића, међу њима и човек. Отуда су разлике међу бићима биле само у квалитету. На најнижем ступњу била су бића без словесности и бесмртности – биљке и животиње. На другом је био човек – словесан и смртан. На трећем, највишем ступњу били су богови – словесни и бесмртни. Зато су људи могли да „показују“ и „доказују“ своје богове кроз слике и статуе. Бивајући у истој стварности и у истом свету са човеком, богови су били описиви појмовима света. Тако, личили су на животиње, једну или комбинацију више њих. Кадкад су личили и на човека, некада самог, некада смешаног са животињом. Библијски Бог представљао је заиста нешто ново. Не, Јахве није био само још један међу боговима, који се од осталих разликовао по неком облику или својству. Библијски Бог и библијска вера у Бога била је сасвим јединствена, другачија од свих до тада познатих. Вера старог Израиља није била само специфична због тога што је била монотеистичка. Трагове некаквог монотеизма налазимо и код једног фараона из XIV века пре нове ере. Фараон се звао Ехнатон, а обожао је једног бога, Атона, кога је поистоветио са сунчевим кругом. Поред тога, и сам старозаветни монотеизам прошао је једну своју еволутивну фазу – од монолатрије до монотеизма. Монолатрија је обожавање једнога Бога, али без спорења да постоје и други, „туђи“ богови. Монотеизам, пак, подразумева чврсту веру да постоји само један Бог. Дакле, старозаветна вера није била нешто ново само у смислу монотеизма наспрам општераширеног политеизма. Сам Бог старог Израиља је, у односу на плејаду блискоисточних божанстава, био заиста нешто ново. Тај Бог није припадао истој стварности којој припада човек. Јахве је потпуно други у односу на свет. Он је трансцедентан свету. Између Њега и света постоји бићевна, онтолошка разлика, а не само кавалитативна разлика, једне и исте стварности, као код богова других, блискоисточних народа. Зато је Јахве изван свакога појма, изван сваке мисли и речи, неизрецив, неописив и неизобразив. Зато је и назван „Светац“ Израиљев (хебр. Qadoš), јер је потпуно други, неприступачан и несазнатљив (као што су сазнатљиве ствари нашега света). Јахве се управо као такав и открива: „Ја сам Бог, а не човек, Светац усред вас.“ (Ос 11, 9). Овде реч „Светац“ треба разумети као „потпуно други и другачији“, у односу на људе и створени свет, а не као пуку квалитативну разлику између Бога и света. Отуда је Израиљцима најстроже забрањено изображавање Бога, било кроз слике или кипове: „Не гради себи лика резана нити какве слике...“ (Изл 20, 4). Јер, свако изображавање подразумева наше, људске појмове, појмове створеног света. Будући да се тим појмовима не може изобразити неизобразиви Бог, Светац, потпуно други и другачији од своје творевине, свако сликање, или вајање, или клесање Бога у камену или дрвету представљало би лажног бога и идола. Јахве није Бог о коме се може говорити и који се може описивити, како су то чинили други народи са својим божанствима. „Не узимај узалуд имена Господа Бога својега; јер неће пред Господом бити прав ко узме име његово узалуд.“ (Изл 20, 7), једна је од Божојих Заповести датих Мојсију. Јахвеу приличи хвала и слава. Хвала и слава су једини човеков одговор на Божије откривање. Пророци Божији пророковаху „уз гусле и псалтире и кимвале“ (1Днев 25, 1). „Хвалите га према сили његовој, хвалите га према високом величанству његовом.“ (Пс 150, 2), кличе псалмопојац. Како Бога хвалити, како о њему богословствовати? „Уз глас трубни“, „уз псалтир и гусле“, „с бубњем и весељем“, „уз кимвале громовне“ (Пс 150, 3-5). Реч о истинитом Богу, богословље древног Израиља, значило је сусрет са живим Богом, Богом који се слободно открио човеку. Отуда и истинито богословље увек почиње од Бога. Бог је први Богослов и учитељ богословља. Човек богослов јесте онај који је живи учесник тог великог часа богословља, сведок сусрета са живим Богом. Бог древног израиља је Бог сусрета. Тако се и представљао својим изабраницима, својим богословима: „Ја сам Бог оца твојега, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев.“ (Изл 3, 6). Јахве се препознавао кроз сами живот његовог изабраног народа, кроз историјско искуство. Он нити је био описив као „Бог по себи“, нити су древни Израиљци имали свест са таквим питањем о Богу. Тај „Бог по себи“ је предмет богословља јелинског ума. То је Бог философа. Бог Платонов и Аристотелов и Бог Декартов. Бог философа није ништа друго до једна обична али нужна „чврга“ која је покренула свет. Против те философско-божанске чврге писао је Паскал: „Не могу да опростим Декарту; њему би било веома мило, у целој његовој философији, да се могао проћи Бога; али се није могао уздржати да му не припише да је он дао почетну чвргу, да би се свет ставио у покрет; после тога њему Бог више не треба.“ Тако и богословље, које остави Откровење, које остави сусрет и бивање са Богом и претвори се у спекулацију и људску философију, постаје чвргање. Празнословље које звечи таман као и чврга по празној тикви. И богови других блискоисточних народа, међу којима су Израиљци живели, били су некакви „богови по себи“. То су мртви објекти, идоли описиви сами собом, својим облицима и особинама. Богослови тих богова су клесари и вајари мртвих предмета. Иако су замишљани као мноштво, као пантеони, ти богови су били самци, описиви сами собом. Богословље њихових богослова било је богословље црта и облика. То богословље давало је богопознање као познање предмета. А предмет се увек познаје „по себи“. Познање предмета чине јасне линије које га одвајају од свега што је друго. Зато су предмети мртви. Зато су и предметни богови мртви, јер се њихово познање не темељи на живом односу, на сусрету. Бог Израиљев јесте Бог сусрета, Бог Откривења. Откривење и подразумева сусрет, подразумева двоје: онога који се открива и онога коме се открива. Зато је и истинско богословље сусрет. Бога са човеком и човека са Богом. Сусрет две слободе. Богопознање није предметно. Богопознање је Бога-са-нама-бивање. Емануил, или „Са нама је Бог“ (Ис 7, 17). Богословље је, дакле, прича о Емануилу. Ту причу о Емануилу, богопознање као Бога-са-нама-бивање, древни Израиљ живео је као чежњу и ишчекивање. Тај сусрет и бивање са Богом био је попут слутње и „страха и мрака великог“ (Пост 15, 12) који обузимају човека, Аврама, који је чезнуо за датим му обећањем. Мојсије прилази „к мраку у којем беше Бог“ (Изл 20, 21). Силазак Господа „у огњу“ пред Мојсија (Изл 19, 18), било је обећање и утеха чежњи за светлом. Обећање да ће доћи „светлост која светли у тами“ (Јн 1, 5). Емануил или „Са нам је Бог“. Богословље је прича о њему, о Емануилу. Наставиће се Александар Милојков
 

Платонов бог уобличитељ и библијски Бог Творац

(објављено у Православном мисионару, март/април 2013)     Могли бисмо да говоримо о многим дискусијама отаца Цркве са грчком философијом и међусобним утицајима који су из тога проистекли. Међутим, засигурно највећи утицај на отачку мисао имао је Платон, са свим својим каснијим фазама, средњим и новим платонизмом. Овде ћемо размотрити неке основне Платонове ставове везане за онтологију и космологију. Упоредићемо бога у Платоновој философији са библијским Богом, Богом Арама, Исака и Јакова (Изл 3, 6).
Прво питање које се поставља јесте питање постојања света, овог нашег космоса кога чулима опитујемо и у коме живимо. Има ли овај наш опитни свет почетак и да ли ће имати краја? Или пак нема, него је беспочетан и бексрајан? Да бисмо дошли до одговора на ова питања, ми ћемо се позабавити Платоном, из разлога што је управо његова мисао ушла у најозбиљнији дијалог са отачком мишљу, када је реч о питањима која нас интересују. Да ли је овај наш свет по Платону вечан, односно беспочетан? Не, није. То је једна суптилност у Платоновом систему коју треба јасно истаћи. Када је биће у питању, Платон ту прави јасно разграничење. „По мом мишљењу, треба, најпре, извршити ово разграничење: шта је вечно биће, а шта је пак оно вазда бивајуће, а никад није биће.“, говори Платон у свом Тимају, јасно правећи разлику између вечног бића и појавног света који је у покрету и пролазности.
Шта је заправо беспочетно, а шта то није, код Платона? Свет, космос, није беспочетан, већ су вечни и беспочетни његови узроци. Космос је за Платона, заправо, уређени и уобличени првобитни хаос. Космос и јесте грчка реч која, између осталог, значи и украс, склад, поредак. Одатле и реч козметика у нашем језику. У овој етимологији крије се и само античко поимање свемира као лепо уређеног првобитног хаоса.
Као такав космос има свој узрок, па тиме и почетак постојања. Јер, Платон вели: „Све што се рађа, нужно постаје дејством неког узрока, јер ништа одвојено од узрока не може настати...Што се тиче целокупног неба или космоса...најпре треба испитати...да ли је небо увек било, немајући никакво начело постања, или је постало од неког начела...Оно што се може осетити чулима, што је доступно мнењу путем опажања, показало нам се као бивајуће и створено.“
Овакав Платонов став био је у многоме близак хришћанском онтолошком поимању. У многоме, али ипак не и у свему. Свет као уређена целина има свој узрок и свој почетак и ту се хришћанска мисао слаже са Платоном. Међутим, када је сами узрок настајању космоса, као и схватање самог појма „настајање“ у питању, хришћанска мисао креће супротним смером у односу на Платона.
Размотримо који су то узроци настанку космоса и шта значи то „настајање“ код Платона. Рекосмо да су управо ти узроци или начела, по Платону, вечни и беспочетни. Таквих узрока је три: (1) causa efficientis, кога Платон назива богом (демијург) и „најбољим међу узроцима“; (2) causa formalis, то су чувене Платонове идеје или форме, на основу којих је демијург обликовао следећи, вечнопостојећи узрок, (3) causa materialis, који представља тродимензионални простор, протежност.
Шта онда чини Платонов бог, „најбољи међу свим узроцима“? Он облукује материју, односно тродимензионални простор, умом сагледавајући свет вечних идеја или форми. Те форме бог утискује у материју, коју Платон назива „мајком приматељком“. Тако настају оформљена бића космоса, као слике оног идеалног света вечних и непроменљивих форми или идеја.
Дакле, Платонов бог је бог уобличитељ. Он уобличава, уређује првобитни хаос, али користећи већ постојећу материју и форме. Та друга два узрока постоје независно од бога, представљају датост и самом Платоновом богу. Са те стране, његов бог је условљен у својој уређивачкој делатности. Да ли је барем слободан у одлуци да хаос доведе у ред и склад, у космос? Конкретно, може ли се поставити питање: зашто Платонов бог ради то што ради? Платон даје одговор и на то питање: „Кажимо, дакле, који је узрок да је Сјединитељ сјединио постојање и овај свемир. Био је добар. Био је добар, а у добром се никад ни према чему не рађа никаква завист. Будући од ње слободан, пожелео је да све буде што сличније њему самом.“
Платонов бог је поистовећен са добротом. Међутим, то што је Платонов бог добар, то не значи да је његов акт уређења хаоса акт слободе. Не, јер бити добар, по Платону, значи волети оно лепо, а презирати оно супротно лепом. Та нужност која је уткана у доброту, приморава Платоновог бога да хаос доведе у склад. Дакле, он има дебели разлог за оно што чини, „сматрајући ред у сваком погледу бољим од нереда“ и јер „ није допуштено да најбољи чини било шта друго осим онога што је наjлепше“, образлаже нам Платон.
Да упоредимо сада у каквом су међусобном односу Платонов бог уобличитељ и хришћански Бог Творац. Платонов бог, иако космос има почетак, не ствара тај космос ни из чега (ex nihilo), већ он (космос) настаје као акт довођења у ред и склад првобитне беспочетне, хаотичне материје, добијајући форму опет на основу беспочетних и вечних идеја. Хришћански Бог ствара свет ни из чега. Пре Његовог акта стварања не постоји буквално ништа, осим самог Бога. Бог Творац не обликује вечнопостојећу хаотичну материју, већ и њу саму ствара. Када су идеје у питању, хришћанство је прихватило касније платонистичке модификације, те њихово смештање у ум Божији. Идеје су за хришаћaне Божије вољне мисли. Дакле, не нешто споља наметнуто Богу, већ његова слободна воља.
Акт Платоновог бога је акт условљености и нужности, док је акт хришћанског Бога акт апсолутне слободе. Платонов бог зна зашто је обликовао космос, док хришћански Бог „не зна“ зашто је створио свет. Можда ово „не зна“ звучи чудно. Али, слобада и љубав су такве. Љубав којом Бог ствара свет нема разлога јер је слободна. За ту ће љубав апостол Павле рећи да она „не тражи своје“ (1Кор 13, 5). Зато ће Платонов демијург, на питање о свету, много говорити о његовим разлозима. Хришћански, библијски Бог Творац ће, на то питање о свету ћутати, волећи га у тишини. Тамо где имамо одговор на питање „Зашто?“ престају слобода и љубав а почињу нужност и страст. Са једне стране је љубав а са друге ерос. Слобода и нужност. Ћутање и говор.
На крају, Платонов космос је морао да настане, док је хришћански могао и да не постоји. Ово сазнање, да је могло бити и да нас не буде а да смо ипак ту, љубављу и слободом Божијом, у животу хришћанина ствара једну спцифичну етику, начин живљења. Ствара етику благодарења. То име благодарења (грч. евхаристија) носи Боголужење које представља саму суштину нашег односа и јединства са Богом Творцем. То је Света Евхаристија или, свима нама добро позната, Света Литургија. Она је подсећање да живот немамо сами од себе, већ да га дугујемо Другом. Подсећање да је живот дар Божији.   (Текст представља одломак из једне шире студије, који је делом измењен и прилагођен, у првом реду, ђацима четвртог разреда наших гимназија, који изучавају предемет Филозофија. Њима поклањам овај текст.)  
Александар Милојков
 

Онтолошка туга или прича о „ко“ онтолозима

(објављено у Православном мисионару, март/април 2013) Старозаветни проповедник уздише давно: „Таштина над таштинама, све је таштина. Каква је корист човеку од свега труда његова, којим се труди под сунцем? Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увек.“ (Проп. 1, 1-4). Један пријатељ, у Христу брат, уздише недавно: „Како сам се ужелео оца, мајке и заједничке летње јутарње кафе у нашем дворишту.“ Свевремена туга људска. Онтолошка туга. Или, вечита прича о љубавима које пролазе, прича о „ко“ онтолозима. Али, питеће неко, шта има љубав са онтологијом? Давно су онтолози истину угурали у штаство, у одговор на „шта“ питање. Шта јесте? То је онтологија. „Шта је истина?“, питали су редом онтолози. И Пилат је био један такав онтолог. Стојећи пред Христом, упитао Га је: „Шта је истина?“ (Јн. 18, 38). И савремени човек, трагајући за истином испитује штаство, испитује природу, супстанцију. Ко је човеку онда рекао или шта га је нагнало да истину гура у „ко“ питање? Зашто човек тугује што то „ко“ пролази? Зашто га не теши истина да оно „шта“ опстаје? Заиста, ниједан атом нашег тела не пропада, након наше смрти. Материја кружи даље, мења облике, форме постојања. То су приметили и древни онтолози. Зато се нису ни плашили смрти. Напротив, Сократ се радовао умирању. Чак га је убрзао, попивши отров кукуте. То је приметио и старозаветни проповедник, говорећи: „Што је било то је сада и што ће бити то је већ било; јер Бог повраћа што је прошло.“ (Проп. 3, 15). Али, проповедник се не радује као Сократ. Он је дубоко потрешен, готово доведен до очаја када говори: „Зато ми омрзе живот, јер ми није мило што бива под сунцем, јер је све таштина и мука духу.“ (Проп. 2, 17). Сличан је и недавни уздах пријатеља и брата у Христу. И тај уздах, као и онај старозаветног проповедника, препун је сете, „муке у духу“. И што је човек старији тај уздах му је својственији. Живот је радост која се, временом, меша са тугом. Трајање живота је удаљавање од радости и приближавање туги. Радост је радост почетка. Радост сусретања другог, ближњег. Радовање путу који стоји испред и чека на нас. Живот пред нама, то је радост. И тек када човек остари и почне да се претвара у ризницу успомена бива свестан колико је та радост на почетку била велика. Сусрети престају. Они више нису испред, већ иза нас. Човек постаје ризница сећања. Живот, сакривши се у сећање, постаје пут који је за нама. Успомена драга али и болна. Драга, јер чува тренутке радости. Тужна, јер сведочи смрт. Тај жал за минулим сусретима јесте сведок да умиремо. Радост сусрета смењује туга одласка. Чак и да смрт поштеди некога од нас, не би нас то усрећило. Јер, одлазак оних којима смо се у сусретима радовали значи одлазак нашега света. Таква би поштеда од смрти заиста била најгора казна. Вечно бисмо били осуђени на умирање, гледајући као странци у празнину где су некада били наши сусрети. Није страшно умрети. Страшно је умирати. Управо, како стари, човек увиђа да је живот заправо умирање. Када се од бића радости преобрази у ризницу сећања, човек постаје сведок и тумач оних божанских речи са почетка историје: „С дрвета познања добра и зла, с њега не једи јер у који дан окусиш с њега, умрећеш.“ (Пост. 2, 17). Неко ће питати зашто Адам није одмах умро, када је прекршио заповест Божију? Заиста, поживео је још дуго, „рађајући синове и кћери“ (Пост. 5, 4). Пустио је Бог Адама да остари, да постане ризница сећања. Да осети онтолошку тугу. Да пун сећања сам увиди да је умро оног тренутка када је умро његов сусрет са Богом. „Адаме, где си?“ (Пост. 3, 9), божанско је дозивање које показује ту, од Бога проречену, смрт Адама. И управо та смрт је онтологију са „ко“ преселила у „шта“ питање. Из радости сусрета у тишину супстанцијске беживотности. Од Адама, бесмислено је питати „ко јесте?“, јер нико није. Јер бити, уколико то бити треба да буде истинито, значи увек бити. Не умирати. Ко онда од нас јесте? Ко може тврдити да јесте када „дана година наших свега има до седамдесет година, а у јачега до осамдесет година: и сам је цвет њихов мука и невоља; јер теку брзо и ми одлећемо.“ (Пс. 90, 10). Пролазност није својство истине, већ трајност. Где, пак, нема истине нема ни оног „јесте“. Како да онда онтологији поставимо „ко“ питање? Немогуће. Јер, то „ко“ је феномен који сине и нестане. Није он никакво јестаство. Он је само јављање оног „шта“, његово показање. То „шта“ у нама и око нас јесте. Оно остаје, заиста до задњег атома. Та силна вода, калцијум, гвожђе...све те силне стихије и елементи у нама, то опстаје. Ми смо само један тренутак пројављивања тог јестаства. Само један његов облик, маска и костим у коју се јестаство тренутно обукло. И после нас то јестаство наставља да буде. Као цвет, травка, стена или облак, или нешто сасвим треће, како му воља. Материја наставља да кружи, трагајући за новим облицима свог показања. Благо штаству и „шта“ онтологији. Тамо нема смрти. Зашто се онда не миримо са „шта“ онтологијом? Зашто нам је због ње „мука у духу“? Зашто се не угледамо на Сократа? Заиста, Сократова вера би нам донела олакшање. Вера у штаство. Вера у нужност штаствених законитости. Вера у вечну, кружну динамику штаства по којој све бива и враћа се опет. Ничег новог нема и неће бити под сунцем. Опет ће исти Сократ шетати Атином, када кружна динамика штаства нужно, опет и опет, дође у одређену своју фазу. Вера у вечити круг. Вера слободна од терета смрти. Смрт не постоји. Њу су, изгледа, измислили „ко“ онтолози. Зато је „шта“ онтолог Сократ радостан, а „ко“ онтолози су тужни, њима је „мука у духу“. Али, ко је старозаветног проповедника и пријатеља и брата у Христу поучио „ко“ онтологији? Ко је тај учитељ онтологије, чије учење ствара тугу и „муку у духу“, указујући својим ученицима да смрт постоји? Тај учитељ учи да је кружна динамика лаж. Да је динамика бића права, а не круг. Да су због тога сусрети и љубави које пролазе непоновљиви, да је свако „ко“ непоновљиво и да му је потребно спасење. Ко је, дакле, тај учитељ и „ко“ онтолог? Нико други до Бог. Бог је „ко“ Онтолог. Бог је „ко“ Онтологија. „Ко“ јестасво. Отац вечнога сусрета са Сином и Духом Светим. А та туга коју старозаветни проповедник и пријатељ и брат у Христу осећају јесте благослов Његове поуке. Сведочанство да смо слични Њему, Њему чије је „Ко“ истинито. Туга и „мука у духу“ која не дозвољава да будемо преварени „шта“ онтологијом. Древни „шта“ онтолози нису знали да Сократ више никада неће шетати и философствовати Атином, уколико не буде спашен. Штаство нас не може поновити. Не може нас сачувати. Сачувати нас може једино „Ко“ које је истинито. „Ја сам онај који јесам“, говори Учитељ, „Ко“ Онтолог (Пост. 3, 14). Њега су познали старозаветни праведник и пријатељ и брат у Христу. Та њихова туга и „мука у духу“ је благослов Његовог додира. Само, старозаветни проповедник га је осетио у сенци, у жудњи: „Има ли шта за шта би ко рекао: види то је ново? Већ је било за векова који су пре нас.“ (Проп. 1, 10). Он жуди за нечим новим и осећа да то ново треба да се збуде. Али, то ново он није познао онако јасно као онај пријатељ и брат у Христу. Њега је зато та туга, иако додир и благослов Божији, уплашила. Готово га је довела до очаја. Оног пријатеља и брата у Христу није. Његова је туга спојена са надом. Јер, он је познао то Ново. Познао је „Ко“ Онтолога, Учитеља и Бога који плаче на молитви у гетсиманском врту: „Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова...“ (Мт. 26, 39). Која то чаша? Чаша страдања и смрти. Жал за животом, немирење са смрћу. Његова се душа није радовала као Сократова, већ је била жалосна до смрти (Мт. 26, 38). Тај Његов страх и та Његова жалост породила је наду оном пријатељу и брату у Христу. Учинила је да не очајава због своје туге и „муке у духу“, због жала за минулим сусретима, због сведочанства да умире. Утешио се јер је познао Бога који је учинио нешто ново под сунцем, поставши Нови Адам, те и сам ту тугу узео као своју. Узео и, одмах затим, надање своје усмерио као Оцу: „...али не како ја хоћу, него како ти!“ (Мт. 26, 39). Сусрет Сина и Оца. Уздање Сина у Оца. Љубав Сина и Оца. И ту је живот победио смрт. Та победа дала је наду и оном пријатељу и брату у Христу да коначну реч на крају има сусрет. Сусрет који ће оживети и све бивше сусрете. Сусрет који ће жалост окренути на радост. И ту радост више нико неће узети (Јн. 16, 22). Радост сусрета постаће истина, непролазност. Обећао је тако тај дивни Учитељ, „Ко“ Онтолог, Богочовек. Вера у Њега даје наду да је на крају, ипак, љубав онтологија. „Ко јесте?“, ипак је право онтолошко питање. Постоји и одговор: „Ја сам онај који јесам.“ (Пост. 3, 14). „Ја сам пут и истина и живот.“ (Јн. 14, 6). И то је нада која оном пријатељу и брату у Христу, са „муком у духу“, ипак држи осмех на лицу. Нада да је на крају ове животне пролазности ипак Он. Сусрет са Њим. Сусрет који ће и тужну ризницу сећања на минуле сусрете оживети и преобразити у живот и радост. Љубав која ће свим нашим љубавима, свим нашим сусретима дати истинско „јесам“. Та нада утискује се у срца свима онима који Га траже. Сваке недеље, негде око девет, позивају звона: дођи и види! Позив да се са собом понесе сав терет ризнице успомена: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити.“ (Мт. 11, 28). Позив да све наше љубави и сви наши сусрети добију живот вечни: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо!“ Сада и овде. Са нама је у све дане до свршетка века (Мт. 28, 20). Учитељ „ко“ онтологије, Богочовек. Дођи и види! Александар Милојков
 

О покајању

Блажени који плачу, јер ће се утешити... (Мт 5, 4) Сузе су Божији дар. Украс на човеку. Али, нажалост, нема Божијег дара а да човек од њега и наспрам њега није створио сурогат и промашај. Тај паразит се зове грех. Он је чак и од једног таквог дара као што су сузе направио лицемрје, безнађе и користољубље. Јер, ради свега тога човек лије сузе. Сузе умеју да буду маска која скрива подмуклост. Умеју да буду крик безнадежних и пропалих којима је још само остало да похуле на сами живот. Умеју да буду и жал за изгубљеном добити. Коцкари, лихвари и шићарџије често заплачу. Свим тим и таквим сузама једно је заједничко – безнађе. Одсуство блаженства. Одсуство оног за ким или за чим се сузе лију. Одсуство циља и смисла. Промашај. Ко су онда „блажени који плачу“? То су они чије су сузе опет постале оно што оне стварно јесу – украс на човеку. Док безблагодатно плакање значи изгубљени пут и плач залуталих, блажени плачу јер су нашли пут. Они нису изгубили Циљ и Смисао. Он стоји пред њима. Утеха. То су сузе покајања. Жалост по Богу, како је назива апостол Павле. Она се разликује од жалости овога света по своме плоду: „Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење... а жалост овога света доноси смрт.“ (2Кор 7, 10). Шта значи та жалост по Богу? Шта је то покајање? Позив Светог Јована Крститеља на реци Јордану можда на најбољи начин објашњава суштину покајања: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско.“ (Мт 4, 17). У новозаветном изворнику употребљен је грчки глагол метаноео. Преводимо га са покајати се. Међутим, етимолошка анализа овог глагола показује да метаноео значи преумити се. Покајање је, дакле, преумљење. Свесно и словесно окретање свог бића ка истини. Увиђање да је постојала лаж у коју је човекова словесност упала. Грех је незнање. Покајање је познање. Преумљење. Излазак из странпутице и угледање правог Циља. Тај Циљ је Царство небеско. Богопознање. Живот са Богом. Живот самога Бога. Но, шта то значи? Многе религије позивају на покајање. Ипак, тешко да је било где покајање исто што и преумљење, као у позиву Јована Крститеља. Тим разним религијским покајањима фали слобода, зато она нису преумљења. Религиозни људи се кају из страха. У таквом кајању човек нема утехе, јер нема циља. Он само жели да га неки божански ауторитет остави на миру, да га као јачи не мучи. За узврат, он ће учинити све што се од њега тражи. Можда ће из дна душе мрзети и презирати то што чини, али ће из страха ипак чинити. У паници ће викати – опрости! И тај калуп који му се намеће од божанског ауторитета да се у њега по сваку цену укалупи, жуљаће га, човек га неће никада сматрати својом срећом, својим познањем, словесним сусретом са истином. Ипак, ућиће у тај калуп, тужан што не може бити другачије, чезнући за другачијим. Ући ће и прихватити нешто што раздире сву његову словесност и вољну сагласност, за рад опстанка свог малог, бедног живота. Страх брише ум. У страху је преумљење немогуће. Могућа је само слепа послушност. Робовање. Одсуство бича постаје смисао животне радости. Смемо ли да упитамо, онда, те силне религије: шта ће такав човек Богу? Не, живоме Богу не требају такви послушници и такво покајање. Покајање пред живим Богом није слепа послушност. Није страх већ преумљење. Словесни и радосни сусрет са Истином. Ко још чезне за лажима када позна истину? Зато, ако покајање не радује, ако жалост не доноси утеху, онда она није по Богу. Још увек човек на место истине има идола, има лаж. Право покајање није само на језику, већ је и у срцу, у целом бићу човековом. Покајник није лицемер и не тугује за оним што оставља. Јер, уколико се језиком одриче а срцем тугује за грехом, нема покајања. Докле човек не замрзи грех, није се покајао па макар тај грех и стотину пута исповедио. Ако још увек гаји љубав према греху, још није угледао Истину, још у лажима живи, још му се у муљу лажи привиђа истина. Лаж држи за истину, не знајући. Грех је незнање, заблуда, промашај. И Господ је грех својих сурових мучитеља и убица назвао незнањем: „Оче, опрости им, не знају шта чине!“ (Лк 23, 34). Грех је, дакле, незнање. Незнање је, пак, незнање истине. Лаж је наметљива, уме да принуди, заводљива је. Зато је људи препознају и прихватају као истину. Грешник је преварени човек. Права Истина, пак, је ненаметљива, тиха, блага. Потребно је побећи од лажне вреве, од гласних проповедања лажи, од убедљивих лажова, смирити се и у тишини ослушнути Истину. Истина је „светлост која светли у тами“ (Јн 1, 5). Њено познање ослобађа од стега преваре и лажи: „Познаћете истину и истина ће вас ослободити.“ (Јн 8, 32). Али, људи ће попут Пилата, стојећи пред Истином питати: „Шта је то истина?“ (Јн 18, 38). Очекујући истину као скуп дефиниција, правила, прича и мудрословља, попут Пилата, неће приметити да стоје пред Истином. Неће сазнати да је Истина сусрет са истинитим Богом. Истина није огољено „шта“, како је Пилат упитао, већ „Ко“. Ко је Истина? Одговара онима који тако питају: „Ја сам пут истина и живот.“ (Јн 14, 6). „Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота.“ (Јн 8, 12). Господ је Истина која ослобађа. Богочовек. Сусрет Бога и човека. Тај сусрет је прави позив на покајање. Радост у том сусрету јесте показатељ да покајање заиста постоји, да је преумљење почело. Показатељ да је човек оставио лаж и да је познао Истину која га је ослободила. То познање Истине, да би заиста било покајање које води у живот, треба да постане управо то – живот. Треба, дакле, да буде покајање делима. „Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби.“ (Јн 14, 21). Покајање није само сусрет са Истином, већ и вољни покрет ка Истини, остајање у Истини, надање у Истину, радовање Истином – живот са Истином, живот истинити. Јер, многи су били пред Истином, наслутише је, чак и познаше, али нису покајници. То су кукавице, очајници и злоће. Први је Пилат. Видевши да на Господу нема никакве неправде, никакве лажи, не пође за Њим, не посведичи Га. Опрао је руке. Бојао се одговорности. Јер, поћи за Истином значи, у овој маленој долини лажи, поћи путем искушења. Бити покајник значи бити храбар. Одупрети се лажима. Бити исповедник. Сведок Истине. Кукавице нису покајници, иако се срећу са Истином. Други је Јуда. Начинивши велики грех, издајући Господа и предајући га Његовим убицама, ипак на крају увиђа да је погрешио јер је издао „крв невину“ (Мт 27, 4). Јуда је био пред Истином. Чак, увидео и властити грех. Али, Јуда није покајник. Јуда је очајник. Пред покајањем је пут који води у живот. Пред очајањем је крај. Безизлаз испред чињенице да је схваћена греховна обмана, али да нема моћи да се крене ка Истини. Љутња на грех, али без осемеха ради Истине. Очајници зато стају. И остају, љути, тужни и мртви. Трећи су демони. Они знају, чак и сведоче Ко је Истина: „Ти си Христос Син Божији.“ (Лк 4, 41). Ђаволи верују и чак имају толико јаку веру, да дрхте од страха (Јак 2, 19). Све знају, али нису покајници. Они мрзе Истину, иако је знају. Не желе са Истином већ против ње. Они желе лаж. Лаж је њихова „истина“. Кад лаж говоре, своје говоре (Јн 8, 44). Добра нема у њима. Зло су пригрлили за своје. И то су три непријатеља покајања: кукавичлук, очајање и зла воља. Свима њима, чак и када сретну Истину, она остаје на језику. Неделатна. Није дотакла срце. Зато се и није преобразила у живот истинити. Зато кукавице, очајници и злоће нису покајници. А ово су три пријатеља покајања: вера, нада и љубав. Вера у Истину, надање Истини и љубав према Истини. Покајање је жал због учињеног греха, али истовремено и осмех због озарења Истином. Жалост која води у радост. У живот. Осмех јој је коначни циљ: „Блажени који плачу јер ће се утешити.“ (Мт 5, 4). Без страха од казне. Без шићарџијских интереса и трговине са Истином. Покајање је љубав према Истини. Зато је оно вољно и слободно. Зато му се и небеса радују. Бог не жели робове већ синове. Робови стрепе и дрхте. Трговци тргују. Синови се кају. А Син – Он је Истина. Александар Милојков
 

Насушни Хлеб

(објављено у Православном мисионару јануар/фебруар 2013) Хлеб наш насушни дај нам данас... (Мт 6, 11) За молитву Оче наш можемо слободно рећи да је по свему нај . Најсветија, јер нас је њој поучио сам Син Божији. Најстарија, јер потиче са самог почетка Хришћанства, записана руком јеванђелиста Матеја и Луке. Најдубља, јер су је многи Оци Цркве тумачили и из ње изводили предивне богословске истине. Најчешћа, јер је неизоставни део сваке Свете Литургије, сваке личне молитве и молитвеног правила. Ова узвишена молитва Господња је права ризница богословских тема, ризница божанских истина. Прави драгуљ над драгуљума, не само међу јеванђеоским и другим библијским и хришћанским текстовима, већ свеукупног хришћанског, живог литургијског Предања. За који год редак из ове Господње молитве да се дотакнемо, могли бисмо написати књигу, отворити поглавље о хришћанској догматици, беседити. Заиста, право стваралачко семе. Надахнуће хришћанског богословља за сва времена и векове. На овом месту желели бисмо да се позабавимо, не више до само једном мишљу, једном реченицом из ове предивне молитве. То је део о мољењу хлеба. „Хлеб наш насушни дај нам данас“, како преноси јеванђелиста Матеј (Мт 6, 11) или „Хлеб наш насушни дај нам сваки дан“, како преноси јеванђелиста Лука (Лк 11, 3). Питање гласи: који хлеб овде молимо? Свети Оци, као и савремени егзегети, тумачили су ово место на више начина. По једнима, то је евхаристијски хлеб, односно Тело Христово (наш Свети Владика Николај Велимировић, рецимо, је тако тумачиоу у својој књизи „Вера светих“). По другима (најпознатији међу њима је Свети Максим Исповедник и његово „Тумачење молитве Оче наш“), овде се ради о уобичајеном хлебу, о храни која нам је неопходна за живот. Такође, постоје и тумачења која обједуњују два претходна, те под „насушним хлебом“ подразумевају и евхаристијски и уобичајени хлеб (Свети Филарет Московски, на пример, у свом „Катихизису“). Но, иако овде имамо, такорећи, три егзегетска приступа питању „насушног хлеба“, мишљења смо да се ова тумачења не искључују, те да је свако од њих исправно. Егзегетски кључ који нам је овде потребан јесте лингвистичка и литургијска анализа датог текста. Али, не сепаратно већ интегрисано. Лингвистичка анализа унутар литургијског говора, смисао речи унутар литургијске стварности. Мишљења смо да је то аутентични кључ за разумевање и Библије у целости, као богослужбене, литургијске Књиге. Како ћемо даље видети, ниједно од наведених тумачења овог одељка из Господње молитве не одступа од Литургије, као егзегетског кључа. Хлеб који се у молитви тражи, у старогрчком изворнику, назива се „епиусисос“. Тај придев има следећа могућа значења: дневни, свакодневни, одређен за идући дан, одређен за будућност, те оно ште је насушно потребно, неопходно за живот. Пођимо сада у трагање за смислом реченог. „Тон артон имон тон епиусион“ – „Хлеб наш насушни“, онај који нам је неопходан за данас... Иште се од Бога неопходна храна за човеков живот, у, да тако кажемо, уобичајеном смислу – обична, свакодневна храна, човеку потребна. Ово показује једну имензију Свете Литургије. Као икона Царства Божијег, она је присуство тог, за нас будућег Царства сада и овде. Али, на један парадоксалан начин – сада и овде, али још увек не. Света Литургија је реалност искорака из историје који бива у самој историји. Зато је Света Литургија онтолошки испреплетана будућим (есхатолошким) и садашњим (историјским) бићем. Епицентар тог укрштања је управо хлеб који у молитви иштемо. Овде, како рекосмо, видимо искање хлеба који нам је потребан за свакодневни живот. Свакако, ово је историјска нит Свете Литургије. Баш као што су и јектенија „за благорастворење ваздуха“, „за изобиље плодова земаљских“, „за времена мирна“ и др. Међутим, хлеб који нам је потребан данас , „тон артон имон тон епиусион“, значи и Хлеб незалазног Дана, Хлеб Царства Божијег – Тело Господа Исуса Христа. Ово „данас“ значи и присуство Дана који чекамо. Јер, Света Литургија јесте икона Дана, Осмог, оног који иде после историјског, седмог, суботњег дана – икона вечног покоја у Царству Божијем. На то посебно указује „епиусиос“ у значењу следећег, будућег дана. „Тон артон имон тон епиусион“ је, дакле, неопходни Хлеб одређен за будући (Дан) Век – Сам Господ Исус Христос, Који на више места Себе поистовећује са хлебом. Вели: „Хлеб је Божији (о артос ту Тхеу) који силази са неба и даје живот свету.“ (Јн 6, 33). И гле, како му апостоли говоре исто оно што и ми иштемо у молитви Господњој: „Господе, дај нам свагда тај хлеб!“ (Јн 6, 34; уп. Лк 11, 3: „Хлеб наш насушни дај нам сваки дан.“) Господ, потом даје тумачење: „Ја сам хлеб живота... (о артос тис зоис)“ (Јн 6, 35). Такође, Христос своје Тело поистовећује са евхаристијским) хлебом у парекселанс литургијском догађају Тајне Вечере (Мт 26, 26; Мк 14, 22; Лк 22, 19). Те Његове речи чујемо на свакој Светој Литургији: „Узмите, једите ово је Тело моје...“ Јасно је да је ово она друга, есхатолошка нит Свете Литургије. Има тумача који придев „епиусиос“ разумевају као „надсушти“ (митрополит Антоније Блум, „Научимо се молити“). Лингвистички овај придев, мишљења смо, ипак се не би могао тако превести, мада звучи слично са старогрчким придевом „иперусиос“, што значи „надсушти“, „надприродни“, наиме Бог. Тај придев срећемо у прелепом божићном кондаку Светог Јована Мелода (Слаткопојца) „Дјева днес“ („Данас Дјева“, грч. „И Партхенос симерон“). Кондак каже: „Данас Дјева рађа Надсуштога...“ (грч. „И Партхенос симерон, тон Иперусион тикти...“). „Иперусиос“ звучи слично као „епиусиос“, али ипак немају исто значење. Предлог „ипер“ (над, изнад) је, иначе, веома често употребљаван у отачкој књижевности, посебно у традицији (Псеудо) Дионисија Ареопагита. Имао је улогу да означи оно што је изнад, у смислу изван овога света, онострано, трансцедентно (=недоступно људском појмовном знању). Зато су Оци обичавали да уз придеве које приписују Богу стављају предлог „ипер“ (над), па је Бог називан „наддобрим“, „надмудрим“, итд. Прилог „над“ (ипер), дакле, нема улогу да покаже како је, рецимо, Божија доброта већа од људске. Не, већовде „над“ означава онтолошко а не квалитативно својство. Бог је, тако, наддобар (грч. иперагатос), јер је његова доброта потпуно изван искуства доброте овога света, онострана доброта – сасвим нешто друго, од онога што човек у искуству овога света може појмити. У том смислу, „иперусиос“ значи „који није од овог света“, „трансцедентан“, „оностран“, „надсуштаствен“ (од грч. „ипер“ – над и „усиа“- суштина, биће). Но, ово је лингвистичка анализа и по њој придеви „епиусиос“ и „иперусиос“ немају истоветно значење. Међутим, у литургијском конктексту, како смо видели, „епиусиос“ има и значење „иперусиос“, тако да се тумачење митрополита Блума не може искључити. У том литургијском контексту, придев „епиусиос“, по нашем мишљењу, много ефектиније изражава богочовечанску и историјско-есхатолошку реалност Свете Литургије. „Иперусиос“ је придев који се тиче само Бога, непримењив је на оно изнад чега је – на створени свет. У том смислу, надсуштасвени хлеб (иперусиос артос) био би оксиморон. Тај непремостиви јаз између суштина два света, Бога и човека, премошћује Личност Сина Божијег, Његово присуство као оваплоћеног и васкрслог Богочовека. Управо тај мост представља Света Литургија – као присуство Богочовека Христа. Са своје две нити, историјском и есхатолошком, коју смо, надамо се, показали кроз синтагму „насушни хлеб“, Света Литургија говори и опомиње – на две бриге о човеку. У својој есхатолошкој нити, она опомиње да нема места очајању и да живот и радост имају коначну реч у односу на историјску патњу и смрт. Но, у својој историјској нити, она носи јаде и муке палог и смртног човечанства. Опомиње да Црква није само учешће у Есхатону, већ и брига о смртном, страдалном и потребитом човеку. Света Литургија је Крст и Васкрсење. Она је брана есхатолошком утопизму и историјском, егзистенцијалном трагизму. Опомиње есхатологисте и есхатомахе, једнако као и историцисте и историомахе. Идеалисте и материјалисте. Пита: „Где ти је човек?“ Садашњи и будући? Фасцинантно, видимо како је дубоко и вишеструко литургијско значење синтагме „епиусиос артос“ (насушни хлеб). Та синтагма просто дише Светом Литуријом и на један предиван начин укршта и сједињује две реалности, које Литургија у себи садржи, историју и Есхатон; две природе, божанску и људску, несливено и нераздељиво. Заиста, сва мудрост, све истине, цела догматика, сва хришћанска књижевност и уметност, цео хришћански живот налазе се у Светој Литургији. Хришћанство јесте Света Литургија. Александар Милојков
 

О служењу Свете Литургијe

(објављено у парохијском листу храма Светог Саве "Светосавац", бр. 54) Постоје неке ствари међу нашим верним народом, које су у вези са Светом Литургијом, а које би требало разјашњавати. Требало би, јер из слике коју нам дају Богослужења види се да много тога није јасно. Да бисмо своје понашање на Светој Литургији учинили достојним Светиње у којој учествујемо, морамо знати следеће важне чињенице. Прво, шта је то Света Литургија? За њу је недовољно рећи да је она једно од Богослужења Цркве. Света Литургија је ништа мање него присутво будућег Царства Божијег, као иконе, сада и овде, у историји. А шта је Царство Божије? Морамо прво то знати, да бисмо знали шта је икона тог Царства. Царство Божије је сабрање народа Божијег око Спаситеља, око Христа (Мт 25, 34; Отк 7, 9). То сабрање је живот. Истинити живот. Живот, ни мање ни више, до живот самога Бога. Бог је Сабор три Личности. Због даровања тог живота Син Божији је постао човек – да би човек посао бог. Спасење је, ни мање ни више, него даровање живота самога Бога, човеку и свој творевини кроз човека. Поистовећење свега створеног са Сином Божијим. Зато се каже да смо део Тела Његовог, а да је Он наша Глава, наше саборно „Ја“. Царство Божије је, дакле, сабрање, возглављење свега створеног у личности Сина Божијег. Поистовећење творевине са Сином Божијим, те њено приношење у вечни однос између Оца и Сина у Духу Светоме. Дивног ли Циља! Призвани смо у само божаснко Сабрање. Удостојени смо да нас Бог Отац назове својим Сином. Управо је то живот вечни – да познамо Бога Оца као свог Оца, тј. да се поистоветимо са Јединородним Сином Његовим (Јн 17, 3). Ово је, свакако, догођај будућности. Оно у шта верујемо и чему се надамо – „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег Века.“ Ипак, ми ни сада нисмо без тога што нам је Господ обећао. Јер, рекао је: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт 28, 20). Како је Он то са нама? Као Црква. Као икона Царства Божијег. Црква је присутни Христос, присутно Царство Божије. Будућност, парадоксално, сада и овде, у историји. Та икона је управо Света Литургија. Самим тим, наше присуство на Светој Литургије је присуство у Царству Божијем. Ово треба имати свагда на уму. Сетимо се како почиње Света Литургија. Управо благосиљањем онога чија је она икона: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа....“ Ако знамо шта је Света Литургија, следеће што требамо знати јесте наша служба у њој. То треба подвући – му служимо Свету Литургију. Ко је служи? Четири службе које конституишу Цркву: епископ, свештеници, ђакони и верни народ. Дакле, све четири службе заједно служе Свету Литургију. Верни народ није сабрање пасивних посматрача која присуствује Светој Литургији коју служе свештеници. Не, верни народ је једна од конститутивних служби Цркве. Те четири службе су икона будућег Царства. Тако, епископ је икона Христова. Сабрање свештеника око епископа је икона апостола сабраних око Христа. Обратимо пажњу понекад на унутрашњост нашег олтара. Шта у њему видимо? Иза Часне Трпезе постоји једно узвишеније место, тзв. горње место или трон. На њему седи епископ, иконизујући тако Христа који седи на трону Царства Божијег. Лево и десно од тог трона налазе се, у полукругу, места за седење која су нижа у односу на епископски трон. Та места се зову (грчки) синтронос, или сапрестоље. На њима, на Светој Литургији, седе свештеници који саслужују са епископом, иконизујући тако апостоле око Христа. Овакве слике видимо у визијама Светог Јована Богослова Царства Божиејег, у његовој књизи Откровења. Следећа служба су ђакони. Они иконизују анђеле, оне који су између Бога и његовог народа. Пратимо покрете ђакона на Светој Литургији и видећемо да он, кроз молитвену комуникацију, везује олтарски простор, где су епископ и свештеници, са бродом Цркве, где се налази верни народ. И, коначно, верни народ су „благословени Оца Његовог“ (Мт 25, 34), „царско свештенство“ и „народ изабрани“ (1Пет 2, 9). Дакле, све ове службе у Цркви иконизују будуће сабрање, Царство Божије. Оне морају бити заједно, да би свака од њих понаособ постојала. Упућене су једна на другу. Тиме се поново потврђује оно што смо на почетку рекли, да је живот сабрање, да је постојање заједница многих у слободи и љубави. Тај живот, који је сабрање, поновимо то, је живот самога Бога – Света Тројица је Сабор три божанске личности. Ако и ово знамо, онда би се то, коначно, морало одразити и на наше понашање током Свете Литургије. Морали бисмо се потрудити да заиста служимо у служби у којој смо призвани. Верни народ не сме бити пасиван на Светој Литургији. Не сме ћутати. Немо посматрати, мислећи да други (свештеници) служе, а они, ето, присуствују служби. Одговорања и појања богослужбених химни на Светој Литургији нису посао само хора или певнице, већ целог сабраног народа. Ако се можемо тако изразити, основна заповест на Светој Литургији је да будемо сабрани. Да будемо живи. Поновимо још једном – сабрање је живот, јер је Бог Сабрање. Насупрот томе, смрт је раздвајање, распадање и разарање јединства. Зато, на Светој Литургији нема места никаквом индивидуализму, никаквом одвајању од сабрања. Нажалост, то одвајање виђамо често на нашим Богослужењима. Трагично, тада уместо да иконизујемо живот ми иконизујемо смрт. Није грубо рећи, скрнавимо Свету Литургију. А тиме, ни мање ни више, скрнавимо Царство Божије. Грешимо, мислећи да Богу службу чинимо. Говоримо „Господе, Господе“ а не спасавамо се (Мт 7, 21). Када се то одвајамо од сабрања? Онда када, немајући свест да смо служба у Цркви и да требамо са осталима да служимо Свету Литургију, обављамо неке своје приватне „ритуале“ током Богослужења. Често виђамо неке из верног народа како у току службе одлазе пред неку од икона, целивају је, моле се – окрећу леђа Светој Литургији!? Приватна молитва, лично обраћање неком од Светитеља, Богородици, па и самом Богу, немају шта да траже на Светој Литургији. Такве молитве морамо оставити код куће, илу у храму када нема службе. Свако издвајање из сабрања Свете Литургије и окретање неким својим личним мољењима јесте излазак из Царства Божијег, иконизовање распадања, одвојања, иконизовање саме смрти. Да, такав страшан грех чинимо. Не може нам довека незнање бити оправдање. Јер, и то незнање је често плод наше тврдоглавости у истрајавању у лошим обичајима. Још једна негативна појава уочава се на Светој Литургији. То је обављање Свете Тајне исповести за време службе. Поред тога што је уско повезана са претходном негативном појавом (са индивидуалним потребама, које значе издвајање из сабрања), ова пракса на још један начин скрнави Свету Литургију. Шта је Света Тајна исповести или покајања? То је повратак у Цркву, након неког сагрешења које нас је од ње одвојило (о теми исповести ћемо се, свакако, детаљније позабавити у неком од наредних бројева нашег листа). Но, опет се подсетимо, шта је Света Литургија? Икона Царства Божијег. Сада поставимо питање: има ли покајања у Царству Божијем? Нема. Када је могуће покајање? Док Женик не дође. Па зашто се онда исповедамо за време Свете Литургије? Зашто је, опет и опет, скрнавимо уносећи у Царство Божије нешто што тамо не припада? Ах, ти силни редови за исповест, усред Царства Небеског!? Не личимо ли тако на „луде девојке“ из Христове јеванђеоске приче? (Мт 25, 1-12) Тражимо, попут лудих девојака, уље за своје лампе онда када је Женик већ ту!? Ах, лудости! То је требало да учинимо раније. Наше покајање, наша исповест треба да буду раније, пре Свете Литургије. Не правдајмо се да „немамо времена“. Будимо ближи Богослужењима Цркве, својим свештеницима – и Света Тајна исповести обавиће се на време. „Немање времена“ сведочи само једно – немање заједништва. Сведочи отуђеност једних од других. Многи од нас се људски не познају са својим духовним пастирима, нити они, пак, познају целу своју паству. Зато нам се и Света Тајна исповести, све чешће и све масовније, претвара у формалност. У магијски обред. Ми се не познајемо. Зато и Свете Тајне сводимо на форму. Поистоветили смо живот са самоћом, са индивидуализмом – са смрћу. Зато смо далеки једни другима и зато „немамо времена“. А заједништво, сабрање, видесмо, значи сами истинити живот. Сачекајмо, дакле, као мудре девојке, Женика са лампама напуњеним уљем – покајани и спремни за улазак у Царство Божије. Нека све наше бриге и сва наша смртна индивидуалност остану иза оног почетка Свете Литургије – „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа..“, иза врата Царства небеског. Прекинимо са наопаком праксом. Знајући шта је Света Литургија, чувајмо од скрнављења Светињу која нам је дарована. Будимо ревносни у Богослужењима Цркве, али будимо ревносни и у њиховом разумевању. Бог нас је словесне створио. Зато је пред нама и одговорност. Не правдајмо се речима „тако смо навикли“, „тако су радили и наши стари“. Старина сама по себи не значи истину. Она може бити и много пута поновљена заблуда. Александар Милојков
 

Господе, немам човека

(Објављено у Православном мисионару новембар/децембар 2012.) Господе, човека немам, да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем други сиђе пре мене. (Јн 5, 7) Прича о бањи Витезди у Јеванђељу по Јовану није још само једна у низу прича о Божијем чудотворству. Да, она говори да је анђео господњи, повремено, узбуркавао воду, у којој би, онај који први до ње стигне, налазио излечење од болести. Ипак, порука и смисао овог догађаја морали би бити дубљи. Прича говори да је испред бањске воде чекало мноштво болесних. Помоћ је, пак, добијао само један од њих, који би први стигао до воде када се она узбурка. Чему такав начин исцелења болесника? Зашто само један и то онај који први стигне, добија исцелење? Неће ли онда они најслабији и најболеснији остати без онога што чекају? Зашто је Бог ставио такву препреку онима који траже излечење? Можда да би нам указао на одговоре на нека важна питања. Јеванђеоска прича се са чудотворног бањског лечилишта усредсређује на једног од мноштва несретника, који је деценијама чекао на свој ред, на своју купку у чудотворној води. Тај човек и његова прича, чини се, јесу суштина овог јевнђеоског одељка. И поред своје велике вере и упорности, он, нажалост, није стизао до циља. А његов циљ је био да оздрави, да стигне до чудотворне воде које се Бог дотакао. Хтео је Бога. Вољом је хитао Богу, али није имао снаге. Био је сам. Недостајао му је човек: „Господе, човека немам, да ме спусти у бању када се узбурка вода...“ (Јн 5, 7). И заиста, то „немам човека“ је наслов свељудске трагедије. „Немам човека“, како и сама прича показује, нужно води и до „немам Бога“. „Немам човека“ и „немам Бога“, нераздељива је немаштина која води у патњу и смрт. Погледајмо мало ближе шта значи „немам човека“. „Немам човека“ значи самоћу. Индивидуализовано, распаднуто човечанство. Раздељену природу људску, „атомизованог“ Адама. Израз „атомизација Адама“ употребљавао је Свети Софроније Сахаров, говорећи о трагедији првородног греха. У чему се огледа та трагедија? У супротстављености једног и мноштва, појединачног и заједнице. У поистовећивању онога што је икона Божија у човеку, а то је личносни начин постојања, са индивидуалношћу. У књизи Постања, пре него што ће створити човека, Бог говори: „Да створимо човека по лику Нашем и по подобију Нашем!“ (Пост 1, 26). Шта нам Библија овде открива? Један Бог говори у множини. По тумачењу Светих Отаца, Бог се на овом месту открива као Света Тројица. Један није самац, већ Личност – Један незамислив без Многих, Отац без Сина и Духа Светога и обрнуто. Једног потврђује као постојећег Други: „Ко је видео мене видео је Оца!“ (Јн 14, 9). Бити значи имати другог наспрам себе – заједничарити у слободи и љубави. Бивствовање је заједница, општење, нераздељиво јединство. Зато нису три Бога, већ један Бог. Три божанске Личности на раздељују своју природу, не „атомизују“ Личности – не постоје „по себи“, као индивидуе. Појединачност, конкретност не постиже се раздељивањем и осамљивањем већ општењем, заједницом. По тој икони требао је да постоји и човек. У наведеном стиху књиге Постања употребљена је реч „адам“ (=човек) без члана (уз именицу). То значи да је божанско саветаовање „да створимо човека“ подразумевало општост, неподељено мноштво, човечанство. Адам значи једног многоипостасног (=многоличносног) човека – једну људску природу коју пројављују, не раздељујући је, многе људске личности. Иконично, као што једну божанску природу пројављују три божанске Личности. Да је то тако показује следећи стих у књизи Постања који каже: „И створи Бог човека по лику своме, по лику Божијем створи га; мушко и женско створи их.“ (Пост 1, 27). Овде је именица „човек“ (адам) употребљена са чланом – ха-адам. Члан говори да се ради о конкретном, појединачном бићу – о личности. Но, ни личност не значи самоћу, јер „створи га“ подразумева и „створи их“, како у стиху даље следи. Једног нема без другог, бивствовања нема без општења, без заједнице. „Није добро да човек буде сам...“, говори даље богонадахнути библијски текст (Пост 2, 18). Имам човека, дакле јесам! То је икона Божија у човеку. Са том иконичношћу човек треба даље да крене – ка подобију Божијем. Јер, обратимо ли пажњу, видећемо да Божански савет говори о стварању човека по „лику и подобију“ Бога (Пост 1, 26), али да се, у следећем стиху, стварање човека описује као „и створи Бог човека по лику своме“ (Пост 2, 7). Подобије је прећутао. Ово говори да је „по лику“ датост, а да је „по подобију“ задатост човеку. Изазов његовој слободи и љубави да оно „имам човека“ досегне до оног „имам Бога“. Да се човек, као личност, не заустави само на другом човеку, на општењу са створеним светом, већ да уђе у заједницу са Нествореним, са Богом. Подобије је призив у вечност, у бесмртност, у истинито бивствовање. У чему се онда огледа првородни грех? Шта значи умрети? Насупрот постојању, које је поистовећено са нераскидивом заједницом (јер је божанска заједница Оца и Сина и Светога Духа образац сваком „јесте“, сваком постојању, уколико оно жели да се назове истинитим), смрт и непостојање значе раздвајање, распадање. Не досегнувши оно „по подобију“, што је у библијском тексту описано као непослушност Божијој заповести, људи су се одвојили од Бога. Грех, који води у смрт, јесте страх од другог, скривање пред другим. „Адаме, где си?“, дозивао је Творац своје створење након људског сагрешења (Пост 3, 9). Грех је убеђеност да други није потребан да би конкретна личност постојала. Свети Оци су исконски грех називали самољубљем. Самољубље значи одвајање од другог, затварање у властито сопство, претварање личности у индивидуу. То је „атомизација“ о којој је говорио Свети Софроније Сахаров (види његове Духовне беседе у издању манастира Хиландара). Грчка реч „атомон“ значи недељив, који је конркетан, један – али постојећи у односу на самог себе, јасно ограничен, одвојен од других (насупрот личности која као конкретна и једна постоји само у заједници са другим личностима, како нам је то откривено у догмату о Светој Тројици). „Атомизација Адама“ значи распадање једне људске природе (=једног Адама) на мноштво индивидуа. То распадање је кренуло прво одвајањем од Бога, но није се на томе зауставило. Одбивши Бога, те немајући истинито биће, човек је одбио и другог човека – атомизација до самог краја. „Немам Бога“ нужно је произвело и „немам човека“. Атеистичка философија је то недвосмислено показала кроз речи Жан Пол Сартра: „Други је мој пакао!“ Не „други“ као Бог, јер Бог је, ускликнули су још раније, „мртав!“ („ми смо га убили“, говорио је Ниче), већ „други“ као човек. Атомизација. Распадање једног, многоипостасног Адама на атомизоване идентитете, на индивидуе. Адамова смрт, на коју је Бог давно упозорио: „...јер у који дан једеш од њега, умрећеш.“ (Пост 2, 17). Адамова смрт видљива је, парадоксално, у нашим животима. Живимо умирући и умиремо живећи. Живот атомизованог Адама је ништа друго до један процес умирања. Умирући живот или живећа смрт, ако је тако боље изразити овај онтолошки оксиморон, постала је арена отимања. Грабеж. Самољубље, атомизација личности, другог је не само учинила онтолошки неважним већ је други постао претња за властито биће – „други је мој пакао“. Ту грабеж атомизованих личности осетио је несретни човек у бањи Витезди, безуспешно покушавајући да допре до лековите воде. Елиминисан је од јачих индивидуа. Закон природне селекције. Социјалдарвинизам. „Господе, немам човека“, тужно је говорио. Као да је говорио: „Господе, овде нема личности!“ Јер, личност не оставља другог. Њој нема постојања без друге личности. Авај, ка води су хрлили о себи мислеће атомизоване личности, индивидуе, пород палог Адама. Самци. Пакао другости решен је природном селекцијом. Побеђују јачи атоми. Слабији нестају. Атомизоване личности не могу са себе скинути исконски грех самољубља чак ни онда када желе и хитају Богу. Јер, „имам Бога“ без „имам човека“ нужно од Бога чини само „вишу силу“. Потребити у бањи Витезди хитали су за „силом“ која је била у узбурканој води. Хитали су не толико ради Бога колико ради вере у „силу“, која је, узгред, била божанска. Но, то и није било толико важно. Њима је била потребна „сила“ да их излечи. Корист. Неодвојива од самољубља. Онај, пак, који је хтео ка Богу, видео је да Му не може прићи јер „нема човека“. Стога, ова јеванђеоска прича не говори само о људској бескрупулозности обезбоженог света. О постојању атомизованих самољубаца којима је други само једно – пакао. О умирућем животу распалог Адама чија је једина логика постојања – природна селекција преточена у свесни социјалдарвинизам. Прича не говори само да „немам Бога“ нужно води и у „немам човека“. Говори и о лажној побожности. О лицемерно прикривеном самољубљу. Без свести о „немању човека“ Бог се не може познати. Он остаје безлична „виша сила“. Зато јуришници на „чудотворну воду“ нису приметили Бога који је ходао међу њима. Заслепљени силом нису приметили Личност. Сусрета са Њим удостојио се и излечење добио онај који је деценијама верно чекао и беспомоћно се успињао ка месту Божијег јављања, знајући да је његов труд узалудан све док „нема човека“. Прича, дакле, говори да је свако „имам Бога“ без „имам човека“ фантазија, бесмислица и сујеверје. До Бога, до оног „по подобију“ стиже се само са другим човеком. То је пут да се зацеле смртне ране Адамове – сабирање људи међусобно и присаједињење тог Сабрања Богу. Други, као Бог и други као човек, мора се из „мог пакла“ и угрозитеља преобразити у потврду мог идентитета, мог постојања. Један не сме бити замислив без многих. Cogito, ergo sum се мора преобразити у Волим и вољен сам, дакле постојим. То су и две најважније заповести о којима „виси сав Закон и Пророци“: љуби Бога и љуби ближњег свога. (Мт 22, 37-39). Двоједна љубав која је живот. Живот вечни. Човек по лику и по подобију Божијем. Обожени човек. Александар Милојков

Александар Милојков

Александар Милојков

 

Нешто моје од поезије...

А ево, да поставим, ја нешто своје. Плавим очима, неизмерно истинито... Опет тај твој мили поглед обасјава моје већ уморне очи, твој благи смешак, плава влас косе... тако ретке, а тако сјајне, пресијава златом сунчевих зрака. Твоје боре на челу, тај красан осмех што краси усне твоје... бледе, увеле непољубљене... Опет тако, чује се црквено звоно над градом, оно нас раздваја, дели ме од твоје невине лепоте... Опет се јави жеља за твојим умилим гласом, твојим плавим очима које се као океан пружају у бескрај.. Моје очи упрте у твоје купају се на дну океана... Схватићеш једном, пронаћи ћеш себе у стиховима овим, не дозволи да ти роса упропасти осмех, тај осмех који сам јако волела... те очи, небеске, плаве и тај прамен твоје плаве косе. Заувек. Несаница... Сваког јутра, море лептирова оних ,,љубавних'', прочешља утробом мојом и као страх се буди. Мислим на њега што ми обузе разум, чврсто не попушта. Мислим на те руке, мекане, нежне..саме, како отворене к' небу... жури да изусти по коју реч. Видим његово обезглављено тело, бледо, маљаво.. право мушко, а те руке мекане,нежне... пружају се ка мени, а не би смеле, ех... кад бих само могла да их ухватим и стегнем, бар једном да осетим њихову топлину љубави и разумевања. Онда схватим, да је то, све то машта... лутам да те нађем, твоје руке, обезглављено тело тај предивни осмех твој, тај поглед упућен мени.. Изгледало је као сан, ал' ја имадох несаницу, несаницу посвећену твом дивном, бледом маљавом, правом мушком телу. Усамљена душо.. Куда идеш, усамљена душо? Куд' те води овај пут живота? Са ким идеш, кога сањаш? Знам, у твојим мислима не постојим ја... Кад год те видим, ти уснуло шеташ дугим корацима. Твој усамљени поглед који ми упућујеш буди моју жал, јер и ја сам једна од усамљених... оних душа тужних,самих. Твој осмех крије страх од самоће, ко зна.. куда ходаш, коме идеш. Твоје прелепе плаве очи лутају, у понор самоће, гледају небески свод. А ја гледам тебе како шеташ, усамљена душо. Питам се немо, да л' ће се срести наши погледи макар они да се споје, да не буду сами... Да их буде двоје.

Богдановић Тамара

Богдановић Тамара

 

Љубав Светитеља

(Објављено у Православном Мисионару септембар/октобар 2012.) „Волио бих и у паклу бити, само Срби Богу да се врате.“ Свети Владика Николај (Велимировић) Свашта се данас зове љубав. Та реч је постала отрцана флоскула којом празноглавци крију своју лудост и подерана рита којом бестидници крију срамоту своје голотиње. Реч љубав је постала лицемерно покривало највећег непријатеља љубави – самољубља и егоизма. Из слободе, љубав је свучена у нужност. Поистовећена је са хемијом. Постала је име за страст. Име за грех. Мртвачка шминка. Жива смрт. Мртви живот. Оксиморон. Љубав је постала мерљива. Корист је њена мера. Тако, могуће је волети „више“ и „мање“, зависно од користи коју сопство (self) има. Страх и користољубље. Данашњи љубавници су плашљивци и трговци. Први „воле“ из страха, јер је пред њима ауторитет који им може наудити, може им ускратити задовољство да себе љубе. Може њихову хемију из задовољства преобратити у патњу, праву у погрешну хемијску рекацију. Други „воле“ са надом на добру плату. Очекују повољан стимуланс својој радосној хемији. Центар свега је сопство (self). Други је објекат. Као такав он је потребан, као лаборант који ће канути праву супстанцу у self-епрувету. Свет је скуп објеката који стоји пред сопством. На човеку је да препозна корист и ауторитет, силу која му може наудити или донети корист. Неки од објеката то могу „више“ а неки „мање“. Зато неке ваља „више“ а неке „мање“ волети, а неке презирати. Мера свега је сопство (self), хемија. Ваља се човеку борити за своју срећу, за своју хемијску реакцију. И то се данас зове љубав. Зато је данашњем свету, па чак и оном који себе сматра побожним, показање праве љубави, „која не тражи своје“ (1Кор. 13, 5), лудост. Крст је лудост (1Кор. 1, 18), јер на њему умире сопство, ради живота другог. Ко ће онда још Крст назвати љубављу? Нико други него лудаци, које Бог изабра да посраме мудре (1Кор. 1, 27). Које то мудраце? Оне који су мудрост преобратили у лукавост – плашљивце и трговце. Љубавнике из „долине плача“. Живе мртваце. Мртве животе. Оксимороне. А ко су луди, које је Бог изабрао? То су Светитељи Његови. Луди овоме свету. Они који су умрли себи, да би у њима живео Христос (Гал. 2, 20). Богозналци. Истинити човекољупци. Личности. Победили су страх и шићарџијство. Покопали су самољубље. Показали су љубав праву и једино могућу – која не тражи своје. То су хероји. Љубав и храброст су неодвојиве. Храброст је љубав која се не мери, не раздваја – једна и једина љубав. Љубав је храброст пред Богом и храброст пред човеком. Храброст да се каже „не“ Богу без човека и „не“ човеку без Бога. Љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњему (Мк 12, 30-31). Личност. Побожност лишена Светитеља не може ово разумети. Њој је ово богохуљење. За такву побожност ниједан човек није вредан Бога. Светитељи, пак, кажу да је сваки ближњи вредан колико и сусрет са Богом, вредан Раја. Побожност без Светитеља је ништа друго него егоизам обојен у религиозност. Хоће да ућаре награду од Бога. Чули су да добро награђује. И то се данас зове љубав према Богу. Плашљивци и трговци. Човекољубље лишено Светитеља не може ово разумети. Узели су у руке „Окамов бријач“ и одсецају Бога. Он је сувишан, веле, за постојање љубави према човеку. Обријана, осакаћена љубав. Љубав без бића, без истине. Феномен. Сине и нестане. Мртви живот. Живо мртвило. Оксиморон. Светитељи, пак, љубав према ближњем уносе у Свету Литургију, у Божије Синовство, у однос са Богом. У Рај. У Царство Божије. У вечност. У истину. „Љубав никада не престаје...“ (1Кор. 13, 8). Љубав. Личност. Светитељ. Истина. Биће...Синоними. Светитељска етика. Храброст која пита: „Шта ће ти Рај, земаљски или небески, ако си сам? Чему се можеш сам радовати?“ Може ли човек као самац постојати? Не, јер је створен по лику Божијем. Личност. Један није самац. Али, није ни распаднуто мноштво. Личност је јединица која у себи крије тајанствено мноштво. Један којег нема без многих. Несливено и нераздељиво. Избриши из себе све своје ближње и запитај се ко си? Знаш ли одговор? Не. Без твојих ближњих нема ни твојег „ја“, твог идентитета. Без њих си само гомила молекула, хемија, епрувета бућкуриша. Избриши из себе Бога и изгубићеш смисао свега што чиниш. Постаћеш роб нужности, којем је једино смрт загарантована. Небиће. Са твојом смрћу, умреће и све твоје љубави. Безбожник. Живот без Живота. Оскиморон. Не сакати љубав. Учини је вечном, јер права љубав „никада не престаје“ (1Кор. 13, 8). Но, пред Вечност, пред Бога живога, изађи као личност, као јединица која је саткана од мноштва, по узору на свога Творца. Јер, ако Оца нема без Сина и Духа Светога (једног без многих), онда ни тебе нема без твојих ближњих. Ако те Вечност прими, буди храбар и питај: „Господе, а где су ближњи моји? Хоћеш ли и њих помиловати љубави моје ради?“ Не бој се ни у пакао да сиђеш, ради њих. Јер, такав пакао траже Светитељи, највећи пријатељи Божији. Мојсије, у Старом Завету, молио је Бога за народ свој, за њихово спасење, па и по цену да он сконча у паклу. Апостол Павле је то исто чинио у Новом Завету. Ево, у наше дане, не тако давно, то је чинио и Светитељ из рода нашега, Владика Николај, који се паклу радује, „само Срби Богу да се врате.“ Свети Силуан Атонски и дивни старац Софроније Сахаров, молили су се и плакали за „целог Адама“. Ко је „цели Адам“? Човечанство. Један човек, једна природа људска коју пројављују многе ипостаси (многи људи, многе личности). Може ли ишта утешити тугу Светитеља ако Адам поново не буде цео? Љубав је тајна велика. Хоће ли она дефинитивно спасити свет? Само Светитељи знају сигуран одговор. Они који су на путу светости могу само да се замисле, да питају. Знати одговор значи постати Светитељ. Знати одговор значи познати љубав. Али, ко ће данашњег човека научити љубави? Ко ће га ослободити од разних заблуда и сурогата љубави? Нико други до Светитељи. Они су видело света, учитељи љубави. Зато је свету потребна етика. Али, не било која етика већ светитељска, она која води савршенству – љубави. Светитељска етика је потребна као педагог врлина, као анагог онима који су на путу светости до савршенства – до љубави. Тек када човек научи да се љубављу не назива свашта, већ једно и једино савршенсво, тек тада сазнаће одговоре на тешка питања. Имаће знање. Знање поистовећено са љубављу. Светост. А која су то питања? Ако таква љубав каква је светитељска заиста сиђе у пакао, неће ли пакао нестати? Ако Бог спасава личност, а ње нема без односа са другим личностима, са ближњима, шта то значи? Хоће ли Господ ради једног праведника, ради његове љубави, помиловати и ближње његове? Није ли и Авраму обећао да ће помиловати читав један град грешника, Содому, само ако се у њему нађе десет праведника? Хоће ли, ако помилује нас, помиловати и наше ближње чија је можда једина праведност била та што су волели и били вољени? Такви какви јесу. Несавршени. Грешни, али вољени. Толико вољени да је идентитет без њих незамислив. Или ће их ипак раздвојити од нас? Неће ли тада осакатити личност коју спасава? Ако је сакати, одвајајући је од ближњих, како је онда спасава? Као индивидуе? Али, зар живот није сабрање, „цели Адам“, насупрот смрти која је раздвајање, распадање, „атомизација Адама“? Нисам ли распаднут човек, ако сам без својих ближњих који су ме чинили постојећим, давали ми идентитет, личност? Где сам ја, у којем Рају, ако нема ближњих мојих? Ту је Бог, рећиће неко. Али, ја волим и Бога и ближњег. Немогуће је то двоје раздвојити а остати личност. Нису ли ради тога Светитељи искали од Бога пакао? И неће ли баш та љубав победити и испразнити пакао? Не знам. Светитељи знају. Александар Милојков

Александар Милојков

Александар Милојков

 

Од: Dnevnik blesavog indijanca

Svemilostiva Svemilostiva, Vladicice moja, Presveta Gospodjo, Svepecista Djevo, Bogorodice Marijo, Majko Bozja; Nesumnjiva i jedina nado moja; ne gnusaj se mene, ne odbaci me , ne ostavi me; zastupi, umoli, uslisi; prizri, Gospodjo, pomozi, oprosti, oprosti, Precista. Извор: Dnevnik blesavog indijanca

Драгана Милошевић

Драгана Милошевић

 

О Светом Писму Новога Савеза

Општи значај Бог је Јеврејима дао Савез који се остварује испуњавањем Закона. На јеврејском „берит“, се на јелински преводи са „дитхики“ односно на србски са „савез“; „завет“. Док је завет једнозначна, овослучајно од стране Бога, везa- савез да би се остварио тражи и другу страну, тј. човека односно његову пружену руку Богу који ју је већ пружио. Стари савез се испунио у личности Богочовека Исуса Христа- Јешуе Помазаника. Текстови Новога савеза описују како је Помазаник успоставио Нови савез који је намењен свим људима и реакцију на понуђену Божију љубав. Нови савез је и успутство за живљење на овом свету које јемчи испуњен живот пре и после смрти који се врхуни васкрсењм. Ови списи су написани у другачијем но сада времену и то не као научни, већ описују, богословски промишљено, догађаје Повести спасења и свеопште истине. Списи уче и о Исусу, како бити његов следбеник и одговарају на егзистенцијална питања. Кључне личности Исус Христос (Јешуа Мешија)/Помазаник. Син Јеврејке Маријам и Светога Духа, Јединорођени Син Божији. Рођен у Витлеему 4 год. пре нове ере. Његова мајка Маријам је имала око 14 година при обручењу за Јосифа који беше градитељ- те и Исус беше градитељ у Назарету Галилејском.Погружен (крштен) је у својој 30-ој. Тада креће да благовештава Царство Божије. Својим „тврдим беседама“ је од себе одбијао многоброојне ученике чији се број сведе на свега 20-ак, али то оних који су пронели Благовест „до краја земље.“ На мржњу је увек одговарао љубављу. Мада је тадашњем верском естаблишменту изгледао као либерал, мењањем тадашњих норми, Он је у суштини био конзрвативац- обнављао је суштину вере Авраамове- непосредне љубави према Богу и људима. Зато и беше распет од стране фарисеја у Јерушалиму и после 3 дана васкрсао. Вазнет 40 дана после Васкрса. Његово учење и живот му је описано у Евангелијима. Глава Цркве. Пројављује се на сабрањима, што показује крај Лукиног евангелија Доћи ће опет у свој својој слави да успостави своје Царство. Павле. Рођен око 5. год. у Тарсу. Беше фарисеј, гонитељ хришћана. Господ му се јавио на путу за Дамаск и постаје хришћанин. Вршио мисионарска путовања на којима је оснивао заједнице о којима се брине многобројним, од којих је сачувано 13, посланицама. Највероватније је стигао и до Спаније. Тако плански мисија није рађена тек до откривања Новог света. Будући образован и у јелинству, успео је да хришћанство прошири чак и до Рима. Посечен је у Риму за цара Нероа 66. Лук(ас) је aнтиохијски Јелин, лекар, хришћанин трећег поколења. Писао је са највише историографских чинилаца од свих писаца. Написао је Евангелије које се наставља у Дела апостолска. Беше сапутник Павла. Убише га идолопоклоници у Беотији око 100. год. Јоханан- ученик Петра и Павла и син Маријам (Марије) ученице Христове- је Јеврејин који сходно тадашњем обичају узима римски надимак Маркус. Он је писац првог Евангелија. Јоханан Богослов важи за писца Евангелија, посланица и Откровења. Но то је несигурно. Књиге Новога савеза Нови савез има 27 књига, које написаше најмање 8 автора на јелинском. Више од половине написаше четворица апостола. Прве четири књиге су евангелија- благовести- приказ живота, учења, смрти и васкрсења Исуса Христа. Евангелије је биографија Помазанка. Но не историографска већ богословски конципирана. Односно: у зависности који евангелиста је којој заједници писао- он је тако неке ствари наглашавао односно превиђао. Пример је Божић. Матеј пише да је Исус избегао исте вечери док Лука пише да је после осам дана био обрезан. Лука је писао за хришћане из многобоштва и тако им је објаснио и јеврејске обичаје, док су тај обичај јудеохришћани, којима Матеј пише, то подразумевали. Сем тога- данас када новине извештавају неки догађај- и поред технка за утврђивање и очевидаца- не пишу потпуно исто. Зато не треба у неслагањима Евангелија гледати као на превару евангелиста. Прва три Евангелија се могу читати „са-гледно“ те се и називају синоптичка. Наиме- то што је 4 Евангелија (и још безпрој тумачења истих, понекад чак и противречних)- а не само један приказ као у Исламу- говори да рецепт ка Царству Божијем, осим кроз веру у Христа и његово Васкрсње (у чему су сложни сви Евангелисти у описима) не постоји. Свако налази свој пут ка Царству са Христом. Евангелије по Матеју је написано за јудеохришћане око 85. у Сирији: Христос је Месија. По Марку је написано 70. у Сирији за нејевреје где приказује Помазаника као Сина Бога. По Луки је написано 80. у Риму за нејевреје. Ово је најисториографскије евангелије. По Јовану је написано 100. у Ефесу за јовановску заједницу. Најлепше евангелије. Дела апостолска је написао Лука око 90 у Ефесу. Описује ширење благовести апостолима. Посланицу Римљанима је написао апостол Павле 57. у Коринту у којој су истине вере. Прву Коринћанима (54. у Ефесу) је одговаор на питања и на вести из заједнице. Овде је 13. Глава- Химна Љубави. Друга (55, Македонија) је одговор на реакцију заједнице на Прву. Галатима (55. Македонија) је циркуларно писмо- одговор на покрет „друге благовести“. Ефесцима (80. Мала Азија) је написао Девтеропавле о плану Бога да доведе све Христу. Филипљанима (59. Рим) је написао Павле као бодрење и радост упркос невољама. Колошанима (написао Тимотеј 54. у Ефесу) је о супротстављању лажним учењима. Прва Тесалоникијцима (Солуњанима) (50. Коринт) је паренетско писмо које храбри заједницу. Другу написа Девтеропавле (120. Ефес) да потумачи есхатологију. Пастирске (јер су за пастире заједница- Тимотеју (у Ефесу) и Титу (на Криту)) посланице: Прва, Друга Тимотеју и Титу су написане око 120. у Ефесу. Дају упутства како да се реше проблеми организације заједница и дају се смернице за избор пастира. Филимону (54. у Риму) је господару којег Павле моли да прими одбеглог роба- крштеног. Јеврејима написа образовани јелинофони Јевреј 90. у Риму- храбри крштене Јевреје. Посланице Јаковљева (псевдоним, 100. Сирија), Прва (100. Рим) и Друга (око 125, Египат) Петрова, Прва (јовановац, Ефес, после 70.), Друга (презвитер Јован(ан), Ефес, око 70.) и Трећа (Ефес око 70.) Јован(ан)ова и Јудина (јелинофони Јевреј, око 140.) су Саборне јер се обраћају више заједница. Откривење је написано у Малој Азији око 100. и не сме се читати без егзегетске потке и анализе. Описује коанчну победу хришћана и Бога над злом. Марко Маленчић студент ПраБоФ-а

МАРКО Мaленчић

МАРКО Мaленчић

 

Од: А.Шмеман, Дневник - омиљени одломци

Протопрезвитер Александар Шмеман НАШ ЖИВОТ У ХРИСТУ, ХРИСТОВ ЖИВОТ У НАМА-ИЗАБРАНИ ОДЛОМЦИ ИЗ “ДНЕВНИКА 1. Сваки “религијски свет”, укључујући ту и “хришћански”, лако се сналази без Бога, али зато ни за тренутак не може да живи без “богова”, то јест без идолâ. Таквим идолима постепено могу да постану и Црква, и побожност, и црквени начин живота, и сама вера... Секуларизовани свет самим својим одрицањем вапије за Богом. Али, очарани сопственом “сакралношћу”, ми тај вапај нечујемо. Очарани својом “побожношћу” ми тај свет презиремо, одвајамо се од њега поповским смицалицама и лицемерно “жалимо” људе који не познају чари наше “црквености”. И не примећујемо да смо сами пали и да падамо на свим испитима – и духовности, и побожности, и црквености. 2.Црква је постала организација међу организацијама, активност међу активностима 3.Циљ Цркве је постала сама Црква, њена организација, њено “благостање”, њен “успех”. 4.У данашњем свету,Црква се схвата као “предузеће”, као “делатност”. Свештеник све време гњави људе да раде за Цркву. А тај рад се, са своје стране, мери, такорећи, по критеријуму количинском: колико заседањâ, колико доларâ, колико “делâ”... И све је то, ван сваке сумње, неопходно. Но, није опасна сама та делатност, већ свођење Цркве на ту делатност, поистовећивање црквенога живота са том делатношћу 5.Што је човек образованији, што је више искусио “позитивизма” и “рационализма”, тим “глупљу” религиозност он изабира. У Америци ни- чу као печурке разни сумњиви “скитови” и шире се потпуно бесмислене “харизматике”. И све то одмах обличи оног другог, труди се да испљује оног другог. 6.Повратак Бога.“Религијски препород...” и томе слично. чини се, могло би се и требало би се томе радовати. Али, ја се не радујем.“Повратак” који ја видим јесте некакав емотивни немир, лаж мистика, фанатизам и, делимично, мржња. Мржња према свету, мржња према онима који мисле другачије, секташтво, лаж старчество, кликуше... А изван Хришћанства – бекство у будизам и у некакву мутну мистику. 7.Истинита вера је, стога, свагда превладавање “религије”. И Црква није религијска установа, већ присуствовање “спасенога света” у овоме свету. Али, Црква ужасно хоће да буде “религија” и, гле, она се зато запетљава у “проблеме” који су за веру непостојећи и штетни. Зашто нико то не увиђа и не схвата? 8.Mеђусобно неповезане, “појаве” и “тенденције” у савременом Православљу: – “номинализам” (све те “Антиохије”, “Александрије”...); – литургијски слепи конзервативизам; – култ “прошлости”; – богословско бављење, готово искључиво, “Оцима”; – апокалиптицизам; – мржња према “савременом свету” (али, не и према “овом свету”); – емоционализам; – култ “спољашјности” (брадâ, расâ, “стила”...). Све ово, другим речима, чини Православље немоћним, чини га гетоом не само у спољашјнем смислу, већ и гетоом у унутрашњем смислу (уместо да буде изазов, борба, одговор, живот!). 9.Стање очајања. Не – личнога (јер “лично” себе могу смело и неоспорно да сматрам врло срећним човеком: породица, деца, итд.), већ [очајања] у погледу Цркве, њенога стања, моје делатности. Постао сам, чини ми се, “алергичан” на ону црквеност и ону религиозност којих је пуна Црква и црквени живот, и које све више видим као најдубље могуће извитоперење Хришћанства и Православља. 10.Верујем да је Православље – истина и спасење, и грозим се онога што се издаје за “православље”, онога што воле, чиме живе и у ћему виде “православље” управо сами Православци, па чак и најбољи и најнесебичнији међу њима. 11.Православље постепено постаје “неурастенично”, људи се изнутра муче трагају} и за одговором, а одговора нема или је он толико општег карактера да људи не знају како да га примене у своме животу... И то је тај мучни “фон” који је готово свагда присутан у дубини моје свести. 12.“Очима својим ћете гледати и нећете видети, ушима – слушати, и нећете чути... И нећете се обратити! [уп. Мт. 13, 15]. То се са потпуном тачношћу односи и на савремене Православце: велика већина Православаца хоће нешто друго, види нешто друго, чује нешто друго, али “друго” у односу на оно што Црква даје да се види и да се чује, у односу на оно {то, по позиву Цркве, треба да се воли. То је нарочито очигледно код наших студената [богословља], код оне омладине која је очарана управо “религијом”. 13.Црква је одавно већ почела да живи сама собом, почела да се богати “у себи” а не у Богу, почела да “прекопава по себи”, да се спори у погледу своје “мисије”, да разматра своје “дело” и “назначење”, и да свиме тиме управо одражава “овај свет”, уместо да све што је у свету доводи у везу са Царством Божијим, самим тим спасавајући тај свет. 14.Опасност: заволети Цркву некако “мимо” Христа. Такве љубави има више него што се мисли. Али, Црква јесте искључиво Христос, Његов живот и Његов дар. Тражити у Цркви било шта друго осим Христа (а то значи, опет, тражити себе и своје) – знаћи неизбежно “пасти у прелест”, у изопаченост и, у крајњем исходу, у саморазрушење. 15.Црквеност би морала да ослобађа. Али, у њеном дана- шњем тону, “црквеност” не ослобађа, већ поробљује, сужава, осиромаш ује. човек почиње да се занима за “стари” и “нови” стил, за епископске сплетке и за свако улизиштво. И он почиње да схвата духовност као обавезу да чита књиге очајног квалитета, ужасне по њиховом сиромаштву и реторици, свакојаке брошуре о “чудесима” и “чудотворним иконама”, сваку сумњиву “поповштину”, као и да све време брбља на религијске теме. 16.Уместо да учи човека да на свој лични начин сагледава свет и живот,Црква га учи да гледа само у њу. Уместо да на нов начин прихвати самога себе и свој живот, човек сматра да му је дужност да на себе навлачи безлични, до грла закопчани прслук такозване “побожности”, који се осећа на ужегло посно уље. Уместо да сазнаје шта је то радост, светлост, смисао и вечност, он постаје раздражљив, ускогруд, нетрпељив и врло често, напросто, озлобљен, и више се, чак, и не каје због тога, јер је све то, наводно, од “црквености”. 17.“Духовност”, “црквеност” – како су ово двосмислени и, стога, опасни појмови! Зачуђујуће је то, али готово сви они које сам упознао као трагатеље за “духовношћу” свагда су били ускогруди, нетрпељиви, досадни и безрадосни људи који су, притом, све друге свагда окривљавали за “недуховност”. И они су свагда за своје средиш те имали себе саме, а не Христа, не Евангелије и не Бога. У њиховом присуству се човек не “расцветава”, већ се, напротив, духовно “јежи”. Гордост и егоцентризам, самозадовољство и ускогрудост – али чему онда сва та фамозна “духовност”? А тек ти стручњаци за “црквеност”! Како је то патуљаст и загушљив свет! 18.Нема ничег горег од “професионалне” религиозности! Све то пребирање по бројаницама за време плетења црквених сплетки, сав тај стил оборенога погледа и уздахâ – све је то једна изветрела, ужасна кривотворина. 19.Историјска “побожност” је, у суштини, “ускогрудост и тескоба”. И она трује “црквеност” више од било чега другог. 20.Христа је убила и Христа убија религија. Религија је онај “орган” у нама који, ма како то било чудно, истовремено бескрајно и појачава и сакрива од нас наше најдубље страсти и грехе: гордост, фарисејство, самозадовољство, самоqубље, и томе слично. Религија јесте наше непрестано самооправдавање пред Богом, наше сакривање од нас самих наших грехова и искушења. Извор: А.Шмеман, Дневник - омиљени одломци

purke

purke

 

Zivot

I siromastvo ima svojih iskusenja gotovo kao i bogatstvo. Bogatas treba da se spasava velikim milosrdjem i smirenjem pred Bogom, a siromah velikim strpljenjem, izdrzljivoscu i neprekidnim pouzdanjem u Boga. Niti se spasava bogatas koji je nemilosrdan i trvd, niti siromahkoji ropce na svoju sudbu i ocajava o pomoci Bozjoj.
 

Dan drugi

Verovala sam da ću bržim koracim u dan drugi, ali ne. Bilo je potrebno da se sve kaže. Sporo učim, ali idem do kraja. Do samog kraja Dan drugi „Očevi jedu kiselo grpožđe, sinovima trnu zubi“ – prorok Jeremija 31,29 Sve što bih imala, već je u ovoj jednoj rečeno, ali ako je tako zašto još traje, zašto nije kraj posrnulom, pogrešnom, nama?! Zašto? Period od sumraka do svitanja pokazao mi je, naučio me da je matrica pada ista, samo jedna od Adama i Eve, ista – trgovina, kalkulacija, račun, dobit jednom rečju laž. Materija kojoj su podlegli pra roditelji. Različiti su oblici, isti je smisao – propast. „Borba“ protiv umesto borbe za. Do juče, ova slova koja su se u meni skupljala bila su namenjena onima koji su otišli, onima kojima sam neizmerno zahvalna što su došli, bili i otišli. Što smo ih pustili i što su nas pustili, da bojimo živote, ostavljali deo sebe, uzimali deo nas i otišli. Hvala vam! Hvala vam na svemu, na sebi i hvala vam što ste otišli. Bili ste hrabriji od nas, tada kada ste odlazili i hvala vam što ste nas ostavili nama. Samo smo jedni drugima i bili potrebni. Sada, samo želim da vam kažem – HVALA J Oni koji su ostali, nikada i nisu otišli, samo smo nastavili. Ponekad zastanem, pogledam prtljag i tako sam zahvalna, na svemu, zaista. Pitam se često kako da podelim ovo što imam, što nosim i za sada, shvatam ništa sem ovih kamenčića, svojih svedočenja i ne znam i to je to. Nataviću da pišem i ostavljam za sobom svoje kamenčiće... „Ispovedajmo se jedni drugima“ kaže Apostol. Rodio se Relja.Planeta je dobila još jedan osmeh i suzu. Živ bio! Njegovo rođenje vratilo me je u neko prošlo vreme, vreme kada smo mi dobijali blagoslove svoje ljubavi. Dve mlade, zelene stabljike rađale su svoj rod. Sreća naša što tada nismo imali pojma na koji put krećemo. Crni oblak pomislio je da će uspeti da nam je otme Rasli su u ovoj čudnoj zemlji iz koje nismo hteli da odemo. Nismo ni znali kako se to bude roditelj i sami smo bili gotovo deca. On je plod tajne. Ona plod rizika On krupan, plav, svetlih očiju. Ona sitna, nežna, crnih očiju. Nismo znali kako u zemlji oko koje su besne ratovi u kojima nije učestvovala, u kojoj se radi za jednocifrenu stranu monetu, a plaća se papirima sa nebrojeno nula, u zemlji suprotnosti u kojoj se različitost ne prašta, u zemlji koja iz aviona izgleda kao najlepši ćilim, a nema hleba i mleka... nismo znali. Znam, često pominjem devedesete i to je samo zato što nisu prošle jer nije prošla kolera naroda, koncentracioni logor na prelasku vekova, smrt koja kosi i danas, a mi smo zaboravili, prebrzo krike, pustoš. Boli pogled... Bolelo me je to stravično otkidanje utrobe, otimanje tada kada je zlo u svojoj punoj snazi grebalo unutrašnjost duše, kidalo telo tela, napajalo se krvlju krvi. Sile tame... somebody I used to know. Zaboravljali smo se povremeno, sebe, nas misleći da treba još nešto, da nešto nismo uradili, da smo preskočili, zaboravili Jedino njih nismo zaboravljali. Brak je svetinja jer je jedini prostor u kome smeš da budeš slomljen, uplašen, nesiguran, uplakan, srećan-svoj jer si nečiji i uvek imaš kome. Znam imam iskustvo koje se u ovom vremenu broji godinama, a nama će u septembru biti dvadeset pet. Nismo imali uputstvo, samo im nikada nismo tepali da bi se razumeli i da bi pokazali. Učili smo ih i učili su nas. Iskreno. Istini na volju, ja sam najgori ponavljač u „razredu“, ali trpe me, šta će, njihova sam J Tada u mrkloj noći koja je krila naše tuge, suze, bol niko i nije mislio o sebi. Mislili smo jedni o drugima, molili se jedni za druge, tako tišinom i molitvom među sobom govorili i otišli da uzmemo svoje, oteto. Zajednica je najveća snaga pale realnosti. Događaj blagodarenja, slavlja večnosti u vremenu ograničenosti, merljivosti, AMIN nasuprot laži. Svakog časa, verujem, na Zemljinoj kugli, na nekoj tački je Događaj, čini se blagodarenje. Liturgija je ritam planete, prinošenje muzika. Šta, sem sebe i imamo da damo? Šta je moje sem mene? Šta da dam sem sebe? Otac – onaj koji uvek dočekuje raširenih ruku, nikada u sinu ne vidi promašaj već snagu, ne zamera – oprašta. Majka – jedino što treba je da voli, samo i jedino voli, njena ljubav je njena molitva i štit. Velika je mudrost u jednoj rečenici: Dete nikada nije krivo... samo ih volite, dajte tu ljubav koje se plašite, to je jedina hrana koja je potrebna da budemo ljudi. Da, ljubav je od Boga dala čoveka samo ljubav vodi čoveka Bogu. Nema greške zato traje. Tanja Nakić

Tanja

Tanja

 

Од: Покајање - by ksenos

Покајање није рефлексно набрајање дела, која доказују моју кривицу. Покајање не може бити потискивајуће самоокривљивање, које кружи око моје личности, идентификујући личност с њеним понашањем. (поведењем). Покајање не може бити решење да поново не сагрешим, што би значило да више не живим. Покајање не може бити губљење слободе и њено предавање неком другом, који би надаље узимао решења за мене. Покајање не може бити клонирање једног духовног (о)пустошења. Покајање не може бити западно чистилиште или индулгенције.. Покајање не може бити потписивање документа за раскајавање што осигурава (превенира) надолазећу јуридичку продукцију. Покајање не може бити брисање пређашњег живота онога који се каје, у којем очигледно не суштествује ништа што би могло да буде од користи у новој етапи. Покајање може бити највиша радост земаљског ућешћа у небеском рају. Покајање може бити печ која топи зарђалост и даје нови квалитет челика. Покајање може бити одбацивање ненужног бремена које спречава слободу.. Покајање може да буде усвојавање граница моје људске димензије. Покајање може да буде тражење услова при којим моје суштаствовање иде својим испуњењем. Покајање може да буде увереност да мој сусрет са другим људима може бити креативан. Покајање може бити утврђење слободе кроз добровољно остављање мноштва мојих слобода. Покајање. Јединство растављених ствари. Покајник жуди о целом. Он не подноси остатке живота и иде ка Оним, Који даје хармонију. Он тражи онај поглед који ће пасти на њега и направити га личношћу: онај поглед који ће докоснути оне око њега и од безизлазног ада направи ће (саздаће) отворене хоризонте, отворена мора, која ће га наканити да крене на пут да би их срео. Извор: Δημήτρης Κaρaγιάννης, Ρωγμές κaι Aγγίγμaτa(Пукотине и додири),εκδ. Aρμός, 2005, σ. 31-46, Аутор је специјалист дечје и породичне психологије. Извор: Покајање

Tanja

Tanja

 

Korak Carpe Diem

Gromovnik mi je doneo miran san. Dugo spavam, samo mi je Gromovnik darovao noć bez sna, buđenje mira, konačni umor mišića, kostiju, onaj fizički kada znaš da si umoran od umora, fizičkog. Sinoć, pred san koji je i stigao iznenada, kao potreba organizma, tela dok sam tiho, nečujno u sebi opet i opet govorila reči, dolazile su davno donete odluke, ređali se zaključci, slagao se dan, sklapali se dani. Sinoć sam shvatila da je poznati miris opet samnom. Svaki izlazak iz Zgrade zadovoljavao je podrazumevanu potrebu, prirodno okruženje. Beton, metal, asfalt i miris, baš tu i tada – tamjan. Nismo sami, mirisi govore kada sve ućuti… CARPE DIEM. Tanja Nakić

Tanja

Tanja

 

Библија и Црква

(објабљено у Светосавцу број 52) Библија или Свето Писмо је Божија Реч. Незамисливо је говорити о хришћанству без Библије. Свети Списи, како Старог тако и Новог Завета, незаменљива су инспирација многих беседа и писања Светих Отаца Цркве. Но, иако Божија Реч, иако инспирација највећих Светих Отаца, Библија је била и остала и инспиратор јереси, древног и савременог секташтва. Како је могућ овакав парадокс? Не, проблем није у Библији. Проблем је у поремећеном схватању односа Библије и Цркве. Веома је важно поставити питање утемељења: ко кога утемељује, Библија Цркву или Црква Библију? Или: шта је старије, Црква или Нови Завет? Погрешан одговор на ово питање јесте рецепт за генерисање секташтва и псеудоцрквености. Чувена крилатица Мартина Лутера у XVI веку „Sola Scriptura“ (=Само Писмо), иако можда Лутер није имао такву намеру, представља идејну основу савременог секташтва. Лутер је хтео да, на бази Светог Писма, реформише западну Цркву и ослободи је саблажњујућих новотарија које су се вековима таложиле. Нажалост, та његова идеја претворила се у бујање псеудоцрквености. На пароли „Sola Scriptura“, почев од времена Лутера па до данашњих дана, ницале су и ничу псеудоцркве и верске секте. И сам Лутер, када је увидео смер кретања своје реформације, изјавио је: да је знао каквим ће се смером све одвијати, да не би тај посао започињао ни да су га вукли са два пара волова. Феномен савременог секташтва управо лежи на чињеници да људи, тумачећи Библију, стварају „цркву“. Отуда, „исправно тумачење Библије“ води имању „истините цркве“. Но, како имамо многа и међусобно различита „исправна тумачења Библије“, као производ имамо и многе различите „цркве“, која свака за себе тврди да је баш она и само она „истинита“. И сви они тврде да су молитвено проучавали Библију и да је њихово тумачење, самим тим, надахнуто Духом Светим. Ипак, нити су њихова тумачења тачна, нити су њихова сабрања Цркве. То су верске секте. Зашто? Управо зато што су однос Библије и Цркве окренули наопачке. Заједничко за све псеудохришћанске секте јесте да текст Библије утемељује настанак богослужбене заједнице. Али, да ли је тако са правом Црквом? Не, никако. Истина је са супротна: не утемељује Библија Цркву, већ Црква Библију (Нови Завет). Код верских секти важи правило: да није Библије не би било ни Цркве. А истина је: да није Цркве, не би било ни Библије. Не ствара Библија Цркву, већ Црква Библију. Погледајмо чињенице. Када је у питању Стари Завет, Бог прво прави Савез (јевр. Берит) са својим изабраним народом. Настаје богослужбена заједница. Као плод тог богослужбеног исксуства настају, редом кроз историју, прво усмено предање а затим старозаветни библијски текстови. Дакле, није књига створила Савез Бога и Израиља, већ је Савез Бога и Израиља створио књигу. Исто важи и за Нови Завет. Новозаветни текстови писани су у периоду од половине до краја првог века после Христа. То значи да је Црква функционисала деценијама без онога што ми данас називамо Новим Заветом. И након настанка текстова, Црква је функционисасла без јасног одређења који су то текстови, званично, црквени, новозаветни. Тек у четвртом веку је Црква одредила који списи улазе а који не у канон Новог Завета. Ако се водимо логиком да Библија условљава Цркву, као што то чине псеудохришћанске секте, онда се нужно поставља питање: како је могуће да Црква толико дуго функционише без Новог Завета, без онога што данас подразумевамо под Библијом? Могуће је, управо из разлога што настанку Цркве не претходи никакав (новозаветни) текст. Такође, суштина Цркве није никакав текст, који би морао да је утемељује, као што, рецимо, текст Курана утемељује ислам. Црква је могла без текста, али без чега није могла? Погледајмо. Оснивач Цркве је сам Господ, Исус Христос. То сведочанство налазимо у самом јеванђеоском тексту (Мт 16, 18). Оснивач Цркве није ништа писао, нити је оставио икакав текст на којем би се Црква утемељила. Господ јесте у јеврејским синагогама тумачио старозаветни текст, показујући да су читава старозаветна историја, пророчки и остали библијски списи, припрема света и указање на Њега, Месију. Но, Он сам није ништа писао. Чак, немамо сведочанства ни да је изричито заповедио апостолима да и они ишта пишу. Не, Он није заповедио писање већ Крштење у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт 28, 19). Крштење је, пак, ново рођење, улазак у Цркву. Христос је, дакле, позвао не на читање већ на присаједињење Цркви. А како је, коначно, утемељио своју Цркву? Шта је Господ оставио да буде суштина и темељ Цркве, ако то није текст? Оставио је Свету Литургију. Догађај који се збио у сионској горници (=горња соба једне јеврејске куће у Јерусалиму), непосредно пред Христово страдање, представља прву Свету Литургију. Тај догађај описују свети Јеванђелисти као сабрање апостола око Христа, Његово благодарење Оцу, ломљење и дељење од једног хлеба и пијење из једне чаше (Тајна Вечера). Тај догађај је Христос поистоветио са самим собом: „Узмите, једите; ово је тело моје...Пијте из ње сви; ово је крв моја Новога Завета...“ (Мт 26, 26-28). И управо је у вези тог догађаја Христос заповедио: „Ово чините за мој спомен.“ (Лк 22, 19). А спомен, у библијском контексту и разумевању, не значи сентимент, успомену на нешто што је било и прошло. Спомен значи оприсутњење, реално присуство (парусиу) Спомињаног. Зато су стари Израиљци са страхом изговарали Божије име (Јахве). Отуда је и Мојсију дата заповест да се не призива име Божије узалуд (Изл. 20, 7). Име, спомен значило је присуство. Истом том библијском логиком говори и Господ, дајући заповест да се литургијско сабрање чини Њему у спомен. Литургија је присуство самог Сина Божијег, Његовог Тела и Његове Крви. Отуда и апостол Павле Цркву назива „Телом Христовим“ (1Кор. 12, 27). Дакле, Црква је спомен Христа, присуство Христа. Тај догађај присуства Христа јесте Света Литургија. Зато Цркве нема без Свете Литургије. Христос, дакле, није оставио никакав текст својим апостолима, већ је оставио Себе – Свету Литургју. Света Литургија је испуњење Његових речи: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт 28, 20). За Свету Литургију није најправилније рећи да је то једно од богослужења Цркве. Не барем како се то говори за Јутарњу или Вечерњу службу, Часове или неку другу службу дневног богослужбеног круга Цркве. Јер, за све те службе се каже да их служи Црква, док за Свету Литургију то није најправилније рећи. Зашто? Зато што је немогуће направити разлику узмеђу Цркве као субјекта и Свете Литургије као радње тог субјекта. Служење Свете Литургије је догађај Цркве, сама пројава Цркве. Није Црква једно, а Света Литургија друго (субјекат и радња), већ једно и исто. Служењем Свете Литургије постоји Црква. То је темељ и суштина Цркве. Ишчупај Свету Литургију, ишчупаћеш срце и душу Цркве, а тиме ће и присуство Христа бити поништено. На том темељу Црква постоји од самог свог почетка. На том темљу, као плод припадања Цркви, као плод литургијског искуства, настају и новозаветни, библијски текстови. На том темељу су писци надахнути Духом Светим да пишу. На том темељу је Црква надахнута да текстове препозна као своје, да их издвоји из мноштва сличних али ипак лажних, јеретичких текстова, те да их канонизује као свете списе и да тако створи књигу, коју данас називамо Новим Заветом. Цркве је некада било без тих текстова, али је никада није било без Свете Литургије. И ову би истину требали добро да схвате и упамте сви православни хришћани: Црква није некакво „библијско друштво“ већ је Црква Света Литургија. Присуство Христа није у заносном и „убедљивом“ тумачењу Библије, у опијености Библијом, већ у Светој Литургији. Требало би ово хришћани да знају како би умели да разликују Живот и Истину од прелести (=духовне обмане), Духа Истине од духа обмањивача. Да знају да Христос није свуда тамо где им говоре: „Ево овде је Христос или онде“ (Мт 24, 23). Да, многи данас, држећи Библију у рукама, говоре: „Ево овде је Христос, ево овде је спасење.“ Свима је њима заједничко, и ово треба упамтити: није их основао Христос и немају Свету Литургију. Сви они су плод многих, међусобно различитих, неретко и оштро супротстављених тумачења Библије, „харизматичних“ (читај: прелашћених) појединаца кроз историју. Сви они су покушали да створе „цркву“ на основу Библије (Новог Завета). Како то у лажи обично бива, обрнули су истину наопачке. А истина је да Црква ствара Библију, а не Библија Цркву. Зато је Црква, као аутор Библије, и прави темељ и прави ум за разумевање Библије. Потребно је исто оно искуство које је довело до настанка библијског текста да би се Библија разумела. А то искуство је припадање Цркви, припадање Сетој Литургији. Библији је првенствено ту место: у Цркви, на Светој Литургији. Она је богослужбена књига. Догађај Цркве, догађај литургисјког богослужења јесте кључ разумевања Библије. Држећи тај кључ, људи требају да је читају и у својим домовима и на сваком месту где пожеле. Но, веома је важно да запамте да је Црква створила Библију а не Библија Цркву. Да запамте да Црква није свугде где се чита Библија већ је Црква тамо где је Света Литургија, родна кућа и саме Библије. То је и одговор на питање како ће се православни хришћани сачувати од „лажних пророка“ и „вукова у јагњећој кожи“ (Мт 7, 15), од многих који, тумачећи Библију, говоре „Ја сам Христос“, варајући многе (Мт 24, 5). То је одговор који ће помоћи православним хришћанима да разликују Цркву од секте. Јер, могуће је украсти књигу, Библију, те заносно баснословити и глуматати „цркву“. Али, није могуће украсти Христа, Свету Литургију – темељ и кућу саме Библије. Знајући то, лако је препознати „вукове“ и разликовати Цркву од секте. На том темељу на којем је настала Библија и ми „смерно стојмо, пазимо да свети принос у миру принесемо“. Александар Милојков
 

Биће Бога и биће Цркве

(објабљено у Православном мисионару јул/август 2012) И тада ако вам ко рече: Ево овде је Христос; или: Ено онде, не верујте. Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке и чудеса да би, ако је могуће, преварили и изабране. (Мк 13, 20-21) Вероватно се ниједна религија у историји света није толико умножавала и распарчавала на различите конфесије, као што је то случај са хришћанством. Са друге стране, Хришћанство је почело као Црква и јесте Црква. Нецрквено (=нелитургијско) хришаћнство је оксиморон – али, ипак реално постојећи оксиморон. Црква је, како то у Символу вере исповедамо, једна за коју је њен Оснивач обећао да је ни врата паклена неће надвладати (Мт 16, 18). Ипак, од самих почетака Цркве настаје нешто што се назива хришћанством, чак и црквом а ипак није Црква. Наведени стихови из Јеванђеља по Марку су заиста пророчки. Расколи, јереси и секташтво су нешто што Цркву прати од њеног настанка па све до наших дана. Заиста, сво то мноштво псеудохришћанства, издајући се за „истинито“, говори управо оно на шта је Христос пророчки упозорио Цркву на самом почетку: „Ево овде је Христос...“ Данашњим верујућим људима у Цркви није проблем да препознају псеудохришћанско секташтво, произниколо на таласу Реформације и увезено са Запада. Али, те секте нису једина роба на савременој пијаци псеудоцрквености. Постоји и један префињенији облик, који много више личи на оригинал, те као такав има много више шанси да заиста превари и изабране. То су они који се издају за православне. Говоре за себе да су Црква, епископи, свешеници, монаси, литургијски хришћани. Иако вукови, по свему личе на јагањце (Мт 7, 15). Имају храмове, манастире, свештене одежде, иконе. Служе све оно што се у Цркви служи. Из њихових уста чују се исте богослужбене песме и химне. Крштавају, венчавају, рукополажу, држе постове. Одликују се великом ревношћу и аскетским етосом. Призивају истога Бога којег и Црква призива. Исте светитеље славе. Исте свеће пале, иста им кандила горе и исти им тамјан мирише. А ипак – нису Црква. И управо јагњећом кожом – особинама и ликом Цркве и њених служби, крију своју природу вукова. Зато многима није лако да их препознају. За њихово препознавање потребно је познавати само биће Цркве. Да би једна заједница заиста била Црква и да би службе у њој (епископска и све остале) заиста биле истините, није довољно да само споља, својим особинама личе на Цркву и њене службе. Није довољно да се „позивају“ на Предање, Библију, Оце, Каноне и Догмате Цркве. Биће Цркве се крије у нечему што је много дубље него што су формални црквени изглед и особине. Биће Цркве нам открива нико други до сами Бог, откривењем Свога бића, Свога начина постојања. Као и човек, Црква је ни мање ни више него икона Божија. Начин њеног постојања је начин постојања Бога. Врхунац Божијег откривења јесте оваплоћење Сина Божијег. Управо нам Господ Исус Христос, први и темељни богослов Цркве, открива начин постојања Бога – Оца и Сина и Светога Духа, Свету Тројицу. Никада људски ум не би дошао до таквог богопознања без Божијег откривења. То Божије откривење открива начин Божијег постојања, односно даје одговор на питање ко је Бог. Свети Оци су правили јасну разлику између „шта“ и „ко“ питања о Богу. Оно „шта“ односи се на Божију природу или суштину. Она нам остаје заувек непозната. Оно „ко“ односи се на начин Божијег постојања и то је оно што нам је Господ открио. Бог је Света Тројица: Отац и Син и Свети Дух, нераздељиво јединство, заједница три Личности. Ту веру у Свету Тројицу Црква је, у формули Крштења, исповедала од самог свог почетка. Бивајући изазвана и угрожена од стране разних јереси, Црква је, устима Светих Отаца и Сабора, ту веру детаљније појашњавала. Једно од главних питања које је актуелизовано, везано за веру у Свету Тројицу, био је однос између једног и три (мноштва). Бог је један, али ипак исповедамо три (мношво) божанске личности. Како су Оци разрешили тај проблем једног и мноштва? Као што је већ поменуто, правили су јасну разлику (не раздвајање!) између божанске природе (=суштине) и божанских личности (=ипостаси). Тако, свети Максим Исповедник говори да је Бог једнај јер је „једно Божанство“, мислећи на једну божанску природу или суштину. Бог је, наставља даље свети Максим, „целосна Јединица и целосна Тројица. Целосна Јединица по својој суштини и целосна Тројица по својим ипостасима.“ Дакле, једна је божанска природа коју пројављјују, чине је постојећом (=ипостазирају) три божанске ипостаси (=личности): Отац и Син и Свети Дух. Те три божанске Личности нису делови једнога Бога – божанска природа је „целосна у Оцу“ и „целосна у Сину“ и „целосна у Светоме Духу“. Такође, нису ни три Бога, јер „Целосан је и у целости Отац у целосном Сину и Духу; целосан је и у целости Син у целосном Оцу и Духу; целосан је и у целости Дух Свети целосно у Оцу и у Сину.“ Ниједан од Тројице као конкретна и појединачна личност није замислив без друге Двојице. Један је незамислив без многих који га као једног и непоновљивог потврђују у односу. Зато нису три Бога већ један Бог – јер није могуће замислити и издвојити као независне индивидуе Оца по себи, нити Сина по себи, нити Духа Светога по себи. Свети Григорије Богослов би рекао: „Ако је Један од искони, онда су Тројица.“ Из тог разлога исповедање вере у „Једнога Бога Оца“ повлачи и исповедање Свете Тројице. Тај откривени начин Божијег постојања, где се једно и мноштво поклапају, Свети Василије Велики назвао је заједницом (грч. кинониа). Овакав начин постојања (=личност) дарован је и задат човеку, као икона и подобије Божије. Човек је биће заједнице. Попут божанске, и људска природа је једна коју треба да пројављују, односно да чине постојећом, многе ипостаси (=многе личности, многи људи). Но, људи су пали и разделили своју једну природу на мноштво самодовољних индивидуа. Отуда су Петар, Марко и Јован три човека, док су Отац и Син и Свети Дух један Бог. Људи живе палу индивидуалност, зато се једно и мноштво код њих не поклапају. Мноштво палог човека је распадање бића које коначно води у смрт. Отац и Син и Свети Дух су истинске Личности, зато се код Њих једно и мноштво поклапају. Остварење таквог, божанског начина постојања, кроз оваплоћеног Сина Божијег, представља спасење човека и света. Исти тај начин постојања оваплоћен је и у бићу Цркве – кроз коју се спасење човека и света дешава. Попут Бога, Црква је једна. Попут божанске једности ни црквена једност не значи самоћу. И она, цела и потпуна, постоји у многима, у заједници многих. Попут Бога, то црквено мноштво није множина усамљених, посебних Цркава које постоје „по себи“. Али, опет попут Бога, то црквено мноштво нису ни делови једне Цркве. Оно што је свети Максим рекао за Бога могли бисмо рећи и за црквено мноштво: целосна је Црква присутна у сваком појединачном у том мноштву. Као што је пуноћа а не део божанске природе присутна у Оцу, у Сину и у Духу Светоме, тако је и црквена пуноћа присутна у локалној Цркви. Црква је тамо где је Евхаристија, тамо где је сабрање на једно место: свештенства, ђакона и верног народа око једног епископа. Епископ са својим сабрањем (са својом епархијом) представља потпуну, целу Цркву, а не део Цркве. Но, као што Отац и Син и Свети Дух нису три Бога, тако ни многе локалне Цркве (епархије) нису индивидуализоване, одељене, Цркве по себи. У свакој локалној Цркви обитава Црквена пуноћа, али само онда ако постоји заједница, евхаристијско општење са другим локалним Црквама. Као што Оца нема без Сина и Духа Светога, Сина без Оца и Духа Светога, Духа Светога без Оца и Сина, тако нема ни појединачног црквеног идентитета, локалне Цркве без општења са многим другим локалним Црквама. У том евхаристијком општењу се у свакој локалној Цркви пројављује пуноћа бића Цркве, исто као што се у општењу Оца и Сина и Светога Духа пројављује (постоји) пуноћа боажсне природе у свакој појединачној божанској Личности. Истина појединачног идентитета није у његовим индивидуалним особинама већ у заједници. Идентитет Оца потврђује се односом са Сином и Духом Светим. Идентитет Сина потврђује се односом са Оцем и Духом Светим. Идентитет Духа Светога потврђује се односом са Оцем и Сином. „Особине“ божанских личности које су свети Оци истицали – нерођеност за Оца, рођеност за Сина и исхођење за Духа Светога, нису особине које им припадају „по себи“. Те њихове особине бивају лично њихове само у међусобном односу. Такав је случај и са бићем Цркве. Никакве особине „по себи“ не могу пружити црквени идентитет. Свако сабрање, колико год личило на Цркву, не поседује биће Цркве ако је лишено заједнице, евхаристијског општења са другим црквеним сабрањима (локалним Црквама). Без те заједнице са многима нема потврде црквеног идентитета, а све „особине Цркве“, па макар изгледале и као највећи подвиг и као мучеништво не вреде ничему (свети Кипријан Картагински). „Особине“ које не бивају у општењу већ остају „особине по себи“ јесу демонска онтологија и обмана. Таква сабрања нису и не могу бити Црква. На њима је само „јагњећа кожа“, али природа им није „јагњећа“ него „вучија.“ Ово је начин да се међу расколничким групацијама и разним другим парацрквеним сабрањима препозна и јасно одвоји истинита Црква. Заједница, евхаристијско општење је сигуран показатељ истинитости Цркве. Њоме (заједницом) се не потврђује само као црквена пуноћа једна локална Црква, већ и кључне четири службе које је конституишу (локалну Цркву). Епископ, свештеници, ђакони и верни народ бивају то што јесу само у међусобном односу, у опшењу, у заједници. Зато је немогућа Света Литургија без епископа, свештеника. Али, немогућа је и без верног народа. Отуда је у Цркви важно помињање. Свештенство и верни народ који на Светој Литургији помињу свог епископа (свог Првог) тиме потврђују себе као Цркву, своје службе као црквене. Такође, епископ који помиње свог Првог (архиепископа или патријарха) тиме своју локалну Цркву потврђује као Цркву – јер кроз то помињање општи са многима (са другим црквеним пуноћама). Биће Цркве је икона бића Божијег. Тамо где је осамљивање, где нема помињања Првог, нестају црквене службе, нестаје Црква. Таква сабрања су парацрквена и расколничка – без обзира колико убедљива и привлачна била њихова „јагњећа кожа“. Александар Милојков
×