Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Blogs

 

Сангејзин-соларна јога илити буљење у сунце

Улазим у кафић и видим Дени и Шмеки су већ ту, изненадићу их данас ћевапима...
       - Христос се роди!
       - Ваистину, Ваистину се роди.. онако млитаво одговорише и бацише поглед на новине које су прелиставали.
       - Хало људи, па сретна вам нова годинааа!!!
Само ме погледаше, не одговорише ништа. Шмеки ме погледа упитно и насмејано, он ионако не чита увек, гледа само слике...
      - Е људи шта је са вама данас, Дени? Шмеки? Халооо...?
      - Моси зашто подижеш тон. Димензија космичке године је много дужа чију нову годину још нисмо дочекали а значајнија је, то ти  и Шмеки славите, ал' без мене.
      - Шмеки шта се овде дешава?
      - Ма пусти, од јутрос ме убеђује да поверујем у јогу, рекао сам да ме то не занима и са њим више не говорим о томе... секташ, харе-кришнаш!
      - Ама шта'шта?....
      - Да добро си чуо, Дени је прешао у јогу и сад је будуста, ха ха... неће да једе, устаје у зору да буљи у сунце, сад прича како смо сви ми у заблуди. 'Ајд сад испричај то Мосију „гуруДени“ Јогиновићу! Ха хааа. Шмеки пљесну рукама задовољно!
      - Хах Шмеки, твоја простодушност је просто трансцендентно-транспарентна која светлосном брзином доживљава асценд ступидне сфере.
      - Моси, чујеш ти ово?... Не могу да верујем. Дени је купио причу неког јогина, видиш да се сав изобличио, ништа га не разумем.
      - Дени објасни ми, о чему је реч?
      - Моси... научно је доказано да се глад појављује кад нам недостаје енергије у телу, такође је доказано да се вегетеријанци хране из другоразредног извора енергије а невергетеријанци из трећеразредног извора, дакле гледајући у сунце можемо директно, првокласну енергију узимамо потребну за организам. Доказано је да се жутица лечи сунцем, зашто онда не могу и друге болести!?
      - Дени, ово је опет нешто са дискаверија?
      - Нее Мосиии, Дени је само прочитао чланак о томе на нету хи хи хии...
 Не обраћајући пажњу на добацивање Шмека, Дени је само наставио.
      - Моси, доказано је да енергију црпимо кроз храну, кувањем храна мења облик енергије зато је најбоље јести је у пресном облику, доказано је да невегетеријанци много чешће обољевају. Многи стручњаци су почели прихватати да је сунчево светло природна хемотерапија, доказано је и...
     - СТОП! Доста Дени! Доказано ово, доказано оно... Чим чујеш да је неки стручњак нешто доказао падаш у екстазу... Дај молим те!!!!
     - У, е,  Моси, он се ложи да буде фаца као Ђоковић, читао је како се он бави јогом па сад нама ту просипа приче Јого-Ноковић, заслепљен' осветљеношћу.. хаха!
     - Шмеки са тобом не разговарам. - сталожено ће Дени.
     - Еј Денчи, ааа шта још се помиње у тој сангејзинг причи?
     - Мос предлажем то и теби, да смршаш, пази! Доказано је да се птице и животиње јако мало хране и ретко, исто то би преживео и људски организам, типа, као корњаче које једу само једном у шест месеци, капираш??? Она је жива и здрава најмање четрсто година и људско тело је за то способно. Мислим, није циљ гладовати него постићи ментално и телесно здравље, спиритуално здравље, здраво тело и здрав дух. Дужа је младост, капираш? Глађу се исчистиш од свега лошег. Значи док гледаш у сунце глад полако нестаје, осећаш се боље и тако даље...
    - Дени, јогопрактичари су одушевљени овом техником, чуо сам за то пре, сад си ме подсетио.
    - Мосиии?! брааво, па ти ме разумеш?!
    - Наравно Дени!
    - Ехеј стани мало Мосс, ниси валда... зипаа само те гледам'. - забринуто ће Шмеки.
    - Бићу искрен, то све имаш и у Православљу Дени.
    - Како то мислиш Моси?!
    - Па имаш медитацију, то је молитва, суздржавање - гладовање то је пост, здрава исхрана и уреднији живот је већ дисциплина која је уграћена у свему томе. Једина ставка је само што нико то не рекламира префиксом „доказано је“... Извор енергија је Христос, енергије које извиру се зову „божанске енергије“ које покрећу све, па и сунце као апликацију. Разлика је само што Јога поздравља сунце као извор, а ми Бога који чини да сија сунце. У преносном смислу ми православни се бавимо Христо-гејзингом..
 Ех да момци! Сад сам се сетио...поручио сам три порције ћевапа малопре, и по пуњену пљескавицу као екстра, данас частим! Нисам их јео од прошле године кад је почео пост! Ево сад треба да стигну, с'роштиља...
    - Можее!! Викнуше у глас обојица!
    - Моси ја ћу ако може и Денијеву порцију, он сада живи као корњача, једе једном у шест месеци свакако ће да буљи како једемо...
    - Да је ниси пипнуо!! - Дени ће озбиљно.     - О' одлично,  помирили сте се.

Debeli Mosi

Debeli Mosi

 

Трајко Ћирић: Наш национални спорт

Трајко Ћирић био је псеудоним Станислава Винавера под којим је писао "Недељни економско-политичко-социјални-уметнички-философско-научни преглед" у београдским Веселим новинама. Ово је чланак од 19.08.1923. године.
Докле други народи негују тенис, фудбал и разне спортове, ми као национални спорт негујемо гласање. И, као што у Енглеској ма ко да добије првенство у фудбалу, то ипак неће променити ни политику земље, ни методе управе, а у Француској, опет, где је књижевност једна врста спорта, ма ко да буде изабран за члана Академије, то неће утицати на режим - тако исто и код нас: гласање нема утицај на политику. Код нас се гласа не зато да би се мењала политика или исказивала каква грађанска жеља за променом начина управе: код нас се гласа ради гласања. Гласање је код нас национални спорт. И после свих гласања остаће г. Пашић и г. Јовановић и г. Давидовић и све ће бити по старом. Нико није ни мислио да шта мења кад је гласао - само је хтео да гласа. А тај је спорт збиља занимљив. Он се изводи, као неки велики маневри, отприлике двапут годишње. Троше се велики новци, и то је све што народ добије од своје владе. Не дају се путеви, не даје се администрација, али се приређује гласање као што су римски цареви приређивали римском народу борбе у циркусу. Преимућство гласања над римским циркусом у овоме је: док су стари Римљани само гледали како се у арени боре гладијатори и зверови, дотле код нас и сами гледаоци учествују у борби. И борба је утолико примамљивија. Разуме се, чим се борба заврши, сви они зверови који су се правили да се боре са највећим бесом и помамама, повлаче се живи, здрави и читави, иду у парламент и нема ни трага од ожиљака после све оне борбе. Борба је била само ради народа. Народ је мислио прогутати, народ је мислио да су лавови почели да се кољу и растржу због тога што сваки хоће да спасе народ на свој начин: међутим, лавови су вриштали, горопадили се и скакали само да би изгледало да су љути и да се брину о народним интересима. Чим је представа престала, лавови су свршили своју улогу, и више не морају да изигравају страшне супарнике око народног благостања. Ако будемо на овај начин посматрали нашу историју, све ће нам постати јасније. Зар би Радић био, рецимо, тако миран да му није гласања једанпут годишње. Овако човек се разоноди у гласању, и сасвим заборави да дође у парламент и да се бори за своје идеје. радић има скоро све хрватске гласове. Али и он, и његови гласачи, гласаће још два и три и десет пута, све на исти начин, и биће врло задовољни што им се дала прилика да гласају, да упражњавају тај наш најмилији спорт. Ја лично не знам друге разлике између наших партија, осим чисто спортске разлике: то јест, подела у групе извршена је у почетку игре, и једни играчи разбројани су да припадају једној групи, а други другој, и то је све. Ко не гласа, тај и није грађанин ове државе, тај је против националног спорта. И требало би приредити не двапут, већ бар четири пута годишње, изборе, разуме се, као и досад - да се у политици ништа не промени. Министри би имали да се поставе доживотно, а гласање ту не би имало никаквог утицаја. И цео спорт имао би да се направи много лепши, и живописнији. На пример, бирачи би имали за тај дан нарочиту униформу. Затим би се давале медаље после свију избора свакоме гласачу. За све време избора има да свира музика и да се дели бесплатно јело и пиће. Кандидати би имали да долазе на свако бирачко место не по један, већ по више њих, и да се грле и руже још много јаче, како би показали народу да им је стало до народног добра. саме говоре имали би да им саставе наши књижевници, са што више звонких речи. По могућству, глумци би, за тај дан, заменили кандидате да изгледа лепше. Бројање куглица имало би да иде под веселу музику, објављивање резултата: сретних под веселу музику, а несретних под звуке погребног марша. Цела ствар имала би из основа да се преуреди: кад је спорт, нек је спорт, и нека бар народ ужива. Нарочита народна комисија састављена од најбољих уметника имала би да прави што лепше карикатуре, где би се политички противници ружили; сем тога, не би био само један дан гласања, већ два, као на слави: слава и патарица. И објављивала би се оба резултата. За то време министарска седница под председавањем г. Николе Пашића заседала би и решавала о политици земље, а после објаве изборних резултата могла би чак и да прекине за један момент седницу, па да се појави пред народом и честита му игру.
 

Добро дело

Пре неки дан сам отишао код Зане Нимани, другарице из основне, уствари она се зове Иванка и нема појма да је зову Зана Нимани. Одувек је захтевала да је зову Ивана, Иванка јој је оно демоде, безвезе. Била је зацопана у неког лика који је био чувени шмекер у граду, кретен, сломи јој срце и шутне је. Говорка се да још увек тугује и да је у некој депри. Искрено је улетела а овај само аферу, само мења везе. Иако она још увек сјајно изгледа ипак сам отишао код ње на позив да јој помогнем око некаквог намештаја. Пошто је била моја симпатија из основне, мислим, како да не одем, брука... Међутим ја нисам уоппште намештајац ја сам само дебео, нисам јак. Оно, погрешно ме проценила. Црно сам се намучио али смо били задовољни, питала ме, да одморимо? - О да, свакако пуфффф.... Ху, пффф баш ме премори овај орман З..овај Ивана! - Стварно ти хвала што си дошао, ово не бих могла сама. Уфффф...
- Ама то није ништа за мене, хе хе... А зашто си одлучила да померамо ову скаламерију, кад имаш тамо довољно простора, ам?
- Тај ормар ми је од баке, подсећа ме на њу, желим да окренем нови лист у животу, ово ми веома значи.
- Ахаа… Па могли смо само лист да окренемо а не орманчину да вучемо. - Помислих, ма како је баба могла оволику орманчину да дигне на пети спрат није ми јасно... Избацивањем ове скаламерије би се ослободио жешћи простор овде, јесте да је лак на њему оргиналан, ал огроман је братее.. ово само чекић и...
- Хах баш си смешан...Да пустим неку зикуму? Прекину ме у размишљању...
- Ам? Аа, ма може...
- Да ли ти одговара Зана Нимани?
- Акхх, ШТАаа!? Моооолим!? Кх, кх, закашљах се, извини.. од сендвича ми кх..кх.
- Пааааа, Зану Нимани!!?
- Ах ону групу, да да да да даа, па наравно, наравно, наравно.. о-оодлично.. –замуцах.
Истог момента пустила је ЦеДе и музика је почела да смара, жешће. Покушавао сам да се смешкам и да одајем утисак пријатности. Такав несклад, свега... пу... Настојао сам да се више концентришем на сендвич и претварам се у опуштање. Какав сам лажов, не могу да верујем, ово је неподношљиво, борио сам се у себи.  Док је она певушила речи наизуст и видно уживала као да је далеко одавде ..хм.. врло емотивно и љубавно... дође ми помисао, није ли због тога да је зову Заном? Ма гарант!
- Е Ивана, могу те питам нешто?
- Питај..мњам, мњам...успут.. јеси за још један сендвич или смоки биг пак?
- Уу паа, може обоје хм, хам,њам...еј ти ми онако делујеш као емотиван тип,  јесилил ти емотивко?
- Ма јооок, откуд ти то? - Настављајући да цупка ритам песме..
- Онако – Ова 'Зана' ми доста звучи емотивно и љубавно..па помислих..
- Можда, немам појма... - Застиди се и погледала доле у под..
Кажу да је била луда за њим и да јој није било добро после раскида, могу да мислим какав је то био лом! Деловала ми је задовољно што смо испомерали намештај, поготово слушајући Занину музику. Размишљајући о њој више нисам обраћао пажњу на музику, некако сам осетио да је она још увек дубоко рањена, повређена. Човече. Овај намештај и ова збрка је сигурно покушај да превазиђе ту фрку. Не знам зашто, одлучих да јој кажем... 
- Еј Ивана, знаш шта?
- Шта!? -Упита ме погледавши искреним погледом, дубоко, нагнувши благо главу, гледала ме озбиљно плавим очима, мистично, некако тужно, бледим лицем као да ћу кажњеноме изрећи судску пресуду..
- Допада ми се ова твоја музика и допад ми се овај твој орман! Ето!! - Ивана ме тада загрли јако, готово снажно да сам мислио да ћу да проспем смоки, тихо јој кренуше сузе, спустила је главу а ја сам дошао до ваздуха....зашмрца и рече ми тихо бришући сузе..
- Хвала ти Моси, друг си!
- Богу хвала!! - Узвратих јој онако изненађен.
- Кажееш, Богу !?
- Да... Е а имам и ново име за тебе, Зана, Зана Нимани!
- Ха ха ха ха...... -Насмеја се -  Предивно...- Кренушмо да се смејемо обоје, ооо тако се пријатно насмејасмо, кренуше и мени сузе од смеха, нисам могао да јој кажем да већ има тај надимак... ха ха хах. Пошто сам појео два сендвича и цео смоки, морао сам кући на вечеру па сам јој рекао..
- Еј Занчи, морам да палим кући док ме није ухватила упала мишића, онда ћеш хитну морати да зовеш... то они без утоварача неће моћи да подигну, хех!
- Ха ха, нисам знала да си толико комичан, улепшао си ми дан хихихих, важи.
- Сад морам кући, видимо се ускоро..
- Важи, ћаоо.....
Сутрадан сам отишао до кафића да гледам пренос утакмице, тамо имају широку плазму, код мене се кући екран већ мути. Упала мишић ме снашла као никад, Шмеки и Дени кренуше да ме зезају..
- Јао види дебелог, ојео се, једва хода ..хаха
- Ама, људи, упала мишића!
- Значи, лик се упалио, лудило... Моси ти се увек ложиш ха ха пхахффф ! Зипа види ово, Зана Нимани иде равно овамо према нама..
Док сам се мучио да се утиснем у ону столицу, нисам успео да намонтирам кез да ми не сконта упалу мишића и да не провали како ме ови локалне позери зезају, она улете у журби..
- Еј Моси ћао, цмок! Ушла сам само да те поздравим... журим, одох ћааооо....
Повиках за њом,
- Еееј Зана, како си? - Она застаде, окрену се са осмехом и рече,
- Богу Хвала, добро!! - Махнувши руком отиде..Шмеки и Дени ме зблануто, бледо, тупо, прегажено погледаше..
- Људи, шта ме гледате? Који је резултат??

Debeli Mosi

Debeli Mosi

 

Policijska zaštita

Sveti Jovan Krstitelj izgubio je život samo zato što je izobličio jednu nepravdu ... obelodanio jednu prostu istinu; rekao je političaru, sunarodniku ili saplemeniku (parafrazirano): "Ne možeš ti da živiš sa snajkom!" Eh, da je u ono vreme bilo policijske zaštite ko zna kakvih lepota i duhovnih pouka bi smo još čuli i kakvih sve nepravdi bi bilo izobličeno! Avaj, mučeni Jovan postrada, kao što i onda i danas .. i uvek, oni koji govore istinu i ukazuju na nepravde stradaju i bivaju omraženi. Hrišćani znaju da je Jovan na pravdi Boga izgubio život ..ali iz ugla aktera tog ubistva bio je remetilački faktor, izdajnik ...državni neprijatelj. Baš kao i sam Gospod! Optuživahu Ga da "otpađuje narod; da kvari veru"; smatrali su da je lud i da demonskim silama isceljuje ljude. Najveći šok za sledbenike Varave bio je kada je Hristos priznao Pilatovu vlast Odozgo..."Ne bi ti imao vlasti nada mnom da ti nije dana odozgo.."! To je bila kap preko čaše; ubiše Ga kao poslednjeg kriminalca. Mogao je Gospod uzeti policijsku zaštitu, čak dvanaest legiona Anđela ..ali nije! Morao je da umre da bi mi Vaskrsli ...i tu izmiču reči hvale!  Valjda ta okamenjena plemenska strast umisli da pripadnost plemenu abolira čoveka od zločina i drugih nepočinstava!? Uobrazilja izabranosti kao softverski virus zbog kog se ugasi osećaj sopstvene grešnosti, a pošto "nisam grešan onda mi je sve dozvoljeno"!? Opaka šizofrena manijakalnost koja se zaodene (zamaskira) u sladunjava ushićenja stvarajući u duhu lažne slike o sebi i svetu. Na Balkanu (a i uopšte u svetu) takvih primera kol'ko nećeš; niko od toga nije izuzet.  Proglašen je Gospod za jeretika od strane književnika i salonskih mudraca. U njihovoj vizuri Varava je bio daleko ispravniji Jevrejin jer je ubijao rimske vojnike ..dizao bune u krvi; baš kao i Savle koji je sa najdubljim ubeđenjem činio zločine nad Hristovim sledbenicima! Onog trena kad je vanrednom intervencijom Neba postao Pavle nije više bio omiljen ...trebala mu je policijska zaštita koje nije bilo! 

Blaža Željko

Blaža Željko

 

Odgovor na primedbu da "paralelno" tj. već prisutno Hristovo Carstvo "nema uporišta u Jevanđelju". (dopune)

Jedan verujući čovek postavio je uvaženom autoritetu dilemu i pitanje koje dotiče nešto o čemu sam pisao ovde u blogu: "Raj i pakao; to nisu čekanja već realnost". Ni u snu ne bih oponirao ličnosti kakav je spomenuti autoritet, ali pošto je moj blog pročitalo već prilično ljudi, osetio sam, ne samo potrebu već i obavezu, da malo pojasnim svoje gledište o temi koja je tu aktuelna. Naime; spomenuti čitalac postavio je direktno pitanje: Оче,
Да ли Царство Небеско постоји као паралелна реалност? Да ли се оно одвија паралелно од овог света, тј. док ми сада овде живимо и постојимо, да ли "горе на небу" или како већ да се изразим, постоји Цартво Небеско са Господом светитељима, анђелима?
Имам утисак да многи у Цркви на овај начин виде Царство Небеско. ... Odgovor časnog Autoriteta bio je: .... И сам сам чуо да неки хришћани сматрају да се светитељи јављају у нашем времену и простору заправо из пуноће Царства небеског које је својеврсна паралелна реалност. Мислим да за овакво веровање не можемо да нађемо потврду у Еванђељу и предању наше Цркве. И светитељи који су упокојили у Господу и даље постоје у овом времену и простору до свеопштег Васкрсења када ће све бити промењено. Стога се њихова јављања могу објаснити само речима да у Христу нема мртвих јер Господ каже „ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће“ (Јн. 11, 25). Kao što rekoh, s obzirom da sam o ovoj temi već govorio, a možda baš njom podstaknut gore spomenuti verujući i postavlja ovu dilemu, morao sam svoja gledišta da proširim i pojasnim više i dublje ... skoro kao obavezu jer sa izgovorenim stavovima nije se igrati. Dakle:
Ne znam ko je postavio pitanje čestiti Oče ali pošto sam na svojim blogovima nešto pisao o tom „već prisutnom Carstvu“ pobojah se da ionako mucava priča ne bude izvor nečijih magli u glavi pa se latih toga da malo pojasnim svoje uverenje. Priličan broj ljudi, preko 1000 ih je pročitalo taj blog pa je i moje pojašnjenje nužno (čak osećam odgovornost) s obzirom da i Vaš odgovor na postavljenu dilemu jednim delom stavlja tu priču pod znak pitanja. Prvi pasus vam je perfektan i potpuno rasvetljava sve dileme. Duboko mu se poklanjam. Poslednji pasus ima neke elemente na koje bih, spreman na korekciju svojih stavova ako sam fantast, prozborio par reči kao dodatno objašnjenje spomenute priče – naročito na primedbu da u Jevanđelju nema potvrde za temu već prisutnog Carstva Božijeg kao realnosti. Ni na koji način ovo pojašnjenje nema za cilj unižavanje ičijeg mišljenja vać isključivo samo pokušaj da se određenim segmentima naših života, makar zrncem nekog shvatanja (pod pritiskom obaveze da se sa talentima nešto uradi) da neka dimenzija, uz Božiju pomoć, korisna za čoveka i zajednicu.
Ovaj moj mucavi monolog, još jednom, odnosi se na primedbu da priča o nevidljivo prisutnom Carstvu već sada i ovde nema uporišta u Jevanđelju. Tema je kompleksna iz prostog razloga što nemamo iskustva Carstva koje će doći u punoći ("što oko ne vide i uho ne ču to je Gospod pripremio..") Dakle to „buduće“ je tajna o kojoj ne možemo ništa govoriti iz prostog razloga što o njoj nemamo nikakve predstave. Ona se samim tim ne može upoređivati ni sa čim jer je nepoznanica. Ali možda, u meri koliko nam je Bog dao da o tome razmišljamo, možemo naslućivati bar neki njen projavni deo?!
Pa Vi oče svake Liturgije držite telo Hristovo u dlanovima! Dodirujete Ga kao Apostol Toma što ga je dodirnuo! Isti je to Vaskrsli Gospod kojeg je Carstvo – unutra u Srcu Vašem! Pred Gospodom vreme ne postoji! To u Vašem dlanu je isti Hristos koji je malopre prošao kroz vrata zaključane sobe i odmah prišao nevernom Tomi. Kako to onda nije već prisutno Carstvo kad držite Cara Slave u rukama!? „Paralelni svet“ skriven od loših ljudi, zlih srca ...nepoznat za hladne egocentrike i slično!? (Pri tom naravno ne mislim vulgarno na neki kvantni paralelni svet; neki moždani ekvilibrizam na ovu temu). Ako su svetitelji, po rečima mnogih otaca Crkve, prisutni na svakoj liturgiji; ako saslužuju sa Anđelima (iže Heruvimi) istovremeno i sa Vama dragi oče, kako to onda nije, uslovno rečeno, „paralelni svet“ – suštinski realni svet, gde u stvari mi smrtnici i grešnici živimo u svetu grehovnih iluzija i uobrazilja ...paralelno sa Hristovom realnošću ali od nje gresima udaljeni!? Ovaj svet je Hristov a ne naš! Sve je Njemu pokorio Otac Njegov! Gospod nije „tamo negde“ na neshvatljivim visinama ili daljinama; On je tu kroz Liturgiju i Krstom osvećenu Vaseljenu u „srcima ljudi“. To On sam kaže a ne čovek: "Carstvo božije je u srcima vašim"! To je Njegova konstatacija a istovremeno i preporuka i On se ovde obraća nama iz svih epoha koji još živimo u telima. Vi kažete: „И светитељи који су упокојили у Господу и даље постоје у овом времену и простору до свеопштег Васкрсења када ће све бити промењено“ - Dozvolite jedan mali opazak: Ako svetitelji upokojeni u Gospodu i dalje postoje u ovom vremenu i prostoru – to znači da je Gospodnje i ovo vreme i prostor tj. naš realni svet ...jer Gospod Hristos iz Vašeg dlana je Carstvo Božije! Znači svetitelji postoje u Hristu - u Carstvu Božijem i pomažu nam kada im se molimo! Zar ne? Koliko samo isceljenih ima kod Vasilija Ostroškog? Kod Petra Koriškog; Prohora Pčinjskog; Nektarija Eginskog? Iz kog vremena oni pomažu onima koji ih mole? Iz budućeg ili ovog sada, trenutnog, „paralelnog“?! Ako nemaju ovde i sada postojanje u sveprisutnom carstvu - kako nam onda pomažu? Iz kog vremena Majka Božija brzopomoćnica, Igumanija svih svetogorskih manastira, štiti one koji je mole? Naravno, iz Carstva Hristovog koje je jedina realnost – sve drugo: protok vremena, „juče, danas, sutra“, mašta, sećanja ... su naše grehovne uobrazilje. Usled njih smo slepi i ne osećamo realno i sveprisutno Carsto Hristovo (a Hristos je Ljubav) koje je liturgijski već tu ...u srcima našim (bar bi trebao da bude)! Naravno, tu u srcu je i pakao ...što je srodna tema. Pa samo ukratko sa ovim u vezi: za smrznuto srce toplina Hristove Ljubavi je nepodnošljivo vrela; ali se od Nje nigde ne možemo sakriti - kako ni danas dok sam u telu tako i kad se razdvojim od tela. Ne mogu se sakriti od sebe, od rana i smrzotina u srcu koje peku u Hristovom svetu! (teologija "smrznutosti srca" od Vladike +Danila Krstića sa kojim sam imao čast da živim dve godine u Patrijaršiji) Mogu da pokušam da se napijem, da bežim od sebe u drogu, opijate ..ali nema bežanja! Samo iskreni susret sa Hristom i trpljenje sopstvenih gluposti su, uz Crkvene Svete Tajne, lek - ništa drugo pod kapom nebeskom! ("Trpljenjem spasavajte duše svoje" kaže Spasitelj)
Gospod svojim Carstvom samo preobražava svet kao što se sam preobrazio na Tavoru ne prestajući da bude Bog ...ne prestajući da bude Čovek. Njegov drugi dolazak biće po sebi preobražaj svega postojećeg; iz krvotočivog u zdravo, iz grbavog u pravo! Kroz Liturgiju On je to isto kroz sve večnosti jer pred Njim vreme ne postoji – On je uvek sada! Njegovo Carstvo je uvek sada! Nije to nešto „buduće“ kad Ga upravo Vi držite u rukama na svakoj Liturgiji, a On je Gospod koji objedinjuje i večnost i sadašnjost! Postoje u Jevanđelju potvrde za ove stavove, pa je između ostalih prva ta da je jedan kriminalac i razbojnik, raspet pored Hrista na Golgoti, prvi stanovnik Raja ...tj. Carstva Božijeg (što i meni daje neku nadu)! Setimo se, kada je ovaj prepoznao i ispovedio Božanstvo Hristovo, šta mu Gospod kaže doslovno: „Zaista ti kažem, još danas ćeš biti sa mnom u Raju“. Još danas? Da, na Veliki Petak je razbojnik prvi od ljudi ušao u Raj! Gospod ne laže kad nešto kaže! Raj je tog Velikog Petka realnost! Taj pokajani čovek je i dan današnji u radosti svog Gospoda kojeg Vi držite u dlanu ...DANAS! Sve svetitelje u Gospodu držite u dlanovima – danas! Oni su u Njemu a On, Ženik duša naših, je naše Carstvo ...koje je i u srcima našim i na Vašem dlanu - danas! Na drugom mestu u Jevanđelju koje se čita na opelu Gospod kaže: „Zaista, zaista vam kažem, da dolazi čas i već je nastao, kada će mrtvi čuti glas Sina Božijeg i čuvši ga oživjeće...“ (Jov. 5; 25) Ovde se interesantno prepliću ova dva naša stava i kažu nam direktno da Vaše i moje gledište čestiti oče nisu u zavadi; ne stoje u opozitu! Gospod koristi i buduće i sadašnje vreme: „doći će čas i već je nastao..“! Objedinjuje sadašnjost i "budućnost" u vanvremeno "doba .. u večito "sada! Hristovim dolaskom u svet rođenjem od Djeve Bogomajke već je nastalo Carstvo Njegovo! O kako je ovo strašno jevanđelsko mesto!? "Već je nastao čas kada će mrtvi u grobovima čuti glas Sina Božijega ..." Gospod kaže "mrtvi"! Ne kaže poimenično "ovaj ili onaj" ...kaže "mrtvi"! A samo malo pre toga kaže da je taj čas "već nastao"!? A kako se zove taj već otpočeli događaj kada će "mrtvi u grobovima čuti glas Sina Božijega" ..ako ne Sud? Ovaj život je već "sud svetu" isto koliko je i priprema za "dan koji dolazi" ... i to se čak spominje skoro doslovno u Jevanđelju ne jednom drugom mestu: "Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље." (Jovan, glava 12 ) Sama Crkva i Liturgija su jevanđelske ESHATOLOŠKE REALNOSTI ..za koje smo mi slepi usled grehova! "Lestvica", često prikazivana na freskama koja vodi od pakla ka Hristu, i uz koji su penju (ili sa nje padaju) svi iz ljudskog roda; nije posmrtna slika ljudske duše već slika našeg života ovde i sada; ličnosno sazrevanje i uzrastanje u Hristu i ka Hristu ..jer Vaskrsli Gospod je eshatološki Gospod ...i Vi Ga oče držite u dlanovima na svakoj Liturgiji! Vi danas niste ista osoba kao pre petnaest godina! Danas ste daleko zreliji nego tada jer su Vas mnogi Krstovi umudrili, urazumili i sazreli; a penjali ste se uz lestvicu i padali sa nje samo Vi znate koliko puta!? Nas samo greholjubivost, sa svim svojim strastima i bolestima koja nosimo, odvaja od tog sveprisutnog Carstva; na šta i sam Gospod ukazuje: (Jovan 5, 24) Zaista, zaista vam kažem: Ko moju reč sluša i veruje Onome koji je mene poslao, ima život večni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život". Obratite pažnju na prezent! Gospod ne kaže u futuru: "Ko moju reč sluša ... imaće život večni i neće doći na sud.." već govori u Njegovom vremenu večite sadašnjosti: "Ko moju reč sluša i veruje Onome koji je mene poslao, ima život večni i ne dolazi na sud nego je prešao iz smrti u život". Strašan paradoks u okvirima ljudske svesti koji svedoči da Pravoslavlje nije od ovog sveta ili ljudske logike: ovaj svet i ovaj život u kom ne može da se ne pogreši, jeste grehovna smrt svih nas! Posvednevno nam smrt kroz grehe razjeda dušu i organizam i on se samo u Hristu i Hristom (Njegovom milošću) refrešuje da dočekamo novi dan! Samo u Hristu, zahvaljujući Njegovoj božanskoj sili i dobroti, iz smrti ulazimo u život svakog dana ali i eshatološki! Njegova sadašnjost je naš život i naša realnost! To je realnost svih epoha i svakog vremena. To samo potvrđuje ranije rečeno svedočenje Gospoda da "Ovaj svet u zlu leži" ..što će reći da je Crkva ulaz, kapija ili vrata konkretnog ESHATONA - već ovde i sada! Njegovo Carstvo je tu; ako hoćete i onako nezgrapno definisano, kao „paralelni svet“ ...ali je bolje kao „duhovna realnost Carstva Hristovog“ skrivena od srca izopačenog mržnjom, hladnoćom i slično! Ili još bolje rečeno, mi a ne Gospod smo u "paralelnoj realnosti"; u iluzijama života i najdubljim grehovnoj otuđenosti i samoobmani – Istina je Hristova; realni svet je Njegov. Svako iskreno srce to, kroz Crkvu, može u nekim dubinama da nasluti kroz Tajne krštenja, ispovesti i pričesti! Posle iskrene ispovedne otvorenosti prema Hristu kroz sveštenika (jer je i sveštenstvo jedna od Svetih Tajni), srce može kao u magli doživeti koliko je samo do pre pet minuta bio u svetu smrti, ludila, grehovnih iluzija i užasne udaljenosti (kao bludni sin) od realnog života - od Hrista. Istim očima sagledava jedan drugi unutrašnje/spoljašnji preobraženi svet, realni Hristov svet, i postaje ljubazan; počne da voli i prašta. Ništa mu tada osim Hrista nije vredno ni bitno jer je Hristos upravo ta ljubav kojom čovek voli. Tako obična, tako bliska, intimna i lična - nimalo mistična, ... stvarna, realna. U stvari, kako već negde rekosmo, Raj nije geografska ili vremenska odrednica, nije "nešto što dolazi"; raj je Hristos u srcu! Ko ima Hrista u sebi, ko služi svima, ko nije nadmen baš kao što On nije, njemu su i Sahara i Antarktik raj! Takav ne sudi nikome a onda se i njemu ne sudi - to je Božije obećanje a Bog kada nešto kaže On ne laže; to je onda tako. Adam i Eva bili su ljudi ko i mi (uostalom mi smo od njih), na planeti koja se nije promenila ni po čemu osim po smrtnosti. Da je to isto kao i danas svedoči pismo kada kaže da Bog iđaše kroz Raj kada malo zahladne .. to znači bila vrućinčina tamo na Bliskom istoku pa Bog htede da se sretne sa svojim sinom Adamom kada je to Adamu malo prijatnije. (Evo original citata 1. Post. 3; 8): "И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту")   Šta je to u stvari Adam izgubio grehom neposlušnosti? Izgubio je Duha Života, Duha svetog; Duha smisla i razuma sa kojim ih u srcima "ne beše sramota što su goli" (!. Pos. "; 25) Sa Duhom Svetim u srcu jedna dečija čistota na koju kasnije i Hristos poziva! Krenuo je tako otpali Adam ka bolnom iščezavanju ali na našu sreću Sveta Trojica u velikoj tuzi "brže bolje" iznađoše strategiju i rešenje kako da vrate Duha u srca ljudi a da nikome ne poremete slobodu izbora! Dalje je sve istorija crkve. Da se vratim temi. Mi smo daleko "buduće vreme" za Svetog Nikolu, ali On danas, u sadašnjosti iz Božijeg Carstva, pomaže onome ko ga iskreno moli! Zar ne? Mnogi sveti iz davne prošlosti nisu uopšte u prošlosti! Pomažu Božijom silom i Vama i meni i svakom drugom u svemu - danas! Ne iz prošlosti, ne iz budućnosti ...nego danas! Šta je to ako ne "paralelni svet" pri čemu nije On nama paralelan nego mi Njemu!
Poznato je da Sveti Spiridon Krfski, kog sam imao tu čast da nedavno i vidim i celivam, ponekad napusti svoj ćivot ..ili sveštenici ga nađu da je promenio položaj tela! Poznato je da jedino Krf nikada nije pao pod Turke, a zašto!? Pa namerili se na ovog Božijeg ugodnika! Dva puta su pokušali opsadu u istoriji ali on im nije dao! Kažu letopisci: "Smetao im je neki starac"! Prilično verodostojan svedok pristunog Božijeg Carstva. Mojsije i Ilija su na Tavoru stajali pored Bogočoveka i razgovarali sa Njim; to su svojim očima videli Apostoli i posvedočili! Da, stajali su pored Gospoda, ne utvare već stvarni živi ljudi jer su Apostoli hteli da im naprave šatore, i nisu lebdeli kako ih inače pogrešno ponegde slikaju valjda u nameri da se tome da neki spektakl. (Nepotrebno patetično alegorisanje realnih događaja.)
Porazgovarali su ovi veliki proroci sa Hristom o nečemu; verovatno za nas nije bitno o čemu; ali je taj događaj jedna životna činjenica potvrđena od samih Hristovih Apostola. Ne može od spomenutog događaja biti boljeg pokazatelja da je Hristovo Carsto "paralelni svet" ma kako rogobatno zvučalo. On je stvaran; a naša grehovna "realnost" je bolesna, uobražena, izokrenuta, slomljena, prepuna iluzija... Zanimljivo je to da je Ilija vaznet sa telom na Nebo ali na Preobraženje, kada je ta skrivena realnost probila ono ogledalo koje spominje Apostol ("Sada vidimo kao u ogledalu.."), jasno je da Ilija i Hristos stoje u realnom svetu .. ne u mašti! U tom svetu koji jedino i jeste realan jer je Božiji! Očev! Nama pripadaju samo naše grehovne uobrazilje. Najzad, ubedljivo najvažnije mesto za dileme o kojima ovde pričamo jeste jedan jevanđelski detalj koji spominje upravo sam Gospod. Kada, naime, bude došao ponovo, kada se Carstvo Njegovo kao munja od istoka do zapada otkrije u punoći i kada spadnu magle kroz koje je sve "delimično" .. Gospod kaže da će se tada ROBOVI (greha, strasti, mržnje) izbaciti napolje i sinovi će ostati u kući! Robovi "neće moći ostati unutra a mnogi koji se tu budu zatekli biće bez svadbenog ruha" (jaoh meni). Zanimljivo je da su, sudeći po ovim rečima, do tog trenutka svi živeli u kući; žito i kukolj su rasli zajedno na njivi!? Uostalom Gospod nam direktno u oči kaže skoro sve o prisutnom Liturgijskom Carstvu u Jevanđelju po Mateju XIII gl. 36 - 43 rečima: "У време оно, кад дође Исус у кућу, приступише Му ученици његови говорећи: Протумачи нам причу о кукољу на њиви. А он одговарајући рече им: Који сије добро сјеме, то је Син Човјечији; А њива је свијет; а добро сјеме синови су Царства, а кукољ синови су зла. А непријатељ који га је посијао јесте ђаво; а жетва је свршетак вијека, а жетеоци су анђели. Као што се, дакле, кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на посљетку овога вијека. Послаће Син Човјечији анђеле своје, И САБРАЋЕ ИЗ ЦАРСТВА ЊЕГОВА све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога. Ко има уши да чује, нека чује!"   Ima li jasnijeg momenta koje bi govorilo da se već svi nalazimo u Carstvu Hristovom jer je "Otac njegov već sve pokorio pod noge Njegove" ali zbog dela ili nedela neće svi koji to Carstvo nisu prepoznali tu i ostati. Piše lepo da će "na kraju veka" biti izbačeni "sa njive" tj. iz Carstva! Nije da nisam zabrinut zbog toga  .. srtepim ali se nekako makar uzdahom nadam. Suština je da je spomenuta "kuća" ili "njiva" Njegovo Carstvo koje sada samo slutimo u sebi dok će Njegov dolazak biti preobražaj sveg postojećeg ..pa ko opstane ..opstane! To je u Božijim rukama i Njegovoj sili za koju se nadamo da će imati rešenja i sažaljenja za mnoge naše neispravljene slabosti i da će nas po svojoj dobroti i sažaljenju ipak ostaviti tu negde kod ulaza ..makar i na promaji, nebitno. Gospod se na Vaznesenje uzneo i seo sa desne strane Oca, u Carsko dostojanstvo ali je istovremeno i u Vašim rukama na Liturgiji - isti Hristos! Razlika između ove dve realnosti je samo u tome što je Crkva ovde među nama "vojinstvujuća" jer Gospod još uvek služi i još uvek vojuje (predvodi borbu protiv zloga) sa Vama i onima koji Ga veruju. Kada dođe Dan Onaj - Crkva će biti "toržestvujuća" ..prestaće potreba za "vojinstvujućom". Ova dva sveta deli samo tajna, tj. faktor, vremena - nešto što je dato kao dar - mogućnost za pokajanje! Vreme je poklon od Gospoda da u vremenu i prostoru ..u telima (u koje je i Gospod sišao) učinimo dela koja će nam promeniti duhovnu strukturu jer smo sazdani od duše i tela - sliveno! (Kakva tajna; delima tela utičemo na ono nevidljivo u nama!?) Bez dela čovek ne može ništa da menja - ali nas i pored svega spasava ipak samo Njegova milost i sažalenje!
Još jedna potvrda za sverealno Carstvo Hristovo i otuđeno i iluzorno naše grehovno (paralelno) "carstvo" je i jevanđelska slika oca i sina iz priče o "bludnom sinu"! Nije otac otišao u lutanje; nije on otišao iz stvarnosti - sin se "izgubio"! Sin je zalutao; "izgubljen bio i nađe se" ...a otac je uvek bio tu gde i jeste! Nije Gospod nikud odlazio sa svojom Istinom i realnim Carstvom - mi smo odlutali kud koji! Na kraju krajeva, izbačeni smo iz Raja na čijoj kapiji od tog trenutka stoji Heruvim ...pa ti prođi ako smeš i možeš! (Možeš naravno ali samo kroz vrata Hrista!) Gospod je ostao u svojoj realnosti da bi odatle, iz Eshatona, sišao u telu među zabludele i samoobmanute u pokušaju da nam otvori oči; ..ali mnoge, kako svedoči Jevanđelje, ostadoše slepe. Silaskom Duha Svetog na Crkvu, na Apostole, prestalo je vreme kada je čovek bio udaljen od Carstva Božijeg..od Raja! Prestalo je Starozavetno tumaranje bespućima u kojima nije bilo Ljubavi ...bili su samo zakoni! Oni su dati ljudima (što je unutrašnja duhovna realnost i dan današnji) da, kad izgube ljubav iz srca (sa njom i razum – što je definicija pakla) ne polude sasvim nego da drže zakone kako znaju i umeju dok čekaju da ih Pastir dobri ne pronađe tako pogubljene! Silaskom Svetog Duha došla je eshatološka Ljubav kojom vole ljudi! Došlo je izmirenje sa Bogom i mogućnost da se silne rane duševne orose Božijim pomilovanjem - izmirenjem koje nije naša sposobnost već je On tako hteo!
Kad čovek ima Ljubav (Liturgijom definisanu) ...ima Hrista ...ima Carstvo u Srcu već sada i ovde – jer je „Carstvo Nebesko u srcima vašim“! Kada grehom izgubi Hrista, tj. Ljubav, postane starozavetan: rado se sveti, „oko za oko i zub za zub“, nema osećaj i empatiju za stradanja ljudi već sve meri nekim iskrivljenim i izopačenim ličnim pravilima kao npr: „zašto vaš učitelj isceljuje subotom?“ Sav je u slovima zakona; a potpuni kraj mu je kad zakon primenjuje na druge a ne i na sebe.
Ljubav je Hristos i sa Njom u srcu čovek je i u Hristovom Carstvu ... skrivenom od pogleda onih koji su hladni, bezosećajni, ispunjeni mržnjom. Bar Vi oče iz prve ruke možete videti u svom okruženju, u tom "grdnom sudilišču", koliko je istinito da je u čovekovom srcu već sada i Carstvo ..ali i pakao! Koliko mnogi oko vas, ovde i sada a nesvesni svoje bede i nesreće, hoće da razapnu Gospoda kojeg Vi držite u dlanu služeći Mu i kojim dišete. Vreme ne postoji u Hristu; i dalje Ga pljuju, šibaju, rugaju se i vređaju! Sa Njim i Vas jer „ako se Njemu narugaše – i nama će; ako Njega popljuvaše – i nas će“! Zar ne? Vreme ne postoji. Bezdušno Ga udaraju a On im ne želi zlo; nosi njihove živote i krstove na sebi. Ljubav Hristova je „paralelni svet“ koji je ovde već sada! Ne neka mistična tajanstvena realnost koju mnogi nesrećnici traže u bolesnim ushićenjima; već obična ljubav kojom voli čovek. Nije ona nešto iz budućnosti; u protivnom čovek ne bi mogao da voli! Njegov svet bi već ovde bio mržnja i pakao u svim oblicima. Ta obična svakodnevna Ljubav je večni Gospod (jer "Bog je LJubav i Ljubav je Bog" govori Apostol) koji je isti i pre večnosti i posle nje. Misticizmu tu nema mesta jer, šta je mistično u tome da je svakodnevna ljubav prema ljudima upravo Hristos po čijem liku smo i sazdani!?
Najbolju definiciju rečenog, koja je meni lično izmenila život iz korena, dao je počivši profesor teološkog fakulteta Dimitrije Bogdanović koji 1962. godine u članku "O ljubavi kao merilu ortodoksije" - reče doslovno sledeće:
„Mnogi teolozi se upinju da dokažu kako je Hristova ljubav u odnosu na ljubav u ljudskom smislu reči nešto sasvim drugo, kvalitativno različito, suprotno. A zapravo je obrnuto: Između svake prave, iskrene ljudske ljubavi i Jevanđelske ljubavi postoji unutrašnja suštinska istovetnost. Jevanđelska ljubav nije ništa drugo do ljubav kojom može da voli čovek. U tome i jeste Otkrovenje, što se čoveku otkriva ne ono što on u sebi uopšte nema, već ono što ima, ali čijeg konačnog i večnog smisla možda nije bio svestan pa tu bogolikost u sebi nije umeo da razvije."
Carstvo Hristovo je Ljubav a ne objekat ka kojem idemo. Ljubav ovde i sada ..koju Gospod vrednuje i koja se produžava u večnost. Ipak ne mogu i pored svega ignorisati da apostol Hristov kaže u Himni ljubavi (Kor. 13):
...
10. А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично.
11. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.
12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.
13. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав. Znači sve ovo što mislimo jeste delimično ovakvo ili onakvo; samo naslućujemo, koliko nam je Bog dao, ova krupna životna pitanja. Svakako nam svima valja okusiti smrt kao najveće poniženje života koju nam je greh doneo kao platu. Valja nam odvojiti se od tela ...a tek tu šta je zagonetki ..ko će ga znati?! Valja umreti sa Gospodom, jer je i On morao da prođe kroz smrt kao ljudsko biće, da bi sa Njim, silom Božanstva Njegovog i ustali iz groba u punoću Carstva Hristovog! A kakvo je to Carstvo posle drugog Njegovog dolaska ... e to „niti oko vide niti uho ne ču“ osim jednog Apostola. Kako god ...liturgijska realnost Carstva Hristovog ovde i sada je samo, po rečima Himne ljubavi, predukus i slutnja .. kao u ogledalu! Jedna delimična nezaokružena stvarnost. Na kraju srdačno Vas pozdravljam celivajući Vam ruku sasvim otvoren za kritiku i spreman na korekcije gledišta ako ona ičime vređaju svetootačka predanja ili neka dublja crkvena pitanja. Lično mislim da ne skrnave Predanje; možda sam slobodnije pristupao tematici ali ni po koju cenu nisam odstupao od suštinskih pitanja Crkvenog učenja niti sam u njih zadirao. Osećao sam odgovornost da pojasnim svoje stavove zbog preko pet stotina ljudi koji su čitali moj blog o ovoj temi. Preporučujem se Vašim molitvama ...naravno uključujući sve za koje se stalno molim!  
Pomjanite

Blaža Željko

Blaža Željko

 

Слагање мишљења

Е сад, фала ви свима на колективном спарингу јер мало боље могу средити мисли и аргументе гледе овога. Осјећао сам да постоји нека нијанса коју нисам могао погодити, али сам је нашао са свима вама. Елем, Косово је свакако један од највећих дијелова српског идентитета и то значи у старту да је свако непосредно одрицање од њега уједно и одрицање од дијела српског идентитета. Но, идентитет није нешто фиксно и непромјенљиво. Национални идентитет временом еволуира, уз додавање и одбацивање разних фактора. Тако да, са друге стране, неразуман је потпуно отпор било каквој промјени идентитета, било да се огледа у примању нечег новог или губитка нечег постојећег. Но, проблем са читавим дијалогом око Косова гледе нас је тај што се он протеже на више нивоа од којих се сви морају сагледати - али стране у расправи сагледавају само оне одвојене аспекте који њима одговарају ( као увијек што се дешава код оваквих дилема ), као и у томе да се за ово питање евентуалн вежу ствари које нису ни релевантне за њега. Прво, имамо геополитички аспект који нам говори пар ствари. Са једне стране, Србија не може да се нада враћању Косова у догледно вријеме и у наредних можда чак стотину или више година ( а можда и никад? ), јер на Косову је убједљиво већинско оно становништво које не жели да буде дио Србије. Онда, Косово је свакако терет Србији гледе европских интеграција ( али не нужно и других ствари ), јер европски политичари не маре за српске итнересе на Косову колико маре за стабилност региона и његову интеграцију у ЕУ и удаљивање од Русије. Ако би подржали Србију да овлада народом који не жели да буде дио Србије, то би био рецепт за нестабилност, а Европа то не жели ( прије свега што је Балкан некаква "морална обавеза" Европе. Она ако не успије да сачува мир на Балкану, сукоб ће се прелити у неки већи, као што се дешавало пар пута. Балкан је тако "огледало у будућност" Европе - ако је миран, све пет, а ако није, биће белаја. Још к томе, ЕУ претендује да буде међународни играч, па не може бити респектабилан међународни играч ако не може да очува мир, не у свом дворишту, него буквално у својој кући ). Но са геополитичког аспекта такође стоји да би наш пристанак на озакоњење незаконитог и неморалног чина био изузетно проблематичан, како по нас тако и по регион. Прва ствар је та што бисмо дали оправдање империјалистичким интервенцијама великих сила ( додупе, нијек ао да оне нешто много маре за наше одобравање, али би им свакако било лакше гурати причу о оправданостима својих интервенција ). Друга је та што би се БиХ одмах дестабилизовала, што због Републике Српске, што због Херцег-Босне. Можда би се чак и Србија сама дестабилизовала због Санџака и Војводине, као и Македонија због својих Албанаца. Чињеница да се Србија одрекла своје територије не би ипак била нешто значајна, јер то не би био ни први а ни посљедњи пут да су се држава и њена територија споразумно разишле. То не би чак промијенило ништа гледе српских аспирација за повратак Косова и не би искључило постојање такве жеље ( макар не нужно, иако није немогуће ), јер не видим ништа неразумно у приступу "изгубили смо сада, али вратићемо се ". Још к томе, геополитички и економски интереси Србије ће остати везани за Косово и биће усмјерени ка истом правцу као српски национални и културни интереси ( или жеље ). И, наравно, на КиМ још живи ( претпоставићу ) око 200.000 Срба ( можда мање након оволико година обиљежених емиграцијом са Балкана ), што није нимало занемарљив број у односу на укупно становништво Косова ( што би било у најгорем случају минимално 10%, ако би се признала претпостављена бројка од 2 милиона људи на Косову - а бројка је засигурно мања од те, поготово бројка Албанаца који су се диспропорционално више исељавали него Срби задњих година ). Онда, ту је чињеница да је Косово фактички једна мафијашка држава, раскрсница путева дроге, легло исламизма на Балкану и потенцијалног тероризма - што свакако може бити аргумент за подршку Србији као сили која би се обрушила на такве елементе ако би јој била враћена контрола над Косовом (  а за стварање подршке гледе таквог аргумента, потребно је да Косово као такво буде проблем за Запад ). Друго, имамо много осјетљивији идентитетски, културни и духовни аспекат. Косово је дио српског идентитета, али нема више Срба на Косову да чине да Косово буде српско. Косово је у народној епици па и у националној историји изродило један политички поглед код Срба - да је борба за слободу и уједињење вриједна сталног напора, рада, труда и жртве, јер Србе у околини скоро нико не жели да третира са давањем слободе коју Срби траже. И на овом мјесту, по мени, апсолутно неоправдано се умеће теза да се признањем државе Косово уједно Срби одмах, нужно као народ одричу жеља за Косовом и одрицањем Косова и косовског наслијеђа као дијела свог идентитета. Технички речено, у питању је логичка грешка "негирање претходног", гдје се од више могућности бира само једна као могућа - иако су и друге могућности реалне. Битно је раздвојити два појма - признање државе на некој територији и културно одрицање од те територије. Постоје примјери раздвајања држава, а да при томе народи се културно држе блиским или да се један народ не одриче своје историјске везе са том територијом ( па тако Руси и даље сматрају Украјину и њену историју и својом, иако се они и Украјинци међусобно третирају као различите нације. Исто је са Русима и Бјелорусима, Нијемцима и Аустријанцима... Србима и Црном Гором - макар што се Срба тиче. Дакле, постоје случајеви гдје признавање државе не значи нужно одрицање од везе за земљом или народом ). Наравно, није немогуће да се деси управо и одрицање од Косова и тог наслијеђа - али је питање колике су шансе за такво нешто, с обзиром да је Косово заправо прича о одбрани и обнови српске државности, гдје је средишњи предмет српска држава - држава која обухвата све Србе. Веза са Косовом се сигурно одржава преко државе Србије управо јер историјски почеци државе Србије су везани за Косово, али и за Рашку и Немањиће. Дакле, могуће је да се вриједности које су се до сада пројављивале у жељи за држањем Косова, пројаве у жељи за изградњом, одржавањем и јачањем државе Србије, те да се тиме створи некакав култ "српске државе" умјесто култа Косова. Тиме би се посредно одржала веза са Косовом, јер су почеци државе и неки њени најзначајнији догађаји везани за Косово, а држава Србија се показала као једини сигурни гарант права и слободе Срба. Овдје је потребно имати на уму да данас постоје двије Србије заправо. Не оне политичке, него два појма Србије - држава Србија и културна Србија. Ову другу је Шантић описао "гдје год је српска душа која, тамо је мени домовина моја, мој дом и моје рођено огњиште", или гдје су Срби - ту је и Србија. Тако је Србија шира него што је то формално призната јер обухвата пола БиХ, пола Црне Горе, али уједно обухвата само мале дијелове КиМ. И када се то помијеша са култом српске државе, а сам појам српске државе се дефинише двојако - формално ( који би био везан и за Косово због времена настанка државности ) и културно  ( који би био везан за све гдје Срби живе као већина ), добио би се појам који би био подвргнут вриједностима које је изродио косовски мит - само сада пребачене на виши ниво, са Косова на Србију која би ипак задржала везу са Косовом, или своју жељу за Косовом. Дакле, идентитетски погрешн оје рећи да се Срби одмах одричу Косова у потпуности, јер "мере бит, али не мора ни да значи". И о том дијелу остаје да се води национални дјалог - да ли заиста морамо имати тврдолинијски приступ или можемо модификовати наш приступ? Битно је запамтити такође да косовска етика није једнозначна. Наиме, косовски мит је стваран "колективним несвјесним", сталним накнадним калемљењем и рефинисањем српских жеља и моралности доласка до циља - слободе и уједињења. У томе су учествовали, прије свега, народни пјесници који су као први корак поставили борбу за слободу. Након њих је дошао Његош који је у Горском вијенцу борбу за слободу директно везао за Косово. Након Његоша, а на основу те везе борбе за слободу са Косовом, долазе многи српски писци и пјесници стављајући само већи нагласак на борбу за слободу. Но међу свима њима се налази и Марко Миљанов који је у борбу за слободу уградио појмове чојства и јунаштва, тј. одбране других од себе и одбране себе од других. Елемент косовске етике је управо и чојство - уздржавање од наношења зла другима, а то подразумијева и уздржавање од поробљавања. Ако не желимо сами да други владају нама супротно нашим интересима, немојмо ни ми да то желимо другима. У том смислу, српска жеља за Косовом је ограничена самим косовским митом, као дијелом српског идентитета. Зато су просто нетачне тврдње да ћемо заборавити слободу ако признамо Косово и престати да будемо Срби - јер у овој ситуацији српска жеља за контролисањем Косова је супротна жељи Албанаца да сами управљају собом. Али је исто тако та албанска жеља супротна жељи Срба да буду слободни. На тој линији трвења ће се цртати српско-албанске границе и требали би се цртати претензије и једних и других.

Ћириличар

Ћириличар

 

Да ли је страх од смрти покретач религије

Смрт је неизбежна појава са којом се сваки човек сусреће, па је с разлогом многе религије  обрађују. Стога, могло би да се постави питање да ли је страх од смрти главни мотиватор наше духовности. Друштвене науке и религија Теолози нису једини који се баве проучавањем религије. Религијски феномен је окупирао пажњу многих научника, који су кроз различите методе и приступе покушали да објасне смисао и суштину религије. Верски живот се јавља скоро у свим познатим културама и досеже дубоко у прошлост. 19. век је веровао да је религија претрпела велику промену односно да је кроз време еволуирала исто као биљни и животињски свет у Дарвиновој теорији еволуције. Данас, многи религиолози се супротстављају овом становишту сматрајући да је религијски живот у прошлости могао бити подједнако сложен или чак сложенији. Свет кроз призму вере Без обзира на многе грешке, деветнаестовековни проучаваоци религије приметили су да вера успоставља посебан однос човека према свету који га окружује и тиме обликује његово поимање стварности. Тако је смрт веома важан догађај у човековом животу јер је по свом карактеру непредвидива и незаустављива. Страх од смрти уствари је двострук: с једне стране појединац се плаши од сопственог краја у незнању шта га чека после, док с друге стране стрепи од губитка вољене особе, чија последица се види у емоционалној дисхармонији и расулу. Због тога су многи закључили да се религија јавила у потреби за објашњењем одређених природних процеса као што је смрт. Едвард Тајлор, међу првим антрополозима, веровао је да је религија настала кроз снове тако што су примитивни људи сањали своје покојне познанике и узимали то као доказ да живот после смрти постоји. На тај начин они су одговорили на прво питање – шта се збива после смрти. Ипак, један други антрополог, Марет, сматрао је да први људи нису имали толико способност рационализације, те је религија настала из дубоке емоционалне напетости. У том случају религија би пружила утеху и метод којим би се смрт лакше прихватила. Улога емоција Неколико година касније антрополози су почели да проучавају религију из угла функционализма и емоционализма. Пре свега их је интересовала функција религије у друштву сматрајући да између саме религије и емоција постоји дубинска веза. У моментима јаке емоционалне напетости јавила су се религијска осећања која човека треба да разреше напетости и фрустрација. Како је смрт један од главних узрока тих напетости, Бронислав Малиновски, познати британски антрополог и функционалиста, сматрао је да су први религијски обреди били погребног карактера. Када човек изгуби вољену особу, једна од последица је његово клонуће духом, међутим, то стање меланхолије не утиче само на појединца већ и на цело друштво. Због тога религија кроз своје ритуале, спајајући људе, помаже клонулој особи да лакше преброди губитак, а индиректним путем се потврђује склад у друштву. Т. Јингер је у својим научним радовима био веома инспирисан Малиновским, те је религију дефинисао као систем веровања и обичаја који помажу човеку да се носи са суштинским животним проблемима, а смрт је једна од њих. Смрт као терет Очигледно је да је смрт велики терет са којим човек мора да се носи. Због тога постоји опасност да се људи кроз живот осећају ништа више до осуђеника на смртну казну, али да не знају када ће бити њено извршење, већ ће се из дана у дан будити у стрепњи гледајући своје вољене како нестају. На тај начин она се јавља као велика душевна тегоба, а религија јој приступа попут лекара не би ли исцелила душу. Хришћанско виђење смрти Из теолошке перспективе види се да је хришћанство обрадило мноштво есхатолошких питања, али, човек није одувек био смртан, већ, смртност је последица првобитног греха. Доласком на земљу и својим васрксењем Христос је победио смрт и искупио наше грехе, а тиме је омогућио свакоме човеку да водећи хришћански живот спаси своју душу и обезбеди себи вечност. Ипак људи су одувек били помало скептични и плашљиви што је нажалост слабило њихову веру. Тако је Свети апостол Петар замолио Исуса Христа да му заповеди да приђе к њему по води. И овај му је заповедио. ,,Али, видећи да је ветар јак, уплаши се, и како поче тонути повика: Господе, спасавај!” (Мт. 14,30)  Господ му је одмах пружио руку и рекао: ”Ја се молих за тебе, да вера твоја не осиромаши” (Лк. 22, 32).   Стога, због своје плашљиве природе страх од смрти се често може провући кроз човекове мисли, али особа не ступа у веру из страха. Напротив, хришћанство човека учи да се не боји смрти јер је она побеђена, само је потребно уздати се у Бога и његову молитву. Сетимо се да када је Господ позивао своје ученике, а међу њима и апостола Петра, они су без оклевања напуштали старе послове (Мт. 4, 18-22) и ходили за њим, јер су њихова срца препознала светост Христову. Зато ни људска духовност није од страха да ћемо једног дана нестати, већ из љубави према Богу, а та љубав нам даје снагу да пребродимо сваку земаљску недаћу. Извори: Hamilton, Malkolm. 2003. Sociologija religije. Beograd: Clio. Мој блог: glasvernika (.rs)
 

А шта ако скочим?

А шта ако скочим. У шта скачем, знам ли? Из чега скачем, то могу да знам, обојим, искључим, померим, одложим, заборавим, поделим, одћутим, исповедим, заробим, исплачем, поклоним, угрејем, охладим, орочим, извртим, раскринкам, исцепкам и опет саставим, испричам поново и поново и поново. Из чега скачем, то сам ја.
Бљесак у којем видим себе испред себе у скоку, није бљесак мога светла. Није ни тама мога мрака. Није ништа. Ништавило је.
И не скачем само себи. Скачем свима. У ништавило, додајући га следећем, као штафету смрти, штафету истинске погибије.
Бљесак, флеш, заслепљење, које у трену обрише све осим напетих скочних злобова и мисли да је тако лако, залепим осмехом као најлепшом крпом досадну муву на столу. Јер, то је мој сто, на њему радим, ручам, на њега спустим дечији цртеж, цвет, ситнице из џепова. Пресвучем га у чисто када се украсна тканина на њему испрља. Зашрафим га када се клима. Поставим га љубављу за љубљене. На њему има места само за оно што ја пустим. А то не може бити досадна, прљава, упорна мува из ништавила. Залепим је осмехом.
И не скачем, хвала Богу. Можда само мало цимнем пете у неком делићу флеша, када ми неко дода штафету, али тада и њу и бљесак угасим сузама, држећи чврсто своја стопала у својим рукама.

АлександраВ

АлександраВ

 

Зар мислите?

Зар мислите да су Косово и Метохија тамо негде? Зар мислите да вам сутра Косово и Метохија не могу стићи у град, улицу, зграду, стан, кућу? Зар мислите да Косово и Метохија сутра не могу бити судбина ваше деце, родитеља, пријатеља? Зар мислите да не можете бити разапети? Зар мислите да ако не видите и не чујете, не постоји? Зар мислите да ако не причате о томе, можете сачувати свој мир? Зар мислите да су ручак, поподневни одмор и вечерњи шопинг најважнији део дана, да је удобност - циљ, немешање - сигурност? Па и да је тако, зар мислите да и тамо негде, на том далеком и страшно оптерећујућем по свакодневницу лаких мисли, Косову и потпуно више непомињаној и заборављеној Метохији, некада Србин није ручао и одмарао, градио и стварао, желео сигурност ка неком циљу у животу? Да ли мислите да ће зло да стане, ето тако, из чиста мира, тамо негде, зато што смо окренули главу? Неће. Неће, иако би то вама одговарало, толико да сте спремни сутра да дате још мало и још мало и опет још мало, само да вам нико не узнемири мисао док сркућете кафу или пиво и трабуњате о глупостима које су само копипејст неке рекламе или серије или ријалитија. Неће зло стати само због тога што ви негирате све оно што је зло прегазило. Неће зло стати само зато што, као мантру, певушите - само да рата не буде.... Хтели ви то или не, у рату смо. Свако од нас ће погинути, само је питање за шта. И ако мислите да ће све бити у реду ако заборавите Косово и већ заборављену Метохију, пазите - Косово и Метохија нису заборавили вас. Нити ће икада.  

АлександраВ

АлександраВ

 

Дијего Фузаро: Сви смо као Робинсон Крусо - егоцентрични и експлоататори

Једна од најзанимљивијих појава у нашем интелектуалном животу, захваљујући преводиоцу Драгану Мраовићу, свакако је млади италијански филозоф, Дијего Фузаро. Његова колумна у Печату, бр 478, од 7. јула 2017., стр. 30-31, из много разлога заслужује да се препише и прочита. Ако се и не слажете са становиштем аутора, његово суверено поигравање са Русоовим читањем Робинзона као конституивног мита модерне, оставиће вас замишљеним. Робинзон Крусо је слика савременог субјекта. Ми смо сви, у суштини, попут њега. Ослобођен сваког метафизичког и теолошког основа, данашњи homo claussimus не може ни одлучивати, нити одредити било шта у оквиру социјалног пејзажа у коме се чини да је једини слободни субјект, по божанском праву, тржиште, а човек се своди на хетеродиригованог пиона процеса производње, промета и потрошње. Он је архетипски модел Крусоа _ великог мита који прати тржишну савременост - сувереног појединца који успоставља однос са другима само да ојача и обликује  свој стечени егоизам који је натурализовала модерна песимистичка антропологија. У данашњој робинзонској цивилизацији генерализованог аутизма, дарвиновска селекција руши комунитарну солидарност и, уз то, намећу се без мере приватизација и либерализација које непрестано генеришу све срамније разлике у богатству. Робинзон је, у перспективи, савремени начин преживљавања субјективности унутар металног кавеза. СПАСЕЊЕ ОСВОЈЕНО ЕКСПЛОАТАЦИЈОМ: Човек је роб протестантске секуларизоване етике у капиталистичком духу: свако спасава само себе, у егзодусу из социјалне димензије, као места неаутентичности. Он никада не доводи у питање начин производње и дистрибуције, он не подрива постојећу геометрију садашњости. Робинзон мења набоље свој живот и окреће у своју корист и на штету сиромашношног дежурног Петка, контрадикције система које би било бесмислено покушати променити или чак срушити. Ради свога индивидуалног спасења и своје среће, довољно је да се цинично искористе прилике које омогућавају израбљивање других и одговарајуће валоризовање себе. Ако то није могуће у својој земљи, неопходно је, као Робинзон, запловити морем и тражити другде своју срећу, у складу са нежељеним саветом који се данас све више даје новим генерацијама, том "трећем свету" у коме је посао несигуран и у коме су млади обични мигранти. Зато смо данас сви ми Робинзони. На историјском хоризонту глобализма лишеног суверенитета доминира модел принудног уклањања било какве могуће везе са колективним историјским субјектима почев од народа до класа, од нација до држава. Једино призната и допуштена субјективност је појединац усамљен  као Робинзон Крусо, недруштвено друштвен и високо конкурентан, почев од афирмисаног бизнисмена до навалентног стартапера (нов образац бизнисмена коме није битно предузеће већ профит, брзина итд. па непрестано отвара нова предузећа и затвара стара - прим. преводиоца). ИНСТРУМЕНТИ УПРАВЉАЊА: Ако се баци поглед неусловљен хегемонијском потком, веза која повезује кризу и тероризам јача је него што може да изгледа на први мах. То је, у оба случаја, спољашњи кохерентни израз парадигме vivre dangereusment (Живети опасно - прим. преводиоца) коју је уочио Фуко као шифру неолибералног система. За разликовање кризе и тероризма користе се одреднице међусобно повезане неизвесношћу на послу, несигурношћу и ризиком. Њихов заједнички именитељ су дестабилизација, угроженост и поништење нормалне ситуације. Тачније, тероризам се појављује као политичка страна ванредног стања у коме је криза економски рејтинг. У оба случаја, регуларност и извесност, сигурност и редовно стање су суспендовани и замењениструктурно нестабилним и несигурним стањем, уз непредвиђене преокрете и неочекиване ефекте. Резултат је буквално ненастањив услов, усмерен на стратегију глобализоване напетости. Постојање постаје чисто преживљавање увек у опасности. Планирање постојања као основе за стабилан и консолидован живот пуног облика у садашњости и будуће перспективе је укинуто и замењено нови стањем "бити још једва" о чему говори Андерс у своме делу Човек је застарео. Криза је економски тероризам владајућих кругова, баш као што је тероризам криза политичке егзистенцијалне стабилности. Сваки од два пола преокреће се дијалектички у онај други: криза је тероризам, а тероризам је криза. Оба израза, у својој двојној вези, представљени су као кохерентни изрази "друштва ризика" (Урлих Бек). У оба случаја, генерални страх због несигурности најближе будућности се исказује као ефикасан инструмент владавине која чини још крхкијим и нестабилнијим слугу на раду на одређено време, и наводи га да прихвати, да би преживео, оно што јасно подрива његово већ неповољно стање. Из ове перспективе види се како страх све више постаје метод владавине који чини поданике послушнима и покорнима, а самим тим и лакшим за дисциплиновање и управљање на начин који доводи у питање и саму демократску структуру. У том смислу, очигледна је аналогија између кризе као терористичке владавине и тероризма као перманентне кризе. Уопштено говорећи, парадигма владавине кризом као методом владавине намеће се у геополитичком облику кроз концептуални облик тероризма.  
 

човечуљак и грдана

.....
...испали из неких безначајних прича навалили су да се уселе БАШ у МОЈУ бајку....#$*&()=#$ ...једино што је утешно је то што сам НАПОКОН схватила да од човечуљка никада Човек, а од грдане никада Принцеза, не могу испасти... научила сам ја од моје деце веома важну истину и примењујем је у данима када нахрупе злотвори - како год да се прича развија, сваког тренутка можеш да кажеш ЧИЧА МИЧА И ГОТОВА ПРИЧА и једноставно елиминишеш негативце, без да се савијаш и вириш испод кревета...ипак сам ја аутор своје бајке, а они су само фигуре које могу да померам а могу и да их избацим из приче и једноставно гурнем у поглавље "потпуно безвредни и безначајни ликови - не губити време".
 

***

Свака невоља у нашем животу, касније може да се претвори у нешто задовољавајуће, благословено и на корист нашој и душама других. Научи да видиш отварањем најбољег погледа на небо. Умножићеш радост, ојачаћеш срце. Нека те проблеми не савијају, већ јачају, како би био спреман за оно најбоље, оно што је испред тебе и што се већ налази у твом животу.

АлександраВ

АлександраВ

 

Neosuđivanje kao vrata spasavanja!

Ovom prilikom ponavljam, uz neke modifikacije, repliku uvaženom članu "Pouka" Marku Radakoviću iz jedne prepiske sa ovih blogova, smatrajući da ona može da stoji kao tema po sebi; i to tema od ogromne važnosti za zdrav život kako pojedinaca tako i zajednice. Nije ovde ni bitan kontekst bloga sa kojeg ovu repliku izdvajam; bitna je naslovna tema "NEOSUĐIVANJE" o kojoj nikada nije dovoljno govoriti, niti ju je moguće iscrpeti, jer je po svojoj prirodi ona u Jevanđelju posebno podcrtana od strane samog Gospoda i zagonetno uvijena u Njegovo obećanje svima da: ...ko ne sudi neće mu se suditi! I ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN!? Nije li to razlog za šokantno preumljenje, korenitu promenu u praktičnom odnosu sa ljudima?! Promenu u kojoj više nećemo meriti tuđe grehe i biti gadljivi na ljude ..ne zbog ne znam kakvih disciplinarnih treninga već zato što će nas to, po obećanju Besmertnago Oca Nebesnago kanidovati za Njegove prijatelje i uvesti nas, posle ovog smešno kratkog života u besmrtni život sa Njim kao sa Svojim Bogom, roditeljem i najviše ..."svojim prijateljem"!   Valja samo spomenuti kao inicijalno mesto da je u izvornom blogu princip neosuđivanja, usled zaista nesagledivih slojevitosti Crkvenog i jevanđelskog života, lako i opravdano od sagovornika prepoznat kao mogućnost da se o ovoj životnoj platformi govori možda iz defanzive pred životnim nedaćama, straha, kukavičluka ili sličnih nižih pobuda - i istinski, te primedbe su na mestu!? Previše je život nesmestiv ni u jedan ljudski šablon pa se njegovi slojevi na ovaj ili onaj način kad-tad projave u izvornoj formi onakve kave u meni jesu ...a ne kakve ih sada lično vidim! Zato primedba ima mesta; ali moja namera jeste samo ta da sa jednog aspekta, koji je mene dojmio i protresao, dodirnem ovaj složeni unutrašnji problem; a ako postoje slaba, bolesna i loša mesta u celoj priči - ponizno i najiskrenije molim konzilijum Svetogorskih monaha da me molitveno pomenu u smislu zdravlja, mira ...   Dakle na primedbu uvaženog Gospodina Marka odgovor je bio: "Smirenje" nije nedelanje i letargija!? To lako može biti samo nečija lična percepcija uslovljena mnogim teškim trenutcima u ovom okruženju - gde su norme i mere prilično ispreturane u glavama ljudi. Smirenje i neosuđivanje su mučne i izuzetne unutrašnje akcije (ravne pomeranju planine) a ne zombirana, apatična ili letargična stanja ...što, ponavljam, zavisi od lične percepcije i doživljaja navedenog ako stvar posmatramo crno - belo. Tražimo rešenje za obamrlost? Mislimo da je pozivanje na neosuđivanje izraz straha i kukavičluka ...a malo ko da obrati pažnju da je Gospod baš smiravanje i neosuđivanje podigao na stepen iznad svih tajni ... naprosto - ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN! Ko ne sudi ..NEĆE MU SE SUDITI! Pa to kaže On ...Sudija!? Eno, lepo piše u Jevanđelju a istorija Crkve bruji o tome. I baš to je predlog za dinamično i aktivno poboljšanje svega onoga što je lako uočljivo kod ljudi u narodu, među sveštenstvom ...u Crkvi uopšte. Možda zvuči kukavički ... a Gospod neosuđivanje stavlja iznad svega za Spasenje?! Kako to? Veliki životni paradoks!? Agnus Dei! Jagnje Božije satrlo užasnog zločinca koji diše mržnjom na sve stvoreno! Čudo i tajna golema! Koja je to ofanziva Jagnjeta protiv zla: nem pred klanje; isceljuje uvo vojniku koji Ga brutalno hapsi; svom sudiji ne odgovara ništa ..samo ga nemo gleda i voli. Na Krstu i za tog sudiju i za sve kaže: "Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade". Božije jagnje.   Valja malo zaviriti i u samu tu pojavu i reč "osuđivanje". Šta je ono u dubinama bića i srca ljudskog? Zašto Gospod stavlja tako visoko "neosuđivanje" u pogledu spasenja, pri čemu naravno ne treba smesti sa uma i dela ljubavi i svega onog drugog o čemu govore i Apostoli i Oci ...i naravno time svakodnevno živeti! Osuđivanje je koren palog bića; srž same smrti! Uzimanje sa drveta POZNANJA (greh) skupo košta ljudski rod i svakog od nas ponaosob. "Bićete kao bogovi" obećava čovekoubica ako ga poslušamo. I kad to učinimo ...srce se otruje smrću; otruje se nečime za šta misli da je "znanje" - i iz tog umišljenog znanja (slomljenog ogledala) gleda na ljude oko sebe stvarajući predstave o njima kroz prizmu sopstvene bolesti ...sopstvenih uobrazilja znanja! Čim gledamo nekog ...mi ga iz bolesnog stanja, po automatizmu iz te pseudo-prirode, sudimo, prosuđujemo, merimo! To je nesvesna automatska radnja i samo sa Hristom i u Hristu ona postaje prepoznata kao nešto loše! Bez Hrista, ona je temelj ličnosti; njen neodvojivi deo i nesvesni pokretač svega lošeg koje se obično ne pokaže takvim u početku. Mi smo u korenu bića pseudo-sudije; lažni advokati i umišljeni tužioci. Sav taj "pravni spektar" iznjedri u podsvesti, u svakodnevnici svakog od nas, trač, ogovaranje, svrstavanje u razne tabore, opredeljivanje za ovo ili ono ma kako banalno bilo ili zvučalo. Sve postane smrtna vizura koju je Gospod odbacio rekavši Petru: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko"! Zadržimo se ovde za trenutak! Strašno jevanđelsko mesto; tektonski potresno, uznemirujuće.. ali i otvara oči. Šta se ovde desilo?! Elem, Gospod je mnogo puta bio iskušavan na razne načine: od samog glavnog đavola tri puta, od fariseja ne zna se koliko puta (sa onim pitanjima da bi ga okrivili) ali i ovde je bio iskušan od samog učenika. Da, Petar nesvesno iskušava Gospoda (uslovno rečeno) da ne posluša Oca i ne ode u smrt na Krstu pa ga s toga Gospod tako strašno ukoreva. (" И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај! неће то бити од тебе. А он обрнувши рече Петру: иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско."- Matej 16/22; 23) Petar to, kao čovek, nije mogao da zna; reagova je impulsivno, afektivno, sentimentalno; svima nama deluje opravdano ...ali iz ugla Gospoda i Eshatona odvratno nisko i podmuklo - pa ga Spasitelj, svih nas radi, stavlja u istu ravan sa demonima. On kaže bukvalno da je naša priroda, bez Njega u njoj, samo jedna od demonskih legiona... manje ili više zla: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko".  Jednačina u kojoj je satansko i ljudsko bez Hrista jedno isto! Ne postoji srednja vrednost; ne postoji stanje "samo čovek" jer: "Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, просипа." (Матеј 12; 30)  Postoji samo čovek kroz Bogočoveka i pali čovek... dakle bitije bez Bogočoveka. Ta "nepostojeća sredina" je proces "rasipanja" jer i sama ta reč to i znači. "Rasipanje" iz ljudskog ugla podrazumeva vremenski proces sve tamnijeg sivila; kao što i pokajanje podrazumeva vremensko delanje, trud, napor, suze ...dakle proces ličnosnog sazrevanja tj. osvećenja i prosvećenja Hristom...kroz Crkvu i liturgijske vrednosti Retko šta u ovoj istorijskoj spontanosti, osim vanrednih Božijih i svetačkih intervencija, biva preko noći, tj. odmah i sad; retko šta da tek tako pada s Neba. Sve (i grehovno truljenje i pokajanje) je u procesima ...i svi mi se krećemo unutar toga. Ko ne pliva kao losos kroz rečnu stihiju uzvodno ka svom izvoru (uz mnogo napora), onog trenutka kad stane voda ga nosi u morske dubine. Nema sredine.  Naša priroda je duševno i mentalno bolesna u samom korenu. Mi imamo izokrenutu sliku o realnosti koju doživljavamo kroz ličnu vizuru (subjektivizam) u kojoj dominiraju razbijene emocije. One su odraz smrtnosti, trulog duhovnog raspada  i duboke patnje. One skrivaju bol i egzistencijalni strah jer pomračeni ne vidimo izlaz iz ove doline plača ...pa nam se celo biće, ako Hrista nemamo ispred sebe, kreće unutar ovozemaljskih psiholoških modela ...od najcrnjih do manje crnih ..jer bez Njega sve je smrt i tama. Te emocije su jadni pokušaj opstanka bez Boga. Pokušaj koji samo troši snagu i životne sokove da bi konačno na kraju pokazao pravo lice i svu svoju ništavnost u smrti. Bez Bogočovekovog sažaljivog silaska u našu prirodu; bez jednostranog opraštanja greha i poklona Života (Njega samog kroz Crkvu i Evharistiju) neizdrživi smrad ludila bio bi naša realnost kroz eone... i sve bi bio vrisak. Ovako bar tornjevi Crkava unose u realni život smislenost verovali ljudi Hrista ili ne. Sve ljudsko, dakle, je truležno i smrtno! Emocije, sentimenti; sve je bez Hrista oskvrnjeno i bolesno! Petar je samo na kratko bio advokat u nekoj svojoj dubini - ali mu Gospod reče ono što istorija ljudskog roda sluša već vekovima! Svemu čisto ljudskom je rekao jednom zauvek: "Bez mene ne možete ništa činiti!" Da, bez Hrista priroda srca je smrtna, truležna, pognjurena u raspad; bez Njega srce je izvor zabluda i svake samoobmane a ljudske reči, koje se rađaju u srcu, postanu izvor nesporazuma u komunikaciji do apsolutnog udaljavanja jednih od drugih. Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Vavilonski sindrom ...cena greha. Ne bi Tvorac, kao najdublji i jedino merodavni dijagnostičar i lekar uzalud i tek tako rekao: "NE OSUĐUJTE I NEĆETE BITI OSUĐENI" ..ukazujući nam na taj način posredno gde je izvor svake bolesti!?   Mnogi nesrećnici, usled naslaga mistike i pogrešnih tumačenja, gde se sve svodi samo na kazne, na istjezavanja na mitarstvima, misle da su odmaštanim slikama u glavi stekli neka saznanja ... i od prevelikog straha povukoše se u sebe! Nesposobni da pojme Boga Ljubavi, koju i sami nemaju sa bližnjima jer greh ubija ljubav, projektuju maštom nesvesno sebe i svoje atribute sa izvrnutim ličnim predstavama i sumnjivim ushićenjima na Boga. Počeli su odavno da prestrogo prosuđuju i sebe i druge; da očajavaju i podaju se malodušnosti jer od "strogih sebe" ne vide Boga. SUDE SAMI SEBI i što treba i što ne treba; od banalnih sitnica naprave sopstvenu traumu dok su obično slepi pred ozbiljnim sagrešenjima kakvi su ogovaranje, trač, gnev, laži... No to je "kob" naše bogolike prirode koju verom vezujemo za realnost jer u tu prirodu je utisnuto ono Božije: "Neka ti bude kako si verovao" ... i misle ljudi On ...Gospod (Život) ih čini takvima okamenjenima za normalan i autentičan liturgijski život "slobode". Poltronišemo tako sami sebi misleći da se molimo a u stvari čisto animiranje; gledamo sebe sopstvenim očima misleći da je to i stav Života sa Ikonostasa! Sudimo o svojim stanjima; zadovoljavamo se ili se lažno preziremo zbog nekih pomisli koje i nisu naše ...i uporno mislimo to je i gledište Neba o nama! A Hristos je prosto "Ljubav kojom voli čovek" (+Dimitrije Bogdanović)! Ništa preko toga, ništa ispod toga! Vrtimo se u vrzinom kolu komplikovanih psiholoških urvina kojima je izvor u SUDU (prosuđivanju, osuđivanju) o Bogu, o ljudima, o sebi. Mnoštvo lažnih slika i predstava koje se čine opravdanima! Otrežnjenje dođe obično kasno kada već stvarna priroda, kao pretis lonac, počne da buntuje i ropće (tu sam ja prvak sveta) protiv sopstvenih zabluda ... a pri tom ih i dalje ne vide kao grešku svog uverenja već kao volju Neba! Ljudi traže rešenje za nagomilane zbunjenosti u sebi; za haotična stanja izašla iz premeravanja životnih modela koja se itekako razlikuju od čoveka do čoveka!? Pa eto, Gospod nam ih je dao: "Ne osuđujte i nećete biti osuđeni"! Treba ljudima reći da se opuste; da imaju poverenja u Čoveka sa Ikonostasa! Ne traži On nikakve forme da bi se voleo sa čovekom kao roditelj sa detetom! Čim neko ide unatraške iz Crkve od celivajuće ikone do izlaza ...odmah ga pitajte da li i on od svog deteta kod kuće traži da ide unatraške? Videćete koliko je SUD tog čoveka o samom sebi zablokirao racionalno mišljenje te osobe! Zato je neosuđivanje ODGOVOR ZA SVE. U osuđivanju, koje je samo projava korena ogrehovljenog bića, leži izvor mržnje na ljude, psihološka podložnost mahinacijama, izvor svađa, netrpeljivosti, sujete ...naročito ovog poslednjeg jer "neka Istina povredjuje moj sud o samom sebi"!   Najzad, da nije sve ovo izraz kukavičluka ili lenjosti, potvrđuje i Gospod koji savetuje da se povratimo i budemo kao deca, naravno ne ponašanjem nego karakterom! Zašto? Gospod koji je sav dinamika i stvaralaštvo ne kaže ovo tek tako kao predlog apatije ...već On predlaže snažnu akciju i delanje! Deca još nemaju greh; ne znaju za njega pa i ne znaju za osuđivanje. Oni ne sude nikome; samo se smeškaju! Pa čak kada i naprave neku nepodopštinu svojstvenu ili sablažnjivu nama odraslima - na njih se greh ne lepi; ne može im naškoditi jer ne znaju za osuđivanje. A Gospod baš takve hoće u svom Carstvu!? Zato je za "neosuđivanje" potrebna nenormalna hrabrost jer se ustaje protiv zla u sebi ...ne defanzivno već ofanzivom jagnjeta protiv izvrnutih gledišta u sebi koja nisu čovekova! Nužno se srećete tada sa tim zlom u srcu; jezivo je, nepodnošljivo bez Hrista ...i samo u Njemu, Crkvi, je jedina snaga i energija da se koliko toliko u NEOSUĐIVANJU istrajava ...sa posrtanjem, padovima, bauljanjem ... i sl. Taj rat traje doživotno...a ljudi misle kukavičluk, apatija!? Iz ljudske perspektive Jagnjetova ofanziva nije logična; ali čovek je bolesno biće u korenu i svoju logiku može da okači ..o klin! Neosuđivanje je upravo sve suprotno - akcija, dinamika, bolna radnja! To nije defanziva ...već prvi front rata u ovom i ovakvom svetu - koji je suštinski samo grehovni privid! Stvarni svet, tu skriven od prljavih očiju i srca, je Hristova realnost u koju nam valja ući kroz Hrista ...kroz Jegnje Božije koji je jedini ulaz u to Carstvo! Nema drugih vrata! Samo jedna iskrena ispovest; jedno pričešćivanje već nam iznutra pokazuje u kolikoj smo "do malopre" samoobmani živeli tu ...u realnom svetu - a čiji je to realni svet ako ne Hristov!  (posvećeno mojoj ženi, sinu, majci, sestrama, potomstvu ... pomjanite ih)

Blaža Željko

Blaža Željko

 

***

Ниједан ме физички бол
не може више везати
да не летим ка Теби,
и да највише висине грабим
док настрашније падам.
Квргавих стопала, искривљена,
дрвених ногу, крвавих колена,
ходам.
Нећу стати.
Ниједна рана ме неће заболети,
ниједан бол ме неће ранити,
ниједан ожиљак ме неће вратити
више,
толико да заборавим
како да стигнем до Тебе
када се случајно изгубим успут. Дете сам Твоје.
Знам да је светло
које видим у мраку
Дом.
И исцепаћу сигурно
још много корака
и гране ће гребати моје лице
и рукама ћу склањати камење
и исплакаћу песак из очију
и вадићу трње и себе из себе
да не потонем.
И нећу стати. Знам,
знаш све.
А ја сада желим све то и да Ти кажем.
У твојој Љубави постоји место за мене.
Да се у Теби шћућнем.
Да се у Теби одморим.
Да се у Теби утврдим. Све своје,
предајем Теби,
Господе.  

АлександраВ

АлександраВ

 

Шапнуо ми је анђео

Не плачи...
- шапнуо ми је анђео.
Након толике борбе, не...
Не плачи, то је твој бол.
Тај терет који ти је поверен,
мораш да носиш.
Не плачи. Не ропћи.
Само препознај
да си под притиском,
и повуци се у пустињу
пред тугом коју призиваш.
Не плачи. Не. Ја са тобом идем...
Ми ћемо се држати. И спознаћеш радост.
Љубав и вера вратиће нас кући.
Дани пролазе,
а ти плачеш, ридаш,
због нечега што одавно
више не постоји.
Плачеш, и с мојих уста
молитва лети ка теби.
Знај, није узалуд.
Тешко је.
Само силно веруј.

АлександраВ

АлександраВ

 

БОБ ДИЛАН КАО ПРОСВЕТИТЕЉ

Смрзнутих јануарских дана у Биограду нема продаваца печеног кестења. А, било их је 1961. године у Гринич Виличу, када је Боб Дилан који још није како се зове, али му је све у глави одзвањало од бубњева и гитара, коначно дошао у Велику Јабуку. Те бубњеве и гитаре, понекад/увијек уз усну хармонику, чујемо скоро на свакој страни књиге "Хронике - први део" (Геопоетика, 2016, у сад већ култној едицији Владе Бајца ПроРок, и у изванредном преводу Дејана Д. Марковића). Успјех првог тома "Хроника", је по неоспорном ауторитету Моме Рајина, битно допринио, Дилановом препознатљивом звуку у другој половини осамдесетих и током деведесетих, и његовом повратку екслузивном ставу да је пјесма налик на сан који покушаваш да оствариш, или на неку необичну земљу коју једноставно мораш да посјетиш.. Тематски распон књиге покрива период проналажења властитог гласа до револуције којом је тај глас означио револуцију младих са краја шездестих година. Тада је Дилан заиста дјеловао као просвјетитељ, али мене то овђе не занима тренутно, желио бих да заједно погледамо како се родило и на којим изворима напајало његово просветитељство. Млади хонорани клубски музикант, Дилан је, некако успут, примјетио да се након ужаса Другог свјетског рата међу интелектуалцима говори о "крају просветитељства". Инстиктивно се побунио против тога, бацио на Русоов Друштвени уговор; и онда на - неутољиво читање књига. То су књиге које те остављају, како каже, "разгорачених очију". Наводи их: "Књига попут Фоксове Књиге мученика, Светонијевих Дванест римских царева, Тацитових Анала и писма Бруту. Платонове Државе, Тукидидових Пелепонеских ратова - приче од којих те обузима језа. Он ју је написао четири стотине године пре Христа и у њој говори о томе како је човекова природа увек непријатељ онога што је супериорно. Тукидид пише о томе како су речи у његово време промениле своје уобичајено значење, како се ставови и уверења могу променити док трепнеш оком. Изгледа да се од његовог времена до мог ништа није променило. Било је ту романа Гогоља и Балзака, Мопасана, Игоа и Дикенса. /.../ Заиста сјајна књига била је Materia Medica (узроци болести и лекови за њих)." У стану пријатеља у којима је живио било је много књига, Овидијеве Метаморфозе, "књига страве и ужаса", била је поред биографије Дејвида Крокета, на примјер. Дилан је гутао поезију - Бајрона и Шелија и Лонгефелуоа и Поа: "Научио сам напамет Поову песму "Звона" и импровизовао на њу мелодију на својој гитари". Било је то у вријеме прије него што му је могућност самосталног компоновања пала напамет. Пише како је читао наглас ангажовану поезију "и заволео звук тих речи, тог језика. Милтонове ангажоване стихове "О недавном покољу у Пијемонту", на пример. Политичку поему о масакру невиних који је починио војвода од Савоје, у Италији. Налик стиховима фолк песама, али још софистициранију." "Морбидну привлачност"  осјећао је у жанру просветитељства, који нам не пада напамет када о њему размишљамо, према Клаузицовом дјелу О рату. Те су га ствари асоцирале на питање да ли је човјек остављен од Бога или не? Тако је почео да настаје просветитељ - Боб Дилан.
 

Добро дошли на дебату

Сат је откуцао тренутак који је читава нација ишчекивала. На националној телевизији појављује се лик водитељке Оље, новинара провјереног квалитета, која изјављује да дебата два предсједничка кандидата управо почиње. Правила дебате су једноставна - водитељка ће, као модератор, поставити питање или затражити мишљење кандидата о одређеној теми и сваки ће од њих говорити стриктно о постављеном питању. Свакакве непотребне и превелике дигресије су забрањене, као и прекидање супарника. У супротном, прекршиоцу ће бити одузета ријеч искључењем микрофона. Камера се удаљава од њеног лица и приказује дугачки сто на чијим крајевима сједе кандидати, иначе пријатељи из дјетињства, Слободан и Стефан, док је у средини водитељка са руком на дугмадима за контролу микрофона. "Господо, ви сте кандидати за вођу наше земље. Али имајте на уму ово - у овој соби, за овим столом, ја сам апсолутни диктатор. Кршење правила које обезбјеђују квалитетну и јасну дебату не толеришем ни секунде.", рече Оља војнички озбиљно. Кандидати, као два дјечака које је мајка изгрдила јер су се испрљали у блату играјући се, тихо су потврдно климнули главама. Били су више пута Ољини гости. Знали су колико она озбиљно схвата своју емисију, а жељели су што више гласова освојити наступом, но морали су сачекати још пар минута да се заврше уводне монтаже којима се представљају кандидати. Први је кренуо Слободанов уводник. "Кандидат је Либералне странке као човјек са дугогодишњим искуством у јавном животу, бројним академским достигнућима, пар књига у којима излаже своја политичка и филозофска виђења и јавно признатом постојаношћу и дослиједношћу у политици. Представља свјеже лице које је изњедрила либерална и грађанска опција, након уједињења у једну политичку странку. Својом упорношћу и харизмом успјео је саградити подршку унутар странке и скинути са њеног врха стару гарду која је безуспјешно годинама лутала у потрази за новим начином да дођу на власт. Слободанова критика својих "политичких отаца и мајки" како и даље живе у старим данима славе, када су били у првим редовима борбе против диктатора и његових апаратчика, те како због тога не могу да увиде ни да схвате нове друштвене токове ударила је у саму срж њиховог бирачког тијела. Успјео је у свом првом циљу - смјена генерација је дошла. Створена је нова опција која је старим идејама удахнула свјеж дух и пријеко потребну снагу. На предизборним скуповима одзвањале су највише двије ријечи - слобода и правда. Кратак инсерт са посљедњег митинга приказује га како узаврелој маси говори:"Нашој земљи диктирају са стране шта смије а шта не смије. Нашу земљу комшије покушавају понизити користећи тренутне и краткотрајне предности које имају, само да би што више својих оваца превели на своју страну. Нашу земљу гуше ухљеби, хохштаплери, лезиљебовићи и паразити само како би убирали плате за свој нерад. Нашу земљу сатиру велики и моћни који могу платити да им се снизе порези или дају неки посебни уступци. Нашу земљу даве тако што даве њен народ, не дајући му да дише, да ради, да се лијечи, да се образује. Нашу земљу дијеле и мрцваре они који само вичу "ми против њих". А све то само да би остали још пар годиница на власти не би ли узели још који динар, док народу просипају шупљоглаве приче о свом наводном родољубљу. Газе слободу, газе правду, само да би себи трпали у џеп!". Уз наочиглед мало напора, читава либерална страна се сјатила око оваквих ријечи. Гледали су како недостојни долазе на највише положаје, добијају највеће почасти, док они који су радили и трудили се за свој хљеб и свој статус труну или у непознаници или у немаштини. Некад чак и у оба стања. Жељели су промјене, жељели су да скину такве са власти и са својих леђа. Жељели су да се људи поштују и награђују по ономе што заслужују. Жељели су слободу и правду.". Накратко, камера се враћа у студио гдје уживо хвата тренутак када Стефан преврће очима на Слободанов уводник. "А добро, мора се мало драматургије увести.", узврати Слободан, не знајући да је све ухваћено и пренијето на телевизији. Стефанов уводник поче одмах након тога. "Кандидат је Народне странке. Човјек из народа, за народ. Служио је обавезни војни рок док је још постојао, а потом је и добровољно служио у Војсци. Упоредо је завршавао своје студије права и временом је дошао до официрских вода, до мајорског чина. Пар година након пада диктатора напустио је војни позив и уљкучио се у политички живот јер није могао гледати стално понижавање државе и народа којима је са поносом читавога живота служио. Домаћи људи, умни и паметни интелектуалци продали су своју земљу, уништили је, унизили и поклонили се страном диктату. Нису били спремни ни за одбрану сопственог народа одмах преко границе, а усуђивали су се носити патриотска одијела са времена на вријеме. Предали су обичног човјека на милост израбљивачима, скрећући поглед када су понижавани, отпуштани и одбацивани без ичега за живот. "Све је то за ваше добро, али ви то не знате!", стално су говорили бројни буржујчићи који ван центра главнога града нису изашли на дуже од пар сати. Држава, народ, традиција, образ, ништа им то није значило. Због тога је земља данас посрнула, због тога је нико не поштује. Због њих и таквих више немамо ни војску достојну тог имена. Све је срушено, све је распродато, а народ сиромашан, понижен и исмијаван. Све се то мора исправити. Све се то може исправити. На таквом јаком осјећају националног јединства, народњаци су зајахали и изњедрили Стефана, строгог, спартански васпитаног бившег официра који је повео широк талас обичног народа који је највише испаштао током великих промјена, као и велики дио градске интелигенције која је жељела доста промјена у политици зарад повратка националног престижа. Слабе и неодлучне политике морају престати. Вријеме је да ова земља покаже како има кичму у здравом, јаком и уједињеном народу и да се бори за себе.". Два кандидата су се гледала благо се смијешећи. Знају се читавог живота и знају колико су слике у уводницима претјеране. Али разлике у идејама нису нимало преувеличане. Оља одмах потом отвори прву рунду:"Добро... Видно је да полазите од изузетно различитих ставова по неким основним питањима. Почнимо прво од смјене Диктатора, јер тај тренутак је некако битан мотив за ваше политичке ангажмане. Слободане, како ви гледате на тај догађај?". "Као на нужно зло, Оља. Демократске снаге су читаву деценију водиле легалну и парламентарну и надасве демократску борбу против његовог режима. Увукао нас је у непотребне и унапријед изгубљене и лоше промишљене ратове, гушио је основне људске слободе у самој земљи и контролисао је агенције које су крале, шпијунирале и убијале његове противнике. Да не спомињем како нас је успјео довести на међународном плану у статус изопштеника и одметника од читавог нормалног свијета, како је под његовом владом дошло до свеопштих санкција које су осакатиле читаву државу и како је народ живио у потпуној биједи и несигурности. И поврх свега, када је коначно изгубио изборе, након што је навукао пола свијета да нас поштено избомбардује, није хтјео да сиђе са власти јер је знао да ће одмах отићи пред суд. Био је спреман ићи против воље народа за којег се клео да штити. У таквој ситуацији, он је једноставно морао пасти." Стефан се одмах надовеза на њега:"То што сте назвали "легалном и надасве демократском" борбом против њега је проста лаж. Како можете то тврдити, када је читав тај ангажман плаћала држава која нас је на крају бјесомучно напала, само јер јој се тако могло? Како можете уопште да говорите о било каквом легитимитету када сте својом вољом допустили да будете оруђа и оружја друге државе, стране силе, унутар своје сопствене? Разумијем у потпуности борбу за слободу, људска права и сву ту папазјанију, али не разумијем како су вође Ваше странке имале образа да воде ову земљу након што су вршљали по њој у име и за рачун друге државе. И послије се чуде што су их многи називали издајницима и страним плаћеницима?". "Ах, враћамо се на старе етикете? Пазите, могу сада играти к'о киша око Крагујевца гледе овога, али да будем искрен. Па шта ако јесу? Не кажем да јесу издајници, у том смислу да су их плаћали странци. Само да Вас питам - па шта ако и јесу примали те паре? Тај новац су користили за борбу против човјека који је угњетавао сопствени народ и слао га у бесмислене ратове које је сам помогао да букну. Убијао је невине људе само јер су били против њега, прислушкивао је све и свакога, држао је читаву земљу биједном, изолованом и у сталном стању узбуне. Да ли је зло узети новац од странаца како би се срушио диктатор који уништава сопствену земљу? Или, боље да преформулишем - да ли је то веће зло? Наравно да није. Интереси наше земље и интереси стране силе су се поклопили у том сценарију. Зато је смијешно да људе који су се борили за напредак називају издајницима управо они људи који су је уништавали. То је много већа издаја." "Све сводите на пуки интерес и хладну рачуницу. Гдје је ту поштовање сопствене земље, ко год њом владао? Гдје је ту стајање уз своју нацију и свој народ без обзира на околности? Гдје је ту национални понос и поштовање своје нације? Нема их. Ви нисте вјеровали, а ни сада са новом гарнитуром не вјерујете, да обичан човјек може сам промијенити своју земљу, без ичије помоћи и вршљања против националних интереса. Ви не вјерујете у основно поштовање своје земље нити у неке више принципе, него све сводите на просту рачуницу. Без обзира на диктатуру која је владала, сигурност и част државе је и даље постојала. Без обзира ко њом влада, ова земља је наша и њене проблемо рјешавамо ми, а не неко преко океана." Слободан се накратко убаци:"Хоћете рећи да такво дјеловање није прихватљиво само из принципа, без обзира на грозоте које је Диктатор радио?" "Да. Такво дјеловање је требало бити аутентично, легитимно." "Па зар није легитимно борити се против репресије сопственог народа?" "Јесте, легитимним средствима и легитимним новцем који није дошао од страних влада и страних обавјештајних служби." "Али Диктатор није уопште користио легитимна средства у тој борби. Чак штавише, оно што је његова власт радила било је милион пута горе него што је то радила демократска опозиција." "Ах, тај утилитаризам. Схватите да туђе зло не оправдава сопствено зло. Ако се нећемо придржавати неких општих принципа у земљи, свеједно је ко је на власти. Ионако то неће ваљати. Но добро, очигледно је да о овоме можемо у недоглед. Ви, либерали, оправдавате себе тиме да сте чинили мање зло. Нама, зло је зло, а служба и вјерност држави, народу и нацији је неприкосновена. Оно што се можемо сложити јесте да је до промјена морало доћи. Само није то требало вршити револуцијом, јер нисте више могли чекати да се попнете у фотеље које сте годинама мјеркали. Погледајте само шта је дошлог након тог преврата." Слободан се убаци:"Па, како саме чињенице показују, вратили смо се у ред нормалних држава у свијету, поправили смо економију, реформисали институције колико смо реформисали, напредовали смо све више у скоро свим пољима..." "Па како је онда народ разочаран у те Реформе?", упита Оља. "Прво зависи на шта мислите када питате у шта је народ разочаран. Ако мислите на успостављање мира, смјену диткатуре, економски развој, то нам нико не спори. Али ако говорите о очекивањима грађана након преврата... Нажалост нисмо постигли ни пола онога што се очекивало. Због ситничавог политиканства и паразитирања на државној каси, приватизовано је и што је требало и што није требало приватизовати, углавном на начин који није био исправан. Све је то истина, али за утјеху бољег од тога није било у понуди. Многе структуре су се оприале, а и данас се опиру, разним промјенама јер не желе да остану без моћи, заштите или сигурности. Многи злочинци су и даље у структурама власти и док год они имају моћи да утичу на ствари, тај отпор ће постојати и успоравати било какав напредак који пријети њиховој сигурности." Оља се окрену Стефану у знак да може дати реплику:"И тако умјесто корумпираних комуњара добили смо корумпиране либерале. Комуњаре су држале народ сиромашним, а либерали су га онда оставили на улици без пребијене паре. Хајде, можемо рећи да је напредак остварен у свим пољима од свргавања Диктатора, али тај напредак је мали, у неким секторима безначајан или непостојећи. Земља је подвргнута страном диктату, проглашени смо за најгоре злочинце након нациста, допустили смо да нам дио територије отцијепе, да нам смање и унизе војску као да сама није способна да обавља своје дужности... А о економском неразвитку да и не говорим. Толико народа је остало без посла јер власт није обезбиједила основну социјалну сигурност, нити се трудила да сачува радна мјеста, јер је ММФ тако диктирао. И онда као шлаг на торту, кренула је фамозна "политика регионалног помирења" која је била само испразни его пројекат предсједника. Извињавао се за све, и што јесмо и што нисмо урадили, док су и њега  и нас сви пљували без обзира на та извињења. И искрено, није ни чудо јер то извињавање није ни било искрено ( додуше нема ту шта да се ико извињава ), јер је Љепотан само желио да уђе у историјске књиге као Велики помиритељ. Месија! А резултат свега тога? Национално понижење, отцјепљење дијела територије, погоршање односа са комшијама..." "Стефане, ако ћемо искрено... Покрајина се отцијепила још док је Диктатор био на власти. Због њега су нас бомбардовали, због њега су стране војске ушле у Покрајину и због њега је демократска власт била у позицији у којој је била. Но, да Вас питам баш гледе Покрајине... Зашто се буните за њено отцијепљење?" "Због пар ситних, али заиста ситних и небитних ствари... Ту је САМО историјска колијевка нашег народа и наше државе. Ту је САМО највеће наше духовоно и културно наслијеђе. То је САМО земља која је била наша одвајкада. Ту је САМО избјегло и поубијано море наших. И за крај, њено отцјепљење је било САМО силеџијско иживљавање великих сила над малом државом." "Па могуће је да историјска колијевка постоји чак и ако је ту нека друга држава. Ето, Русија је зачета у Кијеву, па опет нема проблема што се Кијевљани уопште не сматрају данас Русима. Исто важи и за духовно и културно наслијеђе, за које морам додати да је неопходно да га сам његов народ одржава. Док је нас, биће и наше културе и духовности и историје. Ту територија не игра неку пресудну или значајну улогу, колико год дуго она била под било чијом влашћу. Злочине додуше не негирам, али подсјећам Вас да су злочини чињени и са наше стране. То није црно-бијела слика гдје су се Покрајинци из чиста мира иживљавали над нашима. Вијекови историјске мржње су ту у питању, а све је експлодирало када је Диктатор почео и Покрајинце да угњетава. Они то нису гледали попут нас, као просту диктатуру једног човјека, него као угњетавање једног народа од стране другог. То заборављате за Покрајину, али то савршено памтите и истичете ( сасвим праведно и оправдано ) за сецесију нашег народа у Лијепој Кроасанији и у Међедистану. Како можемо очекивати да нас други поштују и буду коректни према нама, када ми сами нисмо коректни према другима? И још сами себе лажемо како смо невини, или мање криви или исто криви као остали. То исто насилно отцијепљење територије које вама толико смета код Покрајине сте исто покушавали радити и у Кроасанији и у Међедистану на потпуно исти начин, а онда се позивате на принципе поштења." "Све то апсолутно стоји. Али пазите, ако је наш народ угњетаван у тим земљама, ми имамо дужност да га заштитимо и помогнемо му како можемо. У једној смо успјели изборити се за колику-толику независност, док у другој нисмо. Жалосно је и што су Покрајинци угњетавани, али то не оправдава нимало ни акције великих сила ни држање либерала у свему томе. Не можете говорити да смо ми радили исто што су нашима радили преко границе. Пријећено им је да постану грађани другог реда, да се њихова воља не поштује, да се асимилују у туђе нације. У Покрајини је била другачија прича. Поркајинци су угњетавани не из етничких или националних побуда Диктатора, него из његове хладне рачунице да је боље да навади један народ на други како би остао на власти. Био је комуњарски политичар моћи, док сте у Кроасанији и Међедистану имали на власти људе који су као суштину својих идеологија имали национално уништење нашег народа. Невјероватно је да сте слијепи на ту чињеницу." Оља се убаци одмах након Стефана:"Господо, скрећемо већ са основне теме. Питање су реформе." Слободан настави:"Да, опростите. Природа је оваквих дискусија да одлутају на неку педесету стазу. Елем, реформе нису испуниле очекивања, али су поставиле земљу на прави пут. Сада је питање само да нови људи, који су у току са савременим свијетом, исправе грешке старих и наставе њихово дјело. Економски требамо растеретити привреднике прије свега. Без прихода које они стварају, не можемо финансирати државне услуге. Морамо рационализовати јавну управу и отпустити неоптребне и нестручне кадрове. Морамо више сарађивати са комшијама. И на крају морамо ријешити питање Покрајине у догледно вријеме." Стефан дода:"Реформе не да нису испуниле очекивања, него нису испуниле ни основне функције које су требале остварити. Економски трпимо штету јер повлашћујемо странце док гушимо домаће. За јавну управу се слажем, но то је много компликованије питање од просте пропаганде коју просипате са тим отпуштањем ухљеба. Као да се то може тек тако урадити. Будимо реални... ти људи одмах прелете у владајућу странку која их се потом не жели одрећи јер... глас је глас. Ту је потребна стабилна и дугорочна политика која ће након пар деценија очистити систем и #блато, како то Слободанове лутке воле да твитују. Комшије морају испунити пар услова и престати са својим провокацијама и подапињањима. Тек онда можемо причати као партнери. Поготово то важи за Међедистан гдје наш први услов мора бити поштовање слободе нашег народа. Ако наставе са оваквим гурањима ка унитаризму, отцијепљење постаје све реалнија опција. И наравно морамо бранити наш суверенитет у Покрајини." Оља се убаци прије него се потеже поновна историјска анализа Покрајине:"Добро, хајде онда да поставим веома једноставно питање. Да ли подржавате признање Покрајине као независне државе? И зашто да, зашто не? Укратко, без дигресија стотинама година уназад до инвазије Кебаба, молим... Стефане?". "Апсолутно против, из већ наведених разлога. То је наше, увијек било и остаће." "Да, подржавам признање Покрајине. Након спроведеног референдума о измјени Устава, наравно, који би био у суштини референдум о признању Покрајине. Погледајмо то са прагматичне стране. Да лиимамо реалне шансе да је вратимо под наш пуни суверенитет? Немамо. Нашег народа доље скоро више и да нема. Једино што можемо извући из свега јесте да будемо покровитељи и заштитници нашег народа доље, као што смо у Међедистану и у Ђетићији, специјалан статус за све наше светиње и културне споменике и аутономију за наше. Размјена територија такође не звучи лоше у неким тренуцима, али то је већ питање конкретних околности." Стефан се наслони на сто рукама и уз дубок уздах поче:"Пазите, разумљиво је све то са практичне стране. Али, Покрајинци неће ништа од тога дати. Ако и пристану дати, све ће опструирати док год могу... јер им се може. Наивно је тек тако дати им понуду за признање без неких гаранција да ћемо добити што ми желимо. Али опет осврнимо се и на неке принципе. Покрајина је нелегално и нелегитимно прогласила независност, под страном окупацијом. Да ли желимо легитимизовати такву праксу? Наравно да не желимо. И опет, поврх свега тога, то је наше, да не понављам сад опет све оне разлоге. Сви их ионако знају." "Али, Стефане, искрено да Вас питам... Да ли желите Покрајинце да утичу на структуру власти у нашој земљи? Да ли заиста желите да у Скупштину улазе представници људи који не желе да буду дио ове државе и који ће увијек радити да дестабилизују државу зарад својих интереса? Они ће то моћи. То већ раде на југу, у Ајварској републици. Они одлучују ко ће водити државу. Да ли заиста желите такву ситуацију код нас, поготово са нашим политичким системом који ће увијек моћи тако да искористе зарад интереса који су често противни нашим националним? Нико то не жели. Шта ће нам? Нека иду, само нека испуне неке услове. А док их не испуне, пружимо им пакао на сваком кораку гдје можемо." Оља упита:"А да ли би се евентуално признање могло одразити на Међедистан?".  Слободан одговори:"Итекако. Тиме бисмо добили одријешене руке и слободније маневрисање у свему томе. Сецесија одједном би постала реалнија опасност и то и могло допринијети смиривању страсти код Међедистанаца. Увидјели би да морају ублажити и промијенити свој приступ како им се држава не би распала. Имали бисмо донекле јачу позицију, као народ, у свему томе." Стефан се сложи:"Да, уколико би дошло до признања, могли бисмо се преоријентисати на наше национално питање у Међедистану. Ако не бисмо могли извући сецесију и припајање, могли бисмо макар осигурати слободу унутар Међедистана и опирање унитаризацији управо због свега што Слободан рече. Али, то уједно значи и дестабилизацију региона, па је питање да ли је то у овом тренутку пожељно, јер ратна опасност увијек постоји. А то нам најмање треба." Оља закључи:"Значи ако послушамо либерале за Покрајину, можда ријешимо национално питање у Међедистану. Али ако послушамо народњаке, можда се одржимо у Покрајини, али не добијемо земље преко границе. Па ово је прави парадокс!" Стефан се убаци:"Да, али не мора бити. Можемо тражити пун суверенитет на оба поља." Слободан подругљиво примјети:"Опет дупли аршини. То није баш... принципијелно." Стефан узврати:"Принцип је наш национални интерес, који уједно значи јаку и поштовану државу, повратак наших територија и нашег народа. Нема ту дуплих аршина." Слободан:"Има. Политика "ми изнад свих" је просто приступ силе. Узми шта можеш док можеш, само да теби буде боље. Друге ко хебе. Ми смо себи најбитнији! А онда када неко са нама тако поступа, вичемо како је то највећа неправда икад. Иронично." "То се може исто рећи и за вас. Најважнији је напредак државе, али у реду је ако тој држави отму земљу, ако јој други диктирају шта да ради, ако не води рачуна о свом народу. То није напредак. Иронично." Оља се усправи у столици како би дала сигнал да је вријеме за нову тему:"Доообро, сљедеће на реду је, природно, спољња политика. Ту имамо три сегмента - односи са комшијама, улазак у ЕУ и улазак у НАТО. Хајде прво укратко, који су ваши ставови и зашто?" Слободан поче:"Са комшијама морамо више да сарађујемо и да не бацамо националистичке приче иако то неки од њих стално раде. Морамо имати на уму да од тога немамо ништа и да нам је прије свега у интересу да нешто постигнемо, а не да се препуцавамо метафоричким националним... палијама само ради прављења циркуса. Улазак у ЕУ нам је свакако потребан и пожељан, јер добијамо приступ јединственом тржишту гдје можемо искористити наше могућности много боље. Поред тога, постоје многи европски помоћни фондови који су свакако добродошли, а слобода кретања и слобода рада су велика прилика за наше раднике и послодавце. Са друге стране, не смијемо мислити да благостање долази само по себи. ЕУ је само оквир унутар којег нам се нуде многе могућности, а не готово рјешење. Улазак у НАТО... у неком тренутку, зашто да не? Мада не видим неку претјерану корист нити штету од уласка и од неуласка." Стефан диже руке у ваздух:"Па, изгледа да се овдје не слажемо баш. Комшијама морамо ставити до знања да нисмо само ми неке црне овце на овом брдовитом полуострву. И даље стоји много отворених питања оо ратних злочина који се стављају само нама на терет. Морамо инсистирати на истини. И они су чинили злочине и наше жртве заслужују правду. Морају проћи кроз друштвену катарзу да није било добрих и лоших током ратова, већ да је свако свкаога убијао, сразмјерно војној моћи коју је ко посједовао. И друго, понављам, да не допуштамо понижавање наше земље сао како би њихови налицкани манекени освајали пар политичких поена код својих оваца који се буде пјевајући бојне пјесме. Како они нама, тако ми њима, одмах, јасно и гласно. Ако им попуштамо или их игноришемо, само ће се више окуражити. ЕУ нам није неопходна, јер нуди више штете него користи. Да, трговина је добра, али и овако имамо доста трговине са земљама ЕУ. Али чим уђемо у тај систем, потпашћемо под контролу институција ЕУ, банке ЕУ, судова ЕУ, а све њих контролише Њемачка којој је у интересу само да извози у сиромашније земље. Субвенционишу своје компаније, а нама ће забранити да подржавамо своје предузетнике. Увешће нам бројне забране, контроле и стандарде на које нећемо бити спремни, тежиће да нас монетарно контролишу и поробе као што је то случај са Шпанијом, Италијом и прије свега Грчком. И ту примарни циљ ЕУ бирократа неће бити шта је најбоље за нашу земљу. Боље слободни и мало сиромашнији, него привидно богатији и поробљени. А НАТО.. ни под разно. Ем су нас напали, ем су нам отели дио територије, ем би нас то удаљило од Русије сасвим. Неутралност и сарадња са свима је најбоља опција. А да не спомињем како би чланство у НАТО алијанси нас натјерало да усклађујемо нашу опрему са њиховим стандардима, што ће нас коштати енормно и то без потребе, јер наша војска уз довољно модернизације може задовољавајуће обављати своју функцију." "Па, нажалост вријеме је истекло за први дио дебате.", рече Оља:"Било је заиста освјежавајуће слушати овакву расправу, са јасним аргументима без било каквог политиканства. Нажалост, ниједан од вас неће добити изборе, већ ће то бити неки урбани просвјетитељ који је превише напредан и просвијетљен за убоги плебс којег из своје милости жели да одвуче у Европу како би му показао свјетлост на крају тунела, или неки буздован који воли арлаукати о својем патриотизму, или нека трећа врста малоумника.". Слободан и Стефан само слегнуше раменима и испарише као да их није ни било. Дрека аларма пробуди Ољу из сна и врати у стварност. У подне модерира предсједничку дебату, само што умјесто Слободана и Стефана гостује пар уобичајених кловнова. Лупила се шаком о чело и уздахнула:"Ај, Боже...".

Ћириличар

Ћириличар

 

<<<>>>

Расађен пелцер
Остављам
Могу да кренем
Ускоро
Сво то мртво лишће
Трулежном бојом
Освануће заробљено
Јутром које ноћ држи
Мраком изгрижена
Чекам
Ко ће први пасти
Тај ће и победити
Истурено стопало
Као одлазак
Или утврђени положај
Видећемо
Ускоро
Свакако

АлександраВ

АлександраВ

 

Economist о 2017: МИРИС РЕВОЛУЦИЈЕ РЕЗИГНИРАНИХ ЛИБЕРАЛА

Фото: svet.rs Либерали свих земаља, вријеме је да почнете да размишљате. Свијет је у превирању, бројне државе чекају одлучујуће изборне битке, али ми смо као ваш "тинк-танк", оманули у прогнози за 2016. годину, гурнули Камерона и Клинтонову у изгубљене борбе и сад нам је вријеме да заједно размишљамо над стогодишњицом бољшевичке револуције, поручују уводничари специјалног издања The Economist - "Свет у 2017". Толике омашке гласила најкрупнијег капитала у предвиђању збивања у овој години у којој је квази-либерале из финансија и са универзитета, сустигло "проклетство" покојног највећег америчког ума друге половине 20. стољећа, филозофа Ричарда Рортија, принудиле су уреднике издања на много већу скромност у предвиђањима и у убјеђивањима, јер су мејнстрим медији, очигледно, све мање моћни у промовисању "самоиспуњујућих пророчанстава", тако да су за наредну годину морали да призову и тарот, на увијек симболичну, насловну страну. То никако не значи да су Икономистови уредници заборавили језик пријетњи и мржње, традиционално усмјерен на Путинову Русију, али ове године првенствено намијењен Кини и њеном лидеру лично. Ако се узме у обзир да ће најзначајнија нова чињеница у 2017. бити та да ће обим производње постати двоструко већи у азијском него у европском региону, није чудно да се на 150. годишњицу првог издања Марксовог "Капитала", главна битка бије за прерасподјелу профита азијских привредних џинова, прије свих Кине и Индије. Улоге у комаду су већ подијељене:Кина је лош, а Индија добар момак, само је вријеме да Кинези поутрање ту слику, по руском примјеру Pussy Riot колумнисткиње Economist-a, која мобилише "револуционарну опозицију" у својој земљи - "уметнике, активисте и независне медије", тим редослиједом. За Кину је ипак, знају искусни уредници, потребно анимирати и делегате наредног конгреса Комунистичке партије, па су главни штап и шаргарепа годишњака резервисани за њих.   ГОВОР МРЖЊЕ, НАДА У ЛЕЊИНОВУ "ВЕЋИНУ МАЊИНА" И НАШИ ГАФОВИ   Стицај околности је такав да одкако излази код нас у лиценцираном издању Color Media Роберта Чобана, специјални број Икономиста никада није био слабијег садржаја, мање екслузивних колумниста и, парадоксално, више домаћих оглашивача. Захваљујући, ваљда, овим послиједњима, издање је промовисао лично премијер г. Вучић у сали Народне скупштине, а потом отпутовао у Железару Смедерево да се захвали кинеском предсједнику Си Ђинпингу. А говор мржње и пријетње, најновијег годишњег The Economist-a усмјерен је прије свега на лидера Кине. Си Ђинпинг је човјек "империјалистичких амбиција", истиче се већ у уводнику, који хоће да искористи јесењи партијски конгрес за учвршћење личне власти. То може да му пође за руком јер његова "крволочна борба са корупцијом" може да се усмјери и на идеолошке неистомишљенике "ауторитарне националистичке власти". Предсједник Си Ђинпинг, да зло буде веће, "сматра да се стратешка превласт Америке мора довести у питање". Зато се уредници и "специјалисти" за Кину лондонског магазина надају да он има доста противника у редовима Комунистичке партије Кине. "Свет се нада да знају шта им је чинити", пише Симон Лонг о делегатима предстојећег конгреса. Ако баш и не знају, ту су и прецизније поуке о "тихој саботажи" у 31-ој кинеској провинцији и колумна тајванске предсједнице. Ово је само један од огледа примјењеног лењинизма у годишњем издању The Economist-а: од организоване, сада истина дезоријентисане либералне мањине, правити већину. ОК: национална држава је побједила на Брегзиту, а зар не би могао Лондон, пита се његов градоночелник Салман Кан, бројнији од Шкотске и Велса заједно, да добије већа овлашћења? "У интерсу грађана", дабоме. Ионако, ни империје ни националне државе већ градови представљају суштину друштвене организације у 21. вијеку. И тако из чланка у чланак, прикупља се либерална мањина у мишљењу и дјелању, за дан у коме ће "светло поново доћи", јер је побједа антиглобалиста, мучна али само привремена. Либерална авангарда капиталистичке класе претворила је свој овогодишњи гласник у идеолошко-политички билтен, у тој мјери да је и традиционално добра научно- технолошка рубрика свела на овлашно скицирање, раније и на другим мјестима подробно разматраних, могућности персонализоване медицине, са њом везане генске терапије и већ стару фасцинацију безрадничке 3D производње. Уредник за Њемачку упустио се, умјесто раније помпезно издаваних налога берлинској елити, у скромно мољакање католичких Бавараца, да не оставе Меркелову на цједилу у постизборној комбинаторици.Од прошлогодишњег слављења "имиграционе економске благодети", остало је реална визија "старе Европе" која једва држи главу изнад рецесије. У Украјини се предвиђа неки "реформски напредак" да би се прикрио податак о потпуном економском суноврату афричког типа, који је "револуција" донијела овој потенцијално богатој земљи. Из земље која ће и догодине производити најзанимљивије политичко-економске вијести - САД, извјештачи Economist-а играју на карту неке републиканско-трамповске "реганомике", у којој је позитивна улога снижавања пораеза и регулације намјењена већини у Представничком дому, уз неповјерење према Трамповим "хуљама из Овалног кабинета" који ће довести исте такве "хуље" на чело ФБИ и других сличних агенција, као да су до сада тај простор и те службе покривали светитељи. Премијер Србије г. Вучић имаће много посла да испуни обећање о 4% повећању БДП-а у 2017. години. Какву год стратегију и тактику примјенио у том послу, добрим дјелом ће зависити од "крволочних империјалиста из Пекинга" и "хуља из Овалног кабинета". Ваљда ће, захваљујући свом добро познатом, штреберском, брзом и темељном учењу, схватити и да мора да прочита декларацију неког производа, прије него што га промовише у Народној скупштини. Или, познат по истанчаном политичком њуху, г. Вучић осјећа исту мирисну сензацију револуције резигнираних либерала у 2017?    

александар живаљев

александар живаљев

 

Духови или Гени

Када су Господа ученици упитали зашто нису они могли да истерају злог духа који је посео младића он им је одговорио: овај се РОД изгони само постом и молитвом. 
Ако узмемо у обзир да је РОД на грчком каже ГЕН, онда нам се отварају нови видици.
Пошто ми можемо да созерцавамо у оној мери у којој познајемо материјални свет најновија научна открића умногоме омогућавају упознавање Бога и нас самих као божанских бића која су по лику Божијем створена. Најновија достигнућа на пољу генетике бацају једну нову светлост на изглед Божанског бића коју боготражитељи у ранијим временима нису имали.Свети оци су приметили да наше мисли имају своју вољу и да када човек реши да ради на себи и на својим мислима у њему почиње да се води борба и да се мисли које он не жели да мисли једноставно намећу. Покушавајући да објасне одакле долазе мисли које се намећу супротно њиховој вољи дошли су до закљушка да духови зла налазе у поднебесју и да они живе око нас и подмећу нам зле мисли да би нас спречили да се спасимо. До те идеје су дошли из приче да су сотона и његови анђели свезани на небу и да су бачени на земљу. Тако да су извели закључак да су пали анђели ту око нас и да нам они подмећу зле мисли покушавајући да окупирају нашу пажњу и тако нас спрече да је посветимо Богу. Али најновија научна достигнућа из генетике говоре да су разни хормони и једињења које производе наше ћелије одговорни за то како ћемо да се осећамо и доживљавамо свет око себе. Гени у нашим ћелијама су одговорни за производњу хормона туге, среће, задовољства, мржње,страха итд.Тужан човек неће имати исте мисли као срећан и смирен нема исте мисли као онај који живи у страху, њихове ће и реакције бити различите. Откривени су гени који одређују и утичу на наше понашање па чак и на колективно понашање. Из предања знамо да се духови труде да утичу на наче понашање тако што нам убацују свакакве помисли наводећи нас на дела. Сада када видимо да гени утичу на наше понашање преко хормона, видимо да гени и духови раде исту ствар. Св. Оци будући да нису имали представу како функционише наше тело и ћелије нису имали на основу чега да схвате да су духови део нас самих: А будући да су уочили њихов утицај на нас преко мисли дошли су до погрешног закључка да духови живе ту око нас и да нам у ум подмећу своје мисли и идеје.
У нама живе и духови добра и духови зла, мудар чувек води рачуна којим ће мислима да посвети пажњу на основу којих ће да дела. гени не могу да утичу на наће понашање ако не успеју да освоје нашу пажњу, а то исто важи и за духове. Наука је утврдила да гени могу да се мењају и да су најчешће промене на горе. да по генерацији има преко сто лоших мутација на геному. мало је оних који чувају своје гене од зла и труде се да у њима живе духови добра. Какво ћемо гене оставити деци ми овакви какви смо?

rale

rale

 

Како Бог ствара Или имамо ли утицај на судбину

Ако се замислимо како Бог ствара? Прво што му је потребно да има је ум који ће да смисли то што ће се створити, А писмо нас учи да је Христос Логос, А логос значи Ум. Значи Христос је ум кроз којег је Бог смислио све што ће створити. И писмо нам и каже: све је кроз Њега и За Њега створено. Нема ту ништа нејасно за онога ко хоће да схвати како Божанско биће изгледа. Писмо каже да смо по образу Божјем створени, И видећи да ми имамо ум кроз који маштајући смишљамо и креирамо многе ствари. Не треба бити посебно паметан па видети да будући да и Бог има ум, да смо стварно по образу Божјем створени.
Кажем створени мислећи на телесног човека а не на духовног који се рађа. И посматрајући како наш ум функционише ми можемо да разумемо да је Бог у својој машти све изкреирао пре него је свет призван у биће. Ми смо рођени у његовом уму још пре почетка времена јер каже писмо да нам је и свака длака на глави избројана. Он је наше животе проживео у свом уму и чуо сваку нашу реч и видео сваку нашу помисао и оне су му биле градивни материјал од кога је уређена наша судбина, Христос нас учи да ако променимо своју Истину да ће она утицати на то какве ће бити наше мисли па самим тим и наша судбина.
Значи ми смо у могућности да утичемо на своју судбину а то нас враћа у вечност у време када још није створен свет, враћа нас у тренутак кад Бог машта наш живот и ми можемо да му понудимо лепе мисли и осећања које ће повољно утицати на нашу судбину. Ми смо телом у материји, а умом смо у Божјем уму, тамо негде још пре него је свет постао.
Немогућност да се докаже постојање материје(чак ни откриће Хигсовог бозона то не доказује) нам говори да Материјални свет и не постоји и да све ово што постоји постоји само у Божијем уму, у Божијој Машти.  

rale

rale

 

Удајте се из љубави

Волела бих да својим младим пријатељицама, овде, на овој нашој благој друштвеној мрежи, нешто кажем.
Удајте се из љубави.
Верујте ми, ова одлука, да се удате из љубави, носиће ваш живот. Живот који ће бити препун изненађења, различитих тренутака, различитих искушења. Некада већих, некада мањих, а некада готово неиздрживих. Готово, али не и неиздрживих. Љубав према вашем човеку водиће вас, онако како је добро за обоје. Ако будете волелe свог човека, никада нећете бити саме, чак и када будете биле толико усамљене да ће вам се чинити да сте камен у пустињи. Ваша љубав према вашем човеку ће вас мењати, изгубићете пркос, понос, саможивост, себичност, лењост. Тежак дан вас неће ломити, напротив, даваће вам невероватну снагу. Издржаћете све. Постаћете боља особа. Кроз љубав према вашем мужу заволећете још пуно других људи. Ваша љубав ће се ширити даље, и даваће искру неким новим љубавима, неких других људи, вашим пријатељима, фамилији, колегама, познаницима.
Биће искушења малих, лаганих, свакодневних, али биће искушења која ће вас лупити у чело, оборити на под и скакaти по вама, вући ћете се поломљенe, нећете знати шта вас је снашло. Нећете знати где сте. У том тренутку, ваша љубав ће разгорети молитву, чак не ни за вас, иако ћете бити у јадном стању, него молитву за вашег човека, за ваш брак, за ваше заједништво, да траје док вас Бог не растави. То ће бити ваша молитва, да траје док вас Бог не растави. Само ваша љубав ће бити способна да изнедри ту молитву. Нико и ништа друго. Само ваша љубав, као крик ка Богу. И да, Бог ће вас сачувати.
Кроз љубав према вашем човеку боље ћете разумети своју децу, више ћете волети своју децу, изградићете срећне људе који остају за вама. Гледајући вас, они ће даље ићи кроз живот љубављу. Све ће им бити много лакше јер ће их грејати љубав родитеља према њима самима, али и љубав коју ће запамтити, између маме и тате. То ће бити утеха, то ће им бити пут, то ће их грејати у леденим данима овог суровог света.
Ако се удате из љубави, ви ћете лепо старити. Волећете сваку промену на свом човеку. Волећете све боре, знаћете их напамет. Волећете седе које се појављују у његовој коси и смирено ћете се осмехнути када будете схватили да ваш човек стари. И некако, у тим тренуцима, волећете га још дубље. А волећете и себе, остарелу.
Само љубав према човеку може бити добар пут у брак.
Молим вас, удајте се из љубави.

Александра http://crkva.net/post/28794_волела-бих-да-својим-младим-пријатељицама-овде-на-овој-нашој-благој-друштвеној-м.html

АлександраВ

АлександраВ

×