Jump to content
Sign in to follow this  
  • entries
    15
  • comments
    2
  • прегледâ
    824

О блогу

Приче и созерцанија тамо неког лика.

Entries in this blog

 

Жуја

Не би никако приличило да ја, пореклом и срцем Личанин, а са скромним даром за писање, не напишем бар једну причу о кози. Коза треба да се овековечи, да остане једаред иза ње писани траг. Бар толико је заслужила, кад већ нико неће споменик да јој направи.
            Не вреди да сад нашироко пишем колико је коза допринела опстанку људи у Лици. Кад су Турци нападали, људи би са козом или кравом одлазили у шуме. Тамо би се крили и успевали да преживе захваљујући млеку. Није зато случајно што се стока назива благом. Злато, сребро, ни дукати нису тада спашавали животе. Козе су. Оне су биле заслужне и за многе љубави. Омладина од десет до осамнаест година махом је била задужена да чува стада. И тако су се чобани и чобанке упознавали, одабирали и венчавали. Ко зна, могуће је да је нека залутала коза заслужна што су се мој дјед и баба упознали, те родили мог оца. И ето, не би ни мене било, да није вечито тврдоглаве, али драге козе.          Ово је прича о кози коју смо заволели. Дали смо јој име Жуjа. Касније смо сазнали да је то назив једне сорте оваца, али име се већ усталило. Тако да се наша коза звала као овца. Имала је црвену, дугу длаку, необично питоме очи за једну козу, и две неједнаке сисе, вечито пуне слатког, пенушавог млека. Добили смо је од деда-стрица, као већ велику. Брзо се привикла на нове газде. Прва се јављала, сваки пут кад уђем у шталу да је нахраним. И ја бих сваки пут отпоздрављао:  „Ђе си, Жуја, шта има?“. Тако ми је, скоро двадесет година касније, Жуја остала светли пример како је лепо кад се особе јаве. И дан данас у шали кажем неваспитаним ђацима: „Кад уђем у шталу, коза ме поздрави, а ти ни добар дан, ни помоз Бог“. Надам се да овај текст не чита неки просветни инспектор.             Моја сестра Милица је  била нарочито везана за Жују. Више се играла са козом, но са кучићима; више је њу мазила, него мачиће. Сваки дан, након што дође из школе и уради домаћи одлазила би у шталу да се игра са козом. Права Личанка. Жуја би прилазила, стављала јој главу на груди и трљала се, као да је чекала цело пре подне,  да о њу почеше врх главе који ју је сатима сврбео. Комшија нам је испричао необичну анегдоту. Долази он код нас, нигде никога у кући, а чује да се у доњем дворишту одвија неки разговор. Мица, тада четворогодишња девојчица, села на преврнуту канту за воду, нешто озбиљно разговара са козом и храни је свеже убраном детелином. „Где су ти родитељи?“, пита комшија. „Мама ради, тата отишао код Банета, нема никога, можеш ићи кући.“, вели она. „Па ко тебе чува?“ И куне се комшија, утом коза замекета гледајући право к њему.    Била је Жуја веран чувар, чудна нека коза, сродила се са нама и није дала на нас.  Мицина другарица Јована, тада можда четврти разред,  једном отвара нашу капију, а коза стоји на сред дворишта и гледа право у њу. Ни лево, ни десно, скоро да не трепће, чак престала и да прежива.  Ћути, не мрда и сву пажњу усмерила на Јовану, која стоји неких шест метара од ње и не усуђује се да уђе. Јована је дозивала Мицу да је проведе до куће.    Вели да и дан данас има трауме због тог догађаја.    Након што смо кречили ходник и  дневни боравак, оставили смо отворена врата не би ли се соба што пре осушила. И чујемо, нама се чини, неко улази на штиклама. Сви укућани се згледаше, ко то у селу  у по бела дана носи штикле? А онда је провирила радознала Жујина глава и замекетала у знак поздрава. Било време да јој сечемо папке.   Једно време смо једни друге оптуживали како заборављамо да угасимо светло у шупи кад идемо по угаљ. А онда схватим како је Жуја сама схватила како се пали светло. Чим би пао мрак, она би поскочила и њушком стиснула дупли прекидач који би упалио светло код ње и у шупи. Није волела да ноћу буде у мраку.   Сећам се, Мица вришти, плаче, продајемо Жујину децу. Они ће да их кољу, она ће бити тужна, немојте, немојте. А мени жао сестре, а жао ми, искрено и Жује и њене деце. Чудо једно како животиња може да ти се увуче под кожу и постане драга. Те је вечери плакала Мица, а плакала је и Жуја. Није се Жуја смирила ни наредних дана, мекетала је тужно и дуго. Кад сам долазио да је нахраним, њен поздрав као да није звучао тако радосно као иначе. Мекетала је гласније, уплашено, очајно, скоро бесно, подижући врат ка мени, као да вапије: „Марко, где су ми деца?“.     А ја, још дете, кривио сам себе, јер ми треба новац за школу, за прибор, за књиге. Да ли би моји продали јариће да ми све то није потребно? А да их нису продали, да ли би их заклали? И онда се сетим како сам олако јео козје и јареће месо, и деловао сам себи као чудовиште или канибал. Наредних неколико седмица нисам желео да кушам храну која садржи месо, чак ни под претњом батина. Како је време одмицало, смирила се Жуја, а смирио сам се и ја. Поново се јављала раздрагано, а ја сам заборавио на своју неопростиву кривицу.  Мазио сам је између малих рогова и иза уха, а она би уживала, или покушавала да поједе моје ногавице.    Жуја нас је обилно хранила млеком кад нам је било најтеже. Кад нисмо  имали шта да једемо за доручак или вечеру, увек смо могли уживати у баси, киселом млеку, сиру, дроби  ( старом хлебу удробљеном у млеко).   Као детету дијагностикован ми је бронхитис са могућношћу да прерасте у астму. Мој деда је имао астму и није се одвајао од пумпице. Цело детињство сам провео у чекаоницама амбуланти, на инхалаторима, са повишеном температуром, у кревету под дебелим јорганима, и са литрима преслатког сирупа Мукодин у себи. Кашљао сам месецима, кашаљ би мене и моје будио из сна и учинио да први разред  једва прођем као оцењен, јер сам имао сувише изостанака са часова. У трећем разреду кашаљ је престао. Мајка је на контроли захвалила доктору, а доктор је неочекивано рекао:   „Захвалите кози.“   Изгледа да је Жујино млеко позитивно утицало на моја плућа. Чини се да ми је, вероватно, она спасила живот. У сваком случају, веома га је олакшала.   Време је пролазило, а Жуја је старила. Нико није имао срца да је закоље или поједе. Прећутно, сви смо решили да живи докле живи. Следеће кожење је Жуји тешко пало.  Легла је и није имала снаге да устане. Облизивала је своје јариће, трудила се да устане при дојењу, али је било јасно да је снага издаје. Није се више јављала при мом доласку у шталу. Мазио сам је, али није имала снаге да поскочи на врата, ни да подигне врат. Тек би понекад, кроз ноздрве, пустила потмули мекет, као да се жали: „Тешко је.“   Угинула је једног хладног јесењег јутра. Нисмо је носили на мрцилиште, већ смо је покопали иза куће, поред баште. Иако дечак, ископао сам дубоку рупу, да ни случајно не би пси луталице разносили њене кости. Поставио сам на раку највећу циглу коју сам могао наћи и на њој груменом осушеног креча написао : „Жуја, коза и пријатељ.“    Иза ње је остало троје малих јаради. Ми смо их дојили. Куповали смо млеко и хранили их на флашицу.    Прича о Жуји је прича о једној од многих животиња које нас хране, а убеђен сам да нас и воле. Треба поштовати и ценити животиње. Оне заслужују добре услове живота. Индијанци би, након што улове животињу, њој захвалили јер их храни и облачи. Камо среће да се сви ми данас опходимо према животињама са дубоким поштовањем и захвалношћу. Оне нису тек роба коју ми конзумирамо. Оне су један од Божијих дарова.  Добри Бог је тако удесио природу да постоји ланац исхране. Не кажем да то треба порећи. Али треба поштовати не малу жртву која животиња чини за нас, вољно или невољно. Сељак то зна. Он то поштује. Зато назива козе својим благом. Зато никад не би повредио животињу. Не би дозволио да буде гладна, жедна, у сувише скученом простору. Бол који јој нанесе, нанесе јер је и његов живот суров. Иначе не би.   Данас, кад се са сестром сећам прошлости, често се сетимо и Жује, радознале и блесаве козе која нас је хранила, веселила, а понекад и васпитала.   Њена слика данас стоји уоквирена са осталим породичним фотографијама.    (Марко Радаковић)   Извор: Авденаго

.............

.............

 

Пост без Христа, пост у Христу

Да ли морам целе седмице да постим на води да бих се причестила?“
„ Да ли могу да се причестим, нехотице сам појео нешто што има млеко у траговима?“.
Једно просто питање које би могло да замени сва ова и заиста пружи одговор да ли је сврха поста испуњена је: „ Да ли си сусрео Христа?“ То је суштина поста, суштина нашег постојања. Све више од овога је споредно, некад и небитно. Степенице служе да би се њима успели до врха. Онај који почне да се креће степеницама, па онда сваку од њих анализира, тумачи, застаје, враћа се – очигледно није имао јасан циљ којим је и кренуо да се пење. Или нема јасну жељу и жудњу да сусретне Онога Који га очекује на врху степеништа.               Пост није дијета, није пуко суздржавање од мрсне хране, али није ни пуко суздржавање од лоших мисли, речи и дела, како су се неки трудили да му поставе дефиницију. Кад би пост свели на ово, он би био обична негација, одбацивање нечега што је иначе у нашим животима присутно. Пост је онда морално и телесно чистилиште које пролазимо да би нас Бог тако прочишћене наградио својим добрима: постаје зарађивање спасења својим личним трудом. Све ово лако уводи човека у лицемерно пуританство и привидну, спољашњу побожност. Он постаје Божији полтрон, да би од Њега добио некакву корист: душевни мир, телесно здравље – примарни циљ поста постаје наше лично добро. Постимо да би нама било добро. Али ово не би требало да нам буде примарни циљ, то је тек последица испуњавања циља.   Христос је циљ.               Да бисмо до Христа дошли, једноставно треба да Му изађемо у сусрет. И то не само Причешћем. Не заваравајмо се, Причешће није циљ по себи. Наш цео живот јесте Анафора – Принос Богу. Ако је литургијски принос и хладни пост све што смо ми Христу принели, онда нисмо бољи од Јевреја који су приносили жртве, а нису милост. (Мт.9,13)               Христос је циљ.    Он не жели да ми осећамо како нешто жртвујемо зарад Њега, већ како се радујемо сусрету с Њим. Ако је Он у нама, Он ће сведочити Себе кроз нас. Чинићемо милост, ширити мир, бити утеха и помоћ, радоваћемо се оном истинском јеванђељском радошћу, а то није радост која веже и забрањује, то је радост која позива и пружа руке.    Нећемо чинити дела љубави да бисмо заслужили спасење, као да ми сами по себи можемо заслужити ишта, не: волећемо и сведочити ту љубав због Христа у нама, не тражећи ништа своје, што права љубав и чини. ( 1.Кор.13,5)                Наша молитва треба да буде и грч душе и песма Неба, ако имамо живу веру и поверење у Бога. Све је то наш слободни принос Богу, па кад примимо Свете Тајне Господ  наш живот у целости чини светињом и тајном.      Ако све то учинимо, ми нећемо ни делити период поста од периода мрса, јер све време које овде боравимо живећемо Христом, започињући већ сада свој живот у Царству небеском.    И сигурно да нам пост неће бити време забране, већ време за још усрднију спознају себе и других.    Време кад пред Васкрслим и са ближњима плачемо и смејемо се.    Кад схватамо колико смо мали, али и велики. И колико је вечности  Добри Бог ставио нама у руке, да њоме располажемо.    Једини начин да је задржимо јесте да те руке пружамо другоме.   (Авденаго, прати преко фејсбука овде Више текстова овде

.............

.............

 

Смирење или потискивање осећања?

На друштвеним мрежама наишао сам на текст у којем се хришћанима саветује да увек реагују смирено, а нарочито у време поста. Треба да будемо смирени кад нас неко вређа и кад нас неко напада, кад трпимо неправду и безакоње, смирено да се потчињавамо надређенима, смирено да трпимо сиромаштво и болест. Текст чак саветује оболелима од рака да болест прихвате са смирењем. Уколико неко не схвата шта значи смирење у православном етосу, овај текст може бити опасан.
Нико не доводи у сумњу потребу смирења. Човек би, свакако, требало да смирење вежба и изграђује. Али постоји итекако велика разлика између смирења и потискивања осећања. Неки лекари чак претпостављају да је ово последње један од најчешћих разлога за велики број болести. Уколико потискујемо оно што осећамо и желимо, или не испољавамо речима и поступцима свој унутрашњи свет – можемо оболети и душевно и физички.
Унутрашњи свет, душу нашу, свакако треба мењати на боље. Али никад, никад је не треба ућуткивати. Треба знати време и начин кад наша душа треба да се пројави, али грех би био сакривати од ближњег, и од себе самих – оно што ми заиста јесмо.
Смирење, упркос увреженом мишљењу, није стање које је у баш свакој ситуацији добро и пожељно.
Христос је у више наврата бурно реаговао. Апостола Петра је у љутњи назвао Сатаном (Мт. 16, 23), све апостоле је назвао родом маловерним и питао се докле ће их трпети (Мк. 9,19), да не помињемо што је бичем истерао трговце из храма (Јн. 2, 13-16). Такав поступак је било природно испољавање Његове велике љубави према Оцу и ревности према Његовом дому (Јн. 2, 17). Често је Христос прекоревао фарисеје, свештенике и књижнике (Лк. 11, 37-53). И не само то, Христос је био тужан (Јн. 11, 35) и уплашен (Мт. 26, 39). Замислите да је неко од савремених душевника на Његов прекор трговцима у храму рекао: „Немој тако грубо, вежбај мало смирење.“ Или док је плакао пред Лазаревим гробом да су рекли: „Себично је плакати за покојником, њему је сад боље, ти плачеш због себе“ (такве покушаје утехе сам чуо).
Ми смо хришћани, а не будисти. Наш циљ није да се испразнимо од сваког бурног осећања и досегнемо мир пребивајући у летаргији и пасивности. Наш циљ је да волимо, и у тој љубави се сусрећемо са Христом. Љубав, бар у овом животу, итекако уме да поремети наш мир. Христос је рекао да није дошао да донесе мир, него мач (Мт. 10, 34). Ако некога волимо, ми ћемо се за њега бринути; ми ћемо за њега жртвовати своје време, труд, ми ћемо улазити у сукобе. Осетићемо немир – јер особа коју волимо не проналази свој мир. Наравно, постоје толико сложени немири, изазвани животом и његовим искушењима, да не можемо поставити свеопшти рецепт како достићи смирење.
Треба избегавати да говоримо ближњем: „Не брини се, смири се. Преувеличаваш, није важно. Има коме је горе. Сувише бурно реагујеш. То је грех.“ Сваки човек је јединствен, свака мука пече својим жаром. Тек велики душезналци могу, по мери особе коју су добро упознали, дати добар савет.
Чврста вера да ће Бог помоћи највише одгони сваки немир. Западни човек доживљава љубав као сасвим спокојно стање духа. Као сигурност. Као породичну рекламу у којој су сви насмејани, као једно дуготрајно „живели су сретно до краја живота“. То није љубав, и то знају сви они који су икада волели. Људи су често тешки, живот није идеалан. Љубав тражи велико и здраво смирење, али никада, никада апатију. Љубав је свесно прихватање немирног живота, и у том немиру, парадоксално, ми у ствари и проналазимо свој мир. Губимо себе, да бисмо себе пронашли у другом; у смрти на крсту проналазимо живот. Кад те боли, у реду је да плачеш; кад си љут, у реду је да вичеш; кад си радостан – певај.. Важно је да је узрок твог бола, беса или среће - ваљан и постојан, али то не можеш знати - док га пред друге не изнесеш. То је проблем, многи савремени теолози баве се последицама, али не и узроцима. Потребно је бити смирен, јер бес помрачује разум. Човек тад реагује вођен истинктом, а не Богом. Али уместо да просто кажемо: „не буди љут!!“, радије питајмо: „зашто си љут?“. Јер бес неће нестати због нечијег савета. Уместо што говоримо другоме како да се понаша и шта да буде, радије сазнајмо ко је заиста тај други, зашто се тако понаша, чиме није задовољан. Онда можда и он сâм схвати у чему лежи његово незадовољство, и учини све да промени тренутно стање, или да га уз ближње прихвати. Уместо што говоримо другоме да буде смирен, радије имајмо смирења за њега. Скоро сваком љутом човеку је потребан неко ко ће разумети његов бол. (Изузеци, наравно, постоје, не идеализујем, јер постоје заиста самољубиви и бесни људи којима нико не треба.) Као савршен пример смирености увек је био и биће Христос (Ис. 53,7). Мотив Његовог смирења је била љубав према нама. Та љубав је била толика да је због ње претрпео и муке и смрт на Крсту.
На такво смирење смо и ми позвани. Крстоносно. Спасоносно.
Трпљење није циљ по себи.
Будимо смирени, али ослушкујмо себе. Искажимо себе.
Кратак је живот да бисмо се од њега сакривали.  

.............

.............

 

Шта пост јесте

Пост је одрицање од мрсне хране, злих помисли, лоших сећања.
То је једна јако лоша дефиниција поста.
Немојте мислити о ружичастом слону. О чему сад мислите?
Дакле, немојмо говорити о посту као негацији, није важно шта пост није. Рецимо шта пост јесте.
Јачање воље. Сагледавање и осмишљавање себе, својих мисли, жеља, поступака. Стицање храбрости да признамо и поправимо своје недостатке. Окретање ка Богу. Молитва, права, искрена, она која нагони на плач, па на осмех. Сусрет са ближњим. Сусрет са онима који ће нам тек постати ближњи. Тихо жртвовање себе зарад другог и Господа. Проналажење нових лепота самог живљења. Радовање свом крсту. Захвалност Господу за парче хлеба на длану, за близину вољених, захвалност за могућност да другима будемо узданица. Захвалност Господу на Њему Самом и на нама самима.
То је тек део онога шта је пост.
Није, дакле, толико важно читати има ли на кексима млеко у праху, питајмо се има ли нас пред лицем Божијим.
Не паничимо ако смо заборавили, па постили на уљу, кад је требало постити на води, паничимо ако смо човека повредили или заборавили.
Можемо ми мерити минуте пре поноћи, у које бисмо појели рибљу паштету пре сутрашњег Причешћа, али не можемо измерити своје дане на земљи и шансе које су пред нама.
Пост је загледање у те шансе, понирање у себе, и дружење са Христом и светима. Ето светих свуда око нас, скупљају се сваке недеље пред Путиром.
Не причајмо како се одричемо овога или онога, јер су та “одрицања” тако споредна да их не треба ни помињати. Пост је пут задобијања благодати, освајања врлина, Богаћења и проналажења себе.
Нека нам је сретан и Богом благословен почетак поста!   (на слици је отац Иван Мучалов )  Предлог могуће насловне  странице за збирку текстова. Надамо се - ускоро. izvor: Avdenago  

.............

.............

 

Никога не треба сажаљевати

Наишао сам на текст у којем се набрајају правила по којима хришћанин треба да живи. Ако се та правила поштују, вели текст – ето, то значи бити ЧОВЕК. Ту се, поред осталог, наводи како намучене треба сажаљевати.
То је погрешан приступ. Мучно је кад те неко сажаљева. Људи који сажаљевају, хтели то да признају или не, сматрају да си отужан у својим недостацима, често и да је у реду и ако сâм себе жалиш. Иако несвесно, они тако испољавају став да си на нижој лествици достојанства у односу на њих.
Гледао сам недавно са средњошколцима филм «Тврђава», о монасима који су удомили стотине деце, међу њима и децу рођену са телесним и менталним недостацима. Јасно је да ће на овако дирљив филм пасти покоја суза, али не толико из осећаја пуког сажаљења, колико због урањања у снагу, храброст и лепоту те деце. И онда ме повреди кад чујем да ученица каже: «Не могу ја ово гледати, мени је њих жао.»
«Да ли ти је жао себе?»
После првобитног шока, мало и повређености, она вели:
«Не, зашто бих себе жалила?»
«Па и теби сигурно нешто фали, можда само не знаш. Свима недостају различите ствари.»
И ту се види како сажаљење, у ствари, удаљује човека од човека. Кроз сажаљење ми на првом месту видимо у особи оно што јој недостаје и што је вредно жаљења. Као да је то човек минус нешто (човек минус здравље, минус новац, итд.). Кроз саучесништво, ми у особи видимо оно што она има и што је вредно наше љубави. При том поштујемо и њене недостатке, али знамо да сâма особа није недостатак. Не треба никога жалити, јер ми и не знамо туђу вредност и величину, његову могућност и шансе које му Бог у невољи, или након ње пружа. Саучествовати у нечијој муци, то је већ друга ствар, ту си као пријатељ. Прихваташ и делиш туђи бол, не упиреш у њега прстом са сигурне даљине. Највеће дело љубави које човек може учинити јесте да другог гледа као себи блиског и једнаког.
Не треба жалити ни грешну особу, јер грех је други назив за недостатак љубави. И зато, опет, не сажаљевамо грешне људе, јер би и то значило да се постављамо као бољи од њих и да их познајемо само у њиховим недостацима. Требамо саучествовати, покушати да схватимо зашто ближњи греши, и колико је до нас – помоћи. Бити ту. Више помаже разумевање, но приговарање. 
Има хришћана и уопште људи који добра дела чине из осећања дужности, или из потребе да се докажу као добри људи. И у томе никад не успевају, јер добра дела не чине чистог срца. Траже захвалност за учињено, кад донирају новац цркви захтевају да им се чита име, славослове сопствена доброчинства, итд. То су они који на први знак невоље кажу: «Зашто ми Бог не помогне?», или за неког човека: «Ја сам њему учинио то и то, а он мени тако...». Туђу невољу правдају њиховом грешношћу, итд. По њима, човека одређује поштовање Божијих заповести и моралних принципа, и онда су у чуду ако им се добро не враћа добрим, јер то је правило и они живе по правилима. Али по Јеванђељу, човека одређује спремност да воли, и то без икакве рачунице.
Има хришћана (и осталих људи) који добра дела чине зато што воле. Они не маре за дужности, али итекако маре за особе. 
Дела љубави се не могу набројати, нити се може установити правило за љубав, јер се сваки човек воли на јединствен начин. И то је оно што значи бити ЧОВЕК - волети другог упркос његовом недостатку, па чак и греху; волети га у његовој слабости, невољи, и дивној јединствености.
Бог можда жали због твог греха, али никада не жали тебе у твојим проблемима и борбама. Никада те неће жалити. Али Бог, Творац природе, Неограничен и Савршен, прихвата тебе и сву твоју несавршеност и грешност, и сматра те равним Себи. И чини ти (наизглед) мала, и велика дела, и радује ти се. Схвата твоје муке и недостатке, али те не познаје само у њима.
Највећи проблем савременог човека је што не може да прихвати да су сви људи сасвим једнаки. Макар имали различите физичке и душевне особине, макар били различитог звања, статуса и материјалног стања, једнаки смо. А једнаки не жале једни друге. 
Они се воле, друже и помажу.   изворАвденаго

.............

.............

 

Људи нису машине

Одгледао сам и другу сезону одличне серије Westworld и мало ме је надахнула.   Сваког септембра се осећам као робот Долорес на почетку свог програмираног дана. Као да је неко поново рестартовао програм, и ајмо наново. Иста борба за егзистенцију, исте лекције и проблеми с дисциплином деце у школи, исте приче којима други покушавају да манипулишу и контролишу, редови у бирократији, рачуни на крају месеца, неправда и лажи упаковане у ружичасто, претварање човека у банковни рачун или ЈМБГ... А ми све то конзумирамо, прихватамо као једини могући начин живота, крећемо се по фабричкој траци.
Али некад се питам - да ли се икада ишта променило? Да ли је та наша слобода заиста толико велика колико себе убеђујемо, или је то привид? Условљени смо својим ДНК, темпераментом и интелигенцијом, на то нисмо могли и не можемо заиста да утичемо. Условљени смо средином, културом, народом и породицом у којој смо рођени, условљени чак и финансијским могућностима и друштвеним везама својих родитеља.  На теби је да на оном малом, преосталом делићу свог живота испољиш сву своју слободу. А многи се и тога плаше због стега поменуте условљености.
И некад помислим да једини начин да заиста будеш слободан - јесте да учиниш нешто заиста драстично. Драстично - из перспективе друштвено прихватљивог и устаљеног. Не драстично грешно, већ драстично погрешно у односу на програм. Да будеш вирус који не мари за фолдере, пречице или фусноте. То је једини начин да се осетиш заиста слободним.
Из перспективе хришћанства, то су радили јуродиви, мученици и исповедници. То су радили и многи уметници, научници и сулудо храбри и смели велики људи. Таква лудост је преко потребна, јер овај свет, у ствари, није нормалан. Зато је склон да људе који одбацују шаблоне и програме прогласе лудим. Они подривају систем, руше кодеке, ометају роботе подсећајући их да могу бити више од машина. 
А моћницима, да би остали моћници, потребни су људи-машине, слепо послушни и навикнути на јерархију израбљивања. 
Волите шраф у вашој глави који вам говори да нешто не ваља. То је можда наш једини део од меса, крви и душе који вапије за смислом и слободом.
Цените своју лудост, ако је на добробит вас и ближњих. Они који полуде од власти и новца луди су само себи, згужвани у своју уску главу; они који полуде због другог слободни су чак и од себе самих и својих условљености. Љубављу човек "репрограмира" себе, побеђује себе. На тај начин, сваки дан није исти и сваки труд проналази свој смисао.
Звучи као клише, али љубав ослобађа. Цео свет може да се распрсне, сви системи сутра могу бити оборени, сав новац може изгорети у једној стихији ватре, сва људска моћ може у трену нестати као сенка, али љубав је једино што ће сасвим сигурно опстати, чак и после смрти. 
И једино што дели машине од људи. ИЗВОР Авденаго

.............

.............

 

Илузије

Прво што човека убије и уништи јесте илузија коју је створио о себи. Затим га уништи и лаж о томе ко су и какви су људи поред њега, лаж коју је прихватао као чињеницу. А често човек себе заварава ко је и какав је Бог.   Живимо у свету који поставља савршенство као једини прихватљив начин изгледања, понашања, говора – живљења. Буди савршен и бићеш вољен. Проблем је што свет мења своју визију савршенства сваки дан. Њихово савршенство се мења уз сваки нови дизајн гардеробе, уз сваку нову фризуру фудбалера, уз сваку нову краткотрајну лепотицу која прошета ноге холивудским тепихом.    Идоли су и у старо време били оличења људских идеја о савршености. Зашто би ико желео да постане идол? Увек ће други волети своју сопствену идеју савршености коју ће видети у теби, али никада неће заиста волети тебе. А ти нећеш никад бити заиста сретан, јер се потчињаваш туђим идејама. Бићу оно што желите, не бисте ли ме заволели. Пући ћу усне на друштвеним мрежама, обући ћу се по последњој моди. Дајте ми своје лајкове. То значи да ме волите. То значи да вредим.    Све то би било неважно и споредно, да човек није биће гладно пажње и популарности. А Бог, када га је стварао, намислио је да буде биће жељно другог. Зато му је и усадио ту потребу за друштвом, за присуством човека, али и потребу за смислом, љубављу, Богом. И ствари се лако извитопере ако више слушаш масу, но доброг пријатеља; ако потребу за љубављу сведеш само на потребу да будеш вољен.    Зато кажем својим ученицима – идите у Цркву. Станите пред олтар. Оставићете по страни илузије о томе ко сте и колики сте. Па и кад изађеш из зидина храма, осећај носиш у себи, и истину чуваш изнад свега.   Пред величином универзума, целокупним светом и мноштвом људи који су постојали, постоје и постојаће, ми смо мали, незнатни и сасвим небитни. Зрнце прашине на точку времена који се окреће милионима година.    Пред лицем Божијим, ми смо цео један свет по себи. Свака наша брига, сета, лакомислена идеја или наизглед ситно дело или недело, све Он види, схвата и воли нас. Воли нас кад смо грешни и кад смо добри, и кад смо лепи и кад смо ружни, богати и сиромашни, здрави и болесни, воли нас, несавршене. Воли нас и кад ми не волимо Њега. Он не ствара илузије о томе ко смо ми заиста, јер нас познаје. И како је то лепо кад те неко сасвим, сасвим познаје и таквог те воли! Не треба да се пред Њим претвараш. И увек, увек ће ти помоћи да устанеш. И увек ће ти рећи истину о томе ко си ти.    Не треба да излазимо у сусрет онима који траже идола којег ће пратити. Не треба да будемо идоли, треба да будемо људи.    Треба да волимо човека, несавршеног, пуног мана и недостатака. Не треба тражити од њега да испуњава наше идеје савршености. Пусти га, нека буде тако дивно несавршен.    Не волиш човека јер је кројен по твојој мери. Човек није одело. Волиш га јер има душу, јер има слободу и у тој слободи је јединствено и непоновљиво диван, волиш га јер ти говори ко си заиста ти. Чак и кад ћути, по ономе какав однос према њему градиш – он ти говори ко си ти заиста.    Кретати се ка другоме - томе нема краја. Упознавати себе - нема краја. Сретати Бога - нема краја. Јер ни љубав нема крај.    Прво што човека оживи, препороди, васкрсне јесте истина о томе ко је он. Ко су други. Ко је Бог.    Јер истина ће нас ослободити. (Јн. 8, 32)    Извор Авденаго

.............

.............

 

О посту, али не и о храни

Много текстова је написано о значају поста и колико он значи.  И док постоје јасно прописана правила када се пости на уљу, кад на води; кад на риби или вину – неким чудом слабо се говори о конкретним стварима које треба чинити мимо начина исхране.    Говори се уопштено: за време поста је потребна љубав, вера, молитва, итд. Али ако то слуша верник који размишља уоквиру племенског морала на који је навикао, или уоквору обичајно-ритуалне  вере коју упражњава, он уствари чује: „Треба да волиш Србе, да се стицаш за своје, да палиш свеће, да стојиш на Литургији кад је црвено слово“.   Има и оних којима је сав пост у храни, па на крају не служе Богу, ни ближњима, него доказују себи колико су пожртвовани и очекују од Бога неку заштиту за тај велики напор.    Иако су оба сегмента поста важна, пренаглашавамо храну некад и науштрб здраве, хришћанске љубави. Па хајде да поновимо нека „правила“ поста која се не тичу хране. Не измишљамо ништа ново, већ у савременом свету сведочимо Христове речи.
  1) „Огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бејах и примисте ме...“ (Мт.25, 35)    У време поста послушајмо Христове речи и нахранимо и напојимо што је више могуће људи. То могу бити наши пријатељи или познаници према којима ћемо указати гостопримство (наравно, без обзира на њихову веру, боју коже или националну припадност). Доброту можемо указати и странцу, просјаку – седимо с њим на питу! Веома је важно да ово не чинимо да бисмо испоштовали  правило, већ зато што је то људски и хришћански, и зато што маримо за гладне и потребите. Једно је бацити гвоздењак у кутијицу и не погледавши просјака, а друго је питати га за живот и проблеме. Човекову душу лечи ако  га гледамо као себи равном,  и обратно, човека боли ако га гледају с презрењем. То није тек просјак, то је човек са именом, особинама, квалитетима. Знамо ли бар имена људи којима понекад дамо који динар?    2) „...наг бејах  и оденусте ме; болестан бејах и посетисте ме; у тамници бејах и дођосте ми.“ (Мт. 25, 36)   Слично раније наведеном, увек постоји неко коме је помоћ потребна. Ако можеш да позајмиш, позајми (ако је на добробит ближњем). И обукао си га. Ако можеш да даш – дај. Поплаве које су скоро задесиле нашу земљу су пример како у кризним ситуацијама из људи исплива све оно најцрње, али и најсветлије – свако својим жаром пламти. И многи наги су се обукли. Не морамо да чекамо тако нешто да бисмо наге обукли. Њима је сваки дан криза.   Болесне треба обићи, јер осмех и нада лече. Кад говоримо о болести, то се не мора нужно односити на физичку болест. Некада драги људи оболе од тешког живота и црних мисли, па и од свог греха. Колико је до нас, треба их обићи, имати стрпљења и љубави. Христос приступа и грешницима, и од нас исто очекује. Треба бити ту за оне у тамници сопственог греха, али и за оне који недужни утамничени или трпе било какву животну неправду. Опет – промишљено, без наметања, и зависно од особе и ситуације.    3) „И када се молиш Богу не буди као лицемери...“ (Мт. 6, 5) Христос каже да у молитви не празнословимо (Мт.6,6), дакле, да промишљамо о речима које говоримо. Оне треба да буду јасне, искрене и прожете вером. Уколико је наша молитва гомила чутих или промрмљаних речи о којима и не размишљамо, због навике или немара, таква молитва не допире далеко. Боље кратка и искрена молитва, него ноћи престојане у акатистима од којих ниједна реч није била ни од срца, ни заиста наша. Молитва мора бити заиста наша, ми је морамо проживљавати док је упућујемо Богу. Исто, Бог је презрео оне који се моле на јавним местима и у црквама само да би их видели људи (Мт. 6, 5-6). У молитви, мој свет сусреће онај Небески и тражи у њему смисао и љубав. Моје срце сусреће Господа. Тај сусрет мора бити жив, искрен, и тада ће бити благодатан. Као што рече блаженопочивши Синан, ми не волимо речима, но срцем.   4) Не судите, да вам се не суди. (Мт. 7, 1) Не суди жени на лошем гласу, можда има више љубави но ти (Магдалена се посветила). Не суди свештенику, не знаш колико је тежак терет на његовим раменима. Не суди неком који  не воли Србе/православце/тебе, предрасуде су често укорењене у страху, личној несигурности или искуству које га је потресло (Павле је гонио хришћане).  Можемо осудити поступак, грех, али немојмо човека. Разумимо га, или га оставимо Богу, Он га сигурно разуме.   5) И тако даље. Ако узмемо Свето Писмо, нарочито Јеванђеље, пронаћи ћемо много речи о томе како треба живети и волети. И свако од нас је довољно паметан да те речи примени у свакодневним животним ситуацијама. Некад су то наизглед мале ствари, али како можемо чинити велике ствари, ако не желимо ни оне мале? - Прича о милостивом Самарјанину: Човеку се покварио ауто. Станемо и помогнемо. - Прича о немилостивом слуги: Опростимо пријатељу ако касни са враћањем дуга. - Богати младић: Новац није најважнији, не требамо се сувише трудити и бринути око њега, а занемарити далеко важније ствари (Бога, породицу, здравље, пријатеље). - Прича о два сина: Грешници некад пре нађу Бога него они који много о Њему говоре. Дакле, не треба одбацити грешнике, нити сувише говорити о Богу, издавајући се за побожног.   И тако даље, и тако даље. Педесет осма глава књиге пророка Исаије сјајно предочава суштину поста, али то сами прочитајте.    Свакако да је важна самоћа, због самопосматрања и молитве, али Царство небеско се осваја у добром друштву.  Било би лепо, кад бисмо више енергије и љубави посветили другом човеку, а не себи и сопственој исхрани. 

(Све ово важи и кад је пост и кад није пост, хришћани смо, треба да тако и живимо.)    Блог Авденаго овде. Пратите преко фејсбука овде.  
 

Православни многобошци

Многобошци су имали схватање цикличног времена. Зато би у тачно одређено време обављали тачно одређене ритуале да би тиме умилостиви божанства која чине да природни ток тече увек исто и на добробит смртника. Пролеће, рађање природе,  плодност земље, плодност жене, здравље, добре кише... За све то су се молили боговима, а сваки бог је имао свој реон деловања. И ништа ван тог круга није могло изаћи, и није смело пореметити вишевековни поредак служења боговима, иначе би се богови разбеснели. Зато су, поред осталог, многобошци касније и прогонили хришћане. Ако бисмо православно хришћанство свели на те кругове, наша вера би изгубила свој прави смисао и назначење. Постоје богослужбени кругови, али они би требали да буду живо сећање на Божија дела у људској историји и увек будна свест да је Бог и даље са нама, до свршетка века. И сходно тој свести треба да сведочимо Христа и кад изађемо из храма. Ако наше богослужбене кругове сведемо на дане кад се „ваља“ отићи у цркву, или кад се „не ваља“ купати, радити, итд. – нисмо пуно бољи од многобожаца. Познајем људе који одлазе у цркву на Васкрс, а не верују у живот после смрти; који одлазе у цркву на Преображење, а не знају шта се заиста тад десило, ни како се то њих тиче. Много православних уопште немају свест да се сваки од тих празника тиче њих, директно и лично, да нису светковине за масу, какве су биле комунистичке прославе. То су празници личности и празници заједнице, радовање Богу који је присутан. Многи светитеље деле на реоне – овај је за ишијас, онај за неплодност, овај је за главу, онај за депресију. Али Бог је за све. И свети су првенствено наши пријатељи у Христу, а не физиотерапеути, гинеколози, психолози, итд. Да, Бог преко њих исцељује, али немојмо их сводити на магове, специјалисте или објекте којима се молимо. Они су живе личности.  Не можемо свести ни Бога, ни свете на функције које обављају. Опширна тема, али свео бих је на  жаљење због великог броја људи који су, у суштини  многобошци који поштују православну форму. У њима нема православног духа, ни православне вере.  Црквени празници нису нешто споља наметнуто и одређено. Празници су ту да бисмо заједнички славили Божије присуству у људској и нашој личној историји.  Не одлазимо у храм да присуствујемо обреду и да  задовољимо божанство. Одлазимо у храм из истог разлога што одлазимо код свакога кога волимо. Ако не постоји хришћанско (које је  уједно – логично)  објашњење зашто се нешто „ваља“ или „не ваља“ – то је наслеђе паганских и магијских времена. Време није циклично, оно се креће праволинијски. Од почетка ка крају. И ми са њим:  од рођења, преко падова и преумљења, до смрти и васкрсења. Празници нису понављање старог, већ окретање ка новом. Свети Дух је увек Исти, али је увек Нов, јер покреће, сједињује, ствара кроз нас.  Хришћанство је вера одговорних и одлучних. Ми не посматрамо пасивно време и Бога, како бивају увек исти и непромењиви. Ми користимо време на најбољи могући начин, стремимо ка промени на боље, и славимо Бога кроз коришћење дарова и могућности које нам је дао. Бог је увек исти, али увек нас на различите начине  приводи к Себи. И како да се не радујемо Његовом старању, љубави и смерницама? Марко Радаковић Пратите преко ФБ овде. Još sličnih tekstova ovde.

.............

.............

 

Јона 2000

Бог ми се јавио, али ако мене питате, није баш морао. Непријатељи су дошлу у нашу земљу и прогласили је својом. Истерали нас из домова, отели нашу стоку и трошили наше богатство. Убили гласне и храбре, силовали нејаке и безопасне.  И Бог ми сад каже -  иди, проповедај својим непријатељима. Иди, кажи им да се промене. Њима да идем? Радије бих ноге себи одсекао! Њима да говорим? Дабогда ја био нем до смрти! Они су ми кућу спалили, а ја да марим за њихову душу? Они су ми рођаке побили, а ја да бринем за њихов живот? Они су наше претке клели и на силу хтели да нам  промене веру у Бога, а тај исти Бог сад жели да им помогнем? Они су Му име пљували, а ја Његовим именом да их спашавам? Ма нећу! Не желим! Нека изгину сви до једног! Нека се Божија претња испуни на њима! Не идем у њихов град, одох на другу страну! Одлазим у трећу земљу, на други крај света, што даље и од својих пријатеља и од својих непријатеља, што даље и од Бога, ако је могуће.  Мучи ме и збуњује Својим заповестима. Нека Он удари по њима жар или болест, или нека нађе другог који ће им ићи. Мене нека остави на миру.  Брод ће ме одвести у туђину, и више им ни име нећу поменути, осим у псовци и клетви. Море ће ме раздвојити од њих. Што ми је ово требало? Камо среће да сам оглувео у  трен кад сам чуо Божији глас! Е, да ми је прсла бубна опна, лакше ми је живети глув, него слушати наопаке и нејасне Божије заповести!  А шта требам? Молити душмана да опере руке од крви мојих дедова!? Упозорити паликуће да сачувају свој дом?! Нека им буде по њиховим делима! Нека им буде и горе, да се насиље не понови. Да буду пример Божије силе и правде. Али да им се опрости? Никада! На броду сам чврсто заспао, чини се, од тешке срџбе и неправде; заспао, да што пре заборавим бесмисао који ме задесио. Пробудио ме преплашени капетан. Бура је носила и бацала брод. Ветар је поцепао једра, вода је надирала на палубу и били смо немоћни пред  ударима природе. Моји сапутници су били уплашени,  немоћни, и тако наивно сујеверни, те одлучише да извлачимо сламке. Веле, неко  је наљутио богове, да видимо ко. Није ми био проблем да заиграм њихову бесмислену игру. Али Бог се опет нашалио на мој рачун. Извукао сам најкраћу сламку. И онда сам испричао шта се догодило. Наљутио сам Бога. „Баците ме у море, иначе ће нас Бог све побити!“, рекао сам, и то сам заиста и мислио. Били су то добри људи, нису заслужили смрт због мог пркоса. Али они нису хтели да ме баце у море. Покушали смо да весламо, али налети ветра и ударци таласа претили су да преврну брод. Опет им рекох да нема смисла, морају се мене решити. Помолили смо се Богу. Бацише ме у море. И ја сам био спреман да умрем. Уплашен, али одлучан да поступим праведно, не би ли Бог поштедео ове добре људе. Дуго сам тонуо. Нисам више ништа могао да видим, уши су ми бубњале  и плућа су ме стезала. Осетио сам морску траву на лицу и помислио  да сам дотакао само дно. Само сам чекао последњи трзај плућа и смртни час. И чинило се, трептај пред смрт, завапио сам Богу да ме спаси. Плућа су удахнула и само Божијом  милошћу – мој живот се наставио. Ко сам ја, да Бог буде уз мене? Да  чини мени чуда? Ко сам ја, да пошаље рибу, да ме прогута? Ко сам ја, да ми дозволи да пркосим Његовим законима природе? А опет, чудо је ту, учињено. Бог ме је чуо, иако сам мали, неважан. Иако сам  хулио, мрзео и Њега и живот који ми је дао. Бог је са мном, дугујем Му све и тражим Његов опроштај. Испунићу оно што ми је рекао, јер сигурно постоји неки недокучив и диван смисао иза Његове заповести. Три дана касније, осећао сам се чудно кад сам дошао на обалу. Био сам срећан што сам спустио стопала на дивно, суво тло. Одмах затим замрзех земљу на којој стојим, а помало и себе што сам јој се првобитно обрадовао. Јер то је била земља мојих непријатеља. Отишао сам у њихов град. Раскошне куће и уређене улице су ме узнемиравале. Питао сам се: колико нашег иметка су продали да би купили себи такве домове? Колико накита наших жена виси обешено о вратовима њихових ћерки? Лица  су им била ружна. Чак и ако су била лепа, била су ми ружна. Јер нисам знао колико би се свако то лице изобличило у мржњу и гађење чим бих признао своје порекло. А мораћу да кажем ко сам и одакле сам, јер Бог је то тражио од мене. И моје сумње ће се обистинити: замрзеће и мене и Божију реч. Вероватно ће ме и мучки убити, јер то су они: нељуди, кукавице и убице. Али, нека. Послушаћу Господа, макар ме претукли, каменовали и изболи на улици, па бацили мој леш на мрцилиште и опоганили се по њему. Ништа друго од њих и не очекујем. Чак то помало и прижељкујем. Кад пред Богом потврде оно што су безброј пута пред Њим и светом чинили, кад се пројаве као силоватељи, звери и убице - Небо ће им судити праведно. Да! Волео бих да ме убију чим проговорим, па да им Бог пресуди! Мрзак ми је глас којим треба да им се обраћам! Нису достојни мог тона, погледа , ма ни присуства! Зверима и убицама почињем да говорим о греху и покајању! Али ја говорим и они слушају. Ја им помињем Бога, а њих занима да ли би им Он опростио. Кажем да би им опростио, али знам да се они  неће покајати; не, то су злочинци и пакао им је намењен. Довели су ме пред цара, а ја на трен помишљам да га убијем својим рукама, но држим се Божијих речи. И он ме слуша, уплашен, жалостан, а напослетку испусти дуг, језив крик. Угостили су ме. У почетку нисам хтео ништа да једем. Плашио сам се отрова. А онда сам закључио како је боље да пустим да ме отрују. Тада ће Бог видети како су непоправљиви и побити их као бубе. Јео сам са апетитом, напослетку и на силу. Осим тежине у стомаку, здравље ми није било нарушено. Нажалост. Цар је наредио свим својим поданицима да посте, да се кају, да се моле дуго и искрено, не би ли им Бог опростио мноштво грехова. Поскидали су своју скупоцену одећу и изашли на улице обучени у обичне џакове, тобож као знак покајања. Сви су се сложно молили, чак су  многи и плакали, али ја сам знао да је то само лаж и глума. Гадило ми се да остајем у том поганом граду. Изашао сам и чекао да га Бог уништи. Радовао сам се том призору. Али ништа се није десило.  Пролазили су дани. Биле су велике, несносне врућине.  Можда сам могао отићи, али ни за шта на свету не бих пропустио шансу да својим очима видим пропаст тог мрског, гадног народа. Направио сам себи склониште, малену колибу.  Сутрадан сам испред своје колибе угледао тикву,  а нисам се сећао да је ту била. Правила је одличан хлад. Сео сам испод тикве и чекао да град буде уништен. Тог дана, живео сам само за тај призор. И уживао у маштању како ће то изгледати. Да ли ће пасти огањ с неба? Или ће то бити земљотрес? Можда ће их напасти непријатељски народ? Да ли ће сви излудети и почети да нападају једни друге? Зашто се ништа не дешава?! А можда се дешава, само веома споро, па ја то не примећујем. Можда им је Бог већ послао неку веома спору, опаку, још непознату болест од које се загноје сви младежи, урастају длаке, плаве и отпадају нокти, надимају се стомаци и убрзано се кваре зуби? Од тога би се умирало годинама! Па можда и не умру од тога, можда само имају дуг и безвезан живот. Што не би било у реду, треба да умру. Да, сигурно ће их убити, само како? Поплава? Седео сам у пријатном, дубоком хладу и наслађивао се сновима у којима је завршено са мојим непријатељима. А сутрадан,  моја тиква је увела.  Мог дивног хлада није било. Неки мали, одвратни црви напали су моју тикву и појели је до сржи. А град је и даље стајао, дрско и охоло, као да ми се церио. Гласови иза његових зидина су допирали до мојих ушију и људи су ми се ругали самим тим што су још живи и постоје. А моја тиква, моја лепа тиква која ми је правила тако пријатан хлад док сам сањао тако лепе снове, она је увела! Пао сам на колена, подизао њене увеле листове и горко плакао. А онда ми постаде доста свега. Разбеснео сам се и на Бога и на живот. „Желим да умрем!“, викао сам ка небу, и толико сам био љут, да сам свим срцем хтео да ме Бог ту, на месту, убије. И зачуо сам тада глас: „Је ли добро што се љутиш због тикве?“ „Добро је што се љутим!“, повиках разјарено. „Добро је што...  Има до смрти да се љутим због тикве!“, беснео сам и газио ногом тиквице. Њихова унутрашњост је била трула и испуњена мрко смеђим, меснатим црвима. Ужасно је смрдело, црви су ми милели по нози, али сам наставио да  газим тикве, једну по једну, исказујући свој бес. „До смрти... и-ма! ... Да се... љутим због тиквица!“ Оклизнуо сам се и пао. Лежао сам на леђима, док  ми је цело тело  било прекривено слузавом садржином бостана. Један црв је покушао да ми уђе у нос, и ја га с гнушањем извадих. Пун гнева према Богу,  зграбих  једну тикву и бацих ка небу, а она се брзо врати, паде ми на  стомак и изби ми ваздух. И Бог ми тада рече: „Теби је жао једне тикве, око које се ниси трудио, и коју ниси одгајио, него једну ноћ узрасте, а другу пропаде. А мени да не буде жао великог града, у ком има хиљаде људи? И сваког од тих људи знам од рођења, у срце и срж. Пратим њихов пут и слушам њихову молитву. Жалим њихов пад и бодрим њихов труд. Мрзим њихов грех и надам се њиховој промени. Сваки човек много је важнији од једне тикве, да бих га тек тако уништио и одузео му шасну да другоме буде утеха и пријатељ. Покајали су се и заиста желе да се промене. Они који престану да мрзе, нису непријатељи Богу, ни истини. И још важније, Јона, непријатељ ког престанемо да мрзимо, престаје да буде непријатељ.“ Осмехнуо сам се. Устао. Погледао ка граду. Допирали су до мене гласови, али они ми се више нису ругали. У граду више није било непријатеља. Тада сам схватио да је Бог заиста  уништио моје непријатеље. И да треба да се бавим узгојем бостана. Marko Radaković Пратите аутора преко фејсбука овде. Још сличних текстова овде.  

.............

.............

 

Oсија

Упознао сам је кад је била уплашена и сама.   Није ни била свесна лепоте коју носи у себи.   Чинило се да ни не верује мојим речима, кад јој говорим колико је лепа.   „Само заводиш“, говорила је кроз осмех.   А ја сам је заиста видео као најлепшу.   У њој сам видео нашу срећу, свој одраз и будући мир који би изнова стварали и делили.   Дао сам јој прстен и пристала је да ми буде жена.   „Ти ме усрећујеш“, рекла је, „Уз тебе се осећам вредном, мирном, сретном... Да, желим. У мени је толико љубави и желим да ти је поклоним. Буди мој муж и јаћу ти бити жена. Бићу увек уз тебе. Обећавам ти“.   Док сам јој стављао прстен нашег савеза, бистро око јој се замутило сузом среће. Захвална и потресена, загрлила ме нежно и чврсто. У том тренутку сам схватио колико силно је љубим, толико да се то не може објаснити...   Венчали смо се. Била је предивна тог дана, заблистала је у белом. Осмеха чистог и искреног, попут осмеха детета. Рука на којој је сијао златни прстен тражила је да ме грли цело свадбено весеље.   Нашли смо дом, скућили се. Уживали смо неко време. Поклањали себе једно другоме, безрезервно. Добили децу, све једно другом од ува до ува. И био сам сретан и поносан на наш живот и на нас.   А онда је све почело да иде низбрдо.   Не деси се никад, да се особа коју волите промени преко ноћи. Дешава се то споро, корак по корак, избледи оно нешто посебно, несхватљиво што вас веже, избледи као стара слика и – више не схваташ где је све ишчезло. Хтео бих да је загрлим, чврсто, скоро грубо, а ипак топло – из незасите потребе да ми буде близу... Али она би свакако остала далека.   Хтео бих да је  додирнем, гладан њене топлоте, жељан мириса њеног тела и топлог, драгог ваздуха који јој излази из плућа... Али њој би и мој поглед засметао. Сметала јој је чак и боја мог гласа. Критиковала би скоро сваки мој поступак, покрет или реч. Сада би јој сметале све оне особине које имам одувек.  Крајње дрско би тумачила све оно шта радим или не радим. Нервирао ју је начин на који ходам или причам, мој став о овој или оној ствари. Моје речи би изврнула и дала би им скарадно значење. Рекла би да ми је лице ружно и да брзо старим, рекла би да сам старомодан и затуцан, незрео и клипан. Сметао би јој скроман начин живота који могу да јој пружим: хтела је пуно, пуно више од крова над главом и пуног тањира. Сиктала би да сам је довео у недођију и беду, да сам неспособан и гољо.   А ја сам је гледао истим оним неугаслим жаром, и тражио у њој обрисе моје лепе, насмешене невесте. Чекао сам да се сети својих обећања и батали се својих илузија. Веровао сам да ће је проћи њене бубице, да јој смета рутина живота у коју свако уђе, па је и она. Ја нисам. Мени је сваки дан био надахнут, а она је била та инспирација. И знао сам да би се без мене брзо изгубила у свом страху и тами.   Њене параноје расле су из дана у дан. Из страха се рађа сујеверје. И најмањој ситници она би придавала одређено значење. Све око ње је постајало неки мистични и до краја неразговетан знак да треба да оде, јер смо осуђени на пропаст. Није помагало моје тражење разумних и чврстих чињеница, не, ја сам престао да будем онај који јој нуди сигурност и мир. Ни сама није могла да каже зашто.   Некад би говорила да ме воли. На кратке тренутке кајала се због сумњи у нас, због сујеверја, беса и ситних лажи. А некад би викала да ме презире, режући, хладна и наизглед снажна у својој силовитој мржњи.   Ствари су постале изразито тешке кад сам схватио да очијука са другима. То је био само корак до преваре. Трудио сам се да је уразумим. Свађе су биле све чешће и чешће. Деца су све то тешко подносила. И њих је занемаривала.   Лако сам сазнао кад ме је преварила. То се, просто, осети. Иако је већ дуже време била хладна и далека, те вечери ушла у дом као апсолутни странац, пролазник на улици.  Ја сам је волео истом снагом.   Док је лежала на боку, окренута леђима, често сам на њој осећао туђи мирис. Свађе нису помагале. Она није могла да престане да ме вара, ја нисам могао да престанем да марим.   Једне вечери се није вратила. Отишла је, ни не покупивши своје ствари. Покушао сам да сазнам где је. Није вредело.   Прошло је неко време кад је до мене дошла вест да су је видели са неким богатим олошем у граду.   „Не уништавај се због глупаче. Она је сада елитна курва. Сви то знају.“   У њој сам видео нашу срећу, свој одраз и будући мир који би изнова стварали и делили.   Дао сам јој прстен и пристала је да ми буде жена.   Ах, бол који кида! Где је твоје обећање!? За колико си продала свој мир? Свега си се одрекла због нестрпљења, страха и неповерења у мене...   Где је наш савез?   Скидаш се и падаш под прсте који убијају, и приљубљујеш своју милу, топлу кожу уз кожу похлепних и блудних, своје усне уз усне оних који вређају и моје и твоје име!   Где је наш савез, зар си скинула прстен којим сам те венчао?   Зар је мање важан од новца и изобиља за којим идеш? Хоћеш ли њиме купити свој мир, своју срећу? Продавајући чедност? Одбацујући достојанство? Они не знају твоју праву лепоту, ни твоју праву вредност.   Постаћеш месо, јер њима то и јеси. Задовољење њихових потреба.   А мени си моје све, моје ја! Моја невеста и светиња!   Одричеш ли се тога јер си срећу видела у пролазним уживањима!?   Кажем ти: трчаћеш за онима с којима си спавала и сви редом ће те напустити и одбацити.   Јер ја сам им дозволио и новац и привидну моћ. Ја ћу им то и одузети.   И окончаћу ваша јадна задовољства. Утихнуће прегласне песме и ветар и земља у себе ће примити ваше опијате.  Аута ћу расточити на метале и станове на прашину.   Погледаћу на ваш блуд, и ваше очи поставити да се мојим очима сагледате. Да схватите колико ваш грех боли и повређује. Окрећете леђа небу због земље којом се затрпавате. Већ сте у гробовима, полегнути потрбушке, са носевима у земљи. Њу дишете, њу гутате, њоме уживате, њоме  се убијате.   Посетићу своју невесту и наћи је како игра, како пева и виче, на очиглед свих, полунага и опијена, док је додирују и снимају. И допустићу да је други повреде, да сломе ту особу у коју се претворила, хрлећи ка измаштаној срећи. И ја ћу је примамити, одвешћу је на мирно место, тихо причати са њом и пружити све оно што јој је заиста потребно. Опростићу јој све, све ћу у срцу своме обрисати, јер је волим неутешно. А она ће бити дубоко ганута толиком љубављу, љубављу ван разума и логика, љубављу коју није заслужила. Промениће се. Сузама ће спрати са себе мирисе других мушкараца, а прстен ће поносно носити на руци. Причаће са мном нежно, без псовки и сумњи. Бранићу је од њених некадашњих љубавника, а она ће их презрети и бити ми верна.   Послушај ме. Крећем се ка теби, да те спасим од тебе саме и од прељубâ у којима умиреш.   Не заборави наш савез и колико те неизмерно волим, упркос свему.   Јер смо се венчали у дан наше слободе.   Врати ми се.   Моја невесто.   Мој народе.   Твој супруг.   Твој Господ.   Још сличних текстова овде. Пратите аутора на фејсбуку овде.

.............

.............

Sign in to follow this  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×