Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Blogs

Our community blogs

  1. Вероватно виђате овакве и сличне наслове по новинама и друштвеним мрежама. Наведено веровање нема никакав основ у хришћанству. 
    Уколико нешто желимо, ми се трудимо да до остварења те жеље дође и за то се молимо Богу. За остварење наших жеља је потребан наш напор и Божија помоћ, а пре свега потребно је да је оно што желимо на наше добро и на добро наших ближњих. 
    Бог није бунар жеља. Уколико га тако доживљавамо наша вера је слаба и себична. Тешко да се може и назвати вером. Неће нам ништа сâмо од себе пасти са неба. Бог свакако дарује људе многим добрима иако они то и не заслужују, али поуздати се у „моћ“ датума и у моћ наше личне жеље, а независно од воље Божије, то није ништа друго до гордост. Зато истичемо „да буде воља Твоја“ и следујемо Христовој молитви „али не како ја хоћу, него Ти како хоћеш“(Мт.26,39).
    Смешна је и сама помисао да ће девојке у отвореним небесима угледати, као у теофанији, лик онога за кога ће се удати. Такође, не постоји нешто што су „некрштени дани“. Не треба да памтимо сан који смо сањали на богојављенску ноћ. Тешко да нам је тај сан сам Бог послао. 
    Шта јесу православни обичаји?
    Раније су особе које су се спремале (оглашени) биле крштене на данашњи дан, да би се сутра, на Богојављење, причестиле. Пливање за Часни Крст се не одржава да би срећа пратила целе године онога који први доплива до крста. Пливање подсећа на прве хришћане крштене у рекама, језерима, итд. Пливање је и мали приказ хришћанског подвига. За крст је потребна храброст и спремност, одважност и способност, љубав и пожртвовање. То је потребно док свако од нас носи свој животни крст, то је потребно онима који пливају за Часни Крст. Сви хришћани – кростоносци треба да померају своје граница ка Горе. Зато је непримерно да у пливању за Часни Крст учествују особе које не увиђају важност и симболику тог дела. 
    Освећену воду користимо у случају телесних или духовних болова, уз чврсту веру и молитву. Дакле, ни света вода не делује механички и магијски. Христос је за време Свог живота често исцељивао и говорио: „Вера твоја спасла те је“, или питао: „Верујеш ли?“. На жалост, сведоци смо погрешног схватања ове светиње, па имамо случајеве да људи узимају велике количине воде као лек који делује независно од њихове вере и живота. Да не помињемо оне који узимају свету воду да би им неко други у њој „бајао“. Боље да је ни не узимају. 
    Не чекајмо поноћ 18. јануара да отвореним небесима кажемо своју жељу, рецимо своје жеље Богу кад год желимо и Он ће нас у сваком трену чути и одговорити у мери наше вере и труда.
    Не гурајмо се и не понашајмо неприлично док свештеници деле освећену воду јер нас не спашава вода, но Бог, у мери наше вере и љубави.
    И прославимо Тројичног Бога у радости сутрашњег празника.
    Радујмо се јер Бог се јавио и јавља се људима!

     

    ows_138809003453231.jpg

  2. Ако би се све тајне вере хришћанске, све тајне Новога Завета, Завета Богочовека Христа, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна – света тајна Евхаристије, Света Литургија Цркве. Она нам објављује и даје васцелог Господа Христа у свом чудесном богатству и раскошју Његове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског тела, које је Црква. Тајна нашега спасења најбоље се остварује у светој Литургији која се јавља центром целокупног црквеног живота. То је тајна над тајнама, темељ и круна живота сваког православног хришћанина, у којој ми на један тајанствен и савршен начин спознајмо сâмога Бога и своју духовну реалност. Божанствена литургија је пре свега дар Божије љубави кроз који ми општимо и заједничаримо са Богом, и такође отварамо и врата Царства небеског. О овој небоземној и спасоносној Тајни говорили смо у тридесет осмој емисији "Светотајинско богословље". 
     
    Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић
     

    Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо!

    ПОВЕЗАНА ВЕСТ:

    Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО)

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО

    Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО)

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО

    Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО

    990491356_----.thumb.jpg.1fd00c6d176f446cec82cbc9c84f241d.jpg

     

     

  3. Ова епизода је посвећена Старом завету и у њој је приказан одељак из 7. поглавља „Тумачења књиге пророка Данила“ од бл. Теодорита Кирског (око 393-458.). Аутор: вероучитељ Ненад Весић, Рума.

  4. Na facebooku nađoh dobar tekst o nesrećnom Judi i razmišljanju Antonija Bluma o njegovoj sudbini. Između ostalog na jednoj propovedi o silasku Gospoda u ad on reče:  "Памтим када сам једном разговарао са владиком Василијем о ужасу који ми доживљавамо, када размишљамо, да Јуда не може бити спасен, а он ми је одговорио: ,,А ви никада нисте размишљали да су се Христос и Јуда срели када је Христос сишао у ад? – И то што се тада десило - ми можемо само надати се.'' 

    Ima jedna dimenzija u ovoj priči o Judi koja izmiče našim šablonima sveta koji gledamo oko sebe. Na kraju krajeva i Gospod kaže, samo drugim rečima, da su Njegovi sudovi i Njegovi rezoni nešto što nema blage veze sa našim. I dešavanja sa nesrećnim Judom spadaju u to. 

    Gospod je iznad naše istorije; On ju je doduše stvorio i oživljava je ali dozvoljava (dopušta) spontani život koji se u njoj odvija. Na neki način naše postojanje i istorija su vegetativni, kreću se unutar Božijeg sveznanja ali su slobodni u volji koja često nema dodira sa Njegovom. Na kraju Gospod i sam silazi u nju, u istoriju, da izmeni  zakone koji su je porobili a ponajpre zakon greha i smrti. U tom spontanom životu među ljudima svašta se dešava i On to poštuje jer poštuje našu slobodu. Ali kao Bog On je iznad svega, iznad svakog poimanja pa naravno i iznad istorije. On je i na njenom početku i na njenom kraju! Zbog nas i ljubavi kojom nas zavole On nam prepričava iz Njegove perspektive već završene istorije kroz proroke i znamenite svete oce kako je tekla ta istorija i kako se završila do u detalj (čak sa preciznim detaljima Strašnog Suda koji dolazi) a mi iz istorijskog vremena to doživljavamo kao nešto što tek treba da se dogodi. Često mnogi pogrešno misle da je to predodređeni i izrežirani sled događaja ali je to velika greška. Ovaj život teče spontano sa svim manama i našim gresima a Gospod nam olakšava hodanje u mraku tako što nam iz nadistorije govori kroz znamenite ljude kako se i zašto ona uopšte završila kako se završila dok mnogi misle da je tako dobri Gospod ljudima predodredio. Tako shvatajući Boga mnogi možda nepopravljivo greše i prestaju da Ga vole jer smatraju duboko u sebi da im On piše budućnost, raj ili pakao. Plaše Ga se, beže od Njega... a sve je samo plod naših slobodnih postupaka u svetlu Ljubavi koju nam je kroz Crkvu uneo kao bunar tj. izvor vode žive.

    Da se vratim Judi. Mi iz našeg tupog ugla njegovo delo vidimo kao izdaju i u zemaljskoj, dakle ljudskoj, ravni ona to jeste. Međutim Gospod ima širu sliku od nas. Zbog uslova spontanosti koju poštuje kod nas On po premudrosti nalazi strategiju kako da nas izvuče iz smrti ali akteri nisu predodređeni jer svako, pa i Juda, ima slobodu da pogreši ili ne pogreši! Osnova te strategije je da mora Život da umre, (niko drugi do sam Život).. da siđe do dna smrti i tako je razori do korena („Ja sam i došao za ovaj čas“ kaže Život) .. a okolnosti da smo po grehovnoj prirodi svi zli Mu u toj strategiji idu na ruku. Bezbroj je ljudi koji bi mogli i onda i danas za čas postati Jude! Samo zvecneš parama! 
    No posmatrano iz te šire slike da li bi se nebrojeni i znani i neznani sveti ljudi spasili da Gospod nije raspet i da nije Vaskrsao!? Pa čija je uloga u toj široj slici najvažnija?! Naravno i Judina značajno visoko! I nije li Gospod svima pa i Njemu kao prvosveštenik očitao razrešnu molitvu sa Krsta „Oprosti im oče jer ne znaju šta rade!“ To je bila otpusna molitva svima koji su učestvovali u ovom najvažnijem događaju u istoriji čovečanstva. 

    Nije laka tema o Judi ali uvek se setimo te šire slike .. da li bi naš odlazak u Crkvu i pričešćivanje bili mogući bez događaja koji se odigrao tada u Getsimanskom vrtu!? Ne treba odmah u sve ubacivati naše merne instrumente. Kad god stavite Hristovo telo u usta i time se približavate Carstvu ili ga unosite u sebe .. setite se ko je u tome učestvovao

    Evo i otac Blum reče „zar mislite da se u adu nisu sreli Juda i Spasitelj“!? I zaista .. nije li se i Petar tek nešto manje ogrešio o Hrista? I šta se desilo? „Zaplaka gorko“? Šta mislite, kad je blagi Gospod prišao Judi tamo u mraku, čemeru i jadu .. da li postoji mogućnost da je Juda „zaridao gorko i pregorko“ i da mu je oprošteno kao što mu je i sa Krsta (kao i mnogima) već tada oprošteno jer „ne znaju šta rade“!? Događaj iz istorijskog ugla jeste strašan; bolan, izaziva pravdoljubiv gnev... ali mi se pričešćujemo baš zahvaljujući tim dešavanjima?! Naša poimanja istorije i života su najblaže rečeno pomalo skromna. Još jednom Božija merila nisu kao naša i On to na jednom mestu u Jevanđelju doslovno i reče.

    Tek šira slika objašnjava da Gospod po neizrecivoj i nama neshvatljivoj mudrosti može svako zlo okrenuti na dobro... kad tad. Pa On je i Filisteje nazvao "Pustiću sluge svoje Filisteje na Izrailj" iako su Jevreji njegov "izabrani narod"!? Šta tek radi sa glupim demonima to je smešno .. tek oni pune mnogim stradalnicima Carstvo Hristovo stanovnicima :) Našli da se kače sa Jagnjetom?! :) 

    Ipak u svemu ovome, pa i u ovom pristupu, latentno postoji relativizacija pojmova raja i pakla u šta nije dobro mnogo čačkati jer ne bi bili tek tako spominjani u Jevanđelju. Nadamo se samo da će Božije sažaljenje spasiti mnoge .. a koga sve .. videćemo iz prve ruke neko pre neko kasnije. Ne treba oko toga mnogo razmišljati. Jedna od ove dve opcije nam ne gine. Ne treba žuriti! :)

  5. Време без савести

     

                   Бараба(Варава; Варавас, Барабас) је био разбојник у Јудеји у Христово време, који је због разбојништва и убиства био притворен негде отприлике у исто време када је и Господ био заточен од стране Римљана.  Сви знамо причу; на Велики Петак, дан пред јудејску Пасху, био је обичај да се ослободи један притвореник у знак добре воље римских окупационих снага према локалном, јеврејском, становништву, како нам сведочи Јеванђеље.  Пилат који је био намесник, конзул Јудеје, је извео Христа и Барабу, желећи да ослободи Христа; да народ изабере Христа.  Народ побуњен од стране јеврејских свештеника и старешина изабира Барабу.  Епилог знамо!

                                                                                                        %
               Од тих дана па до данас, остаде назив за лошег човека, за разбојника, преваранта и лопужу, ,,бараба”.  Али ово је  и једна духовна, поучна прича, где је Господ на сваком свом кораку и свом страдању, остављао поуку за све људе, за сав нараштај, за нас саме.  Поука је та, да се у сваком од нас налази Христос, али се такође крије и један-једна Бараба, један егоиста.  Човек носи клицу егоизма од адамовских времена у себи, још од пада, јер је створен из ништавила, а падом се определио за једно индивидуалистичко постојање, смртно постојање, у коме царује егоизам. 

     
    andjeo-i-covek.jpg
     
     
               Христос нас учи о постојању љубави, где се човек остварује у љубави само у заједници, када је окренут ка другом, када је окренут ка другима, када не живи за себе него за друге, јер особина љубави и јесте окренутост ка другом, ближњем.  Ми увек бирамо, увек се одлучујемо у свакој секунди свог живота, за Барабу или Христа, оног себичног ..Ја” у нама или Христа који је апсолутна љубав у коме је увек ,,Ти”, други.  Шта ћемо изабрати и шта изабирамо данас?! 
                                                                                                            &
             
     Живимо у времену егоманијаштва, времену “бараба”, времену без савести.  Савести је све мање, а људи све више постају хладни, беживотни и безосећајни.  Постају сурови, манијакално егоистични, хедонистичко самодовољни, себични, превртљиви и безверни.  Не постоји нигде извини, опрости, тога нема!  Људи су постали ,,безгрешни” у ,,свом начину постојања: ,,Зашто бих се ја било коме извињавао, када сам безгрешан(шна) када сам ,,цар”, ,,царица?!"  Дошло је време ријалитија и погрешне перцепције људског бивствовања, време суровости . 
                                                                                                            %
               Безосећајна егоманија, превртљивост, охолост, себичност, оговарања, клеветања, подсмевања, а нигде извини, нигде опрости, нигде савест, она не постоји, јер смо постали ,,цареви”, а у ствари ништа мање него ,,барабе”, јер да би се био ,,цар”, мора се бити Христос, као Христос, особа љубави, милосрђа и праштања, особа која живи за друге, другог, на шта смо и позвани јер је Он у нама, Христос, а ми смо иконе Његове! 

              ,,Господе помози нам да постанемо бољи људи, иконе Твоје, да сачувамо лик Твој, да будемо у свему успешни, да сијамо светлошћу Твојом и сведочимо Твоју истину свом свету"!
    IC-XC NI-KA Миладиновић Иван, Теолог.
  6. Стојим и посматрам,
    страх преплављује утробу,
    колоне теку друмовима,
    у оба правца,
    отворена грла избацују
    песме и поздраве.

    Ћутим и посматрам.

    Земља на којој стојим
    познаје ме.
    Сваки мој корак је
    дубоко у њој.

    Дете сам ове земље.
    Човек сам ове земље.
    Старац сам ове земље.

    Постојим у времену
    када је тешко ћутати
    а још теже слушати.

    Отворене ране.

    Постојим у времену
    изоштрених чула.

    Може нас погодити
    залутали метак
    флаша или петарда
    ланац или камен
    реч или поглед
    успомена или заборав.

    Или нам неко може
    подметнути ногу.

    Или ћемо се једноставно
    саплести и пасти.

    Плачемо.
    Кунемо.
    Кукамо.

    И даље не разумемо
    а тако је једноставно.

    Стојим и ћутим.

    Народ одлази.
    Небо плаче.

    Земља нас посматра.

  7.  

    НАШИ ОДБОЈКАШИ: ПРИМАЧИ, КОРЕКТОРИ…
    Одбојка је наш трофејни спорт. Дуги низ година Србија се налази у самом светском врху, у мушкој, и у женској конкуренцији. Без сумње, ми смо веома талентована нација, и појединачно, а када хоћемо и тимски. Када се наши играчи сложе, када сви заједно, као један заиграју, и ставе интерес репрезентације изнад личног, побеђују и најтеже противнике. У животу, примећујемо, како тешко стварамо репрезентацију-заједницу, када су у питању добри, позитивни циљеви, као да нам је потребан неко други, да нас састави и сложи?! Проналазимо разне “капитене”, и “селекторе”, кујемо их у звезде, надамо се и заносимо, да су баш они наше истинске вође, и на крају се увек покаже да смо направили погрешан избор, и разочарамо се, а они нестају брже од комета, а тек су се појавили, засветлели, и још брже нестали.
    А када је реч о слагању “против”, нарочито Цркве, Свештеника, и Владика, бржи смо од Ирода и Понтија Пилата, и свако би да буде капитен, и селектор, али ако може само са почастима, без одговорности?! Руку на срце, брзо се сложимо и у свакој другој “против“ варијанти, не само када су горе наведене ствари у питању.
    Православље је увек афирмативно, увек за, никад против! Увек заједница, никада издвојена , независна целина. Један Бог, једна Вера, једна Црква! Сви удови, у савршеном складу са Главом, Христом, Репрезентација Светих, са капитеном, а уједно и селектором, Христом, који је победник у свим утакмицама које се играју у овом свету. И када се чини да смо без шансе, на ивици пораза, једно од срца “Помози Боже”, на чудесан начин, претвара губитнике, у победнике. Он, Једини, и Истински селектор, и капитен, ненаметљиво, и стрпљиво чека, не проваљује, него стоји на вратима наших збуњених, и уплашених срца, да отворимо, и дамо Му шансу, да нас води и заступа, говорећи са пуном одговорношћу, да је победа коју је обећао, већ остварена.
    Када се сретнемо са људима који у Бога не верују, када су браћа која погрешно верују, или су друге вере, Ми, Православни хришћани, водимо дијалог, не осуђујемо, не мрзимо… Само патимо због њих, зато што их волимо, Не можемо рећи “Баш нас брига за њих”, због тога што се наш Господ, и ради њих, а не само због нас, верујућих и разапео на Крсту! “ А Распети Господ, (на фресци у Студеници), као заспали Цар Славе, грли цео свет”. (Еп. Атанасије)
    Шта онда рећи, за оне који мисле и тврде, да су Православни, који раде све по “благослову”, оне који у старту, када прилазе свештенику, још са двадесет метара сложе руке, као примач у одбојци, после сервиса, прилазе, сумњичаво , и подозриво, посматрају свог Свештеника, и Владику, процењујући да ли је “ Наш”, или “Њихов*,” лицемерно им целивајући руку?! Никако да се померимо са нивоа, Партизани-Четници, или Партизан-Звезда, увек морамо да имамо противника, да би оправдали своје постојање! У одбојци се знају задаци, и ко шта ради, али ови ”примачи”, имају тежњу да буду све у свему, 3 у 1, сто у један, да све знају, процењују, и пресуђују да ли је неко или нешто, Православан/но или не.
    Као у цртаном филму о Тому и Џерију, када је цео оркестар мачака свирао на бини, а Џери, тестером, од доле, исецао место испод свирача, а свирачи пропадали један по један, па како је који пропао, Том је узимао његов инструмент и свирао, док на крају, нису сви пропали, а Он, свирао све инструменте, од једном! Њихова тежња, иако плиткоумна, прилично је опасна, пошто може да заведе неискусне и неуке, да помисле да је то аутентично Православно понашање, култура, и начин живота. Опет и опет, тај копи-пејст, који је толико присутан! Шаблон у свему, понашању, облачењу, ставовима.. Лаж и пренемагање, узимање изгледа побожности, а одрицање од силе! Како треба да изгледам, и да се понашам, да би то било то? Мушкарци као лажно смирени просјаци, неуредни споља, што показује неуредну унутрашњост, а жене, О Ђила фазон- ужас, просто да их пријавиш модној полицији! Не кажем да треба да будемо накинђурени и гламурозни, него само нормални, чисти и уредни, и изнутра и споља. Не мора свако са километар, по гардероби, да провали да идемо у цркву! Све је у реду, када је то пролазна фаза, али да нам не постане трајни идентитет. Православни Хришћанин, није неки јадник, него благовесник Царства Христовог! Да ли смо икада размишљали, како, и да ли је могуће, да на такав начин некога приведемо цркви? Можда некога и преваримо, али када нас боље упозна, и када се иза маске почне помаљати оно што стварно јесмо, разочараће се, не толико у нас. него у цркву, и побећиће главом без обзира, и тешко да ће поново икада ући.
    Али да се вратимо на спорт, нећемо о политици.
    Са позиције примача, убрзо прелазе на позицију коректора, желећи да све око себе уреде, и коригују, тобоже, бојећи се да не пропадну Црква и Православље. Знају све што се дешава, свачији јавни, и тајни грех, имовинску карту, крвну групу.. Најбоља, докона, и новчано непрофитабилна обавештајна служба, која храни душу (дез)информацијама и савесно брани цркву од спољних и унутрашњих непријатеља. Тумаче каноне, и машу њима, као да су их сами написали, и штите од цркве, као да од Ње, у Њој и за Њу нису написани. Исправљају Владике и Свештенике, и уче их “како се држи предање старих, “ да нас случајно не би превели у Католике, као да су Они скелеџије које возе преко реке, пошто смо ми наивни и блесави, кренули преко Мораве, у Мрчајевце на купусијаду, а они нас превеслали, и пребацили преко Саве и Дунава, у Мађарску на гулаш. Одлуке Сабора, знају и пре него што је исти и почео.. Све у свему, корекцијама других и другога нема краја, све коригују, осим самих себе. А и зашто би, када су савршени!?
    Трагично је што овакав животни став, осликава у каквог Бога верују! Несигурни, уплашени, агресивно бране ту своју представу “бога”, само постављамо питање, од кога је бране-од себе самих, предпостављам? Тај пројектовани бог, са људским, углавно негативним особинама, није наш Бог. Стварно, није лако упознати Бога, какав заиста јесте. Мада, и није ни тако тешко, пошто се Он открива смиреном срцу које Га тражи, а Он, одговара љубављу. Наш Бог је Истину бранио смиреним трпљењем, ћутањем и молитвом, а не нападима, вређањем, и убеђивањем, мада је могао позвати дванаест легиона анђела, па да на силу, убеди цео свет. Ако хоћеш савршен да будеш, узми крст свој, и пођи замном?! Бог нам даје слободу, избор, не тера нас мотком у рај! Христос је разговарао и са Јеврејима и Јелинима, са цариницима и грешницима, уопште са свима, упућујући их на покајање, , благовестећи им, Царство Оца својега. У отпусту на Велики Четвртак стоји: “ Христос истинити Бог наш, који нам је из превелике доброте, смирење показао као најбољи пут..” Смирење и послушност… “.. Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту.”(Филипљанима 2. Глава). Показао је нама, ради нас, а не ради Себе, да су смирење и послушност, најбољи пут, због тога, што смо склони гордости и непослушности, који нас као некадашњег Деницу, могу навести на мисао да смо много битни, чак већи и од Бога, одвојити се од заједнице(цркве), и направити пара цркву, варајући и варајући се, све док не пропаднемо. А Бог жели да се сви људи спасу, и дођу у познање истине. 1. Тим.(2.4)
    Православни Хришћани и њихово сведочење се препознају по отворености према свима, у спремности да увек помогну, да се жртвују, не гледајући, ко је ко, које је вере, или боје коже, притом, чврсто исповедајући своју веру, испуњавајући на делу речи Христове: “ Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима “. Матеј(5.16)
    На почетку, истина је само једна, а када та “истина”, ако се не покаје, оде Богу на Истину, биће “истина”, колико и фракција, ако не и више. Велика је, и болна чињеница, да против чега се бориш, такав исти постајеш! На почетку једина права Истина, од Јединог Истинитог, после 1054 године заменик на земљи, а од Лутера, многи заменици, а ови наши се шалтају, час су један, а час многи, у зависности, против кога се тренутно боре? А врхунац је да једног од њих, проглашавају Једном и једином Истином, из чега произилази, да се тада боре против Христа, зар не!?
    Гледао сам интересантан филм, у којем се полицајци убацују у редове хулигана, који су се бавили криминалом. План је био да се што боље инфилтрирају, како би разоткрили криминалне радње. Учествовали су у крими акцијама,навијачким тучама.. Када су сакупили довољно доказа, похапсили су вође, и вратили су се свакодневним задацима. Међутим, један од инспектора, се толико уживео у улогу хулигана, да је скренуо са ума, и више не глумећи, постао прави хулиган.
    Има сличности, зар не? Лудило мозга… Флипнуо, кажу у сленгу.
    Много ме све ово боли, зато и пишем, не осуђујем, у осталом, Бог познаје срца! Зашто не можемо да будемо једноставни, нормални?! Писао сам у неком од текстова, како је могуће да навучемо хиљаду маски, и да се толико изгубимо, да више не знамо ни ко смо, ни куда идемо, а да притом будемо убеђени да je наш пут, једини и прави. А наш циљ је да постанемо иконе Божије, аутентичне личности, да имамо мир и радост, који су наши пратиоци, путокази, и потврда да смо на правом путу, ка остварењу аутентичности. Ми смо светлост свету, то не смемо да заборавимо! У спорту, играчи су заменљиви, па ако неко не игра добро, заменимо га другим, и ако изгубимо једно првенство, биће следеће. А у животу, ако “примачи” и “коректори”, греше у континуитету, треба им дати нову шансу, 7×77, све док је не искористе, или толико далеко оду, да ни сами не желе да се врате. Пошто смо створени као непоновљиве личности, не можемо бити замењени другим, и нема двојника, а ова утакмица траје, као и у већини спортова, док Судија не отсвира крај. Велики је улог, кратко време, а нема продужетака, нити реванша!
    Одбојка је тимски спорт, Зато ако на челу будемо имали правог капитена и селектора, пред којим ћемо се смирити, и послушати Га, а свако буде радио свој посао, и “примачи”, и “коректори”, а са њима и остали део тима, седећемо вечно на Трону, заједно са Царeм Славе, као победници.

  8. 2woexa8.jpg

     

     

    Поштовани пријатељи,

     

    као што знате сајт Поуке.орг (и сви пројекти - КАНА, Црква.нет, Churchpic, Свето Писмо са преводима...) постоји добром вољом чланова, уредништва, посетилаца и људи којима сајт значи на интернет небу.

     

    Свака Ваша помоћ нам је добродошла, јер са њом намирујемо основне потребе за сервер и редовно одржавање сајта.

     

    Сада постоји могућност да помогнете сајт и преко сервиса PayPal

     

    Дакле, ви који га користите знате како то иде.

     

    Мејл на који се шаље новац преко PayPala је pouke@outlook.com или директно овде

     

    Ви који не користите PayPal а желите да помогнете сајт то можете учинити и преко жиро-рачуна који је резервисан за ову врсту помоћи овде

     

    Уплате на жиро-рачун

    Priznanica.png

     

     

    Хвала Вам.

     

    Ваше Поуке.орг

     

  9. Хлеб, крув, лебац, погача, колач... Већина нас не може да замисли дан без ове намирнице. Али има оних који се против ње боре.

    У Србији се појавио нови духовно-гастрономски покрет : АНТИХЛЕБИСТИ, или како себе зову, анапсомисти (по грчкој речи за хлеб – псоми, ψωμί ). Они за себе не тврде да су расколници, већ обновитељи некадашњег духовно-дигестивног учења. Причали смо са њиховим вођом у Србији, Миленком Глишићем, инжењером  менаџмента козметичког салона и соларијума   „Катица“ у Лапову.

    „Хлеб има штетне последице по здравље. Он не садржи нутријенте, садржи превише соли и гоји. Али то није најважније у нашем учењу. Најважније је да треба да се избаци из свакодневне употребе јер је демоде. Једемо намирницу која је стара хиљадама година, човечанство би требало да се развило. Ми смо, у ствари, сувише модерни за хлебољубиву Србију.“

    Антихлебисти презиру укус и мирис хлеба, његов облик, ма какав био; хрскаву корицу, мљецаву средину; прженице, сендвиче, па чак и презле. Духовни гуру покрета даље наводи да је на психолошкој основи развио алергију на хлеб и  да ову намирницу треба сасвим избацити из религиозне употребе, али и из породичних и домаћинских ритуала.

    „Ко је и када поставио монопол да се гостима сервира хлеб и со чим дођу?“, забезекнут је Миленко, који има звање великог анапсома четвртог реда по антиглутену. „Шта ако гост не воли хлеб, ако попут мене, пада у несвест од хлеба? Постоје далеко здравије намиринце, замене за хлеб. Рецимо, карфиол. Зар би шкодило да се гости дочекују посољеним карфиолом и ракијом?“

    У сукоб са православном црквом анапсомисти долазе највише због свог инсистирања да се из Причешћа избаци хлеб, јер гоји и није здрав. Оптужбе за нарушавање богослужбеног поретка  су злонамерне, тврди Миленко, иначе ревносан хришћанин.

    „Ја отпостим цео пост без хлеба, знате. Не једем га никако! А онда свештеник инсистира да ми да хлеб у Причешћу. Каже, мораш обоје, то је Тело Христово. Ја кажем, нека оче, дајте Ви мени само Крв. А он неће. На шта то личи, питам ја вас. Погача за крсну славу, то је само средњевековни и дедовски назив за хлеб!  Даље, зашто да се молим: хлеб наш насушни, кад ја не једем хлеб? Ја молим за пиринач, или зелену салату. Пиринач насушни дај нам данас.“

    Као највеће непријатеље покрета Миленко види пензионере, најревносније потрошаче хлеба, а за њима студенте, прождираче јефтиних сендвича. Негира умешаност у серију необичних догађаја у новобеоградском насељу Студењак, кад је по локалним сендвичарницама и пекарама неко упорно исписивао графите: „БЕЗ ХЛЕБА ТАКО ТРЕБА“, „ХЛЕБ УБИЈА, ЈЕДИ ТРАВУ“, и тако даље.

    Такође истиче проблем превелике заступљености хлеба у култури.

    „Имате, рецимо, безброј изрека или пословица о хлебу. Ко тебе каменом, ти њега хлебом. Зашто хлебом, питам ја вас, па убићете га? Залажемо се да се то смањи, или бар да се јавност упозори. Некада ни цигарете нису имале натпис о штетности, а данас пише како се од њих умире од рака, итд. Потребно је исто учинити с хлебом: написати како од хлеба можете добити рак.“

    Миленко није подробно објаснио како се ова опака болест добија од хлеба, али остаје убеђен у свој став.

    Интервју нисмо стигли да завршимо, јер је Миленко морао да се посвети послу који, упркос његовом личном опредељењу,  у последње време цвета и чак има муштерије из иностранства.  

    „Ми смо на маргинама друштва. Нико нас не узима за озбиљно, и то је највећи проблем. Причаћемо другом приликом, морам да депилирам леђа камионџије из Турске.“

    И анапсомисти морају да зараде свој хлеб. Пардон, карфиол.

    34701189_1862519417133490_792586934022045696_n.jpg

  10. sandras
    Latest Entry

    LEPAVINA

    Idem u Lepavinu. Konačno. Pomoliti se Majčici i Njezinom Sinu. Rano je jutro i mrak. Pogrebala sam se na mini ružu. Nespretna sam. Nema veze. Proći će. Ionako sve brzo prolazi. Idem vlakom. Sama. Volim samoću i odlaske na poklonička putovanja u tišini i samoći. Često razmišljam da li je to sebično. Moguće jeste. Promatram šume i livade. I srne kako slobodno trče. Priroda oslobađa. Daje slobodu. Namještam svoju Pavlopasadsku maramu i izlazim iz vlaka. Volim ruske marame. Moj duh je negdje daleko u Rusiji..kod carice Aleksandre čije ime nosim. Evo me, tu sam, u manastiru. Puno je Zagrepčana i Ruskinja. Prvo ću upaliti sveće. Upalim i one koje su se ugasile. Uvijek to činim. Žao mi ako je netko s ljubavlju upalio sveće da one ne izgore do kraja. Idem do groba Oca Gavrila, tu je i meni draga gđa Spomenka. Cjelivam krst na Očevom grobu. Ima cvijeća. Najljepša je jedna mala tegla s rozim cvijetovima. S Ocem razgovaram puno više od kad nije ovdje na Zemlji. Od kad je na Nebu. Malo mu se požalim. Iako sam s njim vrlo malo razgovarala, upravo on je izgradio moju pravoslavnu duhovnost kroz ovih deset godina. Slušala sam ga i uzimala blagoslov i upravo odlasci u Lepavinu i razgovori s lepavinskim monasima su izgradili i mene. Kao što odgoj u kući  izgradi malo dijete, tako je mene kao odraslu ženu izgradio lepavinski Otac Gavrilo. Fali. I osjeća se to, iako on jeste ovdje. Liturgija kasni i iskoristim to vrijeme za razgovor s gđom Spomenkom.  Ona je fina, topla žena koju volim susresti. Duh nam je blizak. Mi smo neobične pravnice. Pravo i teologija, duhovnost su dijametralno suprotni i mislim u objema postoji raspeče. Teče Liturgija. Parče Neba na Zemlji. Nevidljiva prisutnost Božja. Poje Ruskinja. Volim njen milozvučni glas. Naježim se često i navre i poneka suza. Molim milost Majke Božje i Njenog Sina za moje bližnje i za mnoge, zaista pomislim, pomolim se za mnoge. Pomoć Božja svima nam treba. Uživam u druženju s braćom i sestrama. I u ručku. Danas se jede poznati lepavinski grah. Čarolija okusa. Dimitrije će me povesti do Zagreba. Sjedim i ugodno razgovaram do rodnog grada s bratom Stefanom o askezi, zemlji, poljoprivredi..to su nam zajedničke ljubavi i eto nas u Zagrebu. Divan dan. Bogorodice hvala.

    Zagreb, 25.3.2018. godine

    • 4
      entries
    • 8
      comments
    • 334
      прегледâ

    Recent Entries

    Vladan :::.
    Latest Entry

    at.jpg

    /// 8

    ( --- )  ( ---)

    (/)  /()

    / = .

    о 0

    123д

    р цн тн е ађ.св

  11. Са српске Википедије о витацизму и бетацизму у српском језику: 

    Витацизам и бетацизам су два различита изговарања грчких позајмица. Та имена произлазе од различитог начина на којима се изговарало друго слово грчке азбуке , β. На грчком се ово слово изговарало као „вита“, одакле потиче назив витацизам, на латинском је то било „бета“, одакле име бетацизам.

    Речи са витацистичким, тј. грчким изговором припадају старијој српској традицији, док су речи са бетацистичким изговором модерније и раширеније у модерном српском књижевном језику.

    Листа грчких слова који имају различит изговор; лево речи изговорене према витацизму и десно према бетацизму.

    β као в: σύμβολος символ а као б: симбол

    ε/αι у почетку слова као је αἵρεσις јерес а као е: ἐθική етика

    η као и κληρός клир а као е κληρικαλισμός клерикализам

    интервокално σ као с φιλοσοφία философија а као з филозофија

    χ као х: χειρουργός хирург а као к: χαρακτεριστικός карактеристичан

    ευ као ев: Εὐρώπη Европа а као еу: еуро

    αυ као ав: αὑλή авлија а као ау: αὑτοματικός аутоматски

    οι као и: а као е: οἰκονομία економија

    ῾ као ∅ ἱστορία историја а као х ὑγιεινή хигијена

  12. Обећао сам Ивани да ћу да пренесем у тастатуру наш разговор, окренула се вери, просто ми је легла та тема само због ње, нисам могао да јој не пружим пажњу, још увек прелепо изгледа. Мада верглала је као на часу веронауке.

    "Манастири уопште нису лепи замкови за доконе (беспослене) туристе, неби ли им прошарао досадни колорит савременог живота".
                                                                                                                       (Архим. Лазар Абашидзе) 

    - Шта дочекасмо.. Овај Лазар је тотално у праву,

    Моси , опет критикујеш!

    -Ма нее Ивана, онако, сећаш се како су неке екскурзије из основне биле смор, кад смо обилазили бетонске скулптуре фуу. Која разочерања, не знаш ни где си а скапираш да си се сатима возио, само да би видео ону скаламерију.. Сећам се, певали смо неке пионирске песмице да дођемо себи од пута. 

    Мада Моси, што се тиче посете, уоooпште није лоше посетити манастир, напротив посета може бити од велике користи. Мислим..проверено...Често чујем да неко иде манастиру Острог и другим манастирима, то и није нешто ново. Питање је, да ли идемо као ходочасници или као докони? Мислим.. ако идемо са потребом да присуствујемо празничној молитви, на исповест, причешће, захвалимо Богу на указаној помоћи у болести или потребу за разговором о проблему који имамо, дилеми коју не решавамо и сл.. мислиим то је ок.

    - Ахм да, има смисла и за ту чупри о доконости..

    Докона посета манастирима је далеко већа, за разлику од "старомодног" ходочашћа. Ходочашће је ипак знак побожности, то баш и није тренд. Устаљени „кодекс облачења“ полуголог илити лагано обученог туристе при уласку у манастир указује на равнодушну и неумесну мотивацију посете. У неким манастирима се због лаганог облачења нуде сукње и хлаче да би ушли у храм, некима често и смета, кажу: „...хвала, нисмо због тог ни дошли“...мисим.. Недељом поподне екипа из кафића договара се где да убије досаду, да се провозамо негде? - Неко би добацио жалећи се на досаду. Други предаже, ајмо до манастира!?. Након пар минута договар је пао и креће се у "ходочашће". Збиља, шта је ту мотивација? Данас постоје мапе манастира, како и до којег доћи. Постији реклама превозника „возим и у нај неприступачније манастире“, то ми је скроооз чудно, е, а зашто?

    Мислим, шта се уопште тражи у неприступачном манастиру?! Шта тамо има? Ако је до молитве, Бог је приступачан да му се на сваком месту може молити. Туристичке агенције штампају екстра брошуре и мапе туристичких дестинација и понуда у које су манастири убројани и уврштени као „понуда“. Хаос, звучи невероватно - туристичка понуда? Моси мапа је од користи, да се лакше снађемо, али тенденциозно и рекламно као понуда...хм..

    -Ам.. Ивана, изненађен сам, то за екипу из кафића ми звучи познато.. наслоних се лактом на стол и подбочих песницом лице, приметих да су јој плаве очи, баш плаве!

    Моси!

    Ам, шта? 

    Знаш ли да је туризам настао у 18. веку у Енглеској, када је неки лик паробродом провозао по Темзи тадашњу елиту, успутно им је продао и по шољу чаја. Хах..У самој сржи схватио је се да се од тога може да се заради. Практичан бре човек. Па сама реч туризам је изведена од француске "tour" -тур.мада су се неки етимолози свађали да је и од енгл.речи "turn" вратити се. Било како било, ми зурећи у теве гледамо изазовне природне лепоте, градове и разне атракције на дискаверију, окупани фасцинанирани падамо у искушење да и сами тамо одемо не капирајући да смо загризли тај понуђени маркетинг. Живећи у нашој средини, пуној проблема, дух скитања који нам се улива као разонода прија то Мосс.. Овде је досадно, ранац на леђа и у скитање... Цео живот да посветимо тумарању и трци за обиласком светских дестинација и лепота био би прекратак и премал као и наш џеп. Туризам је на западу ооозбиљно економски схваћен, преозбиљно! Наплате ти визу, наплате ти превоз, наплате ти смештај, наплате ти храну, наплате још што-шта. Ошишају те на све могуће а ти ако ниси пресретан што си ту...знај, не враћа ти се новац назад. Ошишана овцо, бриши.. Стонхенџ и којекакви измишљени хенџи са јаком причом стварају добар посао. Ако само погледамо уџбенике за клинце енглеског језика, то су саме рекламе "дестинације", да ли је то случајност?.

    - Збориш као економиста

    ;) Па који клинац не зна за Биг Бена, да прекрасно што знају, ал зато благе везе немају где је Опленац!! Тај Лазар букално вапи да наши манастири управо нису то, вапи да скапирамо.. То није тај дух! Практично, то је култура обмане ради зараде, која нам се намеће, може да прича ко шта хоће и да каже: Ивана, лупеташ ко нико... Доказ тога је што обилазимо манастире без имало побожности и страха Божијег. Знамо о свему али о Правослаљу, мало, премало, благе.. Види, постоји слој људи који константно обилазе манастире, убрзо у разговору са њима схватиш да су им манастири занимљиви само због циркулације људи. Њима је интересантно да чују необичне приче, туђу судбину, трачеве, конструкције завере, шпекулисање... У први мах од њих сазнаш сва дешавања, колико у ком манастиру има монахиња, где има највише монаха, монахиња у целој помесној цркви.

    -Чек Ивана, ово ме невероватно подсећа на моју комшиницу, она све живо зна!

    Мосс, мотиви за докону посету могу бити разни, зависно од људи и да ли припадају "пинк култури" који нетремице зуре у ријалитије, који то као стварност траже свуда.

    -Капирам,

    Моси,треба само да нађемо ваљан разлог за ходочашће "у себи", ..укључујући ту и твоју комшиницу.

    Док ми је то говорила утонуо сам одједном у сећање и сетих се Бизија, и да смо се добро споречкали око ове доконости и туризма, ех да сам му одбрусио овом поруком старца, мада се он те расправе неби сетио. Тада ми рече: 
    - Човече, шта ми ту причамо, па у манастиру ти се баве продајом сувенира зар то није бизнис, ам? 


    Хах.. Помислио сам, у праву је, стадох, док сам размишљао.. зазвони му телефон.. Уу дрекну некакав народњак из мобилног.. грозно! пууу Кад је прекинуо разговор скренули смо на другу тему због тог позива. Звала га цура. Мислим, Бизи није лош, он зна да драми безвезе и од свега би да направи бизнис, због тога га зову Бизи, оно.. лоша копија Делбоја. Међутим пошто тад нисмо имали времена за причу на тевеу је почео Ноле да млави Федерера па смо навијали уз пиво, ја сам неконтролисано појео сав кикирики и цео смоки, осећао сам бол у деснима после.

    ..човече сећам се, у подсвести, хтео сам да искристалишем ту тему до краја са њим, јер сам осећао да је то некако нереално речено. Првом приликом посете манастиру, претворио сам се сав у истрагу, то је била моја мисија..питао сам тамо о сувенирима и наравно, добио одговор. У суштини Бизи је иконе, крстове, свеће, тамјан и сл. назво сувенирима! Фора је у томе што то нису туристички сувенири уопште, него ствари које верници свакодневно користе. У контексту у којем је он рекао испада да је манастирима "циљ" бавити се бизнисом и туризмом, али нема везе, он је иначе манипулант своје врсте. Дакле, од тих средстава манастир крпи даџбине, уопште улаже у обнову, једном речју узиђује. То сам сазнао из прве руке кад сам питао једу монахињу, збиља, њихов манастир јесте у обнови. Некако одједном, видим кадионицу коју сам купио прије 15. година, још увијек је користим, лепа је, она ми уопште није сувенир, мада увек асоцијација где сам је купио  а и Бизи је био са мном кад сам је купио. Тада ми је позајмио нешто лове, радио је у Штутгарту као конобар и био пун ко брод. Ех, уловим Бизија да му потанко објасним наш недоречен спор и кажем му да ћу да пишем о овоме на нету, фејсу и у новинама ако треба, на шта ми је он одговорио: 

    - Даај Моси шта се ложиш, па знаш да на нету има свакаквих анонимних болесника који млате по виндовсу којекакве праве истине, још и ти... даај Мосии??? 
    -Да, али мени је потреба да пишем о томе.
     -Ма кад си ти писао чланак Моси, уосталом, кога то и занима? 
    - Паа, можда некога.. Мој поент је у томе што ћеш ти поново након гледања дискаверија да ме смараш како овде код нас нема живота и како треба да се иде напоље из државе! Штудгарт нпр. Ам? Ти и Дени сте просто слуђени дискаверијем.. 
    -Шта ти је, шта си се бре наврзао на дискавери? 
    -Зато што после тих емисија као да си доживео откровење, све живо знаш...ето!!
     -А као овде је све супер, видиш да немамо посла ни ја ни ти.. пратиш ти Дневник уопште Моси. Где ти живиш!?
     - Слушај гастербајтеру, прво да промениш ту крајишку музику са мобилног, тог Жака и Боција, иначе не седимо више у друштву вани заједно. Не кажем да је супер, докле год си залепљен за теве нећеш наћи посао сигуран буди. Хоћу да кажем да је твоје размишљање већ нечији пројекат, тј наметнуто ти је да тако гледаш на ствари, тј. створени су услови да тако конташ, наметнуто, а ти мислиш да је твоје размишљање.
     - Ааа Моси.. знао сам, почео си о конструкцијама и теријама завера, хаа хааа!.. 
    - Ма...скрећеш тему као и увек..
     - Моси друже, јесте да нам се сервира са стране, али.... готово је немогуће да гледамо на ствари како их ти гледаш. Да ли је наш однос докон према свему што причаш или не, је такав, прихвати!! А верски туризам нисам ја измислио, шта је ту проблем што сам рекао да манастир има бизнис продаје? А ти навалио, ходочашће па ходочашће... Сад ти сметају и народњаци. 
    - Старац Тадеј је рекао да све што нам је Бог дао, све смо злупотребили! 
    - Моси!!!..... престани да млатараш са изрекама, знам те више него Тадеја! 
    -Добро, добро...ОКе 
    - Шта океј? 
    - То за бизнис си рекао тенденциозно као циљ, а то није суштински истина. Неко може да има тезгу на пијаци као обично радно место од које има јако скроман приход за живот, али се то не може назвати бизнисом и тачка!! 
    - Моси, лудаче.. знаш да те туристичке агенције и министарство за школско образовање сад може напасти због твог писанија, а? 
    - А зар то није тако? Што сам написао, написао..
     -Опа Моси, изгледа да имаш петљу а у суштини си само дебео. Доброо, добро, а можеш ли поднети критику на чланак, ам?
     - И ја сам критиковао сада, разлика је у томе што моја критика није из пакости, него да се исправе неправилности, ако је могуће. Нисам поткупљив и немам наручене чланке..
     -Ха ха.. Моси, баш си ово преозбољно схватио.. Шта ако комшилук сазна да си га прозивао по нету!? 
    - Бизи, буди сигуран, они то већ знају..  Ма какве везе имао ово сад са комшилуком?
    -Моси, е, а сад стварно, одакле ти уопште идеја да пишеш о овоме? Да ти то неко није наметнуо о-хо хо-хоо? 
    -Чуј ово, хоћеш озбиљан одговор а провоцираш? 
      Ма опуштено Мосс.. Е, а имаш ли неку идеју шта ћемо за недељу? 
    - Имам.. да одемо до неког манастира, недеља је човече. 
      Може, важи!! Таман да цури купим бројаницу. 
    - Важи. Јави ми на вибер или вајбер, како ли се већ каже... 
      Ејј, еееејј Моси, а да одемо до тог Лазара!? 
    - Хало геније.. он је у Грузији.. 

      Груузија???  изустих..

    Хаало бре Моси, каква бре Грузија? Па ти мене уопште не слушаш!!

    -Ум??, ух јааао извини Ивана молим те, кх, кх закашљах се, ма сетих се бре да је тај Лазар из Грузије..

    А, то, ок

     

  13.   Трајко Ћирић био је псеудоним Станислава Винавера под којим је писао "Недељни економско-политичко-социјални-уметнички-философско-научни преглед" у београдским Веселим новинама. Ово је чланак од 19.08.1923. године.


    Докле други народи негују тенис, фудбал и разне спортове, ми као национални спорт негујемо гласање. И, као што у Енглеској ма ко да добије првенство у фудбалу, то ипак неће променити ни политику земље, ни методе управе, а у Француској, опет, где је књижевност једна врста спорта, ма ко да буде изабран за члана Академије, то неће утицати на режим - тако исто и код нас: гласање нема утицај на политику.

    Код нас се гласа не зато да би се мењала политика или исказивала каква грађанска жеља за променом начина управе: код нас се гласа ради гласања. Гласање је код нас национални спорт. И после свих гласања остаће г. Пашић и г. Јовановић и г. Давидовић и све ће бити по старом.

    Нико није ни мислио да шта мења кад је гласао - само је хтео да гласа.

    А тај је спорт збиља занимљив. Он се изводи, као неки велики маневри, отприлике двапут годишње. Троше се велики новци, и то је све што народ добије од своје владе. Не дају се путеви, не даје се администрација, али се приређује гласање као што су римски цареви приређивали римском народу борбе у циркусу.

    Преимућство гласања над римским циркусом у овоме је: док су стари Римљани само гледали како се у арени боре гладијатори и зверови, дотле код нас и сами гледаоци учествују у борби. И борба је утолико примамљивија.

    Разуме се, чим се борба заврши, сви они зверови који су се правили да се боре са највећим бесом и помамама, повлаче се живи, здрави и читави, иду у парламент и нема ни трага од ожиљака после све оне борбе. Борба је била само ради народа. Народ је мислио прогутати, народ је мислио да су лавови почели да се кољу и растржу због тога што сваки хоће да спасе народ на свој начин: међутим, лавови су вриштали, горопадили се и скакали само да би изгледало да су љути и да се брину о народним интересима. Чим је представа престала, лавови су свршили своју улогу, и више не морају да изигравају страшне супарнике око народног благостања.

    Ако будемо на овај начин посматрали нашу историју, све ће нам постати јасније.

    Зар би Радић био, рецимо, тако миран да му није гласања једанпут годишње. Овако човек се разоноди у гласању, и сасвим заборави да дође у парламент и да се бори за своје идеје. радић има скоро све хрватске гласове. Али и он, и његови гласачи, гласаће још два и три и десет пута, све на исти начин, и биће врло задовољни што им се дала прилика да гласају, да упражњавају тај наш најмилији спорт.

    Ја лично не знам друге разлике између наших партија, осим чисто спортске разлике: то јест, подела у групе извршена је у почетку игре, и једни играчи разбројани су да припадају једној групи, а други другој, и то је све.

    Ко не гласа, тај и није грађанин ове државе, тај је против националног спорта.

    И требало би приредити не двапут, већ бар четири пута годишње, изборе, разуме се, као и досад - да се у политици ништа не промени. Министри би имали да се поставе доживотно, а гласање ту не би имало никаквог утицаја.

    И цео спорт имао би да се направи много лепши, и живописнији. На пример, бирачи би имали за тај дан нарочиту униформу. Затим би се давале медаље после свију избора свакоме гласачу. За све време избора има да свира музика и да се дели бесплатно јело и пиће. Кандидати би имали да долазе на свако бирачко место не по један, већ по више њих, и да се грле и руже још много јаче, како би показали народу да им је стало до народног добра. саме говоре имали би да им саставе наши књижевници, са што више звонких речи. По могућству, глумци би, за тај дан, заменили кандидате да изгледа лепше. Бројање куглица имало би да иде под веселу музику, објављивање резултата: сретних под веселу музику, а несретних под звуке погребног марша.

    Цела ствар имала би из основа да се преуреди: кад је спорт, нек је спорт, и нека бар народ ужива.

    Нарочита народна комисија састављена од најбољих уметника имала би да прави што лепше карикатуре, где би се политички противници ружили; сем тога, не би био само један дан гласања, већ два, као на слави: слава и патарица. И објављивала би се оба резултата.

    За то време министарска седница под председавањем г. Николе Пашића заседала би и решавала о политици земље, а после објаве изборних резултата могла би чак и да прекине за један момент седницу, па да се појави пред народом и честита му игру.

    винавер.png

  14. Е сад, фала ви свима на колективном спарингу јер мало боље могу средити мисли и аргументе гледе овога. Осјећао сам да постоји нека нијанса коју нисам могао погодити, али сам је нашао са свима вама. Елем, Косово је свакако један од највећих дијелова српског идентитета и то значи у старту да је свако непосредно одрицање од њега уједно и одрицање од дијела српског идентитета. Но, идентитет није нешто фиксно и непромјенљиво. Национални идентитет временом еволуира, уз додавање и одбацивање разних фактора. Тако да, са друге стране, неразуман је потпуно отпор било каквој промјени идентитета, било да се огледа у примању нечег новог или губитка нечег постојећег. Но, проблем са читавим дијалогом око Косова гледе нас је тај што се он протеже на више нивоа од којих се сви морају сагледати - али стране у расправи сагледавају само оне одвојене аспекте који њима одговарају ( као увијек што се дешава код оваквих дилема ), као и у томе да се за ово питање евентуалн вежу ствари које нису ни релевантне за њега.

    Прво, имамо геополитички аспект који нам говори пар ствари. Са једне стране, Србија не може да се нада враћању Косова у догледно вријеме и у наредних можда чак стотину или више година ( а можда и никад? ), јер на Косову је убједљиво већинско оно становништво које не жели да буде дио Србије. Онда, Косово је свакако терет Србији гледе европских интеграција ( али не нужно и других ствари ), јер европски политичари не маре за српске итнересе на Косову колико маре за стабилност региона и његову интеграцију у ЕУ и удаљивање од Русије. Ако би подржали Србију да овлада народом који не жели да буде дио Србије, то би био рецепт за нестабилност, а Европа то не жели ( прије свега што је Балкан некаква "морална обавеза" Европе. Она ако не успије да сачува мир на Балкану, сукоб ће се прелити у неки већи, као што се дешавало пар пута. Балкан је тако "огледало у будућност" Европе - ако је миран, све пет, а ако није, биће белаја. Још к томе, ЕУ претендује да буде међународни играч, па не може бити респектабилан међународни играч ако не може да очува мир, не у свом дворишту, него буквално у својој кући ). Но са геополитичког аспекта такође стоји да би наш пристанак на озакоњење незаконитог и неморалног чина био изузетно проблематичан, како по нас тако и по регион. Прва ствар је та што бисмо дали оправдање империјалистичким интервенцијама великих сила ( додупе, нијек ао да оне нешто много маре за наше одобравање, али би им свакако било лакше гурати причу о оправданостима својих интервенција ). Друга је та што би се БиХ одмах дестабилизовала, што због Републике Српске, што због Херцег-Босне. Можда би се чак и Србија сама дестабилизовала због Санџака и Војводине, као и Македонија због својих Албанаца. Чињеница да се Србија одрекла своје територије не би ипак била нешто значајна, јер то не би био ни први а ни посљедњи пут да су се држава и њена територија споразумно разишле. То не би чак промијенило ништа гледе српских аспирација за повратак Косова и не би искључило постојање такве жеље ( макар не нужно, иако није немогуће ), јер не видим ништа неразумно у приступу "изгубили смо сада, али вратићемо се ". Још к томе, геополитички и економски интереси Србије ће остати везани за Косово и биће усмјерени ка истом правцу као српски национални и културни интереси ( или жеље ). И, наравно, на КиМ још живи ( претпоставићу ) око 200.000 Срба ( можда мање након оволико година обиљежених емиграцијом са Балкана ), што није нимало занемарљив број у односу на укупно становништво Косова ( што би било у најгорем случају минимално 10%, ако би се признала претпостављена бројка од 2 милиона људи на Косову - а бројка је засигурно мања од те, поготово бројка Албанаца који су се диспропорционално више исељавали него Срби задњих година ). Онда, ту је чињеница да је Косово фактички једна мафијашка држава, раскрсница путева дроге, легло исламизма на Балкану и потенцијалног тероризма - што свакако може бити аргумент за подршку Србији као сили која би се обрушила на такве елементе ако би јој била враћена контрола над Косовом (  а за стварање подршке гледе таквог аргумента, потребно је да Косово као такво буде проблем за Запад ).

    Друго, имамо много осјетљивији идентитетски, културни и духовни аспекат. Косово је дио српског идентитета, али нема више Срба на Косову да чине да Косово буде српско. Косово је у народној епици па и у националној историји изродило један политички поглед код Срба - да је борба за слободу и уједињење вриједна сталног напора, рада, труда и жртве, јер Србе у околини скоро нико не жели да третира са давањем слободе коју Срби траже. И на овом мјесту, по мени, апсолутно неоправдано се умеће теза да се признањем државе Косово уједно Срби одмах, нужно као народ одричу жеља за Косовом и одрицањем Косова и косовског наслијеђа као дијела свог идентитета. Технички речено, у питању је логичка грешка "негирање претходног", гдје се од више могућности бира само једна као могућа - иако су и друге могућности реалне. Битно је раздвојити два појма - признање државе на некој територији и културно одрицање од те територије. Постоје примјери раздвајања држава, а да при томе народи се културно држе блиским или да се један народ не одриче своје историјске везе са том територијом ( па тако Руси и даље сматрају Украјину и њену историју и својом, иако се они и Украјинци међусобно третирају као различите нације. Исто је са Русима и Бјелорусима, Нијемцима и Аустријанцима... Србима и Црном Гором - макар што се Срба тиче. Дакле, постоје случајеви гдје признавање државе не значи нужно одрицање од везе за земљом или народом ). Наравно, није немогуће да се деси управо и одрицање од Косова и тог наслијеђа - али је питање колике су шансе за такво нешто, с обзиром да је Косово заправо прича о одбрани и обнови српске државности, гдје је средишњи предмет српска држава - држава која обухвата све Србе. Веза са Косовом се сигурно одржава преко државе Србије управо јер историјски почеци државе Србије су везани за Косово, али и за Рашку и Немањиће. Дакле, могуће је да се вриједности које су се до сада пројављивале у жељи за држањем Косова, пројаве у жељи за изградњом, одржавањем и јачањем државе Србије, те да се тиме створи некакав култ "српске државе" умјесто култа Косова. Тиме би се посредно одржала веза са Косовом, јер су почеци државе и неки њени најзначајнији догађаји везани за Косово, а држава Србија се показала као једини сигурни гарант права и слободе Срба. Овдје је потребно имати на уму да данас постоје двије Србије заправо. Не оне политичке, него два појма Србије - држава Србија и културна Србија. Ову другу је Шантић описао "гдје год је српска душа која, тамо је мени домовина моја, мој дом и моје рођено огњиште", или гдје су Срби - ту је и Србија. Тако је Србија шира него што је то формално призната јер обухвата пола БиХ, пола Црне Горе, али уједно обухвата само мале дијелове КиМ. И када се то помијеша са култом српске државе, а сам појам српске државе се дефинише двојако - формално ( који би био везан и за Косово због времена настанка државности ) и културно  ( који би био везан за све гдје Срби живе као већина ), добио би се појам који би био подвргнут вриједностима које је изродио косовски мит - само сада пребачене на виши ниво, са Косова на Србију која би ипак задржала везу са Косовом, или своју жељу за Косовом. Дакле, идентитетски погрешн оје рећи да се Срби одмах одричу Косова у потпуности, јер "мере бит, али не мора ни да значи". И о том дијелу остаје да се води национални дјалог - да ли заиста морамо имати тврдолинијски приступ или можемо модификовати наш приступ?

    Битно је запамтити такође да косовска етика није једнозначна. Наиме, косовски мит је стваран "колективним несвјесним", сталним накнадним калемљењем и рефинисањем српских жеља и моралности доласка до циља - слободе и уједињења. У томе су учествовали, прије свега, народни пјесници који су као први корак поставили борбу за слободу. Након њих је дошао Његош који је у Горском вијенцу борбу за слободу директно везао за Косово. Након Његоша, а на основу те везе борбе за слободу са Косовом, долазе многи српски писци и пјесници стављајући само већи нагласак на борбу за слободу. Но међу свима њима се налази и Марко Миљанов који је у борбу за слободу уградио појмове чојства и јунаштва, тј. одбране других од себе и одбране себе од других. Елемент косовске етике је управо и чојство - уздржавање од наношења зла другима, а то подразумијева и уздржавање од поробљавања. Ако не желимо сами да други владају нама супротно нашим интересима, немојмо ни ми да то желимо другима. У том смислу, српска жеља за Косовом је ограничена самим косовским митом, као дијелом српског идентитета. Зато су просто нетачне тврдње да ћемо заборавити слободу ако признамо Косово и престати да будемо Срби - јер у овој ситуацији српска жеља за контролисањем Косова је супротна жељи Албанаца да сами управљају собом. Али је исто тако та албанска жеља супротна жељи Срба да буду слободни. На тој линији трвења ће се цртати српско-албанске границе и требали би се цртати претензије и једних и других.

  15. Смрт је неизбежна појава са којом се сваки човек сусреће, па је с разлогом многе религије  обрађују. Стога, могло би да се постави питање да ли је страх од смрти главни мотиватор наше духовности.

    Друштвене науке и религија

    Теолози нису једини који се баве проучавањем религије. Религијски феномен је окупирао пажњу многих научника, који су кроз различите методе и приступе покушали да објасне смисао и суштину религије. Верски живот се јавља скоро у свим познатим културама и досеже дубоко у прошлост. 19. век је веровао да је религија претрпела велику промену односно да је кроз време еволуирала исто као биљни и животињски свет у Дарвиновој теорији еволуције. Данас, многи религиолози се супротстављају овом становишту сматрајући да је религијски живот у прошлости могао бити подједнако сложен или чак сложенији.

    Свет кроз призму вере

    Без обзира на многе грешке, деветнаестовековни проучаваоци религије приметили су да вера успоставља посебан однос човека према свету који га окружује и тиме обликује његово поимање стварности. Тако је смрт веома важан догађај у човековом животу јер је по свом карактеру непредвидива и незаустављива. Страх од смрти уствари је двострук: с једне стране појединац се плаши од сопственог краја у незнању шта га чека после, док с друге стране стрепи од губитка вољене особе, чија последица се види у емоционалној дисхармонији и расулу. Због тога су многи закључили да се религија јавила у потреби за објашњењем одређених природних процеса као што је смрт. Едвард Тајлор, међу првим антрополозима, веровао је да је религија настала кроз снове тако што су примитивни људи сањали своје покојне познанике и узимали то као доказ да живот после смрти постоји. На тај начин они су одговорили на прво питање – шта се збива после смрти.

    Ипак, један други антрополог, Марет, сматрао је да први људи нису имали толико способност рационализације, те је религија настала из дубоке емоционалне напетости. У том случају религија би пружила утеху и метод којим би се смрт лакше прихватила.

    Улога емоција

    Неколико година касније антрополози су почели да проучавају религију из угла функционализма и емоционализма. Пре свега их је интересовала функција религије у друштву сматрајући да између саме религије и емоција постоји дубинска веза. У моментима јаке емоционалне напетости јавила су се религијска осећања која човека треба да разреше напетости и фрустрација. Како је смрт један од главних узрока тих напетости, Бронислав Малиновски, познати британски антрополог и функционалиста, сматрао је да су први религијски обреди били погребног карактера. Када човек изгуби вољену особу, једна од последица је његово клонуће духом, међутим, то стање меланхолије не утиче само на појединца већ и на цело друштво. Због тога религија кроз своје ритуале, спајајући људе, помаже клонулој особи да лакше преброди губитак, а индиректним путем се потврђује склад у друштву.

    Т. Јингер је у својим научним радовима био веома инспирисан Малиновским, те је религију дефинисао као систем веровања и обичаја који помажу човеку да се носи са суштинским животним проблемима, а смрт је једна од њих.

    Смрт као терет

    Очигледно је да је смрт велики терет са којим човек мора да се носи. Због тога постоји опасност да се људи кроз живот осећају ништа више до осуђеника на смртну казну, али да не знају када ће бити њено извршење, већ ће се из дана у дан будити у стрепњи гледајући своје вољене како нестају. На тај начин она се јавља као велика душевна тегоба, а религија јој приступа попут лекара не би ли исцелила душу.

    Хришћанско виђење смрти

    Из теолошке перспективе види се да је хришћанство обрадило мноштво есхатолошких питања, али, човек није одувек био смртан, већ, смртност је последица првобитног греха. Доласком на земљу и својим васрксењем Христос је победио смрт и искупио наше грехе, а тиме је омогућио свакоме човеку да водећи хришћански живот спаси своју душу и обезбеди себи вечност. Ипак људи су одувек били помало скептични и плашљиви што је нажалост слабило њихову веру. Тако је Свети апостол Петар замолио Исуса Христа да му заповеди да приђе к њему по води. И овај му је заповедио. ,,Али, видећи да је ветар јак, уплаши се, и како поче тонути повика: Господе, спасавај!” (Мт. 14,30)  Господ му је одмах пружио руку и рекао: ”Ја се молих за тебе, да вера твоја не осиромаши” (Лк. 22, 32).

     

    Стога, због своје плашљиве природе страх од смрти се често може провући кроз човекове мисли, али особа не ступа у веру из страха. Напротив, хришћанство човека учи да се не боји смрти јер је она побеђена, само је потребно уздати се у Бога и његову молитву. Сетимо се да када је Господ позивао своје ученике, а међу њима и апостола Петра, они су без оклевања напуштали старе послове (Мт. 4, 18-22) и ходили за њим, јер су њихова срца препознала светост Христову. Зато ни људска духовност није од страха да ћемо једног дана нестати, већ из љубави према Богу, а та љубав нам даје снагу да пребродимо сваку земаљску недаћу.

    Извори:

    Hamilton, Malkolm. 2003. Sociologija religije. Beograd: Clio.

    Мој блог: glasvernika (.rs)

  16. Када су Господа ученици упитали зашто нису они могли да истерају злог духа који је посео младића он им је одговорио: овај се РОД изгони само постом и молитвом. 
    Ако узмемо у обзир да је РОД на грчком каже ГЕН, онда нам се отварају нови видици.
    Пошто ми можемо да созерцавамо у оној мери у којој познајемо материјални свет најновија научна открића умногоме омогућавају упознавање Бога и нас самих као божанских бића која су по лику Божијем створена. Најновија достигнућа на пољу генетике бацају једну нову светлост на изглед Божанског бића коју боготражитељи у ранијим временима нису имали.Свети оци су приметили да наше мисли имају своју вољу и да када човек реши да ради на себи и на својим мислима у њему почиње да се води борба и да се мисли које он не жели да мисли једноставно намећу. Покушавајући да објасне одакле долазе мисли које се намећу супротно њиховој вољи дошли су до закљушка да духови зла налазе у поднебесју и да они живе око нас и подмећу нам зле мисли да би нас спречили да се спасимо. До те идеје су дошли из приче да су сотона и његови анђели свезани на небу и да су бачени на земљу. Тако да су извели закључак да су пали анђели ту око нас и да нам они подмећу зле мисли покушавајући да окупирају нашу пажњу и тако нас спрече да је посветимо Богу. Али најновија научна достигнућа из генетике говоре да су разни хормони и једињења које производе наше ћелије одговорни за то како ћемо да се осећамо и доживљавамо свет око себе. Гени у нашим ћелијама су одговорни за производњу хормона туге, среће, задовољства, мржње,страха итд.Тужан човек неће имати исте мисли као срећан и смирен нема исте мисли као онај који живи у страху, њихове ће и реакције бити различите. Откривени су гени који одређују и утичу на наше понашање па чак и на колективно понашање. Из предања знамо да се духови труде да утичу на наче понашање тако што нам убацују свакакве помисли наводећи нас на дела. Сада када видимо да гени утичу на наше понашање преко хормона, видимо да гени и духови раде исту ствар. Св. Оци будући да нису имали представу како функционише наше тело и ћелије нису имали на основу чега да схвате да су духови део нас самих: А будући да су уочили њихов утицај на нас преко мисли дошли су до погрешног закључка да духови живе ту око нас и да нам у ум подмећу своје мисли и идеје.
    У нама живе и духови добра и духови зла, мудар чувек води рачуна којим ће мислима да посвети пажњу на основу којих ће да дела. гени не могу да утичу на наће понашање ако не успеју да освоје нашу пажњу, а то исто важи и за духове. Наука је утврдила да гени могу да се мењају и да су најчешће промене на горе. да по генерацији има преко сто лоших мутација на геному. мало је оних који чувају своје гене од зла и труде се да у њима живе духови добра. Какво ћемо гене оставити деци ми овакви какви смо?

    • 1
      entry
    • 2
      comments
    • 798
      прегледâ

    Recent Entries

    Stalno po medijima, pa i po ovom forumu srecem tu pricu da mi koji podrzavamo Trampa zapravo mrzimo. Mrzimo muslimane, mrzimo crnce, mrzimo meksikance sve ih mrzimo zato podrzavamo Trampa. Medjutim da li je to istina? Zasto takva tvrdnja tako lako prolazi? Jeste tacno je da pojedine organizacije koje stvarno mrze druge nacije i rase podrzvaju Trampa, ali da li je fer nas asocirati sa njima zato sto delimo misljenje po nekom pitanju? I na kraju da li je Tramp rekao da ce uraditi nesto sto ce na neki nacin ugroziti bilo koga bilo koje nacionalnosti? 

    Hajdemo da krenemo od meksikanaca i Trampa. Sve je krenulo sa zidom. U republikanskim debatama Trump je promovisao ideju zida zbog problema koje mekscki ilelgalni imigranti prave u americi. Ovaj put necu da ulazim u to koliko je taj ideja zida dobra, ulazicu samo u to koliko su te tvrdnje tacne. Vi ste americki radnik nize klase, kako amerikanci kazu "blue collar worker". Radite za jako nisku platu, jer ne posedujete nekih vestina ni znanja da bi ste radili za veci novac. Rodjeni ste tu gde jeste, tu vam je sva porodica. Medjutim vi imate problem, iz meksika dolazi hrpa doseljenika koji pretrcavaju granicu i spremni su da rade isti posao kao i vi za manji novac. Vi ste naravno ljuti. Potraznja za poslovima u kojoj vi ucestvujete se vestacki povecava. Vasa plata opada, ili posao cak i gubite. Da li stanje tog coveka moze da se nazove mrznjom prema meksikacima sam ozato sto su meksikanci? Drugu stvar koju primecuju americki gradjani posebno na jugu su bande. Najvece bande u americi su Crnacke i latino-americke. Sa obzirom da je amerika znacajnije bogata od meksika i od drugih altino americkih zemalja, kriminalci su motivisani da prelaze granicu da bi se kriminalom bavili u americi, jer je bogatije i vece trziste. To rezultuje u mnogim sukobima izmedju clanova bandi u kojima stradaju i obicni amerikanci. Urusava kulture, urusava kvalitet zivota i ekonomiju. Dakle, da li je to sto tim ljudima koji podrzavaju trampa smetaju te stvari zapravo - mrznja? 
    Ja ne bih rekao. Dosta ljudi (pa i na ovom forumu a posebno u americi) tvrdi da oni jednostavno mrze meksikance. Nije da im smetaju negativni efekti ilegalnih migracija, da osecaju tegobe zbog istih, vec ih prosto mrze. Tramp nigde nije erkao da zeli da stopira migracije iz meksika totalno, niti da zeli da protera sve hispanose, niti bil osta slicno. Jednostavno zeli da umanji kolicinu ilegalnih migranata koji konstatno pretrcavaju granicu. Kao i sve drugo migraciej mogu biti pozitivne i negativne. Iz meksika mogu doalziti kvalitetni i nekvalitetni ljudi. Ako neko dolazi ilegalno, verovatno zato sto je nekvalitetan mora tako. Da ima sta da ponudi, mogao bi komforno da dodje legalno kao radnik, preduzetnik ili bilo sta slicno.

    Crnci i Trump. Tramp zapravo nikada nije izjavio nista lose za crnce. Cela fama oko crnaca i trampa je pocela sa opozicijom za pokret BLM. Taj pokret ni mnogi crnci ne vole i pokret je produzena ruka demokrata. Pokret black lifes matter siri popularnu naraciju kako su policajci i ustanove u americi debelo okrenute protiv crnaca. Kako policajci ubijaju crnce samo zato jer su crnci. Kako su crnci gradjani nize klase i reda samo zato jer su crnci. Iako se takve stvari desavju, jer u svakom drustvu ima rasista, daleko od toga da je to neka rasprostranjena stvar. Jednostavno crnci cine 12 % popualciej amerike a cine oko 40-50 % nasilnih zlocina. Samim tim sasvim je logicno da u sukobima policije i crnaca imamo znacajan procenat onih gde neko izvuce deblji kraj. Ceo pokret je nastao na slucaju gde je crnac koji je pre toga opljackao prodavnicu pokusao da otme policajcu pistolj i pritom bio upucan. Naravno kompletni dokazi mogu da se vide na internetu, daj je to bio slucaj i da je policajac ispravno postupio, medjutim slucaj Majka Brauna se i dalje uzima kao primer policijske brutalnosti prema crncima.  Pokret ima gomilu suludih zahteva koji se mogu detaljno procitati na sledecem linku: http://time.com/4433679/black-lives-matter-platform-demands/. Neki od njih ukljucuju da svi crnci imaju pravo na skolovanje finasirano iz budzeta (da dobro ste me culi, svi bez ikakvog prijemnog ispita) i da svi crnci zasluzuju  da im se plati steta koju su im naneli amerikanci. Kada uzmemo u obzir da je nekih 1 % ljudii u americi uopste posedovalo robove, idiotski je uopste imati ideju da potomci ostalih 99 % trebaju da ti placaju nesto sa cim veze nisu imali. 

    Trump i zene. Ok, ovo je mozda najslabiji slucaj. Ne postoji apsolutno nista sto svedoci da tramp mrzi zene. Imao je par sukoba sa pojedinim politickim aktivistikinjama u kojima je razmenio par grubih reci na licnom nivou,ali izmedju "izvredjao sam odredjenu zenu" i "mrzim zene" veliki je skok zaista. Ne znam sta da kazem o tome, jer nikad nije izjavio nista sto bi uopste sugerisalo da mrzi zene. JEdna od kljucnih tacaka politike je to da uvede garantovani placeni roditeljski odmor za sve majke posle porodjanja. 

    Eto ukratko o trampu i mrznji. 

  17. Aleksandar Ciganović
    Latest Entry

    Svuda okolo je magla..

    U sredini ja i moja dva oka koja su izgubila svoju ulogu!

    Kao da je predamnom prepreka duboka koju treba preskociti..

     

    Ona preti da me uvuce u sebe, 

    da uzme zivot moj!

    Ne zeli da dodjem po tebe i postanem tvoj!

     

    Al misao na tebe vodi moje srce, i ja se probijam sve vise i vise..

    Po osecaju idem i srce mi lupa dok drvece se njise!

     

    Iz daleka cujem meni poznat glas i misli mi lete...Valjda ce nam doci spas!

     

    Razredjuje se konacno ova magla gusta,

    A mene napusta strah!

    Te biserne oci njene dale su mi dobar znak!

  18. Kako je moguće, tvorče zemnih sunaca i mesečina,
    rođače Peruna i gromovnik Ilije,
    koji si išao od ljudskog nesna do nesna,
    svetleći dok se formula sazvežđa ne sračuna,
    dok se ne zabeleži tek rođena pesma,
    kako je moguće da i tebe tama skrije!
     
    Zar je i tebe koji si krao oganj vasiona,
    koji si osvetljavao po bespuću lađe,
    punio bljeskom koncertne dvorane,
    gnjurao ruke u matice ozona,
    morala sudbina drugih ljudi da snađe!
     
    Ti koji si u svakome kraj nas plamu,
    svakoj žarulji, munje obasjanju,
    zar nisi mogao pomrčini uteći?
    Zar i ti,koji si oko nas razgorio tamu,
    morade u nju leći?
     
    Zašto te ne sahranismo u sante polarne,
    gde su noći svetle i bele,
    pa bi, kad ti zrak mesečine i sunca
    biljurni kovčeg darne,
    munje se oko njega razletele!
     
    Pa bi i mrtav ležao u sjaju,
    povezan s nama u svakome časku,
    i prateći svetlosne oluje
    i mrtav prisustvovao sunčevu rođaju
    i mesečevom za gore zalasku!
     
     
     
  19. Novac nije nista,

    Moc nije nista.

    Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni.

    Lepota nije nista,

    Video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti.

    Ni zdravlje nije sve;

    Svako je zdrav ko se tako oseca;

    Bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje.
    Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao,

    Ona su mu donosila zadovoljstvo

×