Jump to content

Blogs

 

Nhung loai den trang tri pho bien co tren thi truong hien nay

Những loại đèn trang trí phổ biến có trên thị trường hiện nay   Trong bố cục không gian căn nhà, có rất nhiều không gian, khoảng không có thể bố trí những thiết bị chiếu sáng để có thể chiếu sáng là một phần cộng thêm cả trang trí, tô điểm thêm cho căn nhà của bạn nữa nhé. Trên thị trường hiện nay có rất rất nhiều những chủng loại để bạn có thể đưa ra quyết định lựa chọn và mua được Thị trường bất động sản, nhà đất - Nhà đất 24h cập nhật liên tục mỗi ngày những loại đèn cần thiết.   Một số không gian đẹp   Những loại đèn đầu tiên mà chúng ta có thể kể đến đó chính là những đèn được bố trí ở trần nhà. Trong các loại đèn trang trí nội thất thì đèn trần là đèn cao cấp nhất, đắt tiền nhất, được chia thành 2 loại là đèn pha lê và đèn thủy tinh. Không chỉ vậy hiện nay, xuất hiện những loại đnè âm trần nữa bạn nhé.   Hiện này đèn trần có nhiều kiểu dáng với số lượng bóng đèn khác nhau, từ 6 - 18 bóng. Số lượng đèn càng nhiều bóng thì chi phí mua cũng như những chi phí lắp đặt càng đắt, và đương nhiên cũng tiêu tốn điện năng nhiều hơn. Các kiểu dáng của đèn trần thường là tròn, bông hoa hoặc xếp tầng. tùy vào những diện tích mặt sàn thi công chúng ta có thể bố trí được.   Đối với những đèn âm trần, chúng tuy là những bóng đèn nhỏ nhưng chúng được thiết kế theo mục đích tiết kiệm năng lượng, lấy số lượng bì cho kích thước, vì thế chúng sẽ được bán với những có thể coi là vừa tầm, ngoài khả năng chiếu sáng, chúng được thiết kế với chức năng trang trí cho cả căn phòng khi được lắp đặt.   Đối với những đèn thủy tinh được trang trí cầu kì, thì chúng được gọi bằng một cái tên đó là đèn dạng chùm pha lê. Giá thành đắt hơn đèn chùm thủy tinh, có lịch sử lâu đời. Đèn được chia thành 2 loại theo màu sắc, đó là đèn pha lê màu xanh (xanh, đỏ, tím) và đèn pha lê màu trắng. Đèn chùm pha lê chủ yếu được nhập khẩu, vì thế giá cả chúng cũng có phần đắt đỏ.   Những đèn loại này phải cần một không gian đủ rộng để chúng ta có lắp đặt thi công được những loại bóng đèn như thế này. Chúng cần khoảng không gian rộng để có thể Bất động sản online phát huy tối đa khả năng chiếu sáng, những điều mà các loại đèn khác có thể cần ít diện tích hơn, vì thế khi sử dụng những loại đèn này cũng cần phải cân nhắc bạn nhé.   Kết hợp trang trí   Đèn chùm thủy tinh là một dạng đèn cũng khá phổ biến trong cuộc sống hiện tại, trong xây dựng chúng được sử dụng rộng rãi và phổ biến. Giá cả của Kinh doanh bất động sản chúng cũng phù hợp với khả năng kinh tế của các hộ gia đình. Chúc cho mọi người có thể đưa ra những lựa chọn thích hợp cho những loại đèn trang trí nhé.

lupacexi

lupacexi

 

Raskoli i Otac bludnog sina

Razmišljam tako, koliko Bog dade, o raskolima, deobama, mržnji, podeli; vidim (bez konkretnih primera) da su teritorija, zgrade, pašnjaci i međe kamen spoticanja mnogima; da su cilj po sebi a ne i ljudi koji stenju pod ovom nesrećom koja se nadvija nad Čašom i Telom Crkve ..koja god bila. Neko se čak poziva na Kanone a samo pre par meseci isti čovek je rekao da je ljubav iznad Kanona, iznad svih zakona. Setim se u tim razmišljanjima jedinog odgovora na sve ljudske dileme i patnje koje iz njih ishode; patnje malih ljudi, onih koji ne razumeju ništa od Pravila Sabora; kojima treba samo pričest i ispovest .. ne treba ni da znaju za raskole jer nisu u jeresi. Zašto da nema opštenja među tim malim? Iz Jevanđelja stižu odgovori na sve te naše dileme ..ko naravno može da ih razume, podnese i ostvari. Naši životi, ovakvi ili onakvi u svojoj srži nisu ništa drugo nego parafraza Jevanđelja koje je Bogočovek spustio do samog dna ada i smrti .. tako da smo svi tu, unutra, bili grešni ili sveti! Svima nam je data mogućnost da se postavimo po Jevanđelju ili ne! Priča o Ocu i bludnom sinu, koja nije bajka već život, dotiče sve segmente naših bića pa i ovaj prebolni koja preti neshvatljivom agonijom i smućenjem svega što se naziva Crkvom. Bludni sin se uzoholio, to nije sporno! Samouveren traži od Oca "svoj deo imanja" (zemljska dobra) i Otac smatra da je to legitiman stav sina. Kako se taj večni lik Oca postavlja U OVOM PORODIČNOM RASKOLU? On daje sinu taj "njegov" deo; daje mu jer je, otac ko otac.. dobar, blag plemenit! On ne šalje sluge i ratnike na sina (te sluge i sin kasnije spominje kada se kaje) Otac je tu prožet duhom Avraama koji nije hteo svađu sa Lotom kada su došli do reke; rekao je samo (parafrazirano): "Sinko ako ćeš ti na onu zelenu stranu reke, ja ću ovde; ako ćeš ti ovde ja ću tamo! Nemoj samo da se svađamo (prim.a.)" Biblija kaže: "Uze mu se to u pravdu"! Divnog li primera za sve svađe i raskole.  Oni koji su najodgovorniji u svim današnjim svetskim i domaćim problemima raskola i deoba treba da uzmu u obzir ovaj događaj sa bludnim sinom; da dobro izvagaju sve okolnosti jer bludni sin, naravno i naravno, NIKADA NIJE U PRAVU .. ali je važno kako se otac postavio! Nije li važnije mir graditi jer "ko mir gradi nazvaće se sinom Božijim"!? Niko ne voli raskole!? Kome normalnom to može biti važno i milo? Nisu ni meni dragi jer smo pozvani u zajednicu u jednoj čaši ali "bludni sin" NIJE RACIONALAN, on je izgubio razum ..privremeno! Otac to sagledava u trenuću oka i ima o svemu širu sliku! Zato postupa premudro, nama neshvatljivo, zemaljskoj logici ogrezloj u blatu i međama skoro budalasto; a otac samo pušta dete da ide svojim putem ..i ne žali ništa! On iskusno zna kuda vodi taj ostrašćeni krik njegovog deteta, kakav je kraj, i plaća cenu..  Čujem spominju se i politički pritisci svetskih bašibozluka; namera im je rasulo, razdor među nama ali ko nas može da razdere, raskoli i posvađa ako mi to nećemo! Ako to neće bar oni koji sačuvaše "iracionalni" racio koji nije od ovog sveta!? Nije od naše logike. Nije li đavo nagovorio "bludnog sina" onako diskretno, sa strane i podmuklo, na porodični raskol? Napujdao je tog momka željama ka svetskim stvarima, ka samostalnosti i samodovoljnosti! Upravo se tako taj sin i postavlja prema ocu .. "daj mi moje" iako je sve očevo već ionako njegovo ali on je izgubio razum; on se pomračio, izgubio se! Đavo je hteo svađu, hteo prekid porodičnih veza ..prividno je uspeo ali nije li upravo njega onaj divni Otac svojim smirenim stavom o zemaljskim dobrima posramio do srži?! Raskol je pao u vodu jer bolje i da budu dobre komšije nego da žive u mržnji..to je koncept ovog divnog čoveka! Bolje sestrinska crkva nego raskolnička; mbolje opštiti nego ne opštiti ma koliko bilo analiza Kanona! Otac je u ovome iznad kanona, iznad pravila, "iznad subote"!  Na taj način ovaj divni čovek je đavolu okrenuo drugi obraz .. i pobedio! Svaki bludni sin se vrati svom domu kad tad.. treba samo pustiti vremenu i ne praviti oko toga veliku dramu. Ostati miran zbog moguće veće štete i pustiti Bogu da bludnog sina koji je obezglavljen dozove pameti, "izgubljen beše i nađe se". Nije tako lako i jednostavno svakom ko od majke Crkve traži "svoj deo" da odjednom sam organizuje Crkvenu upravu; neće proći mnogo i hraniće se roščićima .. ali lično ne vidim drugi način da se čovekoubici izjalovi plan. Ne postoji drugi način da se očuva opštenje u Čaši pod uslovom da nije u pitanju jeres! Čak da je sve plod ljudske sujete i vlastoljublja, pa šta? Kakve veze ima, sve je to svojstveno čoveku i Otac to zna... zato i ne žali za imanjem. Sa takvim motivima bludni sin će pre potrošiti sve! Ne mora se ta istina projaviti u našoj generaciji ali sigurno hoće u nekoj narednoj. A zemaljska dobra, građevine, blato, livade .. sve će to proći; u svemu će na kraju biti Hristos sa onima koje On bude postavio sebi desno! Tada će biti smešno pravdati se blatom, međom, granicama svih vrsta i političkim previranjima. 

Blaža Željko

Blaža Željko

Светотајинско богословље: Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија)

Настављајући наш умни пут тумачења чина хиротоније у свештени епископски чин нашу пажњу смо усмерили на сâмо последовање, како чина наречења, тако и сâме хиротоније. Детаљно тумачећи исповедање вере које изабрани и наречени епископ изговара пре свете архијерејске Литургије на којој ће бити хиротонисан, посебно смо објаснили символику великог орлеца на коме је изображен једноглави орао са раширеним крилима, а под чијим ногама се налази град који је богат мноштвом великих кула. Овај изображен град са кулама, по тумачењу Светог Симеона Солунског, представља епархије, а орао који лети над њим представља чистоту и висину богословља. Посебну ноту овој двадесет петој емисији "Светотајинско богословље" дали су звучни записи са наречења и хиротоније.    Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић   Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО  

Интервју катихете Бранислава Илића са Његовим Преосвештенством Епископом осечкопољским и барањским Херувимом

У новом септембарско-октобарском 363. броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, можете да прочитате интервју са Његовим Преосвештенством Епископом осечкопољским и барањским Херувимом. Са преосвећеним Владиком разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара. За посетиоце наше интернет странице, премијерно доносимо интервју у целости:     Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите!   -Бог Вам помогао и благословио вас и читаоце нашег за духовни и пастирски рад значајног часописа!    Преосвећени Владико, од најмлађег узраста осетили сте благословени призив Божји и попут Светих апостола без колебања кренули путем служења Господу и Цркви Његовој. Благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског г Лукијана уписујете Богословију Света Три јерарха у свештеној обитељи манастира Крка, у којој сте касније били професор и главни васпитач. Да ли бисте могли на почетку нашег разговора да поделите са нашим верним читалаштвом каква су Ваша сећања на живот и богоугодно делање у богословији, као и у чему је сагледан значај богословијâ у нашој Светој Цркви?    -Промислом Божијим уписао сам богословију благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског г. Лукијана и то управо Богословију Света Три Јерарха у свештеној обитељи манастира Крка. Благословом Епископа и мог духовног оца, тадашњег Епископа далматинског г. Фотија замонашен сам на дан светих Козме и Дамјана у светоархангелској обитељи манастира Крка. Епископ Фотије указао ми је поверење, а могу рећи и част да будем део колектива Богословије коју сам и сам завршио. Заједно са професорима и мојом браћом богословима узео сам учешћа у духовној и материјалној обнови те светиње. У Богословији, благословом нашег ректора Епископа Фотија био сам на разним послушањима.   Значај Богословије Света Три Јерарха је историјски. Значајна је како за православне Далматинце, тако исто и за Српску Цркву у целини. Нама у Републици Хрватској она улива наду у опстанак и повратак народа на своја вековна огњишта, а са другог аспекта то је најстарија српска школа којој смо недавно прославили јубилеј од 400 година постојања. Јубилеј под називом „400 година светлости“ говори нам о важности и значају коју је ова Богословија имала у бићу православног народа у Далмацији, а и шире.   Значај богословија, по мом скромном мишљењу, је литургијски, али и практични. Литургијски значај сагледава се у образовању младих богослова у литургијској реалности живота наше Цркве. У Литургији се сусрећемо са живим и делатним Богом и то је суштина тог литургијско - богослужбеног значаја. Литургијско - богослужбено искуство треба бити темељ на коме се млади богослови требају учити. Управо из тог литургијског произилази и практични део у коме сазревају млади богослови, а то је послушност, јер оно изграђује смирење и покорност вољи Божјој. У томе јесте важност и мисијски карактер богословија за нашу Свету Цркву. Ученици у богословијама ће бити будући пастири стада Христовог, који требају драговољно да носе благ јарам (Јн 10, 9),  да буду сведоци Васкрсења, да би кроз многе невоље и недаће пастирске службе ушли у Царство Небеско (Дап 1, 22).    Драги Владико, корачајући путем равноангелног подвига, који је по речима блаженог Јеронима „лепота, најдивнији цвет, драги камен и украс Црквеˮ, васцело биће уградили сте у свештене обитељи манастирâ Крка, Оћестово и Даљска Планина. Ослањајући се на речи Светог Јована Лествичника „Светлост монасима су ангели, а светлост људима у свету су монаси“, да ли бисте нам приближили  на који начин монаси подвизавајући се у манастиру доприносе мисији Цркве бивајући светила нама у свету?    -Богочовечанска је реалност монашкога подвига стала управо у речи блаженог Јеронима и светог Јована Лествичника. Православни манастири су места духовне радости, васрксења, али и покајања и послушања. Монах мора да Личност Богочовека Христа учини суштином своје личности, а то се постиже Светим Тајнама Цркве кроз подвиге, веру и љубав, наду и кротост, пост и молитву, кроз братољубље и богољубље. Управо у томе је крст монаштва, у распињању себе и одрицању од своје сопствене воље. О томе нас учи и свети Јефрем Сирин: ко испуњава своју вољу тај је син ђавола, јер је непослушност велики грех монаштва. Према томе, монаштво је Цркви као со земљи. Суштина мисијског карактера монаштва је у томе да се монаси саображавају савршеној филозофији по Христу, а не овоме веку и његовој филозофији по човеку. (Кол 2, 8) Богооткривено нам о томе говори и свети апостол Павле у посланици Римљанима: Не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија. (Рим 12, 2) У том контексту се и сагледава мисијски карактер монаштва у свету.    Благодаћу Божјом „која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњујеˮ хиротонисани сте 10. јуна ове године у свештени чин Епископа и устоличени у трон древне Епархије осечкопољске и барањске. Шта бисте истакли када је у питању историјат ове значајне Епархије којом богомудро управљате?   -Епархијски трон на који сам ступио 10. јуна ове године датира из 15. века, а црквени живот се развија после обнове Пећке Патријаршије 1557. године за време патријарха Макарија Соколовића. У време Прве и Друге сеобе Срба патријарх Арсеније IV Шакабента и сам је столовао у Осијеку те се поред њега спомињу Стеван Метохијац и Гаврило Максимовић као епископи осечкопољске епархије. Рескриптом Карла VI 1733. године ова епархија је укинута и све црквене јединице су припојене Сремској епархији. Осјечки Срби су ово веома тешко доживели и стално су захтевали обнову, али њихов је захтев званично одбијен на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године. Епархија је поново васпостављена одлуком Светог архијерејског Сабора 1991. године и постављен је блаженопочивши епископ Лукијан за првог епископа обновљене епархије Осечкопољске и барањске. То су најбитнији историјски моменти из живота ове Епархије у најкраћим цртама.    Будући да сте најмлађи Епископ у Српској Православној Цркви, Ви сте у приступној беседи на дан хиротоније и устоличења позвали сабране око Трпезе Господње, да не презиру Вашу младост, већ да Вам свагда буду на молитвеној и свакој другој помоћи. У овом кратком периоду сведоци смо једног сагласја између Вас, повереног Вам свештенства и верног народа Божјег. Да ли то можемо разумети као одговор повереног Вам свештенства и верног народа Божјег на Ваш наведени позив из приступне беседе?   -Заиста је благодат Божија која исцељује људске слабости, и крст који нам је дат не носимо сами, него је Господ увек уз нас и помаже нам да одржимо веру по речима светог апостола Павла: Добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах. (2 Тим 4, 7-8) Светопавловско предање нас учи закону љубави кроз речи: Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов (Гал 6, 2), али са друге стране учи нас и томе да је дубина подвига Христовога у братској љубави. На то нас упућује сам Господ Исус Христос који је служио људима и дао свој живот за спасење творевине, указујући својим ученицима и апостолима како треба да служе свима и свима да буду све. (1 Кор 9, 22) Верујем да је благодат Светога Духа која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњује главни покретач пастирског дијалога повереног ми свештенства и народа Божијег.   Ваше Преосвештенство, резултат наведеног сагласја међу Вама, повереног Вам свештенства и верног народа Божјег јесте, пре свега, активни литургијски живот, као и бројни мисионарски подухвати који су у овом кратком временском периоду реализовани. Шта бисте посебно нагласили када је у питању мисионарска делатност и које су то мисионарске потребе са којима сте суочени Ви као Архипастир, као и Вама поверено свештенство Цркве Божје у Епархији осечкопољској и барањској?   -Из Свете Литургије треба да произилази целокупна оствареност унутрашње и спољашње мисије. Верујем да је овоме народу потребно литургијски преображај, јер се само кроз литургијско искуство може достићи пуноћа црквеног живота. Народ треба да се саображава са живом вером, да се непрестано сусреће са Христом у Светој Чаши и да обитава у тој заједници. Жива заједница Цркве није нека идеологија у низу многих идеологија, већ живо литургијско искуство у чијем догађају постајемо нова твар. (2 Кор) Неопходно је створити јединство народа, а то нас опет враћа на Литургију кроз коју то можемо остварити. Вером у васкрслог Христа ми сведочимо пуноћу јединства и љубави као свеобухватне реалности. Љубав која произилази из литургијског искуства треба да буде нашем народу путоказ, а сви ми да будемо сапутници Богу, богоносци, христоносци, светоносци, у свему требамо бити украшени заповестима Христовим, по речима светог Игњатија Богоносца. У ових пар момената бих сажео мисионарске потребе поверене Нам Епархије и народа Божијег.   Преосвећени Владико, који су планови Вашег Епископског служења и управљања Црквом Божјом у повереној Вам Епархији у предстојећем периоду?   -Сваки план треба да се саображава са Јеванђељем Господа нашега Исуса Христа, који нам је оставио јасан циљ ка којем треба да идемо, а циљ је задобијање Царства Небеског. Једино кроз литургијску заједницу можемо у потпуности да схватимо циљ, и да се са тим циљем саобразимо. Главни акценат мисије треба да буде човек као најсавршеније биће које се непрестано треба усавршавати у врлини, нади и љубави. Темељ пастирског рада је стварање мале Цркве - породице, јер та мала Црква треба бити дом молитве, дом љубави и језгро васпитавања деце која ће стасавати у православне хришћане. Оствареност тог плана сагледава се у вршењу заповести Божијих и јеванђелским начином односа према пастви. Једини циљ сваког хришћанина треба бити стицање светости,  јер само на тај начин можемо достићи меру раста висине Христове. Литургија је центар хришћанског живота и икона Царства Божијег, у којој су испуњене речи Јеванђеља: Иштите Царства Небескога, и ово ће вам се све додати. (Мт 6, 33) У тој есхатолошкој стварности је и динамизам односа епископа и народа Божијег којим треба да се оствари Наша пастирска мисија у садашњости и будућности. Нема епископа изван црквене заједнице, а црквене заједнице нема изван Литургије. Опстанак нашег народа је управо у икономији Цркве, јер следећи примере из наше богате историје и напојени таквим искуством надамо се у благодат и милост Божју која треба да се излије на ове просторе, просторе мученичког страдања нашег народа.   Наш лист Православни мисионар, званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве, ове године прославља шездесет година свог активног и непрекинутог постојања. Пред крај нашег разговора, замолио бих Вас да поделите са нама Ваш поглед на овај лист са великом традицијом?   -За шири мисионарски контекст овај часопис је од неизмерне важности јер обогаћује мисијски простор наше помесне Цркве. Са великом радошћу примам информацију да овај часопис прославља шездесет година свога постојања. Православни мисионар нас увек обогаћује новим искуствима и методама у оквирима пастирске мисије. Управо из тог разлога је његова важност неизмерна за нашу Цркву, будући да нас упућује на Христа као Пастира Доброг који је Алфа и Омега, Почетак и Крај пастирске остварености.   Ваше Преосвештенство, у име уредништва Православног мисионара, као и у своје лично име, благодарим што сте одвојили своје време за овај надахнути разговор. За крај бих замолио да упутите једну пастирску поуку нашем верном читалаштву.   -Завршио бих овај разговор пре свега са великом захвалношћу што сам имао част и прилику да разговарамо о темама које су значајне за живот Цркве. Старац Софроније Сахаров је рекао: Христов живот је и мој живот. Та богооткривена истина на коју нас упуће старац Софроније треба бити дубоко укорењена у биће нашег народа, јер само благодаћу охристовљен народ може бити Божији народ.     Са преосвећеним Владиком Херувимом разговарао: катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара       * Објављено у Православном мисионару, 363, бр. 5/2018 (септембар–октобар)

Светотајинско богословље: Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија)

Епископска хиротонија подразумева служење у оквиру поверене му заједнице, но, његова служба, сходно структури хиротоније јесте односног карактера, што значи да није само усмерена на локални принцип. Тачније, епископ је чином рукоположења постао епископом васцеле Цркве расејане по свету. Архијереј своју службу прима искључиво на литургији која се савршава у дан недељни, чиме овај чин показује да идентитет епископског служења бива потврђен из есхатолошког темеља. Ову своју почаст епископ црпи из основног принципа на коме постоји Црква: из принципа локалног евхаристијског сабрања, коме је он глава и управитељ. Епископска служба је у основи служба која изображава икону Царства Божијег на земљи. Веран тип истините скиније, Царства Оца и Сина и Светога Духа, јесте света Евхаристија око епископа као првог, и оног који приноси дарове своје локалне Цркве Богу Оцу. За овај узвишени призив, потребна је служба презвитерска и служба ђаконска, јер епископ не може чинити ништа без клира и народа, и обрнуто. У овој емисији имали смо прилику да се о значају епископске службе поучимо из две приступне беседе: Најпре из беседе Његовог Преосвештенства Епископа мохачког Господина Исихија, викара Епископа бачког; а потом из беседе блажене успомене Његовог Преосвештенства Епископа јегарског Јеронима. У двадесет четвртој емисији "Светотајинско богословље" имате прилику да се упознате са основним тачкама правилног поимања избора и хиротоније у свештени чин епископа.    Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић   Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО

Ходочашће верног народа из Ветерника

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, верни народ из Ветерника предвођен протопрезвитером Предрагом Билићем, парохом ветерничким, посетио је светиње Епархијâ жичке, нишке и крушевачке. Дводневно ходочашће, 13. и 14. октобра 2018. године, организовала је Служба за поклоничка путовања Епархије бачке Светињама у походе. О историјском и духовном значају посећених светиња поклонике је упознао катихета Бранислав Илић.    -ФОТОГАЛЕРИЈА-   У суботу, 13. октобра, обасјани претпразничном радошћу недељног дана Господњег и празника Покрова Пресвете Богородице, група поклоника стигла је у манастир Покрова Пресвете Богородице – Ђунис, и узела  молитвено учешће у празничном бденију и акатисту Пресветој Богородици.     Наведеним богослужењима началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, а саслуживали су презвитери и ђакони из свих крајева наше помесне Цркве. У својој надахнутој омилији Владика Арсеније је посебно указао на благословену личност Пресвете Богородице, као наше усрдне молитвенице пред престолом Божјим. Да затражимо Њен благослов и молитве у свим искушењима и свим недаћама овога земаљскога живота, јер Она је наша заступница, Она која стоји пред престолом Бога живога, пред Сином својим, молећи за цео свет и молећи за нас. И много пута у историји Цркве видели смо колико су молитве Мајке Божје јаке пред Сином њеним, Господом нашим, Исусом Христом, подсетио је Епископ нишки Арсеније.      На сâм дан празника Покрова Пресвете Богородице верни народ ветерничке парохије узео је молитвено учешће на светој Литургији у древном крушевачком храму светог Првомученика и Архиђакона Стефана, који је у народу познат као црква Лазарица. Свету Литургију је служио настојатељ храма, презвитер Жељко Марковић, који се након прочитаних еванђелских чтенија сабранима обратио надахнутом беседом о значају активног литургијског живота.      У празничној радости, путовање је настављено посетом манастиру Љубостиња, Врњачкој Бањи, као и свештеној обитељи манастира Жича.          Извор: Радио Беседа

Светотајинско богословље: Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија)

Централна тема двадесет треће емисије "Светотајинско богословље", била је епископска служба са посебним нагласком на свештену епископа као иконе Христове у Светој Евхаристији. Иконизовање Христа у евхаристији означава да је епископство директно повезано са Христовом службом. Христос, кога епископ представља у пуноћи на Литургији, исти је Христос који светотајински присуствује у Цркви и своју пуноћу и испуњење налази у литургијском сабрању, јер један је Господ и једна је вера у Господа нашег. Служба епископа сагледана је у извршавању дела спасења које је започео Господ и она се тачно у својој пуноћи управо извршава у Литургији Цркве. Христос се у евхаристијском покрету Цркве идентификује, препознаје, открива Духом Светим у епископу и на тај начин епископ постаје узрок живота црквене заједнице. По речима Светог Атанасија Великог: без епископа као предстојатеља Литургије, не можемо говорити нити о Цркви нити о спасењу у Христу. Јер, као што се Христос огледа у Оцу, тако исто и епископ, који је икона Христова, може да каже да чини дело Христово, бивајући у потпуности огледало или икона Христова.    Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић   Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО    

Време без савести

Време без савести                  Бараба(Варава; Варавас, Барабас) је био разбојник у Јудеји у Христово време, који је због разбојништва и убиства био притворен негде отприлике у исто време када је и Господ био заточен од стране Римљана.  Сви знамо причу; на Велики Петак, дан пред јудејску Пасху, био је обичај да се ослободи један притвореник у знак добре воље римских окупационих снага према локалном, јеврејском, становништву, како нам сведочи Јеванђеље.  Пилат који је био намесник, конзул Јудеје, је извео Христа и Барабу, желећи да ослободи Христа; да народ изабере Христа.  Народ побуњен од стране јеврејских свештеника и старешина изабира Барабу.  Епилог знамо!                                                                                                     %
           Од тих дана па до данас, остаде назив за лошег човека, за разбојника, преваранта и лопужу, ,,бараба”.  Али ово је  и једна духовна, поучна прича, где је Господ на сваком свом кораку и свом страдању, остављао поуку за све људе, за сав нараштај, за нас саме.  Поука је та, да се у сваком од нас налази Христос, али се такође крије и један-једна Бараба, један егоиста.  Човек носи клицу егоизма од адамовских времена у себи, још од пада, јер је створен из ништавила, а падом се определио за једно индивидуалистичко постојање, смртно постојање, у коме царује егоизам.                   Христос нас учи о постојању љубави, где се човек остварује у љубави само у заједници, када је окренут ка другом, када је окренут ка другима, када не живи за себе него за друге, јер особина љубави и јесте окренутост ка другом, ближњем.  Ми увек бирамо, увек се одлучујемо у свакој секунди свог живота, за Барабу или Христа, оног себичног ..Ја” у нама или Христа који је апсолутна љубав у коме је увек ,,Ти”, други.  Шта ћемо изабрати и шта изабирамо данас?!                                                                                                          &
           Живимо у времену егоманијаштва, времену “бараба”, времену без савести.  Савести је све мање, а људи све више постају хладни, беживотни и безосећајни.  Постају сурови, манијакално егоистични, хедонистичко самодовољни, себични, превртљиви и безверни.  Не постоји нигде извини, опрости, тога нема!  Људи су постали ,,безгрешни” у ,,свом начину постојања: ,,Зашто бих се ја било коме извињавао, када сам безгрешан(шна) када сам ,,цар”, ,,царица?!"  Дошло је време ријалитија и погрешне перцепције људског бивствовања, време суровости .                                                                                                          %
           Безосећајна егоманија, превртљивост, охолост, себичност, оговарања, клеветања, подсмевања, а нигде извини, нигде опрости, нигде савест, она не постоји, јер смо постали ,,цареви”, а у ствари ништа мање него ,,барабе”, јер да би се био ,,цар”, мора се бити Христос, као Христос, особа љубави, милосрђа и праштања, особа која живи за друге, другог, на шта смо и позвани јер је Он у нама, Христос, а ми смо иконе Његове! 
          ,,Господе помози нам да постанемо бољи људи, иконе Твоје, да сачувамо лик Твој, да будемо у свему успешни, да сијамо светлошћу Твојом и сведочимо Твоју истину свом свету"!
IC-XC NI-KA Миладиновић Иван, Теолог.

ИВАН KARINGTON

ИВАН KARINGTON

О Култури

Сведоци смо данас једног погрешног, искривљеног поимања самих себе, својих вредности, културе и живота. Наиме, негде у подсвести нам је наметнуто да je све што долази са запада, чак и ако није, културније од онога што ми имамо и поседујемо. Шта је заправо култура? Култура је целокупно наслеђе једне групе људи, народа(lat-colere, настањивати узгајати, поштовати).                                                                                                        *
               Ми смо наследници источно-ромејске културе, православно хришћанске, византијске, како је названа у 17. веку. Наш цели етос(гр. ἦθος, обичај, ћуд, нарав) извире из ње и јесте источно-ромејска култура, то је оно што смо ми и што нам је Свети Сава оставио утемељено у наслеђу. Ми смо један културан народ, народ који је имао своје писмо у 9. веку( словенски језик је четврти ,,библијски" језик, језик на коме је преведено Свето Писмо што је тада у то време било престижно), а данас смо сведоци замирања ћирилице, занемаривања и срамоћења јер нас је неко убедио да то није ,,културно" или да је нешто друго културније(1); (нико није а-приори ни а-постериори против латиничног писма, да се разумемо, али наше примарно писмо јесте ћирилица).   Култура није само очување природне средине, али јесте важан аспект социјалне културе, није само понашање у друштву или наш однос према околини, култура је све оно што чини нас, нашу историју, језик, писмо, музику итд, једном речју, наш идентитет, а ми јесмо народ од културе.  Могли бисмо рећи да смо неваспитани, а не некултурни, јер се васпитање и култура поистовећују негде и поклапају, односно прожимају, васпитање и образовање су најосновније ствари на којима мора да се темељи наша култура и да се потврди.  Ми не васпитавамо наше потомство у духу наше културе, наше хришћанске културе која покрива све аспекте, о томе се ради, не потврђујемо је.                                                                                                                                                *              Деценијама уназад, у време безбожног режима, ми смо радили на ,,култури" газећи по свом културном наслеђу. Данас васпитавамо, односно не васпитавамо или препуштамо стихијама овог времена нашу децу, препуштајући их медијима, жутој штампи, раздирајућим вихорима антимоде и антикултуре коју неко сеје смислено да би се од овог народа направио народ поганштине и неморала сваке врсте и народ без будућности. Народ који нема будућност нема ни државу, самим тим нема ништа и ништа није његово. Васпитање деце у духу хришћанске културе? Апсолутно ДА!



                Хришћанска култура је љубав, стваралаштво- уметност, човекољубље, емпатија, одговорност, солидарност, писменост, образовање, књижевност, поштовање родитеља, породице, очување животне средине- екологија, култура понашања, све то смо добили у наслеђе од предака.  Хришћанска култура није само паљење свећа у Цркви(2), него сви ови етичко-социолошки аспекти који прожимају наш етос.  Мојсијево законодавство је саставни део хришћанске културе и цивилизације и саставни је део сваког правног система данас у свету, а ту налазимо и заповести о очувању животне средине. То је наша култура, наш етос, наше Православље, и то и јесте култура: ,,Љуби ближњег свог као самога себе", стваралаштво, а не само пуки јуридички однос према религији, вери.  Ми смо народ од културе, али ту културу не потврђујемо, негде се ње и срамимо, не познавајући је или из огавног снобизма верујући да је свака некултурна огавност која долази са запада културнија од онога што имамо (да се разумемо, није све на западу лоше; на западу се још увек поштују вредности као што су породица, екологија, уметност итд, вредности које су проистекле такође из хришћанске културе, хришћанског наслеђа, говоримо о антивредностима које неко намерно или случајно пласира нашој младежи).  Наши преци су утискивали културу у све што раде, утискујмо је и ми. 
                                                                                                      *
               Уметност је крем једне културе, погледајте какве смо уметности баштиници, а каква је уметност данас у Србији; антиуметност, уметност криминалаца, пробисвета, проституције, кича и шунда.  Бог је највећи уметник и свако стваралаштво је благословено. Стваралаштво, а не шунд, крађа и плагијаторство! Култура значи креативност! Рецимо не антикултури, лажним вредностима, антивредностима! Будимо оно што веће јесмо и имамо! (1)Многи људи данас користе схватање „културе“ које се развило у Европи током 18. и раног 19.века. То схватање културе одражавало је неједнакост унутар европских друштава и међу европским силама и њиховим колонијама широм света. Оно изједначује „културу“ с ,,цивилизацијом" и супротставља обоје „природи“. Према том мишљењу неке су земље ,,цивилизованије" од других као што су и неки људи културнији од других, јккк
(2)Људи неутврђени у литургијском, светотајинском животу Цркве обично гледају и доживљавају Цркву на овакав начин, мада се често дешава да и ми сами у Цркви доживљавамо, односно гледамо на саборност, црквеност из тотално индивидуалистичног угла, и имамо самим тим индивидуалистичи приступ. Православна Вера и живот, број 17-18 март 2016. Часопис Православне Епархије Крушевачке Теолог, професор Верске наставе-Миладиновић Иван  

ИВАН KARINGTON

ИВАН KARINGTON

СЛОБОДА-ТО ЈЕ ХРИСТОС

У свету влада права помама критизерства на рачун Хришћанства и његових вредности које су, суштински гледано, заокружиле цивилизацијски идентитет човечанства дајући му етичке димензије које оно никада не би имало без Христа. Све данашње флоскуле које се односе на питања права и слобода људи само је демонска рика празнине која прети да пороби човека и претвори га у бесловесну гомилу жеља и потрошње. Антихришћански талас ,,луцифера" и његових поданика, који под плаштом неолиберализма и ,,њу ејџ'' валова војује, данас, на Христову Цркву, на универзалне и свекосмичке вредности нашега Творца, запљускујући хришћанске државе и народе њиховим отровом, прикривеним велом ,,љубави и слобода".  Многи критичари заборављају да је свеколика данашња европска цивилизација, како европска тако и прекоокеанска, настала на темељу јудео-ромео-хришћанске цивилизације. Највеће слободе, флоскуле о слободама, највећи религиозни покрети, највећи културни покрети, музички покрети, па и рокенрол, све је то настало на тлу где се баштине вредности хришћанства. Да ли је било шта од овога настало на тлу држава које су припаднице других религиозних групација?! Није! Ова констатација, свакако, није плод жеље да се ниподаштавају и критикују туђе религијске традиције, већ да се истакне истина о простору слободе који је изродила искључиво хришћанска цивилизација.                                                                                                                                               & Данас се готово читав свет  руководи ромео-хришћанским календаром, недеља је дан одмора свугде у свету, свугде се људи облаче по моди и свугде се свира музика која је настала на тлу ромео-хришћанских народа. Мојсијев законик је данас део сваког правосудног система у свету, а године се рачунају пре и после Христа. Зато они поборници ,,слобода", које опет неко плаћа, односно њихови симпатизери, нека схвате да је највећа слобода управо тамо где је хришћанство, јер је хришћанство апсолутни гарант сваке слободе човека и једино је човек, као икона Божија, у хришћанству уздигнут на највиши пиједестал.                                                                                                                                    & Верске ратове са било које стране у историји, углавном, нису водили верници него егоисти и себељупци који су користили религијске идеје за ратове, а незнање се показало као највеће зло данашњег света, јер је незналицама лако манипулисати.                                                                                                                                    & Зато чувајмо хришћанске вредности, вредности нашег Творца, које су и универзалне свекосмичке вредности, а то су љубав, стваралаштво-креативност-слободе, заједништво, породица, заблагодаримо Господу и прецима што смо створени тамо где се баштине те вредности и што смо део тога! Када би нестало хришћанство, а то неће никада да се деси, нестале би слободе и настало би невиђено робовласништво и мрак, настао би пакао на земљи, нестала би свака креативност! Слава Господу Христу који је гарант васкрсења и слобода свеколике творевине и човека и што нам је оставио своју Цркву и вредности за читаву вечност. Иван Миладиновић, теолог-вероучитељ http://www.prijateljboziji.com/_Sloboda-–-to-je-Hristos/138716.html

ИВАН KARINGTON

ИВАН KARINGTON

Катихета Бранислав Илић гост Јутарњег програма радија Беседе: О смислу осењивања крсним знаком и благосиљања у богослужењу

У петак, 28. септембра гост Јутарњег програма радија Беседе био је катихета и вероучитељ Бранислав Илић. Теме надахнутог и поучног разговора биле су: какав је смисао осењивања крсним знаком у богослужењу, а отворили смо и значајну тему благосиљања у светом богослужењу.  Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе  и интернет странице Ризница литургијског богословља и живота    

Светотајинско богословље: Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија)

Двадесет другу емисију "Светотајинско богословље" обележила је тема старозаветног свештенства и поимање новозаветног свештенства у личности Господа нашег Исуса Христа Великог и вечног Архијереја. Централни моменат старозаветног богослужења било је жртвоприношење које је требало стално да подсећа људе на њихову кривицу пред Богом, на првородни грех који их је оптерећивао, и на то да Бог може да чује и прими њихове молитве само због оне жртве коју ће за искупљење њихових грехова касније да принесе Спаситељ света, Месија-Христос, Који треба да дође у свет и искупи људски род. На тај начин, богослужење је за изабрани народ имало утешитељну снагу, и то не само по себи, него зато што је представљало праслику оне жртве коју је једном требало да принесе Богочовек, Господ наш Исус Христос, који је разапет на крсту за грехе васцелог света. Својим страдањем, Христос се показао Великим и јединим истинским Првосвештеником чиме је означио крај старозаветне улоге првосвештеникâ и жртвоприношења, а увео нови и бољи савез Бога са васцелим људским родом, чиме је донео опроштење грехова до краја века, насупрот левитском свештенству и жртвоприношењу.    Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић   Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО    

Катихета Бранислав Илић: Осењивање Крсним знаком и благосиљање у богослужењу

Осењивање Крсним знаком у богослужењу У свештеном простору храма, целокупно биће човечје учествује у богослужењу Цркве на различите начине сједињујући покрете са молитвом. Један од највидљивијих начина усаглашавања верних у богослужењу јесте осењивање крсним знаком. Овакав вид учествовања човека у свештеном  сабрању можемо посматрати као исповедање вере у Тројичног Бога, што подразумева и веру у Животворну смрт Господњу и славно Спаситељево Васкрсење. Осењивање верних Крсним знаком јесте вид исповедања вере у Свету Тројицу, што за нас има и онтолошки значај, да уподобљујући се Светотројичном начину постојања, живимо као складна заједница личности, а да следствено томе, наш живот буде и хармонични однос са ближњима, како би имали и здрав однос са Богом. О осењивању Крсним знаком нам  говори свети Кирило Јерусалимски у својим катихезама: „Не стидимо се исповедати Распетога, начинимо са уздањем знак Крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изласку из храма, када лежемо и када устајемо, при ходу и при одмору…  Када је у питању символика покрета приликом осењивања Крсним знаком, професор Лазар Мирковић, каже: „Код Крсног знамења дотиче се прво чело уз помињање имена Бога Оца, зато што је чело место разума. Када спуштамо руке на груди помињемо име Сина, који је Сишао од Оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име Духа Светога, који је Дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и моћˮ.  Свети Јефрем Сиријски, о осењивању Крсним знаком поучава: „Уместо штита покриј се Часним Крстом, знамењујући њима све делове тела и душе. А то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојомˮ. Преподобни старац  Серафим Саровски, богомудро говори о осењивању Крсним знаком:  „Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: „Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени – крсни знак!“  Присетимо се свете тајне Крштења или тајне уласка у Цркву,  када новокрштени (новопросветљени), одмах након исповедања вере, изговара следеће речи које су праћене осењивањем Крсним знаком: „Поклањам се Оцу, и Сину, и Светоме Духу, Тројици Јединосуштној и Нераздељивојˮ. Из овог примера можемо закључити да нас свако осењивање Крсним знаком подсећа на крштењску купељ и на наше исповедање вере приликом Крштења. Свети Јован Златоуст о  Крсном знаку на богослужењу каже: „Све што се односи на наше освећење врши се Крсним знаком; ако треба да се препородимо (у Крштењу), то бива Крсним знаком; када нам се припрема Тајанствена храна (Света Евхаристија), и то бива знаком Крста…“ Данас  смо сведоци лоше и погубне  „праксе“,  да се верни народ на богослужењу осењује Крсним знаком механички, а често  се то чини и погрешно и у моментима када коме одговара, што за последицу има чињеницу да је осењивање Крсним знаком постало вид индивидуалне побожности. Богослужбени живот Цркве у потпуности има саборни карактер и чије је јединство остварено у личности предстојатеља који предводи сабрање. Ако смо на почетку рекли да осењивање Крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују Крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем. На тај начин бисмо избегли механичко осењивање Крсним знамењем и ова свештена гестикулација  престала би да буде вид индивидуалистичке  побожности. Благосиљање у богослужењу Као што је осењивање Крсним знаком на богослужењу израз учешћа целог бића човековог и усаглашавање са богослужбеним сабрањем, тако је и благосиљање у богослужењу саставни део свих богослужења. У Старом Завету Првосвештеник је благосиљао само о празницима, а свештеници два пута дневно, а благослов се изговарао и приликом читања књиге закона. Старозаветно богослужење је почињало устаљеним благословом „Благословите Господа…“ У књизи о Неемији имамо пример почетка богослужења благословом: „Рекоше Левити: Уставите! Благосиљајте Господа Бога свога од века и до века, и да се благосиља Име Твоје славно и узвишено спрам свакога благослова и хвалеˮ. У Новом Завету благослов такође представља један о битних радњи или момената у богослужењу. Као што је Старозаветна историја почела благословом Божјим приликом стварања света, тако Новозаветна историја почиње благословом Архангела Гаврила Пресветој Дјеви приликом благовести, речима: „… Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје“. Благосиљање у богослужењу има двоструки пут, најпре ми иштемо благослов Божји да сиђе на нас, а потом благосиљамо Бога и Његова славна дела Спасења. Благосиљање у богослужењу од стране свештенослужитеља, јесте апостолски дар који се предаје епископима и презвитерима приликом њиховог рукоположења ради изграђивања Цркве. Када говоримо о благосиљању, немогуће је не поменути возгласе који јесу један вид благосиљања. Типичан пример јесу возгласи на крају друге и осме светилничне молитве на јутрењу: „Јер је благословено и прослављено свечасно и величанствено име твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин“. ( Возглас друге светилничне молитве на јутрењу) и „Јер је благословено свесвето име твоје, и прослављено Царство твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. ( Возглас осме светилничне молитве на јутрењу). Почетни возгласи богослужења нас преводе са овоземаљског живота ка молитвеном заједничарењу са Господом, које је најактивније управо на богослужењу. Почетни возглас можемо окарактерисати као један вид путоказа ка чему ми идемо и који је циљ нашег молитвеног сабрања. Узмимо за пример почетни возглас светих Литургија „Благословено Царство, Оца и Сина и Светога Духа…“, већ на почетку Литургије нас као једна катихеза поучава да учешћем у Литургији учествујемо у реалности Царства Небеског, подсећајући се на дубоке речи Светог Јована Златоуста да је Литургија „Предукус Царства небеског“. Све древне Литургије почињале су и завршавале се најстаријим богослужбеним благословом: Мир свима. Као што нам говори завршни возглас шесте светилничне молитве на јутрењу:„Јер си Ти цар мира и Спас душа наших, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и векове векова. Амин“ Господ је Цар и давалац мира свештеном сабрању. Свим богослужбеним радњама претходи управо благосиљање: вход, кађење, читање светописамских одељака, (као што и читамо на светој Литургији тј. у прокимену пред читање одељка из Апостола„Господ ће дати снагу наруду своме, Господ ће благословити народ свој миром“) итд, почиње благосиљањем. Молитва за добијање благослова је такође један од битних богослужбених момената јер ђакон од предстојатеља пред сваку богослужбену радњу тражи благослов. Различити су видови благосиљања од свештенослужитеља: Епископ благосиља дикиријама и трикиријама, Часним Крстом и обема рукама, док презвитер благосиља десном руком, а на Пасху приликом отпуста благосиља Часним Крстом. Битно је дотаћи се и питања положаја прстију деснице која благосиља. Иконографија нам открива различите форме положаја прстију, тако два спојена прста која благосиљају представљају две природе Господа нашег Исуса Христа, а три прста која благосиљају представљају Свету Тројицу. Средином 16. века, појавило се тумачење о имјанословном слагању прстију, где су кажипрст и средњи прст били спојени тако, где је први од њих био исправљен и представљао слово  И , а други уперен и мало савијен представљао слово  С , палац је савијен и пресецајући домали прст, приказује са њим слово  Х , а на крају мали прст уперен и мало савијен представља слово  С. Ово би значило да је распоред прстију чине слова јелинског алфабета и осликавају монограм Спаситеља. На крају можемо закључити да осењивање Крсним знаком и благосиљање у богослужењу Цркве не представљају некакав обичај или некакву представу наше индивидуалне побожности, већ су два саставна дела сваког богослужења, али и нашег живота у Цркви,  којим сведочимо и исповедамо веру у Свету Тројицу. Како нам и сведочи преподобни Порфирије Кавсокаливит о обичају светогорских монаха у свакодневном тражењу благослова једни од других (изговарајући две речи, опростите и благословите). Али исто тако и овај свети Старац критикује само механичко изговарање речи благослова (благословите), знајући величину ових светих речи. Увек имајући на памети да је Господ тај који благосиља и шаље благодат свом народу.   катихета Бранислав Илић   *Објављено у Православном мисионару, (бр.350) јул-август, 2016. године. Стр. 28.-31.

Светотајинско богословље: Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија)

Богоустановљеност Свете Тајне Свештенства условљена је богоустановљеношћу и значајем саме јерархије новозаветне Цркве. Јерархија је у Цркви установљена да би била оруђе деловања Духа Светога у Светим Тајнама, у учењу и управљању Црквом, те да би се кроз њу – по прејемству од апостола, који су Духа Светога примили од Исуса Христа – ток благодати непрекидно разливао од Христа као извора и на временски и просторно удаљене народе. Очигледно, постављање лица која су призвана да буду оруђа деловања Духа Божијег може да изведе само Дух Свети, а не људи; сходно томе, начин постављања треба да буде нарочит, Божански, светотајински и при томе видљив“. Други циклус емисијâ "Светотајинско богословље" отпочео је тумачењем Свете Тајне свештенства. У оквиру дведесет прве емисије, којом и почиње други циклус, говорили смо о основама Православног учења о Светој Тајни свештенства.    Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић   Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО)    

Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО

Богоустановљеност Свете Тајне Свештенства условљена је богоустановљеношћу и значајем саме јерархије новозаветне Цркве. Јерархија је у Цркви установљена да би била оруђе деловања Духа Светога у Светим Тајнама, у учењу и управљању Црквом, те да би се кроз њу – по прејемству од апостола, који су Духа Светога примили од Исуса Христа – ток благодати непрекидно разливао од Христа као извора и на временски и просторно удаљене народе. Очигледно, постављање лица која су призвана да буду оруђа деловања Духа Божијег може да изведе само Дух Свети, а не људи; сходно томе, начин постављања треба да буде нарочит, Божански, светотајински и при томе видљив“. Други циклус емисијâ "Светотајинско богословље" отпочео је тумачењем Свете Тајне свештенства. У оквиру дведесет прве емисије, којом и почиње други циклус, говорили смо о основама Православног учења о Светој Тајни свештенства.    Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић   Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО)          
 

Никога не треба сажаљевати

Наишао сам на текст у којем се набрајају правила по којима хришћанин треба да живи. Ако се та правила поштују, вели текст – ето, то значи бити ЧОВЕК. Ту се, поред осталог, наводи како намучене треба сажаљевати.
То је погрешан приступ. Мучно је кад те неко сажаљева. Људи који сажаљевају, хтели то да признају или не, сматрају да си отужан у својим недостацима, често и да је у реду и ако сâм себе жалиш. Иако несвесно, они тако испољавају став да си на нижој лествици достојанства у односу на њих.
Гледао сам недавно са средњошколцима филм «Тврђава», о монасима који су удомили стотине деце, међу њима и децу рођену са телесним и менталним недостацима. Јасно је да ће на овако дирљив филм пасти покоја суза, али не толико из осећаја пуког сажаљења, колико због урањања у снагу, храброст и лепоту те деце. И онда ме повреди кад чујем да ученица каже: «Не могу ја ово гледати, мени је њих жао.»
«Да ли ти је жао себе?»
После првобитног шока, мало и повређености, она вели:
«Не, зашто бих себе жалила?»
«Па и теби сигурно нешто фали, можда само не знаш. Свима недостају различите ствари.»
И ту се види како сажаљење, у ствари, удаљује човека од човека. Кроз сажаљење ми на првом месту видимо у особи оно што јој недостаје и што је вредно жаљења. Као да је то човек минус нешто (човек минус здравље, минус новац, итд.). Кроз саучесништво, ми у особи видимо оно што она има и што је вредно наше љубави. При том поштујемо и њене недостатке, али знамо да сâма особа није недостатак. Не треба никога жалити, јер ми и не знамо туђу вредност и величину, његову могућност и шансе које му Бог у невољи, или након ње пружа. Саучествовати у нечијој муци, то је већ друга ствар, ту си као пријатељ. Прихваташ и делиш туђи бол, не упиреш у њега прстом са сигурне даљине. Највеће дело љубави које човек може учинити јесте да другог гледа као себи блиског и једнаког.
Не треба жалити ни грешну особу, јер грех је други назив за недостатак љубави. И зато, опет, не сажаљевамо грешне људе, јер би и то значило да се постављамо као бољи од њих и да их познајемо само у њиховим недостацима. Требамо саучествовати, покушати да схватимо зашто ближњи греши, и колико је до нас – помоћи. Бити ту. Више помаже разумевање, но приговарање. 
Има хришћана и уопште људи који добра дела чине из осећања дужности, или из потребе да се докажу као добри људи. И у томе никад не успевају, јер добра дела не чине чистог срца. Траже захвалност за учињено, кад донирају новац цркви захтевају да им се чита име, славослове сопствена доброчинства, итд. То су они који на први знак невоље кажу: «Зашто ми Бог не помогне?», или за неког човека: «Ја сам њему учинио то и то, а он мени тако...». Туђу невољу правдају њиховом грешношћу, итд. По њима, човека одређује поштовање Божијих заповести и моралних принципа, и онда су у чуду ако им се добро не враћа добрим, јер то је правило и они живе по правилима. Али по Јеванђељу, човека одређује спремност да воли, и то без икакве рачунице.
Има хришћана (и осталих људи) који добра дела чине зато што воле. Они не маре за дужности, али итекако маре за особе. 
Дела љубави се не могу набројати, нити се може установити правило за љубав, јер се сваки човек воли на јединствен начин. И то је оно што значи бити ЧОВЕК - волети другог упркос његовом недостатку, па чак и греху; волети га у његовој слабости, невољи, и дивној јединствености.
Бог можда жали због твог греха, али никада не жали тебе у твојим проблемима и борбама. Никада те неће жалити. Али Бог, Творац природе, Неограничен и Савршен, прихвата тебе и сву твоју несавршеност и грешност, и сматра те равним Себи. И чини ти (наизглед) мала, и велика дела, и радује ти се. Схвата твоје муке и недостатке, али те не познаје само у њима.
Највећи проблем савременог човека је што не може да прихвати да су сви људи сасвим једнаки. Макар имали различите физичке и душевне особине, макар били различитог звања, статуса и материјалног стања, једнаки смо. А једнаки не жале једни друге. 
Они се воле, друже и помажу.   изворАвденаго

.............

.............

 

Људи нису машине

Одгледао сам и другу сезону одличне серије Westworld и мало ме је надахнула.   Сваког септембра се осећам као робот Долорес на почетку свог програмираног дана. Као да је неко поново рестартовао програм, и ајмо наново. Иста борба за егзистенцију, исте лекције и проблеми с дисциплином деце у школи, исте приче којима други покушавају да манипулишу и контролишу, редови у бирократији, рачуни на крају месеца, неправда и лажи упаковане у ружичасто, претварање човека у банковни рачун или ЈМБГ... А ми све то конзумирамо, прихватамо као једини могући начин живота, крећемо се по фабричкој траци.
Али некад се питам - да ли се икада ишта променило? Да ли је та наша слобода заиста толико велика колико себе убеђујемо, или је то привид? Условљени смо својим ДНК, темпераментом и интелигенцијом, на то нисмо могли и не можемо заиста да утичемо. Условљени смо средином, културом, народом и породицом у којој смо рођени, условљени чак и финансијским могућностима и друштвеним везама својих родитеља.  На теби је да на оном малом, преосталом делићу свог живота испољиш сву своју слободу. А многи се и тога плаше због стега поменуте условљености.
И некад помислим да једини начин да заиста будеш слободан - јесте да учиниш нешто заиста драстично. Драстично - из перспективе друштвено прихватљивог и устаљеног. Не драстично грешно, већ драстично погрешно у односу на програм. Да будеш вирус који не мари за фолдере, пречице или фусноте. То је једини начин да се осетиш заиста слободним.
Из перспективе хришћанства, то су радили јуродиви, мученици и исповедници. То су радили и многи уметници, научници и сулудо храбри и смели велики људи. Таква лудост је преко потребна, јер овај свет, у ствари, није нормалан. Зато је склон да људе који одбацују шаблоне и програме прогласе лудим. Они подривају систем, руше кодеке, ометају роботе подсећајући их да могу бити више од машина. 
А моћницима, да би остали моћници, потребни су људи-машине, слепо послушни и навикнути на јерархију израбљивања. 
Волите шраф у вашој глави који вам говори да нешто не ваља. То је можда наш једини део од меса, крви и душе који вапије за смислом и слободом.
Цените своју лудост, ако је на добробит вас и ближњих. Они који полуде од власти и новца луди су само себи, згужвани у своју уску главу; они који полуде због другог слободни су чак и од себе самих и својих условљености. Љубављу човек "репрограмира" себе, побеђује себе. На тај начин, сваки дан није исти и сваки труд проналази свој смисао.
Звучи као клише, али љубав ослобађа. Цео свет може да се распрсне, сви системи сутра могу бити оборени, сав новац може изгорети у једној стихији ватре, сва људска моћ може у трену нестати као сенка, али љубав је једино што ће сасвим сигурно опстати, чак и после смрти. 
И једино што дели машине од људи. ИЗВОР Авденаго

.............

.............

 

Илузије

Прво што човека убије и уништи јесте илузија коју је створио о себи. Затим га уништи и лаж о томе ко су и какви су људи поред њега, лаж коју је прихватао као чињеницу. А често човек себе заварава ко је и какав је Бог.   Живимо у свету који поставља савршенство као једини прихватљив начин изгледања, понашања, говора – живљења. Буди савршен и бићеш вољен. Проблем је што свет мења своју визију савршенства сваки дан. Њихово савршенство се мења уз сваки нови дизајн гардеробе, уз сваку нову фризуру фудбалера, уз сваку нову краткотрајну лепотицу која прошета ноге холивудским тепихом.    Идоли су и у старо време били оличења људских идеја о савршености. Зашто би ико желео да постане идол? Увек ће други волети своју сопствену идеју савршености коју ће видети у теби, али никада неће заиста волети тебе. А ти нећеш никад бити заиста сретан, јер се потчињаваш туђим идејама. Бићу оно што желите, не бисте ли ме заволели. Пући ћу усне на друштвеним мрежама, обући ћу се по последњој моди. Дајте ми своје лајкове. То значи да ме волите. То значи да вредим.    Све то би било неважно и споредно, да човек није биће гладно пажње и популарности. А Бог, када га је стварао, намислио је да буде биће жељно другог. Зато му је и усадио ту потребу за друштвом, за присуством човека, али и потребу за смислом, љубављу, Богом. И ствари се лако извитопере ако више слушаш масу, но доброг пријатеља; ако потребу за љубављу сведеш само на потребу да будеш вољен.    Зато кажем својим ученицима – идите у Цркву. Станите пред олтар. Оставићете по страни илузије о томе ко сте и колики сте. Па и кад изађеш из зидина храма, осећај носиш у себи, и истину чуваш изнад свега.   Пред величином универзума, целокупним светом и мноштвом људи који су постојали, постоје и постојаће, ми смо мали, незнатни и сасвим небитни. Зрнце прашине на точку времена који се окреће милионима година.    Пред лицем Божијим, ми смо цео један свет по себи. Свака наша брига, сета, лакомислена идеја или наизглед ситно дело или недело, све Он види, схвата и воли нас. Воли нас кад смо грешни и кад смо добри, и кад смо лепи и кад смо ружни, богати и сиромашни, здрави и болесни, воли нас, несавршене. Воли нас и кад ми не волимо Њега. Он не ствара илузије о томе ко смо ми заиста, јер нас познаје. И како је то лепо кад те неко сасвим, сасвим познаје и таквог те воли! Не треба да се пред Њим претвараш. И увек, увек ће ти помоћи да устанеш. И увек ће ти рећи истину о томе ко си ти.    Не треба да излазимо у сусрет онима који траже идола којег ће пратити. Не треба да будемо идоли, треба да будемо људи.    Треба да волимо човека, несавршеног, пуног мана и недостатака. Не треба тражити од њега да испуњава наше идеје савршености. Пусти га, нека буде тако дивно несавршен.    Не волиш човека јер је кројен по твојој мери. Човек није одело. Волиш га јер има душу, јер има слободу и у тој слободи је јединствено и непоновљиво диван, волиш га јер ти говори ко си заиста ти. Чак и кад ћути, по ономе какав однос према њему градиш – он ти говори ко си ти заиста.    Кретати се ка другоме - томе нема краја. Упознавати себе - нема краја. Сретати Бога - нема краја. Јер ни љубав нема крај.    Прво што човека оживи, препороди, васкрсне јесте истина о томе ко је он. Ко су други. Ко је Бог.    Јер истина ће нас ослободити. (Јн. 8, 32)    Извор Авденаго

.............

.............

 

Prva korupcija, njen duh i suština kao i posledice u očima Apostola.

U sledećem jevanđelskom primeru, koji sam citirao u nastavku ovog teksta, možemo između redova poznati prvu organizaciju Crkve, njeno horizontalno ustrojstvo kao i duh koji zbog Bića Crkve nije ništa drugo nego ono što će biti (i što već jeste) karakter Carstva Hristvog. Vidimo, dakle, da Crkva unutar granica države funkcioniše kao nezavisna i samoodrživa komuna; kao velika "porodična zadruga" na principima opštežića u Hristu Gospodu i Duhu Svetom. ((Vrlo slično, čak identično, socijalno uređenje pokušali su komunisti ali bez Hrista (čak protiv Njega). Otsekli su sopstveno ideološko stablo od korena života i naravno osušili se)).  Vidimo da su prvi hrišćani sva svoja imanja i bogatstva stavljali Apostolima na upravu a oni su, svakako nadahnuti Duhom po nekoj višoj socijalnoj pravdi, raspoređivali resurse po potrebama ljudi. Beprekorna zajednica slična današnjim manastirima kojima ona i jeste uzor.  No istovremeno, već tada pojavilo se nešto što je danas kancer svih društava na planeti, naravno vrlo izobilno i kod nas, a to je klica korupcije i korumpirane svesti. Ima li da ko ne zna za taj jevanđelski događaj? Ako ima onda u citatu "dela apostoskih" koji sam naveo može da vidi kako to izgleda.  Zadesio se tu nesrećni bračni par Ananija i žena mu Sapfira koji su prilično neozbiljno shvatili optežiće i socijalnu pravdu u Hristu a ipak su hteli da se nazovu hrišćanima, da iz toga vuku neke benefite jer je to u kratkom periodu tada bilo popularno (piše između ostalog da su hrišćani bili omiljeni kod stanovništva). Ipak, nesrećnici, rodila im se prevara u srcu. Hteli su da imaju udela u zajedničkim dobrima te komune prve Crkve, ali da ipak budu nezavisni od pravila koja tu vladaju. Da imaju više od drugih; da imaju odstupnicu! Prodali su imanje, od novaca koje su dobili prikrili su deo "sad već zajedničkih para zajednice" kojoj su pristupili i tog trena ono više nisu bili isti ljudi. Već su bili lopovi, kriminalci, prevaranti. Mučna je to priča, tako liči na mnogo toga nama savremenog. I tu, u rečima Apostola, direktno ali i između redova, stoji besprekorna dijagnostika ove opake bolesti. Naime Apostol, pre smrti Ananije, ukoreva ovog zbog želje za prevarom. Posredno mu kaže "Jel te neko terao da prodaš imanje? Dok je bilo tvoje bilo je legalno tvoje! Kad si ga već prodao jel te neko terao da daješ nama pare? Dok su bile kod tebe bile su tvoje i niko ti reč ne bi rekao! Ali ti si dao sve kod nas u kasu, ušao si svojom voljom u naša (Hrišćanska) pravila a uzeo si deo sad već zajedničkih para samo za sebe!? Zašto? "  Strašna scena i strašan kraj ovog bračnog para koji su ipak postali pouka Crkve. Ovo je slika svake zajednice, od porodice preko malih porodičnih zadruga do državnog ustrojstva gde je kroz zajednicu i obaveze prema državi princip, osim opštežića, praktično isti! U ovome se vidi kako funkcioniše mozak korumpirane svesti i do koje mere ona više ne može da se nazove hrišćanskom ma kako to deklarativno neko želeo. Ne postoji hrišćanstvo bez socijalne pravde! Ne postoje hrišćani koji uzimaju od zajedničkog! Oni su prosto samo lopovi a kojoj naciji pripadaju, kako se prezivaju to je toliko nevažno da nije vredno pomena. Najzad ni Apostolima nije bilo bitno što se radi o njihovim, po naciji, zemljacima! Apostoli su pokazali strahotu odnosa (u smislu strašnog suda) prema nečemu neljudskom i to se ne može demantovati. Nema opravdanja da se žmuri pred korupcijom i socijalnim ugnjetavanjem.  Najzad, evo tog citata iz Dela Apostolskih: "41 Тада они који радо примише ријеч његову крстише се; и додаде се у тај дан око три хиљаде душа. Дела:1:15 42 И бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хљеба и у молитвама. Јевр.:10:25 43 А уђе страх у сваку душу, јер апостоли чинише многа чудеса и знаке у Јерусалиму. Јест.:8:17Мар.:16:17Лука:7:16 44 (Страх велики бијаше на свима њима.) А сви који вјероваше бијаху на окупу и имаху све заједничко. Дела:4:32 45 И тековину и имање продаваху и раздаваху свима како је коме било потребно. Иса.:58:7Дела:4:34 46 И сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хљеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца, Лука:24:53Дела:20:7 47 Хвалећи Бога, и бијаху омиљени код цијелог народа. А Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху. Дела:5:13Рим.:8:30Рим.:14:18 А неки човјек, по имену Ананија, са женом својом Сапфиром продаде имање, Ис.Н.:7:18 2 И сакри од новаца са знањем и жене своје, и донијевши један дијел положи пред ноге апостолима. Ис.Н.:7:1Мал.:1:141 Тим.:6:10 3 А Петар рече: Ананија, зашто испуни сатана срце твоје да слажеш Духу Светоме и сакријеш од новаца што узе за њиву? 4 Мој.:30:35 Мој.:23:211 Цар:22:21Проп.:5:4Лука:22:3Јаков:4:7 4 Кад је била у тебе, не бјеше ли твоја? И кад је продаде, не бјеше ли у твојој власти? Зашто си такву ствар метнуо у срце своје? Ниси слагао људима него Богу. 5 А кад чу Ананија ријечи ове, паде и издахну; и велики страх обузе све који чуше ово. 4 Мој.:14:36 6 И уставши младићи узеше га и изнесоше те сахранише. 3 Мој:10:4Јован:19:40 7 А кад прође око три часа, уђе и жена љегова не знајући шта се догодило. 8 А Петар је упита: Кажи ми јесте ли за толико продали њиву? А она рече: Да, за толико. 9 А Петар јој рече: Зашто се договористе да искушате Духа Господњега? Гле, ноге оних који твога мужа сахранише пред вратима су, и тебе ће изнијети. 5 Мој.:6:19Псал.:95:9Мат.:4:7Лука:4:121 Кор.:10:9Јевр.:3:8 10 И одмах паде крај ногу његових и издахну. А младићи ушавши нађоше је мртву, па је изнесоше и сахранише код мужа њезина. 11 И велики страх обузе сву Цркву и све који чуше ово."

Blaža Željko

Blaža Željko

Моја земља

Стојим и посматрам,
страх преплављује утробу,
колоне теку друмовима,
у оба правца,
отворена грла избацују
песме и поздраве.

Ћутим и посматрам.

Земља на којој стојим
познаје ме.
Сваки мој корак је
дубоко у њој.

Дете сам ове земље.
Човек сам ове земље.
Старац сам ове земље.

Постојим у времену
када је тешко ћутати
а још теже слушати.

Отворене ране.

Постојим у времену
изоштрених чула.

Може нас погодити
залутали метак
флаша или петарда
ланац или камен
реч или поглед
успомена или заборав.

Или нам неко може
подметнути ногу.

Или ћемо се једноставно
саплести и пасти.

Плачемо.
Кунемо.
Кукамо.

И даље не разумемо
а тако је једноставно.

Стојим и ћутим.

Народ одлази.
Небо плаче.

Земља нас посматра.

АлександраВ

АлександраВ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×