Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Blogs

 

ПОЖЕЛИ ЖЕЉУ НА БОГОЈАВЉЕНСКУ НОЋ И ОНА ЋЕ СЕ ИСПУНИТИ!!!!

Вероватно виђате овакве и сличне наслове по новинама и друштвеним мрежама. Наведено веровање нема никакав основ у хришћанству. 
Уколико нешто желимо, ми се трудимо да до остварења те жеље дође и за то се молимо Богу. За остварење наших жеља је потребан наш напор и Божија помоћ, а пре свега потребно је да је оно што желимо на наше добро и на добро наших ближњих. 
Бог није бунар жеља. Уколико га тако доживљавамо наша вера је слаба и себична. Тешко да се може и назвати вером. Неће нам ништа сâмо од себе пасти са неба. Бог свакако дарује људе многим добрима иако они то и не заслужују, али поуздати се у „моћ“ датума и у моћ наше личне жеље, а независно од воље Божије, то није ништа друго до гордост. Зато истичемо „да буде воља Твоја“ и следујемо Христовој молитви „али не како ја хоћу, него Ти како хоћеш“(Мт.26,39).
Смешна је и сама помисао да ће девојке у отвореним небесима угледати, као у теофанији, лик онога за кога ће се удати. Такође, не постоји нешто што су „некрштени дани“. Не треба да памтимо сан који смо сањали на богојављенску ноћ. Тешко да нам је тај сан сам Бог послао. 
Шта јесу православни обичаји?
Раније су особе које су се спремале (оглашени) биле крштене на данашњи дан, да би се сутра, на Богојављење, причестиле. Пливање за Часни Крст се не одржава да би срећа пратила целе године онога који први доплива до крста. Пливање подсећа на прве хришћане крштене у рекама, језерима, итд. Пливање је и мали приказ хришћанског подвига. За крст је потребна храброст и спремност, одважност и способност, љубав и пожртвовање. То је потребно док свако од нас носи свој животни крст, то је потребно онима који пливају за Часни Крст. Сви хришћани – кростоносци треба да померају своје граница ка Горе. Зато је непримерно да у пливању за Часни Крст учествују особе које не увиђају важност и симболику тог дела. 
Освећену воду користимо у случају телесних или духовних болова, уз чврсту веру и молитву. Дакле, ни света вода не делује механички и магијски. Христос је за време Свог живота често исцељивао и говорио: „Вера твоја спасла те је“, или питао: „Верујеш ли?“. На жалост, сведоци смо погрешног схватања ове светиње, па имамо случајеве да људи узимају велике количине воде као лек који делује независно од њихове вере и живота. Да не помињемо оне који узимају свету воду да би им неко други у њој „бајао“. Боље да је ни не узимају. 
Не чекајмо поноћ 18. јануара да отвореним небесима кажемо своју жељу, рецимо своје жеље Богу кад год желимо и Он ће нас у сваком трену чути и одговорити у мери наше вере и труда.
Не гурајмо се и не понашајмо неприлично док свештеници деле освећену воду јер нас не спашава вода, но Бог, у мери наше вере и љубави.
И прославимо Тројичног Бога у радости сутрашњег празника.
Радујмо се јер Бог се јавио и јавља се људима!  

.............

.............

Светотајинско богословље: Света Евхаристија као центар хришћанског живота - трећи део (тридесет осма емисија)

Ако би се све тајне вере хришћанске, све тајне Новога Завета, Завета Богочовека Христа, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна – света тајна Евхаристије, Света Литургија Цркве. Она нам објављује и даје васцелог Господа Христа у свом чудесном богатству и раскошју Његове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског тела, које је Црква. Тајна нашега спасења најбоље се остварује у светој Литургији која се јавља центром целокупног црквеног живота. То је тајна над тајнама, темељ и круна живота сваког православног хришћанина, у којој ми на један тајанствен и савршен начин спознајмо сâмога Бога и своју духовну реалност. Божанствена литургија је пре свега дар Божије љубави кроз који ми општимо и заједничаримо са Богом, и такође отварамо и врата Царства небеског. О овој небоземној и спасоносној Тајни говорили смо у тридесет осмој емисији "Светотајинско богословље".    Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић   Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО    

Презвитер Игор Игњатов: О преподобном Серафиму Саровском

Поводом празника преподобног Серафима Саровског, у Јутарњем програму смо разговарали са презвитером Игором Игњатовим о животу и најзначајнијим духовним поукама овог великог подвижника и светитеља наше свете Цркве.   Извор: Радио Беседа
 

Отачки недељник (е.28): бл. Теодорит Кирски - Вечно царство Сина човечијег (Дан 7,9-14)

Ова епизода је посвећена Старом завету и у њој је приказан одељак из 7. поглавља „Тумачења књиге пророка Данила“ од бл. Теодорита Кирског (око 393-458.). Аутор: вероучитељ Ненад Весић, Рума.

.............

.............

Специјална емисија о богослужбеним особеностима празника Рождества Христовог - Божића

Рождество Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности, а по богомудрим речима Светог Јована Златоуста, празник Рождества Христовог јесте мајка свих празникâ. Богослужење празника Рождества Христовог богато је дивном химнографијом кроз коју прослављамо Име Божје и Његову неизмерну љубав коју је изобилно показао према роду човечјем пославши у овај свет Сина свог Јединородног. О свим богослужбеним особеностима Божића у специјалној емисији Радија Беседе говорио је катихета Бранислав Илић.  Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе.  

Суштина празника Обрезања Господњег

Поводом празника Обрезања Господњег, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом О СУШТИНИ ПРАЗНИКА ОБРЕЗАЊА ГОСПОДЊЕГ. Празник обрезања је веома млад, те тако нема ни претпразништво ни попразништво, а будући да истог дана вршимо молитвени спомен на Светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске, по структури службе можемо закључити да је служба Св. Василију Великом старија од службе Обрезања, подсећа катихета Бранислав Илић.  Повезан текст: Катихета Бранислав Илић: Свети Василије Велики – богоносни светитељ Суштина празника Обрезања Господњег састоји се у томе да човек, од тог тренутка, живи само за Бога (и за своје спасење), а не више искључиво за себе као раније (чиме је себи само спремао пропаст). Тиме он одбацује раније навике, све утехе и све оно у чему је налазио задовољство, одсецајући страсти и похотна расположења и прихватајући се строгог самоодрицања. (Свети Теофан Затворник) У осми дан после Рождества Оваплоћеног Логоса Божјег прослављамо празник Обрезања Господа нашег Исуса Христа. Када говоримо о овом празнику, претходно треба појаснити старозаветни обред обрезања. У Мојсејевом закону (трећа књига Мојсијева 12, 3) свако мушко дете обрезивано је осми дан након рођења. Тај чин обрезања је представљао потврду и видљиви знак завета са Богом и заједничарења са њим. Уз чин обрезања постојао је чин давања имена детету, јер постојање одређене личности и његов идентитет почиње не рођењем, већ давањем имена, пошто име омогућава однос са заједницом. Обрезање и давање имена представљају један телесни и духовни чин. Давање имена у осми дан имало је и своју символику, будући да је јеврејски народ непрестано очекивао Месију, а осми дан представља есхатолошки дан, незалазни и невечерњи дан Царства Божјег. Све што се чинило у Старом Завету представљало је само сенку. Много тога што се дешавало у Старом Завету, понекад јавно, понекад тајно, указивало је на догађаје, који ће се догодити приликом доласка Господа Исуса Христа у овај свет. Тако је и телесно обрезање служило као знак новог обрезања у Новом Завету, сада већ не телесног, већ духовног обрезања. Господ наш Исус Христос, оваплотивши се од Свете Дјеве Марије, није дошао да укине старозаветни Закон, већ да га испуни. Господ се подвргуо  и испуњавању овог Мојсијевог закона показујући на тај начин да је на себе заиста примио човечанску природу. По већ поменутом обичају, Господу је у осми дан наденуто име, које је приликом благовести Архангел Гаврил прорекао Богомајци. Благоволео је Господ примити обрезање, почињући на тај начин страдати за нас, и пијући из оне чаше коју је имао испити до дна, када је на крсту рекао: сврши се (Јн. 19, 30)! Пролива капље крви из једног дела тела, док најзад крв из целог тела није потоцима потекла. Као одојче почиње да страда, и учи се страдању да би, кад буде зрео човек, лако поднео најтеже патње. Јер се измлада треба навикавати на јуначке подвиге. Живот људски препун је трудова као дан, коме је јутро рођење, а вече – крај. Од јутра, дакле, од пелена Богочовек Христос излази на дело своје, на трудове; у трудовима је од младости, и на послу свом до оне вечери када ће сунце помрчати и тама бити по свој земљи до часа деветога. Рећи ће Јеврејима: Отац мој до сада дела, и ја делам (Јн. 5, 17). А шта Господ наш дела? – Наше спасење. Спасење садела усред земље. А да би то потпуно извршио, Он се од јутра младости своје прихвата дела, почињући да подноси телесне болове, уједно и душевно патећи за нас као за децу своју, док се не уобличи у нама сам Он, Христос (Гл. 4, 19). Од јутра почиње крвљу својом да сеје, да би увече сабрао дивни плод нашег искупљења. Поставља се питање какве везе данашњи хришћани имају са обрезањем? У личности Христовој, по речима једне стихире празника, видимо и законодавца, али у исто време и оног који се подвргнуо извршавању закона. Испунивши овај закон, Господ је у овај свет увео нову димензију обрезања, те тако оно више није телесно, већ оно за нас хришћане данас јесте духовни акт. За новозаветне хришћане обрезање постаје нерукотворено, и оно се огледа у Светој Тајни Просветљења (крштења) у тајни крштења водом и Духом. Наше духовно обрезање не престаје и не завршава се у Светој тајни Крштења, оно нас прати кроз сав хришћански живот, јер будући огреховљени, ми у Светој тајни Покајања својим суштинским преумљењем обрезујемо наше огреховљено биће како би постало чистије од прљавштине греха. Када је у питању новозаветна димензија чина давања имена, значајно је споменути један чин, или боље рећи молитву, коју презвитер чита новоређеном у осми дан по рођењу. Ову молитву налазимо на првим страницама молитвослова: „Господе Боже наш, Теби се молимо и Тебе призивамо: нека се светлост лица Твог покаже на овом слуги твом, и нека се Крст Јединородног Сина Твога, знаменује у срце и мисли његове, да би избегао таштину света и сваки зли насртај нечастивога, а држао се заповести Твојих. И подај, Господе, да свето Име Твоје остане неодречно на њему, благовремено присаједињаваном светој Цркви Твојој и усавршаваном страшним Тајнама Христа Твога, да би, провевши живот по заповестима Твојим и сачувавши печат неповређеним, добио блаженство изабраних у Царству Твоме, благодаћу и човекољубљем Јединородног Сина Твога, са којим се благословен, са пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова амин.ˮ Богослужење празника Обрезања Господњег Исусе, који седиш на престолу светлом као огањ, међу Ангелима, са беспочетним Оцем и Твојим Божанским Духом, благоизволео си да се родиш на Земљи од неудате девојке, мајке Твоје. Због тога си и обрезан био као осмодневно дете. Слава Твојој доброј одлуци, слава Твоме промислу, слава Твоме снисхођењу, Једини Човекољупче! (тропар) У спомен на Обрезање Господње Црква је установила празник који има све карактеристике и знак великих празникâ. Поред успомена на Спаситељево обрезање, према Лукином Еванђељу (Лк. 2, 21), у служби празника празнује се и давање Господу спасоносног имена Исус. О имену Господњем Свети Никодим Агиорит пише: „Ово предраго име Исусово многи имаше као најслађу вежбу у своме уму, на своме језику и у своме срцу, сви блажени подвижници који се настанише на горама и по пећинама, али и многи лаици који се налажаше у свету, свагда говорећи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“. Имена Господњег сећаше се свакога часа, и зато оно би са њима са сваким њиховим уздахом. Овим именом изгонише зле мисли и лукаве демоне, као што рече Свети Јован Лествичник: -Име Исусово устрашује оне који против њега војују. Празник обрезања је веома млад, те тако нема ни претпразништво ни попразништво, а будући да истог дана вршимо молитвени спомен на Светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске, по структури службе можемо закључити да је служба Св. Василију Великом старија од службе Обрезања. Прве спомене на празник налазимо у осмом веку у беседи Светог Андреја Критског на Обрезање Господње. Према сведочанству професора Лазара Мирковића, „још пре увођења празника Обрезања црквени Оци и проповедници обраћају пажњу на овај дан зато што су хришћани у овај дан држали паганске обичаје. Наиме, Римљани су 1. јануара прослављали бога Јануса, као и од времена царева почетак нове године. Да не би хришћани учествовали у овом весељу, црквени Оци и проповедници доносе наредбу да хришћани овај дан проводе у посту и молитви. Шести Васељенски Сабор у 62. канону забрањује вернима забаве поводом празновања првог дана у месецу. Синаксар празника Обрезања Господњег говори да је Господ из два разлога примио обрезање. Прво, јер је желео да затвори уста јеретика који су се усудили да уче како Христос није примио истинско тело него да се само привидно оваплотио. И друго, да изобличи Јевреје који су га осуђивали да крши Закон. Тако, Давалац Закона, ради нашега спасења, испуњава оно што је Закон предвиђао. Међутим, истовремено нас уводи у земљу благодати. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа.Сва химнографија празника Обрезања наглашава духовни значај Обрезања који за нас има спасоносни значај. С друге стране,  химнографија овог празника на неколико места назива Господа Христа и законодавцем и примаоцем закона, који по својој неузмерној љубави нас ради на себе прима закон у виду телесног Обрезања како би ми Просветљени Његовом личношћу и Његовим примером примили духовно обрезање које нас приближава Богу и чини нас истинским синовима и кћерима Његовим. Господ свих трпи обрезање и људска сагрешења, као Добар, обрезује. Данас даје спасење свету. Радује се међу небеским силама Творчев јерарх, светлоносни Василије Христов, познавалац божанских тајни. (кондак)   катихета Бранислав Илић   ИЗВОР: Српска Православна Црква

Свети Василије Велики – богоносни светитељ

Поводом празника Светог и богоносног оца нашег Василија Великог, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ-БОГОНОСНИ СВЕТИТЕЉ. Аутор подсећа да се на неколико места у житију Светог Василија Великог наглашава  његова љубав према богослужењу која се огледа у потпуном предавању целог бића за време савршавања Свете Литургије.  Повезан текст: Катихета Бранислав Илић: Суштина празника Обрезања Господњег Свети човек Христа Богочовека, преподобни подвижник и праведник Божји, Архијереј цркве Христове и савршени монах. Облагодаћени богослов и боговидац, богомудриустројитељ Свете Литургије и свег богослужења црквеног. Апостолски уредитељ Богом даног канонског поретка у Цркви и њене саборне организације. Непоколебиви борац за веру православну и чувар догмата, снисходљиви пастир и обратитељ заблуделих оваца Христових.(преподобни Јустин Ћелијски) Свети Василије Велики (Βασίλειος ο Μέγας), богоносни светитељ и велики учитељ Цркве Христове, рођен је 330. године у Кесарији Кападокијској у честитој и изразито побожној породици која је изродила многе светитеље. Овај велики угодник Божји и украс Цркве припада генијалној плејади такозваних Кападокијаца, или великим кападокијском Оцима који су делали и богословствовали у четврту веку. Велики утицај на младог Василија имала је његова бака света Макрина која је била духовно чадо Светог Григорија Чудотворца. У седмој години његови благочестиви родитељи уписују га у школу где је он  показао велики успех, јер у току пет година без тешкоћа изучи философију. Вођен љубављу према науци, он напушта своју отаџбину и одлази у Атину, која у то време била мајка целокупне јелинске мудрости. Ту изабра себи за учитеља славногЕвула; поред њега и друге учитеље: Химерија и Проересија. Испуњен благодаћу Духа Светога, Свети Василије је био дубоки мудрац, зналац и световне философије и световног знања. Након школовања светитељ се враћа у своју отаџбину где прима Свету тајну Крштења, а касније у Антиохији  руком Архиепископа Мелетија би хиротонисан за ђакона.  Свети Василије ревносно и успешно води лађу Цркве Божије. Свога рођеног брата Петра рукоположио је за презвитера, а, по сведочанствима, презвитер Петар би касније постављен за Епископа у граду Севастији. Свети Василије Велики као богословг Цркве Свети Василије Велики, будући уман и духоносан човек, имао је превелики значај за богословску мисао Цркве, а његов значај у богословљу, кроз његова дела која нам је оставио, ни данас не јењава. У богословљу Цркве учинио је велики допринос, посебно у тумачењу богооткривене истине о Светој Тројици, и у победи над јеретицима, посебно над аријанцима. Целокупно своје учење он је темељио на освештаном предању Цркве, које представља неразрушиви темељ саме Цркве. Користио је и своје богато философско знање. Философију је користио еклектички, стваралачки, преображавајући античке појмове, крстећи их водом живог црквеног искуства, проширујући на тај начин категорије људског разума и доводећи их до сопственог превазилажења. Као богослов уградио је себе у богословље Цркве и кроз своје учење о Богу. Наиме, он веома кратко и концизно формулише учење о Богу: једна природа - три Ипостаси (μία φύσις, τρεις ύποδτάσεις). Три божанске Ипостаси (Личности) јесу Отац, Син и Дух Свети. Они су једнаки по божанству и заједничка им је божанска природа, божански живот и природне енергије којима се  пројављују у свету. Личност Бога Оца је "Почетак", "Узрок" и "Извор" божанства Сина и Духа. "Бог је један јер је Он и Отац", поучава свети Василије. Он је центар и свеза јединства божанских Ипостаси. Кроз то јединство у Оцу држи се и јединство све Тројице у једној, недељивој божанској суштини. Бога познајемо у Његовим јављањима свету, а суштина Његова увек остаје недоступна и непозната. Свети Василије Велики је аутор многобројних делâ, међу којима  издвајамо најважнија: Против Евномија, у пет књига, од којих су само прве три Василијеве Ο Светом Духу, у 30 поглавља Морална правила, збирка од 80 правила или краћих упустава намењених свим хришћанима Монашка правила, у две књиге: прва под насловом Велика правила, са 55 поглавља, и говори ο општим начелима монашког живота у општежићу и друга - Мала правила, којих има 313 Света Литургија која носи његово име Омилије на шестоднев Омилије на Псалме Допринос Светог Василија Великог не огледа се само у богословљу Цркве, слободно можемо рећи да оно прожима све аспекте црквеног постојања. Он је себе уградио у аскетској мисли што нам потврђују његова монашка правила. Свети Василије је уз помоћ Светог Григорија Богослова саставио један зборник Оригеновог учења, који је познат под називом Добротољубље. Слободно можемо рећи да његова Света Литургија представља и његово највеће и најзначајније дело. Кроз текст своје Литургије, конкретно кроз анафору, он претаче молитву са својим догматским учењем, те тако срж анафоре Светог Василија Великог и јесте његова догматска мисао. Свети Василије Велики као изванредни литург На неколико места у житију Светог Василија Великог наглашава се његова љубав према богослужењу која се огледа у потпуном предавању целог бића за време савршавања Свете Литургије: „Блажени Василије мољаше Бога да му подари благодати, мудрости и разума како би својим властитим речима могао савршавати бескрвну службу, и да сиђе на њега Дух Свети. А после шест дана би као изван себе; у седми дан сиђе на њега Свети Дух и он поче литургисати, и приношаше сваки дан бескрвну жртву. После неког времена он поче с вером и многом молитвом писати својом руком тајне свете службе. И те ноћи јави му се у виђењу сâм Господ са Апостолима, творећи предложење хлеба и чаше на светом жртвенику; и подигавши Василија рече му: "По молби твојој нека се уста твоја испуне хвале да бих својим властитим речима приносио бескрвну жртву." - А он уста дршћући, и не беше у стању да очима гледа у пресветлу појаву Господњу. После тог виђења он отиде у храм, и пришавши светом олтару, поче уједно и говорити и писати грчки на хартији ово: "Нека се испуне уста моја хвале да бих певао славу твоју"; "Господе Боже наш, Ти си нас створио и увео у овај живот", - и остале молитве свете Литургије. По завршетку молитве подиже хлеб, молећи се усрдно и говорећи: "Чуј, Господе Исусе Христе Боже наш, из светог станишта свог и са престола славе Царства свог, и дођи да нас осветиш Ти који са Оцем седиш горе, и који си овде не-видљиво с нама; и удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто тело своје и пречасну крв, а преко нас и свима људима". Док је светитељ ово вршио, Евул и најстарији клирици видеше где велика небеска светлост обасјава олтар и светитеља, и како неки пресветли људи у белим хаљинама окружавају великог Архијереја. Видевши то, запрепастише се, и падоше лицем на земљу ронећи сузе и хвалећи Бога. У те дане Василије Велики дозва златара и наручи му да од чистога злата направи голуба, као ознаку голуба што се јавио на Јордану, за чување Божанских Тајни. И намести га над светим престолом. (из Житија светог Василија Великог) Његова љубав и предавање целога себе једином истинском свештенослужитељу и савршитељу узвишеног тајнодејства, Господу нашем Исусу Христу Великом Архијереју (μεγάληιεράρχες), огледала се кроз виђења и знаке које је доживљавао и опитно виђао током служења Свете Евхаристије. У његовом житију се то представља као посебна благодат која му је дарована од Бога: „када је за време свете Литургије уздизао свете Дарове, распознавао је благодат Светога Духа где долази по овоме знамењу: златни голуб, који је са Божанским Даровима висио над светим престолом, покретан Божјом силом три пута се затресао. А када је једном блажени служио и узносио свете Дарове, уобичајеног знамења на голубу не би да својим трикратним тресењем означи силазак Светога Духа. Помисливши шта би то могло бити, Василије виде једнога од ђакона који држаху рипиде где намигује на неку жену која је стајала пред олтаром. Он нареди ђакону том да се удаљи од светога престола, и наложи му седмодневну епитимију: да пости и да се моли, и да без спавања проводи у молитви читаве ноћи, и да од онога што има дели сиромасима. - И од тога времена нареди свети Василије да завесе буду пред олтаром и преграда због жена, да се не би која дрзнула ући у олтар за време свете службе. А дрзне ли се која, да се отера из цркве и да се одлучи од светог Причешћа. (из Житија светог Василија Великог) Литругија Светог Василија Великог. У најранија времена литургијске молитве састављане су по непосредном надахнућу Духа Светога, као и богопросвећеном знању епископâ и других црквених старешинâ. Постепено установљен је мање више одређен чин. Тај чин, који је чуван у Кесаријској Цркви, свети Василије Велики је прегледао и изложио писмено, саставивши при томе низ својих молитава, које свакако одговарају апостолском предању и најстаријој литургијској пракси. Сходно томе, Литургија светог Василија Великог припада овом великом васељенском учитељу и светитељу, пре свега, по својој стилској формулацији, иако су све њене најважније речи и изрази били пренети из најстаријих апостолских Литургијâ светог апостола Јакова, брата Божјег, и светог Еванђелиста Марка.[1] Анафора Литургије светог Василија Великог одликује се догматском дубином, надахнутошћу и узвишеношћу сазерцања, а заступничка својом задивљујућом свеобухватношћу која се најбоље огледа у помињању свих потребитих којима је потребна милост и помоћ Божја. Текст ове Литургије представља својеврсно уметничко дело, ако можемо тако рећи, будући да одише посебним стилом и свеобухватношћу које се огледа не само у сједињењу богословља и молитавâ, већ и у молитвеној бризи за васцелу творевину која се најбоље може уочити у ходатајсветоној (заступничкој) молитви. Литургија Светог Василија Великог служи се десет пута у години: на Бадњи дан; на дан празновања Светог Василија Великог; на Крстовдан уочи Богојављења; прве, друге, треће, четврте и пете недеље Свете четрдесетнице; на Велики четвртак и на Велику суботу. Ако Божић или Богојављење падну у недељу или понедељак, на Бадњи дан и на Крстовдан служи се Литургија Светог Јована Златоуста, а на сâм празник Литургија Светог Василија Великог. Богослужење празника Светог Василија Великог По свој Земљи рашири се глас твој, јер је примила реч твоју, којом си је божански научио. Природу ствари си објаснио, људске обичаје украсио, царско свештенство, свети оче Василије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (тропар) Преподобни Јустин Ћелијски у једној од својих омилија на празник Св. Василија Великог о овом дивном Христоносцу вели: „Данас прослављамо Светог Василија Великог, чудесног Богоносца и Христоносца, човек који је васцелог Господа Христа сместио у своју чедну душу. У једној дивној стихири пева се да је он светим животом својим уселио у душу своју Господа Христа и тако постао богоносни Еванђелист, тако постао богомудри философ, тако постао духоносни Епископ-владика и чудесни, чудотворни монах. И он је човек, и он је од тела, од меса и костију, од крви, као и ми, али, ето, подвизима својим он је себе уздигао до анђелских висина, испунио себе Господом Христом, васцелом пуноћом Божанском.ˮ Служба празника Светог Василија Великог сједињена је са службом празника Обрезања Господњег која је доста млађа, али будући да је Обрезање Господњи празник, самим тим служба Обрезања, иако млађа, има предност. У служби ова два молитвена спомена видимо да је спомен на Обрезање Господње доста скромнији, пошто га свега седам химнографских текстова велича. Службу Светом Василију Великом саставили су многи знаменити химнографи: Анатолије, саставио славу на Господи возвах; Св. Герман Патријарх цариградски, једну стихиру на литији; Лав мудри, једну литијску и једну стиховњу стихиру; док је знаменити Св. Јован Дамаскин саставио  канон светом. Ова служба кроз целокупну химниграфију Светог Василија Великог прославља и велича као великог учитеља Цркве и борца за одбрану светих догмата. Занимљиво је да су у служби садржане стихире које у себи садрже и спомен Обрезања Господњег и спомен на Светог Василија Великог, један од таквих примера је слава на стиховње: „Телесно Обрезање Богочовечног Логоса и успомену Василија Великог величајући, поштујемо Пресвету БогородицуˮЈош један пример зеједничког величања јесте и кондак Обрезања Господњег: „Господ свих трпи обрезање и људска сагрешења, као Добар, обрезује. Данас даје спасење свету. Радује се међу небеским силама Творчев јерарх, светлоносни Василије Христов, познавалац божанских тајни.ˮ Показао си се као непоколебив темељ Цркве, дајући свима људима постојану моћ, утврђујући је твојим заповестима, од Бога јављени Свети Василије. (кондак) катихета Бранислав Илић   [1]Архиепископ  Аверкије (Таушев), Литургика, Образ Светачки, Београд, 2007.   ИЗВОР: Српска Православна Црква

Светотајинско богословље: Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија)

"Наша вера сагласна је са Евхаристијом, и Евхаристија потврђује нашу веру", речи су Светог и богоносног оца нашег Иполита Римског. Та узајамна повезаност праве, истините вере Цркве са Евхаристијом Цркве посведочена је и код Апостола и Апостолских ученика, а то нам сведочи и пракса древне Цркве по којој су символи, исповедања вере, врло рано били укључени у Литургију, као што је то и данас. Сâм сатириолошки карактер Цркве, сâма природа и циљ Цркве - спасење људи у Христу, - чинили су да се сав живот и делатност цркве на Истоку одвија око Свете Евхаристије, свагда извирујући из ње и увирујући поново у њу. За самосазнање Цркве на Истоку без Евхаристије нема спасења, јер без Евхаристије нема Цркве, и зато свака манифестација бића и живота Цркве: у вери, и Духу Светом, у љубави, у благодати, у богослужењу, у локалној и надлокалној саборној организацији имала је на Истоку евхаристијски карактер. Ово су само неке од тема о којима је било речи у тридесет седој емисији "Светотајинско богословље".    Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић   Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО  

Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Свети Стефане Првомучениче Христов!

Трећег дана након празника Рождества Очовеченог Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква Божја прославља и велича првог мученика и првог ђакона јерусалимског Храма, светог Апостола Стефана. Поводом овог празника доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Радуј се, Свети Стефане Првомучениче Христов!".  ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: Катихета Бранислав Илић: Пресвета Богомајка - заштитница васцеле творевине Катихета Бранислав Илић: О богослужењу празника Рођења Господа нашег Исуса Христа Данас је дан Светог Првомученика Архиђакона Стефана кога Црква слави. Њега не би било да се Господ није родио као човек, не би било ниједног Светитеља, не само њега. Ко је Тај Који је дао силу том младићу, чудесном и дивном, да се он, кад га засипају камењем, моли Господу Богу за убице своје и да вапије: „Господе, не прими им ово у грех“! Такво чудо љубави и молитве није се знало на земљи. Ето, то чудо збива се кроз великог и славног Првомученика Архиђакона Стефана. Ко то твори у њему? Господ Христос Бог који је постао човек, Бог који је у самоме Првомученику Архиђакону Стефану свим силама Својим присутан. (Преподобни Јустин Ћелијски) Трећег дана након празника Рождества Очовеченог Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква Божја прославља и велича првог мученика и првог ђакона јерусалимског Храма, светог Апостола Стефана. Он је својом вером, надом и љубављу, а пре свега, својим мученичким страдањем за Господа, постао темељ Цркве, а његова проливена крв била је плодно семе из кога се изродило мноштво нових хришћана. Овај дивни украс Цркве Божје био је Јеврејин, и то припадник дела јеврејског народа који су живели у грчким областима и говорили грчким језиком. Св. Стефан био је и телесни сродник апостола Павла, који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења. Савле, касније свети апостол Павле, био је сведок каменовања Првомученика Стефана. Страдање његово догодило се годину дана након Силаска Светог Духа на Апостоле. Целокупно Стефаново мучеништво детаљно је описано на страницама Новог Завета, тачније у Делима апостолским. Из великог поштовања према мучеништву, као изразу неизмерне вере и љубави према Господу, Црква трећег дана након Рождества Христовог велича не само Светог Стефана Првомученика, већ заједно са њим велича све свете славне и добропобедне мученике који су својом проливеном крвљу постали свима нама пример побожности. Дивно је речено да је мученичка крв семе за нове хришћане, те тако Свети Стефан није само први мученик, он је први образац и путоказ делатне побожности и љубави према Спаситељу. Он је војевао добар бој, а врхунац тог војевања показао је пред своју мученичку кончину, када се усрдно молио за своје гонитеље који га засипају камењем: Господе, не урачунај им ово за грех. Свети Стефан на мржњу одговара хришћанском љубављу и трпљењем.
Величајући свете мученике, исказујемо њихову превелику љубав према Господу наглашавајући да су они Господа волели и више од свог живота. Свети Првомученик Стефан је отворио врата мучеништва, он је првенац мучеништва и вођа свих христољубивих добропобедних мученика. Вредно је помена да су заправо пре Св. Стефана пострадали 14.000 витлејемских младенаца од стране безумног Ирода (које прослављамо 29. децембра/11. јануара), али будући да су у питању била деца (бебе) која нису свесно пострадала, Свети Стефан јесте први мученик који је свесно пострадао за веру. „Значај мучеништва не ограничава се само на мученика, него се протеже и на остале вернике, па чак и на многобошце путем примера и проповеди. Дакле, мученик у време свога страдања или, уопште, током процеса самог мучења често проповеда, не само својим исповедањем вере, него и речима о истинитом Тројичном Богу и о Цркви. Мучеништво има и тајанствен значај за Цркву. Представља утемељујућу, учвршћујућу и јачајућу силу за Цркву. Ово је врста искључивог и плодоносног тла, и само на њему се развија локална Црква. А доказ је то што верници са свештеним жаром покушавају да се снабдеју моштима мученика или нечим од његових личних ствари (одећа и друго). Међутим, знају да поклоњење припада Богу, а мученицима љубав и поштовање, јер су постали ученици, подржаваоци и имали су по превасходству Божју наклоност. Тако се први пут и дефинитивно поставља камен темељац разликовања које постоји између поклоњења Богу и поштовања светитеља. Мошти мученика постају предмет необичног поштовања и полако постају средиште око којег се сабира локална Црква за заједничко богослужење. Карактеристично је да се до данас света Евхаристија врши на часној трапези у којој постоје мошти мученика или светитеља. Сабирање око моштију нема тужан, него радосни карактер. Одређује се конкретан дан поштовања мученика, који се карактеристично назива дан рођендан (ἡμέρα γενέθλιος), јер тада се мученик родио у Царству Божјем. Црква, дакле, свечано прославља своје мученике, не жали их. Мучеништво је њен венац и њена самопотврда, као што изражава богословље овог текста које је од тада и богословље – Предање Цркве.ˮ   Богослужење празника Светог првомученика и архиђакона Стефана Добар бој си војевао, првомучениче Христов и Апостоле, и изобличио си безбожност мучитеља, каменован си од руку безаконика, а примио си венац из Деснице одозго, Бога си молио вапијући: Господе, не прими им ово за грех! (тропар) Будући да се празник Светог Првомученика и Архиђакона Стефана прославља у време попразништва као наставак празника Рождаства Христовог, због тога нема неких посебних богослужбених специфичности. Значајно је поменути знамените химнографе који су саставили неке од богослужбених песама овог молитвеног. Свети Роман Мелод саставио је кондак, Анатолије је саставио славу на Господи возвах, као и Славу на стиховње. Јован монах саставио је канон и стихире на хвалитне, док је химнограф Кипријан саставио славу на хвалитне. Јуче нам Господ у телу дође, а слуга данас из тела изиђе. Јуче се роди телом Онај који влада, а данас се слуга каменује. Због Њега и умре божански првомученик Стефан. (кондак)   катихета Бранислав Илић   Извор: Српска Православна Црква

Катихета Бранислав Илић: Пресвета Богомајка - заштитница васцеле творевине

Дан након празника Рождества Оваплоћеног Бога Логоса прослављамо и величамо Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну владичицу нашу Богородицу и увек дјеву Марију. Ону која се удостојила да у себи смести Несместивог Бога, Ону коју род човечији као дивни, драгоцени и благопријатни дар приноси Творцу. Поводом овог празничног дана доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом: "Пресвета Богомајка - заштитница васцеле творевине". ПОВЕЗАН ТЕКСТ: Катихета Бранислав Илић: О богослужењу празника Рођења Господа нашег Исуса Христа Шта да Ти принесемо Христе, зато што си се на земљи јавио као човек нас ради? Свака од створених твари приноси ти благодарење: Ангели –песму, небеса – звезде, мудраци – дарове, пастири – чудо, земља -пештеру, пустиња – јасле, а ми Богомајку Дјеву! Ти који јеси пре векова, Боже, помилуј нас. (из службе празника Рождества) Према освештаној богослужбеној традицији Цркве Христове, дан након великих празника домостроја нашега спасења прослављамо и величамо главне учеснике одређеног празника. Тако након празника Рождества Оваплоћеног Бога Логоса прослављамо и величамо Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну владичицу нашу Богородицу и увек дјеву Марију. Ону која се удостојила да у себи смести Несместивог Бога, Ону коју род човечији као дивни, драгоцени и благопријатни дар приноси Творцу, како и појемо у једној стихири у навечерје Рождества. Данас, васцела Црква Христова одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која је родила Господа нашег Исуса Христа. Данашњи празник називамо Њеним Сабором зато што се данас у свете храмове на литургијско сабрање сабира сав христољубиви народ, да прослави Њу, Мајку Божју. Пресвета Богомајка рођењем Бога Логоса прва је себе испунила Богом, она је себе обожила и постала нама светли пример и образац да себе не богатимо пролазним благом, већ Живим и истинитим Богом, да би по примеру Пресвете мајке Божје постали богоносци. Са друге стране из светлости данашњег празника исијава послушност и предавање Пресвете Богородице Божјој вољи, што нам потврђују њене речи изречене приликом Благовести: Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38). Величина и значај нас људи као боголиких бића управо у Пресветој Дјеви налази своју потпору. По речима преподобног старца Јустина ћелијског: Пресвета Богородица је кроз рођење Очовеченог Логоса Божјег прва доживела Рај и сва блаженства, сва богатства које Бог доноси свету, доживела је она цело Еванђеље Господа Христа, доживела је и сав Вечни Живот, сву Вечну Истину, сву Вечну Правду. Она је после Господа Христа оличење Вечне Правде, оличење Вечне Љубави, оличење Вечнога Живота. Богомајка удостојивши се велике благодати да роди Спаситеља света, укида Евино првобитно проклетство јер је Њен Син, Господ и Спаситељ наш, многоцени плод Очевог извољења. Велико поштовање Пресвете Богородице проистекло је управо из њене улоге и мисије у рођењу Спаситеља. То поштовање мајке Божје за нас Православне није само облик побожности, већ оно суштински јесте основни знак нашег истинског припадања Цркви. Поштовање њој најусрдније исказујемо у светом богослужењу, јер готово да нема молитве и богослужења у којој не узносимо молитвени вапај и Пресветој Богоматери. Пресвету дјеву Марију можемо назвати и непресушним извором богословља и богословствовања цркве јер се кроз њу свету открива тајна Свете Тројице, тајна очовечење Бога Логоса који се кроз њу оваплотио и постао човек, да би ми постали богови по благодати. Будући да празник сабора Пресвете Богородице представља наставак радости и прослављања Рождества Господа нашег Исуса Христа подсетимо се дивних речи из хвалитних стихира службе Божића у којима величамо  Пресвету Богородитељку:  „Радујте се праведни, кличите небеса, играјте горе – јер Христос се роди! Дјева изгледа попут херувима док седећи држи на грудима оваплоћенога Бога Логоса. Пастири Новорођенога славе, мудраци Господару дарове приносе, Ангели певајући говоре: „Недокучиви Господе, слава Теби!“ „Богородице Дјево, родивши Спаситеља, поништила си првобитно проклетсво Евино, јер си постала Мајка Онога који је (плод) Очевог извољења и носила си на грудима оваплоћеног Бога Реч. (Пошто) тајна не допушта испитивање, сви Те само с вером славимо, кличући и говорећи заједно са тобом: „Необјашњиви Господе, слава Теби!“ „Ходите, запевајмо Мајци Спаситеља коју и након порођаја видимо Дјевом: Радуј се животом испуњени граде цара Бога, у коме се настанивши Христос приредили спасење. С Гаврилом те песмама испуњавамо, с пастирима ти славу одајемо, вапијући: „Богородице, посредуј код Оног кога си родила за наше спасење!“   катихета Бранислав Илић   Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка

Катихета Бранислав Илић: О богослужењу на празник Рођења Господа нашег Исуса Христа

Царство Твоје, Христе Боже, царство је свих векова и власт Твоја над сваким је нараштајем. Оваплотивши се од Духа Светога и очовечивши се од Марије, увек  Дјеве, светлошћу нас обасја када дође Христе Боже, Светлости од Светлости, Сјају Очев који сву творевину озари. Све што дише хвали Тебе, одраз славе Очеве. Боже који си онакав какав си био, какав си из Дјеве засијао, помилуј нас! (Трећа стихира на вечерњем Рождества Христовог)   Рождество Господа нашег Исуса Христа  највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности. Своју љубав према нама Бог је показао пославши Сина свог Јединородног у овај свет, те тако предвечни Син Божији постао је историјски Син Човечији, да нâс људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној,  учини синовима Божијим. У 16. беседи на Рождество Христово велики свети и богоносни Григорије Палама вели:„Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и сâмо Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небескоˮ. Друга пак литијска стихира празника јасно и сликовито описује да се рођењем Христовим небо и земља сједињују и постају једно:   Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи  јавио, а човек се до небеса уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је  по природи невидљив. Стога Му и ми одајмо славу Ангелским ускликом: „Слава на висини  Богу, а на земљи мир!“     Између дванаест великих Господњих празника посебно и значајно место заузима празник Рођења Господа нашег Исуса Христа као извор и темељ свих празникâ. У првим вековима празник Рождества Христовог прослављан је заједно са празником Богојављења те су тако чинили један празник под називом епифанија (грч.επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια) који је прослављан 6/19. јануара. У оквиру овог јединственог заједничког празника прослављана су и величана сва Божија јављања и знамења која је чинио: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској итд. Из празника епифаније као колективног празника издвојен је празник Рождества Христовог и премештен је на 25. децембар/7. јануар. По сведочанству уваженог професора Лазара Мирковића, празник Рождества Христовог засебно је почео да се прославља најраније на западу у Риму. На истоку најраније засебно прослављање увео је Свети Григорије Богослов у Цариграду. Празновање Рождества Христовог у Кападокији увео је Свети Василије Велики, а у Антиохији Свети Јован Златости, који је празник Рождества Христовог назвао мајком свих празника: „Долази празник који код свих изазива велико страхопоштовање и свети страх, који се са слободом може назвати: мајком свих празника. Који је то празник? Телесно рођење Христово. Јер из њега су произашли празници Богојављења, Васкрсења, Вазнесења, Духова. Да се Христос није родио телом, Он не би био крштен, не би страдао и васкрсао, не би послао Духа утешитеља. Из овог празника телесног рођења Христовог као реке теку сви остали празници“.   Величање и прослављање сваког празника садржано је у светом богослужењу цркве које и јесте центар нашег општења са Богом и свима светима. Богослужење празника Рождества Христовог богато је дивном химнографијом кроз коју прослављамо Име Божје и Његову неизмерну љубав коју је изобилно показао према роду човечјем пославши у овај свет Сина свог Јединородног.   Претпразништво Рождества   Припреми се Витлејеме, отвори се свима Едеме, радуј се Еуфрате, јер Дрво Живота у пећини процвета од Дјеве: Мислени Рај се показа у њеној утроби, и у њему божански Плод. Од Њега једући живи ћемо бити и нећемо умрети као Адам: Христос се рађа, да обнови пали људски лик. (Тропар претпразништва)   Светли празник Рождества Христовог има пет дана претпразништва које одликују неке  богослужбене особености. Једна од главних карактеристика божићног претпразништва јесте сличност са богослужењем страсне седмице. Наиме,  канони на повечерју састављени су по образцу канонâ страсне седмице. Тако нпр. 20. децембра на повечерју имамо два канона (трипеснеца) који су настали по угледу на каноне (трипеснеце) Великог понедељка и Великог уторка, 21. децембра по угледу на канон Велике среде, 22. децембра по угледу на канон Великог четвртка, 23. децембра по угледу на канон Великог петка, као и 24. децембра по угледу на канон Велике суботе. Занимљиво је истаћи да је чак и припев канона исти као у данима страсне седмице (Слава теби Боже наш, слава теби!) Ова богослужбена повезаност страдалне седмице и Рождества Христовог свакако није случајна. Ова богослужбена веза наглашава Христово предавање вољи Очевој, које у исто време представља почетак ношења Крста који свој врхунац добија управо у данима страдалне недеље и у трагици Светог и Великог петка.   Дјева данас иде да неизречено роди превечно Слово у пећини: Весели се Васељено, слушајући, и прослави са Ангелима и пастирима, превечнога Бога, који је желео да нам се јави као мало Дете. (кондак претпразништва)   Богослужбене особености навечерја празника Рождества   Главне богослужбене особености навечерја Рождества јесу служење царских часова, изобразитељне, као и служење Литургије Светог Василија Великог која почиње вечерњим богослужењем.   Царски часови:   Грчки минеји не познају титулу „царски“, како се ови часови код нас називају, већ их називају „велики“, док им црквенословенски минеји не дају никакав епитет, мада је извесно да је назив царски код нас, као и цела богослужбена терминологија, руског порекла. Схватање које порекло оваквог титулисања овог богослужења доводи у везу са присуствовањем византијских царева, па по угледу на њих руских, изузетно на овим часовима (само на навечерје Божића и Богојављења те на Велики  Петак) нема потврде у Порфирогенитовом делу о дворским церемонијама. Штавише, у грчком богослужењу на овим часовима није предвиђено многољетствије, док у црквенословенском јесте. То се може узети као знак да је порекло назива царски за ове часове руско, а да је присуство царева на њему руска пракса која је по идеолошком концепту „трећег Рима“ довођена у везу са византијским двором. Поуздан одговор, међутим, тражи испитивање литургијских рукописа. [1] У току једне богослужбене године царски (велики) часови служе се само три пута: у навечерје Рождества, у навечерје Богојављења, као и на Свети и Велики петак. Поредак Царских часова навечерја Рождества Христовог прилагођен је тематици празника. Тропар и кондак навечерја празника заједнички су за све часове:   Беше некад у Витлејему на попису Марија заједно са старцем  Јосифом – јер  он беше из Давидова потомства – а била је у трудноћи без семена зачетој. Утом  јој  дође  време  да  се  породи,  но  нигде  не  беше  места  да  одседне.  Али,  као  удобна палата,  указа  се царици пећина. Христос  се рађа  да палог  човека  опет  уздигне у свој лик. (тропар навечерја)   Дјева данас иде да превечну Реч у пећини неизрециво роди. Играј васељено  чувши за ово, прослави са Ангелима и пастирима Онога који изволе да се јави  као млађано детенце, а превечни је Бог. (кондак навечерја)   Светописамска читања како Старог, тако и Новог Завета чине темељ последовања Царских (великих) часова. Из Старог Завета читамо такозване паримеје, док из Новог Завета читамо одељке из посланица Светог Апостола Павла, као и одређене Еванђелске перикопе.   Редослед Светописамских читањâ на Царским часовима у навечерју Рождества:    На првом часу:   Из књиге Пророка Михеја (гл. 5,2‐5,3) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (гл. 1,1‐1,12; зач. 303) Из Еванђеља по Матеју (гл.1,18‐1,25;зач.2)   На трећем часу:   Из књиге Пророка Варуха (гл. 3,36‐4,4) Из посланице галатима Светог апостола Павла (3,23‐29; зач. 208) Из Еванђеља по Луки (гл. 2,1‐20; зач. 5)    На шестом часу:   Из књиге Пророка Исаије (гл. 7,10‐16; 8,1‐4; 9‐10) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (1,10‐2,3; зач. 304) Из Еванђеља по Матеју (2,1‐12; зач. 3)   На деветом часу:    Из књиге Пророка Исаије (гл. 9, 6‐7) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (2,11‐18; зач. 306) Из Еванђеља по Матеју (2,13‐23; зач. 4)     Литургија Светог Василија Великог:   Света Литургија Василија Великог у навечерје Рождества почиње вечерњим богослужењем, које је богато дивном химнографијом особито у стихирама на Господи возвах. У случају да навечерје Рождества падне у суботу или недељу уместо Василијеве служи се Литургија Св. Јована Златоустог.   Ходите, обрадујмо се Господу, разматрајући тајанство које је пред нама! - Преградни је зид порушен, пламени се мачеви дају у бег и од  дрвета  живота уклања се херувим, а ја рајском храном се частим, које бејах лишен због непослушности. Јер непроменљив лик Оца, одраз његове вечности, узима обличје слуге излазећи из Мајке која не окуси брака, а не подлеже промени. Јер какав је био, такав је и остао, будући истински Бог, а какав није био прихвата да буде, да постане човек из љубави према човеку. Њему ускликнимо: „Боже, који си се родио од Дјеве, помилуј нас! (прва стихира на Господи возвах).   Након входа са Еванђељем и појања химне Свете тихиј и појања прокимена читају се Старозаветни одељци (из књиге постања, бројева,  Пророка Михеја, Пророка Исаије, Пророка Варуха, Пророка Данила). Након ових чтенија поје се Трисвето после чега се читају Апостол (Јев. 1,1‐9; 1,10‐2,3; зач. 303 и 304)  и Еванђеље (Лк. 2,1‐20; зач. 5).   Богослужбене особености на сâм дан празника Рождества Господа нашег Исуса Христа   Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника)   Према богослужбеном уставу, на празник Рождества Христовог предвиђено је служење великог повечерја и јутарњег, а као круна и врхунац богослужбеног прослављања служи се света Литургија. Грчки богослужбени устав предвиђа почетак свеноћног бденија великим повечерјем када навечерје празника рођења  Христовог није у суботу или недељу, тј. сâм празник у недељу или понедељак. Према типику проте Василија Николајевића када навечерје празника падне у суботу или недељу - Бденије се служи почев са Вечерњим богослужењем без Литије (како је изложено у служби празника), а затим се служи Велико повечерје, а потом празнично Јутрење..   На великом повечерју након уобичајеног уводног дела поје се химна С нами Бог…после које следи читање малог славословља и појање литијских стихира празника. За време појања ових стихира сабрани народ предвођен свештенослужитељима одлази у припрату храма.   Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Ангели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на Ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, и спасе нас од робовања ђаволу. (прва литијска стихира)   Потом као и на великом  вечерњем следи појање стихира на стиховње. Међу овим стихирама по свом садржају посебно треба истаћи стихиру коју појемо на славу:   Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју  превари некад спази да је сад Мајка Створитеља. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце a свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше.   На празничном јутарњем богослужењу након катизми и сједалних, поје се полијелеј након чега презвитер поје величаније празника:   Величам Те, Христе, Даваоче живота, ради нас сада рођени од безневесне и  пречисте Дјеве Марије! Пре читања јутарњег еванђеља празника (Мт. гл.1,18‐1,25; зач.2) поје се празнични прокимен: Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати. (Пс. 109, 3‐4).   Празник Рождества Христовог има два канона, први канон саставио је Свети Козма Мајумски, док је други канон празника дело Светог Јована Дамаскина. Након појања канона и мале јектеније са возгласом, поје се сјетилен празника: Посетио нас је са висина Спаситељ наш, Исток истока, и ми који смо у тами и сенци смртној нађосмо истину. Јер од Дјеве родио се Господ.   Уколико је празник рођења Христовог у недељу или понедељак, онда се на сâм дан празника служи литургија Светог Василија Великог, док дан уочи празника бива Литургија Светог Јована Златоустог. Особености Свете Литургије на Божић јесу празнични антифони, затим празнично входноје (Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати, Ти си свештеник до века по чину Мелхиседековом. (Пс. 109,3‐4)) Уместо трисвете песме поје се „Ви који се у Христа крстистеˮ након чега следе Светописамска чтенијâ из посланице Светог апостола Павла галатима (4,4-7; зач. 209) и јеванђеља по Матеју (2,1-12; зач. 3). Уместо  достојно поје се ирмос празника, док се као причастен поје псаламски стихИзбављење посла Господ народу свом. (Пс. 110,9).   Међу писцима химнографије празника Рождества значајно је истакнути пре свега Светог Романа Мелода који је написао чувени велики кондак Рождества, који нажалост данас није у потпуности сачуван. Свети Герман патријарх цариградски написао је прву стихиру на Господи возвах, и ниње на литијским стихирама, прву и другу стихиру на стиховње, као и славу на хвалитним стихирама. Анатолије је саставио три стихире на Господи возвах и трећу стихиру на стиховње. Славу на Господи возвах написала је монахиња Касија. Свети Јован Дамаскин саставио је: прве три литијске стихире, као и славу на стиховњим стихирама. Затим други канон и и ниње на хвалитним стихирама. Свети Козма Мајмски саставио је први канон, док је Свети Андреј Критски четири стихире на хвалитне. Празник Рождества Христовог има шест дана попразништва.   Дјева данас Превечнога рађа и земља пећину Неприступном приноси. Ангели са пастирима славослове, а мудраци са звездом путују. Јер се нас ради роди као дете Превечни Бог. (кондак празника)     катихета Бранислав Илић     [1] Служба празника  телесног рођења Господа нашег Исуса Христа, стр. 4, Крагујевац 2000. године.     Извор: Српска Православна Црква

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника)   Катихета Бранислав Илић: О богослужењу на празник Рођења Господа нашег Исуса Христа   ТВ Храм: Тајна празника - Божић   Св. Јован Златоусти: На дан рођења нашег спаситеља Исуса Христа   Свештеноисповедник Доситеј Загребачки: Беседа на Божић 1927.   А кад се наврши вријеме...   Слава Теби Господе што си се родио!   Рождество Христово   Проф. Јоанис Фундулис: Божић – возглављење све твари у Христу   Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Благи дани   Презвитер Игор Игњатов: Рождество Христово – Божић   Радио Светигора: Рођење Господа и Спаса нашег Исуса Христа             Извор: Ризница литургијског богословља и живота
 

Очеви

Кад сам био дечак од пет или шест година, ишао сам често са оцем на канал Дунав – Тиса – Дунав. То је било време док су ваздух и земља били чистији, па си могао да береш печурке у дивљини и да једеш упецану рибу. Сећања навиру само у тим неким мрљавим сликама, као давно сањани снови. Али једно се истиче јасно. Нагнуо сам се, испао из чамца и пао у хладну воду. Нисам знао да пливам и успаничио сам се. Отац је пар тренутака чекао, кунем се да је чекао, а онда посегнуо руком и извадио ме из воде. Био сам ужаснут, али он се смејао. Каже: ,,Вода је плитка, мислим да си могао и стати на ноге”. Једва да смо одмакли од обале. Али свеједно, ја сам био уплашен јер нисам знао да пливам. Љут, питао сам га зашто је чекао, зашто ми одмах није пружио руку. ,,Надао сам се да ћеш научити да пливаш. Идемо кући, смрзнућеш се.” Мој отац се данас уопште не сећа овога. Али ја памтим. И то су очеви. Људи који нас уче животу. Који не пружају одмах руку, јер се надају да ћемо се сами изборити. Али рука ће увек, увек бити ту, спремна да пружи и учини. Мајке су често сувише заштитинички настројене. Оне нас воле, у то не сумње, али као да се плаше да нас пусте да се сами сналазимо кроз живот. Очеви су они који нас уче животу. Баш зато јер брину. И свесни су који напор је потребан да би човек ваљано живео и издржавао породицу. Као дечак сам ишао у њиву, да окопавам кукурузе. Мајка је понављала оцу да сам млад за тако тежак посао, он се смешкао: ,,Ма шта му фали”. Али ме је ипак често слао до чесме по воду, да одморим од замаха мотиком, и окопавао би мој ред кад бих заостао. ,,Дај Боже да ти ово знање не треба у будућности”, говорио би. ,,Али ћу те ипак научити.” Спојити жице од струје са утичницом или грлом сијалице, припалити ватру, испећи роштиљ, осушити месо, отопити чварке, оглетовати и окречити зид, и тако даље. Свему томе ме је отац научио. А можда је највреднија лекција била како бити поштен и вредан, како се мораш усудити у животу и борити за породицу. Није стога чудо што се Бог назива Оцем. Јер Бог има ту, наизглед сирову љубав. Као и сваки отац, оставља нам избор да градимо свој пут, при том нас усмерава, често нас и оставља да батргамо рукама по води, не бисмо ли научили да пливамо. Али Његова рука је увек ту, чека, али и подучава. И као што су викали ка Христу и ругали се како Отац није с Њим, тако су многи данас у заблуди. Очеви не говоре пуно о својој љубави, не хрле у загрљаје и не теше веома успешно. Очеви нас својим примером уче да је живот оно што јесте: неизвестан, опасан, али и пун наде и љубави. Kроз живот се треба борити и сналазити, и у томе се ипољава наша брига и љубав према најближима. Очева рука је увек ту. Увек снажна, брижна и спремна да помогне. И то не смемо заборавити. Онима који су имали другачије искуство са очевима, могу само пожелети да они буду бољи родитељи и пруже топлину где је неко други пропустио да је пружи. На крају крајева, сви имамо љубав Небеског Оца. Нека је свима сретан празник Очеви.    

.............

.............

Катихета Бранислав Илић: О Царским часовима

У току једне богослужбене године, Царски (велики) часови служе се само три пута: у навечерје Рождества, у навечерје Богојављења, као и на Свети и Велики Петак. За разлику од свакодневних часова, у богослужбеном поретку наше Свете Цркве постоји и особито богослужење које називамо Царски часови, које је много свечаније и садржајније од свакодневних часова. О особеностима и карактеристикама Царских часова говорио је катихета и вероучитељ Бранислав Илић. Благодарећи радију Беседи доносимо звучни запис разговора.  

Светотајинско богословље: Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија)

Тридесет шестом емисијом "Светотајинско богословље" почињемо циклус емисијâ посвећених Тајни над тајнама - Светој Евхаристији. Света Евхаристија никад није схватана као једна од тајни у Цркви, него као тајна и откривење сâме Цркве, схватана је као тајна сабрања, тајна општења или заједнице и тајна јединства Христа и Његове Цркве, Христа и верујућих као удова Његовог богочовечанског Тела. У оквиру емисије нагласили смо и да Вршење Свете Евхаристије у Цркви никада није било само "анамнеза" Тајне Вечере Христове, меморијално спомињање (комеморација) или просто "понављање" Христове Тајне Вечере у смислу успомене на Христову жртву, већ актуализовање и литургијско оприсутњење за нас у Цркви, овде и сада, целокупног дела Христовог укључујући и есхатолошку реалност Царства Небеског. У закључку емисије, посебно смо истакли да од самих почетака видимо Свету Евхаристију као пројаву и откривење "Цркве Божје" у свету. Где се појављује назив Црква тамо се ради пре свега о Евхаристији, о евхаристијском сабрању (синаксису) или сабрању васцелог народа на једно "исто место" ради ломљења хлеба".    Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић   Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО  
 

Juda (manje izmene)

Na facebooku nađoh dobar tekst o nesrećnom Judi i razmišljanju Antonija Bluma o njegovoj sudbini. Između ostalog na jednoj propovedi o silasku Gospoda u ad on reče:  "Памтим када сам једном разговарао са владиком Василијем о ужасу који ми доживљавамо, када размишљамо, да Јуда не може бити спасен, а он ми је одговорио: ,,А ви никада нисте размишљали да су се Христос и Јуда срели када је Христос сишао у ад? – И то што се тада десило - ми можемо само надати се.''  Ima jedna dimenzija u ovoj priči o Judi koja izmiče našim šablonima sveta koji gledamo oko sebe. Na kraju krajeva i Gospod kaže, samo drugim rečima, da su Njegovi sudovi i Njegovi rezoni nešto što nema blage veze sa našim. I dešavanja sa nesrećnim Judom spadaju u to. 

Gospod je iznad naše istorije; On ju je doduše stvorio i oživljava je ali dozvoljava (dopušta) spontani život koji se u njoj odvija. Na neki način naše postojanje i istorija su vegetativni, kreću se unutar Božijeg sveznanja ali su slobodni u volji koja često nema dodira sa Njegovom. Na kraju Gospod i sam silazi u nju, u istoriju, da izmeni  zakone koji su je porobili a ponajpre zakon greha i smrti. U tom spontanom životu među ljudima svašta se dešava i On to poštuje jer poštuje našu slobodu. Ali kao Bog On je iznad svega, iznad svakog poimanja pa naravno i iznad istorije. On je i na njenom početku i na njenom kraju! Zbog nas i ljubavi kojom nas zavole On nam prepričava iz Njegove perspektive već završene istorije kroz proroke i znamenite svete oce kako je tekla ta istorija i kako se završila do u detalj (čak sa preciznim detaljima Strašnog Suda koji dolazi) a mi iz istorijskog vremena to doživljavamo kao nešto što tek treba da se dogodi. Često mnogi pogrešno misle da je to predodređeni i izrežirani sled događaja ali je to velika greška. Ovaj život teče spontano sa svim manama i našim gresima a Gospod nam olakšava hodanje u mraku tako što nam iz nadistorije govori kroz znamenite ljude kako se i zašto ona uopšte završila kako se završila dok mnogi misle da je tako dobri Gospod ljudima predodredio. Tako shvatajući Boga mnogi možda nepopravljivo greše i prestaju da Ga vole jer smatraju duboko u sebi da im On piše budućnost, raj ili pakao. Plaše Ga se, beže od Njega... a sve je samo plod naših slobodnih postupaka u svetlu Ljubavi koju nam je kroz Crkvu uneo kao bunar tj. izvor vode žive.

Da se vratim Judi. Mi iz našeg tupog ugla njegovo delo vidimo kao izdaju i u zemaljskoj, dakle ljudskoj, ravni ona to jeste. Međutim Gospod ima širu sliku od nas. Zbog uslova spontanosti koju poštuje kod nas On po premudrosti nalazi strategiju kako da nas izvuče iz smrti ali akteri nisu predodređeni jer svako, pa i Juda, ima slobodu da pogreši ili ne pogreši! Osnova te strategije je da mora Život da umre, (niko drugi do sam Život).. da siđe do dna smrti i tako je razori do korena („Ja sam i došao za ovaj čas“ kaže Život) .. a okolnosti da smo po grehovnoj prirodi svi zli Mu u toj strategiji idu na ruku. Bezbroj je ljudi koji bi mogli i onda i danas za čas postati Jude! Samo zvecneš parama! 
No posmatrano iz te šire slike da li bi se nebrojeni i znani i neznani sveti ljudi spasili da Gospod nije raspet i da nije Vaskrsao!? Pa čija je uloga u toj široj slici najvažnija?! Naravno i Judina značajno visoko! I nije li Gospod svima pa i Njemu kao prvosveštenik očitao razrešnu molitvu sa Krsta „Oprosti im oče jer ne znaju šta rade!“ To je bila otpusna molitva svima koji su učestvovali u ovom najvažnijem događaju u istoriji čovečanstva. 

Nije laka tema o Judi ali uvek se setimo te šire slike .. da li bi naš odlazak u Crkvu i pričešćivanje bili mogući bez događaja koji se odigrao tada u Getsimanskom vrtu!? Ne treba odmah u sve ubacivati naše merne instrumente. Kad god stavite Hristovo telo u usta i time se približavate Carstvu ili ga unosite u sebe .. setite se ko je u tome učestvovao. 

Evo i otac Blum reče „zar mislite da se u adu nisu sreli Juda i Spasitelj“!? I zaista .. nije li se i Petar tek nešto manje ogrešio o Hrista? I šta se desilo? „Zaplaka gorko“? Šta mislite, kad je blagi Gospod prišao Judi tamo u mraku, čemeru i jadu .. da li postoji mogućnost da je Juda „zaridao gorko i pregorko“ i da mu je oprošteno kao što mu je i sa Krsta (kao i mnogima) već tada oprošteno jer „ne znaju šta rade“!? Događaj iz istorijskog ugla jeste strašan; bolan, izaziva pravdoljubiv gnev... ali mi se pričešćujemo baš zahvaljujući tim dešavanjima?! Naša poimanja istorije i života su najblaže rečeno pomalo skromna. Još jednom Božija merila nisu kao naša i On to na jednom mestu u Jevanđelju doslovno i reče. Tek šira slika objašnjava da Gospod po neizrecivoj i nama neshvatljivoj mudrosti može svako zlo okrenuti na dobro... kad tad. Pa On je i Filisteje nazvao "Pustiću sluge svoje Filisteje na Izrailj" iako su Jevreji njegov "izabrani narod"!? Šta tek radi sa glupim demonima to je smešno .. tek oni pune mnogim stradalnicima Carstvo Hristovo stanovnicima  Našli da se kače sa Jagnjetom?!   Ipak u svemu ovome, pa i u ovom pristupu, latentno postoji relativizacija pojmova raja i pakla u šta nije dobro mnogo čačkati jer ne bi bili tek tako spominjani u Jevanđelju. Nadamo se samo da će Božije sažaljenje spasiti mnoge .. a koga sve .. videćemo iz prve ruke neko pre neko kasnije. Ne treba oko toga mnogo razmišljati. Jedna od ove dve opcije nam ne gine. Ne treba žuriti! 

Blaža Željko

Blaža Željko

 

Славље

Срби су људи који воле славља. Ако бисмо се загледали само у ову премису , то и није толико лоше. Хришћанство јесте вера радосних. Треба се радовати животу, ближњима, Богу. На крају крајева, зато је у нашој Цркви толико празника и толико повода за радост. Међутим, требало би појаснити шта се подразумева под српским слављем. На самом почетку бих истакао да не глобализујем, али, нажалост, говорим о већини. Славље се махом доживљава као претеривање у храни и пићу, праћено прегласном музиком и често неконтролисаним понашањем.  Време кад престане свако  суздржавање и човек дозволи себи... па, скоро све. Зависно од особе. На часовима веронауке тешко ми је да објасним ђацима да се крсна слава прославља иако је недавно у породици био смртни случај. Објашњавам да молитвена радост није исто што и световна радост. Оне се, наравно, могу сусрести, али међу нама је толико заживела мисао да славља нема без музике и  обиља ића и пића.  Зато нам је, поред осталог, тешко да, кад треба, постом испоштујемо крсну славу. Молитвена радост је  достојанствена, она испуњава човека миром и задовољством, животом. Човек у тој радости може отпевати и тропар и народну песму. Ако је човек тужан због губитка драге особе, не постоји разлог да се тропар не отпева и да се још усрдније не помолимо Богу. Јер  Бог је потребан и нама, у туги, и нашем покојнику, на оном свету. Нисам пуританац. Да се разумемо, ја веома ценим леп звук хармонике или акустичне гитаре, волим да поједем, попијем и запевам са пријатељима. Али трудим се да знам меру, прилику и начине. Ко се радује Богу, радоваће се и ближњима. Нема ничег грешног,  ни погрешног у томе да са њима запевамо. Недостатак блискости и недостатак мере и вере, то је оно што ме брине. Данас  славље није слављење Бога, живота, времена ,  често није ни радовање блискости пријатеља. Данас људи одлазе на славља да би угодили себи, да би пронашли разоноду,  да би задовољили своје страсти и утопили се у туђа схватања среће. Славља су постала конзумација, а требало би да су захвалност, сусрет, радост, заједничарење. Литургија  у малом. Царство небеско у малом. Разумеће ме и старији, али говорим првенствено младима: са вама је све у реду, иако вам не пријају такви изласци. Иако вам се не свиђа музика, нити разумете такву идеологију забаве. То не значи да са вама нешто није у реду, то значи да вам то није разумљиво, ни довољно. Да желите нешто више, природније, здравије, без прилагођавања или претварања. Желите да играте кад вам се игра, уз песме које познајете и волите.  Желите да се радујете и да се осећате добро,  али не зато што се то од вас очекује;  и да вам за радост није потребан алкохол или други стимуланси. Желите да се не осећате усамљено, иако нисте као већина. Срби су народ који воли славља, али морамо се запитати колико то славље пуца из радосног срца, а колико је то  једна велика маска заборава и својеврсно бекство од стварности замаскирано поштовањем обичаја. Лепше је певати, него плакати. Боље је лудовати ноћу, него заиста полудети у друштву у којем је тешко преживети и борити се за бољу будућност. Не, ја не нипошто не осуђујем људе који дозволе себи та световна славља. Искрено их разумем. Био, прошао. И схватио да је таква утеха кратка и варљива. Да таква утеха умара, јер те присиљава да лажеш. Истина је да је некад боље плакати, него певати. Јер се у плачу боље суочиш са стварима које треба да промениш да би твоја радост била трајнија. Ако ћемо чинити лудости, чинимо оне храбре, пожртвоване, смеле лудости. Померимо горње границе онога што ми јесмо, ма шта други мислили о томе. Нема праве лудости у томе да будеш пијан и чиниш глупости које ће ускоро сви заборавити и које ничему нису допринеле. Бити луд на начин на који већина са смешком очекује да ћеш бити луд – то уопште није лудост. Пасти ниже, ни то није лудост, него обична глупост и слабост, или пројава сопствене немоћи и несвесни вапај за помоћ. Будимо заиста луди и променимо свој живот на боље. Нема веће лудости него успротивити се самом себи. Пронађимо праве и трајне разлоге за радост. Не наседајмо на рекламе среће и забаве. Не требају нам илузије, но права ствар. А права ствар нису ни луда журка, ни много новца, ни физичка лепота, ни велико друштво. Права ствар је имати мир у себи и вољене људе око себе. И тако желим да вам започне нова година. (Кад год је славили. )  

.............

.............

Светотајинско богословље: Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија)

Завршавајући циклус емисија посвећених Светој Тајни свештенства, у нашој тридесет петој емисији говорили смо о породици православног свештеника као домаћој цркви. Породица се од самог почетка рађа за Цркву. Црква тајном брака и животом у Христу препорађа породицу, утврђује је у вечну грађевину која је Тело Христово чији смо ми удови. Божанска бесконачна и неизмерна љубав, која се открива у Христу, мера је безмерне љубави у породици. Мера љубави је увек и мера жртве. То важи за божанску, али важи и за човечанску љубав. У својој посланици Титу свети апостол Павле пише да свештеник може да буде само онај ко је “без мане, једне жене муж, и има децу верујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна”. Више него иједна друга, свештеничка породица је дужна да буде домаћа црква. Његова сопствена породица је прва и најближа паства, а он за њу – пастир, који у породици, пре свега, врши морални и духовни утицај, извршавајући речи Светога Апостола: “Ако ко не уме својим домом управљати, како ће се моћи старати за Цркву Божију? (1. Тим. 3:5)”.    Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић   Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО

ризница богословља

ризница богословља

На таласима радијâ "Беседа" и "Светигора" представљен нови 364. број Православног мисионара

Нови новембарско-децембарски 364. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, по већ устаљеном обичају представљен је у црквеним медијима, и то: у програму радија Светигоре и радија Беседе. Представљајући садржај новог броја чија је централна тема СВЕТА ТАЈНА СВЕШТЕНСТВА, катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима, посебно се осврнуо на светотајински значај Свете Тајне Свештенства.    Радио Светигора: Нови 364. број ,,Православног мисионара“ доноси разговор са нашим главим и одговорним уредником оцем Николом Пејовићем поводом 20 година рада нашег Радија     Звучни запис разговора   Радио Беседа: Представљамо нови новембарско-децембарски број Православног мисионара         Богоустановљеност Свете Тајне Свештенства условљена је богоустановљеношћу и значајем саме јерархије новозаветне Цркве. Јерархија је у Цркви установљена да би била оруђе деловања Духа Светога у Светим Тајнама, у учењу и управљању Црквом, те да би се кроз њу – по прејемству од апостола, који су Духа Светога примили од Исуса Христа – ток благодати непрекидно разливао од Христа као извора и на временски и просторно удаљене народе. Очигледно, постављање лица која су призвана да буду оруђа деловања Духа Божијег може да изведе само Дух Свети, а не људи; сходно томе, начин постављања треба да буде нарочит, Божански, светотајински и при томе видљив“, подсетио је катихета Бранислав Илић приликом представљања овог 364. броја Православног мисионара.   Извор: Православни мисионар

ризница богословља

ризница богословља

Православни мисионар: Две деценије Радија „Светигора“

У нашој помесној Цркви ово 2018. лето Господње заодевено је мноштвом значајних јубилејâ, а међу њима посебно и значајно место заузима велики јубилеј – 20 година активног и богоугодног делања радија Светигоре, Митрополије црногорско-приморске. Тим поводом разговарамо са високопречасним протопрезвитером Николом Пејовићем, главним и одговорним уредником најстарије црквене радио станице у нашој помесној Цркви.   Протопрезвитер Никола Пејовић рођен је 28. септембра 1979. године у Подгорици. У родном граду завршио је гимназију Слободан Шкеровић, али и дипломирао на Економском Факултету. Дипломирао је на богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, док је тренутно студент послије дипломских студија. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије га је рукоположио и чин ђакона 12. јула 2009. године у Цетињском Манастиру. Службу ђакона обављао је три године при Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У чин презвитера рукоположен 29. јула 2012. године и постављен за пароха Треће подгоричке парохије и старјешину храма Светог великомученика Георгија и новојављених Момишићких Мученика у подгоричком насељу Момишићи. У чин протопрезвитера рукопроизведен на празник светих Момишићких Мученика 2015. године. Обавља послушање Главног и одговорног уредника радија Светигоре од септембра 2011. године.   o   Оче Никола, благословите! ·        Бог Вам помогао и Бог Вас благословио! o   На празник Свете Педесетнице, 7. јуна давне 1998. лета Господњег, блажене успомене Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле благословио је почетак богоугодног рада Радија Светигоре, освештао је његове просторије и први се обратио слушаоцима. Оче, како бисте описали историјат и значај благословеног делања овог црквеног медија, од његовог оснивања до данас? ·        Радио Светигора је основан благословом митрополита Амфилохија, а прве ријечи у етар изговорио је блаженопочивши патријарх Павле. У овоме видим први и најважнији значај и благослов који је пратио и који ће пратити рад Светигоре. Наша улога је да вршимо мисију Цркве, да искористимо оно што су плодови људског достигнућа и да их ставимо у службу Божију. Оно што не може увијек свештеник, епископ, то чини Црква Православна путем медија. Улази у сваки дом, болницу, затвор, канцеларију, аутомобил и проповиједа Ријеч Божију. А она је путоказ ногама нашим, многима утјеха, укрепљење, поука, пут до истинског Богопознања. Само је Богу знано какви су и колики дарови које је Господ излио кроз ове двије деценије рада Светигоре. o   Обасјани Светодуховском радошћу, на Духовски понедељак ове године, Радио Светигора je прославила 20 година постојања и крсну славу. Митрополит Амфилохије је том приликом посебно нагласио да је наш васељенски радио диван и истинит сведок свих дешавања на овим просторима од ратних страдања на Косову и Метохији до наших дана. Оче, на које је све начине овај црквени радио састрадавао са својим благочестивим народом? ·        Оно што треба нагласити је да се почетак рада поклопио са несрећним бомбардовањем Југославије и великим погромом на Косову и Метохији. То је, на првом мјесту подстакло  нашег Митрополита да одмах оде на Косово и Метохију, да буде при руци тамошњем свештенству и народу. Са њим су отишли и отац Радомир Никчевић, Миладин Кнежевић, монах Павле (Кондић) и Славко Живковић, први уредник нашег Радија. Било је ту још неколико људи. Тако је почело са извјештавањем, разговорима са страдалног Косова и у једном моменту радио Светигора  је била једини извор информација. Радило се у три смјене, стално се дежурало, чекало се укључење са Косова, нове информације. Тако је Светигораодмах доживјела „ватрено крштење“ и постала најслушанија радио станица у Црној Гори, јер је у техничком смислу имала националну фреквенцију и могућност слушања на готово цијелој територији Црне Горе. И ово видим, не као случајност, већ као удио у страдању, а ако Бог да и у Васкрсењу нашег Косова и Метохије. Осим овога, са вашим читаоцима бих подијелио и сјећање на један разговор са нашим човјеком који живи и ради у Њемачкој, кроз који сам схватио колики је значај Светигоре у свакодневном животу људи. Наиме, када сам прије неколико година посјетио манастир Хиландар, срео сам групу ходочасника, Срба из Њемачке. Када сам им рекао да долазим из Митрополије црногорско-приморске, један од њих је одушевљено прокоментарисао како он без Светигоре не би могао да замисли свој живот. Прича ми да је на послу окружен људима других нација, вјера и са којима, по питању православне вјере нема никаквих заједничких тема. „Свако јутро када дођем на посао прво укључим на интернету радио Светигору и када чујем поздрав, помаже Бог браћо и сестре“, каже овај брат, „као да ми се небеса отворе“. Све ове се догађало у периоду када смо имали велика искушења на Радију. Услед два струјна удара изгорела је скоро сва опрема, Радио се чуо у свега пет градова, сигнал је био јако лош и сâм сам се у свој малодушности често питао, има ли смисла ово шта ми радимо, слуша ли ово било ко? Али ето кроз уста и срце овог брата Бог ми је открио значај Светигоре и истину  да ни један труд на Њиви Господњој није узалудан. Било је то за мене велико укрепљење и поука да је труд наш а успјех Божији. А таквих примјера је заиста много. o   Мноштво значајних личности обележило је двадесетогодишњи рад радија Светигоре. Лепа је и благословена прилика да свакога од њих са радошћу поменемо? ·        Двије деценије једног медија је поприлично дугачак период и у њему је прошло стотинак новинара, тонаца, теолога и немогуће их је све побројати. У једном тренутку је било 40 ангажованих сарадника, а и данас их имамо отприлике толико. Поред поменутог првог уредника Славка Живковића, на радију су велики и благословени траг оставили епископи Јован (Ћулибрк) и Јован (Пурић) кроз емисије од којих неке и данас постоје. Затим, свештеници Гојко Перовић, Јован Пламенац, Предраг Шћепановић који су били, свако у своје вријеме директори и уредници Радија. И поред чињенице да их не можемо све споменути, оно што можемо је да се свима, поменутима и непоменутима, а Богу знанима, захвалимо на труду и љубави коју су годинама показивали према Светигори. o   Програмска схема Вашег радија је заиста богата бројним емисијама које на савршен начин доприносе да реч Божија дође до срдаца верног слушалаштва. Оче, шта посебно наглашавате када су у питању емисије које се емитују у Вашем целодневном програму? ·        Предуслов за стварање доброг програма је и добра техничка опремљеност, као и велика покривеност. Од прије двије године, послушање директора радија Светигора обавља протопрезвитер-ставрофор Далибор Милаковић. У овом периоду, уз велику помоћ и благослов митрополита Амфилохија радио Светигора поново може да се слуша  на 12 фреквенција и у 14 градова у Црној Гори са покривеношћу од преко 80%. Од 2006. године присутни смо и на интернету, гдје се на сајту нашег Радија могу наћи готово сви садржаји. Прошле године смо урадили и нови-редизајнирани сајт. Од прије неколико мјесеци радимо у новим просторијама у Саборном Храму Христовог Васкрсења. У оквиру радија Светигореналази се и портал Митрополије, такође редизајниран. Са свим овим садржајима Митрополија црногорско-приморска сада има један озбиљан информативни центар у коме ради око 40 сарадника, волонтера, дописника. Програм нашег радија је заиста разноврстан. Поред катихетских емисија и извјештаја из наше Митрополије пратимо и сва она важна догађања и у другим епархијама Српске Цркве. У оквиру нашег програма налазе се и најважније информације из других помјесних Цркава. Надахнути Митрополитовом личношћу која својом љубављу и жртвом грли цио свијет, од самог почетка емитовања, Светигора је имала задатак да буде васељенски радио, а то значи да има интересовање и бригу за сваки уд Цркве Христове. Сваког дана се емитују Житија Светих, оца Јустина, календар – Пролог владике Николаја, затим емисије које се баве тумачењем Светог Писма. Три пута недељно имамо емисију Катедра у којој се емитују најинтересантнија предавања. Једна од наших најслушанијих емисија је Питајте свештеника у којој свештеници дају одговоре на конкретна питања слушалаца.  Велики број емисија имамо из културе, науке, историје. Светигора је чувар српског језика и ћириличног писма. Имамо емисију која се бави активностима особа са инвалидитетом, затим емисију за ромску популацију, која је једним дијелом и на ромском језику и још много других кратких и дужих форми. Са поносом истичем да имамо емисију која траје двије деценије – Дјеца апокалипсе, коју води и уређује Весна Кривчевић у сарадњи са владиком Јованом (Ћулибрком). Посебну пажњу поклањамо информативном програму. У јутарњем програму имамо кратке вијести на свака два сата, прве дуже вијести су у 14ч, а централна информативна емисија Данас актуелно је од 20 часова. Све ово је повезано и употпуњено добром и разноврсном духовном музиком на разним језицима. Емитију се и етно музика, квалитетна, стара народна музика, инструментална и класична музика, можда и по нека савременија обрада - све се то може наћи на таласима радија Светигора. o   Будући да су медији постали свеприсутни и свепрожимајући чинилац друштвених токова, шта је по Вашем мишљењу темељ и крајњи циљ мисије Цркве путем радио таласа? ·        Живимо у времену великог утицаја медија. Колико су медији важан фактор показује и чињеница да све више слушамо о медијским ратовима. То су најбоље осјетили политичари, који да би владали морају прво да освоје медије, јер онда имају могућност „испирања мозгова“ кроз сервирање онога што им иде у прилог. Данас се све брже живи, да би могло да се преживи људи су принуђени да раде и по неколико послова, и у том амбијенту човјеку остаје могућност да се кратко информише и иде даље. То условљава површно бављење стварима и појавама која доводи често до погрешног тумачења стварности у којој живимо. На тој лепези разних медијских садржаја - „пијаци богова“, Црква Православна, не само да треба, него је и дужна из бриге за човјека да понуди и Ријеч вјечнога живота. Црквени медији су онај олтар са кога је апостол Павле проповиједао на Ареопагу. Они су савјест људима и шанса да се живот сагледа из једне друге перспективе, Царства Небескога. o   Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија, постављени сте за настојатеља подгоричког храма Светих славних и добропобедних мученика Момишићких. Шта бисте посебно нагласили када је у питању ова велика подгоричка светиња?   ·        Тако је. Крајем јула 2012. године, благословом Митрополита Амфилохија постављен сам за пароха момишићког и старјешину, по много чему, необичне и чудесне цркве Светог великомученика Георгија и Новојављених Момишићких Мученика. Ријеч је о једном малом храму, димензија 6м са 4м, што га чини једним од најмањих парохијских храмова у Српској Цркви. Али зато велик у благодати Божјој јер се у њему чувају мошти 40 дјеце мученика и два свештеномученика, који су спаљени у једном од неколико похода скадарског паше Сулејмана на Велики Четвртак 1688. године. Некада манастир, рушен и обнављан неколико пута, био је потпуно запустио након ове похаре Турака. О страдању Момишићких Мученика се готово није говорило, а помен се чувао само кроз предање. Вођени тим предањем потомци страдалих су 1930. године затражили од тадашњег Митрополита црногорско-приморског Гаврила (Дожића) да им дâ благослов да обнове цркву на постојећим темељима. Тако је црква обновљена 1936. године и у њој су похрањени остаци ових страдалника. Међутим, Други свјетски рат, а затим и комунизам условили су да и ова светиња, као и већина других у Црној Гори, буде напуштена и претворена у сметлиште и свратиште за стоку. Тек крајем 80-их година прошлог вијека почиње обнова. Године 1995. Црква је припремљена за богослужење и освештана. Чекало се 9 година да ова црква добије и првог парохијског свештеника. Био је то свештеник Јовица Ћетковић, који је 2004. године постављен са сталног пароха. Када је отац Јовица дошао прву недељу, у цркви није било никога. Заустављао је људе који су пролазили и молио их да уђу у цркву да кажу АМИН да би могао да почне Литургију. Била је то једна бака са којом је и започео богослужбени и парохијски живот у Момишићима. Отац Јовица је много урадио. Прво, почео редовно да служи, обнавља цркву, фрескопише, уређује порту, гради малу салу за потребе вјеронауке...Литургијска заједница је почела да расте и сада имамо за Божић и Васкрс око 600-700 причасника. Благословом Митрополита Амфилохија, 2005. године су обретене мошти светих Мученика и похрањене у кивот на поклоњење вјерном народу, а на његов предлог Свети Архијерејски Сабор СПЦ, на редовном мајском засједању 2012. године Момишићке Мученике прибројао је лику светих и прослављају се када и Севастијски Мученици 22/9. марта. Ове године имали смо велики јубилеј – 330 година од њиховог страдања. Тим поводом организован је научни скуп на тему „Живот и страдање Цркве и народа у Зети-Црној Гори у ХVII вијеку“. Поред Митрополита Амфилохија, на Литургији је саслуживао Митрополит Георгије из Словачке. Тога дана био је и организован Дјечији програм, на коме је учешћа узело око 400 дјеце полазника вјеронауке, а у вечерњим часовима имали смо и свечану академију на којој је приказан краткометражни играни филм о страдању  Момишићких Мученика. На Академији су наступали Бора Дугић и Национални Ансамбл „Коло“. Можемо да заблагодаримо Богу на динамичном и веома разноврсном животу који се одвија у овој великој светињи. Осим вјеронауке за дјецу и дјечијег хора имамо и вјеронауку за одрасле, Друштво добровољних давалаца крви које је једно од успрешнијих у Црној Гори и које је до сада имало 17 акција, а у припреми је изградња дјечијег вртића при нашој парохији који ће носити име дјеце Момишићких Мученика. Биће то први црквени вртић у Црној Гори. Заиста су велики дарови ове светиње, па позивамо све оне који дођу у Подгорицу да обавезно обиђу и поклоне се Момишићким Мученицима. o   Са којим пастирским потребама је сте посебно суочени на повереној Вам парохији? ·        Бројни су и велики проблеми са којима се људи нашега времена боре. Нарочито смо тога свједоци приликом боравка код Светог Василија у Острогу. Многе неизлечиве болести, депресија, сиромаштво, морално посрнуће и изопачености, све су ово одлике времена у коме живимо.  Али од свега овога чини ми се да је највећи проблем – одсуство смисла живота и постојања. Често имамо осјећај да људи не знају ни одакле су дошли ни коме иду. Свакодневно су изложени разном пропагандом, страхом, неизвијесношћу за будућност. Све то доводи људску душу до лудила. Тако да не чуди што су антидепресиви најпродаванији медикаменти данас.  Млади су данас нарочито на удару. Од дјетињства размажени и ненавикнути на ношење крста већ у најранијој фази наметну им се циљеви које, или не достигну или достигну, али виде да то није ни изблиза оно што су очекивали. И онда настаје проблем, пуцање по шавовима. Човјек разапет између онога што јесте и што је очекивао. Зато је Ријеч Божија и вјера у Христа Бога једини смисао живота сваког човјека. У тој дјелатној вјери све добија смисао – и рађање, и живљење, падови и успони, и страдање и успјеси. На крају, вјера осмишљава и смрт. Зато је улога и одговорност Цркве Православне данас велика. Од свих хришћана, а нарочито од нас свештеника и наших епископа се очекује да живимо сагласно овој вјери, јер сам сигуран да ће нас Господ питати за сваку повјерену нам душу. o   Драги оче Никола, благодарим Вам на овом садржајном и надахнутом разговору и користим прилику да Вама и свим делатницима на пољу црквене мисије на радију Светигори, честитам овај значајан јубилеј желећи Вам свако добро од Господа нашег и призивајући у погодно време Његову помоћ! ·        Хвала и Вама на прилици да разговарамо. Велика ми је част да сам имао прилику да будем дио овог важног часописа који је препознат као озбиљно духовно гласило са бројним интересантним текстовима, разговорима и поучним причама и који траје преко 60 година, што је најбоља потврда онога што радите.   Разговор водио: катихета Бранислав Илић   Извор: Митрополија црногорско-приморска

ризница богословља

ризница богословља

Светотајинско богословље: Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија)

У тридесет четвртој емисији "Светотајинско богословље" говорили смо о Царском свештенству и богослужбеној улози верног народа Божјег, нагласивши да је целокупна Црква јерархијска, као тело Христово и храм Светога Духа. Богочовек Исус Христос, као Првосвештеник по чину Мелхиседекову, јесте „кључ“ за разумевање тајне Царског Свештенства и Светотајинског свештенства. По учењу наше Свете Цркве, тајну лаика, односно, Царског свештенства треба посматрати кроз призму литургијског, односно, евхаристијског сабрања, кроз тајну Цркве Божје. Црква Христова не може да постоји без рукоположених свештеника (Светотајинског свештенства), нити без лаика (Царског свештенства), већ је Црква Христова једна целина, мистично Тело Христово у чијем организму сваки члан (уд) има одређену свештену улогу (службу).    Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић   Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО        

ризница богословља

ризница богословља

Катихета Бранислав Илић: Свети Николај чудотворац – правило вере и образац кротости

Поводом празника Светог и богоносног оца нашег Николаја Архиепископа мирликијског чудотворца, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "СВЕТИ НИКОЛАЈ Николај ЧУДОТВОРАЦ – ПРАВИЛО ВЕРЕ И ОБРАЗАЦ КРОТОСТИ".  „Радуј се, свети оче Николаје велики чудотворче!ˮ   Свети и богоносни отац наш Николај чудотворац мириликијски, веома је поштован угодник Божји не само у нашој помесној цркве већ у васцелој хришћанској васељени. Овај светилник васцелог хришћанства рођен је у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, од побожних и благочестивих родитеља Теофана и Ноне, за време римског цара Валеријана. Свети Николај је био дете које је испрошено (измољено) од Бога, будући да су његови благочестиви родитељи били бездетни. Свети отац Николај будући дарован од Бога, од малена био је испуњен Духом Светим, још као дете  показивао је необичне душевне и духовне дарове, а када је одрастао и изучио школе, слушајући своје срце и свој унутрашњи Божији призив, пожелео је да ступи у презвитерски чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за презвитера града Мира. Према светитељевом житију, када се родитељи Светог Николаја упокојише, он је од богатства његових врлинских родитеља помагао потребите, делећи им помоћ. Угледајући се на Спаситеља он је захтевао од народа да остане анониман при чињењу милостиње. По смрти његовог стрица, архијереји и презвитери из ликијске области, одлучују  да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу најревноснијег у вршењу презвитерске службе. Пошто су се уверили да је управо Николај такав, изаберу га за архиепископа мириликијског. Свети Николај био је вандредан архијереј, пун љубави, милости и доброте, спреман да свакога салуша и свакоме помогне. Као архипастир он је са вером и љубављу поучавао поверено му свештенство и народ, приводећи их Господу. Био је учесник првог васељенског сабора (325. године), а будући да је царица Јелена у то доба пронашла у Јерусалиму Часни и Животворни Крст Господњи, многи почеше да обилазе света места. И архијереј Николај је обишао сва света места. На овом путу догодила су се многа чудеса у име Господње. Када се Светитељ налазио на мору, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмејавали су Николаја, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро појавише црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве великих таласа. Божији угодник Николај паде ничице Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша, те тако до данашњег дана свети Николај остаје познат као заштитник морепловаца. Архиепископ Николај до дубоке старости управљао је Црквом Божјом у митрополији мириликијској. Упокојио се 6/19. децембра 345. године, а његово свето тело свечано је сахрањено у митрополитском саборном храму. Године 1096. Св. Николај се обрати у сну једном презвитеру из Барија и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно место. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8/22. маја, када су мошти однели у манастир светог Јована Претече. После три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Свети благоверни краљ Стефан Дечански повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром. Богослужење празника светог оца Николаја чудотворца мириликијског и значај литургијског прослављања   Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше. (тропар) Празник светог и богоносног оца Николаја чудотворца од најранијих времена свечано је прослављан, док химнографија у његову част представља неисрпну ризницу. Литијске стихире дело су цара Лава мудрог, док је састављач канона Теофан. Славу на хвалитним стихирама саставио је Патријарх цариградски Герман. Посебно је занимљиво истаћи кондак Светом Николају који је саставио Свети Теодор студит, и у коме Светог Николаја чудотворца велича и прославља као најусрднијег помоћника свих хришћана. Други кондак Светом Николају саставио је Свети Роман.[1] Угодник Божји Николај на основу богате химнографије са слободом се може назвати општим помоћником и верним заштитником рода хришћанскога. Због великог значаја овог светилника православља у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак, поред Светих славних и свехвалних Апостола, посвећен је и њему. У годишњем богослужбеном кругу празнујемо два празника Светог оца Николаја: Главни спомен 6/19. децембра и празник преноса његових часних моштију из града Мира у Бари, 9/22. маја. Преподобни и богоносни отац наш Јустин ћелијски, у својој богонадахнутој беседи на празник Светог оца Николаја у Светоархангелској ћелијској обитељи, дивно је рекао: „Ево Празника када су сви Срби на ногама! Срби на земљи, Срби на Небу! Земаљска Србија и Небеска Србија! Све је уједињено! У чему? У молитви, коме? - Великом и чудесном Светитељу Божјем, Светом Оцу Николају Чудотворцу! Данас је много више његових свечара на Небу него на земљи. Данас око половине Срба слави Светог Оца Николаја на земљи. А на небу безброј његових уснулих свечара. А друга половина учествује у молитви, у уздасима великом Светитељу Божјем. Никад се са српске земље не диже више молитавâ, него данас! Никад се са српске земље не диже ка Небу више молитвених и вапајних уздаха, него данас! Данас је чудесан Светитељ Божји, свемилостиви, благи, кротки и добри ујединио сва срца српска. Не само српска, него широм света славе сви хришћани. Нема Светитеља међу Светитељима који је тако омиљен српском роду.ˮ Ове надахнуте речи светог старца Јустина потврђују да васцели српски народ прославља светог оца Николаја и велича га као свој духовног патрона. Када је реч о прослављању светих угодника Божјих, у овом случају светог оца Николаја кога наш благочестиви и христољубиви народ са љубављу прославља, хришћански етос нам потврђује да је једино исправно прослављање крсне славе неодвојиво од Евхаристијског славља. Свако наше учествовање у Светој Литургији кроз причешће Светим Тајнама Тела и Крви Господње, сједињује нас са Богом, али и са свима светима који су од памтивека угодили Господу, те тако центар прослављање крсне славе јесте управо у Евхаристији. Славска трпеза љубави у домовима верних није ништа друго до продужетак Свете Литургије и она на празник светог Николаја треба бити посна. Свети отац Николај чудотворац јесте образац и путоказ пута који води у живот вечни, због чега га и називамо правилом вере и образцем кротости и доброте. У свом светом животу он је испунио све еванђелске врлине, оврлинио је и поверен му народ, а својим светим примером укрепљује душе оних који га са вером и љубављу прослављају. Њега поштујемо и као великог целебника и чудотворца. Свети Николај својим чудотворством силом Божјом зацељује све греховне ране душа наших. Он  је истински Христоносац и Духоносац, јер себе није богатио земаљским и пролазнним „благомˮ, већ је себе богатио Богом и постао красни сасуд Божије благодати коју богато излива на нас. Показао се јеси у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божије благодати. (кондак)   катихета Бранислав Илић   [1] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 82, Београд 1961. године.   Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка   ПРИЛОГ ТВ ХРАМ:    

ризница богословља

ризница богословља

×