Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Blogs

Катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму Радија Беседе: О припремним недељама Великог поста

Света Велика Четрдесетница за нас Хришћане представља један посебан и, слободно можемо рећи, најузвишенији период у току једне године, када се духовно и телесно препорађамо, како би што спремнији и достојнији дочекали Празник над празницима. Будући да је савременом човеку, који је вођен овоземаљским узбурканим морем искушења и тешкоћа, тешко да преумљује себе у покајању, Црква је као брижна мајка која брине о свима установила припремне недеље које нас својим богослужењем и покајном тематиком уводе у узвишени и свети период свете Четрдесетнице. Гост Јутарњег програма био је катихета и сарадник Радија ”Беседе” Бранислав Илић.        Извор: Радио Беседа

Катихета Бранислав Илић: Недеља о Митару (царинику) и фарисеју (Κυριακή Τελώνου και Φαρισαίου) ВИДЕО

У светлости прве припремне недеље Свете и велике четрдесетнице доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Недеља о Митару (царинику) и фарисеју (Κυριακή Τελώνου και Φαρισαίου). Бежимо од фарисејеве хвалисавости и научимо се висини цариникових смирених речи, у покајању кличући: Спаситељу света, очисти од греха слуге Твоје. (кондак) Прва припремна недеља Свете четрдесетнице посвећена је подстицању верних на смирење, које се наглашава у еванђелској перикопи о митару (царинику) и фарисеју, по којој се и ова недеља тако назива. Задобијање смирења као мајке свих врлина представља прву степеницу или први ниво у овој приппреми за четрдесетодневни пост. Са друге стране позвани смо на појачану пажњу да не скренемо са пута смирења и упаднемо да пут гордости, јер као што је смирење почетак свих врлина, тако је гордост почетак сваког греха и ништавила. У старечнику читамо како се Свети Макарије Велики египатски једног дана на три километра од манастира, сусрео са демоном: накинђурен, накићен шљокицама, златним, разноврсним красотама. И упита га: „Куда ћеш?“ – „У твој манастир“. – „Код мојих монаха, имаш ли посла?“ – рече Свети Макарије. „Једнога ухвати дрем у Цркви, другом нечисту мисао убацим у душу и он почне да се бави њом, трећем хулу зацарим у души, али“, рече ђаво, „тебе не могу никад да победим“! – „Зашто?“ – „Због твог смирења. Тиме ме ти убијаш“. Основна идеја богослужења овог дана иста је она коју изражавају завршне речи Еванђелске приче: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. 18,14). Од овог дана па закључно са петом недељом Великог поста на сваком васкрсном јутрењу након Еванђеља певају се умилни покајни тропари: Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи телесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу. У среду и петак ове недеље нема поста, на посрамљење фарисеју који је себе испунио гордошћу хвалисањем тиме што пости два пута седмично. На други разлог забране поста ове седмице подсећа нас и сâм Триод: на посрамљење јеретика Јермена, који те седмице држе пост „звани арцивуријев“. Сва химнографија ове седмице саображена је тематици прочитане еванђелске приче, али са друге стране нас подсећаја на Спаситељев пример неизмерног смирења, које се опитно огледа приликом омивања ногу ученицима на Велики четвртак, а које врхунац добија приликом Спаситељевог распећа ради нашег спасења.   катихета Бранислав Илић   Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота   ПРИЛОГ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ХРАМ: ТАЈНА ПРАЗНИКА - НЕДЕЉА О МИТАРУ И ФАРИСЕЈУ  

Светотајинско богословље: Тумачење Литургије – хлеб као евхаристијски принос (четрдесет друга емисија)

Хлеб као принос представља првину људског живота и основну храну којом се одржава живот свакога од нас. Људско бивствовање незамисливо је без жртвоприношења, као центарлног догађаја богослужбеног живота подразумевајући свагда уз приношење одређеног приноса, приношење целокупног живота. Наш живот у својој свеобухватности бива показиван кроз хлеб, а на то нас подсећају речи Светих Апостолâ: Једосмо и писмо по Његовом (Христовом) васкрсењу како би на видљив начин доказали да су видели живог Спаситеља. Приносећи првину хлеба ми на принос приносимо свој живот и целога себе. У оквиру чертдесет друге емисије "Светотајинско богословље" нашу пажњи посветили смо управо значају приноса, са посебним нагласком на хлеб као евхаристијски принос.  Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић   Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - трећи део (тридесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - четврти део (тридесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - пети део (четрдесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – припрема и молитве узимања времена (четрдесет прва емисија) АУДИО  

Катихета Бранислав Илић: Сретење Господње - Празник сусрета Бога и човека (ВИДЕО)

Препоручујемо текст катихете Бранислава Илића  "Сретење Господње - Празник сусрета Бога и човека". Аутор своју пажњу посвећује значају овог дивног празника ослањајући се на Светописамска сведочанства и богослужење овог празника Пресвете Богородице.   У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: Сад отпусти слугу Твога, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје. - Још рече Симеон за Христа Младенца: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу. - Ана пак, која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А Фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, љути на Захарију што стави Дјеву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен, да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству Ангела Божјег. Дан Сретања празнован је од самог почетка, но свечано празновање овога дана установљено је нарочито 544 године, у време цара Јустинијана (из синаксара празника).   Често се међу нашим народом може чути  питање да ли је Сретење Господњи или Богородичан празник?  У својој Хеортологији протопрезвитер Лазар Мирковић бележи да Сретење спада у дванаест Великих празника, али не и у Господње. Он пише: „Празник Сретенија Господњег припада броју 12. празника, али не Господњих, но Богородичиних, јер ако празник Сретенија Господњег падне у недељу, то се служба васкрсна не замењује службом празника Сретенија, како бива на Господње празнике, но се поје заједно са њоме. Када један од дванаест Господњих празника падне у недељу, изоставља се сасвим васкрсна служба и служи се само празнична. По томе празник Сретеније се назива и празником Сретенија Пресвете Богородице“.   Четрдесет дана од рођења Господа нашег Исуса Христа, а након Старозаветног времена очишћења, Пресвета Богомајка је са својим светим заручником Јосифом дошла у Јерусалимски храм, носећи четрдесетодневног младенца Христа, да испуни двоструки закон Господњи: да се после порођаја очисти приношењем прописане жртве Богу и свештеничком молитвом, и да постави пред Господом првенца и да га откупи установљеном ценом. У Мојсејевим књигама је записано: Кад жена затрудни и роди мушко, нечиста да је седам дана; и у осми дан нека се обреже дете. А она још тридесет и три дана нека остане чистећи се од крви; ниједне свете ствари нека се не дотиче, и у светињу нека не иде, док се не наврше дани чишћења њезина. А кад се наврше дани чишћења њезина, нека принесе јагње од године за жртву паљеницу, и голупче или грлицу за жртву ради греха. Ако ли не може дати јагњета, онда нека узме две грлице или два голубчића, једно за жртву паљеницу а друго за жртву ради греха; и помолиће се свештеник за њу и биће чиста (3 Мојс. 12, 7.2.3.4.6.8). Затим о закону о постављања првенца пред Господом записано је: Посвети ми сваког првенца, што год отвара материцу (2 Мојс. 13, 2). И  Првенца између синова својих да даш мени (2 Мојс. 22, 29). Из ових Старозаветних одељака видимо да се празник Сретења темељи на Старозаветном законодавству, јер Спаситељ света благоизволе да испуни и одржи сваки закон. И Пресвета Богородица носећи у рукама Законодавца, испуњава закон очишћења иако је била чистија од снега, будући да је бесемено родила Господа. Свети Оци сведоче да свети пророк Захарија, отац Претечин, пречисту Дјеву, када је са Младенцем дошла у храм, стави не на место за жене које се очишћују, него ма место за девојке, на коме нису могле стајати жене које имају мужа. За разлику од осталих Богородичних празника који се темеље на освештеном предању цркве, сведочанства о празнику Сретења Господњег налазимо код Евангелиста Луке. Пресвета Богородица и праведни Јосиф обручник њен, доносе Христа у храм Јерусалимски код првосвештеника Захарија, да се над њим изврши онај Старозаветни закон који се испуњавао кроз богослужење јерусалимског храма. Праведни старац Симеон, назван Богопримац, испуњен Духом Светим постаје свестан да се актуализује дато обећање Божје, и да то свето  дете јесте управо тај обећани помазаник Господњи онај који доноси Царство Божије у свет, који свет испуњава Духом Светим. Када је на своје руке примио Спаситеља, старац Симеон испуњен благодаћу и духовном радошћу изговара молитву коју до данас и ми изговарамо на сваком вечерњег богослужењу: “Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе, по речи својој; јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа. Светлост, да просвећује незнабошце и славу народа твога Израиља.” (Лк. 2, 29-32)   Овај дирљив и молитвом испуњен сусрет Христа и светог старца Симеона никако не представља само један од важних догађај из Спаситељевог живота, већ из њега исијава духовни значај који просветљује свакога од нас. Из овог светог и благодаћу испуњеног сусрета открива се велика тајна сједињења Бога и човека у личности Богочовека Христа, а кроз Његово тело и пречасну крв којима се сједињујемо на свакој Светој Литургији, открива се и тајна сједињења човечанског рода и све творевине Божије са Богом. Са друге стране, слободно можемо рећи да наш сусрет са Богом почиње приликом Свете Тајне Просветљења (крштења), добијајући свој врхунац у Светој Евхаристији кроз коју своје Крштење увек и изнова потврђујемо, потврђујући тако и наше припадање Цркви као Богочовечанској заједници Бога и људи. По речима преподобног старца Јустина ћелијског Света Евхаристија, као Тајна над тајнама и као чудо над чудима, представља наше охристовљење, испуњење васцелог бића Богом, те тако није случајно учење Цркве да Пречасна крв Господња у тренутку причешћа постаје део нашег крвотока. Тако празник Сретења Господњег, сусрета Бога и човека емпиријски осећамо на сваком светом богослужењу у молитвеном заједничарењу са Богом, а најопитније на Светој Литургији сједињујући се са Господом.   Богослужење празника Сретења Господњег   Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, јер из Тебе засија Сунце Правде, Христос Бог наш, Који просвећује оне у тами; весели се и ти старче праведни, који си примио у наручје Ослободиоца душа наших, дарујућег нам Васкрсење! (тропар)   Према сведочанству Етарије, празник Сретења Господњег почео је да се празнује од четвртог века у Јерусалиму. Етерија занимљиво назива овај празник четрдесети дан од Богојављења, док га Свети Кирил Александријски назива лепим и дивним празником. На западу је празник почео да се прославља мало касније, тачније од петог века. Занимљива је богослужбена пракса литијског хода са упаљеним свећама, из Рима која је касније прешла на хришћански исток, а коју помиње прота Лазар Мирковић. Сва химнографија празника поред врло лепог и садржајног описивања спасоносног догађаја, наглашава централни моменат сусрета Бога и човека. Празник има и своју заамвону молитву:   „Владико Господе Боже, Ти си Јединороднога Сина Твога и Логоса, рођенога од жене и под законом, послао у свет, да би оне који су под законом искупио и кроз Духа Твога Његов долазак старцу Симеону претсказао и њему га најавио; Ти сâм и нас недостојне слуге Твоје благослови Твојом светлошћу, и као што си примио исповест пророчице Ане, прими и наше молитве; и удостој нас да будемо пригрљени умним наручјем оваплоћенога Твога Логоса, и да у освештаним храмовима будемо помазивани Свесветим Твојим Духом; Благоверни народ наш развесели силом Твојом, дарујући му победу над непријатељима његовим, да би се и у нама прославило величанствено име Твоје и Јединороднога Сина Твога и обожаванога и Животворнога Духа Твога, сада и увек и у векове векова амин.ˮ   Празник Сретења Господњег има један дан претпразништва и седам дана попразништва. Важно је напоменути и на једну богослужбену особеност на литургији празника. Сретење је једини празник Пресвете Богородице који има входни стих, такозвано входноје (Сказа Господ спасење своје, пред народом откри правду своју) , као и посебан празнични отпуст на крају Литургије (Христос истинити Бог наш, који је ради нашег спасења благоизволео бити држан у наручју праведног Симеона…), што такође није случај са осталим празницима Пресвете Богородице. Као причастен поје се псаламски стих: Чашу Спасења примићу и име Господње призваћу (пс.111).   Ти, који си као што доликује, осветио девојачку утробу и благословио руке Симеонове, предухитривши нас и сада, спасао си нас, Христе Боже. Смири државу у ратовима и оснажи народ наш који си заволео, Једини Човекољупче! (кондак)   катихета Бранислав Илић   ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Српска Православна Црква / Епархија тимочка   ПРИЛОГ ТВ ХРАМ (Тајна празника):  

Катихета Бранислав Илић: Света Три јерарха – Три богоносна светитеља (АУДИО)

Гост у Водичу кроз речник православне теологије на таласима Радија Беседе био је катихета, вероучитељ и сарадник Радио Беседе Бранислав Илић, који је на јасан и садржајан начин објаснио настанак празника посвећен тројици великих и светих богоугодника Божијих - Василију, Јовану и Григорију и истакао богослужбене карактеристике празника. (прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе) Света Три јерарха – Три богоносна светитеља (ПРАЗНИЧНИ ТЕКСТ):  
 

Čovekov svet je "vegetativan" u odnosu na Božiju volju

Čovekov svet je vegetativan u odnosu na Božiju volju. Teške reči kao što je i sama naslovna tema teška i složena. Nadovezuje se organski na jedan od prethodnih blogova „Sudbina i predodređenost ne postoje“ a koja se kroz iskustvo Crkve i Krsta posledično pojavljuje u duši kao slika sveta oko nas ali okvirna i bez jasnih granica. Kroz kasniju razradu može se videti da se veoma uklapa u ono što kroz Crkvu znamo i čujemo o svetu u kom živimo. Ova tema, dakle, sublimno ishodi iz spomenutog iskustva i ne odudara ni u jednom delu od učenja Crkve; šta više u mnogo čemu se kroz Jevanđelje i Oce može upravo naći dosta uporišta za nju kao takvu. Kaže se u mnogim štivima da je čovek kruna Božijeg stvaranja sveg vidljivog sveta. Kaže se još da je čovek koliko istinita slika Boga toliko u svom biološko duhovnom biću objedinjuje makrokosmos i mikrokosmos istovremeno .. što znači da sve analogije i ekvivalenti koje koristimo u pričama i poređenjima u oba smera (kada dajemo primere svega vidljivog kroz čoveka i obratno) imaju svoju potvrdu upravo u ovom učenju. Budući da je čovek „kruna Božijeg stvaranja sveta“ a sjedinivši je Gospod sa svojom Ipostasi i podigavši je iznad Anđela onda je u čoveku na neki način i odgovor na mnoga pitanja svekolikog postojanja koja muče dušu i razum ljudi. I eto ovde da se vratim na temu da je naš svet u suštini vegetativna stvarnost u odnosu na volju Božiju sve do trenutka u kom mi svojom voljom taj i takav svet ne potčinimo samom Bogu što je jedini način da Njega uvedemo u našu realnost „bludnog sina“ i „daljnje zemlje“ i time od vegetativne stvarnosti postanemo deo Njegovih voljnih intervencija. Crkva je od Boga predloženo istinsko, stvarno i pravo Carstvo Božije, u Njoj već prisutno jer je nadvremeno i  vanvremeno, ali jedino kao potencijal u ovom svetu slobode, ne i nužnost. Ona je bez ljudi, bez čovekovog htenja, volje, vere, nade i molitve samo zgrada i ništa više. Kad smo kod dvosmernih analogija ..u čoveku, kakvim ga je Bog stvorio po svom obrazu,  postoje organi, uglavnom spoljašnji, nad kojima imamo volju i kojima upravljamo (ruke, noge, obrve, trepavice) ali postoje i organi čiji rad ne zavisi od naše volje; uglavnom su to unutrašnji nevidljivi organi: srce, jetra, bubrezi, nervni sistem ...sve ono najvažnije! Sav vidljivi svet je stvoren od Gospoda kao taj vegetatvini unutrašnji sistem koji je osnovao na zakonima i ne meša se u njih. Naš svet, koji egzistira po sili Reči i Božijih zakona kao i sami ti zakoni, od Njegovih energija dobijaju oživljenje ali smo slobodni od Njegove volje; On se, naročito posle pada prvog čoveka, ne meša nasilno u našu slobodu i ne upravlja njome. (On nas i dalje voli takve kakvi smo ...ali strada veoma od tuge što ne prihvatamo Njegov svet.) Jednom dati zakoni kroz Božiju reč (Božijeg Sina) su nepromenljivi kroz sve vekove, trajaće dok je sveta i veka i imaju smisla samo dok čovek Bogu pruža mogućnost da sprovodi preko nas svoju volju (Crkva). Kada to čovek ne uradi .. zakoni ne prestaju da važe kao što i Sunce ne prestaje da greje podjednako i zle i dobre ali se naši životi udaljavaju od smisla, odlaze u daljnju zemlju gde se menjaju duhovna pravila. Konačno, kako reče jedan od otaca Crkve, „Da Hristos nije došao i Vaskrsao mi bi bili demoni.“ (ako bi uopšte postojali u nekom razumljivom obliku – prim.a.) U prethodnom blogu „sudbina i predodređenost ne postoje“ spomenuo sam da je, stvorivši vidljivi svet i PRAVILA koja u njemu vladaju, Bog sebi i svojoj volji vezao ruke. Stvorio je nešto (nekog) što treba da egzistira kroz Njega ali i uz Njega na bratskim i sinovskim osnovama u podjednakoj sinovskoj slavi, naravno po blagodati, koliko i sama Ipostas Sina a ne na osnovama marioneta koje će biti pomerane koncima. (Kod Luke koji ide uzvodno u Hristovoj genealogiji dolazimo do Adama za kog kaže da je sin Božiji ..a sin nije marioneta) To podrazumeva poštovanje slobodne volje bližnjeg, sestre, brata, prijatelja i nemešanje u granice te slobode. Stoga i Bog sebi vezuje ruke i ne glumi da ne zna gde je Adam kad je zgrešio. On ulazi celim bićem u naša pravila i uslovljenosti. Bog nema potrebe da glumi; budući da se ograničio na čovekovu meru u raznim zakonima ovog sveta, već tada istinski ne zna gde je Adam. Ide i traži ga po vrtu. Jedna snažna potvrda za ovo je detalj iz Jevanđelja kada Gospod kaže da „ostavlja devedeset i devet ovaca i IDE DA TRAŽI ONU IZGUBLJENU“. (Važno je ponoviti i akcentovati: „IDE DA TRAŽI!?) Zatim kaže da „kada je nađe veoma se raduje i On i sve bestelesne sile“ .. ali pogledajte sada pitanja koja se ovde pojavljuju! Najpre kako to da sveznajući Gospod ide da traži izgubljenu dušu? Zar On kao sveznajući ne zna gde je ona? Jevanđelje ne laže! Gospod ne laže kada nešto kaže! On zaista, budući da se ograničio na naše vektore i zakone, ne zna gde je ona .. ide „da je TRAŽI“!? Otac bludnog sina nije znao gde mu je sin odlutao; „otišao u daljnju zemlju“! Otac je ostao tu gde je oduvek i bio, sin se izgubio. Iz ovoga sledi da postoje samo dve opcije za pogubljenu ovcu ili izgubljene duše: možda je Pastir nađe a možda je i ne nađe?! Možda stigne prekasno kad je već rastrgnuta jer mu nije poznala glas?! Možda bludni sin završi pored kanti za otpad neprimećen od bilo koga a da otac to nikad ne dozna?! Često Gospod u Jevanđelju upoređuje odnos između Njega i nas sa odnosom među ljudima, to je jedno isto; najzad i sam Sud će biti mnogo više na osnovama onoga što smo činili jedni drugima nego na teološkom znanju koje se tu na Sudu čak i ne spominje. „A kada te videsmo da ti to učinismo (ili ne učinismo)?“ pitaće i desna i leva grupa čovečanstva!? Odgovor sve kaže: „Kad učiniste (ili ne učiniste) jednom od ovih najmanjih meni učiniste (ili ne učiniste)“! Do sada sam prilično rastrzano ovu temu priveo nekoj sredini; nije laka za verbalizaciju ali njome se uklanjaju posledice fatalističkih ili paganskih tragova u svesti običnog naroda koji Boga vidi kao nekog ko njihove živote dovede u postojanje pa baci u pakao (?) ili sudbinski i predodređeno upravlja u raznim smerovima. Takva vera rađa neodgovornost (s obzirom da „neko drugi upravlja mojom voljom“) i udaljava Boga u budućnost i prošlost osim u sadašnjost (u kojoj On jedino jeste) i stvara nezdrav i nepravoslavan strah od Njega videći u Njemu isključivo sudiju za prekršaje koji lovi ljudske greške i jedva čeka da odreže kaznu. Takav strah onda rađa poltronisanje Bogu koji je prosto samo Sin čovečiji; brat, prijatelj. On ne podnosi poltrone kao što ni svaki zdrav i normalan čovek ne podnosi da mu bilo ko laska, poltroniše ili ima kalkulacije u prijateljstvu. O svemu ovome odgovori od Crkve počinju onda kada se prihvati nošenje Krsta, kada počnu duhovna stradanja, rvanje sa Bogom poput Jakova, i sve se svodi samo na binarni princip – ili to prepoznaš kao pokajani razbojnik na krstu ili ne kao onaj drugi raspet pored Hrista. Da, reč je o trenutcima kroz koja svaki čovek prolazi a to su trenutci roptanja i velikih pritisaka na srce u tim duhovnim borbama. Jedna od tih formi (naravno ispoveđenih gde već treba) meni lično je prilično usmerila misli u pravcu koji pokušavam da odmucam. Najzad, kada sam mislio da je to roptanje naročito bolesno stanje sretnem na ekskurziji Pravoslavnog pustinjaka koji je malo otvorio dušu pa reče: „Žao mi je što nisam bolje trpeo, što sam roptao.“ To mi je bila uteha da ipak nisam sasvim flipnuo. Da, teške reči padnu u tom rvanju kada proklinjete dan kad ste rođeni i nipošto ih nisam sakrio od duhovnika.. ali kroz vreme i mnogo puta opetovana pitanja počeo sam da razumevam da Bog ni sa našim rađanjem nema direktnog upliva svoje volje. Mi se rađamo, uslovno rečeno, po tom VEGETATIVNOM postojanju koje jednom stvoreno kroz Reč Božiju, kroz Sina Božijeg nikada neće prestati da važi dok On to ne bude drugačije rekao. Svo postojanje od Božijih energija, koje spominju sveti oci, dobija oživljenje .. dobija život ali i zakone po kojima se to odvija... i dalje sa tim Bog nema ništa. On konstatuje u Knjizi postanja „vide Bog da je sve dobro“ dalje je posmatrač sa strane (prim.a.) Pa tako iz semena raste drvo, iz jajeta pile, od semena muškarca i jajnika žene rađa se čovek; to su pravila koja nisu načeta grehom jer ono Božije, zakon Božiji, ne može da bude ni dodirnut niti grehom niti smrću. Možemo postati smrti i  istruliti mi koji smo pod zakonom ali sam zakon ne može! Ta pravila nepromenljivo važe do kraja vremena! I naše rađanje je deo tog vegetativnog zakona. Kad sam začet moji roditelji su u tome učestvovali ..sreo sam (svako od nas i sve što je živo) Reč Božiju u trenutku nastajanja; stekli smo iskustvo Hrista (iskustvo Života) koji je ta Reč, ušli u zakonito iskustvo postojanja i nema nazad. Sreli smo Ga kroz energiju postojanja koja od Boga neprestano teče ali samo rođenje je plod spontanog života koji smo od Boga dobili kao dar u ovim okvirima koji su naša datost. Mogli su moji roditelji da koriste nekakva zaštitna sredstva i da ne postojim. Najzad i što je najvažnije za ovu temu jer je približava razumevanju – može neki masovni ubica i zločinac, jeretik po uverenju, ili ne znam šta već, da siluje neku devojku i gle .. začeće se dete po tim VEGETATIVNIM zakonima. Začeće se ličnost i srešće postojanje, srešće Reč i Život u trenutku nastajanja. Da li je Božija volja da neki paganin, jeretik ... neka životinja u ljudskom obliku siluje devojku? Naravno, znajući kroz svete oce koliko je Bog nežan i koliko poštuje slobodu čoveka tako nešto je nepojmljivo. Tu nastaje „dar mar“ u mozgu jer su nam duše navikle na fatalističko nasleđe primljeno ko zna kad i ko zna gde .. po kom je „sve u Božijoj volji, dopuštenju“ i ne znam šta sve ne a zapravo ovaj život je veoma spontan i nezavisan po mnogo čemu od Božije volje osim naravno po samom postojanju koje od Njega dolazi i daje svemu oživljenje. Postoji par mesta u Jevanđelju koja indirektno ali bezmalo i direktno govore o rađanju svega po spomenutim vegetativnim pravilima izvan Božije direktne volje. Naime, kaže Gospod da ko sablazni jedno od ovih najmanjih, misleći na decu: „Bolje bi mu bilo da se nije rodio onaj čovek“. Ne kaže Gospod „bolje bi mu bilo da ga nisam stvorio“ već ...“bolje da se nije rodio“!? Šta govori ova rečenica o vidljivom svetu, o našem postojanju, o samom životu? Govori da se ljudi rađaju po već datim pravilima u koja se Gospod ne meša i da je tom potencijalnom nesrećniku bolje da mu je ocu, na dan kad je začet, pao kamen na glavu nego da je njega napravio. A drugo mesto još snažnije razjašnjava ovaj problem. Gospod kaže da „ko se ne krsti vodom i Duhom neće ući u Carstvo Božije“ što opet govori da je tek krštenje u stvari rođenje u Hristu a da bez toga samo biološko rođenje ne znači puno. Naravno, ovim daleko bilo ne prejudiciramo samo Spasenje svih (to je nepoznanica) jer Gospod želi da se svi spasu pa možda (daj Bože) On ima načina da to sprovede kroz iglene uši i tajne nama nepoznate ali podatci sa kojima raspolažemo iz Njegovih usta i iz usta Apostola kažu da je tek krštenje rođenje čoveka u podobiju Božijem a da je sam dolazak čoveka na svet samo biološko, fizičko hemijska lutrija. Konačno, upravo On kaže Nikodimu: „Zaista zaista ti kažem, ako se ko ponovo ne rodi...“ što jasno govori upravo o ovome što je ovde naslovna tema .. a to je da prvo rođenje, dolazak na svet, biva po vegetativnim zakonima rađanja dostupna svakom ..kao što je i sunce grejalo i Nerona, Dioklecijana i njima slične ne praveći razliku ko je ko. Kako sam već rekao u jednom od prethodnih blogova Bog je sebi vezao ruke stvorivši pravila koja su naš ambijent i naš život. On snishodi i postaje deo tih pravila ne zloupotrebljavajući svoju nepojmljivu silu da migom volje može da ugasi svekoliko postojanje. Dao je Reč, zakleo se sobom jer nije imao ničim višim .. i ta Reč je granitna do kraja vremena. Gospod obećanja i reči drži i ispunjava ih! On ne glumi kada pita Adama „gde si“ jer Bog nema potrebu da glumi. On „vezanih ruku“ našim okvirima i zakonima zaista ne zna gde je Adam kao što ni Pastir ne zna gde je izgubljena ovca i ide „da je traži“! Nije se skrivao iza grma i čekao na Adamovu pogrešku (jer prijatelj prijatelju to ne radi) da bi ga posle strogo kažnjavao i ne znam šta sve ne. Isto tako u Dan Onaj koji dolazi mnogima će reći: „Idite od mene, ne poznajem vas.“ Bog ne laže kada nešto kaže, zaista onda te ljude nije nikada upoznao. Odmah se pojavi to naše fatalističko pitanje: „Kako kao Bog ne zna nekog“ ali ne ja nego upravo On kaže „ne poznajem vas“. Da li On tu glumi? Da li bunca? Zašto bi Bog rekao nešto što nije tačno? Bog koji je šetao sa Adamom po vrtu isti je Gospod koji se rodio od devojke Marije i koji je isto tako šetao među ljudima ni po čemu različit od nas (osim Njegove druge prirode otkrivene samo veri po silasku Duha u ovaj svet) ali i tu je bio nepoznat .. ništa posebno. Ipak i takav je razvalio smrt, istoriju, svekoliko postojanje .. sve se izokrenulo, potreslo iz temelja. Naš vidljivi svet, kao i onaj duhovni u nama, ima pravila po kojima je nastao. Ta pravila i zakoni su nešto nad čime ni čovek ali ni Bog (po svom htenju) više nemaju mogućnost nasilne prepravke ili poništavanja. Zato Adamov pad jeste strašno ozbiljan momenat u istoriji ljudske vrste. Da je „mogao“ Bog bi to ispravio odmah, ali poštujući sve zakone koje je postavio i ono božansko (Njegovo) u nama nije vršio nasilje nad slobodom čoveka. Čovek je prekršio Ustav, potpisao (kroz delo) neki „dokument“ (rukopisanije) sa đavolom i krenuo da iščezava. Prekršio je Zakon koji mu je garantovao dotok života i smisla u biće! Udaljio se od njega Duh Sveti, Duh Života i ono što je od blata stvoreno krenulo je da se raspada u elemente od kojih je nastalo. Raj, uzgred, nije nešto kvalitativno različit od ovoga što vidimo oko sebe! Isti smo ljudi i pre i posle pada .. Raj je boravak Duha Svetog u srcu; jedinstvo sa Duhom Božijim. Kad imate Hrista u srcu i severni Sibir vam je raj; i pustinje Afrike su vam raj! To je isto kao i u vreme Adama. Čak kaže u knjizi postanja da je Bog „kad malo zahladne“ išao da obiđe svoje dete Adama ..a to znači da je bila vrućinčina pa je Gospod sačekao da malo bude prijatnije za porodični skup. Adamov pad značio je prekršaj u duhovnom smislu; udaljenje od Duha Božijeg, Njegov odlazak iz srca i bića ljudskog. Čovek je isterao nevinog Gospoda iz sebe! Pregazivši Božiju reč o „drvetu poznanja dobra i zla“ ispao je iz naručja svemoći Božije i shvatio šta znači biti zarobljen u vegetativna pravila postojanja gde nema Božije volje; gde važe neka druga pravila, surova, posna, gladna; samo materija i jedno veliko duhovno „ništa“! Izgnanje iz raja nije proterivanje iz nekog nama nepoznatog mesta već samo, kako kaže Knjiga postanja, udaljavanje od Drveta Života koje je bilo na prostorima današnjeg Iraka. Ljudi su geografski samo premešteni na neku drugu lokaciju a na vrata Duhovnog sveta postavljen je Heruvim pored koga nema šanse da iko prođe .. osim kasnije, na Veliki Petak, Hrista, onog pokajanog razbojnika, a kasnije i mnogih mučenika i pravednika. U stvari ko god je pokušao, a i danas to mnogi pokušavaju, da prođu u duhovni svet mimo Hrista i Njegove Crkve ..koji je „vrata u tor“, dobije od Heruvima po nosu – skrene sa uma, pobulazni, pobesni ili naprosto umre. Koliko je to bio ozbiljan prekršaj postojanja svega vidljivog sveta, jer čovek je njegova kruna, vidi se po tome da je Bog brže bolje, tugujući nad našim smrtnim ropcem, osmislio strategiju kako da vrati čoveka u stanje besmrtnosti a da ne naruši slobodu ni ljudi ni demona. Odmah je u svet kroz Mojsija (budući da smo poludeli i podivljali) uneo pravila ponašanja, zakone koji su iz Njegovih usta odškrinula prozor večnosti i svežeg vazduha ..tek koliko da ljudi ne polude sasvim. Čim su zakoni ušli u pali svet ušla je i nada jer su ta pravila iz Njegovog Bića što znači da je smrt već bila usporena strujanjem Života iz njegovih usta. Bilo je samo potrebno u spontanim životima držati ta pravila u praksi. Ali pobediti smrt, narušene vegetativne zakone koji su naš ambijent života nije mogao niko osim sam Život! Nisu mogli ni Anđeli a kamo li ljudi. Zato se Život rađa kao čovek da On umesto ljudi siđe do korena smrti i da je satre... ali uvek spontano i ni jednog trenutka nasilno ni nad čijom slobodom; ponoviću - ni nad ljudskom ni nad demonskom. Kroz držanje tih pravila ljudi su Njemu omogućili da svoju svemoć unese u postojanje i da pripremljenu strategiju spasavanja sprovede u delo. Neophodna je dakle kauzalna saradnja (ili sinergija) između čoveka i Boga da bi ono vegetativno i ograničeno bilo pod Njegovom upravom i voljom .. ali je i tada to Bogu nemoguće bez čovekovog dopuštenja kroz molitveni vapaj. (Dokaz je u Jevanđelju gde kaže da u Gadari Gospod „ne mogaše“ ni jedno čudo učiniti „jer ne nađe vere“!?) Mi molimo kroz jauk da taj moćni hirurg odstrani ono što je u nama bolesno. Da li će to biti sa anestezijom ili bez .. zavisi od nas. Ako smo milostivi.. pa to je anestezija da i ne primetimo kada nas Gospod leči! Ako smo surovi .. i tada nas leči ako Mu verujemo i molimo Ga ali boli da oči ispadaju. Čak i ne mari puno što se deremo na sva usta .. jer to smo mi u stvarnom izdanju: ružni, odvratni, prepuni rana. Milost i sažaljenje su deo Njegovog bića u kom nema mesta surovosti .. i mi smo sami sebi tu kazna i bol samo kada nam priđe a kamo li kada još i interveniše. Svojim Vaskrsenjem Gospod je potresao svekoliko postojanje gde spada i naša istorija. Podigao je čovekovo biće, telo i dostojanstvo odmah sa desne strane svog Oca (i oca ljudi onoliko koliko nam njegova Reč znači). Nije narušio vegetativne zakone postojanja ali je omogućio Crkvi da kroz Nju i Njene molitve On može da interveniše svojom svemoći unutar tih gvozdenih pravila i da ih menja po svojoj volji. Zato neki svetitelji hodaju po vodi jer ne podležu više zakonima prirode. Zato mnogi od njih vide kroz Vas sve vaše bolesti jer kroz njih Bog se obraća vama i daje vam očinska uputstva iz nadistorije .. iz svoje svemoći kojoj se vegetativna pravila jedino povinuju i uklanjaju se. Bez Njega ta pravila su naš kazamat, naša „daljnja zemlja“ u kojoj se hranimo riščićima. Konačno, najeveći dokaz ovoj priči ili teoriji je sama molitva koju nam je Gospod ostavio „Oče naš..“ i kroz nju sve otkrio upravo po ovim pitanjima. Ta molitva je sama srž našeg bića onakvog kakvo je stvoreno a istovremeno i pokajanog bića koje se diže iz stanja greha i smrti. Ona ima dva segmenta koji slede jedan drugom i utapaju se u celinu. Najpre, u prvom segmentu, počinje sa „Oče naš koji si na Nebesima ..“ gde mi smireno priznajemo da je Gospod naš Bog ali i otac; prznajemo nešto što smo grehom osramotili u sebi i kao bludni sin koji je ponizio oca svojim gestom vraćamo se sa mislima „idem ocu svom i zamoliću ga da me primi kao jednog od slugu“. U funkciji tog smiravanja i proslavljanja Slave Božije je i nastavak molitve: „Da se sveti ime tvoje, da dođe Carstvo Tvoje...“  - Na ovom delu prvi segment sinovskog smirenog priznanja greške pred ocem polako se pretapa u drugi segment gde sada ispovedamo, postojano verujući u Očevu dobrotu i moć: „ ..da bude volja Tvoja kako na Nebesima tako i na zemlji“. Ovde nam Bog otkriva vegetativnu prirodu našeg palog sveta; kao anatom našeg bića iznosi nam je kroz reči koje želi da mi najpre srcem osetimo a onda i kažemo a to je da smo živeli izvan Njegove volje ali da smo shvatili koliko je to besmisleno i pozivamo Gospoda da i među nama zacari Njegova volja onako kako je među bestelesnim blaženim bićima. Upravo to je vapaj sa dna vegetativne realnosti: „Da bude volja Tvoja i ovde na zemlji..“ iz čega nevidljivo sledi: „koje do sada zbog nas samih među nama nije bilo“! Dalje latentno postoji čisto hronološki i hijerarhijski: „A kad se Tvoja volja već zacari daj nam hleb životni i za dušu i za telo .. jer bez toga smo leševi koji hodaju.“ I onda sledi jedno upozorenje u samoj molitvi koju nam On stavlja u usta i  obraća nam pažnju na to kasnije i u Jevanđelju o svadbenom ruhu! Kaže: „Oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo svojim dužnicima“. Drugim rečima po toj hronologiji i ponajpre hijerarhiji dešavanja prisutnoj u molitvi mi drugim rečima kažemo „Kad se već zacari Tvoja volja Gospode, kad nam daš i hleb, oprosti nam i sve što sagrešismo .. onako kako i mi opraštamo“ .. jer ako ne opraštamo nemamo svadbeno ruho i cela molitva pada u vodu; Carstvo se izmakne u nepoznatom pravcu. Opet se vratimo u gvozdeni stisak ovog vegetativnog sveta sa surovim pravilima u kom ostajemo sve dok ne oprostimo to što nas vezalo za njega. Bog nam u suprotnom ne može pomoći jer ključ je u našim rukama. Ključ je sličnost sa Bogom što je moguće više u smislu Njegovih projavnih strana: sažaljivost, empatija, suze zbog čoveka (bližnjeg ma ko da je) oproštaj greške ili uvrede i sve u tom duhu. Koliko smo takvi prema bližnjima i život je takav prema nama. Na kraju, pod uslovom da nemamo nekih velikih „dugovanja“ u smislu praštanja pozivamo Gospoda da nas vadi kako zna i ume iz ludnice; da nas čupa iz kandži onog ludaka jer samo Gospod zna načine kako od lukavog da nas izbavi. Da nas u tom kolebljivom stanju naše duše ne izgubi iz vida i tako slabe nas ne pusti našim slabostima (iskušenjima) ... a sve to mukom izgrađeno kroz Gospoda ... samo jedno nepraštanje, trač ili osuđivanje mogu da sruše kao kuću na pesku! Da bude Gospode volja Tvoja .. vidi i za mene (ali i za mnoge) neko mesto tamo kad dođeš opet. U raj pa u kraj; tu odmah kod ulaza.. makar i na promaji! Nema veze, tad mi grip ne može ništa. 

Blaža Željko

Blaža Željko

 

Поводом смрти св. Василија Великог

У овој епизоди је приказана 76. посланица св. Григорија Богослова. Св. Василије Велики је преминуо 379. године, а св. Григорије Богослов (око 329-390.) је био спречен да присуствује његовој сахрани због озбиљне болести, и због тога пише ову посланицу св. Григорију Ниском. Аутор: вероучитељ Ненад Весић, Рума.    

.............

.............

Светотајинско богословље: Тумачење Литургије – припрема и молитве узимања времена (четрдесет прва емисија)

Након пет уводних емисија у оквиру којих смо говорили уопште о Светој Евхаристији као централном догађају васцелог хришћанског живота, указавши на правилно поимање и правилан поглед на ову небо-земну тајну, четрдесет првом емисијом почињемо циклус емисија које посвећујемо тумачењу Свете Евхаристије. Пратећи освештани поредак нашег приступања Тајни над тајнама, своју пажњу смо усмерили на припрему са Свету Евхаристију, као и на она молитвена последовања која литург обавља пре сâмог приступања Светом Жртвенику, односно пре сâмог служења Свете Литургије, а која су у црвеној терминологији позната као "молитве узимања времена".    Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић   Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - трећи део (тридесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - четврти део (тридесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - пети део (четрдесета емисија) АУДИО  

Светотајинско богословље: Света Евхаристија као центар хришћанског живота - пети део (четрдесета емисија)

О Евхаристији као централном догађају у животу Цркве и поистовећивању Евхаристије са Црквом говори се на много места у Светом Писму и у светоотачким делима. Новозаветни списи, а нарочито еванђеље по Јовану и посланице Апостола Павла, су надахнути евхаристијским доживљајем заједнице Бога са човеком и односа човека према свету. Колики је значај Евхаристије за живот Цркве види се и по томе што су, упркос прогонима, први хришћани настојали да се по сваку цену окупљају на евхаристијским сабрањима. И Свети Игнатије Богоносац је на путу ка Риму, где је мученички пострадао за веру, саветовао хришћане у Филаделфији да се сакупљају на једну Евхаристију: Настојте да учествујете у једној Евхаристији, јер је једно тело Господа нашега Исуса Христа и једна чаша за сједињење крви Његове. Учење Светог Игнатија да је основ Цркве у Светој Евахристији, следили су и сви остали Свети Оци, који су у својим списима такође истицали да је она централна црквена Тајна, место истинског преображаја човека и света, у којој се једино може остварити потпуна заједница са Богом. Други део четрдесете емисије "Светотајинско богословље" посветили смо теми Свете Евхаристије као Сведуховском (Педесетничком) догађају.    Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић   Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - трећи део (тридесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - четврти део (тридесет девета емисија) АУДИО  

Радуј се, Свети Саво, први пастиру и учитељу српски!

Поводом празника Светог и богоносног оца нашег Саве, првог архиепископа и просветитеља српског, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом: Радуј се, Свети Саво, први пастиру и учитељу српски! Данас се сви ови Свети Оци и Учитељи Цркве клањају највећем српском Оцу и Учитељу, Светоме Сави. Он Духом Светим породи и препороди род Српски, он безброј деце духовне породи, и Светитеље и Испоснике и Мученике српске. Данас се и сви Српски Свети на небу клањају овоме духовноме оцу и родитељу, почевши од преподобнога Симеона Мироточивог. Њега, оца по телу, препородио је и родио духовно његов славни и свети син, Свети Сава. Светом Сави клањају се сада на небу и сви Српски Мученици, сви што погинуше за Крст часни и Слободу златну. На челу свију њих стоји Свети Великомученик цар Лазар. И онда за њим и са њим све хиљаде и хиљаде Српских Мученика, до најновијег времена. (Преподобни Јустин ћелијски) Свети и богоносни отац наш Сава, први Архиепископ и просветитељ српски, дивни и миомирисни украс вацеле Цркве Христове, био је син великог жупана српског Стефана Немање (преподобног Симеона мироточивог) и Ане (преподобне Анастасије српске). Од најраније своје младости малени Растко показивао је велику љубав према житијима Светих угодникâ Божјих. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињакâ, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Житије Светитељу Сави саставили су јеромонах Доментијан хиландарац и монах Теодосије хиландарац, стога се нећемо задржавати на садржајном препричавању светитељевог живота. Иако је живео на очевом двору, он осетивши дубоки призив у срцу свом и определивши се за уски  савршенији пут, попут апостолâ који си оставили све и пошли за Христом, оставља сву животну лагодност и сигурност коју је имао на двору и одлази на Свету Гору где прима монашки постриг.    Угледајући се на преподобног Саву Освештеног, он у свом монашком послушању и смирености, постаде образац монахâ и учитељ еванђелске љубави, како и појемо у његовој служби. Целокупан животни пут, светитеља Саве, био је пут предавању вољи Божијој, те тако монах Сава у својој послушности приклања своју главу и пролази кроз све свештене степене закључно са Архијерејским степеном. Знајући да је епископска служба у цркви  непрекидно трајање Христове Првосвештеничке службе, постаје врлински Архијереј који се угледа на јединог истинског Свештенослужитеља и Великог Архијереја Господа нашег Исуса Христа. Просветитељско, задужбинарско и сва друга важна дела светитеља Саве која су остала златним словима записана у историји и духовности нашег народа, проистичу и извиру управо из његовог врлинског и светог живота, из ревносног и саможртвеног Архипастирског служења угледајући се на Пастироначалника Христа. По предању свети и богоносни отац наш Сава, за живота је поштован као светитељ, не само због великог задужбинарског труда, већ пре свега због светог и богобојаживог живљења. Многобројне његове свештене задужбине данас представљају духовне центре нашег благочестивог народа и места где се вековима приноси бескрвна жртва и узноси умилни славопој Господу. Свети Сава у богослужењу цркве   Био си наставник, првопрестолник и учитељ пута, који води у живот, јер, чим си дошао, светитељу Саво, просветио си своју отаџбину и препородивши је Духом Светим, засадио си своју освећену децу као дрва маслинова у мисаоном рају. Зато Те поштујемо као равног са апостолима и светитељима и молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост. (тропар)   Свети и богоносни отац наш Сава, присутан је богослужењу наше цркве, пре свега свакодневно у отпустима, а потом у годишњем богослужбеном кругу присутан је три пута, када га богослужбено прослављамо: дан његовог упокојења 14/27. јануара; спаљивање његових светих моштију 27. априла/10. маја; и пренос моштију  6/19. маја. Будући да се празник Светог Саве у јануару поклапа са оданијем Господњег празника Богојављења, дошло је до многобројних прилагођавања у самом типику за тај дан. У Никодимовом типику се за 14. јануар не помиње прослављање Светог Саве, већ је само подразумевао појање службе оданију Богојављења. Са друге стране у Романовом типику записана је напомена да се служи служба оданију Богојављења уз мали додатак: међу светима оца нашег Саве, првог Архиепископа у просветитеља српског. Данас се служба Светом Сави савршава у његов дан 14/27. јануара, док се служба оданију Богојављења Господњег помера за један дан раније 13/26. јануара. Сва химнографија написана у част Светог саве велича његове животне подвиге, наглашавајући његову непоколебиву веру и еванђлску љубав коју је проповедао. У једној од стихира појемо да је сав био испуњен Божанском незалазном светлошћу којом га је Господ просветлио:   Архијерејима правило, иноцима законодавац, правовернима учитељ правило управљачима, заповедању мерило, свештеницима светлост Божија, сечиво уста које сече све противничке пукове што на стадо ти насрћу јавио се јеси, преблажени оче наш, архијереју Саво, сад светлошћу божанственом сав испуњен Христу се моли усрдно за стадо своје.   Примером својих благочестивих и христољубивих дела и светим животом, Свети Сава је нас, по речима једне богослужбене химне, узнео на небо:   Глас еванђеља Христова чувши и њега најпре заволевши, богоносни оче наш Саво, чистим живљењем поживевши преузљубио јеси чеда своја, јер не о блискима само бринуо се јеси но и речима и делима на небо узводећи нас, душеспасене књиге оставивши нам, добродетељне законе, те љубављу сабравши се чеда твоја као свог те молимо: Не презри оне које заволео јеси, залоге имамо твоја обећања, ако се од нас и одвоји, пастиру добри, слобода у Господа и нада твоја преварили те нису. Врати дугове, једног по једног прихватај и приводи Христу молитвама својим.   Завршавајући своју литургијску проповед на празник Светог Саве, преподобни Јустин ћелијски вапије: Нека би Свети Сава просветио и осветио све српске душе у овоме свету, да се не постидимо када будемо из земаљске Србије кренули у Небеску Србију. А тамо – тамо нас чекају безбројни Српски Светитељи и Мученици, који гинуше и животе дадоше за Свето Еванђеље, који ову земљу засејаше светим задужбинама. Да они нас чекају, а какви ћемо изаћи ми пред њих?! Нека би нас Свети Сава очистио од греха и водио нас путем који кроз овај земаљски живот води у Живот Вечни. Амин.   катихета Бранислав Илић   Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота
 

Некрст

"Ђе се, Миодраже?“ „Ђе си, оче Ненаде. Ајде на једну кратку.“ „Знаш да не пијем.“ „Знам, 'оћу да те навикнем на ракију.“ „'Оћу и ја тебе на цркву.“ „'Ајд попиј коју, па можда дођем у цркву.“ „'Ајд дођи ти у цркву, па ћу можда попит' коју.“ Тако се мој парох надмудривао са људима. А онда би приупитао за здравље и живот сваког од укућана. Увек сам се дивио његовој способности да запамти толико имена и детаља. То није било знање какво има било која локална радио-милева, свештеник као да се сродио и саживео са целим селом. А тај терет и толику бригу није лако носити на плећима. „Честит човек, честита породица.“, рекао је отац Ненад чим је наставио вожњу аутом. „Али никако да се крсте. Никако у цркву да дођу. Вредни, радни, поштени. Али сувише поносни. Као да су умислили да им Бог не треба.“ И наставио је ћутке да вози, замишљен. Другом  приликом  срели смо Миодрага на некој слави. „Ау, Мики, ма јел' си се ти то прекрстио?“, обрће опет свештеник на шалу. „Е? Јесам Србин или нисам?“ „Србин јеси, али не знам јеси ли православни хришћанин?“ „Јесам, ја сам се тако потписао у анкети!“ „Стоји ли у тој анкети кад је издата крштеница?“ „Е! Ђе ћу ја, одраст'о чоек, да се крстим?!“ „Не бој се, нећемо те гњурити ако се плашиш воде!“ И ту се они почну договарати за датум крштења. „Нећу тринаестог да се крстим, боје ме крстити немој!“, виче Мики. Гости се смеју. „Види се да си некрст! Какве везе има датум! 'Ајде, деветнаестог...“, листа прота тефтер. „Нећу сигурно у непаран дан!“ Свештеник га гледа у чуду. „Па то ти, оче, знаш, не узима се ни непаран број свећа, нити се носи непаран број цветова на гробље...“ „А зашто?“ „Не разумем се у те боговске ствари, ти то боље знаш!“ „То нема везе са хриш...“ „Ништа, ајде. После ћемо ми то, дошли смо чоеку на славу.“, чисто се наљути Мики. Види свештеник да је овај мало попио, те реши да је боље да засад то батали. Прошло неколико месеци и задеси се да је Мики служио госте на некој даћи. Поздравише се они, овај пут без пошалица. „Кад би могли ти и ја, попе, попричати око оног крштења?“ „Кад год хоћеш, брате.“ Прође недељу дана. Седимо после Литургије у парохијском дому и свештеник се сети тог разговора. Маши се телефона и назва Миодрага. „Ђе си, Мики! Ево седим и пијем ракију. Сад ти мораш да се крстиш.“ Није пио ракију.  „Ево, наиђи, слободно, таман да се договоримо кад бисмо крштење заказали.“ Дође Мики за пола сата. Попадија скува још једну кафу и поп му усу ракију. „Е! А ђе је теби ракија?“, смешка се гост. „Ево, да закажемо датум, па има да је попијем!“, вади отац тефтер и пали хемијску. „Касније ћемо то. Немам сад нешто пара.“ „Не требају ти паре, нисмо ми фирма. Видиш да ја не возим џипа.“ „Е! Кад имаш муштерије к'о ја!“ „Ајмо! Сад  у недељу поподне! Жена ти је крштена, крстимо тебе и децу!  Породично крштење! Само нађите кума и ништа друго не треба!“ „Не може поподне! Не крсти се поподне!“, вели Мики самоуверен и зачуђен што свештеник тако нешто уопште и предлаже. Види прота  да Микију опет креће да избија неки понос на лице, те се није ни потрудио да објашњава како је то још једно сујеверје. „Померићу овај парастос, па ћемо пре подне. После Литургије.“ „И после нашег крштења на парастос да идеш?“ „А што? Је ли се и то не сме? Ајде онда који дан после Божића?“ „У некрштене дане!? Немој ме силити, попе, крстићемо се кад прилике буду ваљале. Платићу ја и тебе, и почастити, и ручак ћу направити и доћи ће кум из Аранђеловца.“ Неће па неће. Или ће доћи хармоникаш из Стапара и приклаће се прасе и јање, или крштења бити неће. Добро. Остаде нека интерна, а срдачна шала међу њима.  Па се зачикавају: те отац Ненад  Микија  зове Некрстом, те овај ликује како ће попа напити од капљице ракије. Прошло годину и по дана, вели отац Ненад да је Некрст најзад решио да се крсти. Крстиће се цела породица. Крштење је било заказано „парног дана“, пре подне, у лето.  Поставили свештеник и ја све што је потребно за крштење и чекамо. И тачно видиш како се наш Нешо посебно узбудио због овог крштења. „Отвори обоје врата, да се излуфтира... Шта је ово на тепиху, кад је ово било? Јеси ли рекао Јани да стави оне чоколаде у фриждер?“ Купио је две највеће чоколаде које је нашао. За децу. А икона Светог Ђорђа, њиховог светитеља заштитиника, стајала је упакована  испод полице са свећама. Касне. Отац се презнојава у мантији, а првобитно усхићење полако прелази у нервозу. Сели смо. „Видећеш ти кад они ни не дођу. Можда су се досетили још неке будалаштине зашто не смеју данас да се крсте. Да ли да зовем, шта ти мислиш? “ „Позовите.“ „Ма нећу, касне због неке глупости. Дешава се.“ После двадесет минута чекања свештенику звони телефон.  И тачно сам могао уочити како му расположење јењава и како му туга леже у душу. Нагнуо се, спустио лактове на колена, и држећи ознојеним рукама  Требник, мучно се загледао у једну тачку. „Шта је  било, оче?“ „Дошао му јуче кум из Аранђеловца. Запили се у кафани и потукли на путу до куће. Немају више кума, сад ће звати човека из Немачке. Он долази на зиму, тад му је годишњи.“ И заћута Нешо, замишљен и сетан. Тад сам био млад и нисам био вичан неким саветима, па рекох: „И да се крсте, то не значи да ће долазити у цркву. То не значи да ће заиста живети као хришћани.“ „Не. Али то би значило да су се родили у Христу. Гледа он њих и сад, али све се надам... Кад тај корак направе, обрадоваће им се још више и обрадоваће се они Њему...  Биће им приснији. Овако... све ме ово једе. Гризе ме савест,  да нисам довољно учинио.“ „А шта можете учинити?“ „Ништа.“ Одвукле су ме студије и нисам знао како се даље одвијао однос између нашег свештеника и Микија. А како ће се одвијати? Наставили су по старом. Могуће да је Неша рекао коју поучну реч поводом те несретне туче, али сигурно није држао придику. Познавао је Микија веома добро. Задовољан што сам положио испит, првог дана зимског распуста, док сам гледао „Слагалицу“ са својом породицом, зазвони фиксни телефон. „Мики је умро.“, рече отац. Срчани удар. Свештеника сам срео на сахрани. Стајао је са стране, са својом женом. Прочитали су говор о животу покојника, жалећи због његовог изненадног одласка. Испратили су га минутом ћутње и посмртним маршом. Није било молитве, тамјана, ни помињања Бога. Касније ми је свештеник причао како се удовица љутила на њега што није дошао да опоје Микија. Није хтела да прими његово саучешће. Прошло је неко време и Сања, Микијева удовица, појави се у цркви, на Литургији.  Запалила је свећу за покој душе мужа и за здравље своје деце. „Тужно је што ја не могу да напишем име свог мужа да га помињемо на Литургији.“, рече она касније, док је пила кафу у парохијском дому. „Ти се, Сања, свакако, моли Богу за њега. Добар је Бог.“, рече свештеник. Било је ту више парохијана и прича је текла својим током. Отац Ненад је једно време посматрао да ли је умесно, али напослетку рече: „Мислим да је крајње време да крстимо децу, Сања.“   А Сања га погледа, сузним очима, увређено и љуто. „Боже сачувај, оче! Па није прошло ни годину дана да им је отац умро!“ (Марко Радаковић)    

.............

.............

 

"Мртви" Свети Сава

Сричете моју беседу о правој вери, а храмови пусти.   Говорите како сам школе зидао, а вама се школе затварају.   Причате како сам увео медицину у Србији, а ви не дате лекарима да поштено раде и спашавају животе.   Поменете и како сам сиротиште направио, а ви од деце правите сирочад, убијајући им родитеље послом, глобом и немаштином.   Слушам вас, како ме се сетите једном годишње, на дан кад сам умро, пуна вам уста мог имена. Правите церемоније и сечете крупна слова која лепите на позоришне завесе.   А шта ја имам од ваших представа кад је то представљање прошлости за коју не марите?   И шта ће Богу ваши посољени хлебови кад сте ви обљутавили и не дајете плод?   Но, ви помињете мене, мртвог Светог Саву, реликвију прошлости, радни ненаставни дан, симбол српства, а некима и изговор за мржњу.   Шта ико има од мртвог Светог Саве?   Кажете да сам жив?   Ако сам за вас жив, онда чините моје дело!   Испуните храмове молитвом!   Пожурите ка свима који су у невољи, да им пружите руку и вратите наду!   Поштујте знање више од  имања!   Цените доброту више него титулу!   Највише се за децу борите! Њима се једино још радујем. Још је међу Србима деце која се Богу моле срдачно, искрено, чисто; има још одрасле и неодрасле деце коју свет није поколебао,  желе да воле, уче и учине! Поштујте своје учитеље, јер вас воде ка истини и поштењу!   Зидајте болнице и не отимајте од болесних, ни новац, ни време,  јер су то Јудини сребрници и минути које ћете платити својом вечношћу!   Младима дајте знање и прилику да  помогну својим ближњима, свом народу, држави и цркви. Ако не дозволиш паметноме да говори и да учини, сигурно је да ће ти касније будале одлучивати о животу.   Штитите и волите своје и туђе мајке, јер мајка је олтар светиње. Мајка је родила свет, мајка је родила Србију и ако је не заштитите ви и не заслужујете бољу судбину него да ишчезнете.   И настаће мук. Неће нико певати „Ускликнимо с љубављу“, јер нико неће знати српски језик. Биће заборављен, као и српско поштење, пожртвованост и побожност.   Кад нестане трудних српских мајки и кад нестане српске деце које у овој земљи одрастају, моје име биће попут слова уклесаних у надгробни споменик. Помињаће ме само историчари мртвих цивилизација или ће ме опојати неки свештеник у песми чије га превођење и значење замара.   Већ сад сам за неке од вас скрнава идеја која вас заварава да сте као народ предодређени за рај. Али нећу  вас штитити само зато што мрдате усне уз оне две строфе химне које знате.   Ви нисте предодређени за рај. Нико није. Ви нисте небески народ. Нити је ико други. Ваша крв није ни чистија, ни прљавија од крви било којег другог народа, нити ће ореол да сија на међи земље коју сматрате светом.   Запитајте се радије зашто се та међа стално помера.   Али пре тога се запитајте колико сте се сами омеђили једни од других.   Не може се цео један народ посветити, јер Бог не дарује светост групама и маси, већ личностима. Нити  иза граница вечности постоје привилегије: у рају се све мери показаном љубављу и ничим другим.  Како би требало и свуда.   О, молим вас, не сводите ме на меланхоличну прошлост, јер вам садашњост и будућност измичу пред носем! А ви не следите мој пут!   Не приказујте ме као паганску легенду, не хулите на Бога Свемоћнога придајући мени ишта Његово!  Ја сам човек, попут вас, исте коже и меса, истих власи косе, истих жеља да помогнем и учиним... Ако још те жеље имате...   Али морате схватити.   Вама можда већ сад јесам обични мртви калуђер, али ја сам жив.    Жив, због Христа Којем сам служио и Који ме је као брата препознао.   И ја ћу остати жив, ма колико пута ме ви сахрањивали, држали посмртне говоре и помињали испразно  у вестима и политичким говорима.   Жив сам, ма колико желели да ме измените, оскрнавите, извештачите, испаганите, ма колико несвесно желели да ме убијете.   Јер кад год газите и пљујете по ономе што сам вам у завет оставио – по мени газите и пљујете.   И знајте, Господ вас гледа, ја сам сведок верни, Господ вас сваког од вас гледа:   Кад год желите да се окористите туђим сиромаштвом и недаћом. Кад год се постављате као већи и силнији над било ким. Кад год свет мерите платом и престижем. Кад год продате себе због пролазног ужитка. Кад год гурнете пријатеља  у амбис због себичних интереса. Кад год заборавите старе, болесне  и потребите. Кад год штитите или прећуткујете неправду и злочин. Кад год се због вас растужи  отац, јер свом детету није могао да пружи. Кад год се због вас уцвели мајка, јер је своје дете сахранила. Кад год се заплаче  дете због вашег поступка или речи.   Господ вас све гледа, сада, увек и заувек.   А много је, сувише, уплакане деце у Србији.   Ја сам жив, и још има деце, одрасле и неодрасле; деце која заиста кличу с љубављу; деце која заиста утроје свој труд, љубав и наду.   Због њих вам говорим: Оставите се злог пута! Одмах!   И молим вас, због вас самих: не сахрањујте ме више, јер ја сам жив.   И остаћу жив.   Ви сами себе закопавате и убијате.

.............

.............

 

Демони и судбина немају власт над онима који верују у Бога

У овој епизоди је приказан одељак из Лактанцијевог дела „Божанска начела“ (књига 2, поглавља 15-17). Лактанције је био учитељ реторике и хришћански апологета. Током ренесансе је називан „Хришћански Цицерон“. Хермес Трисмегист је назив за аутора списа грчко-египатске мудрости. Из ове литературе, спис са називом „Асклепије“ описује како уз помоћ магије заробити душе демона или анђела у кипове, да би они могли причати и прорицати. Александријски грамаријанци су се бавили исправљањем класичне грчке литературе. Еритрејска сибила је била пророчица у Аполоновом пророчишту у Малој Азији. Аутор: вероучитељ Ненад Весић.  

.............

.............

Светотајинско богословље: Света Евхаристија као центар хришћанског живота - четврти део (тридесет девета емисија)

У Светој Евхаристији земља већ овде и сада постаје небо: „Јер je сада на земљи могуће видети Тело Цара Небеског“, примећује Златоуст. Међутим, то није самодовољно физичко, природно чудо, није само преобраћење вештаства. Јер се евхаристијско чудо савршава човека ради и савршава се кроз човечанску природу Оваплоћеног Логоса. Евхаристија je „лек бесмртности“, по изразу још светог Игњатија Антиохијског – „лек живота, лек нетрулежности“. То је нетрулежна и бесмртна храна човекова. Света Евхаристија je католичанска (саборна) тајна, тајна мира и љубави, и зато – тајна јединства. Ово су само неке од теме о који смо промишљали и разговарали у тридесет деветој емисији "Светотајинско богословље".    Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић   Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - трећи део (тридесет осма емисија) АУДИО  

Свети Јован – земаљски ангел и небески човек

Поводом празника сабора Светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег, доносимо текст катихете Бранислава Илића "Свети Јован – земаљски ангел и небески човек". Аутор подсећа да у црквеној и богослужбеној традицији цркве нема већег и поштованијег светитеља од Светог Јована, то видимо и по његовим бројним празницима, али и богослужењу које непрестано помињањем имена Светог Јована свакако наглашава његов неизмерни значај. Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована,  Пророка, Претече и Крститеља Господњег. (из синаксара празника сабора Св. Јована) Други дан након Светог Богојављења Господњег вршимо богослужбени спомен на највећег међу рођенима од жена, Светог славног Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, који би удостојен да у токовима јорданским крсти Господа положивши своју десницу на главу Спаситеља света. У својој надахнутој омилији о Светом Јовану, преподобни старац Јустин ћелијски наглашава да је Свети Јован први угледао Онога чији долазак је проповедао, Оваплоћеног Логоса Божјег: „Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету. Видео све што Бог у телу дарује свету, дошавши с Неба и поставши човек, од најмањег до највећег дара. То је било виђење које му је Господ даровао. Видео је он сав подвиг Господа Христа, од колевке до гроба и од гроба до Васкрсења, од Васкрсења до Вазнесења и силаска Духа Светога, и све што је Господ учинио за род људски. Видео је он сву Цркву Божју, видео је у Христу, Који је телесно стајао пред њим, видео све векове будуће, све оно што доноси Црква Христова, све Благе вести, сва чудеса, све радости.ˮ И ваистину у црквеној и богослужбеној традицији цркве нема већег и поштованијег светитеља од Светог Јована, то видимо и по његовим бројним празницима, али и богослужењу које непрестано помињањем имена Светог Јована свакако наглашава његов неизмерни значај. На значај Светог Јована подсећа нас и сâм Спаситељ рекавши да се међу рођенима од жене није појавио већи од Јована. Као што је Свети Јована усрдим проповедима најављивао долазак Спаситеља у овај свет, тако су и његов долазак најављивали Свети Пророци Исаија (осми век пре Христа) и Свети Пророк Малахија (пети век пре Христа). Међу овим пророчким јављањима о доласку великог претече Господњег свакако посебан значај има пророштво Светог Пророка Малахије: „Ево, ја ћу послати Ангела свога који ће приправити пут предамном, и изненда ће доћи у Цркву своју Господ кога ви тражите и Ангел заветник кога ви желите. Ево, доћиће вели Господ над војскама.ˮ Зачеће и рођење Светог Јована било је чудо Божје, будући да је измољен  јер његова мајка Јелисавета беше нероткиња. Име Јован добио је такође по вољи Божијој а преко Ангела Господњег. Његово име изражава његову службу и призив, јер Јован означава благодат и милост. Целокупан живот претечин, личио је на живот Спаситељев, па чак и његова мученичка кончина представљала је угледање на првог мученика за спасење света, Крсну смрт Господа нашег Исуса Христа. Богослужење празника сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Спомен праведника слави се уз похвале
а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо.
Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим
зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се,
благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу,
Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар) Иако непрестано присутан у богослужењу, црква светог Јована посебно прославља шест пута годишње, а у богослужењима тих молитвених спомена садране су неке богослужбене особености које на посебан начин величају великог Јована. Празник сабора Светог Јована по својој богослужебној структури ослања се на велики празник Богојављења, што свакао није случајно јер је Јован Крститељ Господњи приликом Богојављења учинио главну улогу у  домостроју спасења људског рода. Сâм тропар празника нас подсећа на Јованово дело и његову величину јер ваистину он беше часнији од пророкâ и би удостојен највеће славе да Крсти Спаситеља у Јордану. Црква призива Претечу на молитвено посредништво пред Богом, да нас Господ удостоји и сабрања у торжествујућој Цркви, у храму нерукотвореном и вечном. Богослужбена химнографија празника засебно велича свако од великих дела Светога Јована који је испуњавајући вољу Божију и своје призвање, уградио себе у вечност. Богослужбене песме овог празника саставили су: Цар Лав мудри сатавио славу на стиховње; Свети Теофан, канон светог; Док је Анатолије саставио и ниње на хвалитне. Значајно је нагласити да се сва ова химнографија ослања на тематику празника  Богојављења, што нас поново доводи до чињенице да је овај празник Светог Јована наставак празновања Богојављења Господњег. У једној од стихира на Господи возвах сликовито је химнограф описао Јована као Крститеља Господњег и Његов дијалог са Спаситељем: „Видевши те Претеча како к њему долазиш Христе и тражиш да те крсти, с трепетом завапи: Зашто ми заповедаш да учиним оно што је изнад мојих сила? О Свесилни Господе, како да се руком дотакнем Тебе, који руком својом све држиш, Ти мене крсти слугу твога! Сав се јавих као човек сада, и постах приступачан теби иако сам неприступачан природом. Добровољно осиримаших богат будући, да бих осиромашену људску природу обогатио нетрулежношћу и избављењем. Приђи, приступи и крсти онога који не подлеже трулежности и који свет избавља од трулежи. Опкољен сам са свих страна и у недоумици сам где да бежим, рече Творцу Претеча. Будући да си Поток који храни Милосрдни, како ће Тебе примити речне струје да уђеш када изливаш спасење онима који ти притичу Спаситељуˮ Још једна од стихира у којој моли заступничне молитве Светог Јована: „Светиониче у телу, Претечо Спасов, Цвет неплодне, Друже Онога који се родио од Дјеве, а коме си се уграњем у утроби поклонио и крстио га у водама јорданским, Њега моли, молимо се пророче, да избегнемо будуће невоље.ˮ Занимљиво је споменути да сваки од празника Светог Јована Крститеља има мало попразништво од једног дана, те тако и наредни дан након празника кроз химнографију настављамо празновање. Уплашивши се Твог доласка у телу, Јордан се са страхом врати. Испуњавајући пророчку службу, Јован се уплаши. Анђелске чете зачудише се гледајући Те како се телом у реци крштаваш. Сви који су у тами, бејаху обасјани опевајући Тебе, Који си се јавио и све просвлетио. (кондак) Празник сабора Светог славног Јована Крститеља, има и своју заамвону молитву: Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Кратак преглед празникâ Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег и његово присуство у богослужењу Цркве У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситељ приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком.  О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Осим Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа.  У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6. Усековање часне главе Св. Јована Крститеља (11. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније). катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО И СЛЕДЕЋИ ПРИЛОГ О СВЕТОМ ЈОВАНУ:  

Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби!

У празничној радости доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом: "Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби!", о богослужбеним особеностима празника Богојављења Господњег.  Освећење воде на Богојављење (по чину великог освећења), или било које друго освећење (по чину малог освећења), не представља некакав пагански чин, већ благословени обред преко кога нам се дарује благослов Божји, а који своје утемељење налази у литургијском опиту цркве и сведочењу да је призив творевине да буде „испуњена сваком пуноћом Божјом“ (Еф. 3.19), подсећа катихета Бранислав Илић. О богослужењу празника Светог Богојављења Господњег   „Ходите видите страну катаклизму, много савршенију и бољу од оне виђене за време Нојево; тамо је вода усмртила људску природу, а овде је вода крштења преко Крштаванога оживела умртвљене; тамо је Ноје од нетрулежног дрвета ковчега саградио, а овде је Христос, умни Ноје, од непорочне Марије телесни ковчег направио; тамо је голубица, сасушену маслинову гранчицу држећи, миомирис Владике Христа наговестила, а овде је Дух Свети у виду голуба дошао и Милостивог Господа показао.ˮ (Свети Прокло, Архиепископ цариградски)     Празник Богојављења првобитно је прослављан  као двоједини празник или колективни празник, те тако га једноставно називамо јављањем, епифанија (грч.επιφάνεια) или теофанија(грч. Θεοφάνια). Латини су пак овај колективни празник назвали festi-vitas declarationis, manifestationis, apparatitio. Сви ови називи, као и сама историја празника потврђују да је првобитно посвећиван успоменама јављањâ Господа нашег Исуса Христа: Његово рођење , поклоњење мудраца са истока, Његово Крштење руком Светог Јована Крститеља, као и сва Његова чуда у којима је опитно показао своју Божанску силу која се изобилно изливала. Са друге стране, назив Богојављења, проистиче и из сâмог центра празника, а то је свакако јављање Пресвете Тројице приликом крштења Господњег у водама јорданским. 


Празник је касније назван и просветљење, из разлога што су се у навечерје празника сви катихумени крштавали и од тог момента називали се просветљени. Господ наш крштењем у Јордану себе поистовећује са грешницима као „Јагње Божије које узима на себе грехе света (Јн. 1:29)ˮ,  као Возљубљени Син свога Оца, чији је основни месијански задатак искупљење људи од њихових сагрешења. „Онај који је узео на себе грехе целога света, Он дође на реку да их спере крштењем. Дође на воду, да освети природу воде; дође да се крсти, да нам устроји купељ светога крштења. К Јовану дође, да би он био нелажни сведок, пошто је видео Духа Светога где силази на крштаваног, и чуо глас Очев с неба. А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени? (Мт. 3, 14). Јер Духом познаде Онога, због кога пре тридесет година заигра од радости у утроби мајке своје. И сâм захтеваше да га Исус крсти, јер је у греху непослушности, наведеном од Адама на сав род људски. А Господ му рече: Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3, 15).ˮ[1] Христос се на Јордану открио и као један од Божанске Тројице, као друго лице Свете Тројице, посведоченим Очевим гласом „Ово је Син мој љубљениˮ и потврдом Духа Светога који се појавио у виду голуба. Ослањајући се на горе наведене речи Светог Прокла, Архиепископа цариградског, у својој Беседи  на дан Светог Богојављења,  блаженопочивши Епископ јегарски Јероним богомудро поучава: „Ваистину је Свето Богојављење као други потоп, потоп љубави и благодати Божје, за духовно спасење човеково и његово поновно увођење у рај. Христос просветљује свет и излива светлост у душе наше. Долази к Јовану Претечи да се крсти на реци Јордану пошто је прошло тридесет година од рођења Његова, држећи у свему Закон, хотећи да покаже људима да је „Бог у телуˮ, да је истинити Син Божји, и „једносуштан Оцуˮ Онај о Коме су Пророци са носталгијом пророковали и о Коме су са многим очекивањима проповедали. И иако Христос није имао греха, будући безгрешан, да би у свему испунио Закон, дошао је на Јордан да се крсти од Јована. Бесмртан у односу на човечанство и своје Божанство, долази и облачи се у смртност грешнога света и тако Богојављење јесте када Христос креће на пут ка Голготи.ˮ     Богослужбене особености празника Светог Богојављења   Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер Родитељ (Отац) гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио слава Теби! (тропар)   Након издвајања спомена на Рождество Христово из двојединог празника свих јављањâ  (επιφάνεια) Божјих, дошло је и до богослужбене поделе из које имамо посебно богослужење Рождества , а посебно Богојављења. У оквиру службе Рождества сачуван је и спомен поклоњења мудраца, док је богослужбена успомена на прво чудо Господње у Кани Галилејској готово ишчезла. У службама празникâ Рождества и Богојављења имамо трага о њиховом заједничком прослављању. Тако нпр. на деветом часу у навечерје Рождества у једној стихири појемо: „Клањамо се Рождеству Твоме Христе: покажи нам и Божанска твоја Богојављењаˮ. Или у трећој стихири на Господи возвах појемо да је „Господ васцелу твар просветлиоˮ,док на Богојављење појемо: „данас се васцела твар просветљује.ˮ У једној од молитава великог водоосвећења читамо: „Својим рођењем осветио си девојачку утробу, свако створење слави Тебе који си се јавио.ˮ  Сâм поредак светог богослужења на Богојављење сличан је са поретком богослужења на Рождество. Тако и у навечерје Богојављења имамо служење јутрења, Царских (великих) часова, Литургије СветогВасилија Великог  која почиње вечерњим богослужењем. На крају Литургије у навечерје празника постоји посебна заамвона молитва:   Освети изворе вода, Источниче живота нашега, Господе Исусе Христе Боже наш, Који си учинио да освећена вода буде избављење заробљеника, отпуштење дугова, опроштај сагрешења, бања поновног рођења, дар усиновљења, одећа непропадљивости. Њоме просвети и спаси народ свој, Боже наш који си се јавио, и удостој нас да са чистом савешћу и у радости дочекамо пресветли празник јављања Твога. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Твојим Оцем, и Пресветим и Добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.    На сâм дан празника имамо служење великог повечерја са литијом, јутрења и Свете Литургије на крају које освећујемо по воду по чину Великог водоосвећења.    Велико освећење воде    Главна богослужбена особеност Богојављења јесте управо савршавање чина Великог водоосвећења. Овај чин се савршава у навечерје празника, након Василијеве Литургије, као и на сâм дан празника након Златоустове Литургије. На питање да ли постоји разлика између ова два водоосвећења, одговор даје Проф. др Јоанис Фундулис: У оба случаја врши се потпуно иста служба с једином разликом што се пролог велике молитве освећења, значи «Тројице, надсуштаствена...» до «(...)непрестаним страхопоштовањем, у скрушености вапијем Ти...», чита само на сâм дан Богојављења, док уочи празника молитва почиње од «Велики си, Господе...». У књигама ово изостављање «пролога» није предвиђено («читање у себи», које је забележено у појединим типицима само је покушај компромисног решења или заташкавања ствари), међутим оно бива по неписаном предању, које је старије од поретка који је забележен у књигама, јер пролог није садржан у многим и старим рукописима, а неки који га поседују бележе: «Ову молитву не говоримо (рукопис Атинске Националне Библиотеке 670)», или: «Нисмо примили из Црквеног Предања да се ова молитва говори; ако желиш, говори је, ако пак не желиш, почни од «Велики си, Господе...», изостављајући је по правилу (Атински 663), или «Истина је да ову молитву(...) неки читају, а да се она у Великој Цркви не чита, него свештеник након јектеније и горе поменуте молитве («Господе Исусе Христе, Јединородни Сине»...), велегласно оглашава: «Велики си, Господе...» (Св. Саве Јерусалимског 367). Овај «пролог» пак није чак ни молитва, него славско величаније празника, које је задобило данашњи изглед након многих преправки и усклађивања, и које је првобитно говорено само уочи празника, а коначно је правилно преовладало да се говори само на дан празника. Додавање овог величанија чини службу торжественијом, али уопште не мења њену суштину за коју, као што смо видели, представља каснији и уметнути елеменат. Према томе, освећење воде уочи празника Богојављења и на сâм празник је у оба случаја потпуно исто, «велико освећење». Неки пак тумаче да се прво освећење воде врши у спомен на крштење катихуменâ, док се друго освећење, на сâм дан празника, врши у спомен на крштење Христово. Многи типици у старини помињу само једно освећење воде и то у навечерје празника, то помиње и грчки типик синајске библиотеке: „Не врши се поново освећење воде! У типику патријаршијске библиотеке у Јерусалиму, читамо: ви треба ово да знате, да се у типику Велике Цркве једном прописује освећење воде, и то само на вечерњу, јер се Христос једном крстио, а не двапут!ˮ[2] Чин Великог водоосвећења почиње појањем одређених тропара:   Глас Господњи на водама, узвикује говорећи: Приступите, примите сви Духа премудрости, Духа разума, Духа страха Божјег, јавившег се Христа. Данас се освећује природа водâ, и раздваја се Јордан и своје токове зауставља, гледајући Господа који се крштава. Као човек дошао си на реку Христе Царе, и хитао си добри да примиш крштење слуге из Претечеве руке, а ради наших грехова, Човекољубче.   Слава; и сада… Ка гласу вапијућег у пустињи: „приправите пут Господњиˮ, дошао си Господе, обличје слуге примивши, за крштење молећи не учинивши греха. Видеше Те воде и уплашише се; уздрхта Претеча, и повика говорећи: Како ће свећњак осветлити светлост? Како руку да положи слуга на Господара? Освети мене и воде Спаситељу, који узимаш грехе света.   Након ових тропара следе три старозаветна чтенија из књиге Пророка Исаије, као и новозаветна чтенија из прве посланице Коринћанима Светог Апостола Павла, и Светог еванђеља од Марка. Након свих Светописамских читања следи велика јектенија у којој су садржане и посебне прозбе у којима се узносе молитве за воду која се освећује, али и за све оне који ће као благослов користити ту освештану воду. Потом презвитер чита три молитве у којима призива благодат Светога Духа да сиђе и освети воду. Презвитер се у трећој молитви усрдно моли да Свети Дух води подари благодат искупљења, благослав Јордана, и да је учини извором бесмртности… Након ових молитава за време појања празничног тропара презвитер благосиља часним крстом  воду крстообразно, погружавајући притом часни крст усправно у воду и уздижући га из воде. За време трећег појања тропара презвитер кропи светом водом народ. Приликом уласка у храм поје се самогласна стихира:   Опевајмо верни, величину Божјег добротворства према нама: јер због наших грехова поставши човек, очишћује се, као и ми, у Јордану: Он једини чист, и нетрулежан освећује мене и воде, сатирући главе невидљивих змија у води. Стога, браћо, захватимо воду с весељем, јер се онима који је са вером захватају, невидљиво дарује благодат Духа, од Христа Бога и Спаса душа наших.   И сâм чин се завршава читањем благодарственог 33. псалма у коме благодаримо Господу за све што нам је подарио. На крају је важно нагласити да освећење воде на Богојављење (по чину великог освећења), или било које друго освећење (по чину малог освећења), не представља некакав пагански чин, већ благословени обред преко кога нам се дарује благослов Божји, а који своје утемељење налази у литургијском опиту цркве и сведочењу да је призив творевине да буде „испуњена сваком пуноћом Божјом“ (Еф. 3.19) . По учењу наше Цркве, Оваплоћени Син Божји, благоизволео је да се крсти у Јордану од Јована Крститеља, и кроз Његово крштење сва твар бива освећена и препорођена. Господњим јављањем на Јордану, сва творевина постаје оживотворена (постаје поново добра), баш онаква какву је и саздао Бог и како је одредио да буде у почетку „када се Дух Божји дизаше над водом“(1.Мој. 1:2). Стога, употреба освештане воде искључиво мора да буде саображена литургијском животу будући да се преко ње излива благодат Божија на све оне који је са страхом Божијим узимају. Главне особености на Светој Литургији, јесу празнични антифони, који су саображени тематици празника Богојављења. Затим посебно входноје, док трисвета песма бива замењена крштенском песмом „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукостеˮ. Уместо достојно поје се ирмос девете песме празника. Као причастен поје се стих „Јави се благодат Божија, спасоносна свима људимаˮ(Тит. 2, 11). Посебно треба издвојити заамвону молитву празника:   Неизрецива је доброта Твоја према нама, Господе Боже наш, јер си благоволео да се Јединородни Син Твој очовечи од непорочне жене. И да по свему осим греха постане једнак нама, и да као човек буде крштен од Јована Претече нас ради, премда није имао потребу очишћењем него је примио крштење да освети природу водâ, а нама да подари поновно рођење водом и Духом, како бисмо познали Тебе, беспочетног Оца, и клањали се Теби као Ономе који је гласом са неба назвао Крштаванога Сином својим љубљеним, и славили Пресветога Духа који је сишао на Њега и открио Га Крститељу Његовом. Запечативши и помазавши и нас истим Пресветим Духом, кроз наше крштење, учинио си нас заједничарима Христа Твога. Не лиши ни нас грешне тога Духа, него нас Њиме оснажи и укрепи против сваке зле силе, род наш Православни укрепи против сваке тираније и све нас уведи у Царство Твоје, да се и у нама прослави Пресвето Име Твоје, и Јединороднога Сина Твога, заједно са Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.   Међу знаменитим химнографима који су састављали службу Богојављења, посебно треба издвојити: Св. Јована монаха, Св. Германа Цариградског, Анатолија, као и знаменитог Јована Дамаскина и Козму Мајумског. Празник Богојављења има пет дана претпразништва и седам дана попразништва.    Јавио си се данас Васељени Господе и светлост Твоја обасја нас који Ти певамо: Дошао си и јавио си се, Светлости Неприступна. (кондак).     катихета Бранислав Илић       [1] Из синаксара на празник Светог Богојављења. [2] Проф. Лазар Мирковић, Хеортологија, стр. 109, Београд 1961. године.   ИЗВОР: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота  

Специјална емисија о богослужбеним особеностима празникâ Богојављења и Сабора Светог Јована Крститеља (АУДИО)

Празник Богојављења називамо јављањем, епифанија (грч.επιφάνεια) или теофанија(грч. Θεοφάνια). Латини су пак овај колективни празник назвали festi-vitas declarationis, manifestationis, apparatitio. Сви ови називи, као и историја празника потврђују да је првобитно посвећиван успоменама јављањâ Господа Исуса Христа: Његово рођење , поклоњење мудраца са истока, Његово Крштење руком Светог Јована Крститеља, као и сва Његова чудâ у којима је опитно показао своју Божанску силу која се изобилно изливала. Назив Богојављења, проистиче и из сâмог центра празника, јављања Пресвете Тројице приликом крштења Господњег у водама јорданским. О свим богослужбеним особеностима навечерја Богојављења - Крстовдана, празника Богојављења и празника Сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег, са посебним нагласком на чин великог водоосвећења, послушајте у специјалној емисији Радија Беседе. Гост овог издања специјалне празничне емисије био је катихета Бранислав Илић.        Извор: Радио Беседа

Зов прошлости

Знаш ли како сам тада лепо живео? Није било шефића да ти дишу за врат, био само један политичар на телевизији. Од своје плате сам могао да решим рачуне и целу породицу да одведем петнаест дана на летовање. А сада? Погледај ме сада. Без посла десет година, проблеми са срцем... Жена ми матора, болесна, деца отишла. Пијем најгору ракију у селу, завијам дуван у папир, као да је инфлација. А некад... Некад се живело, моји момци, некад се живело...“ Давору је увек непријатно кад његов ујак  започне свој монолог о прошлости. Није ни свестан да му се момци смеју иза леђа. А као за баксуз, ујка Раде увек посети своју стару кућу кад Давор организује неко дружење или пијанку. „А девојке, јел' било девојака у то време?“, тобож озбиљно пита Пеца. „У нашем друштву је увек било девојака, а не овако... Шта је ово, кад год вас видим, све момци, где су вам цуре? Боже мој, како је било лепо бити момак у оно време... Сећам се, кренем возом за Трст по фармерке... А у купеу  две девојке, Словенке...“ И наставља Раде своју причу, испијајући чашице ракије и пушећи цигарете којим га нуде момци. Сећао би се разних детаља, рецимо,  како је тад набавио плочу Дип Парпла, или како је девојка из Љубљане имала белег тик испод доње усне и како су јој груди биле меке, а нагласак смешан. Сетио се и да је носила хипи симбол мира обешен око врата и уживао је у тим сећањима, загледајући  насмешеним очима некуд горе, као да сећања тамо бораве. „Како се звала?“, упита неко. Раде облиза усне и намршти се. „Да ли ... Аника? Не... Није...“  И тад схвати да се не сећа ни како је изгледала.  Не сећа се чак ни како се прича завршила. Зашто ју је онда и започео? Одмах затим замоли за још једну цигарету и препусти причу момцима.  Они су тако млади, тако лепи и снажни. Очи им нису уморне, кожа им није груба, покрети су им лагани, неоптерећени костобољом. Осмеси су им широки, из уста им се осећа мирис  жваке и алкохола, а не трулеж зуба. Они би толико тога могли, само кад би знали, кад би заиста живели и уживали. Раде је чуо да неко планира да ради на хрватском приморју, те се похвали како је и он као младић тамо радио једно лето. Целу плату је потрошио за три ноћи, док је частио госте ресторана на сплитској риви.  „Биће да и данас то препричавају браћа Хрвати... Има ли педесет година од тада?“, упита Пеца подругљиво.  Ајд не лупетај, па... то је... па... има неких тридесет  година... “ „Само?“ „Чек.. То је било пре него што сам упознао Јовану... Знам! Седамдесет пете... значи...“  „Па педесет година!“ Прснуше сви у смех. Само је Давор пришао ујаку, сео пред њега и  потапшао га по рамену. „Ујко, ти рече да имаш ону утакмицу да гледаш?“, рече добронамерно. „Коју... ко...?“ И  тад Раде схвати. Нису се смејали са њим, смејали су се њему. Мислио је за себе да је кул ујак који разуме младалачки живот и шалу. А у ствари су га сматрали смор маторцем који прича о праисторији. Можда су га сматрали и алкохоличарем. Можда је то заиста и био. „Момци, идем да гледам Бајерн... лепо се проведите вечерас...“, Раде устаде и попи ракију на екс. Цигару није угасио, пријала му је цигарета са филтером. Испушиће је на путу до куће. „Седи, Ракс, попиј још коју ракију!“, добаци један момак. „Доста ми је... Нађите неке цуре вечерас...!“ „Да нађемо и за тебе?“ Али Раде је већ изашао. Сијалица на ходнику је осветљавала трошну кућу. У доњем дворишту стајао је срушен чардак. Сестру није брига, а он нема пара. Њихова породична кућа ће ускоро пропасти. Пијанке младог Давора су једина и последња сврха ове куће. Ту је провео детињство. Ту се свађао са строгим оцем, Бог да му душу упокоји. Тек кад је и сâм постао отац, Раде је схватио на које муке је бацао родитеље. У тој кући су свирали хармоникаши кад се он женио и кад му се сестра удавала. Ту је отац скончао и мати проводила дане, жалећи се и јадикујући због усамљености. Иако ју је сваки дан посећивао. Ето, ту где стоји овај шут од срушене пушнице, ту је некад била најлепша ружа коју памти. Ружа коју је његова мајка годинама неговала и даривала комшијама.  Раније је помишљао да сестрић можда доводи девојке у стару породичну кућу али у то више не верује. Кућа је у лошем стању, а ове нове генерације само желе да се што пре напију и забораве живот. Тешко им је да нађу девојку која би тежак живот делила са њима. Пред кућом непокошен прелаз.  Кад и зашто је изгубио вољу? Да је у питању старост, срце? Разочарење? Коса  му је неошишана, брада необријана и бела. Обучен је у дроњаву тренерку и дукс поцепан на неколико места  Зашто је обуо папуче? Лето се завршило. Стопала су му хладна. Светлост бандера једва осветљава тротоар. Кад је био млад није ни било тротоара. Само земљан, утабан пут. Кад падне киша – блато. Па опет је са великом пажњом гланцао ципеле и облачио звонцарице. У омладинском дому је играо, скоро без престанка. Био је тридесет година млађи и тридесет кила мршавији. Његова жена је била лепотица. Имала је тај враголаст поглед и благо раздвојене секутиће. Носила је хаљину са предивним, дубоким изрезом и неку јефтину наруквицу. И ништа више. Кад ју је упознао, играла је боса уз песму „Бијелог дугмета“.  „Дуг је пут, удрите коњи моји...“   А она плеше, сама, прелепа и дивља, као да је нико не гледа. Глас јој је био баршунаст, а нокти, иако кратки, лакирани у црвено.  Таква је била кад ју је упознао. А сада га дозива промуклим гласом из постеље.  „Можеш ли ми додати воде?“ Сасвим је седа. Боре су јој тако дубоке, а око очију су јој кесе подочњака. Своје секутиће заменила је вештачком вилицом која стоји на столу поред ње. До врата је прекривена  дебелим ћебетом али Раде зна шта се испод ћебета налази. Уморно, кошчато тело окружено млитавим месом. Ни трага од некадашње бутине коју је љубио, ни трага од разиграних ногу. Само умор, болест и старачке пеге. На телевизији је био неки амерички филм који је гледала. Само једна сијалица на лустеру је радила. Било је загушљиво. Смрдела је влага, дим цигарете и мирис пржене масти који не напушта зидове старих кућа. Раде је пустио да воде отече. Ипак је била сасвим бела. Кад јој је пружио чашу, она се усправи, мало отпи, па узе вештачку вилицу са стола и убаци је у чашу . Раде се намршти и седе.  На телевизији је била нека напета сцена јурњаве колима. Чинило се да се филм ближи крају. "Сандра је звала.“, рече жена промукло. „Маја је добила јединицу из математике и није им рекла. Сандра прави велику пометњу око тога. Рекла сам јој да се опусти, све је то за децу.“ После пар тренутака, жена се опет усправи и осврну се ка њему.  „Не знам зашто се Петар не јавља никако. Хоћеш ли га, молим те, ти назвати? Да не испадне да ја сваки пут зовем?“ Причала је веома споро. „Не зове – не зове. Зна се ко је млађи!“ „Дете ти је..."  „Дете има тридесет пет година... Какво дете, Јована? Знаш ли ти колико смо ми стари?“ Жена уздахну, па опет положи главу у јастук.  „Требало би лек да попијем.“, рече.  Раде устаде, приђе старом регалу и отвори фиоку. Тамо је била пластична кутијица са двадесет једном преградом. И свуда су биле таблетице. Седам дана, три пута дневно. Пустио је воду да тече. Али она је свакако била бела. Дао је жени таблете. „Сачекај док се вода мало смири... Сад је мутна...“  „Раде... Неће се смирити... Просто је мутна...“  Стављала је у уста таблету за таблетом и тешко гутала воду.  „А што мораш тако да гуташ воду?!“, он повика.  Јована га погледа зачуђено.  „Ка... како?“ „Сувише гласно! Некад мислим да то намерно радиш! Гут- гут- гут...“, имитирао је звук гутања. „Зашто? Звучиш као стара баба!“ Јована одговори својим гласом, толико промуклим да је звучало као да је боли док прича: „Али ја јесам стара баба...“ „Па то ли је!?“, он лупи длановима о бутине. „Сад ћеш да се сажаљеваш! Сад ћеш да плачеш над својом судбином! Сад ћеш сваку своју причу да почињеш својим унуцима и тиме какве су им оцене и тиме каква им је пробава и колико су пута данас срали! Јер си баба и умрла би ако те твоја ћерка или син не назову и ти никакав живот немаш мимо њих! Је ли тако, стара, болесна бабо!?“  Јовани засусише очи.  „Зар ти не волиш своју унучад?“ „Волим их, али не живим кроз њих! А шта је, сада ћеш и да плачеш, јер то бабе раде!“, рече Раде, окрену се и пође. Али Јована повика силно: „Не!“ , стргну са себе дебело ћебе, спусти једну ногу на под, а потом полако, немоћно, поче да устаје. „Ти си деда! Ти си стар! Ниси више ни млад, ни луд! Ти више не можеш колико си могао! Не можеш да играш, ни толико да радиш, ни толико да планираш и сањаш! То не значи да мање вредиш! То не значи да не можеш да се радујеш животу и да видиш лепоту у њему!“ „Какву  лепоту!?“, урликну Раде. „Какву лепоту!“, подиже у бесу сто и преврну га. Распуче се чаша. „Шта је преостало? Немам снагу! Немам лепоту...  немам здравље! Немам ништа! Примам социјалну помоћ, једем смеће, не могу да... не могу да  теби пружим нормалну здравствену негу!“ Он заплака. „Није до тебе...“  „Ништа није до човека кад је стар... Да сам другачије живео док сам био млад... Да сам се негде друго запослио, не бих рано остао незапослен... Не бих се одао пићу... Не би ме син замрзео... А сада и ти умиреш... “  Раде клекну и загрли жену око стомака. Повика из свег грла и заплака се. „А ја не могу ништа да урадим!“ *****   „Некада давно, ја сам теби грејао ноге, сећаш ли се?“, шапутао је Раде у кревету.  „Наравно.“ „А сад нико ником не може ноге угрејати.“ Засмејаше се. Раде јој се загледа у очи.  „И даље имаш поглед у који сам се заљубио.“  „Романтика!“, засмеја се Јована. „Боже, дуго нисмо једно другом рекли нешто романтично... Све би звучало глупо и наивно... Ваљда је то тако кад проживиш пакао с неким...“ „Ипак... изузимајући неке ствари... Био је то леп пакао, није ли?“ „Јесте... Људи сањају о рају кад се венчају... Ни не знају да су само одабрали сапутника за муку. Неког да те насмеје и помогне кад....  Ма, ш-шта радиш!?“ Раде се завукао под ћебе и пољубио је у бутину.  
  ****   Телефон звони.   „Хало? Здраво, сине...“, Јована се полако усправи. Чује се нека музика из спаваће собе. „Ма ниси  ме пробудио... Ево баш сад доручкујемо... Да... А добро, увек исто... Није лоше. Добро је и тата. Како сте ми ви? ... Ма нисам зубе ствавила, па другачије звучим... Наравно, не мораш се уопште најављивати! Ово је увек твој дом! ... Да... да... е, баш ми је драго. Ајде, видећу ја да замесим колач са вишњама за Маријицу моју малу, она тај воли, да се... ма могу толико за унучицу моју... ма само ви дођите... добро, нећу... ма само ви... е, добро!“ Спустила је слушалицу. Раде није поред ње. Раније се пробудио. Чује се музика.  Изнова и изнова се понавља неки део песме. „Рекла сам ти да тај грамофон не ваља, баци га!“, повикала је Јована. „Прескаче игла!“ Она се усправи и полако, немоћно, смести стопала у папуче. Придржавала се за намештај и зидове и кретала ка спаваћој соби. Тамо је Раде седео на столици, а глава му је  клонула на страну. Цигарета му је догорела до прстију и угасила се. На старом грамофону вртела се плоча, а игла би се изнова враћала на један те исти делић песме „Бијелог дугмета“. Раде је био осмехнут. Као да је, најзад, сустигао и ухватио неки посебан  тренутак и учинио га вечним.                                       Аутор: Марко Радаковић              

.............

.............

 

ПОЖЕЛИ ЖЕЉУ НА БОГОЈАВЉЕНСКУ НОЋ И ОНА ЋЕ СЕ ИСПУНИТИ!!!!

Вероватно виђате овакве и сличне наслове по новинама и друштвеним мрежама. Наведено веровање нема никакав основ у хришћанству. 
Уколико нешто желимо, ми се трудимо да до остварења те жеље дође и за то се молимо Богу. За остварење наших жеља је потребан наш напор и Божија помоћ, а пре свега потребно је да је оно што желимо на наше добро и на добро наших ближњих. 
Бог није бунар жеља. Уколико га тако доживљавамо наша вера је слаба и себична. Тешко да се може и назвати вером. Неће нам ништа сâмо од себе пасти са неба. Бог свакако дарује људе многим добрима иако они то и не заслужују, али поуздати се у „моћ“ датума и у моћ наше личне жеље, а независно од воље Божије, то није ништа друго до гордост. Зато истичемо „да буде воља Твоја“ и следујемо Христовој молитви „али не како ја хоћу, него Ти како хоћеш“(Мт.26,39).
Смешна је и сама помисао да ће девојке у отвореним небесима угледати, као у теофанији, лик онога за кога ће се удати. Такође, не постоји нешто што су „некрштени дани“. Не треба да памтимо сан који смо сањали на богојављенску ноћ. Тешко да нам је тај сан сам Бог послао. 
Шта јесу православни обичаји?
Раније су особе које су се спремале (оглашени) биле крштене на данашњи дан, да би се сутра, на Богојављење, причестиле. Пливање за Часни Крст се не одржава да би срећа пратила целе године онога који први доплива до крста. Пливање подсећа на прве хришћане крштене у рекама, језерима, итд. Пливање је и мали приказ хришћанског подвига. За крст је потребна храброст и спремност, одважност и способност, љубав и пожртвовање. То је потребно док свако од нас носи свој животни крст, то је потребно онима који пливају за Часни Крст. Сви хришћани – кростоносци треба да померају своје граница ка Горе. Зато је непримерно да у пливању за Часни Крст учествују особе које не увиђају важност и симболику тог дела. 
Освећену воду користимо у случају телесних или духовних болова, уз чврсту веру и молитву. Дакле, ни света вода не делује механички и магијски. Христос је за време Свог живота често исцељивао и говорио: „Вера твоја спасла те је“, или питао: „Верујеш ли?“. На жалост, сведоци смо погрешног схватања ове светиње, па имамо случајеве да људи узимају велике количине воде као лек који делује независно од њихове вере и живота. Да не помињемо оне који узимају свету воду да би им неко други у њој „бајао“. Боље да је ни не узимају. 
Не чекајмо поноћ 18. јануара да отвореним небесима кажемо своју жељу, рецимо своје жеље Богу кад год желимо и Он ће нас у сваком трену чути и одговорити у мери наше вере и труда.
Не гурајмо се и не понашајмо неприлично док свештеници деле освећену воду јер нас не спашава вода, но Бог, у мери наше вере и љубави.
И прославимо Тројичног Бога у радости сутрашњег празника.
Радујмо се јер Бог се јавио и јавља се људима!  

.............

.............

Светотајинско богословље: Света Евхаристија као центар хришћанског живота - трећи део (тридесет осма емисија)

Ако би се све тајне вере хришћанске, све тајне Новога Завета, Завета Богочовека Христа, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна – света тајна Евхаристије, Света Литургија Цркве. Она нам објављује и даје васцелог Господа Христа у свом чудесном богатству и раскошју Његове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског тела, које је Црква. Тајна нашега спасења најбоље се остварује у светој Литургији која се јавља центром целокупног црквеног живота. То је тајна над тајнама, темељ и круна живота сваког православног хришћанина, у којој ми на један тајанствен и савршен начин спознајмо сâмога Бога и своју духовну реалност. Божанствена литургија је пре свега дар Божије љубави кроз који ми општимо и заједничаримо са Богом, и такође отварамо и врата Царства небеског. О овој небоземној и спасоносној Тајни говорили смо у тридесет осмој емисији "Светотајинско богословље".    Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић   Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО    

Презвитер Игор Игњатов: О преподобном Серафиму Саровском

Поводом празника преподобног Серафима Саровског, у Јутарњем програму смо разговарали са презвитером Игором Игњатовим о животу и најзначајнијим духовним поукама овог великог подвижника и светитеља наше свете Цркве.   Извор: Радио Беседа
 

Отачки недељник (е.28): бл. Теодорит Кирски - Вечно царство Сина човечијег (Дан 7,9-14)

Ова епизода је посвећена Старом завету и у њој је приказан одељак из 7. поглавља „Тумачења књиге пророка Данила“ од бл. Теодорита Кирског (око 393-458.). Аутор: вероучитељ Ненад Весић, Рума.

.............

.............

Специјална емисија о богослужбеним особеностима празника Рождества Христовог - Божића

Рождество Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности, а по богомудрим речима Светог Јована Златоуста, празник Рождества Христовог јесте мајка свих празникâ. Богослужење празника Рождества Христовог богато је дивном химнографијом кроз коју прослављамо Име Божје и Његову неизмерну љубав коју је изобилно показао према роду човечјем пославши у овај свет Сина свог Јединородног. О свим богослужбеним особеностима Божића у специјалној емисији Радија Беседе говорио је катихета Бранислав Илић.  Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе.  
×