Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Blogs

 

LEPAVINA

LEPAVINA Idem u Lepavinu. Konačno. Pomoliti se Majčici i Njezinom Sinu. Rano je jutro i mrak. Pogrebala sam se na mini ružu. Nespretna sam. Nema veze. Proći će. Ionako sve brzo prolazi. Idem vlakom. Sama. Volim samoću i odlaske na poklonička putovanja u tišini i samoći. Često razmišljam da li je to sebično. Moguće jeste. Promatram šume i livade. I srne kako slobodno trče. Priroda oslobađa. Daje slobodu. Namještam svoju Pavlopasadsku maramu i izlazim iz vlaka. Volim ruske marame. Moj duh je negdje daleko u Rusiji..kod carice Aleksandre čije ime nosim. Evo me, tu sam, u manastiru. Puno je Zagrepčana i Ruskinja. Prvo ću upaliti sveće. Upalim i one koje su se ugasile. Uvijek to činim. Žao mi ako je netko s ljubavlju upalio sveće da one ne izgore do kraja. Idem do groba Oca Gavrila, tu je i meni draga gđa Spomenka. Cjelivam krst na Očevom grobu. Ima cvijeća. Najljepša je jedna mala tegla s rozim cvijetovima. S Ocem razgovaram puno više od kad nije ovdje na Zemlji. Od kad je na Nebu. Malo mu se požalim. Iako sam s njim vrlo malo razgovarala, upravo on je izgradio moju pravoslavnu duhovnost kroz ovih deset godina. Slušala sam ga i uzimala blagoslov i upravo odlasci u Lepavinu i razgovori s lepavinskim monasima su izgradili i mene. Kao što odgoj u kući  izgradi malo dijete, tako je mene kao odraslu ženu izgradio lepavinski Otac Gavrilo. Fali. I osjeća se to, iako on jeste ovdje. Liturgija kasni i iskoristim to vrijeme za razgovor s gđom Spomenkom.  Ona je fina, topla žena koju volim susresti. Duh nam je blizak. Mi smo neobične pravnice. Pravo i teologija, duhovnost su dijametralno suprotni i mislim u objema postoji raspeče. Teče Liturgija. Parče Neba na Zemlji. Nevidljiva prisutnost Božja. Poje Ruskinja. Volim njen milozvučni glas. Naježim se često i navre i poneka suza. Molim milost Majke Božje i Njenog Sina za moje bližnje i za mnoge, zaista pomislim, pomolim se za mnoge. Pomoć Božja svima nam treba. Uživam u druženju s braćom i sestrama. I u ručku. Danas se jede poznati lepavinski grah. Čarolija okusa. Dimitrije će me povesti do Zagreba. Sjedim i ugodno razgovaram do rodnog grada s bratom Stefanom o askezi, zemlji, poljoprivredi..to su nam zajedničke ljubavi i eto nas u Zagrebu. Divan dan. Bogorodice hvala. Zagreb, 25.3.2018. godine

sandras

sandras

 

Zašto Hristos tera trgovce iz hrama?

Trgovci u hramu nisu bili obični prodavci. Dvorište hrama nije postala tek obična pijaca. To su bili trgovci postavljeni na tu funkciju od strane judejskih sveštenika. Bilo je potrebno da se razmeni standardni grčki i rimski novac za jevrejski, hramovni (čist) novac, da bi se mogle kupiti životinje predviđene za žrtve. Dakle, trgovci, razmena novca, mnoštvo životinja, sve je to bilo, možemo reći, po blagoslovu sveštenikâ i u skladu sa bogoslužbenom svrhom. U Jerusalim je došlo oko 400.000 hodočasnika i bila je velika gužva zbog blizine praznika Pasha. I tada Hristos čini nešto što je sveštenicima delovalo kao krajnja tačka Nјegovog višegodišnjeg prkosa njima i «hramovnoj religiji». Navešćemo samo neke primere kada je to činio.
Kontakt sa gubavima bio je zabranjen verujućima, jer su se smatrali nečistima. Isto važi i za mrtve. Hristos nije za to mario (Mt.8, 2-4). On je preminule vraćao u život i bolesne isceljivao. Nekad i subotom, danom strogo zabranjenim za bilo kakav posao. Iscelio je oduzetog, pri tom rekavši da mu se opraštaju grehovi. Ali za Jevreje, samo Bog je mogao oprostiti greh, i to posle  žrtve prinete  u hramu. Hristos, dakle, zaobilazi autoritet sveštenika i hrama, i poručuje: oprošteno ti je. (Lk.5,17-25) Što se sveštenika i «tvrde» struje tiče, Hristos prkosi i odbijajući da posti u određene dane (Lk.5, 33-39). Time što radi subotom stavlja Sebe iznad svetog dana (Lk.6, 1-5).
U mnogim ovim primerima vidimo da je Hristos došao da ruši barijere koje su ljudi postavljali među sobom, i između čoveka i Boga.  Sve te barijere i sva ta udaljenost  je postavljena zbog (gle ironije!)  religijskih propisa (suviše hladno shvaćenih). Hristos poručuje: prihvatite jedni drugi, ne delite se jedni od drugih zbog slepog i licemernog tumačenja Božije reči. O tome govori i priča o milostivom Samarjaninu: dojučerašnji neprijatelj može postati bližnji. O tome govori u Svojim besedama o opraštanju neprijatelju, o ljubavi prema onima koji nas mrze. I Svoje reči će i sam preživeti na Veliki Petak: voleće do samog kraja.
Hristos u više navrata drži čitave govore protiv licemerja sveštenika, fariseja i knjižnika (Lk. 11, 37-54). A kad govori kako će hram razoriti i Sam ga sagraditi za tri dana, to je zvučalo kao otvorena hula na hram i sve ono što on predstavlja.
Naravno, znamo da je Hristos izuzetno poštovao hram. Kao verujući Jevrejin, u njemu se obrezao, u njemu su prineli i žrtve za Njega, prilikom čega se susreo sa starcem Simeonom.  Nalaže nekadašnjem gubavcu da se pokaže u hramu (Lk.5, 12-16). U hramu je još kao dečak ostao nekoliko dana u razgovoru sa sveštenicima i u više navrata ga posećuje u hodočašćima i naziva domom Svog Oca. Niko, dakle, ne spori veliko poštovanje i ljubav koju je Hristos imao prema hramu. On ne istupa protiv hrama kao takvog, Оn istupa protiv toga što dom molitve pretvaraju u dom trgovine. Istupa protiv pretvaranja molitve i bogosluženja u biznis, u sujeverno doživljavanje obreda. Istupa protiv pokušaja «trgovine» Bogom.
Cepanje hramovne zavese prilikom Hristove smrti je upravo jasan pokazatelj sklanjanja pregrada između čoveka i Boga. Zavesa više ne deli ljude od Svetinje nad svetinjama, svi su dobrodošli u nju (u Carstvo nebesko). Kad god se Hristos protivio hladnim religijskim propisima, On je to činio smisleno, ne da ukine Stari Zavet – već da ga ispuni, da skloni sve moguće prepreke među ljudima, i sve prepreke između ljudi i Boga.
Prenesimo Hristovo delanje na današnje okolnosti. Zavese smo vratili na našu svetinju nad svetinjama, na oltare. Iako pristup hramu nije zabranjen «nečistima», mnogi sveštenici Pričešće  zabranjuju ukoliko mu nije prethodio tačno propisan post.  A ima ih koji ne dozvoljavaju ni ženama u menstrualnom ciklusu da uđu u hram, jer su – «nečiste». Nemamo menjače novca, iako mnogi kupuju sveće i relikvije jednakim, sujevernom žarom, kao nekad što su kupovane životinje za obrede. Gužva i trgovina naročito su veliki o praznicima. Zamenimo grlice i janjad osvećenom vodom ili badnjakom i dobijamo istu logiku: «trgovina» sa Bogom. Posedovanje Božijeg blagoslova na vidljiv, fizički način. Nešto zbog čega vredi stajati u gužvi, u hramu. Ne zbog molitve, ne zbog susreta sa Bogom, već zbog obreda kao takvog i zbog vidljive projave naše pobožnosti u vidu flaše vode /parčeta drveta (grlice/janjeta).
Hristos je doneo rat i mač (Mt.10, 34-38) jer mnogi nisu spremni da pristanu na bliskog Boga, Koji je tu i ka Kojem ne postoje prepreke, pregrade, ni posrednici. Hristos je jedini Posrednik između Boga i ljudi (1.Tim. 2,5). Da ovaj tekst ne bi bio protumačen u pogrešnom kontekstu, ističemo da ustrojstvo Crkve, njeno bogosluženje i delatnost u svetu nisu uopšte upitni, niti predmet sumnje. Ono što je naša dužnost jeste da imamo zdravu samokritičku svest i čitamo Pismo u kontekstu našeg vremena. A naše vreme kao da ponovo želi da izgradi prepreke, zabrane, da nas podeli na čiste i nečiste, ili na narod i sveštenstvo;  da nas usmeri ka tome da postavljamo račun sa Bogom («daću ti, daj mi»), a ne da Mu se sasvim predamo, srcem skrušenim i smirenim.
Zašto je, dakle, Hristos, ispreturao tezge u hramu?
Zato što  u hram ne dolazimo da bismo dogovarali posao, ni da bi gomilom rituala zamenili Boga.
U hram dolazimo da bismo bili sa Bogom. (Stavro4People)

Stavra 1989

Stavra 1989

 

I fanatici pevaju OSANA

Hrista su dočekali radosno, uz vesele povike, kao cara, a pet dana kasnije su zahtevali Nјegovu smrt.   Vrlo je verovatno da su i mnogi koji su na Cveti pevali „Osana sinu Davidovom“  - na Veliki Petak vikali „Raspni ga, raspni“. Kako je to moguće?
Prvo, nisu imali snažnu veru u Hrista, ni jasnu svest šta je Mesija prizvan da učini.  Bukvalno su tumačili slovo Pisma, i to u duhu tada žive tradicije koja je priželjkivala političkog oslobodioca i novog cara Davida. Kad drvodelja iz Nazareta nije učinio ono što se od Nјega očekivalo, tj. kad nije podigao vojsku i zagovarao oslobodilački rat, mnogi su odustali od NJega i osetili se izdano. Isus je izneverio verski zanos mnogih svojih sunarodnika, odudarao je od ideje Mesije koji su mnogi stvorili zbog društvenih okolnosti i ličnog nezadovoljstva. I nezadovoljstvo je poraslo. Hristos nije ono što su smatrali da im je potrebno, dakle, On ne može biti njihov Spasitelj. On je lažov i bogohulitelj, nudi spasenje koje njima ne odgovara.
Drugo, vidimo da se takvim ljudima lako upravlja i da im se lako nameću tuđe predstave dobra i zla, vere i nevere. „A prvosveštenici i starješine nagovoriše narod da ište Varavu, a Isusa da pogube.“(Mt. 27,20; isto Mk. 15,11) Sveštenici su lako našli lažne svedoke (Mt. 26, 59; Mk. 14, 55 -56) i potrebnog izdajnika. Kako? Zašto? Zato što su bili ubeđeni da služe većem dobru. Oni su bili apsolutno sigurni u ispravnost svojih postupaka. Bilo je bolje da jedan čovek strada, nego ceo narod da strada zbog njega (Jn. 11, 47 – 57). Hristos je za njih bio potencijalni  verski raskolnik i politički vođa.  Novi neredi, u već nesigurnim vremenima, to im nije bilo potrebno.  Sveštenici su smatrali da imaju svetu dužnost da održavaju mir, vode dijalog sa inovernima i rešavaju probleme unutar svoje zajednice.  Isus Nazarećanin se izdavao za učitelja vere, imao je mnogo sledbenika, unosio je nov duh u viševekovno, ustaljeno ponavljanje pravila i obreda. Bio je unutrašnji problem i sveštenici su smatrali da su pred  Bogom odgovorni da taj problem reše.
Treće, kad spojimo labilne vernike, tj. tradicionaliste-nacionaliste, sa čvrstom manipulacijom prvosveštenika obolelih od božijeg kompleksa, dobijamo masu koja više ne razlikuje istinu i laž, žednu krivca za njihovo nezadovoljstvo i nesreću (koje su sami stvorili).
Nastojanje da se Hristos lažno optuži, da se ponizi, ismeje, izruži i mučki ubije jasna je slika onoga što i danas prolaze mnogi  hrišćani.  Dosledni Hristovi sledbenici naviknu da oni koji ih tapšu po ramenu budu oni koji kasnije prouzrokuju njihov pad. A hrišćani nedosledni  Hristu postupaju isto kao judejski prvosveštenici, opijeni religijskom formom. I žive kao oni koji nasednu na njihovu priču o Bogom opravdanom preziru i nasilju.
Imamo mi i dalje fanatike koji danas viču «Gospodi, pomiluj», a sutra «Anatema!». Danas pevaju «Dostoin» na tvom rukopoloženju, a sutra pišu protiv tebe žalbe episkopu. Danas te pozivaju da dođeš na Liturgiju, a sutra ti nalažu epitimiju jer si jeo sardinu za vreme Vaskršnjeg posta. Danas se nazivaju tvojim prijateljima u Hristu, a sutra ostaneš bez posla jer su te lažno optužili.
Hristova tragedija je tragedija svih nas, ali vidimo da NJegova tragedija nije očajna i bezizlazna. Na kraju uvek, u Nјemu, pobeđuje Život i Istina. I to je ono što u ovim praznicima slavimo. Ali ni ljudsku glupost i dvoličnost ne treba da zaboravljamo. Da ne bismo i sami od vernika postali zaluđenici, i od služitelja uvek žive i nove Istine postali nasilni čuvari viševekovnog mrtvog slova.
Kad sutra u ruke uzmemo vrbine grane, to nije puko poštovanje etno običaja, već radosno dočekujemo Spasitelja. Kad vrbu stavimo pored ikone, obećavamo sebi da nećemo sutra protiv nikog dizati glas «Raspni ga, raspni», ma koliko bio drugačiji od nas i ma koliko smatrali da vređa naš osećaj vere. Jadna je i prejadna naša vera ako treba da je branimo nasilnom rečju i nasilnim delom.
Sa željom da svi prihvatimo odgovornost koja leži u radosti praznika, želim vam mir, ljubav i hrabrost u Hristu.    

Stavra 1989

Stavra 1989

 

Vaskrsnji post

Vaskrsnji post
Ljeta Gospodnjeg 2018. godine za vrijeme Vaskrsnjeg posta kada sva nasa dusa i cula treba da streme Gospodu moju porodicu su snasle nevolje koje bi gotovo svakoga slomile. Dugo vec znam da ostajem bez posla i duboko vjerujem da to jeste s Bozjim promislom, ali kada se priblizavao dan rastanka od bankarstva dolazila je i neka tuga zbog rastanka od kojecega, od ljudi, prostora, cvjetasto isaranih škara ili pogleda na Sljeme. Nisam se uspjela ni pribrati na Krstopoklonu nedjelju tata je dozivio i prezivio srcani infarkt. Dok sam satima sjedila na hitnoj i razmisljala o kojecemu svaki susret s ocima mog oca mi je posebno tesko padao. Nikada u životu nisam vidjela tugu koju sam tog dana vidjela u njegovim ocima. Znam, ostat ce u mojim sjecanjima dugo. Moguće zauvijek. Samo sto smo malo nadosli mama me nazvala iz ambulante i rekla da joj ne mogu spustiti tlak i da je moram voditi na hitnu. Opet noc, samoca, cekaonica i nada da ce biti dobro. Vratile smo se kuci u gluvo doba noci. Obje izmucene, ja u strahu jer sam kuci ostavila bolesnog tatu. Moja kćer se samo spusti u hodnik i cuje ga da spava. Dijete se boji i ove nevolje utjecu i na nju. I to meni kao majci donosi tugu. Postim i molim se. Ne kao molitveno pravilo niti kao forma, molitva je ovog posta postala sastavni dio mene, tece neprestano kroz moje misli, moje srce i moje usne. Bogu hvala sto imam Oca Mihaila i sto je dosao i donio ikonu Svete Matrone koju je mama izvezla i Svetog Nikole kojeg sam kupila na Meteorima, a koje su stajale u oltaru naseg zagrebačkog manastira Svete Petke. Osvestao je vodicu i ikone i donio je Pashalnu radost u kucu. Tata stalno trazi vodicu s okusom i mirisom bosiljka i pomazujem ga Svetim uljima koje imam. Bogu hvala sto imam u sebi hriscansku radost da blagodarim Gospodu na svemu i da se radujem danu Vaskrsenja Hristovog kojeg nadam se ovog ljeta i jos mnogih ljeta  dočekati u ljubavi moje male obitelji. Sutra nadam se pokloniti ikoni Bogorodice Lepavinske koja je nas dom i utočište ovdje, gotovo u susjedstvu. Bogu hvala na svakom udahu i danu koji mi je podario. Maleni smo i nesvjesni koliko smo krhki i nemocni bez ljubavi Bozje.
Amin.

 

sandras

sandras

 

SVETA PETKA

SVETA PETKA   Mi, ljudi, vrlo često se pitamo da li su neki događaji u našim životima slučajni ili su oni ipak vođeni nekom nevidljivom rukom. Rukom Božjom. Takva pitanja i sama sebi često postavljam, kako za one lijepe događaje tako i za one manje lijepe. Sveta Petka je tiho i nečujno ušla u moj život i kroz vrijeme mi je postala izuzetno značajna.   Ima sad već više od desetak godina kako sam po prvi puta posjetila baku i rodbinu u Srbiji, a nakon čega sam intenzivno krenula u manastir Lepavina gdje sam i vidjela natpis da se petkom u Zagrebu u manastiru Svete Petke čita Akatist. U tom trenutku nisam ni približno znala što je to Akatist. U doslovnom prevodu s grčkog jezika to znači stajati u molitvi.   U to vrijeme moja voljena tetka Ranka uz koju me vežu divna sjećanja na djetinjstvo koje je rat nepovratno i zauvijek prekinuo i nakon čega je nastala jedna ogromna rupa i praznina u mom životu je bila na rubu života i smrti. Njena bolest je često tjelesno u potpunosti onemoća. Osjetila sam silnu želju i potrebu da pronađem taj zagrebački manastir. Zagreb je moj rodni grad. Iako ne poznajem svaku ulicu, poznajem njegovu dušu i građu. Tako sam jednog hladnog decembarskog petka odlučila pješice krenuti od stajališta Črnomerca put Svetog Duha i Svete Petke. Popela sam se visoko na brdo i ušla u kapelicu gdje je Otac Mihailo čitao Akatist. Bila sam neizmjerno uzbuđena i nekako sam se nelagodno osjećala, drugačija od svih drugih. Pomalo krenula sam u manastir sve češće i tako je Sveta Petka neizostavno postala dio mojeg duhovnog života. Svetiteljka kojoj vrlo često uznosim molitve za moje bližnje. Mjesto gdje sam upoznala veliki broj prekrasnih žena jer nekako najčešće, upravo žene, mole se Svetoj Petki. Isto tako upoznala sam i Oca Mihaila koji se neumorno već godinama trudi da svoje široko znanje prenese na nas male ženice i ljude.   Jednom prilikom osjetila sam neizmjernu potrebu da se poklonim Moštima Svete Petke i tada sam razmišljala kako ću ja to ostvariti. Rumunjska i Jaši nisu tako blizu i nije meni jednostavno tamo doći. Ni do danas nisam uspjela otići. Možda nikad i neću. Prepustit ću to volji Božjoj, ali sasvim slučajno Gospod me udostojio da se poklonim djeliću Moštiju Svete Petke. U nekom trenutku našla sam se na kavi u Beogradu s mojim beogradskim prijateljicama kad jednoj od njih dolazi sms da se još tog dana djelić Moštiju Svete Petke nalazi u parohijskog Crkvi u Inđiji. Vrlo brzo smo odlučile i otišle do Inđije pokloniti se Moštima Svete Petke. Od svega lijepog u Inđiji i hramu najdublje u sjećanju mi je ostao jedan dječak koji se neumorno i s puno ljubavi molio pred Svetiteljkom za svoju, kako sam tamo načula, bolesnu majku.   Ovdje, u našim krajevima hramovi Svete Petke su često ruševni i nose teška sjećanja na patnje ljudi. Jedan od takvih hramova se nalazi između Kostajnice i Dubice i obišla sam ga sasvim slučajno jedne godine oko Božića. Na livadi ispred ruševnog hrama bili su tragovi paljenja Badnjaka. Hrama odavno nema, ali vjera je još uvijek ostala. I to je ono najbitnije.   Drugi hram Svete Petke nalazi se na groblju u Skradinu. Obišla sam ga jedne ljetne večeri u društvu moje kćeri i prijateljice. Bio je zatvoren. Bijel. Čist u svojoj bjelini. Miran i spokojan u svojoj čistoti i bjelini okružen drevnim grobovima i biljem opojnih mediteranskih mirisa. Veliki mir sam osjetila na tom mjestu i često u mislila odlutam upravo tamo. Mira nam svima nedostaje. Pa ponekad je potrebno odlutati misleno na mjesta koja donose mir za kojim čeznemo.   Treći hram se nalazi na Kordunu, u mjesto Kolarić i nosi svoju najveću tugu i patnju jer je u njemu postradao veliki broj nedužnih ljudi. Tamo moja prijateljica često nosi bijelo cvijeće iz ljubavi prema Svetiteljki i onima koji su nedužni nestali, ali žive u našim sjećanjima i molitvama.   Na dan kad se praznuje Sveta Petka, Ona, sve nas zagrebačke žene koje joj se kroz godinu molimo, nekako na čudestan način prizove i okupi oko manastira. Uvijek veliki broj žena, uključujući i mene, prinese koljivo i kolač Svetiteljki za zdravlje naših bližnjih kako živih, tako i upokojenih. Žene su te koje su od Boga prizvane na iskazivanje ljubavi, a u našem malom manastiru svakako trebamo se ugledati i na ruske monahinje koje su ovdje živjele u prošlosti i brinule o djeci. Nikako ih ne smijemo zaboraviti u našim sjećanjima i molitvama.   Moja želja je da bi nas Sveta Petka još mnogo godina okupljala u Njenom zagrebačkom domu pa i mnogo, mnogo godina nakon što naše duše odu Gospodu neke nove hrišćane i hrišćanke...  

sandras

sandras

 

Апо

Ἐγώ εἰμι τὸ Ἄλφα καὶ τὸ Ὦ, λέγει Κύριος ὁ Θεός, ὁ ὢν καὶ ὁ ἦν καὶ ὁ ἐρχόμενος, ὁ Παντοκράτωρ.

Vladan :::.

Vladan :::.

 

MOJ SUSRET SA MANASTIROM LEPAVINA

MOJ SUSRET SA MANASTIROM LEPAVINA  Uz sjećanje na moju pokojnu baku Stanu, djetinjstvo i miris tamjana u bakinoj kući najintenzivniji doživljaj pravoslavne mistike je za mene susret sa manastirom Lepavina. Moj prvi odlazak tamo bio je sada već daleke 2007. godine. Tadašnji susret sa manastirom nije iščeznuo iz mojih sjećanja, kao niti umilni liturgijski glas upokojenog igumana ove svetinje, arhimandrita Gavrila. Upravo taj prvi susret ulaska u lepavinsku Crkvu ostao je duboko zapisan u mojoj duši. Kroz godine puno sam lutala i još uvijek lutam tražeći sebe i svoj put. Nekako uvijek s radošću i čežnjom vraćam se Lepavini koja je moj duhovni dom. Moje utočište. Moj bijeg od realnosti i stvarnosti i moj prelazak u neku drugu stvarnost. Tako je bilo i prošle subote, poželjeh susresti se sa Svetinjom i monasima koji su mi unatoč susretima sa mnogim monasima ostali nekako jedinstveni, neponovljivi i unikatni. Neka mi svi drugi oproste, ali ipak lepavinski monasi su mi nekako najdraži. Kako ne bi i bili, jer otac Teofan se toliko puno trudio oko mene u mojim počecima koračanja kroz duhovnost. Prenosio je na mene svoju ljubav prema pravoslavlju kroz nešto nama zajedničko, kroz ljubav prema knjigama. Knjige su moja druga realnost. Ili moj bijeg od tuge života, uglavnom ka radosti. Krenula sam ranom zorom vlakom iz Zagreba, putem promatrala, susretala cvjetove suncokrete. To je moj najdraži cvijet. Sjećam se kako je moja kćer prije par godina tražila od susjede Marice da nam da sjeme, rekavši joj: "moja mama voli Suncokrete". To je istina, jer oni unose neku Svjetlost i radost u moje biće, tako veliki uvijek su nasmijani. Stigla sam jednim komfornim vlakom do Lepavine. Putem su mi stale i povezle me dvije žene iz Čakovca, tako je pisalo na registarskim tablicama njihovog automobila. Odmah mi se učinio njihov naglasak interesantnim, drugačijim, ali tek kad je jedna od njih pozdravila psa po ruskom "privet", shvatila sam da su Ruskinje. S onom razgovorljivijom sam tijekom dana razgovarala na ruskom, pohvalila me. Ta pohvala mi bude draga. Ruski jezik je moja velika, velika ljubav. Tako je bila simpatična. Rekla je da je jednako njena "rodina", i Rusija i Hrvatska. Tako je ispravno. Zapalila sam sveće za sve one koji su mi u srcu. Počela je Sveta Liturgija, tračak Neba na Zemlji. Koje blaženstvo, pogled mi leti s ikone Bogorodice Lepavinske do Bogorodice Iverske koju moja kćer nekako čudesno oduvijek voli. Čovjek ne može, a da ne bude sretan. Pričestili smo se i poklonili ikonama. Uslijedilo je kratko druženje i kava. Potom molitva za nas i naše bližnje, za zdravlje. To je ono najpotrebnije svakom biću, a sve ostalo nekako bude. Trebalo je i ručati, malo sam okasnila. Čekali su mene. Sramota. Takve stvari nisu meni baš uobičajene, ali dobro, mogu nekad i ja malo zakazati. Poslije ručka ispovijedao me otac Vasilije. Nije da se često ispovijedam u Lepavini, svega nekoliko puta za ovih deset godina i nekako pred Svetinjom Majke Božje uvijek pred lice Božje izađe ono najskrivenije, najmračnije u mojoj duši, mojem biću. Trenutno je to odgoj kćeri, stalno pitanje lebdi nad glavom, gdje sam i zašto sam toliko pogriješila. Cijelu sebe sam dala tom djetetu. Rekao je otac Marko pred Liturgiju: "to što Vam je ona iznadprosječna u školi, to Vam ništa ne znači. Takvi najlošije prođu". Znam ja to i sama, zato je želim izvesti na put. Suprotstavlja mi se. Meni najviše. Ima osjećaj da je želim kontrolirati, a to nikako ne želim. Samo je želim usmjeriti, a ona misli da je odrasla, da sve bolje zna od mene. Kaže Otac na ispovijedi, ne smijete joj govoriti u gnjevu. Pa ja nikad niti nisam gnjevna. Ona jeste. Tražite priliku da joj govorite. Trudim se. Zaista se trudim. Biram riječi kojima joj se obraćam. Nekad je to naporno, zamorno. Nema mi druge, no da je predam na milost Božju. Vapijem Ti Bogorodice, sačuvaj moje dijete od sveg zla ovog palog svijeta. To mi je jedina istinska ovozemaljska želja, sve ostale su tako, usputne i manje bitne. Biti majka je meni najvažnije. Sve jasnije vidim svoje životne promašaje. U pauzi uočila sam jednog brata na grobu oca Gavrila. Velik čovjek tjelesnom pojavom, a tako malen, povijen uz krst oca Gavrila. U tom trenutku i sama sam odlučila otići do groba našeg dragog Oca Gavrila. Nikad nisam odlazila iz manastira bez njegovog blagoslova. Cjelivah i sama krst na grobu Oca Gavrila uz želju da me se sjeti i na Nebu. O, kako smo mi često glupi i ograničeni. Ja prva. Koliko sam putovala i koliko duhovnika susrela, a kao tele sam ja hodala okolo. Sad kad razmišljam, da li sam trebala neku dublju poruku uzeti za sebe, ne znam. Sigurno sam i tu promašila. Otišla sam sa ocem Teofanom i sestrama u okolini da kupimo lubenice, paradajz i još poneko povrće, kod ljudi koji su u posljednjem nesretnom ratu mijenjali kuću. Došli su iz Rume koja je meni tako tužna. Lijepa im je kuća ovdje, ali oni pate za svojim domom. To je tako normalna i prirodna pojava. Svi volimo svoj dom. Otac Teofan je u nekom razgovoru usput rekao da on ne zna kako bi živio tamo gdje su samo Srbi. Tako ga volim, volim ga zbog te njegove ortodoxie, zbog toga što nije nacionalan, jeste, ali to mu nije primarno. Primaran mu je Hristos i zato je on meni tako velik. Vratili smo se u manastir i pojeli kremšnite. Neki su pili i kavu, ja nisam, iako bi htjela. Uslijedio je Akatist Počajevskoj ikoni Majke Božje. Nadam se i Njenom Pokrovu u odgoju moje kćeri i pronalasku mojeg puta: Puta, Istine i Života. Kasnije popodne vratih se kući. Sretna. August, 2017. godine

sandras

sandras

 

Jasenovac

Jasenovac   Sama sebi mogu postaviti pitanje, zašto uopće odlazim u Jasenovac? Ovaj puta praznuje se dan Novomučenika Jasenovačkih, a odgajana sam da uvijek svakome znam iskazati poštovanje. Minimum koji svatko tko je ikad hodao ovom zemljom zaslužuje. Odlazim jer volim Mati Serafimu i njeno sestrinstvo. Želim im radom bar malo pomoći. Navečer kasno pred odlazak na spavanje otišla sam do Crkve. Monahinja Marija lijepo je uredila Crkvu. Postavila je cvijeće oko ikona, kivota gdje su Mošti Mučenika. Kameni kivot novost je u Jasenovcu. Poklonim se onako kako su me drugi naučili da treba, nakon čega naslonim čelo na kivot i tražim milost, oprost. Ne mogu se odvojiti od kivota. Teško mi bude. Ta tuga se teško izražava. Odlazim spavati kod bake Ljube. Često spavam kod nje. I primjećujem neku razliku u odnosu na spavanje u samom manastiru. Razmišljam da li zaista to osjećam ili uobražavam. U manastiru se osjećam mirnije i spokojnije dok spavam. Ovdje spavam u nekom polusnu između jave i sna, neka čudna hladnoća prolazi kroz moje kosti, jeza koju osjećam ponese se i kući i još dugo je osjećam. Prisustvujem Liturgiji, poje hor i loše je ozvučenje. U pravilu ne volim masovnost, ali to je dan kad svi treba da se ovdje poklonimo. Pomalo sam tužna jer nisu došli mnogi za koje mislim da bi danas trebali biti ovdje, ali tko sam ja da uopće bilo što mislim. Monahinje su se bogato priprimile da prime narod. Brižne su i pune ljubavi. Ja, koja nimalo nisam vična konobarenju šetam između mase ljudi i dvorim ih pitama i kolačima. I zamječuju ljudi da sam drugačija. Pitaju me odakle sam. Svaki drugi pomisli da sam Ruskinja..nisam.. Srećem i mog prijatelja. Pomalo je tužan, barem je meni takav njegov izraz lica. Neizmjerno sam mu se razveselila. Malo imam prijatelja u Hristu. Osobito muških. Osjećam ga sebi bliskim. Kaže da se trebam više smijati. Zaboravila sam se smijati. Nekad sam se puno smijala i to je bilo moje oruđe u svijetu koji me okružuje. Možda sam ipak najviše sama kriva što sam izgubila tu neposrednost, spontanost i osmijeh. Pomalo odlaze ljudi i mi pomalo padamo s nogu od umora. Mati kaže, stani i odmori i tako smo nekako zastali, zasjeli i zapričali se s monahinjama iz manastira Lešja. Lijepo i ugodno popodne. Uvijek ponešto mogu naučiti. Mlada monahinja Serafima iz Lešja je rječita, bistrog uma, još bržeg zaključivanja i povezivanja. Pomalo neobično živahna za monahinju. Karakter je nešto čime se rađamo. Još jedna noć kod bake Ljube. Hladnoća i jeza u mojim kostima. Ujutro rastanak od Mučenika. Iznova naslanjam glavu na kivot i osjećam tugu, težinu. I sad mi teku suze. Ako me zapitaju u uredu zašto plačem, što ću im reći? Oni tu tugu ne osjećaju. Ljudi često ignoriraju Jasenovac, a Jasenovac jeste Golgota, kako reče Vladika Jovan Slavonski. Velika Subota koja se osjeća samo na taj dan u Jerusalimu..to se ovdje osjeća uvijek...Odlazimo za Pakrac. Manji broj ljudi se sakupio ovdje da se osvešta kapela Vladičanskog dvora posvećena Blagovestima u kojima kako reče Vladika su se vjenčavali i krštavali mnogi Pakračani. Osvešta je Vladika Georgije iz Slovačke ili Češke (nisam u potpunosti sigurna, ali mislim da su obje zemlje u njegovoj jurisdikciji). Molitva me podsjeća na molitve na Skadarskom jezeru. Prave, duboke, tople, monaške..Na zidu je i ikona Svetih Kirila i Metodija koji na sebi svojstven način povezuju sve slovenske narode. Još jučer u Jasenovcu stala sam u red da se Pričestim kod ovog tako mladog, jednostavnog, toplog Vladike neobično lijepih plavih očiju. Jednostavno neke ljude sebi osjećamo bližima bez nekog racionalnog razloga. Tako sam doživjela Vladiku Georgija. Ova Liturgija je bila tako Nebeska. Pogledavam još jednom na ikonu slovenskih prosvetitelja. Zamolim ih da pomognu mojem djetetu u ovoj školskoj godini. Eparhija je dobila i Smolensku ikonu Bogorodice na dar od ruskog Vladike. Maleni i spori su koraci obnove ratom razrušene i razrovane eparhije, ali svaka molitva srcem uzenesena Gospodu nas približva Tvorcu Nebeskome. Vraćam se kući i nosim Mučenike sa sobom, uvijek i svuda..u srcu...

sandras

sandras

 

U POHODE NIKOLI TESLI..GOMIRJU

U POHODE NIKOLI TESLI..GOMIRJU Subota. Hladno novembarsko jutro. Danas su Zadušnice. Autobus žena kreće iz Zagreba put Smiljana. U Karlovcu pridružuje nam se još jedna grupa žena. Do mene sjeda fina, stara baka..profinjena gospođa. Tijekom dana ispričala mi je pregršt doživljaja iz svog života. Naučila me mnogo. Najviše oprezu kojeg meni poprilično nedostaje. Na kraju dana mi je očiju punih suza rekla da sam joj otkriće. Meni je najvažnije da budem dobra prema drugim ljudima. To je jedina “titula” kojoj težim. Energije su nam se poklopile. Jednostavno je to tako, neki ljudi su si bliži. Onako, na prvu. Fizika mjeri tu energiju, ali to je disciplina o kojoj malo znam. Moja kćer je dobra u fizici. Moj ponos ili sujeta. Ne znam. Tanka je linija. Ali, malo mama se može pohvaliti činjenicom da im je dijete dobro baš u fizici. Idemo tamo gdje se je rodio onaj koji o tim energijama je daleko više, najviše znao. Stigli smo u Smiljan i ulazimo u Crkvu. Bit će Liturgija, po prvi puta u prisutnosti većeg broja ljudi, više od dva vjernika. Tužno. Beskrajno tužno, pa i sramotno. Zapalila sam sveću i za Nikolu Teslu i pitam samu sebe..Bože, kako mi to do sada nikad nije palo na pamet, da i njemu ponekad zapalim sveću. Liturgija teče i razmišljam kako je tu nekad davno, u Crkvi Apostola Petra i Pavla trčkarao dječak Nikola Tesla dok je njegov otac Milutin služio Liturgiju..i besedio, kažu da je bio izvrstan u besadama. Vjerujem da jeste. Isto tako vjerujem da je Nikola Tesla bio živahno dijete. Takvi su inovativni ljudi. Barem se tako meni čini. Po završetku Liturgije Otac Dragan je održao i parastos. Takav je dan. Sjećamo se naših mrtvih predaka. Odlazimo u Memorijalni centar Nikola Tesla. Gospođa koja nas je vodila je bila vrlo ugodna, pristupačna s namjerom da nam što više prikaže iz života i inovacija Nikole Tesle. Ima nekoliko godina da sam ovdje dovodila moju kćer pa mi sam centar nije novost..gledala sam i film već ranije. Za vrijeme filma izdvojila sam se na rub dvorane. Meni je potrebna ta samoća da saberem misli i doživljaje, emocije. O samom Nikoli Tesli moglo bi se pisati i pisati...ovaj moj maleni tekst ne bi bio dovoljno da kažem o njemu dijelić onoga što čovječanstvo treba o njemu reći, ali svakako to čovječanstvo treba mu prije svega biti zahvalno na svemu čime nas je zadužio. Baka s početka moje priče je rekla da joj u samom centru nedostaje kafeterija da složi dojmove. Slažem se u potpunosti. Neka kava i lički uštipci dobro bi došli. Uštipci su nešto na što se svi Ličani tako ponose. Meni navikloj na delicije moje mame ti uštipci budu simpatično smješni, ali to je nešto što su ti ljudi ponijeli širom svijeta kao osjećaj topline na škrti, prelijepi kraj iz kojeg su potekli. Da, škrti krajevi u kojima su živeći stoljećima razvili sposobnost preživljavanja u svim mogućim i nemogućim uvjetima. I sama to imam nasljeđeno iz bosanskih planina. Upornost, tvrdoglavost i dosljednost uz zagrebačku mekoću. Kćeri sam kupila autobiografiju Nikole Tesle. Ljubav prema knjigama sam joj usadila još u ranom djetinjstvu. Sebi sam uzela majicu s likom Nikole Tesle..mama me odmah s vrata pitala gdje ću ja to nositi.. Ovdje. Ponosno. Ionako, Nikolu Teslu doživljavam van konteksta nacionalnog, on pripada čovječanstvu u cjelini, a i znam da ću se opet naći u prilici po tisuću i prvi puta da “pravdam” narod kojem po majci dijelom i pripadam. Glupo, ali tako jeste...ljudski umovi su često ograničeni, a eto i od Nikole Tesle trebamo naučiti se bezgraničnosti misli ljudskog uma...Pomalo napuštamo Liku. Iz jedne ljepote odlazimo u drugu, malo drugačiju, ali isto lijepu...Gorski kotar i manastir Gomirje. Ranije sam često odlazila u te krajeve, ali eto sad dugo nisam bila...dvije i pol godine je prošlo od Teodorove subote kad sam posjetila gomirsko monaštvo. Malo me peče i savjest, stari su i uvijek su me lijepo primali. Ponekad im pošaljem po nekome tko odlazi u manastir Gomirje neku sitnicu. Ne što je to nešto vrijedno. Moje mogućnosti su malene, ali želim im pokazati da mislim na njih i da su mi vrlo bitni. Otac Mihailo nas je lijepo primio i ispričao puno o povijesti samog manastira, značajnim ličnostima koje su ovdje živjeli od Josifa Rajačića, Save Mrkalja do monaštva koje je postradalo u II svjetskom ratu....ovdje je i grob Vladike Simeona Zlokovića na čijem prenosu Moštiju sam bila jedne novembarske, snježne nedjelje i upoznala neke ljude s Banije koji su mi postali i prijatelji..izgrlila me i Mati Paraskeva, njena toplina mi uvijek da snagu za neka nova jutra i dane..puno je ovdje dragih ikona, ali meni nekako najdraža je ikona Svetog Save Gornjokarlovačkog..pred Njim uvijek zastanem. Mučeništvo je vrijedno pažnje, ljubavi, divljenja...malo hrišćana je pozvano na takvu končinu...vraćamo se kućama...Karlovac, Zagreb...ostaje lijepo sjećanje i molitva koja odjekuje, para Nebesa iznad Smiljana i odlazi Gospodu...za sve onih kojih više nema...

sandras

sandras

 

MIRNA REINTEGRACIJA

U zadnje vrijeme definitivno previše razmišljam i postajem sve ranjivija. Ovih dana tek poneki osvrt sam pronašla u sredstvima javnog objavljivanja na temu mirne reintegracije. Ta tema me je potakla na ova razmišljanja. I osvrt divnog čovjeka Drage Pilsela na jučerašnje ubojstvo na Kosovu koje je on doživio kao “rafal u mir”.   Svi koji me poznaju isto tako znaju da sam dijete miješanog braka. Kao takva kroz gotovo cijeli svoj život doživljavam previše neugodnosti i vrlo rijetko sam kod jednih i drugih prihvaćena. Kao obitelj, priznajem, opstali smo samo zato što je vladala velika ljubav između mojih roditelja. I za mene je to najznačajnije da sam dijete ljubavi. Ja sama nisam to u svom životu ostvarila, nizala sam samo promašaje. Znam razliku.   Odavno mene muči tema mira i rata. Tema mojeg diplomskog rada je bila Naknada ratne štete u teoriji i pravu RH, kod prof. Jasne Omejec. Dobila sam peticu. Bila sam šokirana tada, a šokirana sam i danas nakon dvadesetak godima tom visokom ocjenom jer sam diplomski napisala za jedan vikend i gđa sutkinja je profesorica koja je rijetko dijelila petice. Valjda onda ima nešto soli u toj mojoj glavi, iako emocije su uvijek te koje nadvladaju moj intelekt. Uglavnom, moj diplomski započinje rečenicom “Riječju “mir” izražavamo jednu od najdubljih težnji i nada čovjeka. U ljudi je potreba za mirom postala toliko snažna da ..ne čudi što je ostvarenje mira postalo primarni politički cilj”, tako nas uči prof. Dr. Olivera-Lončarić-Horvat. Gdje je svijet pa i naša domovina u svemu tome? Težnji ka miru.   Iako je Podunavlje reintegrirano u hrvatsku državu prije jako puno godina, vrlo često mi se čini kao da taj rat nikada nije niti okončan. Mržnja i netrpeljivost svakodnevno sve više rastu. Meni kao dijetetu jednog takvog braka ta mržnja svaki dan postaje sve nepodnošljivija. Priznajem, od svega izrečenog u zadnjih tridesetak godina mene osobno je najviše pogodio tekst banjalučkog novinara Pejakovića s naslovom Miješano meso. Toliku količinu mržnje sam rijetko osjećala. Doslovno, kao da mi miješani nismo uopće ljudi. Užasno dugo sam patila zbog toga. Moje kretanje kroz cijeli život se provlači od Hrvata do Srba pa nazad i tako u krug. Kao dijete odlazila sam na katolički vjeronauk i osnovama kršćanstva učila me jedna topla časna sestra. Naučila me je prije svega kulturi ophođenja u hramu i na tome sam joj neizmjerno zahvalna. Kasnije u životu moja duša je tražila neku dubinu, mistiku, odgovore koje nisam nalazila u katoličanstvu i krenula sam za njom tragati u pravoslavlju koje me je svojom ljepotom opijalo. Dugo sam se tu osjećala kao da nisam “od ovoga svijeta”, tako bi se mi kršćani vjerojatno i trebali osjećati, a onda su pomalo krenula razočaranja. Ne u teologiju i ono što pravoslavno učenje jeste, to nikako, nego u ljude. Već duže uglavnom krećem se među Srbima koji me nikada u potpunosti nisu prihvatili kao što to nisu niti Hrvati. U srpskom okruženju prihvaćeno se uglavnom osjećam među hrišćanima pomalo zilotski nastrojenima. U hrvatskom okruženju uglavnom su to lijevo orijentirani ljudi, često alternativci koje vjera kao takva ne zanima, ali u tim krugovima osjećam se ugodno, kao čovjek. Moj doživljaj srpske zajednice u našoj domovini je da se sve više getoizira, a geto kao takav nikako nije dobar jer dovodi do bolesti duha. Čak i unutar tog geta, stvara se podgeto i to puno takvih malih strogo zatvorenih grupica. Politika kao nešto meni primarno nije ni zanimljiva, a i ovakava kakva jesam u tome se nikada ne bi niti snašla. U katoličanstvu sam naučila na milosrđe, oni zaista tome pridaju veliku važnost i svjedok sam mnogih ljudi u nevolji kojima pomaže Crkva. U pravoslavnom okruženju kad se to spomene, uglavnom me dožive kao totalnog bedaka. Ne znam, da li su carica Milica, Mati Angelina ili Sveta Jelisaveta Fjodorovna bile bedaste. Ne znam, neka drugi procjene. U mojim očima su bile velike i takve će i ostati. Kako me vide Srbi u Crkvi, kao zalutalu Hrvaticu u pravoslavlje. Nikada kao dio njih. Tako se i izjašnjavam, kao Hrvatica. Tata mi je Hrvat, rođena sam u Zagrebu i to društvo me je neminovno oblikovalo. Da li je to prepreka da istovremeno budem i pravoslavna? Meni nije. Moj duh tako osjeća i volim sve što je pravoslavno pa i srpsko, ali i dalje se u zajednici osjećam kao da tu ne pripadam. Tako da se svaki dan sve više osjećam kao netko tko ne pripada nigdje. Kao potpuni stranac u vlastitom gradu i zemlji. A o mirnoj reintegraciji, miru u zemlji i okruženju teško da se može i govoriti. O hrišćanskoj ljubavi još i manje. Tko sam i gdje sam u svemu tome, zaista ne znam. Jedino što znam, duboko sam tužna.

sandras

sandras

 

Витацизам/бетацизам

Са српске Википедије о витацизму и бетацизму у српском језику:  Витацизам и бетацизам су два различита изговарања грчких позајмица. Та имена произлазе од различитог начина на којима се изговарало друго слово грчке азбуке , β. На грчком се ово слово изговарало као „вита“, одакле потиче назив витацизам, на латинском је то било „бета“, одакле име бетацизам. Речи са витацистичким, тј. грчким изговором припадају старијој српској традицији, док су речи са бетацистичким изговором модерније и раширеније у модерном српском књижевном језику. Листа грчких слова који имају различит изговор; лево речи изговорене према витацизму и десно према бетацизму. β као в: σύμβολος символ а као б: симбол ε/αι у почетку слова као је αἵρεσις јерес а као е: ἐθική етика η као и κληρός клир а као е κληρικαλισμός клерикализам интервокално σ као с φιλοσοφία философија а као з филозофија χ као х: χειρουργός хирург а као к: χαρακτεριστικός карактеристичан ευ као ев: Εὐρώπη Европа а као еу: еуро αυ као ав: αὑλή авлија а као ау: αὑτοματικός аутоматски οι као и: а као е: οἰκονομία економија ῾ као ∅ ἱστορία историја а као х ὑγιεινή хигијена

Бранко Авдагић

Бранко Авдагић

 

Др Александар Бирвиш

Код нас Срба никада није било пуно преводилаца Светога писма старога завета са старојеврејског језика а један од таквих је био др Александар Бирвиш (1928 - 1915). Др Бирвиш је био врстан познавалац старојеврејског и старогрчког језика, дипломирани теолог (ПБФ у Београду) и баптистички проповедник. Крштен је био у СПЦ и није се на жалост задржао у нашој цркви и често ју је нападао у својим проповедима и текстовима (Бог да му душу прости!), али то не умањује његов велики допринос српској библистици. У прилогу доносим неке његове преводе. Његов препев Псалтира је изузетно леп и певан, али не получује благодат при читању и певању јер је 1) удаљен од изворника а 2) нема благослов Цркве. Било би лепо када би наша помесна Црква оформила једну комисију и прегледела постојеће преводе Светог писма и дала званичан благослов за небогослужбену употребу (читање код куће и за личну молитвену употребу) одређених превода као што је нпр. Бирвишев препев Псалтира или рецимо превод Светог писма од др Лује Бакотића. Тако су у неким земљама урадила Католичка црква. psaltirbirvis.doc Birvis-Postanje.pdf Birvis - Jevrejima.pdf Birvis - Plac.pdf Birvis-Isaija.pdf Didahe.doc evandjelja.rar

Бранко Авдагић

Бранко Авдагић

 

Испуњена пророштва Старог завета о Исусу Христу

На некој протестантској страници сам давно, не сећам се више којој наишао на овај користан списак испуњених пророштава Старог завета о Господу Исусу Христу. Листа пророчанстава из Старог завета која су се ипунила на Исусу Христу. Сведочанство о Месији којега је Бог одредио и послао. Пророштва у Старом завету Нагласак Испуњење у Новом завету И још мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твог и семена њеног; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати. (1. Мој. 3:15) Семе жене А кад се наврши време, посла Бог Сина свог Јединородног, који је рођен од жене и покорен закону. (Гал. 4:4) Кад ће од Аврама постати велик и силан народ, и у њему ће се благословити сви народи на земљи? (1. Мој. 18:18) Обећано семе Авраамово Ви сте синови пророка и завета који учини Бог с очевима вашим говорећи Аврааму: и у семену твом благословиће се сви народи на земљи. (Дела 3:25) И рече Бог: Заиста Сара жена твоја родиће ти сина, и надећеш му име Исак; и поставићу завет свој с њим да буде завет вечан семену његовом након њега. (1. Мој. 17:19) Обећано семе Исаково Авраам роди Исака. А Исак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову. (Мт. 1:2) Видим Га, али не сад; гледам Га, али не изблиза; изаћи ће звезда из Јакова и устаће палица из Израиља, која ће разбити кнезове моавске и разорити све синове ситове. (4. Мој. 24:17) Обећано семе Јаковљево Сина Јаковљевог, сина Исаковог, сина Авраамовог, сина Тариног, сина Нахоровог. (Лк. 3:34) Палица владалачка неће се одвојити од Јуде нити од ногу његових онај који поставља закон, докле не дође Онај коме припада, и Њему ће се покоравати народи. (1. Мој. 49:10) Из Јудиног племена Сина Аминадавовог, сина Арамовог, сина Есромовог, сина Фаресовог, сина Јудиног. (Лк. 3:33) Без краја ће расти власт и мир на престолу Давидовом и у царству његовом да се уреди и утврди судом и правдом од сада довека. То ће учинити ревност Господа над војскама. (Иса. 9:7) Наследник престола Давидовог Племе Исуса Христа, сина Давида Аврамовог сина. (Мт. 1:1) Зато ће вам сам Господ дати знак; ето девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће Му име Емануило. (Иса. 7:14) Зваће се Емануел - "Бог са нама" Ето, девојка ће затруднети, и родиће Сина, и наденуће Му име Емануило, које ће рећи: С нама Бог. (Мт. 1:23) А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу хиљадама Јудиним, из тебе ће ми изаћи који ће бити Господар у Израиљу, коме су изласци од почетка, од вечних времена. (Мих. 5:2) Место рођења - Витлејем А кад се роди Исус у Витлејему јудејском, за времена цара Ирода, а то дођу мудраци с истока у Јерусалим. (Мт. 2:1) Зато знај и разуми: Откада изиђе реч да се Јерусалим опет сазида до помазаника војводе биће седам недеља, и шездесет и две недеље да се опет пограде улице и зидови, и то у тешко време. (Дан. 9:25) Време рођења Христова У то време пак изиђе заповест од ћесара Августа да се препише сав свет. Ово је био први препис за владања Киринова Сиријом. (Лк. 2:1-2) Зато ће вам сам Господ дати знак; ето девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће Му име Емануило. (Иса. 7:14) Рођен од девице А рођење Исуса Христа било је овако: кад је Марија, мати Његова, била испрошена за Јосифа, а још док се нису били састали, нађе се да је она трудна од Духа Светог. (Мт. 1:18) Цареви тарсиски и острвљани донеће даре, цареви шавски и савски даће данак. Клањаће му се сви цареви, сви народи биће му покорни. (Пс. 72:10-11) Дариван од царева (мудраца) А кад се роди Исус у Витлејему јудејском, за времена цара Ирода, а то дођу мудраци с истока у Јерусалим... И ушавши у кућу, видеше дете с Маријом матером Његовом, и падоше и поклонише Му се; па отворише даре своје и дариваше Га: златом, и тамјаном, и смирном. (Мт. 2:1, 11) Кад Израиљ беше дете, љубих га, и из Мисира дозвах сина свог. (Ос. 11:1) Бекство у Египат И он уставши узе дете и матер Његову ноћу и отиде у Мисир. (Мт. 2:14) Овако вели Господ: Глас у Рами чу се, нарицање и плач велики; Рахиља плаче за децом својом, неће да се утеши за децом својом, јер их нема. (Јер. 31:15) Покољ деце Тада Ирод, кад виде да су га мудраци преварили, разгневи се врло и посла те побише сву децу по Витлејему и по свој околини његовој од две године и ниже, по времену које је добро дознао од мудраца. (Мт. 2:16) Глас је некога који виче: Приправите у пустињи пут Господњи, поравните у пустоши стазу Богу нашем. (Иса. 40:3) Обећани Христов претеча У оно пак доба дође Јован крститељ, и учаше у пустињи јудејској. И говораше: Покајте се, јер се приближи царство небеско. (Мт. 3:1-2) Али неће се онако замрачити притешњена земља као пре кад се дотаче земље Завулонове и земље Нефталимове, или као после кад досађиваше на путу к мору с оне стране Јордана Галилеји незнабожачкој. Народ који ходи у тами видеће видело велико, и онима који седе у земљи где је смртни сен засветлиће видело. (Иса. 9:1-2) Служба у Галилеји А кад чу Исус да је Јован предан, отиде у Галилеју. И оставивши Назарет дође и намести се у Капернауму приморском на међи Завулоновој и Нефталимовој. Да се збуде шта је рекао Исаија пророк говорећи: Земља Завулонова и земља Нефталимова, на путу к мору с оне стране Јордана, Галилеја незнабожачка. Људи који седе у тами, видеше видело велико, и онима што седе на страни и у сену смртном, засветли видело. (Мт. 4:12-16) Тада ће се отворити очи слепима, и уши глувима отвориће се. Тада ће хроми скакати као јелен, и језик немог певаће, јер ће у пустињи проврети воде и потоци у земљи сасушеној. (Иса. 35:5-6) Чудотворац И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по зборницама њиховим и проповедајући јеванђеље о царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ по људима. (Мт. 9:35) Пророка исред тебе, између браће твоје, као што сам ја, подигнуће ти Господ Бог твој; њега слушајте. (5. Мој. 18:15) Пророк А људи видевши чудо које учини Исус говораху: Ово је заиста онај пророк који треба да дође на свет. (Јн. 6:14) Господ се заклео, и неће се покајати: ти си свештеник довека по реду Мелхиседековом. (Пс. 110:4) Свештеник као Мелхиседек Где Исус уђе напред за нас, поставши поглавар свештенички довека по реду Мелхиседековом. (Јев. 6:20) И на Њему ће почивати Дух Господњи, дух мудрости и разума, дух савета и силе, дух знања и страха Господњег. (Иса. 11:2) Посебна личност - карактер И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи. (Лк. 2:52) Презрен беше и одбачен између људи, болник и вичан болестима, и као један од кога свак заклања лице, презрен да Га низашта не узимасмо. (Иса. 53:3) Одбачен од Јевреја К својима дође, и своји Га не примише. (Јн. 1:11) Радуј се много, кћери сионска, подвикуј, кћери јерусалимска; ево, Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарцу, и на магарету, младету магаричином. (Зах. 9:9) Његов славни улазак у Јерусалим Узеше гране од финика и изиђоше Му на сусрет, и викаху говорећи: Осана! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев. А Исус нашавши магаре уседе на њ, као што је писано: (Јн. 12:13-14) И човек мира мог, у ког се уздах, који јеђаше хлеб мој, подиже на ме пету. (Пс.  41:9) Издат од пријатеља И Јуда Искариотски, један од дванаесторице оде ка главарима свештеничким да им Га изда. (Мк. 14:10) И рекох им: Ако вам је драго, дајте ми моју плату; ако ли није немојте; и измерише ми плату, тридесет сребрника. (Зах. 11:12) Продат за тридесет сребрника И рече: Шта ћете ми дати да вам га издам? А они му обрекоше тридесет сребрника. (Мт. 26:15) И рече ми Господ: Баци лончару ту часну цену којом ме проценише. И узевши тридесет сребрника бацих их у дом Господњи лончару. (Зах. 11:13) Новац за лончареву њиву А главари свештенички узевши сребрнике рекоше: Не ваља их метнути у црквену хазну, јер је узето за крв. Него се договорише те купише за њих лончареву њиву за гробље гостима. (Мт. 27:6-7) Кад се стане судити, нека изађе крив, и молитва његова нека буде грех. Нека буду дани његови кратки, и власт његову нека добије други. (Пс. 109:7-8) Јудину службу добија други Он дакле стече њиву од плате неправедне, и обесивши се пуче по среди, и изасу се сва утроба његова. И постаде знано свима који живе у Јерусалиму да ће се та њива прозвати њиховим језиком Акелдама, које значи њива крвна. Јер се пише у књизи псалтиру: Да буде двор његов пуст, и да не буде никога ко би живео у њему, и: Владичанство његово да прими други. (Дела 1:18-20) Немој ме дати на вољу непријатељима мојим; јер усташе на ме лажни сведоци; али злоба говори сама против себе. (Пс. 27:12) Лажни сведоци га оптужују И не нађоше; и премда многи лажни сведоци долазише, не нађоше. Најпосле дођоше два лажна сведока, И рекоше: Он је казао: Ја могу развалити цркву Божју и за три дана начинити је. (Мт. 26:60-61) Мачу, устани на пастира мог, и на човека друга мог, говори Господ над војскама, удари пастира, и овце ће се разбећи, али ћу окренути руку своју к малима. (Зах. 13:7) Остављен од ученика А ово све би да се збуду писма пророчка. Тада ученици сви оставише Га, и побегоше. (Мт. 26:56) Мучен би и злостављен, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нема пред оним који је стриже не отвори уста својих. (Иса. 53:7) Нем пред оптужитељима И кад Га тужаху главари свештенички и старешине, ништа не одговори. Тада рече ми Пилат: Чујеш ли шта на тебе сведоче? И не одговори му ни једну реч тако да се судија дивљаше врло. (Мт. 27:12-14) Али Он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на Њему нашег мира ради, и раном Његовом ми се исцелисмо. (Иса. 53:5) Рањен и бијен Тада пусти им Вараву, а Исуса шибавши предаде да се разапне. (Мт. 27:26) Који ме виде, сви ми се ругају, разваљују уста, машу главом, И говоре ослонио се на Господа, нека му помогне, нека га избави, ако га милује. (Пс. 22:7-8) Наруган И кад Му се наругаше, свукоше с Њега кабаницу, и обукоше Га у хаљине Његове, и поведоше Га да Га разапну. (Мт. 27:31) Леђа своја подметах онима који ме бијаху и образе своје онима који ме чупаху; не заклоних лице своје од руга ни од запљувања. (Иса. 50:6) Испљуван и бијен И пљунувши на Њ узеше трску и бише Га по глави. (Мт. 27:30) Оних који мрзе на ме низашта има више него косе на глави мојој; осилише који хоће да ме погубе, лажљиви непријатељи моји. Шта нисам отимао, ваља да вратим. (Пс. 69:4) Омрзнут без разлога Који мрзи на мене и на Оца мог мрзи. Да нисам био и дела творио међу њима којих нико други не твори, не би греха имали; а сад и видеше, и омрзнуше на мене и на Оца мог. Али да се збуде реч написана у закону њиховом: Омрзнуше на ме низашта. (Јн. 15:23-25) Зато ћу Му дати део за многе, и са силнима ће делити плен, јер је дао душу своју на смрт, и би метнут међу злочинце, и сам носи грехе многих, и за злочинце се моли. (Иса. 53:12) Разапет са злочинцима Тада распеше с Њиме два хајдука, једног с десне а једног с леве стране. (Мт. 27:38) Опколише ме пси многи; чета зликоваца иде око мене, прободоше руке моје и ноге моје. (Пс. 22:16) Прободене руке и ноге Потом рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран. (Јн. 20:27) Деле хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацају жреб. (Пс. 22:18) Раздерана хаљина И кад Га разапеше, разделише хаљине Његове бацајући коцке за њих ко ће шта узети. (Мк. 15:24) И говоре ослонио се на Господа, нека му помогне, нека га избави, ако га милује. (Пс. 22:8) Исмеван због свог поуздања, у Бога Он се уздао у Бога: нека му помогне сад, ако му је по вољи, јер говораше: Ја сам син Божји. (Мт. 27:43) За љубав моју устају на мене, а ја се молим. (Пс. 109:4) Моли за непријатеље А Исус говораше: Оче! Опрости им; јер не знаду шта чине. А делећи Његове хаљине бацаху коцке. (Лк. 23:34) Дају ми жуч да једем, и у жеђи мојој поје ме оцтом. (Пс. 69:21) Понуђен са жучи и оцтом Дадоше Му да пије сирће помешано са жучи, и окусивши не хте да пије. (Мт. 27:34) Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио удаљивши се од спасења мог, од речи вике моје? (Пс. 22:1) Вапај са крста А око деветог сата повика Исус гласно говорећи: Или! Или! Лама савахтани? То јест: Боже мој! Боже мој! Зашто си ме оставио? (Мт. 27:46) И у онај дан, говори Господ Господ, учинићу да сунце зађе у подне, и помрачићу земљу за белог дана. (Ам. 8:9) Тама на земљи А од шестог сата би тама по свој земљи до сата деветог. (Мт. 27:45) И излићу на дом Давидов и на становнике јерусалимске дух милости и молитава, и погледаће на мене ког прободоше; и плакаће за њим као за јединцем, и тужиће за њим као за првенцем. (Зах. 12:10) Прободен бок Него један од војника прободе Му ребра копљем; и одмах изиђе крв и вода. (Јн. 19:34) Чува Господ све кости његове, ни једна се од њих неће сломити. (Пс. 34:20) Кости му нису сломљене А дошавши на Исуса, кад Га видеше да је већ умро, не пребише Му ноге. (Јн. 19:33) Одредише Му гроб са злочинцима, али на смрти би с богатим, јер не учини неправду, нити се нађе превара у устима Његовим. (Иса. 53:9) Сахрањен у гроб богатог човека А кад би увече, дође човек богат из Ариматеје, по имену Јосиф, који је такође био ученик Исусов. Овај приступивши к Пилату замоли га за тело Исусово. Тада Пилат заповеди да му даду тело. И узевши Јосиф тело зави Га у платно чисто; И метну Га у нови свој гроб што је био исекао у камену; и наваливши велики камен на врата од гроба отиде. (Мт. 27:57-60) Јер нећеш оставити душу моју у паклу, нити ћеш дати да Светац Твој види трулост. (Пс. 16:10) Ускрснуће А кад иђаху да јаве ученицима Његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Здраво! А оне приступивши ухватише се за ноге Његове и поклонише Му се. (Мт. 28:9) Ти си изашао на висину, довео си робље, примио дарове за људе, а и за оне који се противе да овде наставаш, Господе Боже! (Пс. 68:18) Вазнесење И ово рекавши видеше они где се подиже и однесе Га облак из очију њихових. (Дела 1:9)  

Бранко Авдагић

Бранко Авдагић

 

Bilo mi je drugi put

Kolona A uvoz iz Egipta Kolona B uvoz iz Stare Grčke Kolona C integralni usisivač antičke umetnosti konačno rešenje Britanski muzej   Malo šale na početku, a u stvari...   Volim Englesku, volim London. Tačno je da "ko je umoran od Londona, umoran je od života" jer ima za svakog po nešto. Bilo od toga što su "doneli" iz celog sveta, ili napravili sami....ima svega. Pozvali su nas iz crvke Svetog Save da održimo koncert jer sam se prethodno ponudio i dobili smo pozivno pismo. Povod je višestruk, nametnuo sam se lagano i rado su prihvatili. O Goran Spaić je potpisao pozivno pismo (predivan čovek, videli smo ga jednom, u kancelariji kad je tu bio i vladika Dositej (isto divan čovek, jako prijatan). O. Goran nam  je spontano u nekoj priči u par minuta obajsnio jevanđelski stav da je bolje da vidimo dobro u drugom čoveku, pa bio on Srb,Engl...itd.. i slikovito je pojasnio onaj drugi stav  gde ljudima sve smeta, ništa im ne valja...i onda tako šire svoju priču i ne može im se pomoći. Bar malo smo se naštimovali na pozitivno. Naša crkva tamo je jako lepa (bili smo na nedeljnoj liturgiji, pevali u horu, posle liturgije druženje u restoranu, častili nas klopom i kolačima, bilo puno ljudi i zaboraviš da nisi u Beogradu), dom sv. episkopa Nikolaja isto jako lepo mesto, odmah do crkve u čijem sklopu su kancelarije (ima i kuhinja i sve je divno) i restoran (odlična sarma) i velika sala gde je bio naš koncert. Rođena sestra mog dede je osnovala hor u crkvi Svetog Save a njen muž je bio ruski sveštenik, kasnije i vladika Vasilije Rodzjanko (posle upokojenja njegove žene, moje baba tetke Marije). Upoznao sam oca Miluna koji ih je poznavao. Druga strana priče je ta da je moja pokojna tetka Olgica (mlada se upokojila), zbog koje sam počeo da udaram po dirkama, živela upravo u Londonu i neplanirano smo dobili pozivno pismo na 20 godina od njenog odlaska (tačno dan posle datuma) a koncert je zakazan i održan tačno dan posle njenog rodjendana i njoj je posvećen. Otkako mi se naduvala želja da ponovo odem tamo, nisam planirao ove podudarnosti, ali sam negde verovao u potrebu da se izvede poduhvat. Još negde u junu sam bio sav naduven od želje, i poluočajan seo ispred crkve i pomislio "i šta sad da radim Bože?" u tom trenutku izlazi neka tetka iz crkve, i zakopčava duks a na duksu piše "LONDON" što bi rekli nije ništa slučajno. Izvinjavam se što ne pišem stilski lepo. Prvi dan smo išli u Vestminstersku opatiju, u toku službe (ne brinite nismo postali Anglikanci) zato što se tada ne plaća ulaz. Hor peva kao u srednjem veku, od svuda blješti istorija. Na ulasku dobiješ i naštampanu celu službu, tačnije: šta se peva, kad se stoji itd...između ostalog i Simvol vere se peva, i interesantno je da ima samo stih "I u Duha Svetoga"...nisu se izjasnili od Koga ishodi. Šta smo stigli da vidimo tokom službe i pri izlasku, videli smo, između ostalog na ualsku u Opatiju stoje pravoslavne ikone Presvete Bogorodice i Gospoda Isusa Hrista (tako smo bar zaključili, jer je baš kao  pravoslavna ikonografija). Impresivna građevina. Inače bolje da ne kažem kolika je cena ulaska van službe... A sad malo slike Posle koncerta se poklanjamo, do nas je naša Tanja, koja radi u domu Sv. vladike Nikolaja. Predivna, sposobna, prijatna, sve nam je lepo obezbedila, najlepše je kad se sa njom sedne u kancelariju, pijemo kafu, pričamo, tako smo se družili nekoliko dana.     S leva na desno, Velizar iz Beograda, moja malenkost sa pivom, Gagi iz Kosovske Mitrovice, Nemanja (Nemandža kako ga zovu Englezi) sa ženom (njih dvoje su iz Tenje, divni ljudi, domari su u crkvi) Andjelija i Venia. Ovi divni ljudi iz dijaspore su nas izveli u ovaj prelep pub na Portobello road, stotinak metara od crkve. Pozitivni, vredni i puno se da naučiti od njih.       Hammersmith bridge obavezno posetite, jer je lep pogled na reku i ima par divnih pabova baš na obali, a nije strogi centar grada. Ima zanimljiv trg i lepe stambene delove.     Moćna, prelepa katedrala! Peter`s son and Saint Paul`s     Dikensov muzej. Kuća koja odiše toplinom, maltene se oseća blagodat, čak i ulica u kojoj se nalazi je jedno prijatno mesto i odmara od londonske džungle Uveče sam mojoj Mari, kod koje smo bili smešteni, prepričavao kako se muzej nalazi u Naughty ulici, pa me ispravila "misliš Doughty?" (ah ta moja podsvest)   Par filmića   Srećan je što udara o kutiju na Portobello road   Kad bi kod nas bilo ovako veselo, i kad bismo imali metro   Lik "kida" Flojda na Pikadili stanici   To je to drugari. Mogao bih ja do sutra. Posetite ovo čudo od grada Obavezno    

Драшко

Драшко

 

Верски гранд туризмо

Обећао сам Ивани да ћу да пренесем у тастатуру наш разговор, окренула се вери, просто ми је легла та тема само због ње, нисам могао да јој не пружим пажњу, још увек прелепо изгледа. Мада верглала је као на часу веронауке. "Манастири уопште нису лепи замкови за доконе (беспослене) туристе, неби ли им прошарао досадни колорит савременог живота".
                                                                                                                   (Архим. Лазар Абашидзе) 
- Шта дочекасмо.. Овај Лазар је тотално у праву, Моси , опет критикујеш! -Ма нее Ивана, онако, сећаш се како су неке екскурзије из основне биле смор, кад смо обилазили бетонске скулптуре фуу. Која разочерања, не знаш ни где си а скапираш да си се сатима возио, само да би видео ону скаламерију.. Сећам се, певали смо неке пионирске песмице да дођемо себи од пута.  Мада Моси, што се тиче посете, уоooпште није лоше посетити манастир, напротив посета може бити од велике користи. Мислим..проверено...Често чујем да неко иде манастиру Острог и другим манастирима, то и није нешто ново. Питање је, да ли идемо као ходочасници или као докони? Мислим.. ако идемо са потребом да присуствујемо празничној молитви, на исповест, причешће, захвалимо Богу на указаној помоћи у болести или потребу за разговором о проблему који имамо, дилеми коју не решавамо и сл.. мислиим то је ок. - Ахм да, има смисла и за ту чупри о доконости.. Докона посета манастирима је далеко већа, за разлику од "старомодног" ходочашћа. Ходочашће је ипак знак побожности, то баш и није тренд. Устаљени „кодекс облачења“ полуголог илити лагано обученог туристе при уласку у манастир указује на равнодушну и неумесну мотивацију посете. У неким манастирима се због лаганог облачења нуде сукње и хлаче да би ушли у храм, некима често и смета, кажу: „...хвала, нисмо због тог ни дошли“...мисим.. Недељом поподне екипа из кафића договара се где да убије досаду, да се провозамо негде? - Неко би добацио жалећи се на досаду. Други предаже, ајмо до манастира!?. Након пар минута договар је пао и креће се у "ходочашће". Збиља, шта је ту мотивација? Данас постоје мапе манастира, како и до којег доћи. Постији реклама превозника „возим и у нај неприступачније манастире“, то ми је скроооз чудно, е, а зашто? Мислим, шта се уопште тражи у неприступачном манастиру?! Шта тамо има? Ако је до молитве, Бог је приступачан да му се на сваком месту може молити. Туристичке агенције штампају екстра брошуре и мапе туристичких дестинација и понуда у које су манастири убројани и уврштени као „понуда“. Хаос, звучи невероватно - туристичка понуда? Моси мапа је од користи, да се лакше снађемо, али тенденциозно и рекламно као понуда...хм.. -Ам.. Ивана, изненађен сам, то за екипу из кафића ми звучи познато.. наслоних се лактом на стол и подбочих песницом лице, приметих да су јој плаве очи, баш плаве! Моси! Ам, шта?  Знаш ли да је туризам настао у 18. веку у Енглеској, када је неки лик паробродом провозао по Темзи тадашњу елиту, успутно им је продао и по шољу чаја. Хах..У самој сржи схватио је се да се од тога може да се заради. Практичан бре човек. Па сама реч туризам је изведена од француске "tour" -тур.мада су се неки етимолози свађали да је и од енгл.речи "turn" вратити се. Било како било, ми зурећи у теве гледамо изазовне природне лепоте, градове и разне атракције на дискаверију, окупани фасцинанирани падамо у искушење да и сами тамо одемо не капирајући да смо загризли тај понуђени маркетинг. Живећи у нашој средини, пуној проблема, дух скитања који нам се улива као разонода прија то Мосс.. Овде је досадно, ранац на леђа и у скитање... Цео живот да посветимо тумарању и трци за обиласком светских дестинација и лепота био би прекратак и премал као и наш џеп. Туризам је на западу ооозбиљно економски схваћен, преозбиљно! Наплате ти визу, наплате ти превоз, наплате ти смештај, наплате ти храну, наплате још што-шта. Ошишају те на све могуће а ти ако ниси пресретан што си ту...знај, не враћа ти се новац назад. Ошишана овцо, бриши.. Стонхенџ и којекакви измишљени хенџи са јаком причом стварају добар посао. Ако само погледамо уџбенике за клинце енглеског језика, то су саме рекламе "дестинације", да ли је то случајност?. - Збориш као економиста  Па који клинац не зна за Биг Бена, да прекрасно што знају, ал зато благе везе немају где је Опленац!! Тај Лазар букално вапи да наши манастири управо нису то, вапи да скапирамо.. То није тај дух! Практично, то је култура обмане ради зараде, која нам се намеће, може да прича ко шта хоће и да каже: Ивана, лупеташ ко нико... Доказ тога је што обилазимо манастире без имало побожности и страха Божијег. Знамо о свему али о Правослаљу, мало, премало, благе.. Види, постоји слој људи који константно обилазе манастире, убрзо у разговору са њима схватиш да су им манастири занимљиви само због циркулације људи. Њима је интересантно да чују необичне приче, туђу судбину, трачеве, конструкције завере, шпекулисање... У први мах од њих сазнаш сва дешавања, колико у ком манастиру има монахиња, где има највише монаха, монахиња у целој помесној цркви. -Чек Ивана, ово ме невероватно подсећа на моју комшиницу, она све живо зна! Мосс, мотиви за докону посету могу бити разни, зависно од људи и да ли припадају "пинк култури" који нетремице зуре у ријалитије, који то као стварност траже свуда. -Капирам, Моси,треба само да нађемо ваљан разлог за ходочашће "у себи", ..укључујући ту и твоју комшиницу. Док ми је то говорила утонуо сам одједном у сећање и сетих се Бизија, и да смо се добро споречкали око ове доконости и туризма, ех да сам му одбрусио овом поруком старца, мада се он те расправе неби сетио. Тада ми рече: 
- Човече, шта ми ту причамо, па у манастиру ти се баве продајом сувенира зар то није бизнис, ам? 
Хах.. Помислио сам, у праву је, стадох, док сам размишљао.. зазвони му телефон.. Уу дрекну некакав народњак из мобилног.. грозно! пууу Кад је прекинуо разговор скренули смо на другу тему због тог позива. Звала га цура. Мислим, Бизи није лош, он зна да драми безвезе и од свега би да направи бизнис, због тога га зову Бизи, оно.. лоша копија Делбоја. Међутим пошто тад нисмо имали времена за причу на тевеу је почео Ноле да млави Федерера па смо навијали уз пиво, ја сам неконтролисано појео сав кикирики и цео смоки, осећао сам бол у деснима после. ..човече сећам се, у подсвести, хтео сам да искристалишем ту тему до краја са њим, јер сам осећао да је то некако нереално речено. Првом приликом посете манастиру, претворио сам се сав у истрагу, то је била моја мисија..питао сам тамо о сувенирима и наравно, добио одговор. У суштини Бизи је иконе, крстове, свеће, тамјан и сл. назво сувенирима! Фора је у томе што то нису туристички сувенири уопште, него ствари које верници свакодневно користе. У контексту у којем је он рекао испада да је манастирима "циљ" бавити се бизнисом и туризмом, али нема везе, он је иначе манипулант своје врсте. Дакле, од тих средстава манастир крпи даџбине, уопште улаже у обнову, једном речју узиђује. То сам сазнао из прве руке кад сам питао једу монахињу, збиља, њихов манастир јесте у обнови. Некако одједном, видим кадионицу коју сам купио прије 15. година, још увијек је користим, лепа је, она ми уопште није сувенир, мада увек асоцијација где сам је купио  а и Бизи је био са мном кад сам је купио. Тада ми је позајмио нешто лове, радио је у Штутгарту као конобар и био пун ко брод. Ех, уловим Бизија да му потанко објасним наш недоречен спор и кажем му да ћу да пишем о овоме на нету, фејсу и у новинама ако треба, на шта ми је он одговорио:  - Даај Моси шта се ложиш, па знаш да на нету има свакаквих анонимних болесника који млате по виндовсу којекакве праве истине, још и ти... даај Мосии??? 
-Да, али мени је потреба да пишем о томе.
 -Ма кад си ти писао чланак Моси, уосталом, кога то и занима? 
- Паа, можда некога.. Мој поент је у томе што ћеш ти поново након гледања дискаверија да ме смараш како овде код нас нема живота и како треба да се иде напоље из државе! Штудгарт нпр. Ам? Ти и Дени сте просто слуђени дискаверијем.. 
-Шта ти је, шта си се бре наврзао на дискавери? 
-Зато што после тих емисија као да си доживео откровење, све живо знаш...ето!!
 -А као овде је све супер, видиш да немамо посла ни ја ни ти.. пратиш ти Дневник уопште Моси. Где ти живиш!?
 - Слушај гастербајтеру, прво да промениш ту крајишку музику са мобилног, тог Жака и Боција, иначе не седимо више у друштву вани заједно. Не кажем да је супер, докле год си залепљен за теве нећеш наћи посао сигуран буди. Хоћу да кажем да је твоје размишљање већ нечији пројекат, тј наметнуто ти је да тако гледаш на ствари, тј. створени су услови да тако конташ, наметнуто, а ти мислиш да је твоје размишљање.
 - Ааа Моси.. знао сам, почео си о конструкцијама и теријама завера, хаа хааа!.. 
- Ма...скрећеш тему као и увек..
 - Моси друже, јесте да нам се сервира са стране, али.... готово је немогуће да гледамо на ствари како их ти гледаш. Да ли је наш однос докон према свему што причаш или не, је такав, прихвати!! А верски туризам нисам ја измислио, шта је ту проблем што сам рекао да манастир има бизнис продаје? А ти навалио, ходочашће па ходочашће... Сад ти сметају и народњаци. 
- Старац Тадеј је рекао да све што нам је Бог дао, све смо злупотребили! 
- Моси!!!..... престани да млатараш са изрекама, знам те више него Тадеја! 
-Добро, добро...ОКе 
- Шта океј? 
- То за бизнис си рекао тенденциозно као циљ, а то није суштински истина. Неко може да има тезгу на пијаци као обично радно место од које има јако скроман приход за живот, али се то не може назвати бизнисом и тачка!! 
- Моси, лудаче.. знаш да те туристичке агенције и министарство за школско образовање сад може напасти због твог писанија, а? 
- А зар то није тако? Што сам написао, написао..
 -Опа Моси, изгледа да имаш петљу а у суштини си само дебео. Доброо, добро, а можеш ли поднети критику на чланак, ам?
 - И ја сам критиковао сада, разлика је у томе што моја критика није из пакости, него да се исправе неправилности, ако је могуће. Нисам поткупљив и немам наручене чланке..
 -Ха ха.. Моси, баш си ово преозбољно схватио.. Шта ако комшилук сазна да си га прозивао по нету!? 
- Бизи, буди сигуран, они то већ знају..  Ма какве везе имао ово сад са комшилуком?
-Моси, е, а сад стварно, одакле ти уопште идеја да пишеш о овоме? Да ти то неко није наметнуо о-хо хо-хоо? 
-Чуј ово, хоћеш озбиљан одговор а провоцираш? 
  Ма опуштено Мосс.. Е, а имаш ли неку идеју шта ћемо за недељу? 
- Имам.. да одемо до неког манастира, недеља је човече. 
  Може, важи!! Таман да цури купим бројаницу. 
- Важи. Јави ми на вибер или вајбер, како ли се већ каже... 
  Ејј, еееејј Моси, а да одемо до тог Лазара!? 
- Хало геније.. он је у Грузији..    Груузија???  изустих.. Хаало бре Моси, каква бре Грузија? Па ти мене уопште не слушаш!! -Ум??, ух јааао извини Ивана молим те, кх, кх закашљах се, ма сетих се бре да је тај Лазар из Грузије.. А, то, ок  

Debeli Mosi

Debeli Mosi

 

Да ли мајке и сада рађају обилиће или метросексуалце?

Ах..Јадно мушко! Кажу само се лицка и још и нерадник, а ја затрпан обавезама око преживљавања и борбом за стварањем најосновнијих животних потреба. Без посла, мука је то.. ионако ми се и ништа не ради, ко да ме разуме, разумеш?! Стићи престиж је једнако немогућа мисија али вреди покушати. Али има и наде.. Може да се поради на изгледу. То је сада ин.. мада то је увек ин! Теговима поправим мишиће, попеглам се, сикс пак и мора да упали, надам се...Дугометражно туширање, чупкање обрва, крема за лице мало гела у косу, јефтин мирис може да прође са мало више спрејања. Теснија мајица млађег брата који се увек опире зато што заувек изгуби своју мајицу јер постаје моја хе хе.. Ипак треба да се оцртау мало мишићи. Због изгледа се мора много одрицати и има ту улагања, разумеш?! Толико утрошеног времена мора да донесе плодове, капираш! Седим у кафићу са Денијем, иста екипа, нисмо отмено друштво али стално планирамо да се отмемо. Руку на срце шминкерисање нам иде од руке, толико миришемо да једноставно овако угланцани и нисмо за некакав физички рад. Позирање је врста посла, треба човек бити искрен има ту доста посла. Замисли да сад идем нешто да радим.. Па канцеларијски посао и није за овакве фраере, ипак за овај лукинг има третман које је озбиљан и дугорочан. Знаш ти који је ово посао, хало?! Цела поента је скоцкати се за кафић. Мода ти је данас све, или јеси или ниси. Брате ако немаш тач скрин, бриши, нико те неће, ни да те гледа док пијеш кафу у друштву. Бууу...Ипак, мора се у том правцу, или јеси или ниси. Руку на срце, данас мораш бити мацан у правоме смислу. Мјао мјау! Кафић је центар збивања, ту се све дешава али и некад ништа се не дешава...
-Еј Шмеки, си чуо ти за Обилића?
-Ам, шта? ...фудбалски клуб, па јесам, шта ме питаш тако глупо питање, уопште?
-Брате, говорим ти за Обилића што се крљо са турцима брате, Марко краљевић и ти ликови..
-Ма дааај, смараш, на њих си уплатио тикет у кладионици па си фасово лову, сад мени продајеш причу о Марку Обилићу..
-Марко Обилић? Појма немаш.
-Аха ти си ми као зналац, зар ниси сам причао да си понављао годину због историје, ам?
-Дај ћути, нерадниче!
-Нерадик? Мооолим, ја ти нерадик.. знаш ли само који је посао само слушати то што ти причаш? Наравно да не знаш, до сада бих био милонер, какве само идеје ја имам..
-Дискавери ти је испрао мозак знаш Дени, сад мислиш да си најпаметнији и све живо знаш а не знаш Обилића, ха!?.
Разговор прекида конобар,
-Господо да ли желите да наручите неко пиће!?
-Сачекај мало, чекамо ортака да дође... где сам оно стао!?
-Ееј, провали оног мрсног лика што иде овамо, уу то'онај дебели Сима што држи пекару?
-Јуу да бре..уу види га, баш не држи до себе, сав се одвалио од переца, види га како је дебео и масан, прави њосви.. хало Моси, ееј!!!
-Еј људи па где сте? Нисам вас видео сто година..
-Ееее Моси фацо ајде да седнеш са људима, ако можеш да се утиснеш у ову столицу хе хе.. Аа чули смо да си отворио неку пекарицу, нећеш да частиш..
-Ма.. људи..пуф..уф! ам..није тако, нема се времена, посо, кућа, обавезе... знате колико је то све заједно посла, ма преко главе уyy..
-Ахаа...мхммм....даа
-Ay' ал су им тесне ове столице овдее..како можете уопште да се жуљате на овоме?
-Не брини Моси ја ћу да зовнем конобара уместо тебе.. где је онај мали смарач сад кад треба, алоo бре' ееј!!

Debeli Mosi

Debeli Mosi

 

О БОЖЕ, СПАСИ НАС ОД ЛЕКСИКОНА СТРАНИХ РЕЧИ!!! Моли ти се Моси

- Шта то мумлаш у новине Моси?!
- Ма ништа Шмеки, читам новости и пола речи не разумем шта пише, да не поверујеш! Мислииим стварно!
- Ма опуштено Мос...
- Преводиоци су упропастили наш језик, како да се не нервирам, ко ће ово да спречи? Страшно ... од сада причам само српским речима!!!
- Моси ма ћао искулирај ... шта ти је?! Не бацај те новине ееееј!
- „Искулирај“ није српска реч ... а „ћао“ поготово...
- Моси па одрасли смо са тим речима, откуда ти то сад смета?
- Ее па добро Шмеки....Само да знаш, од сада са тобом имам трилатералан однос који ће прећи у билатералан а касније у мултилитераран!!!
- Шта то значи?
- Е нееећу да ти кажем, ма ћао искулирај Шмеки..ннн сад се ти мало нервирај.
- Не нервирам се Мос, него уопште не капирам.
- Е видиш, сад ме разумеш!                     
- Даа...Човече, сад си и мене заголицао да размишљам о томе, УАУ..
- Шмеки нећу да чујем то „УАУ“, то није наша реч..
- Јао извини Мос,а шта му то дође?
- То је увозна америчка реч која означава узбуђено дивљење нечему АВЕ!, нешто типа „Ауу'Бреее!“ Или „предобро, прејако“.. Мада сад ми пада на ум, могли би до Пиксија он се разуме у то боље, завршио је филологију.
Пикси је лик из улице који је познати залуђеник фудбала и откачени компјутераш. Зна све живе утакмице у којима је Пикси играо, мислим, јасно је откуда му надимак. Мада, свуда се потписивао и писао графите „Пикси“, исписивао по клупи, табли, ранцу, књигама... та опсесија је тооолико отишло предалеко да је и контролни из српског једном потписао као Пикси. Наравно добио је кечину због тога, мада то му је био фазон јер је ионако имао све петице. Но ипак је одрастао ал` је надимак остао..
- Моси ја код њега нисам био годинама, мада он је баш стручан за те ствари али.. не знам да ли смо добродошли, знаш да је он стално заузет?
- Предлажем да одемо, има он камеру изнад врата видеће нас ако му је до дружења.
Кад смо дошли пред врата његове куће, мислиим лик нема ни браву ни звонце на вратима, само видео надзор, кад смо стали на отирач црвено ротационо светло, које нисмо сконтали одакле уопште сија,  је засветлило, врата су почела да зврље и откључала се. Механички женски љубазни глас на енглеском је говорио „плиз ентер, тенк ју“.
- Шта сте се укочили, улазите!! - Са интерфона се зачуо Пиксијев глас.
- Па он зна да смо ту? - Прошапута Шмеки унезверено окрећући се около...
 Ушли смо у кућу,врата зазврљише зззвррљ! Клангг- закључаше се сама. Пикси нам преко неких звучника рече да опуштено седнемо у дневну собу - људи ево сад ћу-... Његов дневни боравак је био сав у белом, намештај којег је било мало чак и врата су бела. Разни украси на зиду, рамови и неки оквири су „исте“ беле боје. Засели смо у фотеље и чекали. Шмеки је био скрооз у чуду, зурио је у лустер испред нас који је био спуштен ниско тик изнад стола.
- Мос види ове неонке каквих све облика и боја има, као букет УАУ!
- Видим Шмек!
- Прошли пут му је све било као на стадиону, тепих имитација траве и..
- Знам Шмек!
Пикси је пустио музику, некакав лагани џез,  питао нас је преко истих звучника које уопште нисмо знали „где су уопште“, шта пијемо киселу, сок, пиво!? Шмеки се озари на пиво а ја рекох „сок“. Из врата „беле боје“ као и зид изађе Пикси.
- Па 'де сте људи, што сте не најављени? Имам само квотер времена са вама у неком сам тајмингу. Ако ме мемориска картица не вара нисте били код мене 2 године! БЕ-ПЕ-ИКС ... Што сте дошли?
- Пикс шта ти значи БЕ-ПЕ-ИКС?  - зачуђено упита Шмеки.
- ВРХ, брате!
- Ам, да!? Није ти лош нови стајлинг по кући. Увек си био оргиналан, и у пиџами просто изгледаш фаца!!
Нисам више могао да издржим, морао сам из груди да испалим питање иначе би Шмеки причао о откаченом лустеру до пода. 
- Пикси мене занима шта се ово дешава са нашим језиком? Не могу нормално да разумем свакодневицу, шта пише у новинама и слично. Зато смо и дошли до тебе?
- Аха, занима те савремена аномалија језика? Хм Моси...Немамо много времена, велики је топик..  Описне парафразе, плеоназми, појмовне метафоре, хибридизације одомаћеног страног језика...уф немам времена да разврстам жаргонизам и таутолошки нонсенс  за само квотер. Покушћу да ти зипујем што краће. Конкретно има турцизама, англиканизама, француских и уосталом безброј изама...
- Моси, шта каже?
- Каже да је опширна тема...
Пикси настави не осврћући се на Шмекија..
- Двојако усвајање разних страних речи подразумева изложеност страном језику преко ТеВеа, цртаних, клинци су преко играчака, компјутера, видео-игрица, интернета, филмова, музике..  О суб-култури да не говорим... Адаптација речи је хаотична и без неког реда. Преко рекламних слогана које доводе до нагомилавања нових, неразумљивих речи која измичу контроли.  Нагомилавање доводи до неконтролисаног увођења страних речи које се преузимају без икаквог видљивог система и размишљања – и када је то објективно потребно, и онда када није. На нивоу изговора, граматике, семантике, прагматике смо посустали и по дифолту фејкује се већина речи.
- Моси шта каже?
- Каже да су искушења сколила са свих страна!
Пикси настави не осврћући се на Шмекија...
- Постоји субјективна потреба типа „интелектуалног ескапизма“ код преводиоца, говорника или неописаца која има личну мотивацију и филинг да ово „усвајање“ у свом говору или скрибовању употребљавају. Речи написане на страном се читају као стране, а не као српске речи колико год да су нам познате  типа coffee се чита као кофи, а не кафа...милкшејк, таблоид, скенер, модем, хардвер, софтвер, интернет, бестселер  само из англиканизма а где је германизам, француштине пуу...
- Моси шта каже?
- Каже да влада опште расуло и анархија...
Пикси настави не осврћући се на Шмекија...
- Моси, језик просто на овај начин постаје хибридна творевина у којој доминира мешавина популарно-ћаскачко-опуштеног и публицистичког стила.
- Моси, шта каже?
- Каже да је ратно стање, хаос...
- Шмеки багујеш се или си офлајн? Рестартуј се... немој да те крекујем! - Пикси ће Шмекију
- Моси, шта каже?
- Каже да овде неко блокира, тј. стао, не зна шта ради и где је пошао.
- Пикси, да те питам нешто...
- Питај Шмеки...
- Е а шта значи то- веб страница? и разјапљено ААААААААПћихАааааааааа - кихну.
- Излог! Еј Шмеки знаш шта, нешто те скенирам блед си ми човече. Зрачиш ми данас као стари монитор, можда није лоше да провериш билирубин или ако је од неспавања мало у кревет да се ресетујеш. Треба ти неки антивирус, обавезно, ентер...
- Моси, шта каже?
- Каже да би требао да узимаш више Ц витамина  и побољшаш крвну слику!
Пикси извади телефон из џепа.
-Еј људи не мрдајте само да опалим пар селфија са вама за фејс. Шкљоц! Моси брате, овако... да скратим; сејвуј у вугла да су велики изазови у компјутерским технологијама и да је свако лажно знање о нашем језику опасније од незнања. Лично, немам грижу софтвера за ову спику о језику, радо би са вама да четујемо овде али квотер је прошао. Гејм овер, морам!
Пикси отиде у други просторију да се пресвуче.
- Моси, шта каже?
- Извињава се што се није јутрос умио...Трзни то пиво, да се не избламирамо пред молерима и електричарем, за који минут долазе да му заврше кречење и затегну лустер на плафон, рећи ће види ових алкоса ујутро лочу пиво, а и Пиксија су пробудили рано.
- Па колико је сати Моси???
- Ево сад ће осам ујутро.
- Видим ја да Пикси неповезано мрси, мора да је поспан...
                                                                                                   

Debeli Mosi

Debeli Mosi

 

Sluga koji ne prašta premda mu je oprošteno!? (iz prepiske sa facebooka)

Tema "Oprost kao glavno isceljenje duše" pokrenuta od mladića Relje Rašoviča donela je dosta nadahnutih komentara pa eto i moja grešnost i osrednjost pokušala je nešto da odmuca kroz redove znamenitih imena ove naše "virtuelne zajednice" i ovde i na facebooku. Plava "italic" slova su komentari drugih učesnika na ovoj temi.  Relja je kroz priču o nezahvlnom slugi koji nije oprostio svom dužniku doneo lepa lična zapažanja i evo za početak citiram samo jedan mali deo tog štiva:  Takođe kao što je Patrijarh Pavle govorio kako treba praštati a ne zaboravljati, isto ukazuje na to da trebamo biti svesni realnih odnosa kakve možemo imati sa ljudima koji su se o nas ogrešili, jer praštamo čak i ako se drugi ne kaju radi sebe samih, ali takođe bivamo svesni da takve iste šeme ponašanja možemo očekivati da se ponove ako odnose iz prošlosti nastavimo na isti način i u budućem vremenu. Praštanje može podrazumevati jedan sasvim drugačiji i novi dosta obazriviji i manje darežljiv odnos prema osobi, ili pak prekid odnosa uz oprost dugova, ali o važnosti oprosta upravo nam san Hristos govori kroz molitvu "Oče Naš", "I oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim". Odličan tekst, rastumačen Crkveno onako kako je to već red i odlično transponovan u "moderno" doba i sleng koji poznajemo. Mene sad u svemu ovome interesuje jedna stvar, čisto kao udubljivanje u slojeve koji se na prvi pogled ne vide a ta dilema i taj sloj bili bi: zašto "zli sluga" i pored očigledne dobrote Cara, nije mogao da oprosti svom dužniku? Očigledno je da nije, to ne može da se ospori, ali je pitanje sasvim racionalno - Zašto? Šta se to desilo sa njim i u njemu da nije izvukao pouku? Problem koji muči sve nas i koji nam je svakodnevnica. Zašto je i pored oproštaja od Cara ostao slep i sebe bacio u mrkli mrak? Tu dolazimo do pojma greha (čak i oproštenog) i do posledica koje isti ima na dušu. Mišljenja sam da greh menja "hemijsku strukturu duše i duha" ... čovek jednostavno ne može da bude dobar. Postane nesposoban za ljubav, za prvolik Hristov u sebi. Za dobrotu u grehovnom stanju treba ludačka snaga i volja a jevanđelska priča govori da ovaj čovek to nije imao. Isto se odnosi i na nas - sa svakim grehom, naročito onim često ponavljanim, naprosto se dogodi da čovek nema snage da čini dobro ... savest mu se smežura i pored ispovesti i drugih crkvenih disciplina. Sam đavo je dobar primer... idući iz jednog zla u drugo zlo došao je u situaciju da od bolesnog "ne mogu da činim dobro" dođe do "neću da činim dobro" - i ta opasnost vreba i ljude. Princip je isti jer smo osim bioloških razlika duhom slični. Kraj za nepokajane grehove isti je i za jedne i za druge.. večnost bez ljubavi i bez utehe. Razlika je jedino u tome što je ljudima data mogućnost da izađu iz zlobe.. kroz vrlo tesna vrata... ovolicka, jedva da se i vide! 
"Zli sluga" je delao po stihiji pohlepe koja ga je držala u lancima iako mu je Car sve oprostio!? Tajna velika tog grehovnog kazamata u duši. Da li se ljubav u srcu, osim samog Božijeg oproštaja, zadobija po automatizmu samim oproštajem... ili se mora uz mnogo napora raspeti u sebi grehovni zakon koji ima svoja pravila i koji vojuje protiv duše? Velika dilema!? Imamo je upravo u ovoj priči koja, uzgred, pokreće i niz drugih tema za razgovor (a sveti oci već sve to raspraviše) - problem slobode, nezavisnosti i neuslovljenosti ni od koga čak ni od Boga.... jer u nekom unutrašnjem svetu u ovoj priči On čak nije prvi reagovao već mu sluge preneše dešavanja oko zlog sluge koji davi čoveka! Zanimljiv momenat. Car je bio udaljen! Nije bio tu! Čak nije znao za događaj dok mu to ne rekoše prijatelji ovoga. Prilično zagonetan odnos o kom sam ovde, u blogu "Predodređenost i sudbina ne postoje" pokušao da odmucam nešto što mene strahovito interesuje i molitveno okupira - jedna realnost koja isključuje maglovito objašnjenje "desilo se po promislu" već govori da je Bog sebi vezao ruke u svemoći i ušao u naše zakonitosti spontanog života kao čovek i prijatelj u potpunoj uzajamnoj slobodi. Iako je "Onaj koji sve zna" On iz poštovanja prema ljudima SEBE SUŽAVA i ponešto "ne zna" jer hoće prijateljski odnos bez kalkulacija. Dokaz je i to kad kaže tamo nekima "ne znam vas... ne poznajem vas, idite od mene" a Bog ne laže kada nešto kaže. On istinski onda nekog "ne zna" niti ga je ikada video! Naši životi ničime nisu uslovljeni, ni sudbinom ni predodređenjem... ali se menjaju, o jadi, grehom ili na suprot tome Krstom i stradanjem! 
Da ne dužim, a već sam se zapetljao u pokušaju da akcentujem taj momenat, između oproštaja od Gospoda i očekivanja da i mi praštamo stoji trnjem posut put "hemijske" (naravno duhovne) promene života i načina mišljenja. Stoji Krst... i poziv da rodimo dela dostojna da se duša izmeni Blagodaću Božijom koja Krstom i sa Krsta obuhvata sve. Bez rađanja tih dela, bez posrtanja i nade na milost Božiju, sam oproštaj ništa ne menja po automatizmu.. Odlično mesto za ove dileme je Petrovo odricanje od Hrista! Mučenik je doživeo težak unutrašnji udarac i slom ali nije pao u očaj; nastavio je da ide za Hristom kao bleda senka, kao jado ...ali jado koji ne gubi nadu. Mogao je tako doveka da ide za Gospodom Jevanđelje bi ga i tad  razdvajalo od Apostolstva (parafrazirano): „Iđaše Gospod sa učenicima i Petrom“. Tek kada mu se Gospod obratio, kada je licem k licu gledao u njega i pitao trokratno „Ljubiš li me Petre“ tek tada je hemijska (duhovna)  struktura srca kod Petra promenjena i on zaplaka gorko! Samo i jedino od Boga dolazi promena kod ljudi .. sami od sebe ništa smo. Mi samo rađamo dela koja treba da budu dostojna pokajanja .. što reče Jovan Krstitelj onim ljudskim "aspidama" (to je njegova terminologija nije moja ). Pokajanje je Gospodnje delo, Njegovo pitanje "ljubiš li me Željko, Janko ili Marko" tj. pokajanje je dar za dela koja su toga dostojna!  Krst je cilj u ovom svetu a ne sredstvo ka cilju, ka promeni... u stvari Vaskrsenje je cilj a ono je u organskoj vezi sa Krstom tj. sa gorkim stradanjem duhovne promene koje "zli sluga" nije želeo da primeni u praksi. Nije bio oprezan, nije stražario nad emocijama... i obolela priroda ga je obmanula. On nije hteo da oprosti, nije ga milost Careva dirnula niti je na njega imala ikakav efekat. On je unutra već bio mnogo suv i sparušen. To bi bila neka životna pravila koja su tajna velika i strašna. Mislim da ih čovek može u sebi opaziti kako vreme i godine prolaze i oni stariji će se složiti sa mnom. Sa svakim novim grehom sve teže je biti dobar i kajati se. Naravno nije nemoguće ali je sve teže. Ovo pričam i pomalo ispovedno i dužan sam da mlađe upozorim na to.  Suzana Djurovic Duboko verujem da iskreno pokajanje ide posle oprosta. Ono pre je neka nasa igra, opipavanje... zar Hristos to ne kaze sa onim sto vec navedoh u komentaru gore: a kome se malo oprasta, malu ljubav ima. Hristove reci... moram da ponovim da sam bezgranicno zahvalna Relji sto nas ovim tekstovima pobudjuje da razmisljamo o ovim stvarima. Narocito ja koja sam lenja da sama na tome radim Suzi, više sam u stvari konstatovao u formi pitanja neka zapažanja, što lična što kao opšta slika, i naravno da je preduslov usinovljenja najčvršće moguće držanje za Hrista - ljubav prema Njemu i ispunjavanje onog što je doneo kao spasonosni lek. Ali i pored svih priča sve (ili svet) ide upravo ka onome o čemu on proročki govori: "Kada opet dođem da li ću naći ljubav?"  Nešto dakle stihijski uništava ljubav a mislim da je to pogrešno shvatanje kajanja i stradanja krstonosne ljubavi. Kajanje(dakle ljubav) nije samo moja razotkrivena grehovnost koju sam koliko juče ispovedio kod nekog pope već je surovi rat protiv unutrašnjeg mrtvila koji su mi gresi porodili. Taj rat  je istovetno surov kao i zemaljski ratovi koje ljudi vode pa se i iz njega čovek po slabosti duše i po možda samoj njenoj prirodi povlači, dezertira, izbegava, beži od njega! A bez tog zakivanja svog greha („starog čoveka“) na Krst kroz sve životne nevolje duša ne može da vaskrsne u radosti i ljubavi. Održava status quo od greha do greha sve više se udaljavajući od smisla Krsta da bi ga na kraju doživljavala čisto muzejski ili običajno .. a ne kao suštinu bića!
Tu počinje dilema koju sam spomenuo - šta to čini nesposobnim čoveka da voli i oprosti iako mu se mnogo prašta Odozgo!? Cela ta duhovna dimenzija, ta dilema, ima svoju sliku na vidljiv način: Gravitacija je zakon Božiji koji nas određuje u biološkom smislu. Gospod zapovestima ne zabranjuje već očinski preporučuje: "ne naginji se kroz prozor" ali ja se nagnem i sa mog 16. sprata se strmoglavim na pločnik. Prezro sam dakle Njegove savete, prezro sam zakone fizike pao sam posledično slomio sve koske, jaučem od bolova... Gospod odmah pritrčava, dakle prašta mi i neposlušnost i sve drugo, mnogo tuguje – ali, (o toj slobodi da „ne poslušam“ pričam): i pored toga što mi je odmah oprostio POSLEDICE PADA su strašne, nema zdravog mesta niti koske na telu a ja sa tim treba da živim i da budem isto što i pre!? Od mene se traži da se ponašam kao da sam zdrav!? Nisam Njegovim opraštanjem i ljubavlju koja nikad ne prestaje odmah postao magijski isceljen jer greh ima neke svoje zakone u telu (to Apostol govori na jednom mestu) i nagoni čoveka da čini što svesno ne želi. Dakle ima ozbiljne posledice po dušu koje ne nestaju po automatizmu nego se dugo leče gorkim lekovima i Krstom. Na neki način nisam više plodonosna smokva već metamorfoziram i počinjem da bivam kukolj. 
Eto baš priča o zlom slugi potvrđuje koliko gresi oštećuju čoveka. On ima MALU LJUBAV (to će kasnije ispoljiti) ali mu Gospod SVE PRAŠTA. Bog svakako zna kome otpušta dug i kakav je to čovek ali daje mu šansu... međutim ovaj, već debelo zalutao u mraku, nije sposoban da shvati šta se od njega ište već se ponaša stihijski. Otrovi grehova izmenili su mu duh i uopšte više ne liči na svog Gospodara. Zato je i bačen u tamnicu dok sve ne vrati... a tajna je ogromna šta to u stvari znači!? Rečenica je uslovna "dok ne vrati.." dakle nazire se da i tu postoji šansa za njega ali ne bez mnogo gubitaka, patnje i jada. 
Ljudi, mišljenja sam, olako shvataju ispovest, pričest, kajanje i ostale crkvene discipline a pri tom konkretan život potcenjuju ili ga smatraju manje važnim - a duša i telo jedno su! Bez konkretnih dela duša se ne menja tek tako sama od sebe. Delima u vidljivom svetu menja se u čoveku ono nevidljivo. Drugačije ne biva i ne postoji... eto priče o zlom slugi kao putokaza. 
Koliko samo ima (u meni najpre) u našem okruženju priča o Crkvi, duhovnosti, bla bla bla... a mrzimo se na najmanju uvredu, ma na naznaku poniženja a kamo li na poniženje. Malo ko razume da se promenio zbog nečeg i da ne može da voli i oprosti iako mnogi ne zatvaraju usta o duhovnosti i kulturi. Teško je čoveku da prihvati da je zbog greha bogalj, da je oglupaveo i pos'to moron (što su posledice pada i mržnje) a ozbiljno i sve ozbiljnije oboli kada mu priča o Krstu i poniznosti postane nepodnošljivo "brbljanje pijanca". Malo ko hoće da trpi, da se razapne i pati (govorim iz sebe naravno, svetski prvak u roptanju) a nema drugog načina da se išta promeni u srcu bez Krsta. Ne postoji ljubav bez Krsta. 
Eh... blago onom kome Bog ne prima grehe (što piše negde u Pismu) jer Bog sebi bira društvo pa takvima i ne da da se promene. Za nas trećepozivce je trnovit put i ovolišna vrata pa ti uđi brale ako možeš.

Blaža Željko

Blaža Željko

 

Kako to "mistično jedinstvo sa Bogom" samo privilegija monaha kad je Bog ljubav!?

Često se po raznim Crkvenim sajtovima susrećem sa neizbalansiranim razumevanjem monaškog i svetovnog (u smislu bračnog) načina života. Ne mali broj tekstova između ovih pojmova pravi upadljivu razliku nekritički veličajući monaštvo a pri tom skoro i ne spominjući da monaškoj praksi prevashodi Kana Galilejska i svadba na kojoj je Gospod prisustvovao! Najzad, "nije svakome dato da živi monaški". I pre nekog vremena naiđem na jedan naslov u jednom od spomenutih sajtova koji je glasio: "Monaško mistično jedinstvo sa Bogom?" Insistiranje na mistici je previše tvrda hrana za mnoge čitaoce koji u srcima mogu da pomisle:"Ma ne mogu ja ovo, to je od mene daleko! To je samo za naročite ljude, tj. monahe; šta imam ja sa tim?" Sa druge strane upravo takvi mirjani, kojima nije dato da budu monasi, krenu nekim privatnim pobožnostima (koje nemaju veze sa liturgijskom) da jure to primamljivo "mistično jedinstvo"; kojekakva sladunjava ushićenja doživljavaju kao mistiku i od svog života naprave karikaturu. Ne postanu ni monasi ni bračni ljudi jer se onesposobe i za jedan i za drugi život. Mnogi u kritičnim godinama propuste priliku da žive bračno i čestito jureći tu mistiku, dok istovremeno ona nije nešto strano ljudskoj prirodi; naprotiv! Obična, praštajuća ljudska ljubav je suštinski istovetna sa jevanđelskom Hristovom ljubavi. Nisam ja to izmislio; to su reči koje je još 1962. godine rekao pokojni profesor teološkog fakulteta +Dimitrije Bogdanović u svom radu: "O ljubavi kao meri ortodoksije", a koje glase: „Mnogi teolozi se upinju da dokažu kako je Hristova ljubav u odnosu na ljubav u ljudskom smislu reči nešto sasvim drugo, kvalitativno različito, suprotno. A zapravo je obrnuto: Između svake prave, iskrene ljudske ljubavi i Jevanđelske ljubavi postoji unutrašnja suštinska istovetnost. Jevanđelska ljubav nije ništa drugo do ljubav kojom može da voli čovek. U tome i jeste Otkrovenje, što se čoveku otkriva ne ono što on u sebi uopšte nema, već ono što ima, ali čijeg konačnog i večnog smisla možda nije bio svestan pa tu bogolikost u sebi nije umeo da razvije." Dakle ljubav po sebi, jer je Njen izvor u Bogu i ona je Bog, je najveća mistika premda je obična i svakodnevna ljudska. I brak i monaštvo, kako mi davno reče moj crnorečki duhovnik, su "putevi koji vode u Carstvo Nebesko..."i oba ta puta vode Hristu ako se njima dosledno ide!" Razlika ne postoji jer je plata ista! I monasi i svetovnjaci u braku dali su pred Krstom, pred Oltarom neka obećanja! I jedni i drugi su stavili na leđa Krst trpljenja bližnjeg, praštanje, neosuđivanje... A ko će u Carstvo ući to je tajna, tu se i Bog nešto pita. No, šta će biti u "Dan onaj koji dolazi“ nije smisleno o tome mnogo raspravljati; svi ćemo to videti iz prve ruke kad dođe taj trenutak, ali dok smo ovde na zemlji i monasi i mirjani imamo podjednaku muku u borbi protiv svojih hladnoća u srcu, protiv mržnje na bližnjeg, protiv klete gordosti i sujete koja nas žive satire. Nije to isključivo autorsko pravo monaha, niti je pak „mistično jedinstvo“ (koje je Ljubav) namenjeno samo monaštvu. Obična ljudska ljubav je mistična tajna po sebi. Šta je ona? Ko je Ona? Ljubav pripada svima koji je žele i trude se da je imaju u sebi; a onda Ona umudruje, smirava, moli se i tome slično. I monah i svako drugi na svetu pozvan je da trpi sabrata, komšiju, ženu, muža; u stvari ceo ovaj život i jeste trpljenje i koliko je moguće praštanje iz hladnog srca! Kada uz Božiju pomoć uspeš da napraviš u tome neki minimalan pomak tada shvatiš da prosto voliš – i ništa više. I ta te ljubav čini običnim, ljubaznim ...dok je imaš u srcu do narednog greha. A onda Jovo nanovo... stenješ od bolova, oči ispadaju kad treba da oprostiš ..i tako u krug dok si živ! Tad se pitaš: „Ko je ta obična ljubav koju tako lako izgubiš? Dok voliš osećaš se čovekom, kad je nemaš ništa više nije vredno! “ 

Blaža Željko

Blaža Željko

×