Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Blogs

 

Човек - личност међу индивидуама

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ мај-јун/2008 Човек: личност међу индивидуама, слобода међу детерминисаностима „И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га.“ Пост 1, 27 Нема човека који остаје равнодушан пред величанством и лепотом творевине Божије. Оно што човек може да каже гледајући лепоту, склад и смисленост васцеле творевине јесу речи богонадахнутог псалмопојца: „Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио; испуни се земља творевине Твоје“ (Пс 103). Читајући извештаје о стварању у Књизи Постања, видимо да Бог у току шестоднева ствара свет својом Речју. У првој глави ове Књиге приметићемо карактеристичне делове једне формуле Божијег стварања: „тада рече Бог нека буде...“ и „...и би тако“. Тако, стварање се одвија Заповешћу, Речју Божијом и њеним испуњењем. Међутим, оно што представља јединствену сцену стварања јесте стварање човека. Човек је створен на јединствен, само њему својствен начин. Уз претходно „консултовање“ унутар Свете Тројице, Бог ствара човека по свом обличју (Пост 1, 26-27). И не само по томе како је створен, већ и начин на који човек постоји чини га јединственом творевином у свету. Његово постојање је образ, икона постојања његовог Творца. Сходно библијском казивању и код светих отаца Цркве често ћемо наићи на учења да је човек „икона и подобије“ Бога. Једна од можда најлепших православних антропологија, која говори о „икони и подобију“, јесте она коју је у својим делима изнео свети Максим Исповедник. Православно схватање човека не показује само чудесност и величанство његовог стварања, већ и истински смисао и циљ његовог постојања. Човек није јединка, индивидуа, моменат у бићу своје врсте, моменат који учествује у суштини човека. Ту особину јединке, индивидуалности, имају остала, бесловесна створења. Један коњ, на пример, само је јединка, индивидуа која је детерминисана властитом природом, природом коња. Тако, сви су коњи суштински једнаки, нема неке посебне разлике која би једног коња издвојила од осталих и учинила га достојним памћења и распознавања међу осталим индивидуама његове врсте. Разлике које постоје јесу безначајне, акциденталне. Коњ је одувек био и остаће коњ, без икаквих нових момената у свом постојању. То је због тога што, за разлику од човека, бесловесна створења своје постојање изводе једино из Божије енергије. Она постоје Његовом љубављу и детерминисани су Његовом вољом. Његова воља управо је пројављена кроз њихову природу и она (Божија воља) чини да они буду то што јесу. И човек своје постојање, то да јесте, дугује љубави и енергији Божијој. Али, своју онтолошку ипостас, то како и шта јесте, изводи из начина на који и његов Творац даје суштину свом, Божијем Бићу. Тај начин Божијег постојања, чија је икона и људско постојање, јесте чињеница да „није Сушти из суштине, већ суштина из Суштога“. Човек је личност, а то значи да пред њим стоји слобода креирања онога шта он јесте. Наравно, човек носи у себи заједничку, људску природу. Међутим, та природа не постоји никако другачије него као личност, као посебност која у себи носи заједништво људске суштине, али која је кадра и да је превазиђе јер је начин постојања личности управо слобода, посебност и непоновљивост. Човеку је, као и свему створеном, даровано „битије и вечнобитије“. Оно што је даровано само човеку, мимо остале творевине, јесте „доброта (благобитије) и премудрост“ . Прве две особине дао је Бог суштини човека, баш као и суштини васцеле творевине, јер и човек и сва остала творевина су из небића (ex nihilo) призвани у биће, њима је љубављу и енергијом Божијом дато да јесу. Дакле, васцела је творевина слика Божија, јер својом лепотом и складом сведочи љубав и мудрост свога Творца: „Небеса казују славу Божију и дела руку његових гласи свод небески“ (Пс 19, 1). Међутим, друге две особине Бог је дао слободи човечијој, „да би оно што је Он по суштини, твар постала по заједничарењу“. Зато је човек посебан, мимо остале творевине. Он је личност међу индивидуама и слобода међу детерминисаностима. Човек је икона и подобије Бога. Пред њим, као изазов али и одговорност, стоји слобода да ту заједницу љубави прихвати или одбије. Човеку је дата могућност да каже „не“ Богу, да одбије Божију идеју човека. Управо тај моменат, та могућност, акт слободне одлуке, даје одговор на питање шта човек јесте. Другим речима, човек сам одређује своје јестаство, оно је у њему самом, у његовој вољи, слободно од сваке детерминисаности. Човек је позван да доврши своје стварање, да освоји доброту и премудрост, те да се тако уподоби свом Творцу. На том путу довршења свог јестаства човек може да настави напред или да стане и промени свој пут. Овај дар слободе чини човека величанственим бићем, јер слобода и личносно постојање је величанство својствено само Богу. Међутим, та иста слобода јесте и извор патње и страдања, извор смрти. Човекова слободна воља је та која чини границу живота и смрти, границу између Божије идеје човека, обожења, и „човекове“ идеје човека, егзистенцијалне трагедије. Одговор на Богом даровану слободу чини и смисао хришћанске етике. Човек је призван да буде биће заједнице, да своје „ја“ гради у односу са „ти“ свог ближњег и у односу са „Ти“ свог Творца. Основна онтолошка категорија у таквом начину човековог постојања је љубав. Зато хришћанска етика превазилази телеолошке и аксиолошке етичке теорије. Етика није просто задати списак правила лепог понашања који је наметнут човеку. Тако схваћена етика била би највећи парадокс. Јер, ако је етика пут ка добру и учење добру, онда њој мора да буде страна свака присила и свака обавезност. Једноставно, не може се стремити добру и бити добар на силу. Етика није маска и глума, није јуридичка присила, њен једини мотив може да буде љубав. Овако схваћена хришћанска етика и антропологија представља како Бога, тако и човека у једном новом светлу који руши уобичајене стереотипе. Православље Бога не доживљава као неког строгог Судију који надгледа спровођење Закона, нити грех као некакав преступ наметнутих правила. Света вера Православна Бога доживљава и верује као Љубав и као понуду Љубави човеку. Човек свој смисао треба да изгради у односу са Богом, у сједињењу са својим Творцем преко Његових енергија којима се Он даје човеку. Другим речима, човек је човек само у односу са Богом и у односу са ближњим. Сваки други покушај изградње људског идентитета води у самодовољност, а човек тада постаје само индивидуа која следи своју природу са свим њеним нужностима, међу којима и најстрашнију – смрт. Човеково „не“ Богу брише разлике између њега и бесловесних животиња. Зато је грех, одбијање Божије понуде човеку, заправо промашај циља и смисла властитог постојања. Дакле, истина о човековом бићу је та да човек постоји само као личност, а то значи у односу са Богом и са ближњима. Ако је то тако, онда је место формирања човека као истинског бића Црква Христова, а истинити човек је оцрковљени и обожени човек. Такав човек је и мудар и добар човек, јер је довршио себе као творевину и постао икона и подобије Бога. Сједињен са својим Творцем он једини може да каже: „Где ти је смрти жалац, где ти ја пакле победа?“ Живот, коначно, има смисла. Александар Милојков

Александар Милојков

Александар Милојков

 

Породица и дух либерализма

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ број 2/2008 ПОРОДИЦА И ДУХ ЛИБЕРАЛИЗМА Као свеопште мнење, данас влада парола да живимо у времену општег напретка човечанства. Наука и либерални дух су ти којима је поверен величанствени задатак да дају одговор на сва питања која човек поставља. Савремена мудрост човечанства свела се на осећај да наука „само што није одговорила“ на сва наша питања. Са друге стране, свеопшти либерализам поставио је нове мере људске слободе. Наука и либерални дух, тако треба да задају одлучан ударац досадашњем празноверју и конзервативизму. Либерални став: „Ја мислим да било ко, ко је против било којег начина живота, једноставно много греши“, постаје политика креатора светске историје. Наизглед мисао која прокламује људску слободу, у себи не крије само губитак људске слободе, већ овај став не води никаквом напретку људске мисли ка истини. Напротив, он је води назад у софистичке заблуде. То да је „човек мера свих ствари“ поново се супротставља општим мерилима, Добру као универзалном и независном од било чијег мишљења. Једна од тих величанствених добара и мера вредности јесте и породица. Хришћанско, здраво схватање породице и односа у њој јесте темељ здравог, а самим тим и просперитетног друштва. Да је породица заправо човек у свој својој пуноћи, сведоче нам речи из Светога Писма: „И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их“ (Пост 1, 27). Брак и породица, заједница мушкарца и жене, није само пуноћа људског постојања већ и икона Бога Творца. Свети оци Цркве уче нас да је тајанствено и неизрециво битије Бога управо заједница Трију Лица божанства: Оца и Сина и Светога Духа. То нису три Бога, већ Један и Једини Бог. Тако исто и заједница мушкарца и жене треба да буде једно биће уз очување две личности: „Зато ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело“ (Пост 2, 24). Моралне поуке апостола Павла чине темељ хришћанског морала и друштва. Његове поруке Цркви у Ефесу чине и препознатљив етос нашег српског бића: „Жене покоравајте се својим мужевима као Господу...Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву...јер који воли своју жену, самога себе воли...Дјецо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је ово праведно...И ви оцеви, не раздражујте дјецу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој.“ Божанствени апостол породицу пореди са Црквом и закључује: „Тајна је ово велика“ (Еф 5, 32). Као Божији промисао људског постојања, породица је са собом понела и величанствену Божију Заповест: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом“ (Пост 1, 28). Не треба бити много мудар па да се закључи да испуњење ове Божије Заповести заправо значи и кључ опстанка човечанства. Ову је Заповест Бог човеку усадио у срце, она је постала део здраве људске логике. Мере вредности које живе у колективној свести чине нас да будемо то што јесмо, људи. Као такве оне су општеважеће мере, мере нормалности. Међутим, под мотом права на другачије мишљење и начин живота, нама се данас као нормални и једнако прихватљиви потурају стандарди које не само да су у супротности са нашом колективном свешћу и осећањима, већ их је осудио и сам Бог и проклео као ненормалност. Пропагирајући „право на слободу“ и „право на различитост“, дух либерализма одбацује хришћанске мере вредности у породичним односима као фундаменталне и конзервативне. Тај дух „нове слободе“ хришћанске односе оца, мајке и деце представља као угњетачке. Обично се то „угњетавање“ представља у односу мушкарца према жени и у односу родитеља према деци. Тако су ови први „угњетачи“ а ови други „угњетавани“. Идеал породице не покушавају да компромитују само изнутра, кварећи односе у њој, она се покушава обесмислити и споља. Такозвана „сексуална револуција“ породицу види као једно од „права“ у човековој сексуалној орјентацији. Наспрам брака и породице, као заједнице мушкарца и жене, све више се прокламује право на заједнице истих полова. Хомосексуалност више није ненормалност и болест, већ право избора, право на различитост. Данас су многе економски развијене, европске земље признале право на „брак“ особама истог пола. Да трагедија буде још већа, њима се приписује и право на усвајање и васпитавање деце. Нису ово токови само савремене цивилизације. Људске настраности и ненормалности старе су готово колико и само човечанство. Библија их јасно осуђује како у Старом Завету: „Са мушкарцем не лези као са женом; гадно је“ (Лев 18, 22), или, „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих“ (Лев 20, 13), тако и у Новом Завету: „Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници,...неће наслиједити Царство Божије“ (1 Кор, 6, 9-10). То каже Библија, а шта каже човек? Човек ко човек, брани се највише онда када је заиста крив. Као што први човек када погреши рече: „Жена са којом си ме удружио, она ми даде са дрвета те једох“ (Пост 3, 12), и прва жена исто тако, да оправда себе, рече: „Змија ме превари, те једох“ (Пост 3, 13). Тај феномен правдања, сваљивањем кривице на другог, присутан је и данас. Тако ће се феминистичка острашћеност правдати ускраћеном слободом и дискриминацијом, а хомосексуализам некаквом посебном природом. Наиме, хомосексуалци, по њиховој теорији и теорији научног либералног духа, су то што јесу од свог рођења, тако су једноставно рођени и они само следе своју природу. Хомосексуалност се тако схвата исто као леворукост или боја очију. То да ли су ове теорије тачне или не, хришћанима сведочи Црква кроз Свето Писмо и Свето Предање. Онима којима Црква није ваљани ауторитет, суд доноси реалност у којој живи човечанство. Либерализам и сексуална револуција донели се не толико прокламовану слободу и осећај идентитета, већ нешто сасвим супротно. Они који траже идентитет човека ван нечега што је људско, нашли су нешто сасвим друго: разводи бракова, полне болести, па чак и педофилија несумњиви су продукт „слободне сексуалне орјентације“. Једном речју, несрећа је дефинитивни продукт либералног духа. Поред Светог Писма и Светог Предања и несрећна реалност савременог човечанства нас све више уверава да идеали хришћанске породице нису никакви конзервативизми и стереотипи. Православно учење о породици показује нам јасан пут идентитета човека као личности. Тај пут није сигурно трагање и ход ка себи самом, већ је то тражење и остварење себе у заједници са другим. Тамо где „жене слушају мужеве своје“ а „мужеви воле своје жене као себе саме“, тамо где деца „поштују родитеље своје“, а родитељи „подижу децу своју и васпитавају их у Господу“, тамо станује лепота живота и истински људски идентитет. Волећи једно друго, мушкарац ће у жени препознати свој идентитет мужевности а жена у мушкарцу свој идентитет женствености. Изграђујући свој идентитет у љубави, помоћи ће и својој деци да одрасту и постану људи. Тако, породица више није мноштво, већ Једно, Добро које чува идентитет сваке од личности. Породица је мала црква. „Тајна је ово велика“, вели апостол Павле. Александар Милојков

Александар Милојков

Александар Милојков

 

Народне пословице

За сваку ситуацију наш народ има пословицу .Какав смо ми народ ? Паметан ? Мудар? Лењ? Тврдоглав ? Пркосан ? Ја нисам компетентна да судим нашем народу ,волим га ,а волим и његове пословице ! Зато прелазим на исте :
Ако има лијека, има и вијека.
Ако је кратак дан, дуга је година
Ако кажеш ватра, нећеш изгорети.
Ако смо ми браћа, нијесу нам кесе сестре.
Жедан коњ воде не пробира.
Из сваког пања не може се светац истесати.
Једна штета сто гријеха.
Кад највише грми, најмање киша пада.
Кад нема кише и град је добар.
Кад дође мука, нема брука.
Лаж се пређе прими него истина.
Лакше је стећи него сачувати.
Најтежа је празна торба.
Невоља памет дава
Тешко капи на манитој глави.
Тешко кући где дима нема.
Брз човек срећу прескаче.
Види туђу длаку, а свога брвна не види.
Здрав болесному не вјерује.
Зец у шуми, а он ражањ гради.
Какав је ко тако и чини.
Какав човек, таква и беседа.
Ко бесједи шта хоће, мора слушати шта неће
Ко брзо суди, брзо се и каје.
Ко жали клинац, изгуби поткову.
Ко за свијетом плаче, без очију остаје.
Од ината нема горега заната.
Од луда попа луда и бесједа.
Од подмукла псета чувај се.
Све је боље лани.
Сит гладну не вјерује.
Слађа смоква преко плота.
Удри зло, да је горе.
Уморној ласици и реп досађује.
У невољи не треба плакати, него лијек тражити.
Ако је ко луд, не буди му друг.
Ако смо браћа, нијесмо другови.
Бог је најпре себи браду створио.
Богат једе кад хоће, а сиромах кад може.
Вода свашта опере до црна образа.
Ко се не намучи тај се не научи.
Ко се туђему злу весели, нек се своме нада.
Имадосмо - не знадосмо, изгубисмо - познадосмо.
Наставиће се ...... Bolje je pokliznuti nogom nego jezikom. Bez glave ne valja ni ekser, a kamoli čovjek. Koliko je od zemlje do neba, toliko je od nečovjeka do čovjeka. Više vrijedi onaj ko zna slušati, nego onaj ko zna govoriti. Onome ko zna čekati, vrijeme otvara vrata. Ako budeš most, svako će da te gazi Ako imaš mašice, ne hvataj vatru rukama Ako činiš dobro, ne udaraj u veliko zvono Bijele ruke tuđ posao miluju. Blago onome ko zna da ne zna, a hoće da zna. Bolje je neznalica no tvrdoglavica. Bolje je svašta jesti, nego svašta govoriti. Budalu ne treba tražiti, sama se javi.

Mironosica

Mironosica

 

Поздрави неког

Ишао сам у општину код једне тетке да се жалим а она ми каже: - Кажи мајци и очуху да сам ја рекла да не смеју више да те туку. После ме још више пребили. Дечак, 14 година (Из књиге Поздрави неког) http://katodnacevsvetrpi.blogspot.com/2011/09/blog-post_15.html

nishizawa

nishizawa

 

Шта је то вероучитељ?

Вероучитељ је особа која на теолошком факултету научи до детаља ствари као што су тријадологија кападокијских Светих Отаца, пневматологија Светог Василија Великог, развој аријанизма између Првог и Другог Васељенског сабора, есхатологија Светог Максима Исповедника, поредак Литургије пређеосвећених дарова, индикатив аориста другог активног и просветитељска мисија Свете браће Ћирила и Методија међу Словенима, да би могао успешно да објасни основцима и средњошколцима ствари као што су проблем јединства и мноштва у старогрчкој филозофској мисли, апостолско прејемство у контексту Литургије и јединство Цркве у епископу и Евхаристији, да би ти исти основци и средњошколци постали део Цркве и редовни учесници на Литургији, на којој ће слушати ствари као што су то да ће пакао бити на Венери, да су Велики раскол направили масони, да је ћирилица настала 4000 година пре Христа, и да погибао долази од учених. http://katodnacevsvetrpi.blogspot.com/2011/09/blog-post.html

nishizawa

nishizawa

 

Лош брак или никакав брак, (литургијско) питање је сад?

Кажу да муж последњи сазна да га жена вара, али не зато што нико неће да му каже да га жена вара, него зато што он сам то не жели да види. Иста је ствар и са људима који живе у лошим браковима. Иако постоје бракови који се одавно не могу назвати браковима, људи у њима ипак истрајавају - неки из навике, неки из страха, а неки зато што немају куд... Знам једног типа који је у браку већ доста дуго са неком женом - не знам ни сам како бих је назвао. У ствари, он је с њом у том браку више фиктивно, будући да она њему и њиховој деци дозвољава да бораве у њиховом стану само 5 - 6 пута у току године. Остатак времена он и деца проводе живећи као бескућници - спавају или у подруму, или у ходнику зграде, или некада испред врата стана. Она неће да их пусти да уђу зато што су, како каже, штрокави, па ће јој упрљати намештај. Џаба јој муж објашњава да он нема где да се истушира, и да не би ни он ни деца били тако прљави када би их пустила да уђу у стан и да се окупају - она неће ни да чује. Каже, само што је орибала плочице, неће ваљда сад да пусти њих да их усвиње. Није она била таква одувек. Међутим, од када је почела да се дружи са некаквим сумњивим ликовима, неким надрилекарима, политичарима, гуруима и сличним лудацима, скроз је полудела. Имала је она, додуше, и доста јако паметних пријатеља, који су покушавали да је уразуме, али у последње време она једноставно неће за њих да чује. Каже - Нема будале док школе не заврши. Па су и они полако, један по један, дигли руке и од ње и од њеног мужа и деце. Муж, јадничак, и даље гаји неку наду да ће она доћи себи. И даље доноси целу своју плату сваког месеца и даје је до динара жени, која те паре потроши како се њој ћефне. Њему некада буде криво, па се наљути и почне да прича како ће је оставити, али она га увек обесхрабри причама о томе како брак није неозбиљна ствар, и како он као отац породице има обавезу према њој, а да она има право да са новцем располаже како жели. Понекад, додуше, она и попусти, па га пусти и по десетак или петнаест дана у току године да борави у кући. Додуше, без деце, и под условом да јој за те дане посебно доплати, мимо плате. Он тада покушава да је одобровољи да пусти и децу да уђу, али њој не пада на памет. Каже - шта мене брига за њих, нек се сами снађу, они и треба сами да се сналазе. Не знам колико пута су покушали људи добре воље да му објасне да не може она имати само права, а он само обавезе. Не вреди. Каже - боље и таква жена него никаква. И све то исто покушавца да убеди и децу - говори им да им је она ипак мајка, да је мајка само једна, и да је греота о мајци говорити ружно. Не знам да ли он сам у све то верује, а верујем да не зна више ни он. Нека од деце која су мало већа су већ отишли својим путем. Кажу, није она њима никада ни била мајка, и да им таква мајка ни не треба. Остала су само она најмања, која се бољег ни не сећају, и која за боље ни не знају. Докле - не знам... Вреди ли брак уопште оваквих понижења? И може ли се то, Боже ме опрости, уопште и назвати браком? http://www.youtube.com/watch?v=wxkHvOBytNk Ова прича и јесте и није измишљена... У ствари, прича је метафора за стање у којем је литургијски живот код нас... Жена = Црква (= црквена јерархија) Стан = Литургија Боравак у стану = Учешће у литургијској заједници (= причешће) Муж = Теолози, вероучитељи, и други православни хришћани који желе да живе литургијским животом Деца = Прост неупућен народ Прљавштина, штрока = Грех, недостојност Плата = Подвиг, труд, свака врста залагања Пријатељи = Образовани људи, пријатељи и учитељи Цркве Надрилекари, политичари, гуруи и слични лудаци = Надрилекари, политичари, гуруи и слични лудаци http://katodnacevsvetrpi.blogspot.com/2011/06/blog-post.html

nishizawa

nishizawa

 

Веско и Срећна -из блога у блог

НЕДЕЉА, 31. ЈУЛ 2011. ЈОШ МАЛО, ПА СМО ИХ ИЗВЕЛИ НА ПУТ ... ПУТ БЕЗ ПОВРАТКА Молитве су моја деца. Прва, најстарија молитва је дечак у панталонама које имају рупице на коленима. Он се диви другим дечацима који умеју да ходају на рукама. Он то не уме, али уме да плаче најгласније у крају кад га мама истуче. Воли да чачка нос, грицка нокте и бежи од куће. Осетљив је на мирисе цвећа и трава од којих му се зацрвени носић, очи напуне сузама, па онда плаче и кад га мама не истуче. Још увек се нада да ће му неко, неко издалека, једног дана, донети змаја, оног змаја којим се лети изнад брда, река, долина и градова, изнад целог света. Други дечак је стално у прашини, на бициклу или на дрвету. Кад је на бициклу троточкашу воли, као и старији брат, да побегне од куће, да се скотрља низ стрме улице са Брда до улица у Граду којима пролази по први пут у животу између огромних аутомобила (а они трубе ли, трубе) само да би стигао до једног лепог, шареног излога у коме по шиницама, између кућица и дрвећа, преко мостића, кроз ливадице и њивице, укруг путује воз-играчка. А мој дечко, моја молитвица чека да тај воз нарасте, исправи шине, прими га у вагон прве, друге или треће класе и однесе га у крајеве где балони у златној светлости падају са неба и говоре како је тамо горе лепо и како је само потребно да се он успење на неког од њих, а онда ће они поново горе, у златну светлост, са њим заједно. Најмлађе дете још гуче у колевци. Моја девојчица црном својим окицама чуди се свакој сенци и сваком зраку светлости што плеше по таваници изнад колевке. Она ће за неки месец прећи у креветић по коме ће шутирати меду и зеку и из кога ће демонстративно на под бацити звечку, јер звечка није за њу, за њу је оловка, бојица којом ће, кад напуни три године по зиду собе цртати и бојити рибице., јер је она паметно и напредно дете. Она зна ко је Риба, ко је Јагње, ко је Мајка и ко Отац. (Јагње ће покушавати да слика касније, по небу своје душе. Оно ће, кад Га буде коначно довршила, одскакутати по другим небесима и по другим ливадама. Вратиће се под њене топле дланове после дугог дозивања и врелих суза, али Оца и Мајку насликати неће, јер шта ако се они узму под руке и оду тако далеко да их она неће моћи ни врелим сузама дозвати. А како и да их слика кад су и онако душевна небеса тесно платно за њихове портрете?) април 1997. године Објавио Carinik у недеља, јул 31, 2011 ПЕТАК, 01. ЈУЛ 2011. http://carinik-veskoisrecna.blogspot.com/2011/07/blog-post.html" style="text-decoration: none; color: rgb(51, 51, 153); ">ДРУГИ ПОКУШАЈ ЛИЧНЕ МОЛИТВЕНОСТИ... 1. Господе, дај ми да, када стојим на Светој Литургији, идем за Господом напред и нагоре ка Часном Жртвенику. 2. Господе, прикупи ме кад се расејем по светским залудностима. 3. Господе, дај ми да иштем да ми Се даш. 4. Господе, дај ми смелости да куцам да ми Се отвориш. 5. Господе, дај ми да Тебе Теби у миру принесем. 6. Господе, када се Десница Твоја на мене спушта, нека то буде миловање. 7. Господе, отвори ме да примим у себе љубав ближњег. 8. Господе, нека ме заболи када страда мој ближњи и још и више кад страда мој непријатељ. 9. Господе, нека се радујем када се ближњи мој сједини с Тобом, а ја не, јер ће Крв Твоја његовим телом и до мене доћи. 10. Господе, дај ми да не пружам светиње псима и да видим да је оно што си ми спустио у дланове бисер и да су свиње-свиње. 11. Господе, нек Ти са Мајком Божијом, Анђелским Силама Бестелесним и Светима славу и хвалу узносе и певају мрве-имена живих и упокојених принетих мојом руком. 12. Господе, не одбаци ни ону мрву са Часне Трпезе која не зна откуда се ту нашла и што не схвата што је сад у Крви Господњој купају. 13. Господе, нек ми не задрхти рука којом држим копље у Херувимској Песми. 14. Господе, остави ме у сећању на Твој Други Долазак. 15. Господе, окупај ме тихом кишом плодности и насели ме у благом поднебљу. 16. Господе, не затвори двери мојих усана икада више, двери које ти дају славу, откључане целебним моштима Балканског Златоуста. 17. Господе, стишај гласове устрашеног ми ума, кад Се у мени молиш. 18. Господе, нека у свему што проповедам с кровова буде Твоје Име. 19. Господе, кад ме побеснеле помисли растуре у хиљаде делића састави ме у новог, другачијег и целог, без иједне пукотине. 20. Господе, дај ми да безазлено и без жеље да буду моји гледам како небом ума промичу облаци свакојаких помисли. 21. Господе, ако сам со и семе,не дај ми да обљутавим и да ме изгазе, а дај ми да земља у коју ме бацаш буде пријемчива и плодна, не дај ме на камен и у трње. 22. Господе, кад дајеш благодат на благодат, даруј ми и умеће да до наредне дорастем. 23. Господе, даруј ми да, када растем у Духу, останем у равнотежи са ближњима да не бих, када будем падао (што је саставни део раста), и њихове кичме ломио. 24. Господе, Твојом тишином залиј и моје ћутање.

Srecko Urosevic

Srecko Urosevic

 

bahanal

zašto je opijenost čoveku draža od trezvenosti? zašto mu je blud draži od braka? zato što je ovo prvo lakše od ovog drugog? zato što je ovo prvo neodgovornije ili modernim rečnikom rečeno - opuštenije? najgore od sve je činjenica što ova dva pogrešna puta: opijenost i blud biraju oni koji sebe nazivaju pravoslavcima? najgore od svega je saznanje da pravoslavac koji piše isključivo ćirilicom ne zna da odgovori na pitanje: šta je to blud? i ne zna da ga je počinio? misli da pravoslavlje dozvoljava bahanal, i seksualni odnos pre braka? najgore od svega je to što čak i kad sazna, on ne želi da se menja, u velikoj većini slučajeva, ne želi da se pokaje, ne želi da se popravi i učini pravu stvar; odbija to do the right stuff! a, ostaje pravoslavan, da se razumemo. i, ko sada greši: ja, koja predočavam suštini pravoslavlja ili pravoslavci skloni bahanalu? bezbroj je reči kojima se pravoslavac divi: ukucan, urađen, ucirkan i sl. i pritom, on je ubeđen da je ostao pravoslavan. žao mi je što moram da ukažem na ovu boljku koju sam zapazila kod nas pravoslavaca ali moram..iz razloga što želim da se ti ljudi izmene, jedini način koji pored pisanja imam je i molitva da se pravoslavci poprave, da malo više čitaju o svojoj veri, i da je suštinski prihvate! da ne bude mnogo besa, bančenja šenlučenja, a da bude više trezvenosti, i pribranosti koje vode u normalnost. da bude manje bluda, a više brakova. neulaženje u brak se pravda mnogim razlozima: kriza, zakasnio sam ili zakasnila sam i dr. to su laži! u brak ne ulaze jer im je srce mrtvo, a starim se osećaju jer žive neduhovnim životom; duhovni čovek nikad nije star. duhovni čovek ne ide u pola noći na koktele s bezumnima; duhovni čovek živi mirno, ne ' ubija ' se od pića i želi da uvek uradi ispravnu stvar koja neće narušiti njegov odnos i jedinstvo sa Bogom! sa željom da bude što manje terevenčenja u kafanama i kafićima, a što više smirenih kućnih razgovora želim svima srećan praznik, ne znam da li da kažem sutrašnji jer je tačno 12 sati

u malom gnevu

u malom gnevu

 

Исус Херкулес

Трећи разред. Знак крста, домали и мали прст. Христос је у исто време Бог и човек. - Ааа, па знамо, као што је и Херкулес! - Учитељу, Бог је старији од света? - Јесте, да. - А Бог се родио 1. године нове ере. Значи да пре нове ере свет није постојао.

Иван Недић

Иван Недић

 

Беда

Браћо и сестре, ето, постаде још један вероучитељ на тој бели свет. Намерио сам да ово буде дневник собитија мојих преподавателских дана. Смешан догађај: - Децо, да ли идете у цркву? - Идемо. - Идемо често. А један мали ће: - Ја сам био у храму, али у цркви никад нисам био. На шта његов сусед из клупе коментарише: - Ууу, то не ваља! Опасан догађај у нижим разредима. Покушавам да приближим тајну тројединства Бога. - Децо, то је веома компликовано, али мислим да ће вам овако бити јасније: Отац, Син и Свети Дух се воле толико, да та љубав чини да су једно. Они не би могли да постоје један без другог. Отац и Син се толико воле да, кад би један умро - и други би одмах. - Учитељу, ја не могу да издржим, мени је отац умро. После ми је супруга, која има нешто педагошког образовања и искуства, рекла да у настави треба избегавати било каква поређења са породицом, јер никада не знаш у каквој породици дете живи.

Иван Недић

Иван Недић

 

Good is good

good is good - tu nema spora,, dobro je ono što je dobro, i dobro je dobro,, nisu potrebne nikakve definicije,, nije potrebna nikakva diskusija, odmah se vidi šta je dobro, odmah se prepozna dobro,, dobro je uvek dobro,, ono se nikad ne menja,, čovek može sebe predstaviti dobrim, a zapravo biti veoma loš, međutim, ta neistinita predstava biva vrlo brzo razotkrivena,, samu sebe razotkrije, dobro je popustljivo,, dobro je blago,, dobro se ne pretvara,, dobro nema cilj da nekog obmane,, dobro ima cilj da nekom pomogne,, dobro ne iscrpljuje drugog, drugi iscrpljuju dobro,, dobro je krotko, bezazleno,, dobro je umilno,,pitomo kao jagnje,, dobro je emotivno,, nežno i pokorno,, dobro nije zaslepljeno, nekritično, jednostrano i fanatično,, dobro ne poseduje dvoličnost, višeličnost ili višeslojnost,, dobro ne poseduje prefriganost,, dobro se i ne seti da bude pritvorno, pogano i prevrtljivo zato što ..dobro je dobro..,, dobro je valjano,, dobro je ispravno,, dobro je božanstveno, divotno, preslatko,, dobro je rajsko i nesavladivo zato što..dobro je dobro,, dobro je dobro,, good is good,,

u malom gnevu

u malom gnevu

 

From: Причам ти причу.... али праву и лепу...

Девојчица са шибицама Спуштало се вече уочи Нове године. Хладноћа је бивала све већа и суровија, а по тој хладноћи и мраку ишла је једна сиромашна девојчица гологлава и босонога. Кад је тога јутра изашла из куће имала је на ногама папуче, али су оне биле толико велике јер их је раније носила њена мајка, да их је изгубила прелазећи улицу. Приметивши да их је изгубила девојчица се вратила по њих, али једну папучу није могла да нађе, а другу је дограбио неки пакосни дечак који се с њом шегачио. И тако је сиротица ходала црвених и промрзлих ножица. У старој кецељи носила је шибице које је читавог дана покушавала да прода, али ниједну није продала. Ходала је гладна и промрзла док су јој пахуљице падале на лепе плаве коврџе по врату. Сви прозори су били осветљени јер се народ спремао за новогодишње славље, па је из кућа допирао мирис печења и слатких колача. У једном углу између две куће девојчица нађе заклон, седе и скупи се. Подвукла је ноге пода се, али је само још јаче осећала студен а кући није смела, јер како очуху да изађе пред очи без иједног новчића пазара. Уосталом, и код куће је било хладно јер је ветар дувао кроз пукотине на крову. Ручице су јој биле тако промрзле да девојчица извади једну шибицу и запали је да их угреје. Букну јасан и топао пламен као каква мала свећа, и девојчици се учини да у тој ноћи све око ње постаје некако чудесно. Као да је одједном угледала велику зажарену пећ, те испружи у том правцу ноге да их загреје. У том часу, међутим, пламен шибице се угаси, пећ нестаде и девојчица остаде у леденој тами с изгорелим палидрвцем у руци. Она кресну и другу шибицу која обасја зид, а тај зид одједном постаде прозиран те јој се учини да је тамо угледала сто постављен за новогодишњу вечеру. На столу беше печена гуска пуњена јабукама и шљивама и, што је било још чудније, скочи одједном та гуска и стаде се гегатии по столу, а одатле на под и право ка гладној девојчици. У том часу жижица изгоре, а мала се нађе у тами и мразу. Девојчица похита да запали ново палидрвце све једнако желећи да не изгуби ону гуску што се тако опојно пушила. Нађе се у одаји још много лепшој и раскошнијој од претходне. Седела је под окићеном јелком, изнад ње је на зеленим гранама горело на хиљаде свећа. Украси те дивне јелке као да су сви од реда благонаклоно гледали у девојчицу. Она пожури да им пружи руке, али се шибица у њеним укоченим прстићима угаси. Свећице са јелке као да кренуше некуд у небо и осуше се у безброј звезда, а једна од њих паде остављајући за собом дуги траг. "Сад неко умире", рече девојчица, јер је томе беше поучила бака коју је много волела али која је већ одавно била мртва. Девојчица запали нову шибицу и угледа пред собом баку како у том сјају сва блиста озарена од доброте и љубави. "Бако!" викну мала. "Знам да ћеш и ти нестати кад шибица изгори, као што су нестале и ужарена пећ и она дивна пуњена гуска и раскошна јелка. Молим те, бако, не остављај ме овде, него ме поведи са собом!" девојцица_са_сибицама3Девојчица брзо запали читав преостали свежањ шибица и нађе се у сјају и топлоти како никад раније не беше искусила. У тој светлости блистала је вољена бака као по дану, али већа и лепша него икад раније. Онда се бака сагнула, подигла нежно девојчицу у своје наручје и понела је некуд горе. Високо. Тамо где није било ни хладноће ни глади ни страха. Када су следећег јутра наишли улицом први пролазници, нашли су девојчицу склупчану на плочнику уза зид, румених образа и с осмехом на уснама. Била је мртва, смрзнута у суровој хладноћи те последње ноћи старе године, са свежњем изгорелих шибица које као да није желела да испусти из руку. "Хтела је да се огреје", рече неко показујући на шибице, али нико није никада сазнао шта је све девојчица нашла у њиховом сјају. Ханс Кристијан Андерсен Source: Причам ти причу.... али праву и лепу...

Драган Јашић

Драган Јашић

 

УСТАНИ, ДУШО МОЈА

Многи светитељи из прошлих времена разговараху са својом душом. Нисам свет и не знам где ми је она. Само знам да је пала. Кад се осврнем иза себе, погледам десно или лево, намрштим се на испред, видим да је нема. Сад бих да завирим у разне књиге трагајући за упутством како се она прво проналази, па потом подиже, али знам да сам за то већ раније потрошио много, много времена. Сећам се само путоказа да она мора да је негде унутра, у мени, близу срца. и умом се тражи, па у срцу Именом чисти, храни, поји, на светлост износи. Клечао бих на камену као Свети Серафим Саровски хиљаду дана и ноћи, босих стопала и подигнутих руку бдио бих ноћима као Свети Јован Шангајски, кротко бих и благо и само наизглед немо , а у молитви, гледао на непријатеље своје као Свети Нектарије Егински, кад бих само мислено могао да те додирнем, душо моја! И опет знам да ништа не могу без Тебе, јер ништа своје ни немам! Ти си ме, Христе, из небића у биће привео, Ти ћеш ме, опет и опет, са сопственим срцем преко Имена Твога упознати! 27.1. 2011. године око девет сати увече

Srecko Urosevic

Srecko Urosevic

 

From: Причам ти причу.... али праву и лепу...

Једна животна прича На добротворној гала-вечери, на којој су се прикупљала средства за школу за дjецу са посебним потребама, отац једног од ученика поделио је са присутнима причу коју неће заборавити нико ко је тада присуствовао том догађају. Пошто је захвалио школи и њеном преданом особљу, поставио је сљедеће питање: "Ако није ометена спољашњим утицајима, све што природа створи је савршено креирано. Али мој син Синиша не може да научи све оне ствари које могу друга деца. Није у стању да разуме и уради све оно што и његови вршњаци. Гдjе је ту природни поредак ствари, када се ради о мом сину?" Публика је утихнула послије тог питања. Отац је наставио: "Вјерујем да се, када тјелесно и умно инвалидно дијете, попут мог Синише, дође на свијет, прилика за исказивање истинске људске природе сама јави и покаже, и то у виду начина на који други људи третирају то дијете". Потом продужи: Синиша и његов отац шетали су поред парка, гдје су неки дјечаци, које је Синиша иначе познавао, на терену играли фудбал. Синиша је упитао оца: "Шта мислиш, тата, да ли би ме пустили да играм са њима?" Синишин отац је знао да већина дјечака не би жељела да неко као Синиша игра у њиховој екипи, али је исто тако врло добро знао колико би његовом сину значило да му дозволе да заигра, и колико би му то само дало толико потребни осећај припадности и самопоуздања, увјерење да од друштва бива прихваћен упркос свом инвалидитету. Синишин отац је пришао једном од дјечака поред аут-линије и упитао (не очекујући превише) да ли би и Синиша могао да заигра са њима. Момчић се у неверици окренуо према игралишту и рекао: “Знате шта, господине, ми губимо са 4 : 1, а ближи се и крај другог полувремена. Па, ..., може да игра за нашу екипу, покушаћемо да га поставимо на позицију лијевог бека". Синиша се мало намучио ходајући до екипе, али је са широким осмјехом обукао дрес свог тима. Отац га је озарен гледао са мајушном сузом у оку и осјећајем нарастајуће топлине у грудима. Дјечаци су могли јасно да виде и осјете срећу овог човјека, ганутог оца који радосно гледа како његов син бива приман у њихов тим. При крају утакмице Синишина екипа је дала гол из једне брзе контре, али је још увек губила са два гола разлике. Синиша је покривао лијеву страну половине терена. Иако никакве акције туда нису ишле, он је очито био у еуфоричном расположењу јер је добио прилику ДА БУДЕ у игри, на травнатом тепиху; развукао је осмјех од ува до ува, док му је отац махао са трибине. У самој завршници Синишина екипа је опет постигла гол, дакле, губила је само са 4 : 3 ! Сада, са једним голом у минусу, смјешила им се прилика за евентуално изједначење у зауставном времену од 5 минута. И заиста, досуђен је пенал за Синишин тим и дјечаци су стали да се погађају ко ће га извести. Паде идеја да пуца Синиша, али уз велики ризик да изгубе утакмицу !? На опште изненађење - Синиши је ипак дата лопта ! Сви су знали да је то била немогућа мисија, јер Синиша није ни умео правилно да шутира, а камо ли да погоди оквир гола и да превари голмана. Ипак, кад је Синиша стао иза лопте, противнички голман је, схвативши да Синишина екипа свесно рескира пораз ради тог једног јединственог тренутка у Синишином животу, одлучио да се баци у погрешну страну како би лопта ипак ушла у мрежу. Синиша је узео залет, замахнуо и ... траљаво закачио лопту, која је полако кренула ка супротној стативи. Утакмица би у овом тренутку била практично ријешена, јер је лопта била спора и већина противничких играча би је могла сустићи. Међутим, и они су се кретали сасвим лагано, па сви гледаоци повикаше: "Синиша, Синиша, трчи за њом, Синиша, трчи, стигни је, стигни !!! Трчи, трчи, и ћушни је у мрежу !!! Никада прије у свом животу Синиша није толико брзо трчао, успио је, на једвите јаде, да стигне до ње прије него што је завршила у гол-ауту. Дотетурао се и широм отворених очију, задихан, упитног погледа, застао да види шта ће даље. Сви гракнуше: "Шутни је, шутни је у гол !!! Ухвативши дах, Синиша је видно потресен, напрежући задње снаге, као у неком делиријуму, магновењу, некако умирио лопту, захватио је унутрашњом страном стопала и ... и сместио је у мрежу !!! Мук, ... , а онда провала ... прасак - сви скочише: "Синиша, Синиша, браво, Синиша !!!" Зајапуреном и пренераженом Синиши прискочише сви саиграчи, грлећи га, љубећи га и славећи га као хероја који је спасао свој тим од пораза. "Тог дана ...", окончавајући своју причу са дрхтајем у гласу потресени отац, док су му се сузе котрљале низ лице, "... дечаци обеју екипа донели су комадић праве љубави и хуманости у овај свет". Синиша није преживео до сљедећег љета. Умро је још исте зиме, никада не заборавивши да је био херој, да је због тога његов отац био пресрећан и памтећи како је свог малог хероја дочекала одушевљена мајка, грливши га плачући од среће! Source: Причам ти причу.... али праву и лепу...

Драган Јашић

Драган Јашић

 

From: Причам ти причу.... али праву и лепу...

Научио сам...       Да је најмирнији осећај на свету, када ти дете       заспи у наручју.             Научио сам...       Када си заљубљен, то се види.             Научио сам...       Када ми само једна особа казе "улепшао си ми дан"...       онда је мој дан нешто сасвим друго.             Научио сам...       Да је бити љубазан важније него бити у праву.             Научио сам...       Да никада не смеш рећи не, поклону од детета.             Научио сам...       Да увек можеш за некога молити, кад нема снаге       да ти може помоћи на други начин.             Научио сам...       Да ти је, без обзира колико озбиљности живот       захтева од тебе, увек потребан пријатељ с којим       се можеш глупирати.             Научио сам...       Да је понекад све што неко треба, нечија рука за       држање и срце за разумевање.             Научио сам...       Да су најједноставније шетње у летњим вечерима с       мојим оцем, док сам био дете, учиниле за мене чудо       када сам одрастао.             Научио сам...       Да је живот као ролна тоалетног папира. Што је ближе       крају брже иде.             Научио сам...       Да требамо бити захвални што нам Бог не даје увек       оно што тражимо.             Научио сам...       Да се новцем не могу купити част и сталеж.             Научио сам...       Да мали свакодневни догађаји чине живот       спектакуларним.             Научио сам...       Да је испод свачијег тврдог оклопа неко ко жели бити       цењен и вољен.             Научио сам...       Бог није све учинио у једном дану. Зашто ја мислим да       могу?             Научио сам...       Да чињенице, ако их игноришем или избегавам, не       мењам.             Научио сам...       Када планираш да се осветиш некоме, тиме само       дозвољаваш себи да те та особа и даље вређа.             Научио сам...       Да љубав, а не време, лечи све ране.             Научио сам...       Најлакши начин да као особа растем, да се окружим       људима који су паметнији од мене.             Научио сам...       Да свако кога сретнеш, заслужује да га поздравиш с       осмехом.             Научио сам...       Да нико није перфектан, док се не заљубиш у њега.             Научио сам...       Да је живот тврд и захтеван, али да сам ја жилавији       и издржљивији.             Научио сам...       Да добре прилике никада нису изгубљене; неко ће се       увек послужити онима које ти пропустиш.             Научио сам...       Када се научиш живети у луци горчине, срећа ће се       увијек сидрити негде другде.             Научио сам...       Да бих волео да сам свом оцу, пре него што је умро,       још једном рекао да га волим.             Научио сам...       Да треба давати речи које су нежне и мекане,       јер ћеш их сутра можда морати појести.             Научио сам...       Да је осмех један јевтин начин да поправиш свој       изглед.             Научио сам...       Да не могу одабрати како се осећам, али да могу       одабрати што ћу направити у вези с тим.       Научио сам...       Да си, једном кад ти новорођено унуче ухвати мали       прст својом шачицом, заробљен доживотно.             Научио сам...       Да сви желе живети на планини, али да се сва срећа и       раст догађају док се успињеш.             Научио сам..       Да је добро давати савет само у два случаја: када га       неко тражи или када је питање живота и смрти.             Научио сам...       што имам мање времена, више ствари могу направити. Source: Причам ти причу.... али праву и лепу...

Драган Јашић

Драган Јашић

 

From: Причам ти причу.... али праву и лепу...

ПРИЧА О ДРАГОМ КАМЕНУ   Имао отац сина јединца, кога је неизмерно волео. Једног дана рече син оцу,да жели да пође у свет, да види какав је свет и како живи. Отац га је одвраћао од те намере, но кад виде да син држи своје, даде му одобрење за пут. Радостан син спреми се за пут и дође оцу да се опрости пред полазак. Онда му отац даде један драги камен, па га одведе пред једно велико огледало и рече му: Шта видиш у огледалу? Видим два лица,тебе, оче и себе. како нас видиш?- опет упита отац. Видим оче,тебе мало већег од мене и себе,мало мањег од тебе. Добро.рече отац,,ево ти сад овај драги камен. Ово је камен среће, докле њега будеш чувао неокрњена и цела, бићеш срећан на путевима својим и здрав ћеш се повратити мени, ако ли га окрњиш, поћићеш у пропаст и нестаће те. Чувши ову поуку, син узе драги камен, зави га и метну у недра, па крете на пут.   Путовао је дуго и дуго и видео много и много. И срце се његово радовало свему што је видео и чуо. Но, једног дана пожели он да се проведе у једном ноћном друштву, које је налазило задовољство у многом јелу и пићу. у том друштву пило се и јело до зоре. Кад је било у зору, а то све друштво пијано, па пијан и онај син. Онда му рече неко: Овакво задовољство може се платити само драгим каменом. Чувши ово, син се гордо маши у недра, извади свој драги камен, одби један делић од њега и даде. Сутрадан кад се син пробудио и трезан погледао у огледало, а то у огледало види лик свога оца у природној величини и уз оца себе нешто смањеног.   Путовао син даље и све гледао и све слушао и свему се дивио. Једног дана паде на конак у неки град, чувен због свог богатства и својих богаташа. Када се упозна са богаташима тога града, рекоше му, да они примају у своје друштво само богате људе, те ако жели живети са њима, мора уложити бар најмањи драги камен да би им могао бити ортак. Онда син извади свој драги камен из недара,одби један делић и уложи у ортаклук. На тај начин он би убројан у богаташе и поста, уистину,врло богат човек. Али једног јутра када погледа у огледало, виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе доста смањеног.   Када му досади живети у том граду, он узе своје благо и пође даље по свету. Путујући тако,дође он у једно место, чувено због свог разврата. Ухватише га неки људи и одведоше рђавим женама, које се отимаху о њега због његовог богатства. После дужег пребивања ту, осети син досаду, па се реши ићи даље.   Но, при поласку погледа у огледало у својој соби и виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе много смањеног. Зачуди се томе, па пође даље.   Путујући тако, дође он у неку државу, у којој беше умро кнез и великаши се препираху међу собом, кога ће узети за кнеза. Јер сви се отимаху о то звање. Кад се не могоше договорити ни сложити, рекоше овом младићу да ће њега узети за кнеза,само ако он хоће и може сваком од њих дати неки бакшиш у виду драгог камења. Полакоми се син за кнежевску почаст, извади свој драги камен из недара, одби од њега неколико парчића и даде по једно парче сваком великашу.  На тај начин постаде он господар  једне државе. Живео и владао тако неко време, док му и то не досади, па помисли да напусти своју кнежевину и пође даље. Опрости се дакле са свима и пође. Но, при поласку погледа се у огледалу и виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе сасвим малог као мало дете, једва оцу до колена.   Путујући све даље и дуже, дође син у једну земљу неунабожачку, где се није знало за једнога Бога и где су прву реч водили гатари и призивачи духова. За њега беше то нешто ново и необично. И пожели да сазна гатарске тајне те земље. Онда му рекоше гатари, да ће му открити све своје тане и довести га у везу са духовима, ако им да један драги камен.  Али у сина беше остало још само једно мало парче од оног драгог камена што му отац при поласку даде. Извади он, дакле, оно последње парче и даде гатарима. И уведоше га гатари у своје друштво и показаше му своје тајне. и научи син, како да призива духове из подземног света и да разговара са њима. И предаде се потпуно њима у власт. Но и то му досади,те он пожели да путује даље. Кад је хтео поћи, он погледа у огледало и виде у огледалу свога оца у природној величини,али себе не виде никако. Гледајући тако, он се чуђаше, како то да њега нема у огледалу. У том неста из огледала и лика његовог оца. Наместо оца појави се подземни дух мрака, веза га за руке и за ноге и одвуче у своје подземно царство.   није ли ова прича јасна? Отац је сам Господ Бог. Син- то је човек. Огледало је завет Божији. Драги камен је душа човечија. Удаљивши се од свога Оца преко воље Очеве, син плаћа душом својом варљива задовољства овога света и то најпре похот за јелом и пићем, па похот за богатством, па похот телесну, блудну, па похот за влашћу и најзад похот за знањем помоћу злих духова. На тај начин крњила се и смањивала његова душа, тај драги камен од Бога Оца, док ае напослетку није сасвим истошила и коначно упропастила. Што је син видео Оца увек у истој величини, то значи, да се Бог не мења, него остаје увек исти. Што је Отац најзад постао невидљив у огледалу, то значи,да је син, изгубивши душу изгубио био и сваку везу са Родитељем својим. А што се зли дух таме јавио у огледалу и у стварности, то значи да је син своју душу био већ савршено продао томе злом духу таме. Тако је зли дух, као власник душе, задобио власт и над остатком човека, то јест телом његовим.         "Духовне поуке",Епископ Николај. Source: Причам ти причу.... али праву и лепу...

Драган Јашић

Драган Јашић

 

РАЗГОВОР

"Ево стојим на вратима и куцам. Ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу њему и вечераћу с њим и он са мном." (Откр. 3;20) Уђи, Господе, отворено је. И гости и домаћи су већ за Трпезом, у свечана, вечерња одела одевени. Горње Место те чека. 15. марта 2011. године

Srecko Urosevic

Srecko Urosevic

 

From: Црква се данас поистовећује са моралном институцијом

Закон човечијег срца није нешто што му формалном етиком припада, него Сам Христос Који је једино моралан Личносним пројављивањем кроз благодат у човеку. Жртвовање Сина и бесплатна благодат Светога Духа пред Оцем јесте посредовање онтолошке љубави за сваку неправедност на свету да пронађе своје помиловање. Отуда Христово распеће, отуда непрестани уздаси Духа Светога! (Рим 8, 26). Јер је то оно што немилосрдно, мржњом објективно, старо законодавство не може да разуме, да прими, да опрости Ономе Који је свима опростио све, будући само рашчлањено својим програмом смрти. Али, то не значи ни Божији благослов сваком безакоњу! Ни праведник ни грешник се неће спасити по својим делима већ по вери у Христова дела чија благодат може отклонити сваки недостатак само ако то човек хоће. А где је благодат ту је и Црква, чиме се отвара питање људске слободе да ли она жели или не жели да одговори на призив Божији својим учешћем у Литургијском начину постојања. Црква се данас поистовећује са моралном институцијом. Девијација настаје услед мишљења да се може бити верник на основу вере и етике без учешћа у Литургијском животу. Зато се сама Црква третира као институција која чува моралне и Божије законе. Чак се и Христос доживљава као учитељ морала који то исто тражи од својих чланова. Живот се заснива на јуридичко-правним односима према Богу и ближњима а креће се у оквиру награда и казни. Исти је случај и са Причешћем. Тако настају поделе унутар Цркве на оне који су праведни и на оне који су грешни. Превиђа се суштински проблем – смрт, и суштински излаз из смрти – благодат. Црква као лек против смрти нема додира са моралом. Онтологија и морал су две различите ствари. Владика И. Мидић би рекао:„Откривење Божије у Исусу Христу је донело промену у односу на онтологију а не у односу на морал.“ Другим речима, да ли човек жели да заснује своју егзистенцију на створеним (пролазним) или нествореним (непролазним)реалностима? Source: Црква се данас поистовећује са моралном институцијом

Јован Чакарески

Јован Чакарески

 

ВИДЉИВА БОРБА ПРОТИВ НЕВИДЉИВИХ НЕПРИЈАТЕЉА

Знам да вас нервирам и дражим што ми Име Господа нашега Исуса Христа из ума не бежи, са усана не силази. Знам и да са вама разговора нема, али само да кажем да знате да знам. У складу са временом садашњим, не гађате више оног ко вам се супростави стрелама у срце, већ ласерским зрацима, да би већ измучено и изранављено месо духовног ми тела у сласт секли, комадали и гутали. Нападате ме кроз слабости и недостатке мојих ближњих, окрећете их једне против других да бих се умешао ја, вашим наговором, као немилостиви судија, не да мирим, већ да кажњавам. Средства и оруђа модерна, а сплетке старе и давно измишљене, од Пада па до сада искуством хладним о хладни камен смрзлих срца углачане. Немам своје снаге да се с вама борим и да ми је до тога давно би ме сопствене ноге у ваш табор превеле. Кад пуцате из погледа и са усана оних које највише волим, ипак морам да подигнем штит искован од Имена Царице Небеске и Мајке Господа нашега Исуса Христа и горе, ко Господу, имам срца. Ја ћу иза. поред, заједно,уз Пресвету Тројицу, заогрнут Покровом Мајке Божје, заједно Љубављу везан за оне који вам служе као ласерска пушка, а ви-удрите, слободно удрите. Ако смете. Напомена (за ваше добро): Штитови су огледала. Извршићете самоубиство. Из нехата. 22.2.2011.год.

Srecko Urosevic

Srecko Urosevic

 

ИСТУПЉЕЊЕ ИЗ СВЕШТЕНОГ ЋУТАЊА О ПРАЗНИКУ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

"А Он, приближивши се, и с љубављу, гледајући на Њу, говораше: Ходи, Ближња моја, ходи Голубице моја, ходи најскупоценији Бисеру мој, и уђи у обитељи вечнога живота... На то Пресвјета Дјева са радошћу одговори: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје (ПС. 107,2)" ( Из Житија Светих за 15. август Преподобни Јустин Ћелијски) О, чудеснога тајанства О, неисказане радости како Син Божији и Син Матере Своје Господ наш Исус Христос ношаше као дете на рукама у вишње обитељи белу душу Оне која Га је у утроби носила у крилу држала на рукама њихала млеком Својим хранила. Белу душу без бола чесно тело нетрулежно прима Онај који смрт у Успење претвара и гроб Собом оплени празним га оставивши на свештени ужас анђелима одасвуд принетим апостолима и тако нама у векове векова Смелу Посредницу Најближу Помоћницу Царицу Небеску Љубав Неућутну и нашу Мајку даровавши.

Srecko Urosevic

Srecko Urosevic

 

Са блога Веско и Срећна

НЕДЕЉА, 21. АВГУСТ 2011. РАДУЈ СЕ, БЛАГОДАТНА Хтедох да Ти испевам акатист. Да из ума по белини сипам речи хвалоспевне, славословне, узвишене. Да нижем усклике као чворове на бројаници, да иза усклика "Радуј се!" метафорама, још неисказаним и неиспеваним, покушам да опишем неописивост Твоје красоте. И не могох даље од наслова, од почетка. Јер то би био неко други, не ја. Неко незнан, а глумљен, неко ко уме да подигне тишину Твог присуства и Твоје славе у нашим животима до светих слова. Нисам био дорастао томе и нисам ни сад. Молим Те, Небеска Царице: да се радујеш благодатно, непрестано као Царица и као Мајка Господа нашега Исуса Христа, знали Те ми хвалити и славити или не и молим Те да ме причестиш том радошћу, јер се радошћу Радост у друштво призива, радост се у Радост усељава, и речи исказане и неисказане, хвалоспеви и славопоји као река понорница испред ока нестају и ка Извору нествореном, несазданом, а Љубљеном нашем Трипостасном Богу, у пуноћу ћутања поново се враћају... Радуј се, Благодатна, неописиво те волим, јер једно смо Тело многи... , а Мајка Божја је једна.

Srecko Urosevic

Srecko Urosevic

×