Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

  • entries
    61
  • comments
    99
  • прегледâ
    88727

О блогу

Minjoni pisani na razne teme po elektronskim medijima

Entries in this blog

Blaža Željko

Sledeći tekst pisan je kao primedba na pitanje forumaša u jednoj temi a koje je glasilo:

"A šta bi se desilo da Juda nije izdao Hrista? Sva proročanstva bi pala u vodu..?"

Ispred svega dobar početak za neku raspravu dao je otac Zoran Đurović rekavši: "Никаква предестинација. Ни у случају Јуде. Једноставно, пророштва су хронике."

S ovim u vezi skromnog sam mišljenja:

Proročanstva nisu sudbinska podešavanja budućnosti, niti njihovo prosto obelodanjivanje ili pronicljivo sagledavanje od nekog visprenijeg uma. Gospod, koji je iznad vremena, baš kao novinar sa lica mesta, govori nam i o dešavanjima sa Strašnog Suda; ali i kroz proroke iz starina upravo On objašnjava šta se sve dešavalo (perfekat) u istoriji iz te Njegove perspektive već završene istorije, nadistorije - jer je On i na njenom početku i na njenom kraju! Bog nam daje sliku, prepričava nam, kako se sve ova životna drama zvana čovek odvijala do u detalj i konačno kako se završila, a proroci i mi, iz našeg istorijskog vremena, to doživljavamo kao nešto što tek treba da se desi! U stvari nas radi, radi običnog i konkretnog čoveka svakog vremena, Gospod iz sažaljenja, i radi pomoći u našoj orijentaciji u vremenu i prostoru, daje svima nama uvid u istorijske tokove koje mi nazivamo proroštvima. On ih sagledava u celini jer je nadvremen. A u istoriji, uslovljenoj vremenskim tokom, dešavao se ničim uslovljeni spontani život ...sa Hristom ili bez Njega

Stvorivši čoveka Bog je svoju svemoć ograničio na istorijsku spontanost; vezao je sebi ruke i ponaša se u svim momentima primereno nama kao stvorenima u materijalnim, istorijskim i vremenskim okolnostima i datostima, i nikada ne zloupotrebljava svoju silu i svemoć da bi se šepurio i izigravao nekog siledžiju i dokazivao snagu! On je blagi roditelj i prijatelj koji vas poštuje licem k licu; jedan na jedan! Gospod se ne pretvara da ne zna gde se sakrio Adam posle greha, jer Bog nema potrebe da glumi, već iz uslovljenosti "slobodne i neprisiljene ljubavi" On "istinski ne zna" (jer su to naša fizička i vremenska pravila) gde se sakrio Adam!
Naravno da kao Bog sve zna, to će svako reći i neće pogrešiti .... ali je, ponavljam, On sebi u toj spontanoj ljubavi vezao ruke i ušao u naše okvire i zakone kojima smo uslovljeni, ne želeći da bude ništa više od prijatelja, brata ili roditelja; a prijatelj se ne skriva iza grma; ne viri i ne čeka na vašu grešku da bi vam posle trljao nos sa njom. Uostalom i sam je rekao, kao Bogočovek, da Njega jedino iskreno prijateljstvo, sažaljivost i sinovska ljubav interesuju kod čoveka!  On je naravno kao nasuštastveni Tvorac svega, koji je rečima izgovorio postojanje, moćan da migom volje ugasi to postojanje! Ali On to neće zato ŠTO JE DAO REČ! Tu Reč je kasnije poslao da se rodi kao Čovek. Njegova Reč Ga obavezuje jer On poštuje zavete koje je dao, slobodu koju je poklonio živim umnim stvorenjima. Njegova, uslovno rečeno, "istinska nemoć" i ishodi iz Njegove vernosti datom obećanju i poštovanja onoga što jedan drugom (čovek i Bog) obećamo! Ako ja odstupim od onog što Mu krštenjem obećam ...On je nemoćan da me spreči u mom padu jer je naš odnos na prijateljskim osnovama; na poštovanju jedan drugog kao Otac i sin, kao dva brata ili dva dobra drugara. Na tim osnovama koji su životni zakoni i pravila je osnovao svet ... vezao sebi ruke.
Blagi Hristos je isti Gospod i u Raju pre Adamovog pada i kasnije kao Bogočovek Spasitelj. On ne narušava istorijske tokove niti događaje, ni dobre ni loše, osim ako Ga Crkva i ljudi ne mole za to ...ali i tada nam biva po našoj veri a ne po Njegovom silovanju prirodnih zakona. U toj spontanosti i đavo ima vlast na zemlji "koja u zlu leži", što je i sam Gospod rekao: "Bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije baci u pakao.." I konačno, Gospod dolazi kao Bogočovek, kao sveštenik, u naše zakone i okvire da, opet spontano, preotme ljudski rod iz čeljusti đavola i smrti u koju smo sami naivno upali!

(s ovim u vezi jedna mala uzgredica o kojoj sam mucao nešto u jednom drugom blogu)
Gospod dolazi (rađa se) kao čovek; ulazi u vremenske okvire i time zbunjuje đavola. Zbunjuje i Anđele (angeli udivišasja) ali zbog ozbiljnog zadatka koji je pred Njim, ni oni ne pokazuju glasno svoju radost da se onaj ludak i čovekoubica ne bi dosetio (u ovom spontanom svetu u kom đavo ima vlast) i odustao od ubistva Bogočoveka! U tom slučaju ne bi bilo ni Vaskrsenja. Ceo stari zavet sa dosta opreza o Hristu govori ne kao o Bogu već tajnovito kao o značajnom čoveku, Mesiji, "koji će se roditi od žene" ... kao o "vođi Judeja" ..."pastiru koji će napasati narod Izrailjev" ..."o poreklu koje se ne da iskazati" - ali niko od proroka (tj. sam Gospod kroz njih) ne spominje i Njegovu drugu prirodu slivenu sa ljudskom! Toga radi i Jevreji nisu razumeli ko im dolazi; čekali su (i još čekaju) "čoveka" vođu koji će ih povesti ...ne znam gde već! (Religioznost Judeja bila je previše pritisnuta nacionalnom čistotom i politički teškom realnošću okupacije, pa su u liku Mesije očekivali zemaljskog oslobodioca od rimske čizme. Najbolji dokaz za to je traženje Varave koji je dizao "bunu u krvi" .) I njima je Gospod tek nagoveštavao svoje nebesko poreklo iz navedenog razloga da se između ostalog i đavo ne bi dosetio i odustao od prevažne smrti Gospoda na Krstu. Sam Gospod daje ovome potvrdu upravo pred samo stradanje (Parafrazirano): "Zar mislite da ne mogu pozvati dvanaest legiona Anđela ali ja sam i došao za ovaj čas".. Taj pristup je deo jedne divne strategije u borbi za palu ljudsku vrstu.
Đavo je slepac u svojoj mržnji! On ne prepoznaje u Hristu i Boga jer je u isto vreme i jeretik koji ne shvata da Bogočovek ima dve prirode. Samo oni koji su "čista srca" mogu videti Boga ("blaženi čisti srcem jer će Boga videti"); a oni koji su grehom zaprljani to ne mogu. Greh ubija dušu i sposobnost bogoviđenja. Kud i kamo je u tom slučaju đavo manje sposoban da prepozna ko je u stvari Hristos. Samo Duhom Svetim prosvećena Crkva vidi preobraženog Hrista; samo Duhom Svetim se u Hristu prepoznaje Bog - nema drugog načina. Samo Duhom prosvećen čovek (crkven) može da kaže Hristu: "Gospode"! Bez Duha Svetog sve je primitivno, odvratno nisko, podlo, ograničeno, pomračeno i slepo.

Đavo je zbunjen, u siromašnom drvodelji naslućuje naobičnu i snažnu ličnost ali nije ni blizu da razume ko je Hristos. On (đavo) je sumnjičav jer dobro poznaje pisma i proroštva ali po prirodi stvari ne može znati Boga! On sluti, jer i sam samo veruje (što svedoči i Spasitelj: "I đavo veruje ali drhti.."), da je Hristos ozbiljan igrač, upravo "obećavani Mesija" i s toga, tretirajući ga kao naročitog Božijeg poslanika (opet samo kao čoveka ..kao jednog u nizu poslanih proroka) provocira ga poznatim kušanjima u pustinji kao što je i uspeo mnoge pre Hrista da nasamari. Nudi mu kao čoveku sva blaga ovog sveta ("koja su njemu predana" svedoči Jevanđelje) samo da prizna njegovu vlast i pokloni mu se! Tu ga Gospod, govoreći kao ljudsko biće, do kraja sluđuje i kaže (prafrazirano): "Bogu svome jedino se klanjaj i Njemu jedinome služi"! (Матеј 4; 3 - 11) Ovaj odlazi u uverenju da je reč o običnom čoveku! Ni njemu kao ni ikom drugom, pa ni Anđelima osim samom Bogu, pojam Vaskrsenja nije bio poznat. Niko stvoren ne može sam od sebe da ima život pa ni da Vaskrsne; ne može o tome čak ni da zna ništa, đavo pogotovo. Samo Život može da pocepa smrt do samog korena i da ostane netaknut njome i Život je došao u ljudskoj prirodi. Đavo čak Hrista više puta naziva "svecem Božijim" ...dakle samo čovekom jer ne vidi Boga! Vrlo je oprezan Gospod tada gde i šta će reći u toj prevažnoj strategiji protiv opakog ludaka u uslovima gde se život odvija spontano, jer samo tako, poštujući sva pravila vidljivog i materijalnog postojanja, poštujući ličnosnu slobodu koja određuje ljudski život, mora biti spontano i uvek iskreno pljuvan, ponižavan, sramoćen i najzad ubijen da bi punopravno, kao Vladar života, Vaskrsao i validno pocepao Adamov ugovor sa đavolom. Tek Vaskrsenjem Gospod se otkriva u neizrecivoj slavi i sili i đavo tek tada shvata s kim se kačio ali kasno - carstvo mu je srušeno.

Samo kroz liturgijskog Hrista Bog pokazuje svoju svemoć (preobraženi čovek) isceljuje ljude, izgoni demone, hoda po vodi, prolazi kroz vrata! Mnogi svetitelji to isto čine samo u Hristu i kroz Hrista... samo u Duhu Svetom i sa Duhom Svetim! Samo u Bogočoveku prestaju da važe uslovljenosti zemaljskim pravilima i zakonima - nikako van Njega. Mimo Njega, u stvari mimo voljnog idenja za Njim, sve je raspadanje u neprestanom vrzinom kolu besplodne realnosti, sitnih pakosti, zločina, umiranja na sve iskrene načine koje nisu prestale da važe s obzirom na apsolutnu slobodu koja je čovekova i lepota ali i "tragedija". Naša sveopšta ljudska kob je u tome što Boga ne prepoznajemo u Hristu; što mu pripisujemo naše osobine jer smo nesposobni da se od njih odmaknemo. A onda mu još nesvesno pripisujemo i svoja ograničenja premda On sa njima nema ničega zajedničkog.

Iz svega rečenog; iz datosti koje nam "donose" oci i proroci (dakle sam Gospod kroz Njih) Juda je spontano izdao Hrista! Nije ga niko sa Neba na to primoravao jer onda to više ne bi bilo Pravoslavlje tj. Život! Predodređena scenografija, sudbinsko ponašanje i predudešenost događaja bi značile da mi nemamo slobodu; da smo vezani koncima i da nas neko pomera a samim tim u dubokoj podsvesti mi onda "nemamo ni krivicu ni za šta - kriv je taj neko!?" U sebi, ako tako verujemo, čak i za zločine možemo misliti da su plod mešanja u naše živote neke "više sile" ili "sudbine"?! Od svega toga tačno je samo to da se u naše smućeno srce meša jedino siledžija đavo i niko drugi! Bog interveniše onda kada Ga verom prihvatite; voljno krštenjem i iznad svega molitvom krenete za Njim, ali je čak i tada tih i nenametljiv. Čak i tada daje vam slobodu da se okrenete i odete od Njega.

Ni nesrećni Juda nije shvatao važnost osobe sa kojom sedi; podlegao je ljudskoj oplićalosti koja kao i fariseji čeka samo čoveka obučenog u odežde vojskovođe i na belom konju praćen silnom vojskom kojom će osoboditi Izrailj od mrskih okupatora! Međutim "pred njim je čovek u običnim haljinama, siromašan ali teološki veoma potkovan ... pa još priča nešto što fariseji, njegovi poznanici, preziru ..smatraju grehom"!? Njegova izdaja nije predudešena niti namontirana! Ona je plod istorijskih okolnosti i nivoa svesti vremena u kom se Gospod rodio! Treba spustiti um iz tih nama nepoznatih i uglavnom odmaštanih Božijih večnosti u zemaljske istorijske okvire u kojima se dešavaju svakakve stvari spontano! S tim u vezi, postoji nesrećan slučaj! Ne postoji samo Bog no i mi! Od Njega dobijamo bitije (biće) ali trenutno na stranu što naš život u Njemu ima svoj izvor! Dao nam je slobodu nazvavši nas prijateljima ...a On ne brlja i ne rovari po životu prijatelja. Ne nameće se.

Evo jedan grub primer kakvih inače ima bezbroj: neki izopačen čovek može da siluje devojčicu ili mladu devojku i da ona začne dete ...i da se to dete čak rodi po zakonima rađanja utkanih u prirodu (a kroz koga su svi prirodni zakoni nastali ako ne kroz Reč Božiju!?)! Da li je to silovanje Božija volja? Božije dopuštenje?! Naravno da nije Božija volja, kao ni mnogo drugog koje se dešava; niti se može reći da je On to dopustio ...ali tu se pomalo gubi mogućnost verbalizovanja teme. Svakako da je dopuštenje jer da On hoće migom volje može da ugasi Kosmos; ali to čak nije ni dopuštenje; to je realni ljudski svet iz kog je proteran Hristos pa za mnoge od tih stvari On i "ne zna", vezao je sebi ruke jer poštuje principe slobode, prijateljstva sa Njim i idenja za Njim iz ove doline užasa! Baš kao što ni onaj jevanđelski otac "nije imao pojma" gde mu je bludni sin! Stoji samo da je ovaj otišao u neku "daljnju zemlju" sa nekim drugim pravilima, nekim drugim realnostima. A to je upravo slika relacije između Hrista, Crkve ... i nas ljudi. Kako rekoh gore, ne postoji samo Bog, postojimo i mi u svetu "izgnanom iz raja" u svetu palog čoveka omeđenog trajanjem vremena i potpune slobode da se radi šta god vam padne na pamet, ...u svakom slučaju sve to vodi u smrt. Bog u Hristovoj ličnosti nudi i ne nameće izgubljeni Raj ("a ko hoće da se spasi neka uzme krst svoj..."); donosi Njegovu stvarnost i poziva nas da izađemo iz mraka pećine (kao već usmrđenog Lazara); iz mraka iluzornog života u večnu realnost Bogopoznanja i bogoopštenja za koje je čovek i stvoren. No Gospod spasava onog ko želi da se spasi i kroz Hrista mu to omogućava ali u Njemu važe neka druga pravila ponašanja, razmišljanja! 

Mimo Hrista svašta se dešava ali On tome nije kriv; On čak govori mnogima: "Ne poznajem vas"! Naprosto to je "daljna zemlja" u kojoj boravimo kao bludni sinovi i u kojoj kao u kazamatima važe neka druga surova pravila po čoveku; čak i izopačeni biološko fizički zakoni što je samo konsekventna posledica iščupane vere iz srca! S tim u vezi, đavolova primarna ideja je da baš to uradi sa čovekom, da mu zverski rastrgne veru i izvadi je kao paganski žrec kad iščupa srce iz grudi žrtve i drži ga u ruci ...što svedoči i priča o sejaču i semenu - "dođe đavo i ukrade seme..")

Pogledajte samo jevanđelski događaj sa "krvotočivom ženom"! Ide Gospod kroz Jerusalim; stiskaju Ga odasvud, ko u autobusu, ali kada Mu je ta žena dotaklа samo skut haljine On reče: "Ko me se dotače"? Dakle, kao stampedom je bio guran, dodirivan, pritisnut ljudima ali nikog nije opazio jer ne beše vere! Opazio je samo nju i pita (još jednom): "Ko me dotače"! To je čak i Apostolima bilo čudno i primetiše: "Vidi šta te sveta gura (jedva dišeš?) a ti pitaš ko me dotače"? I Gospod tada reče nešto fascinantno što daje mnoge odgovore na razna pitanja: "Neko me dotače jer osetih silu koja iziđe iz mene". (Lukа 8; 43 - 46)
Bez vere, makar ovolicne ..ko zrno gorušice, Bog ne može nikome pomoći.. poručuje ovaj događaj! Na drugom jednom mestu Jevanđelje potvrđuje: "I ne mogaše onde ni jedno čudo učiniti jer ne nađe vere". (Čak i kada se malo vratimo u doba Mojsija vidimo da je Gospod silna čuda činio kroz velikog Proroka, bio zaštitnik, izbavitelj, borac i hranitelj, jer su njih dvojica bili bliski saradnici. Teško je i pobrojati sva ta čuda i to na očigled Izrailja, ali već po predstavljenju Mojsija vera je bledila i čuda su utihnula). On je, kako gore rekoh, sebi vezao ruke na istorijsku spontanost i na iskrene relacije roditelj - dete ili prijateljska saradnja sa čovekom zasnovanoj na veri i poverenju. Ne spasava nikoga na silu; ne remeti čak ni naše pogane misli i dela osim što je kroz oce rekao da će nas to ubiti! Ali ni tada ne vrši nasilje nad istorisjkim tokovima kakvi god da su. Kad ponovo bude došao u slavi Sudije (a ne kao sada kada je još uvek sluga ljudima) sudiće "koliku smo ljubav imali" jer je sam Ljubav (što i reče onomad kad mu je bludnica brisala noge kosom)! Sudiće po našoj sveslaboj i prebolesnoj nameri (a ne po snazi koju nemamo) da makar na mikro planu pokušavamo da imamo ljubav kroz veru u Njega; kroz veru da je On zaista Bogočovek koji se rodio kao i mi, i da ne laže kada nešto obeća i kaže! Njegov pogled dopire do onog mesta gde se u srcu razdvajaju namere; do mesta gde se rađa lenjost i kukavičluk; gde vonja na starost i mrzovolju ...gde namere budu ili tanano zle ili bar uzdahom dobre u pobožnosti. Taj će Sud biti Ljubav i ona će osvetliti naše pećine ...pa ko izdrži ... izdrži!
U stvari, po Njegovoj božanskoj ikonomiji spasenja čak i sama vera nije ni blizu kraj priče! Vera bez dela je mrtva kažu Oci Crkve! Veoma je moguće, po Njegovim savetima o neosuđivanju i sažaljenju, da su osim vere to prevažni elementi (ako ne i jedini) zbog kojih On još interveniše na mnogim mestima gde god se projave te osobine širom sveta. Ko će to znati!? Čak će i konačni Sud biti zasnovan više na milosti i sažaljenju nego na samoj veri! Tražiće po srcima našim sažaljenje i saosećajnost koje ili smo imali ili nismo. Sudiće nas naša sopstvena surovost i neljubaznost. Mnogi će čak reći "Nismo li u Tvoje ime ...pa nešto" ali Njega to neće zanimati!? Verovatno nikada iskreno i spontano nije ni čuo te ljude; nikada, kroz njihove reči, nikakva "sila nije izašla iz Njega" s obzirom da im kaže: "Ne poznajem vas.."! Bog ne laže kada nešto kaže. On ih istinski nikada nije ni video ni čuo, moguće zato što su Ga spominjali van Crkvenog konteksta!? Neko mrmljanje iz "daljnje zemlje"?! Ko će to znati?

Nema Boga van liturgijskog Hrista; nema Hristove realnosti mimo Crkvene realnosti jer upravo On svoje Carstvo instalira u čovečanstvu kroz Crkvu rekavši: "Sazidaću Crkvu svoju...". Ona je Izgubljeni Raj; oprisutnjeno Carstvo u koje se može ući po nekim pravilima ...ali i ne mora! To je već u rukama čoveka!
Dakle mnoge koji misle da su u njegovo ime pričali, što govori da nisu bili bez neke vere, neće prepoznati; ali će zato čak i one ljude, koji Ga nikada nisu videli, primiti kod sebe i nazvati ih decom ...premda oni kažu: "A kad smo te videli da ti to učinimo"? Očigledno da nisu svesni da kad su prema ljudima bili dobri, sažaljivi i milostivi ...u stvari su to činili Njemu direktno! S toga ne treba tek tako nikoga olako otpisivati, osuđivati, deklarisati ga "ovako ili onako" ...ponajmanje se ostrašćeno opredeljivati na neke prolazne forme (nacionalne, plemenske, državne) jer od njih ništa ne zavisi! Sve je samo u ličnom liturgijskom odnosu između ljudi ...a to u konačnom smislu znači u odnosu prema Bogu "jedan na jedan"!


Dakle, još jednom: Juda je spontano izdao Hrista! Nije ga niko pomerao koncima da se to mora desiti. Naprosto bio je izraziti pripadnik ljudske logike da se do novca dođe odmah i na lak način. Trebalo mu para a zgodno da je baš za Ovim koji nešto "trabunja o nekim večnostima" izdata poternica!? Oportuno...milina jedna!
Tadašnji model svesti u mnogome se razlikuje od današnjeg; najpre zato što u to vreme još ne beše Duha Istine na planeti! On je došao među ljude na Pedesetnicu! Ljudi su bili daleko skromnijih umnih sposobnosti nego posle silaska Duha na Apostole i rođenja Crkve. Seme uma i "umnosti" u skromnoj i skučenoj formi tog pred Hristovog doba očuvao je Gospod u ljudima samo kroz zapovesti; u većoj meri u prorocima, ali stvarna duhovnost dolazi kroz Krštenje i Duha Svetoga koji ostvaruje Novi Zavet i poklanja Blagodat ("sve novo tvori" kroz Crkvu) koja svet čini daleko prosvećenijim. To se mora uzeti u obzir kada se razmišlja o ljudima onog vremena. Evo primera Nikodima koji je krišom dolazio da sluša Hrista! Čovek, po pozivu intelektualac; književnik; očekuješ od njega neke dubine ali on ne može da shvati metaforu, ali duhovnu realnost, da čovek treba ponovo da se rodi (vodom i Duhom)!? On kaže (parafrazirano): "E da može mator čovek da uđe u mamin stomak pa da se rodi"! Njegov um nije sposoban da prihvati 3D sliku sveta, duhovno poznanje stvari - on mučenik gleda analogno! :)
Koliko li bi danas Judi bilo kada su "lake pare" u pitanju, pa još u vreme kada je svest degradirana bezmalo na vreme pre Jude! Koliko li bi danas bilo Judi koji će za šaku para da prodaju Mir iz svoje duše; gle ...pa ako smo iskreni prema sebi, nismo li svi u nekom trenutku bedni slabići koji se odreknu Hrista dok kažeš piksla!? Nema tog vremena u kom Gospod ne bi imao zgodnu osobu za ulogu Jude - zbog čije pohlepe će Bog biti ubijen ali će Vaskrsnuti i time svima doneti mogućnost izlaska iz smrti i užasa!? Naša je radost i olakšanje što je Bog naravno nepojamno pametniji od đavola; i što svako zlo (spontano) može da okrene u konačnom smislu u dobro ...ali nije mudro igrati se sa đavolom i zlom! Nije pametno testirati za šta je "lukavi" sve sposoban i baš se previše opuštati jer je od čoveka jači neuporedivo! Možda se u tome zaluta u šumi kao ona zalutala ovca koju je Pastir krenuo da traži, ali sama reč "traži" podrazumeva dve mogućnosti: da je pronađe ili je ne pronađe! Možda u tom naivnom udaljavanju od Crkve (jedine jače od smrti i zla) postane hrana vukovima i od Pastira sasvim izgubljena. 

Blaža Željko

Tema "Oprost kao glavno isceljenje duše" pokrenuta od mladića Relje Rašoviča donela je dosta nadahnutih komentara pa eto i moja grešnost i osrednjost pokušala je nešto da odmuca kroz redove znamenitih imena ove naše "virtuelne zajednice" i ovde i na facebooku. Plava "italic" slova su komentari drugih učesnika na ovoj temi. 

Relja je kroz priču o nezahvlnom slugi koji nije oprostio svom dužniku doneo lepa lična zapažanja i evo za početak citiram samo jedan mali deo tog štiva: 

Takođe kao što je Patrijarh Pavle govorio kako treba praštati a ne zaboravljati, isto ukazuje na to da trebamo biti svesni realnih odnosa kakve možemo imati sa ljudima koji su se o nas ogrešili, jer praštamo čak i ako se drugi ne kaju radi sebe samih, ali takođe bivamo svesni da takve iste šeme ponašanja možemo očekivati da se ponove ako odnose iz prošlosti nastavimo na isti način i u budućem vremenu. Praštanje može podrazumevati jedan sasvim drugačiji i novi dosta obazriviji i manje darežljiv odnos prema osobi, ili pak prekid odnosa uz oprost dugova, ali o važnosti oprosta upravo nam san Hristos govori kroz molitvu "Oče Naš", "I oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim".

Odličan tekst, rastumačen Crkveno onako kako je to već red i odlično transponovan u "moderno" doba i sleng koji poznajemo. Mene sad u svemu ovome interesuje jedna stvar, čisto kao udubljivanje u slojeve koji se na prvi pogled ne vide a ta dilema i taj sloj bili bi: zašto "zli sluga" i pored očigledne dobrote Cara, nije mogao da oprosti svom dužniku? Očigledno je da nije, to ne može da se ospori, ali je pitanje sasvim racionalno - Zašto? Šta se to desilo sa njim i u njemu da nije izvukao pouku? Problem koji muči sve nas i koji nam je svakodnevnica. Zašto je i pored oproštaja od Cara ostao slep i sebe bacio u mrkli mrak? Tu dolazimo do pojma greha (čak i oproštenog) i do posledica koje isti ima na dušu. Mišljenja sam da greh menja "hemijsku strukturu duše i duha" ... čovek jednostavno ne može da bude dobar. Postane nesposoban za ljubav, za prvolik Hristov u sebi. Za dobrotu u grehovnom stanju treba ludačka snaga i volja a jevanđelska priča govori da ovaj čovek to nije imao. Isto se odnosi i na nas - sa svakim grehom, naročito onim često ponavljanim, naprosto se dogodi da čovek nema snage da čini dobro ... savest mu se smežura i pored ispovesti i drugih crkvenih disciplina. Sam đavo je dobar primer... idući iz jednog zla u drugo zlo došao je u situaciju da od bolesnog "ne mogu da činim dobro" dođe do "neću da činim dobro" - i ta opasnost vreba i ljude. Princip je isti jer smo osim bioloških razlika duhom slični. Kraj za nepokajane grehove isti je i za jedne i za druge.. večnost bez ljubavi i bez utehe. Razlika je jedino u tome što je ljudima data mogućnost da izađu iz zlobe.. kroz vrlo tesna vrata... ovolicka, jedva da se i vide! 
"Zli sluga" je delao po stihiji pohlepe koja ga je držala u lancima iako mu je Car sve oprostio!? Tajna velika tog grehovnog kazamata u duši. Da li se ljubav u srcu, osim samog Božijeg oproštaja, zadobija po automatizmu samim oproštajem... ili se mora uz mnogo napora raspeti u sebi grehovni zakon koji ima svoja pravila i koji vojuje protiv duše? Velika dilema!? Imamo je upravo u ovoj priči koja, uzgred, pokreće i niz drugih tema za razgovor (a sveti oci već sve to raspraviše) - problem slobode, nezavisnosti i neuslovljenosti ni od koga čak ni od Boga.... jer u nekom unutrašnjem svetu u ovoj priči On čak nije prvi reagovao već mu sluge preneše dešavanja oko zlog sluge koji davi čoveka! Zanimljiv momenat. Car je bio udaljen! Nije bio tu! Čak nije znao za događaj dok mu to ne rekoše prijatelji ovoga. Prilično zagonetan odnos o kom sam ovde, u blogu "Predodređenost i sudbina ne postoje" pokušao da odmucam nešto što mene strahovito interesuje i molitveno okupira - jedna realnost koja isključuje maglovito objašnjenje "desilo se po promislu" već govori da je Bog sebi vezao ruke u svemoći i ušao u naše zakonitosti spontanog života kao čovek i prijatelj u potpunoj uzajamnoj slobodi. Iako je "Onaj koji sve zna" On iz poštovanja prema ljudima SEBE SUŽAVA i ponešto "ne zna" jer hoće prijateljski odnos bez kalkulacija. Dokaz je i to kad kaže tamo nekima "ne znam vas... ne poznajem vas, idite od mene" a Bog ne laže kada nešto kaže. On istinski onda nekog "ne zna" niti ga je ikada video! Naši životi ničime nisu uslovljeni, ni sudbinom ni predodređenjem... ali se menjaju, o jadi, grehom ili na suprot tome Krstom i stradanjem! 
Da ne dužim, a već sam se zapetljao u pokušaju da akcentujem taj momenat, između oproštaja od Gospoda i očekivanja da i mi praštamo stoji trnjem posut put "hemijske" (naravno duhovne) promene života i načina mišljenja. Stoji Krst... i poziv da rodimo dela dostojna da se duša izmeni Blagodaću Božijom koja Krstom i sa Krsta obuhvata sve. Bez rađanja tih dela, bez posrtanja i nade na milost Božiju, sam oproštaj ništa ne menja po automatizmu.. Odlično mesto za ove dileme je Petrovo odricanje od Hrista! Mučenik je doživeo težak unutrašnji udarac i slom ali nije pao u očaj; nastavio je da ide za Hristom kao bleda senka, kao jado ...ali jado koji ne gubi nadu. Mogao je tako doveka da ide za Gospodom Jevanđelje bi ga i tad  razdvajalo od Apostolstva (parafrazirano): „Iđaše Gospod sa učenicima i Petrom“. Tek kada mu se Gospod obratio, kada je licem k licu gledao u njega i pitao trokratno „Ljubiš li me Petre“ tek tada je hemijska (duhovna)  struktura srca kod Petra promenjena i on zaplaka gorko! Samo i jedino od Boga dolazi promena kod ljudi .. sami od sebe ništa smo. Mi samo rađamo dela koja treba da budu dostojna pokajanja .. što reče Jovan Krstitelj onim ljudskim "aspidama" (to je njegova terminologija nije moja 
:)). Pokajanje je Gospodnje delo, Njegovo pitanje "ljubiš li me Željko, Janko ili Marko" tj. pokajanje je dar za dela koja su toga dostojna! 

Krst je cilj u ovom svetu a ne sredstvo ka cilju, ka promeni... u stvari Vaskrsenje je cilj a ono je u organskoj vezi sa Krstom tj. sa gorkim stradanjem duhovne promene koje "zli sluga" nije želeo da primeni u praksi. Nije bio oprezan, nije stražario nad emocijama... i obolela priroda ga je obmanula. On nije hteo da oprosti, nije ga milost Careva dirnula niti je na njega imala ikakav efekat. On je unutra već bio mnogo suv i sparušen. To bi bila neka životna pravila koja su tajna velika i strašna. Mislim da ih čovek može u sebi opaziti kako vreme i godine prolaze i oni stariji će se složiti sa mnom. Sa svakim novim grehom sve teže je biti dobar i kajati se. Naravno nije nemoguće ali je sve teže. Ovo pričam i pomalo ispovedno i dužan sam da mlađe upozorim na to.

 Suzana Djurovic Duboko verujem da iskreno pokajanje ide posle oprosta. Ono pre je neka nasa igra, opipavanje... zar Hristos to ne kaze sa onim sto vec navedoh u komentaru gore: a kome se malo oprasta, malu ljubav ima. Hristove reci... moram da ponovim da sam bezgranicno zahvalna Relji sto nas ovim tekstovima pobudjuje da razmisljamo o ovim stvarima. Narocito ja koja sam lenja da sama na tome radim

Suzi, više sam u stvari konstatovao u formi pitanja neka zapažanja, što lična što kao opšta slika, i naravno da je preduslov usinovljenja najčvršće moguće držanje za Hrista - ljubav prema Njemu i ispunjavanje onog što je doneo kao spasonosni lek. Ali i pored svih priča sve (ili svet) ide upravo ka onome o čemu on proročki govori: "Kada opet dođem da li ću naći ljubav?" 

Nešto dakle stihijski uništava ljubav a mislim da je to pogrešno shvatanje kajanja i stradanja krstonosne ljubavi. Kajanje(dakle ljubav) nije samo moja razotkrivena grehovnost koju sam koliko juče ispovedio kod nekog pope već je surovi rat protiv unutrašnjeg mrtvila koji su mi gresi porodili. Taj rat  je istovetno surov kao i zemaljski ratovi koje ljudi vode pa se i iz njega čovek po slabosti duše i po možda samoj njenoj prirodi povlači, dezertira, izbegava, beži od njega! A bez tog zakivanja svog greha („starog čoveka“) na Krst kroz sve životne nevolje duša ne može da vaskrsne u radosti i ljubavi. Održava status quo od greha do greha sve više se udaljavajući od smisla Krsta da bi ga na kraju doživljavala čisto muzejski ili običajno .. a ne kao suštinu bića!
Tu počinje dilema koju sam spomenuo - šta to čini nesposobnim čoveka da voli i oprosti iako mu se mnogo prašta Odozgo!? Cela ta duhovna dimenzija, ta dilema, ima svoju sliku na vidljiv način: Gravitacija je zakon Božiji koji nas određuje u biološkom smislu. Gospod zapovestima ne zabranjuje već očinski preporučuje: "ne naginji se kroz prozor" ali ja se nagnem i sa mog 16. sprata se strmoglavim na pločnik. Prezro sam dakle Njegove savete, prezro sam zakone fizike pao sam posledično slomio sve koske, jaučem od bolova... Gospod odmah pritrčava, dakle prašta mi i neposlušnost i sve drugo, mnogo tuguje – ali, (o toj slobodi da „ne poslušam“ pričam): i pored toga što mi je odmah oprostio POSLEDICE PADA su strašne, nema zdravog mesta niti koske na telu a ja sa tim treba da živim i da budem isto što i pre!? Od mene se traži da se ponašam kao da sam zdrav!? Nisam Njegovim opraštanjem i ljubavlju koja nikad ne prestaje odmah postao magijski isceljen jer greh ima neke svoje zakone u telu (to Apostol govori na jednom mestu) i nagoni čoveka da čini što svesno ne želi. Dakle ima ozbiljne posledice po dušu koje ne nestaju po automatizmu nego se dugo leče gorkim lekovima i Krstom. Na neki način nisam više plodonosna smokva već metamorfoziram i počinjem da bivam kukolj. 
Eto baš priča o zlom slugi potvrđuje koliko gresi oštećuju čoveka. On ima MALU LJUBAV (to će kasnije ispoljiti) ali mu Gospod SVE PRAŠTA. Bog svakako zna kome otpušta dug i kakav je to čovek ali daje mu šansu... međutim ovaj, već debelo zalutao u mraku, nije sposoban da shvati šta se od njega ište već se ponaša stihijski. Otrovi grehova izmenili su mu duh i uopšte više ne liči na svog Gospodara. Zato je i bačen u tamnicu dok sve ne vrati... a tajna je ogromna šta to u stvari znači!? Rečenica je uslovna "dok ne vrati.." dakle nazire se da i tu postoji šansa za njega ali ne bez mnogo gubitaka, patnje i jada. 
Ljudi, mišljenja sam, olako shvataju ispovest, pričest, kajanje i ostale crkvene discipline a pri tom konkretan život potcenjuju ili ga smatraju manje važnim - a duša i telo jedno su! Bez konkretnih dela duša se ne menja tek tako sama od sebe. Delima u vidljivom svetu menja se u čoveku ono nevidljivo. Drugačije ne biva i ne postoji... eto priče o zlom slugi kao putokaza. 
Koliko samo ima (u meni najpre) u našem okruženju priča o Crkvi, duhovnosti, bla bla bla... a mrzimo se na najmanju uvredu, ma na naznaku poniženja a kamo li na poniženje. Malo ko razume da se promenio zbog nečeg i da ne može da voli i oprosti iako mnogi ne zatvaraju usta o duhovnosti i kulturi. Teško je čoveku da prihvati da je zbog greha bogalj, da je oglupaveo i pos'to moron (što su posledice pada i mržnje) a ozbiljno i sve ozbiljnije oboli kada mu priča o Krstu i poniznosti postane nepodnošljivo "brbljanje pijanca". Malo ko hoće da trpi, da se razapne i pati (govorim iz sebe naravno, svetski prvak u roptanju) a nema drugog načina da se išta promeni u srcu bez Krsta. Ne postoji ljubav bez Krsta. 
Eh... blago onom kome Bog ne prima grehe (što piše negde u Pismu) jer Bog sebi bira društvo pa takvima i ne da da se promene. Za nas trećepozivce je trnovit put i ovolišna vrata pa ti uđi brale ako možeš.

Blaža Željko

Često se po raznim Crkvenim sajtovima susrećem sa neizbalansiranim razumevanjem monaškog i svetovnog (u smislu bračnog) načina života. Ne mali broj tekstova između ovih pojmova pravi upadljivu razliku nekritički veličajući monaštvo a pri tom skoro i ne spominjući da monaškoj praksi prevashodi Kana Galilejska i svadba na kojoj je Gospod prisustvovao! Najzad, "nije svakome dato da živi monaški". I pre nekog vremena naiđem na jedan naslov u jednom od spomenutih sajtova koji je glasio:

"Monaško mistično jedinstvo sa Bogom?"

Insistiranje na mistici je previše tvrda hrana za mnoge čitaoce koji u srcima mogu da pomisle:"Ma ne mogu ja ovo, to je od mene daleko! To je samo za naročite ljude, tj. monahe; šta imam ja sa tim?" Sa druge strane upravo takvi mirjani, kojima nije dato da budu monasi, krenu nekim privatnim pobožnostima (koje nemaju veze sa liturgijskom) da jure to primamljivo "mistično jedinstvo"; kojekakva sladunjava ushićenja doživljavaju kao mistiku i od svog života naprave karikaturu. Ne postanu ni monasi ni bračni ljudi jer se onesposobe i za jedan i za drugi život. Mnogi u kritičnim godinama propuste priliku da žive bračno i čestito jureći tu mistiku, dok istovremeno ona nije nešto strano ljudskoj prirodi; naprotiv! Obična, praštajuća ljudska ljubav je suštinski istovetna sa jevanđelskom Hristovom ljubavi. Nisam ja to izmislio; to su reči koje je još 1962. godine rekao pokojni profesor teološkog fakulteta +Dimitrije Bogdanović u svom radu: "O ljubavi kao meri ortodoksije", a koje glase:

„Mnogi teolozi se upinju da dokažu kako je Hristova ljubav u odnosu na ljubav u ljudskom smislu reči nešto sasvim drugo, kvalitativno različito, suprotno. A zapravo je obrnuto: Između svake prave, iskrene ljudske ljubavi i Jevanđelske ljubavi postoji unutrašnja suštinska istovetnost. Jevanđelska ljubav nije ništa drugo do ljubav kojom može da voli čovek. U tome i jeste Otkrovenje, što se čoveku otkriva ne ono što on u sebi uopšte nema, već ono što ima, ali čijeg konačnog i večnog smisla možda nije bio svestan pa tu bogolikost u sebi nije umeo da razvije."

Dakle ljubav po sebi, jer je Njen izvor u Bogu i ona je Bog, je najveća mistika premda je obična i svakodnevna ljudska. I brak i monaštvo, kako mi davno reče moj crnorečki duhovnik, su "putevi koji vode u Carstvo Nebesko..."i oba ta puta vode Hristu ako se njima dosledno ide!" Razlika ne postoji jer je plata ista! I monasi i svetovnjaci u braku dali su pred Krstom, pred Oltarom neka obećanja! I jedni i drugi su stavili na leđa Krst trpljenja bližnjeg, praštanje, neosuđivanje... A ko će u Carstvo ući to je tajna, tu se i Bog nešto pita. No, šta će biti u "Dan onaj koji dolazi“ nije smisleno o tome mnogo raspravljati; svi ćemo to videti iz prve ruke kad dođe taj trenutak, ali dok smo ovde na zemlji i monasi i mirjani imamo podjednaku muku u borbi protiv svojih hladnoća u srcu, protiv mržnje na bližnjeg, protiv klete gordosti i sujete koja nas žive satire. Nije to isključivo autorsko pravo monaha, niti je pak „mistično jedinstvo“ (koje je Ljubav) namenjeno samo monaštvu. Obična ljudska ljubav je mistična tajna po sebi. Šta je ona? Ko je Ona? Ljubav pripada svima koji je žele i trude se da je imaju u sebi; a onda Ona umudruje, smirava, moli se i tome slično. I monah i svako drugi na svetu pozvan je da trpi sabrata, komšiju, ženu, muža; u stvari ceo ovaj život i jeste trpljenje i koliko je moguće praštanje iz hladnog srca! Kada uz Božiju pomoć uspeš da napraviš u tome neki minimalan pomak tada shvatiš da prosto voliš – i ništa više. I ta te ljubav čini običnim, ljubaznim ...dok je imaš u srcu do narednog greha. A onda Jovo nanovo... stenješ od bolova, oči ispadaju kad treba da oprostiš ..i tako u krug dok si živ! Tad se pitaš: „Ko je ta obična ljubav koju tako lako izgubiš? Dok voliš osećaš se čovekom, kad je nemaš ništa više nije vredno! “ 

Blaža Željko

Policijska zaštita

Sveti Jovan Krstitelj izgubio je život samo zato što je izobličio jednu nepravdu ... obelodanio jednu prostu istinu; rekao je političaru, sunarodniku ili saplemeniku (parafrazirano): "Ne možeš ti da živiš sa snajkom!" Eh, da je u ono vreme bilo policijske zaštite ko zna kakvih lepota i duhovnih pouka bi smo još čuli i kakvih sve nepravdi bi bilo izobličeno! Avaj, mučeni Jovan postrada, kao što i onda i danas .. i uvek, oni koji govore istinu i ukazuju na nepravde stradaju i bivaju omraženi.

Hrišćani znaju da je Jovan na pravdi Boga izgubio život ..ali iz ugla aktera tog ubistva bio je remetilački faktor, izdajnik ...državni neprijatelj. Baš kao i sam Gospod! Optuživahu Ga da "otpađuje narod; da kvari veru"; smatrali su da je lud i da demonskim silama isceljuje ljude. Najveći šok za sledbenike Varave bio je kada je Hristos priznao Pilatovu vlast Odozgo..."Ne bi ti imao vlasti nada mnom da ti nije dana odozgo.."! To je bila kap preko čaše; ubiše Ga kao poslednjeg kriminalca. Mogao je Gospod uzeti policijsku zaštitu, čak dvanaest legiona Anđela ..ali nije! Morao je da umre da bi mi Vaskrsli ...i tu izmiču reči hvale! 

Valjda ta okamenjena plemenska strast umisli da pripadnost plemenu abolira čoveka od zločina i drugih nepočinstava!? Uobrazilja izabranosti kao softverski virus zbog kog se ugasi osećaj sopstvene grešnosti, a pošto "nisam grešan onda mi je sve dozvoljeno"!? Opaka šizofrena manijakalnost koja se zaodene (zamaskira) u sladunjava ushićenja stvarajući u duhu lažne slike o sebi i svetu. Na Balkanu (a i uopšte u svetu) takvih primera kol'ko nećeš; niko od toga nije izuzet. 

Proglašen je Gospod za jeretika od strane književnika i salonskih mudraca. U njihovoj vizuri Varava je bio daleko ispravniji Jevrejin jer je ubijao rimske vojnike ..dizao bune u krvi; baš kao i Savle koji je sa najdubljim ubeđenjem činio zločine nad Hristovim sledbenicima! Onog trena kad je vanrednom intervencijom Neba postao Pavle nije više bio omiljen ...trebala mu je policijska zaštita koje nije bilo! 

Blaža Željko

Jedan verujući čovek postavio je uvaženom autoritetu dilemu i pitanje koje dotiče nešto o čemu sam pisao ovde u blogu: "Raj i pakao; to nisu čekanja već realnost". Ni u snu ne bih oponirao ličnosti kakav je spomenuti autoritet, ali pošto je moj blog pročitalo već prilično ljudi, osetio sam, ne samo potrebu već i obavezu, da malo pojasnim svoje gledište o temi koja je tu aktuelna. Naime; spomenuti čitalac postavio je direktno pitanje:

Оче,
Да ли Царство Небеско постоји као паралелна реалност? Да ли се оно одвија паралелно од овог света, тј. док ми сада овде живимо и постојимо, да ли "горе на небу" или како већ да се изразим, постоји Цартво Небеско са Господом светитељима, анђелима?
Имам утисак да многи у Цркви на овај начин виде Царство Небеско. ...

Odgovor časnog Autoriteta bio je:

Царство небеско је изнад свега живот и заједница у Христу и Господ нам зато говори "Царство Божије унутра је у вама" (Лк 17, 21). Зато Царство небеско почиње већ и у овом свету кроз Св. Литургију, кроз тајне Цркве, кроз наш живот у Христу. Ово стање заједнице у Христу које је још непотпуно, треба разликовати од пуноће стварности Царства небеског које ће наступити тек након завршетка овог света и века, након свеопштег васкрења и суда. Тада ће Господ „укинути свако поглаварство и сваку власт и силу“ и коначно укинути и последњег непријатеља - смрт, а онда ће се „и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему (ίνα ή ό θεός τα πάντα εν πάσιν)“ уп. 1Кор 15, 24-28.

Ова реалност пуноће Царства небеског у коме ће све бити испуњено Господом изнад је времена и простора, иако у односу на наше време и простор у коме сада постојимо оно представља будућност и о овим последњим догађајима и сам Господ за време свог боравка на земљи говори као о будућим догађајима. Дакле, након овог света и века све ће бити преображено и пуноћа Царства небеског биће изнад сваког времена и простора јер Господ живи у вечности и изнад је свеке прошлости, садашњости и будућности. Отуда је погрешно да о Царству небеском које у долази у пуноћи након Другог доласка Господњег говоримо као о паралелној реалности у контексту нпр. Everett-Wheeler-овог тумачења квантум теорије.

И сам сам чуо да неки хришћани сматрају да се светитељи јављају у нашем времену и простору заправо из пуноће Царства небеског које је својеврсна паралелна реалност. Мислим да за овакво веровање не можемо да нађемо потврду у Еванђељу и предању наше Цркве. И светитељи који су упокојили у Господу и даље постоје у овом времену и простору до свеопштег Васкрсења када ће све бити промењено. Стога се њихова јављања могу објаснити само речима да у Христу нема мртвих јер Господ каже „ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће“ (Јн. 11, 25).

Kao što rekoh, s obzirom da sam o ovoj temi već govorio, a možda baš njom podstaknut gore spomenuti verujući i postavlja ovu dilemu, morao sam svoja gledišta da proširim i pojasnim više i dublje ... skoro kao obavezu jer sa izgovorenim stavovima nije se igrati.

Dakle:
Ne znam ko je postavio pitanje čestiti Oče ali pošto sam na svojim blogovima nešto pisao o tom „već prisutnom Carstvu“ pobojah se da ionako mucava priča ne bude izvor nečijih magli u glavi pa se latih toga da malo pojasnim svoje uverenje. Priličan broj ljudi, preko 1000 ih je pročitalo taj blog pa je i moje pojašnjenje nužno (čak osećam odgovornost) s obzirom da i Vaš odgovor na postavljenu dilemu jednim delom stavlja tu priču pod znak pitanja. Prvi pasus vam je perfektan i potpuno rasvetljava sve dileme. Duboko mu se poklanjam. Poslednji pasus ima neke elemente na koje bih, spreman na korekciju svojih stavova ako sam fantast, prozborio par reči kao dodatno objašnjenje spomenute priče – naročito na primedbu da u Jevanđelju nema potvrde za temu već prisutnog Carstva Božijeg kao realnosti. Ni na koji način ovo pojašnjenje nema za cilj unižavanje ičijeg mišljenja vać isključivo samo pokušaj da se određenim segmentima naših života, makar zrncem nekog shvatanja (pod pritiskom obaveze da se sa talentima nešto uradi) da neka dimenzija, uz Božiju pomoć, korisna za čoveka i zajednicu.
Ovaj moj mucavi monolog, još jednom, odnosi se na primedbu da priča o nevidljivo prisutnom Carstvu već sada i ovde nema uporišta u Jevanđelju.

Tema je kompleksna iz prostog razloga što nemamo iskustva Carstva koje će doći u punoći ("što oko ne vide i uho ne ču to je Gospod pripremio..") Dakle to „buduće“ je tajna o kojoj ne možemo ništa govoriti iz prostog razloga što o njoj nemamo nikakve predstave. Ona se samim tim ne može upoređivati ni sa čim jer je nepoznanica. Ali možda, u meri koliko nam je Bog dao da o tome razmišljamo, možemo naslućivati bar neki njen projavni deo?!
Pa Vi oče svake Liturgije držite telo Hristovo u dlanovima! Dodirujete Ga kao Apostol Toma što ga je dodirnuo! Isti je to Vaskrsli Gospod kojeg je Carstvo – unutra u Srcu Vašem! Pred Gospodom vreme ne postoji! To u Vašem dlanu je isti Hristos koji je malopre prošao kroz vrata zaključane sobe i odmah prišao nevernom Tomi. Kako to onda nije već prisutno Carstvo kad držite Cara Slave u rukama!? „Paralelni svet“ skriven od loših ljudi, zlih srca ...nepoznat za hladne egocentrike i slično!? (Pri tom naravno ne mislim vulgarno na neki kvantni paralelni svet; neki moždani ekvilibrizam na ovu temu). Ako su svetitelji, po rečima mnogih otaca Crkve, prisutni na svakoj liturgiji; ako saslužuju sa Anđelima (iže Heruvimi) istovremeno i sa Vama dragi oče, kako to onda nije, uslovno rečeno, „paralelni svet“suštinski realni svet, gde u stvari mi smrtnici i grešnici živimo u svetu grehovnih iluzija i uobrazilja ...paralelno sa Hristovom realnošću ali od nje gresima udaljeni!? Ovaj svet je Hristov a ne naš! Sve je Njemu pokorio Otac Njegov! Gospod nije „tamo negde“ na neshvatljivim visinama ili daljinama; On je tu kroz Liturgiju i Krstom osvećenu Vaseljenu u „srcima ljudi“. To On sam kaže a ne čovek: "Carstvo božije je u srcima vašim"! To je Njegova konstatacija a istovremeno i preporuka i On se ovde obraća nama iz svih epoha koji još živimo u telima.

Vi kažete: „И светитељи који су упокојили у Господу и даље постоје у овом времену и простору до свеопштег Васкрсења када ће све бити промењено“ - Dozvolite jedan mali opazak: Ako svetitelji upokojeni u Gospodu i dalje postoje u ovom vremenu i prostoru – to znači da je Gospodnje i ovo vreme i prostor tj. naš realni svet ...jer Gospod Hristos iz Vašeg dlana je Carstvo Božije! Znači svetitelji postoje u Hristu - u Carstvu Božijem i pomažu nam kada im se molimo! Zar ne? Koliko samo isceljenih ima kod Vasilija Ostroškog? Kod Petra Koriškog; Prohora Pčinjskog; Nektarija Eginskog? Iz kog vremena oni pomažu onima koji ih mole? Iz budućeg ili ovog sada, trenutnog, „paralelnog“?! Ako nemaju ovde i sada postojanje u sveprisutnom carstvu - kako nam onda pomažu? Iz kog vremena Majka Božija brzopomoćnica, Igumanija svih svetogorskih manastira, štiti one koji je mole? Naravno, iz Carstva Hristovog koje je jedina realnost – sve drugo: protok vremena, „juče, danas, sutra“, mašta, sećanja ... su naše grehovne uobrazilje. Usled njih smo slepi i ne osećamo realno i sveprisutno Carsto Hristovo (a Hristos je Ljubav) koje je liturgijski već tu ...u srcima našim (bar bi trebao da bude)!

Naravno, tu u srcu je i pakao ...što je srodna tema. Pa samo ukratko sa ovim u vezi: za smrznuto srce toplina Hristove Ljubavi je nepodnošljivo vrela; ali se od Nje nigde ne možemo sakriti - kako ni danas dok sam u telu tako i kad se razdvojim od tela. Ne mogu se sakriti od sebe, od rana i smrzotina u srcu koje peku u Hristovom svetu! (teologija "smrznutosti srca" od Vladike +Danila Krstića sa kojim sam imao čast da živim dve godine u Patrijaršiji) Mogu da pokušam da se napijem, da bežim od sebe u drogu, opijate ..ali nema bežanja! Samo iskreni susret sa Hristom i trpljenje sopstvenih gluposti su, uz Crkvene Svete Tajne, lek - ništa drugo pod kapom nebeskom! ("Trpljenjem spasavajte duše svoje" kaže Spasitelj)
Gospod svojim Carstvom samo preobražava svet kao što se sam preobrazio na Tavoru ne prestajući da bude Bog ...ne prestajući da bude Čovek. Njegov drugi dolazak biće po sebi preobražaj svega postojećeg; iz krvotočivog u zdravo, iz grbavog u pravo! Kroz Liturgiju On je to isto kroz sve večnosti jer pred Njim vreme ne postojiOn je uvek sada! Njegovo Carstvo je uvek sada! Nije to nešto „buduće“ kad Ga upravo Vi držite u rukama na svakoj Liturgiji, a On je Gospod koji objedinjuje i večnost i sadašnjost!

Postoje u Jevanđelju potvrde za ove stavove, pa je između ostalih prva ta da je jedan kriminalac i razbojnik, raspet pored Hrista na Golgoti, prvi stanovnik Raja ...tj. Carstva Božijeg (što i meni daje neku nadu)! Setimo se, kada je ovaj prepoznao i ispovedio Božanstvo Hristovo, šta mu Gospod kaže doslovno: „Zaista ti kažem, još danas ćeš biti sa mnom u Raju“. Još danas? Da, na Veliki Petak je razbojnik prvi od ljudi ušao u Raj! Gospod ne laže kad nešto kaže! Raj je tog Velikog Petka realnost! Taj pokajani čovek je i dan današnji u radosti svog Gospoda kojeg Vi držite u dlanu ...DANAS! Sve svetitelje u Gospodu držite u dlanovima – danas! Oni su u Njemu a On, Ženik duša naših, je naše Carstvo ...koje je i u srcima našim i na Vašem dlanu - danas!

Na drugom mestu u Jevanđelju koje se čita na opelu Gospod kaže: „Zaista, zaista vam kažem, da dolazi čas i već je nastao, kada će mrtvi čuti glas Sina Božijeg i čuvši ga oživjeće...“ (Jov. 5; 25) Ovde se interesantno prepliću ova dva naša stava i kažu nam direktno da Vaše i moje gledište čestiti oče nisu u zavadi; ne stoje u opozitu! Gospod koristi i buduće i sadašnje vreme: „doći će čas i već je nastao..“! Objedinjuje sadašnjost i "budućnost" u vanvremeno "doba .. u večito "sada!

Hristovim dolaskom u svet rođenjem od Djeve Bogomajke već je nastalo Carstvo Njegovo! O kako je ovo strašno jevanđelsko mesto!? "Već je nastao čas kada će mrtvi u grobovima čuti glas Sina Božijega ..." Gospod kaže "mrtvi"! Ne kaže poimenično "ovaj ili onaj" ...kaže "mrtvi"! A samo malo pre toga kaže da je taj čas "već nastao"!? A kako se zove taj već otpočeli događaj kada će "mrtvi u grobovima čuti glas Sina Božijega" ..ako ne Sud? Ovaj život je već "sud svetu" isto koliko je i priprema za "dan koji dolazi" ... i to se čak spominje skoro doslovno u Jevanđelju ne jednom drugom mestu: "Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље." (Jovan, glava 12 )

Sama Crkva i Liturgija su jevanđelske ESHATOLOŠKE REALNOSTI ..za koje smo mi slepi usled grehova! "Lestvica", često prikazivana na freskama koja vodi od pakla ka Hristu, i uz koji su penju (ili sa nje padaju) svi iz ljudskog roda; nije posmrtna slika ljudske duše već slika našeg života ovde i sada; ličnosno sazrevanje i uzrastanje u Hristu i ka Hristu ..jer Vaskrsli Gospod je eshatološki Gospod ...i Vi Ga oče držite u dlanovima na svakoj Liturgiji! Vi danas niste ista osoba kao pre petnaest godina! Danas ste daleko zreliji nego tada jer su Vas mnogi Krstovi umudrili, urazumili i sazreli; a penjali ste se uz lestvicu i padali sa nje samo Vi znate koliko puta!? Nas samo greholjubivost, sa svim svojim strastima i bolestima koja nosimo, odvaja od tog sveprisutnog Carstva; na šta i sam Gospod ukazuje: (Jovan 5, 24) Zaista, zaista vam kažem: Ko moju reč sluša i veruje Onome koji je mene poslao, ima život večni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život". Obratite pažnju na prezent! Gospod ne kaže u futuru: "Ko moju reč sluša ... imaće život večni i neće doći na sud.." već govori u Njegovom vremenu večite sadašnjosti: "Ko moju reč sluša i veruje Onome koji je mene poslao, ima život večni i ne dolazi na sud nego je prešao iz smrti u život". Strašan paradoks u okvirima ljudske svesti koji svedoči da Pravoslavlje nije od ovog sveta ili ljudske logike: ovaj svet i ovaj život u kom ne može da se ne pogreši, jeste grehovna smrt svih nas! Posvednevno nam smrt kroz grehe razjeda dušu i organizam i on se samo u Hristu i Hristom (Njegovom milošću) refrešuje da dočekamo novi dan! Samo u Hristu, zahvaljujući Njegovoj božanskoj sili i dobroti, iz smrti ulazimo u život svakog dana ali i eshatološki! Njegova sadašnjost je naš život i naša realnost! To je realnost svih epoha i svakog vremena.

To samo potvrđuje ranije rečeno svedočenje Gospoda da "Ovaj svet u zlu leži" ..što će reći da je Crkva ulaz, kapija ili vrata konkretnog ESHATONA - već ovde i sada! Njegovo Carstvo je tu; ako hoćete i onako nezgrapno definisano, kao „paralelni svet“ ...ali je bolje kao „duhovna realnost Carstva Hristovog“ skrivena od srca izopačenog mržnjom, hladnoćom i slično! Ili još bolje rečeno, mi a ne Gospod smo u "paralelnoj realnosti"; u iluzijama života i najdubljim grehovnoj otuđenosti i samoobmani – Istina je Hristova; realni svet je Njegov. Svako iskreno srce to može kroz Crkvu da oseti kroz Tajne krštenja, ispovesti i pričesti! Posle iskrene ispovedne otvorenosti prema Hristu kroz sveštenika (jer je i sveštenstvo jedna od Svetih Tajni), čovek može da nasluti koliko je samo do pre pet minuta bio u svetu smrti, ludila, grehovnih iluzija i užasne udaljenosti (kao bludni sin) od realnog života - od Hrista. Istim očima sagledava jedan drugi unutrašnje/spoljašnji preobraženi svet, realni Hristov svet, i postaje ljubazan; počne da voli i prašta. Ništa mu tada osim Hrista nije vredno ni bitno jer je Hristos upravo ta ljubav kojom čovek voli. Tako obična, tako bliska, intimna i lična - nimalo mistična, ... stvarna, realna. 

Mi smo daleko "buduće vreme" za Svetog Nikolu, ali On danas, u sadašnjosti iz Božijeg Carstva, pomaže onome ko ga iskreno moli! Zar ne? Mnogi sveti iz davne prošlosti nisu uopšte u prošlosti! Pomažu Božijom silom i Vama i meni i svakom drugom u svemu - danas! Ne iz prošlosti, ne iz budućnosti ...nego danas! Šta je to ako ne "paralelni svet" pri čemu nije On nama paralelan nego mi Njemu!
Poznato je da Sveti Spiridon Krfski, kog sam imao tu čast da nedavno i vidim i celivam, ponekad napusti svoj ćivot ..ili sveštenici ga nađu da je promenio položaj tela! Poznato je da jedino Krf nikada nije pao pod Turke, a zašto!? Pa namerili se na ovog Božijeg ugodnika! Dva puta su pokušali opsadu u istoriji ali on im nije dao! Kažu letopisci: "Smetao im je neki starac"! Prilično verodostojan svedok pristunog Božijeg Carstva.

Mojsije i Ilija su na Tavoru stajali pored Bogočoveka i razgovarali sa Njim; to su svojim očima videli Apostoli i posvedočili! Da, stajali su pored Gospoda, ne utvare već stvarni živi ljudi jer su Apostoli hteli da im naprave šatore, i nisu lebdeli kako ih inače pogrešno ponegde slikaju valjda u nameri da se tome da neki spektakl. (Nepotrebno patetično alegorisanje realnih događaja.)
Porazgovarali su ovi veliki proroci sa Hristom o nečemu; verovatno za nas nije bitno o čemu; ali je taj događaj jedna životna činjenica potvrđena od samih Hristovih Apostola. Ne može od spomenutog događaja biti boljeg pokazatelja da je Hristovo Carsto "paralelni svet" ma kako rogobatno zvučalo. On je stvaran; a naša grehovna "realnost" je bolesna, uobražena, izokrenuta, slomljena, prepuna iluzija... Zanimljivo je to da je Ilija vaznet sa telom na Nebo ali na Preobraženje, kada je ta skrivena realnost probila ono ogledalo koje spominje Apostol ("Sada vidimo kao u ogledalu.."), jasno je da Ilija i Hristos stoje u realnom svetu .. ne u mašti! U tom svetu koji jedino i jeste realan jer je Božiji! Očev! Nama pripadaju samo naše grehovne uobrazilje.

Najzad, ubedljivo najvažnije mesto za dileme o kojima ovde pričamo jeste jedan jevanđelski detalj koji spominje upravo sam Gospod. Kada, naime, bude došao ponovo, kada se Carstvo Njegovo kao munja od istoka do zapada otkrije u punoći i kada spadnu magle kroz koje je sve "delimično" .. Gospod kaže da će se tada ROBOVI (greha, strasti, mržnje) izbaciti napolje i sinovi će ostati u kući! Robovi "neće moći ostati unutra a mnogi koji se tu budu zatekli biće bez svadbenog ruha" (jaoh meni). Zanimljivo je da su, sudeći po ovim rečima, do tog trenutka svi živeli u kući; žito i kukolj su rasli zajedno na njivi!? Uostalom Gospod nam direktno u oči kaže skoro sve o prisutnom Liturgijskom Carstvu u Jevanđelju po Mateju XIII gl. 36 - 43 rečima:

"У време оно, кад дође Исус у кућу, приступише Му ученици његови говорећи: Протумачи нам причу о кукољу на њиви. А он одговарајући рече им: Који сије добро сјеме, то је Син Човјечији; А њива је свијет; а добро сјеме синови су Царства, а кукољ синови су зла. А непријатељ који га је посијао јесте ђаво; а жетва је свршетак вијека, а жетеоци су анђели. Као што се, дакле, кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на посљетку овога вијека. Послаће Син Човјечији анђеле своје, И САБРАЋЕ ИЗ ЦАРСТВА ЊЕГОВА све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога. Ко има уши да чује, нека чује!"  

Ima li jasnijeg momenta koje bi govorilo da se već svi nalazimo u Carstvu Hristovom jer je "Otac njegov već sve pokorio pod noge Njegove" ali zbog dela ili nedela neće svi koji to Carstvo nisu prepoznali tu i ostati. Piše lepo da će "na kraju veka" biti izbačeni "sa njive" tj. iz Carstva! Nije da nisam zabrinut zbog toga  .. srtepim ali se nekako makar uzdahom nadam. Suština je da je spomenuta "kuća" ili "njiva" Njegovo Carstvo koje sada samo slutimo u sebi dok će Njegov dolazak biti preobražaj sveg postojećeg ..pa ko opstane ..opstane! To je u Božijim rukama i Njegovoj sili za koju se nadamo da će imati rešenja i sažaljenja za mnoge naše neispravljene slabosti i da će nas po svojoj dobroti i sažaljenju ipak ostaviti tu negde kod ulaza ..makar i na promaji, nebitno.

Gospod se na Vaznesenje uzneo i seo sa desne strane Oca, u Carsko dostojanstvo ali je istovremeno i u Vašim rukama na Liturgiji - isti Hristos! Razlika između ove dve realnosti je samo u tome što je Crkva ovde među nama "vojinstvujuća" jer Gospod još uvek služi i još uvek vojuje (predvodi borbu protiv zloga) sa Vama i onima koji Ga veruju. Kada dođe Dan Onaj - Crkva će biti "toržestvujuća" ..prestaće potreba za "vojinstvujućom". Ova dva sveta deli samo tajna, tj. faktor, vremena - nešto što je dato kao dar - mogućnost za pokajanje! Vreme je poklon od Gospoda da u vremenu i prostoru ..u telima (u koje je i Gospod sišao) učinimo dela koja će nam promeniti duhovnu strukturu jer smo sazdani od duše i tela - sliveno! (Kakva tajna; delima tela utičemo na ono nevidljivo u nama!?) Bez dela čovek ne može ništa da menja - ali nas i pored svega spasava ipak samo Njegova milost i sažalenje!
Još jedna potvrda za sverealno Carstvo Hristovo i otuđeno i iluzorno naše grehovno (paralelno) "carstvo" je i jevanđelska slika oca i sina iz priče o "bludnom sinu"! Nije otac otišao u lutanje; nije on otišao iz stvarnosti - sin se "izgubio"! Sin je zalutao; "izgubljen bio i nađe se" ...a otac je uvek bio tu gde i jeste! Nije Gospod nikud odlazio sa svojom Istinom i realnim Carstvom - mi smo odlutali kud koji! Na kraju krajeva, izbačeni smo iz Raja na čijoj kapiji od tog trenutka stoji Heruvim ...pa ti prođi ako smeš i možeš! :) (Možeš naravno ali samo kroz Hrista!) Gospod je ostao u svojoj realnosti da bi odatle, iz Eshatona, sišao u telu među zabludele i samoobmanute u pokušaju da nam otvori oči; ..ali mnoge, kako svedoči Jevanđelje, ostadoše slepe.

Silaskom Duha Svetog na Crkvu, na Apostole, prestalo je vreme kada je čovek bio udaljen od Carstva Božijeg..od Raja! Prestalo je Starozavetno tumaranje bespućima u kojima nije bilo Ljubavi ...bili su samo zakoni! Oni su dati ljudima (što je unutrašnja duhovna realnost i dan današnji) da, kad izgube ljubav iz srca (sa njom i razum – što je definicija pakla) ne polude sasvim nego da drže zakone kako znaju i umeju dok čekaju da ih Pastir dobri ne pronađe tako pogubljene! Silaskom Svetog Duha došla je eshatološka Ljubav kojom vole ljudi! Došlo je izmirenje sa Bogom i mogućnost da se silne rane duševne orose Božijim pomilovanjem - izmirenjem koje nije naša sposobnost već je On tako hteo!
Kad čovek ima Ljubav (Liturgijom definisanu) ...ima Hrista ...ima Carstvo u Srcu već sada i ovde – jer je „Carstvo Nebesko u srcima vašim“! Kada grehom izgubi Hrista, tj. Ljubav, postane starozavetan: rado se sveti, „oko za oko i zub za zub“, nema osećaj i empatiju za stradanja ljudi već sve meri nekim iskrivljenim i izopačenim ličnim pravilima kao npr: „zašto vaš učitelj isceljuje subotom?“ Sav je u slovima zakona; a potpuni kraj mu je kad zakon primenjuje na druge a ne i na sebe.
Ljubav je Hristos i sa Njom u srcu čovek je i u Hristovom Carstvu ... skrivenom od pogleda onih koji su hladni, bezosećajni, ispunjeni mržnjom. Bar Vi oče iz prve ruke možete videti u svom okruženju, u tom "grdnom sudilišču", koliko je istinito da je u čovekovom srcu već sada i Carstvo ..ali i pakao! Koliko mnogi oko vas, ovde i sada a nesvesni svoje bede i nesreće, hoće da razapnu Gospoda kojeg Vi držite u dlanu služeći Mu i kojim dišete. Vreme ne postoji u Hristu; i dalje Ga pljuju, šibaju, rugaju se i vređaju! Sa Njim i Vas jer „ako se Njemu narugaše – i nama će; ako Njega popljuvaše – i nas će“! Zar ne? Vreme ne postoji. Bezdušno Ga udaraju a On im ne želi zlo; nosi njihove živote i krstove na sebi.

Ljubav Hristova je „paralelni svet“ koji je ovde već sada! Ne neka mistična tajanstvena realnost koju mnogi nesrećnici traže u bolesnim ushićenjima; već obična ljubav kojom voli čovek. Nije ona nešto iz budućnosti; u protivnom čovek ne bi mogao da voli! Njegov svet bi već ovde bio mržnja i pakao u svim oblicima. Ta obična svakodnevna Ljubav je večni Gospod (jer "Bog je LJubav i Ljubav je Bog" govori Apostol) koji je isti i pre večnosti i posle nje. Misticizmu tu nema mesta jer, šta je mistično u tome da je svakodnevna ljubav prema ljudima upravo Hristos po čijem liku smo i sazdani!?
Najbolju definiciju rečenog, koja je meni lično izmenila život iz korena, dao je počivši profesor teološkog fakulteta Dimitrije Bogdanović koji 1962. godine u članku "O ljubavi kao merilu ortodoksije" - reče doslovno sledeće:
„Mnogi teolozi se upinju da dokažu kako je Hristova ljubav u odnosu na ljubav u ljudskom smislu reči nešto sasvim drugo, kvalitativno različito, suprotno. A zapravo je obrnuto: Između svake prave, iskrene ljudske ljubavi i Jevanđelske ljubavi postoji unutrašnja suštinska istovetnost. Jevanđelska ljubav nije ništa drugo do ljubav kojom može da voli čovek. U tome i jeste Otkrovenje, što se čoveku otkriva ne ono što on u sebi uopšte nema, već ono što ima, ali čijeg konačnog i večnog smisla možda nije bio svestan pa tu bogolikost u sebi nije umeo da razvije."
Carstvo Hristovo je Ljubav a ne objekat ka kojem idemo. Ljubav ovde i sada ..koju Gospod vrednuje i koja se produžava u večnost.

Ipak ne mogu i pored svega ignorisati da apostol Hristov kaže u Himni ljubavi (Kor. 13):
...
10. А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично.
11. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.
12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.
13. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.

Znači sve ovo što mislimo jeste delimično ovakvo ili onakvo; samo naslućujemo, koliko nam je Bog dao, ova krupna životna pitanja. Svakako nam svima valja okusiti smrt kao najveće poniženje života koju nam je greh doneo kao platu. Valja nam odvojiti se od tela ...a tek tu šta je zagonetki ..ko će ga znati?! Valja umreti sa Gospodom, jer je i On morao da prođe kroz smrt kao ljudsko biće, da bi sa Njim, silom Božanstva Njegovog i ustali iz groba u punoću Carstva Hristovog! A kakvo je to Carstvo posle drugog Njegovog dolaska ... e to „niti oko vide niti uho ne ču“ osim jednog Apostola. Kako god ...liturgijska realnost Carstva Hristovog ovde i sada je samo, po rečima Himne ljubavi, predukus i slutnja .. kao u ogledalu! Jedna delimična nezaokružena stvarnost.

Na kraju srdačno Vas pozdravljam celivajući Vam ruku sasvim otvoren za kritiku i spreman na korekcije gledišta ako ona ičime vređaju svetootačka predanja ili neka dublja crkvena pitanja. Lično mislim da ne skrnave Predanje; možda sam slobodnije pristupao tematici ali ni po koju cenu nisam odstupao od suštinskih pitanja Crkvenog učenja niti sam u njih zadirao. Osećao sam odgovornost da pojasnim svoje stavove zbog preko pet stotina ljudi koji su čitali moj blog o ovoj temi.

Preporučujem se Vašim molitvama ...naravno uključujući sve za koje se stalno molim! :) 
Pomjanite

Blaža Željko

blog-0743217001426695705.jpg

Ovom prilikom ponavljam, uz neke modifikacije, repliku uvaženom članu "Pouka" Marku Radakoviću iz jedne prepiske sa ovih blogova, smatrajući da ona može da stoji kao tema po sebi; i to tema od ogromne važnosti za zdrav život kako pojedinaca tako i zajednice.

Nije ovde ni bitan kontekst bloga sa kojeg ovu repliku izdvajam; bitna je naslovna tema "NEOSUĐIVANJE" o kojoj nikada nije dovoljno govoriti, niti ju je moguće iscrpeti, jer je po svojoj prirodi ona u Jevanđelju posebno podcrtana od strane samog Gospoda i zagonetno uvijena u Njegovo obećanje svima da: ...ko ne sudi neće mu se suditi! I ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN!? Nije li to razlog za šokantno preumljenje, korenitu promenu u praktičnom odnosu sa ljudima?! Promenu u kojoj više nećemo meriti tuđe grehe i biti gadljivi na ljude ..ne zbog ne znam kakvih disciplinarnih treninga već zato što će nas to, po obećanju Besmertnago Oca Nebesnago kanidovati za Njegove prijatelje i uvesti nas, posle ovog smešno kratkog života u besmrtni život sa Njim kao sa Svojim Bogom, roditeljem i najviše ..."svojim prijateljem"!

 

Valja samo spomenuti kao inicijalno mesto da je u izvornom blogu princip neosuđivanja, usled zaista nesagledivih slojevitosti Crkvenog i jevanđelskog života, lako i opravdano od sagovornika prepoznat kao mogućnost da se o ovoj životnoj platformi govori možda iz defanzive pred životnim nedaćama, straha, kukavičluka ili sličnih nižih pobuda - i istinski, te primedbe su na mestu!? Previše je život nesmestiv ni u jedan ljudski šablon pa se njegovi slojevi na ovaj ili onaj način kad-tad projave u izvornoj formi onakve kave u meni jesu ...a ne kakve ih sada lično vidim! Zato primedba ima mesta; ali moja namera jeste samo ta da sa jednog aspekta, koji je mene dojmio i protresao, dodirnem ovaj složeni unutrašnji problem; a ako postoje slaba, bolesna i loša mesta u celoj priči - ponizno i najiskrenije molim konzilijum Svetogorskih monaha da me molitveno pomenu u smislu zdravlja, mira ...

 

Dakle na primedbu uvaženog Gospodina Marka odgovor je bio:

"Smirenje" nije nedelanje i letargija!? To lako može biti samo nečija lična percepcija uslovljena mnogim teškim trenutcima u ovom okruženju - gde su norme i mere prilično ispreturane u glavama ljudi. Smirenje i neosuđivanje su mučne i izuzetne unutrašnje akcije (ravne pomeranju planine) a ne zombirana, apatična ili letargična stanja ...što, ponavljam, zavisi od lične percepcije i doživljaja navedenog ako stvar posmatramo crno - belo.

Tražimo rešenje za obamrlost? Mislimo da je pozivanje na neosuđivanje izraz straha i kukavičluka ...a malo ko da obrati pažnju da je Gospod baš smiravanje i neosuđivanje podigao na stepen iznad svih tajni ... naprosto - ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN! Ko ne sudi ..NEĆE MU SE SUDITI! Pa to kaže On ...Sudija!? Eno, lepo piše u Jevanđelju a istorija Crkve bruji o tome. I baš to je predlog za dinamično i aktivno poboljšanje svega onoga što je lako uočljivo kod ljudi u narodu, među sveštenstvom ...u Crkvi uopšte. Možda zvuči kukavički ... a Gospod neosuđivanje stavlja iznad svega za Spasenje?! Kako to?

Veliki životni paradoks!? Agnus Dei! Jagnje Božije satrlo užasnog zločinca koji diše mržnjom na sve stvoreno! Čudo i tajna golema! Koja je to ofanziva Jagnjeta protiv zla: nem pred klanje; isceljuje uvo vojniku koji Ga brutalno hapsi; svom sudiji ne odgovara ništa ..samo ga nemo gleda i voli. Na Krstu i za tog sudiju i za sve kaže: "Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade". Božije jagnje.

 

Valja malo zaviriti i u samu tu pojavu i reč "osuđivanje". Šta je ono u dubinama bića i srca ljudskog? Zašto Gospod stavlja tako visoko "neosuđivanje" u pogledu spasenja, pri čemu naravno ne treba smesti sa uma i dela ljubavi i svega onog drugog o čemu govore i Apostoli i Oci ...i naravno time svakodnevno živeti! Osuđivanje je koren palog bića; srž same smrti! Uzimanje sa drveta POZNANJA (greh) skupo košta ljudski rod i svakog od nas ponaosob. "Bićete kao bogovi" obećava čovekoubica ako ga poslušamo. I kad to učinimo ...srce se otruje smrću; otruje se nečime za šta misli da je "znanje" - i iz tog umišljenog znanja (slomljenog ogledala) gleda na ljude oko sebe stvarajući predstave o njima kroz prizmu sopstvene bolesti ...sopstvenih uobrazilja znanja! Čim gledamo nekog ...mi ga iz bolesnog stanja, po automatizmu iz te pseudo-prirode, sudimo, prosuđujemo, merimo! To je nesvesna automatska radnja i samo sa Hristom i u Hristu ona postaje prepoznata kao nešto loše! Bez Hrista, ona je temelj ličnosti; njen neodvojivi deo i nesvesni pokretač svega lošeg koje se obično ne pokaže takvim u početku. Mi smo u korenu bića pseudo-sudije; lažni advokati i umišljeni tužioci. Sav taj "pravni spektar" iznjedri u podsvesti, u svakodnevnici svakog od nas, trač, ogovaranje, svrstavanje u razne tabore, opredeljivanje za ovo ili ono ma kako banalno bilo ili zvučalo. Sve postane smrtna vizura koju je Gospod odbacio rekavši Petru: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko"!

Zadržimo se ovde za trenutak! Strašno jevanđelsko mesto; tektonski potresno, uznemirujuće.. ali i otvara oči. Šta se ovde desilo?! Elem, Gospod je mnogo puta bio iskušavan na razne načine: od samog glavnog đavola tri puta, od fariseja ne zna se koliko puta (sa onim pitanjima da bi ga okrivili) ali i ovde je bio iskušan od samog učenika. Da, Petar nesvesno iskušava Gospoda (uslovno rečeno) da ne posluša Oca i ne ode u smrt na Krstu pa ga s toga Gospod tako strašno ukoreva. (" И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај! неће то бити од тебе. А он обрнувши рече Петру: иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско."- Matej 16/22; 23)

Petar to, kao čovek, nije mogao da zna; reagova je impulsivno, afektivno, sentimentalno; svima nama deluje opravdano ...ali iz ugla Gospoda i Eshatona odvratno nisko i podmuklo - pa ga Spasitelj, svih nas radi, stavlja u istu ravan sa demonima. On kaže bukvalno da je naša priroda, bez Njega u njoj, samo jedna od demonskih legiona... manje ili više zla: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko".  Jednačina u kojoj je satansko i ljudsko bez Hrista jedno isto! Ne postoji srednja vrednost; ne postoji stanje "samo čovek" jer: "Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, просипа." (Матеј 12; 30)  Postoji samo čovek kroz Bogočoveka i pali čovek... dakle bitije bez Bogočoveka. Ta "nepostojeća sredina" je proces "rasipanja" jer i sama ta reč to i znači.

"Rasipanje" iz ljudskog ugla podrazumeva vremenski proces sve tamnijeg sivila; kao što i pokajanje podrazumeva vremensko delanje, trud, napor, suze ...dakle proces ličnosnog sazrevanja tj. osvećenja i prosvećenja Hristom...kroz Crkvu i liturgijske vrednosti Retko šta u ovoj istorijskoj spontanosti, osim vanrednih Božijih i svetačkih intervencija, biva preko noći, tj. odmah i sad; retko šta da tek tako pada s Neba. Sve (i grehovno truljenje i pokajanje) je u procesima ...i svi mi se krećemo unutar toga. Ko ne pliva kao losos kroz rečnu stihiju uzvodno ka svom izvoru (uz mnogo napora), onog trenutka kad stane voda ga nosi u morske dubine. Nema sredine. 

Naša priroda je duševno i mentalno bolesna u samom korenu. Mi imamo izokrenutu sliku o realnosti koju doživljavamo kroz ličnu vizuru (subjektivizam) u kojoj dominiraju razbijene emocije. One su odraz smrtnosti, trulog duhovnog raspada  i duboke patnje. One skrivaju bol i egzistencijalni strah jer pomračeni ne vidimo izlaz iz ove doline plača ...pa nam se celo biće, ako Hrista nemamo ispred sebe, kreće unutar ovozemaljskih psiholoških modela ...od najcrnjih do manje crnih ..jer bez Njega sve je smrt i tama. Te emocije su jadni pokušaj opstanka bez Boga. Pokušaj koji samo troši snagu i životne sokove da bi konačno na kraju pokazao pravo lice i svu svoju ništavnost u smrti. Bez Bogočovekovog sažaljivog silaska u našu prirodu; bez jednostranog opraštanja greha i poklona Života (Njega samog kroz Crkvu i Evharistiju) neizdrživi smrad ludila bio bi naša realnost kroz eone... i sve bi bio vrisak. Ovako bar tornjevi Crkava unose u realni život smislenost verovali ljudi Hrista ili ne.

Sve ljudsko, dakle, je truležno i smrtno! Emocije, sentimenti; sve je bez Hrista oskvrnjeno i bolesno! Petar je samo na kratko bio advokat u nekoj svojoj dubini - ali mu Gospod reče ono što istorija ljudskog roda sluša već vekovima! Svemu čisto ljudskom je rekao jednom zauvek: "Bez mene ne možete ništa činiti!" Da, bez Hrista priroda srca je smrtna, truležna, pognjurena u raspad; bez Njega srce je izvor zabluda i svake samoobmane a ljudske reči, koje se rađaju u srcu, postanu izvor nesporazuma u komunikaciji do apsolutnog udaljavanja jednih od drugih. Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Vavilonski sindrom ...cena greha.

Ne bi Tvorac, kao najdublji i jedino merodavni dijagnostičar i lekar uzalud i tek tako rekao: "NE OSUĐUJTE I NEĆETE BITI OSUĐENI" ..ukazujući nam na taj način posredno gde je izvor svake bolesti!?

 

Mnogi nesrećnici, usled naslaga mistike i pogrešnih tumačenja, gde se sve svodi samo na kazne, na istjezavanja na mitarstvima, misle da su odmaštanim slikama u glavi stekli neka saznanja ... i od prevelikog straha povukoše se u sebe! Nesposobni da pojme Boga Ljubavi, koju i sami nemaju sa bližnjima jer greh ubija ljubav, projektuju maštom nesvesno sebe i svoje atribute sa izvrnutim ličnim predstavama i sumnjivim ushićenjima na Boga. Počeli su odavno da prestrogo prosuđuju i sebe i druge; da očajavaju i podaju se malodušnosti jer od "strogih sebe" ne vide Boga. SUDE SAMI SEBI i što treba i što ne treba; od banalnih sitnica naprave sopstvenu traumu dok su obično slepi pred ozbiljnim sagrešenjima kakvi su ogovaranje, trač, gnev, laži... No to je "kob" naše bogolike prirode koju verom vezujemo za realnost jer u tu prirodu je utisnuto ono Božije: "Neka ti bude kako si verovao" ... i misle ljudi On ...Gospod (Život) ih čini takvima okamenjenima za normalan i autentičan liturgijski život "slobode". Poltronišemo tako sami sebi misleći da se molimo a u stvari čisto animiranje; gledamo sebe sopstvenim očima misleći da je to i stav Života sa Ikonostasa! Sudimo o svojim stanjima; zadovoljavamo se ili se lažno preziremo zbog nekih pomisli koje i nisu naše ...i uporno mislimo to je i gledište Neba o nama! A Hristos je prosto "Ljubav kojom voli čovek" (+Dimitrije Bogdanović)! Ništa preko toga, ništa ispod toga! Vrtimo se u vrzinom kolu komplikovanih psiholoških urvina kojima je izvor u SUDU (prosuđivanju, osuđivanju) o Bogu, o ljudima, o sebi. Mnoštvo lažnih slika i predstava koje se čine opravdanima! Otrežnjenje dođe obično kasno kada već stvarna priroda, kao pretis lonac, počne da buntuje i ropće (tu sam ja prvak sveta) protiv sopstvenih zabluda ... a pri tom ih i dalje ne vide kao grešku svog uverenja već kao volju Neba!

Ljudi traže rešenje za nagomilane zbunjenosti u sebi; za haotična stanja izašla iz premeravanja životnih modela koja se itekako razlikuju od čoveka do čoveka!? Pa eto, Gospod nam ih je dao: "Ne osuđujte i nećete biti osuđeni"! Treba ljudima reći da se opuste; da imaju poverenja u Čoveka sa Ikonostasa! Ne traži On nikakve forme da bi se voleo sa čovekom kao roditelj sa detetom! Čim neko ide unatraške iz Crkve od celivajuće ikone do izlaza ...odmah ga pitajte da li i on od svog deteta kod kuće traži da ide unatraške? Videćete koliko je SUD tog čoveka o samom sebi zablokirao racionalno mišljenje te osobe! Zato je neosuđivanje ODGOVOR ZA SVE. U osuđivanju, koje je samo projava korena ogrehovljenog bića, leži izvor mržnje na ljude, psihološka podložnost mahinacijama, izvor svađa, netrpeljivosti, sujete ...naročito ovog poslednjeg jer "neka Istina povredjuje moj sud o samom sebi"!

 

Najzad, da nije sve ovo izraz kukavičluka ili lenjosti, potvrđuje i Gospod koji savetuje da se povratimo i budemo kao deca, naravno ne ponašanjem nego karakterom! Zašto? Gospod koji je sav dinamika i stvaralaštvo ne kaže ovo tek tako kao predlog apatije ...već On predlaže snažnu akciju i delanje! Deca još nemaju greh; ne znaju za njega pa i ne znaju za osuđivanje. Oni ne sude nikome; samo se smeškaju! Pa čak kada i naprave neku nepodopštinu svojstvenu ili sablažnjivu nama odraslima - na njih se greh ne lepi; ne može im naškoditi jer ne znaju za osuđivanje. A Gospod baš takve hoće u svom Carstvu!? Zato je za "neosuđivanje" potrebna nenormalna hrabrost jer se ustaje protiv zla u sebi ...ne defanzivno već ofanzivom jagnjeta protiv izvrnutih gledišta u sebi koja nisu čovekova! Nužno se srećete tada sa tim zlom u srcu; jezivo je, nepodnošljivo bez Hrista ...i samo u Njemu, Crkvi, je jedina snaga i energija da se koliko toliko u NEOSUĐIVANJU istrajava ...sa posrtanjem, padovima, bauljanjem ... i sl. Taj rat traje doživotno...a ljudi misle kukavičluk, apatija!? Iz ljudske perspektive Jagnjetova ofanziva nije logična; ali čovek je bolesno biće u korenu i svoju logiku može da okači ..o klin! Neosuđivanje je upravo sve suprotno - akcija, dinamika, bolna radnja! To nije defanziva ...već prvi front rata u ovom i ovakvom svetu - koji je suštinski samo grehovni privid! Stvarni svet, tu skriven od prljavih očiju i srca, je Hristova realnost u koju nam valja ući kroz Hrista ...kroz Jegnje Božije koji je jedini ulaz u to Carstvo! Nema drugih vrata! Samo jedna iskrena ispovest; jedno pričešćivanje već nam iznutra pokazuje u kolikoj smo "do malopre" samoobmani živeli tu ...u realnom svetu - a čiji je to realni svet ako ne Hristov! 

(posvećeno mojoj ženi, sinu, majci, sestrama, potomstvu ... pomjanite ih)

Blaža Željko

Imao sam nedavno na facebooku sa uvaženim autoritetom kraću polemiku oko pojma strasti i ostrašćenosti, koju evo i ovde prenosim, a čije razumevanje u suštini u mnogome zavisi od pravilne upotrebe reči i pojmova. Spomenuti autoritet izvoleo je reći da "čovek voli svoje strasti" sa čime nisam mogao da se složim iz razloga koje sam dole izneo. Ovde je u biti problem upotreba, redosled i hijerarhija reči; semantika ...značenje! Sa rečima se nije igrati i zato ih moramo uvek sa velikom pažnjom slušati ili izgovarati jer čak i pogrešno smešten zarez može da ima odraza na nečiji život a da toga nismo ni svesni. Naprosto mu se instalira u temelju duha pogrešna platforma sa tim "pogrešnim zarezom" i onda on živi jedan fiktivni život ...zbunjen i nerastumačen.

Prepiska sa uvaženim autoritetom (citat njegovih reči je plavom bojom označen) ...a počinje motivisana njegovom gore spomenutom rečenicom da "čovek voli svoje strasti" :

Svojevremeno, PO BLAGOSLOVU profesora Raše Popovića, čitao sam za ispit knjigu Huberta Jedina "Povijest Crkve" (vrlo objektivno štivo za Njenu istoriju) u kojem je između ostalog bila i jedna izuzetna definicija strasti; tako Pravoslavna da ja bolju ne znam. Naime, kaže taj istoričar: "I životna sila dobra u čoveku, snaga i umnost ali i strasti grade se od istog materijala!"

Dakle, i jedno i drugo, i Carstvo Hristovo u srcu i pakao ostrašćenosti grade se od darova i talenata koje smo dobili od Boga! Nismo mi dobili ništa od đavola, on i ne može da stvori ništa; on je prosto jedan mizerni ometač života. Opasan je jer je jako sugestivan, po zlu iz mržnje na sve postojeće neviđeno destruktivan ali baš zato nije ni vredan pomena (osim kada u molitvi molimo Boga da nas izbavi od njega) jer sve što on može je mržnja i ništa drugo.

Sve što u srcu imamo rođenjem a najposle krštenjem dar je od Boga i nema druge istine mimo te. Svi ti talenti, neko ih ima manje neko više, jednom rečju darovani su od LJUBAVI "jer je Bog Ljubav i Ljubav je Bog" kako veli Apostol Hristov. Sami talenti po sebi su Ljubav jer su došli od Ljubavi! Oni nas ispunjavaju; njima bogatimo sebe i bližnje; njima sazrevamo i uzrastamo uz Hrista i u Hrista jer su Njegovi i od Njega dolaze. Ali od istog tog duhovnog materijala, OD LJUBAVI, se grade i ostrašćenosti. Čovek je dakle biće ljubavi i on ne može da ne voli; problem je samo u tome šta ili koga voli, tj. kome ili čemu je poklonio ljubav...svoje biće?! Vi ste Uvaženi gore u replici Dušanu rekli da "strasti onemogućavaju ljubav", i donekle se to može razumeti, ali nisu strasti nešto strano čoveku, nešto izvan čoveka - strasti su baš ta, uslovno rečeno "religiozna" Ljubav (mi drugu i nemamo jer smo po slici Ljubavi stvoreni) kojom se čovek veže za objekat ljubavi! (religare - znači vezivanje srca za onog sa kime se religira) Zato strasti imaju skoro tu religioznu snagu kojom satiru čoveka jer mu mrtve stvari i praznine isisavaju ljubav koju im poklanja.

Ljudska drama dakle nastaje onda kada čovek ljubav pokloni smrtnim stvarima ili varljivim slastima umesto da je uzvrati svom izvoru Bogu ili Njegovoj slici u ovom svetu - ljudima. Poklonivši ljubav beživotnim stvarima, zbog zadovoljenja ličnih emocija i sladosti, čovek izmešta centar svog bića iz Hrista u samog sebe, u svoje emocije; usmerava tu moćnu silu (živi oganj) Ljubavi nesvesno ka sebi ...čime se stvara u srcu životni ekscentar ..tj. egocentar. Sam sebi dovoljan; sam sebi centar?! Time se čovek kao grozd otkine sa čokota Hrista, izvora života i Ljubavi, i još neko vreme postoji sa nasleđenim sokovima dezorijentisane ljubavi koja brzo iskopni i biće se osuši i umire (kao što je bludni sin tražio deo imanja od oca koje je ubrzo iskopnelo; ili kao spomenuti grozd koji još neko vreme živi od sokova u sebi - no bez čokota suši se). Egocentrik, ekscentrik, budući da mu Hristos više nije objekat ljubavi, oslepi ...mentalno se okameni jer je otrgnut od izvora mudrosti i duboko u korenu bića stekne uverenje i veru da je on centar svih stvari i dešavanja. Svu preostalu ljubav (a Ljubav je i Život) tj. životne sokove usmerava ka svojoj smrti! Počne da voli ekscentar i da veruje u njegovu ispravnost i opravdanost ..a tada je to kob ljudska jer kaže Gospod: „Neka ti bude kako si verovao“. Čovek se počne vrteti u bezizlazu sopstvenog pogrešnog uverenja i strasne robovske zaljubljenosti u sebe ...u smrt. Religioznom ljubavlju obožava negde u dubinama srca pohotu, sladostrašće, vlastoljublje, srebroljublje ...

Ne može se ljubav poklanjati smrtnoj stvari i ne umreti. Naprosto Život iz tebe izcuri ubrzo jer ga nema šta vratiti u srce. Mrtve ili smrtne stvari ne uzvraćaju ljubav; samo je sisaju iz čoveka u beskraj! Jedino ljubav koja se daje i stradava za drugog je životvorna jer je unutar svugde prisutne jevanđelske realnosti Krsta kojim je osenjeno svekoliko postojanje i sa kojeg se Ljubav sliva u one koji sastradavaju.

Muzika Baha, Mocarta; dela Rembranta, Mikelanđela, Tesle, Mendeljejeva, braće Rajt ... šta su ako ne strast – ali kakva strast tu je pitanje!? Kakav predznak ima ta strast? Okrenutu ka ljudima ili ka sebi!? Umetnost, muzika, film, slikarstvo, ljudske obične dosetke u dnevnom životu bez životne strasti (ljubavi) nisu ništa; samo gluma i sintetika! Zvono koje zveči! Ovaj život od nas traži kompletno učešće u njemu ..ne polovično, ne sa zadrškom! Traži celog čoveka; da se svemu pristupa iz ljubavi ma čime da se bavimo.

Isto tako, sve što sam naveo: muzika Mocarta, slikarstvo, pesništvo, obično svakodnevno zalaganje na poslu ili sa druge strane strasti tipa: bludničenja, srebroljublja, vlastoljublja, gordosti, sujete, zavisti ...OD ISTOG SU MATERIJALA! Od ljudskog duha i srca. One koje pred sobom imaju ne samo sebe nego i bližnje kao cilj (a Gospod je u bližnjima) – one izgrađuju i pojedinca i zajednicu u Istini; obogaćuju nas sve redom. No one kojima je egocentar cilj; zadovoljenje ličnih pohota, pohlepe, alave nezasitosti u imetku mrtvih ovozemaljskih stvari – one su najpre oganj koji polako jede vlasnika tih strasti a onda su konsekventno i razorna sila prema zajednici.

Šta bi tu onda bilo pokajanje? Sveti Jovan Krstitelj objašnjava: „porodi aspidini ...idite i najpre rodite plodove dostojne pokajanja ..“ Dakle pokajanje nije sasecanje životnih sokova u sebi; nije sasušivanje darova Života koji su nam dati već njihovo preusmerenje na dobro bližnjih – „...rodite plodove“. Voleti i ljude bar koliko i sebe! Pokajanje je odricanje od sopstvene smrti jer nema života u mrtvim stvarima: u srebroljublju, u beskrajnim njivama i lancima hotela. Život je na Krstu; On je na ikonostasu i Liturgiji najpre a onda ništa manje i u svakom ljudskom biću kao Njegovo podobije. (Izvinjavam se svima na dužini komentara ..)

Uvaženi autoritet: Жељко, ти полазиш од оног усвојеног позитивног значења страсти. Можда си у праву. Можда би за страсти како их оци виде требало наћи неку другу реч. Или је пут пронаћи неку другу реч за ту "позитивну" верзију снажног усмерења човекове енергије. Не знам. Ја за сад користим по традицији реч страсти за завојеваче а супротност је једноставно љубав. Љубав према страстима није љубав према себи, него према паразитима на које смо навикли. Љубав је Божије деловање у нама и међу нама, други или ја - истовредно је, а страсти сегментирају како наш живот тако и односе међу људима гурају ка виђењу употребне вредности другог. У сваком случају - може да се размисли

Željko Blažević Da Uvaženi, slažem se ali iz ugla onog što sam gore naveo imam semantičku primedbu na jedan, inače opšte prihvaćen stav, koji ste naveli: "Ljubav prema strastima nije ljubav prema sebi". Problematičan je ovaj segment rečenice: "Ljubav prema strastima..."?? Nisu strasti objekat ljubavi; onda ispadne da smo moje strasti i ja dva pojma!? Ljubav je strast! Nije pravilno: "ja volim svoju strast" već "ja sam ostrašćen"! To je ogromna, čak ontološka razlika. Ja delam strasno neki moj porok ali samo umom znam da to nije dobro i da me to čini robom sopstvene strasti. Ali je strast, tj. moja ljubav prema smrtnoj stvari toliko jaka da tu ni um ni volja nemaju nikakve šanse. Polako gasnu i najzad mi bude svejedno da li je to pogrešno ili nije. Da, ovo jeste lično iskustvo koje ispovedno iznosim a iz tog robovanja samo Božija intervencija može osloboditi. Strast - to sam ja! Nije to "moja ljubav prema strasti"! U protivnom bi značilo da je strast objekat, nešto spoljašnje za šta nisam ni kriv ni odgovoran pa je u toj opciji moja ljubav nevinašce!? Drugim rečima:"Strast je kriva – ja sam nevin?" A koga će onda Gospod da sudi? Strasti ili mene? Gde je tu odgovornost? Sveti Oci kažu da će Gospod OD MENE tražiti odgovore za grehe. Neće pitati neke spoljašnje faktore "Što ste sluđivale jadnog Željka" nego će odgovor tražiti od mene. S toga, da ponovim, mislim da nije precizno reći da "čovek voli svoje strasti" jer su to dva odvojena pojma; nego da je "čovek ostrašćen". Suštinski, ontološki, dijametralno se razlikuju ovi pojmovi. Sazdan po slici Ljubavi i čovek je ljubav. On sebe, dakle ljubav, daje poroku tj. objektu ljubavi i onda je to strast. Druga tema je u šta je usmerena ta životna sila, tj. darovi koje od Boga dobismo kako ko i koliko, ali u oba slučaja, i graditeljski po pitanju uzrastanja u Hristu ili rušilački po pitanju destrukcije čovek je ceo u tome.

Uvaženi autoritet Боље би било рецимо: неговање сопствених страсти не значи исто што и љубав према себи.

Željko Blažević Enivej... u svakoj opciji samim tim što sam živ ja volim sebe. Postojim ne svojom voljom, utkana mi je ljubav prema životu, a život je i u meni kakav god da sam, dakle volim sebe. Gospod nalaže da se ne zadržim na tome nego da ljubim i bližnjeg kao samog sebe! Ostrašćen ili ne ta ljubav prema životu ne prestaje. Kada On kaže "odreci se sebe" ne misli na to da treba da se mrzim. On hoće da volim Njega jer je Njegova slika u srcu i da odricanjem od zemaljske volje i vezanosti srca (ljubav prema poroku) zadobijam autentično "ja" kakvim sam i rođen. Odbacivanjem ostrašćenosti na istinitiji način volim i ljude i život i sebe. Sve je dakle u toj ljubavi koju dajemo iz srca a koja smo mi sami. I strasti su ta ista ljubav ali promašena! Pucanj u prazno! U strastima nema "mene" a uporno volim tu prazninu. Postajem sličan njoj - prazan; a nepromenljivo imam utisak da volim sebe - premda se ubijam. Štagod to značilo

Blaža Željko

Na facebooku se, kako to već biva, povela interesantna tema koja je jednim delom dotakla i krštenje dece. Postoje mišljenja (nisu nova i ciklično se pojavljuju) koja kažu da je nekorektno pa čak i nepravoslavno "prisilno" krstiti dete koje o tome još ništa ne zna te da treba sačekati dok ono odraste, da se dobro upozna sa verom i tek onda samo donese odluku o ovom veoma važnom životnom događaju (naravno, ne samo formalnom)! Ta mišljenja smatraju da nije ljubav ako se krsti dete bez svoje volje?! 

Nebitno je ko sve ima takvo mišljenje ali ovde želim tom gledištu da suprotstavim neka druga ..prilično konzervativna u ovom slučaju (premda po mnogo čemu drugom nisam rigidan)!

To suprotstavljeno mišljenje na FB je bilo sledeće:

Nije mi namera uvaženi M****** da nadugačko polemišemo na zadatu temu ali imam jedan problem sa Vašom tezom. 'Ajde sad na stranu treba li krstiti malo dete ili ne; tj. treba li čekati da ono stasa i da samo izrazi slobodnu volju što onda "krštenje čini validnim" po Vašim nalazima. Mene muči jedan drugi problem!? Naime, kao crkvenjak bio sam svedok jednog događaja: ... došao mlad bračni par kod sveštenika (moja malenkost odmah tu pored njih) i na sva usta plaču da im popa sahrani dete! Čakali su, naime, da napuni godinu dana da ga krste ali dete umrlo!? Sveštenik, naravno, po pravilima ne može da obavi opelo a ovo dvoje se za kosu 'vataju!?

E sad, s obzirom da Gospod kaže Nikodimu da "ko se ponovo ne rodi vodom i Duhom" ne može da računa na Carstvo Božije .. šta ćemo u ovom slučaju?! Za Crkvu je nepostojeći jer Spasitelj na više mesta ukazuje da ko "ne poveruje i ne krsti se u ime Oca i Sina i Duha" neće ući u Carstvo Hristovo?! Pretpostavimo da Gospod ne laže i ne bunca kad ovo kaže pa još i pretpostavimo da je On neki Sudija valjda ...neka odgovorna osoba koja ne priča paušalno šta Mu se prohte!? Najzad, nije li obrezanje kod Judeja nekakav pandan krštenju; njegova praslika, pa su čak  Apostoli imali problem sa tom praksom kod primanja novih hrišćana iz judejskog korpusa!? Ima li da ko ne zna za dileme koje su se tada pojavile među judejskim hrišćanima baš po ovom pitanju? No šta je ovde važnije zapaziti: Kog dana po rođenju je bilo obrezanje Hristovo?! Da li je On došao da ispuni svaku pravdu i svaki zakon!? Da ispuni Stari Zavet! Da li je umesto obrezanja osmog dana od rođenja doneo krštenje, upravo oko kojeg su Apostoli imali sporove?! Možemo li dozvoliti sebi rezon da se ni mali tek rođeni Judeji nisu pitali hoće li ih neko obrezati pa ipak Gospod, koji je tu praksu ustanovio, sam je primenjuje na sebi!? Kog dana od rođenja onda da krštavamo decu? E to ćete morati da mi odgovorite?! A šta ako neko posluša ovo Vaše nimalo naivno mišljenje pa dete ostavi nekršteno ... a ono umre u međuvremenu? Šta ćemo onda da kažemo Hristu kad stanemo pred njega? 

Dakle, da ponovim još jednom: Gospod je osmog dana od rođenja obrezan! On koji je Crkva! Šta je onda problem u krštavanju male dece? Zar nije upravo mnogo veća ljubav oseniti ga Krstom i preporučiti ga Bogu koji tada ima, zbog mnogih obećanja, i neke obaveze prema krštenoj duši!? (.."jer je Tvoje da nas miluješ i spasavaš"..)  Ako ga pustim da samo raste u svetu koji "u zlu leži" pa da onda tamo nekad samo odlučuje o svom odnosu sa Hristom ...a desi se da umre (gde su garancije da neće?) - nisam li odgovoran za nekog ko mi je darivan? (Uzgred, kroz Hrista je inače i postalo sve što je postalo .. pa i ja i moje dete! Ništa prirodnije nego da Gospodu uzvratim zahvalnošću baš tim Njegovim darom!)  

A sa druge strane, opet nije daleko od mozga i sledeće: sve da su ljudi sa gore navedenim mišljenjem u pravu; da ja i još mnogi konzervativni grešimo - to dete u nekom zrelom dobu može kroz dela da živi kao da i nije kršten, što za posledicu može da ima da na Sudu bude sasvim izjednačen sa otpalim anđelima! Eto, ni anđeli ne sačuvaše svoj obraz! Dela nas sude i dela nas spasavaju ... i Gospod na Sudu ne spominje ni jedan drugi kriterijum osim ljubavi ..ali kome je više dato više se od njega i traži! 

U svakom slučaju krstivši svoje dete sa osam dana ili sa godinu dana ... bar sam mu upalio plamičak na kraju tunela, to mi je roditeljska dužnost pred Bogom, a šta će on sa tim plamičkom da radi - to je njegov problem kad odraste! 

________________________________________________________________

Primedba izvesnog Ž******** :

Ako je tako da detetu preti opasnost da nekršteno ode u pakao šta je onda sa onom decom koja su umrla na porođaju (i sa svom onom decom van hrišćanstva, kao i decom i odraslima pre hrišćanstva koji nisu kršteni).Po tome, spasavanje jetehnički problem i uslov, i zavisi samo od dobre volje roditelja da ga krste-čim se dete rodi roditelji treba što pre, hitno odnesu na krštenje da ne bi u međuvremenu umrlo. Kolko znam bilo je spasenja i bez krštenja-razbojnika na krstu i onih koji nisu stigli i nije im dozvoljeno da se krste a to su progonjeni katihumeni koji su prošli kroz "vatreno krštenje" što je samo uslovno rečeno jer to nije bio crkveni obred. Mislim, da je božja milost mnogo dublja od našeg tehničkog poimanja spasenja

Odgovor:

Vidi Ž********, ne prejudiciram Božiju odluku o bilo kome! Težište priče stavljam isključivo na onu dimenziju koja nije daleko od obične duhovne logike; a daleko bilo da se drznem da maštarim koga Bog spasava ili koga će tek spasiti. To ni Anđeli ne znaju! Reagujem na jedan skriveni detalj; na jedan kontekst koji provejava između redova a to je da ispada da je veća "demokratska" ljubav ako dete pustiš da odraste pa da ono (u svetu zla ... tj. u svetu "koji u zlu leži") samo udara o hridi tražeći Hrista .. kroz kojeg inače postade sve što je postalo!? S tim u vezi kako da dete odvajam od Nekog kroz Koga je uveden u bitije i KO MU JE PO DUHU I PRIRODI IMANENTAN verovao on u to ili ne!? Sa druge strane na mnogo mesta Gospod je rekao ono što je rekao ("a ko se ne krsti..") i ne možemo se praviti da to ne piše!? Šta to stvarno znači i kakve su posledice neizvršavanja te stavke ne možemo znati kako već rekoh gore!? Više nam je dato ..više se traži; možda tvom prizivu sleduju ozbiljnije nagrade ili kazne u odnosu na nekog ko nikada nije ni čuo za Crkvu?! Možda će za nekog izvan Crkve biti dovoljno da je napojio žednog; obišao bolesnog?! Ko zna?! No to su naši sentimenti a odgovoru ovom, kako reče Njegoš; "u grobu su ključevi"! Ne možemo znati ta merila i ona pripradaju samo sveljubećem Bogu - ali u okvirima svojih saznanja (Bogom danih) i velikom daru pravoslavnosti koji od Boga dolazi, mi se krećemo unutar već rasvetljenih reči samog Spasitelja kroz predanje, oce i Crkvu. Ogroman dar ali i ogromna odgovornost! Ne znači da nas nije briga za druge ali svakako znači da pazimo na svoje mesto u eshatonu .. ako ga zaslužimo. (zebnja velika) 

Najzad, ja krstim svoje dete, po primeru Gospodnjeg obrezanja sa osam dana, i to mu je od mene kao oca dar ljubavi s obzirom da ga privodim jedinoj Istini! (Da nema neka druga a da nisam upućen u to? :) ) Na taj način sam mu samo upalio plamičak na kraju tunela a šta će on sa time da radi kad postane zreo čovek .. to je već njegov problem! Može, ne daj Bože, po delima da bude gori od vraga pa da mu končina bude među otpalim anđelima!? Ne daj Bože nikom ..i još jednom ne daj Bože! Tada svakako nema veze da li je kršten ili nije! Eto, i neki anđeli koji su isto kroz Hrista postali (jer kroz Njega postade sve što je postalo) otpali su i nisu očuvali lik Božiji u sebi ...što govori da su ga pre pada imali!? Ne vidim zašto onda dete ne bih krstio u ranim godinama kad mu je već duša taj Hristov lik?! Ovako mu samo Crkva zapečati to što ono već jeste ..iz razloga što to Gospod traži!? Nije to ljudska maštarija! Problem o kome sam predložio neku priču je samo "tajming za krštenje" a nipošto rasprava ko se spasava a ko ne? Kažu neki tako za krštenje: "ne kao dete" a eto baš Stari Zavet, kao organski temelj Novog, govori da su se deca obrezivala osmog dana od rođenja! Niko ih nije pitao žele li ...pa ni malog Hrista koji je to, sa Ocem i Duhom, davno pre i ozakonio!

O svemu ovome sam ne malo razmišljao čisto iz događaja u mom okruženju. Moj pokojni zet otišao je sa ovog sveta nekršten; i on i njegov rođeni brat! Deca vojnih lica, aktivnih učesnika drugog rata! Zetov brat znameniti vojni pilot naše vojske; no čovek teško oboleo pre desetak godina i umro! Par godina kasnije i moj zet; galopirajuća bolest koja ga je zbrisala za manje od godinu dana! Baš sam voleo tog čoveka; neobično drago spadalo! E vidiš, upravo njima je, u kontekstu ove teme, ostavljeno na slobodu da se sa krštenjem i Hristom sami suočavaju "kad odrastu"?! Ne retko smo, sa merom i uvažavanjem suprotnog mišljenja, razgovarali o ovoj temi ali zet je bio DOSLEDAN onome čemu ga je otac učio - komunizmu! Čak je više puta rekao: "Umreću u onome u čemu i moj tata"! I šta sad? Ko može da mu zameri doslednost!? Verovao je svom ocu!  Pa to je divna osobina bez obzira na predznak; čak je i Gospod pozdravlja: "Nisi ni vruć ni HLADAN već si mlak ... itd"! Gospodu je dakle bliskija ta naša doslednost u nečemu od kolebljivosti srca koje na usnama samo deklariše veru. Ne bi u protivnom upravo takvo srce "izbljuvao" kako je sam izvoleo reći. Kako god, duša me boli zbog ovih ljudi ali se ništa posebno ne može uraditi osim ličnih molitava da im se Bog smiluje i pomogne im nekako, samo On zna kako!

Od tada rezonujem kako sam već naveo kroz ovu priču: Bog nam je dao Crkvu kao Dar! A onda je kucnuo srce poimenično svakom od nas (jer vera, nada i ljubav su od Njega)  ..da se tu potražimo! To je učinio bezbroj puta kroz mnoge generacije naših otaca, dedova, pradedova ili pramajki .. i ti "duhovni sokovi" hrane čokot na koji je svako od nas krštenjem prikačen! I šta sad? Ja te sokove uskratim potomcima?! Tako im poručim da je "in" da se sami traže kad odrastu i "umudre"! Da sazru bez Hrista; da imaju život u sebi bez Njega ...dok "ne odrastu" i ne sretnu Ga? (Kako će do tada da imaju život, blagorazumije i čovekoljublje u sebi ne znam?!) Poručim tako grozdu koji sam otkačio da rađa plod onako sam od sebe ..dok se suši na zemlji! Poručim hlebu: "Narasti bez kvasca" .. ili deci: "očovečujte se bez Hrista u sebi" a pri tom je nama Hristos u ruke dao odgovornost za potomke jer nam je dao sebe kao dar, kao talant! A talanti su blago; zar da decu lišavam nasledstva?!

Ovako, makar i ovako bezmerno lenj, smućen i sluđen, ipak za svaki slučaj kao roditelj obavim svoju obavezu odmah po rođenju deteta a njemu je data mogućnost, skoro kao jevanđelska klauzula za ovakve slučajeve: "A ko se mene odrekne pred ljudima odreći ću se i ja njega pred Anđelima.." - tako da mu je svejedno da li je kršten. Može da računa na ovu klauzulu. 

molitveno posvećeno Stanoju i Zoranu  - pomjanite 

Blaža Željko

Zadnjih par dana imao sam nekoliko živih prepiski na facebooku sa izvesnim ličnostima o svetoj tajni sveštenstva, gde je sveštenički čin shvatan samo kao „prvi među jednakima“ u odnosu ljudi prema Bogu; pa čak i kao nepotreban za naš lični molitveni liturgijski život ...što je na svoj način grozna demokratizacija Crkve kojoj (demokratiji) tu suštinski nije mesto. Šta više, primetio sam da čak i među sveštenstvom postoje tendencije da se "demos" (narod), u nesposobnosti da se razluči u sebi patetična plemenska percepcija zejednice, predstavi kao stvarni vladar Crkve a ne Bogom ustanovljena jerarhija i hijerarhija ..koja je jednosmerna - odozgo na dole; od Prestola Božijeg do poslednje krštene i uopšte ljudske duše!?

Ne malo sam iznenađen obimom tih "demokratskih" razmišljanja i ništa manje strukturama ličnosti koje se njima bave. Rasprave su na momente imale čak i uvredljivih tonova, što u diplomatskim rukavicama što otvorenih, da bih konačno na sve stavio tačku svojim povlačenjem iz prepiski, ni zbog čega  drugog osim toga da ne dozvoljavam da mi bilo ko povređuje unutrašnje dugogodišnje iskustvo Crkve i  crkvenjaštva ... a zatim i zbog toga da se ni za milion godina nećemo razumeti ako na Crkvene tajne ne gledamo sa pozicija prve Crkve i Jevanđelskih istina koje su nam predate.  

Tema je počela, i odmah se tu zaglavila, od problema praštanja grehova koji spada u jednu od osnovnih atributa svešteničkog čina. Dobar broj ljudi u svešteniku vidi samo naročito kostimiranog čoveka koji je isto što i svi ostali osim što je, eto, nazvan sveštenikom i nekim slučajem je "dužan da svedoči našem ispovedanju Hristu a onda po sili dužnosti i da nam "formalno" molitveno oprosti" jer ... "ne prašta nam sveštenik nego Gospod mimo te forme" mišljenje je nekih!? Jedna gospođa se čak brecnula rekavši: "Sveštenik da me kazni? Ne bi me nikada više video u Crkvi... ja se ne ispovedam njemu nego Hristu"!? Drugi pak čovek, koji je svoje poruke i vređanja u žaru borbe multiplikovao na desetine ispod svakog mog objašnjenja, indirektno reče da sam imbecil, retard i slično tome; i dobro, ništa strašno... nije daleko od istine, od Boga mu zdravlja. Ono što je njemu zasmetalo je to što sam naveo da kada sveštenik razreši greh onda je i pred Nebesima taj greh razrešen; kada SVEŠTENIK SVEŽE čovekovu savest (neka epitimija, osuda ili sl.) tada je i pred Bogom to svezano! Bog neće ići preko volje svoga sluge U SVEŠTENOM CRKVENOM ČINU! Naravno svi znamo da su ovo reči upravo Prvosveštenika Hrista kojima je ustanovio važnost svešteničke službe. No sva je prilika da ljudi imaju problem sa percepcijom Crkvenih instanci, Tajni i uopšte života u Crkvi gde bi hteli, očigledno, da izjednačavaju nespojive stvari; da uvode vladavinu naroda u kojoj sami sebi praštaju grehe bez iskrenog otvaranja srca Crkvi ..ali Crkvi u kojoj je sveštenik strašna SVETA TAJNA! I u mantiji i bez mantije sveštenik nije samo čovek; on ima čin "po redu Melhisedekovu" nasleđen od Gospoda Hrista kao Prvosveštenika i to kroz sve večnosti niko ne može da promeni niti da minimizira. O ovome sam nešto pisao i u blogu "Epikleza kao ključni momenat razdora..." pa ću čak ponešto i prekopirati odande jer tema je u osnovi ista.

Elem, sveštenički čin je Bogočovečanski čin; kroz prvosveštenika Hrista i njegovu Majku najviše pozicioniran u nebeskoj hijerarhiji činova iznad mnogih drugih: Anđeli, Arhanđeli, Sile, Gospodstva, Vlasti, Heruvimi, Serafimi ..!! Baš tu iznad svih je i čin sveštenika ...jer njemu u Liturgiji prislužuju i Heruvimi i Serafimi! Na očigled ljudskog roda (mada tajanstveno) Gospod je stvarao Crkvu, stvarao novi duhovni svešteni čin (novu tvar) i ostavio mu ozbiljna ovlašćenja trajno zabeležena u Jevanđelju; između ostalog (parafrazirano): "Za badava ste dobili za badava i dajte" .. "Evo dajem vam VLAST da izgonite demone.."  a ispred svega i kao najvažnije ono prethodno rečeno: "Što vi svežete biće svezano na Nebesima; što vi razrešite biće razrešeno na Nebesima"! Kad sveštenik sveže ni Heruvimi ne mogu da razvežu; kad on razveže i sam satana može samo da ropće. Nema boljeg, jačeg i očiglednijeg dokaza da sveštenik nije samo obična osoba već anđelski čin i aristokratsko dvorsko dostojanstvo Carstva Nebeskog sa kojim se ne možemo igrati niti porediti sa bilo kim ili čim - naročito ne sa sobom! Sve drugo, bez obzira na naivne forme, je ništa drugo do komunistička pobuna koja spaljuje Crkve i izjednačava babe i žabe ...jer ne želi sebe da vidi kao slugu i potčinjenog; kao uslovljenog hijerarhijskim odnosom unutar Crkve. Pa naravno dragi moji (sa facebooka) ..mi smo sluge, i to zaludne sluge .. a tu patetičnu raspevanu uravnilovku "nije mi važan sveštenik jer mi Hristos prašta" možete okačiti mačku o rep. Sa njim vo vse vjekove nećemo biti isto jer nas razdvajaju (po Blagodati) same aristokratske suštine; niti pak postoji Bog mimo Crkvenih svetih tajni u koje je ubrojan i sveštenički čin! Oci Vaseljenskih sabora tu "aristokratsku suštinu" nazivaju episkopskim ili jerejskim "dostojanstvom". Pa tako, kad za neki težak prestup prete onda kažu: "Da se liši episkopskog dostojanstva"! Oni dakle vide višu duhovnu (aristokratsku) realnost!

Optužen sam da gledam magijski na problem "razrešenja grehova" gde sveštenika vidim kao "maga" bez čijeg dodira epitrahiljom "Bog nije sposoban da samostalno oprašta greh"! Ali sa platforme Crkve (Apostolske i svetootačke) ispostaviće se da je sve suprotno i da život ne doživljavam magijski ja već upravo oni koji bi da je plemensko iznad crkvenog.  

Naime, u Crkvi kao Bogočovečanskoj ustanovi, ništa ne biva bez saradnje Boga i ljudi, ispred svega Boga i sveštenika! Nema u Crkvi magijskih radnji; sve je u slobodi i odnosu "jedan na jedan" sa Bogom ali ne kroz maštu i ushićenja već kroz sveštenika kao Božiju silu! Gore spomenuti ljudi kažu da sam mračnjak i da magijski posmatram Crkvu dok u njihovom shvatanju "ne prašta sveštenik već Bog" ...i time projavljuju tužno i zabrinjavajuće nerazumevanje Crkvenih Tajni. Bog bez sveštenika ništa ne radi u Crkvi!! Ne krštava nikog, ne pretvara hleb u Telo niti vino u Krv Hristovu! Ne osveštava ni grožđe ni uskršnja jaja, ni vodu ni ikone! Ko misli da je ikona sveta samo stajanjem u Crkvi dva, pet, četrdeset ili godinu dana ...taj rezonuje tj. veruje magijski. Taj ima katolički rezon da je samim boravkom u Crkvi, gde je dom Duha Svetoga, hleb već postao telo Hristovo. No, bez Epikleze; bez svešteničke molitve, trebnika i drugih molitvoslovlja ništa od navedenog nije osvećeno pa makar tu stajalo godinama! Ljudi koji su me napali zbog ovakvih stavova, opravdavaju to time da je Duh Sveti sa Hristom prisutan u Crkvi pa je samim tim i ikona osveštana; pa je tom logikom i njima zbog Duhovne prirode Crkve sveštenik nepotreban za ispovedanje i razrešne molitve!? (...a posle ja imam magijska gledišta!? :) ) Pa čemu onda trebnik i molitve za sve prilike? Jel Gospod uzalud i za džebe rekao "što vi razrešite biće razrešeno.." i obratno?  

Rekoše ti moji sagovornici da je moje mišljenje temelj "klerikalizma" ..."teokratije"; da sam inkvizitor i šta znam šta sve ne; ali moj je odgovor: Tja ...možda!? Kad se malo razgrnu temeljne platforme sa kojih nastupamo ispostaviće se da je stvar obratna u nekoj meri. Iz svega je u osnovi nerazumevanje svete tajne sveštenstva koja je jedna od sedam (sakrosantan broj?!) Crkvenih osobina naših života u Eshatonu, ako se udostojimo ponaosob da se nađemo tamo uz Gospoda... (a to otvoreno i otpočeto Carstvo je unutra u srcima našim već sada i ovde kao maglovita ali realna Ljubav.) Izvadite samo jednu tajnu iz tih sedam, unakažen je eshatološki lik čovekov ... i onaj "tamo" i ovaj u srcu"! U srcu se rodi jeres; izopačina gledišta pa samim tim i devijacije u životu.. To tada više nije Crkva kakvu su nam predali Apostoli. Zanemarimo li prevažnu ulogu sveštenika ..to dakle isto više nije Crkva. Gospod je Prvosveštenik po redu Melhisedekovu i On tu svoju mesijansku ulogu, taj važan atribut Njegove mesijanske ličnosti predaje (poklanja) ljudima preko Apostola, Episkopa do sveštenika svih vremena! Taj atribut postaje deo rukopoložene ličnosti. Sveštenik je nosilac velike sile koja mu je od Boga poklonjena; on može da zaveže greh bilo kome ako taj huli baš kao što je to uradio Arhangel Gavrilo sa Zaharijem, ocem svetog Jovana! Gavrilo ima pred Gospodom slobodu; njegovo poslanje od Boga je u konkretnom jevanđelskom događaju izvršeno u celini u smislu objave, ali svi detalji koji su pratili ta dešavanja, Zaharijina sumnja i podsmeh, su spontani događaji na koja Gavrilo kao slobodna ličnost nije mogao da ostane ravnodušan. Nije Bog vezao usta Zahariji! Njegov prijatelj Gavrilo je to učinio po svom nahođenju ...baš kao što su i sveštenici u mnogo čemu slobodni da donose odluke unutar mandata koji im je poveren! Razljutio je čestitog i pravednog Arhangela Zaharijin sumnjičav pristup i on je pronašao određene penale (blage i vaspitne) koje je Zaharije morao da podnese da bi razumeo s kim ima posla. 

Praslika tj. jedna predivna istorijska scena nam mnogo osvetljava te relacije između Boga i Njegovih slugu kojima je poverio određene mandate: proroštvo, sveštenstvo, patrijaraštvo i slično. To je detalj iz života svetog Proroka Ilije. Najdirektniji prijatelj Božiji sa jasnom ulogom koju je uz pomoć Božiju obavljao kako je najbolje znao. Od Gospoda je Ilija bio obdaren velikom silom, a ta sila je od Boga i sliva se na Iliju postajući po blagodati sastavni deo njegove ličnosti. I šta se događa?! Narod zastranio, Ilija se iznervirao gnevom pravednika i zatvorio nebo tako da nije bilo kiše tri ipo godine! Pogledajte ovde relaciju između Boga i Ilije koja nam viče u uši iz sveg glasa kakve su to odnosi između Boga i ljudi. Taj događaj objašnjava slobodu pred Gospodom u njenom izvornom značenju! Nije Gospod zatvorio nebo; to je uradio Ilija!! Jeste to Božija sila ali po Blagodati postala je deo Ilijinog bića i Bog je ovde, kao i sa Arhangelima, u društvu dragog prijatelja čije mišljenje uvažava. Šta dokazuje da nije Bog zatvorio oblake da ne bude kiše?! Pa to što je Bogu bilo žao ljudi; pokušavao je posredno da ubedi Iliju da bude manje strog, da omekša dušom, ali ni jednog trenutka nije hteo da ide protiv volje svog vernog sluge i Proroka! 

Upravo tu slobodu projavio je i Arhangel Gavrilo kada je onemeo Zahariju ...i ta sloboda sastvani je deo svešteničkog čina nasleđenog od Bogočoveka ... po redu Melhisedekovu! Sveštenici su sluge Gospoda i Njegovi prijatelji! Oni imaju mandat da u saradnji sa Duhom Svetim i celim Nebom pretvaraju Hleb u telo Hristovo i vino u Krv Njegovu; imaju mandat da pročitaju razrešnu molitvu ali i da po slobodi odlože oproštaj na neodređeno ..po svom nahođenju i proceni duhovne zrelosti pastve. Nema tog koji to može negirati! Konačno i razrešna molitva ima oblik: "Ja nedostojni sluga Božiji praštam ti .." a tada i Bog prašta po svom obećanju ...a On ne gazi obećanja! Ako sveštenik ne razreši nije razrešeno na Nebu .. ni to obećanje Bog ne gazi. 

No, za nezrelog sveštenika u ovom mnogo ozbiljnom životu, i dužnostima koje ima, kriju se mnoge zamke! Njegov mandat je paradoksalan! Pozvam je na trpljenje do iznemoglosti, na blagost do jagnjećih osobina - a istovremeno ima vlast da vezuje grehe ili da ih razrešava!? To je posao za koji Njegoš kaže (parafrazirano): "Ja poviše vas nešto stojim i dalje vidim ali ne znam da li na tome da blagodarim Bogu ili da plačem na sva usta i proklinjem dan kad sam rođen"!?

Ljudi danas nekritički hrle da budu sveštenici a pitanje je koliko mogu da nose odgovornost za tu službu?! (Baš kao što mnogi hrle i za političkim foteljama ne shvatajući užas Vlasti kao jedne od Božijih sila, anđelskog čina koji razjeda svojom silinom služenja i nosioce vlasti ali i potčinjene strukture ako nisu usklađene sa višom Hijerarhijom! Otuda bolesti u modernim demokratizovanim društvima od korupcije do potpunog siromaštva u svakom smislu - i duhovnom i biološkom)

Usled neshvatanja i neodgovornosti izvesni sveštenici nesvesno i po slabostima tu moćnu silu okrenu protiv sebe na sablazan mnogih, nesposobni da umire neke razumljive delove svoje ljudske prirode ili da umru u sebi za nju. Ali kako god, najpogrešnija od svih stvari je demokratizacija Crkve u kojoj se demos (raja, pastva) vidi kao elemenat samoupravljanja Crkvom. To nikada nije bilo niti će biti. Demokratija i komunizam su iz istog kotla; suštinski identična stvar sa različitim imenom. Hijerarhija je uslov za harmoniju, kako između muzičkih tonova tako i između ljudi. Aristokratija nije bajka već realnost činonačalstvija; ali aristokratija obavezuje, što je lepo zapazio Šekspir: "Vlast bez ljubavi je tiranija"! Skoro da je zapanjujuće da neki znameniti ljudi, pobornici "demosa" ili "plebsa" kao upravljačkog mehanizma društva (čak i  Crkve) ne razumevaju da subordinacija izvire od  Boga na dole do prostih ljudi i monaha. Pa ako subordinantni princip važi od Sabora prema Episkopu; ako važi od Episkopa prema Jerarsima ili Starešine hrama prema Đakonu, Igumana prema bratiji ...kako to onda prestaje da važi od sveštenika prema raji tj. laicima a sve je jedno Telo Crkve!? Razumljivo je snishođenje po mnogim pitnajima; čak nužno zbog naših bolesti .. ali ovo su neke granične vrednosti na koje se mora ukazivati ljudima da ne nose u sebi iskrivljene slike Crkvenog bića ... najposle i državnog kao druge strane lepte na kojoj je lik "Cezarov" .. lik državni!

Ne može se bez svete tajne sveštenstva ispovedati u Crkvi; nije on samo prosti svedok naše intime sa Bogom .. već sluga Hristov koji je postavljen kao učesnik u svetoj tajni ispovesti! Ljudi to moraju ozbiljno da shvate, a kako ako im se o tome ništa ne kaže?! Kako će to usvojiti ako valjano ne shvate subordinaciju svih Crkvenih delova koja, da čudo bude veće, važi u svim slojevima Crkvene hijerarhije a onda odjednom, u onoj najnižoj  a najvažnijoj, više ne važi iako je Apostol kroz poslanicu rekao krštenim ljudima: "Budite poslušni svojim sveštenicima" ...

Blaža Željko

Sledeći tekst, koji sam kao komentar ostavio na facebook strani ŽRU, prosleđujem ovde kao zasebnu temu jer smatram da je od velike važnosti za zdravije živote i pojedinaca i zajednice u kojoj živimo ovde u Srbiji; ali je i prilično opšte mesto za "modernu" ljudsku vrstu. Pre samog teksta nužno je pogledati sledeći klip o devojci (ženi) koja je kao bebica preživela abortus; čije reči ulaze u najdublje kutke svesti i ne verujem da iko odavde, s obzirom na dirljivu priču ove sjajne dame, može ostati na njih ravnodušan.

 

 

Naime na spomenutoj FB stranici postavljena je slika ultrazvuka na kojoj se vidi bebica u stomaku i molećiv apel na savest roditelja da se ne ubija to detence. Međutim, nemamo šta da budemo molećivi u ovoj važnoj životnoj temi; i pored toga što načelno nisam strog prema ljudskim slabostima i nije mi strano ništa što je za čoveka i od čoveka, ali tiranija nad bespomoćnim majušnim detetom prevazilazi sve moguće tolerancije, razumevanja i opravdavanja. Nije to osuđivanje nikoga; neka se svako sa svojom savešću snalazi kako zna i ume i ja mu od Boga u tome želim zdravlja i uspeha; ovo je samo zaštita onih koji ne mogu da glasaju za ili protiv života! Nema tu šta da se apeluje ma koliko čovek ne mario za Crkvena gledišta i bio deklarativno neverujući; ima da se poštuju državni zakoni, a država mora urgentno to (život oplođene jajne ćelije) da uzme u razmatranje jer se ne radi o "babskoj ili popovskoj priči" već o naučnom dokazu!

 

Uostalom da se ne ponavljam; moj je stav tamo iznesen sledeći:

 

"Bezbroj puta sam na raznim forumima vodio borbe sa kojekakvim "znalcima" i feministkinjama o abortusu kao strašnoj pošasti; ali bez sistemskih zakona to je borba sa vetrenjačama. Sistemi (državni aparati), ne samo u Srbiji već po celom "modernom" svetu, su bolesni u srži! Vođe i ministarstva širom planete misle da nešto znaju a slepci su koji bi da budu predvodnici! Pozivaju se u ovoj bolnoj temi na nauku; na neka prava žena na svoje telo (tretiraju fetus kao zub ili zubobolju) a nisu ni blizu toga da baš nauka kaže da je abortus "ubistvo sa predumišljajem"! Ne moraju da slušaju Crkvu - ionako im je to "degutantno" - ali medicina kao nauka im u oči kaže da je abortus zločin ništa drugačiji nego da sada ašovom, budakom i motikom iskasapite neku dvomesečnu bebu! U čemu je razlika?! Nema razlike! U čemu je dokaz da je ovo ubistvo a ne "čišćenje" (kako ga inače odvratno zovu)? "DETE IZ EPRUVETE" je krunski svedok! Pre nekog vremena materica jedne žene nije bila sposobna da jajnu ćeliju sprovede do mesta za oplodnju! Sama materica je bila zdrava ali je imala tu anomaliju tranzicije jajne ćelije. S toga su lekari izvadili jajnu ćeliju, oplodili je u epruveti .. i tu pred očima ljudi i kamera širom sveta počelo je čudo života. Jajna ćelija je počela da se deli progresivno na dve, četiri, osam, šesnaest, trideset dva ...i tako dalje! Počeo je SAMOSTALAN ŽIVOT ČOVEKA! Posle nekog vremena, kada su ustanovili da to majušno biće živi svoj život i da nije mrtvo telo ...vratili su ga u matericu koja je njegov "inkubator" - tj. samo prirodna sredina za normalan razvoj! Ali NAUČNA ČINJENICA je da oplođena jajna ćelija u epruveti već živi svoj autonomni život nezavisan i od oca i od majke!
Da odsečem prst i stavim ga u tu epruveti posle samo dan-dva ima da istruli i usmrdi se; ali ova ćelija raste! Razvija se! Ne truli i ne smrdi jer je živa! Sa ovakvim dokazom, jezivo je da niko na svetu ne donese zakone koji bi zaštitili ove male ljude! Tretiraju ih kao miome, tumore ...ne znam šta sve ne; odstranjuju ih kao bolestan zub ...a sve vreme pričamo o zločinu! Zato, kako sam gore naveo, mora ovo pitanje da uđe u Skupštinu kao "zakonodavno telo" gde će se i ovaj dokaz ("dete iz epruvete") predočiti da se donesu zakonski akti koji bi abortus tretirali kao ubistvo sa predumišljajem! U protivnom sve je jedno odvratno licemerje! Nedavno je pronađena tek rođena bebica u senkrupu (septičkoj jami ili poljskom wc-u) i već se roditelj smatra krivim za njen život!? Pa u čemu je razlika ako to isto uradiš par meseci ranije?! Kada ljudi budu išli na decenijske robije zbog ovog surovog zločina neće više biti neželjenih trudnoća. Dobro će mladi razmisliti pre nego što se upuste u ljubavne avanture, koje nisu po sebi nerazumljive, ali brate: AKO SI ZREO ZA SEKS ...E PA IZVINI, ZREO SI I DA PODIŽEŠ ČOVEKA! Državu ne treba da interesuje ko je s kim legao u krevet; niti da li je to u zakonitom braku ili van, što je stvar kućnog vaspitanja; ali je Njena obaveza da zaštiti svakog građanina od tiranije - bio on visok dva metra ili dva centimetra, svejedno! Ona zato i postoji i zato ima Bogom dane aparate represije, sudstva i tome slično. (Što kaže Vladika Nikolaj za državu i prekršioca zakona: "Ako se čovek ne boji Boga ..boji se mača".) Od kako je sveta i veka države služe da čuvaju norme ljudskog ponašanja u okvirima koje su nam utkane u prirodu: "Ne čini drugom što ne želiš da drugi tebi čini" - za sve preko toga država mora da reaguje i mačem saseca divljaštvo i posunovraćene vrednosti u nečijoj glavi. Samo ovako, apelovati na savest - malo je bezpredmetno jer nije Jevanđelje svakome autoritet, pogotovo u sekularnim društvima. Ali ako se već ljudi hvataju za plitke ljudske norme i izgovaraju se nekakvim "ljudskim pravima" onda ima da poštuju i naučna dostignuća koja upravo svedoče da je abortus ubistvo sa predumišljajem! Rugaju se Crkvi, Predanju, Ocima; pod nos mi podmeću da mi je poreklo majmunsko, nauku (upravo oni je izopačeno shvataju) guraju mi kao argument da nema Boga!? E pa dobro; onda nauka vam kaže da je abortus ubistvo čoveka i da podleže krivičnom gonjenju!! I to malo tek nastalo detence ima svoja prava koliko i ja! Oplođena jajna ćelija u epruveti je već čovek ...samo majušan i još ne zna da govori ... i svi smo mi jednom bili u uzrastu tog mališana!"

Blaža Željko

Otac Ilarion:

"Поред тога што је знак да је црква угушена или да се гуши у клерикализму, велика је опасност за душе, управо тај спектакуларни начин служења, као и сама спољашња побожност. Позоришно служење, односно служење на начин позоришта, служење је без душе и без побожности. Само на шупљи начин.

С обзиром на то да је наш верник, а често и само свештено лице веома мале литургијске свести, најчешће уопште не досеже у духовну сабраност и у узрастање у благодат. Већина нашег народа се задовољава само тим мртвим изражавањем побожности, честим закрштавањем, поклонима а понекад и клечањем. Сав спетакл нашег изражавања побожности је у спољашњем, у множини песама и молитава која је погибељна, ако је из фарисејски прикривене непобожности свештенства или народа. „Окречени гробови“. Литургијски спетакли не заслужују да добију довољну оцену као побожни.

Аутоматичност, лажност, недоживљеност, или пак још горе: лудачка ћудљивост литурга, непостојање богочежњивости и очигледно лицемерје, превртљивост. Још гори од тога је формализам, млакост у вери, користољубивост, властољубивост, среброљубивост и охолост, видљива из вечности и потпуни недостатак свеопштости, католичности..

Женска литургијска побожност је претерано осећајна, сентиментална, блиска похоти а понекад је и болесна. Женску побожност понекад исповедају и неки мушкарци. Тај тип побожности је болеснији од оног мушког или мужественог, било да је реч о мушкарцима или о женама. Овакава богослужења, односно оваква литургија ја празна и прилично истрошене и испражњене светости. Шупља је. Недостаје јој цео Христос."

Mogu se donekle složiti da, usled nasleđenih praznina iz komunističkog perioda, ljudi jedva da razumeju šta su Crkva i Liturgija ...tj. da je to njihova sloboda a ne sistem formalizama, ovakvih ili onakvih, kojima treba "umilostiviti strogog sudiju tamo negde gore". Ne može se decenijama živeti jednim duhom a onda odjednom, kao da se ništa nije desilo, biti psihički i psihološki tj. duhovno zdrav i slobodan. Što bi rekao jedan filosof: "Možete od akvarijuma napraviti riblju čorbu ali od riblje čorbe ne možete napraviti akvarijum". Sve ima svoju cenu; svako odstupanje od Hrista i Crkve košta debelo; nije to samo tako "evo ja sam hrišćanin". Čovek (društvo) mora da se vrati do tačke sa koje je skrenuo na drugu stazu; ne može samo tako preskočiti na Hristovu stazu kad je između te dve staze bezdan! U međuvremenu, odvojivši se sa Hristovog puta, čoveka razne lažne vrednosti, praznine, podsmeh na Crkvu, nevera i naročito dela, potpuno promene, strukturno i "hemijski"!? Duhovno se izmeni pa čak i ako uspe da "preskoči" jaz između ta dva puta u nameri da odjednom bude aristokrata, čak i da se obrete na svadbi Jagnjeta ...odelo mu je nepristojno ...prljavo i nije svadbeno.

Čemu je to ontološki slično? Pa, suštinski sa relacijom čovek - čovek! Pravo da Vam kažem, meni su bliski prijatelji svega par ljudi ...tužna manjina od mnogih sa kojima sam bio ...ali ovi su sa mnom bili u svim situacijama i u lepim i u teškim. Bili su mi lojalni drugari; ja mucavo njima ...i to je jedini parametar koji po dubini vezuje ljude u horizontali - s tim što i horizontala i vertikala imaju suštinsku izjednačenost kroz Hrista koji je odnos između Njega i nas uporedio sa odnosom među ljudima! Mnogi bi danas, kada sam malo stao na noge, hteli da se opet družimo ..ali "šta ćete mi"? Za šta mi trebate?! Jeste bili sa mnom kad mi je bilo teško? Niste?! Ne razumem šta sad hoćete?! Čak i kad malo popričamo ...doživljavam ih kao strance ..ne kao prijatelje. Kurtoazno izmenjamo par reči i svako na svoju stranu. DELA ODREĐUJU LJUDE! LOJALNOST ODREĐUJE PRIJATELJSTVO ...a usuđujem se reći da LOJALNOST Hristu kandiduje čoveka i za Njegovo Carstvo ...što opet i ipak zavisi samo od Božije dobrote i milosti. U svakom slučaju, kao što i mi drugačije gledamo čoveka koji je sa nama ostao u svim nevoljama usuđujem se reći da i Bog slično gleda na taj problem. Priča o mudrim i ludim devojkama prilično verodostojno svedoči tome u prilog. Mudre su istrajale do kraja, u svim teškoćama, stičući ulje za Ženika. Onim drugima kao da je svojim postupkom rekao: "Šta ćete mi sad? Gde ste do sad bile?" ... i zatvoriše se vrata! Užas!

No, Božija dobrota nije merljiva nikojim instrumentima i On kod sebe može primiti koga On hoće a ne po automatizmu ili našim predpostavkama. Kao što ni meni niko ne može da određuje koga ću ja primiti u kuću koga neću. To ne zavisi od komšijskih želja! Ipak, nada u Njegovu milost je iznad svih pojmova jer je i Njegovo sažaljenje iznad svih pojmova, ali to podrazumeva da i sami moramo biti sažaljivi, ponizni i milostivi. Neosuđivanje je stavio iznad svih dela jer se osuđivanjem, pozitivnim ili negativnim, gradimo bogovima mimo Hrista ..i to je upravo demonska doktrina kojom nas je obmanuo još vo vremja ono od praroditelja pa do ličnih samoobmana. A kad Gospod obeća da neće suditi onome koji ne sudi ...On ne laže ...tako će biti! To je radost i nada koja se ne da opisati.

Vežbati se u neosuđivanju ili nekvalifikovanju ljudi težak je posao ali drugog i časnijeg nema koji bi nas mogao približiti Hristu. Srž je vratiti se u onu tačku gde smo skrenuli sa Hristovog puta a ne preskakati na Njegovu stazu! Između je provalija i lako može da se posrne i surva. Ključno je vratiti se (pokajanje ne samo na usnama) na raskrsnicu sa koje smo skrenuli; pokazati Hristu da nam više nije do lutanja ...priznati Mu da smo nesvesno pa čak i svesno bili nelojalni u nekim trenutcima ...i izviniti mu se; zamoliti Ga da nas ne sudi strogo zbog toga ...mali smo i slabi. Na tom povratku ka ključnom mestu skretanja susrešćemo svoja (ne)dela; prljave duhove tih dela i laži koji će da se surovo protive našem vraćanju jer su, našom lojalnošću njima a ne Hristu, stekli pravo na nas! To i sam Gospod kaže u Jevanđelju: "bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije baci u pakao"! Ali hrabro nazad na Hristov put; put poniznosti, sažaljivosti prema svima, služenju svima kao što se i sveti Sava nije nadimao time što je kneževskog porekla već se izuo i služio siromašne starce po Atosu.

Najzad; Liturgija je uvek sveta i nikada nije nesveta pa makar je služio i sveštenik koji je "obukao na sebe svinjsku njušku" što bi rekao sv. Serafim Sarovski. Koliko je ko iskren ...pa ne možemo znati; nije mudro pačati se u to. Jedino što može da se konstatuje da mnogi, na žalost, ne shvataju problem slobode u Hristu i to je ono što se prilično lako opaža. Ne shvataju da liturgijska obredna forma ima za cilj oslobođenje srca od svih formalizama i mirno unutrašnje prijateljstvo sa Hristom u "kom mi je sve dozvoljeno". Ali "mirno" je i neprimetno! Jedva da možete i naslutiti ko je istinski Hristov!? Možda čak neko ko je na Liturgiji napolju u porti; na oko zamišljen ...a Hristov ceo!? Taj se ne gura da bude što bliže Amvonu.

Ima u Jevanđelju jedan potresan događaj koji mnogo govori o Crkvi, crkvenosti, slobodi i veri. Ide tako Gospod kroz Jerusalim, oko njega more ljudi; gužva neopisiva ...ko u autobusu 95 u špicu popodne. Sve sami "sledbenici i obožavaoci" Hrista (na veliki Petak nigde žive duše). Ide tako Gospod, guraju Ga odasvud a onda On, koji je Crkva, odjednom primeti: "Ko me se dotače"!? Samo jedna osoba Ga je dotakla istinski, iskreno i sa verom ...sa srcem! Samo jedna od onolike raje?! Eno piše u Jevanđelju: "Ko me se dotače"? Čak i učenici primetiše (parafrazirano): "Vidi šta je ljudi koji te stišću a ti pitaš ko me se dotače" ...i tad je On dao odgovor na sve naše dileme ko je i koliko iskren u Crkvi: "Neko se dotače mene jer ja osetih silu koja iziđe iz mene" (Luka 8; 46) Nikog drugog nije osetio, opazio?! O kako malo znamo ko je i sa koliko vere u Crkvi! O kako ne znamo ništa; o kako samo On to zna zato što je ta "Sila" Njegova a ne naša! Ona se od Njega sliva u dušu koja veruje u Njegovo Božanstvo; a koliko je takvih u hramu to ne možemo znati; i nije naše da to znamo! U svakom slučaju svetost i celebnost Liturgije nikada ne prestaje makar sveštenici u nju uneli i elemente pozorišta! Tja; to je ljudska patetika, bofl roba, gluma, tendencioznost; ...ipak sve to ne utiče na svetost samog obreda koji je od otaca predat i svakako nije podložan kvarljivosti. Ljudi se tu tiskaju, shvataju sve ovako-onako ali Bog je sa onim s kim to On hoće da bude. Čak je i svom apostolu rekao za Sv. Jovana Bogoslova (parafrazirano): "Ako ja hoću da on ostane šta je tebi do toga"? Drugim rečima" "Šta te se tiče"?! On u Svome može da radi kako On smatra da treba a Crkva je Njegova. Zato Ga ne treba shvatati kao mehanizam; kao filosofski pojam već kao Ličnost koja je slobodna i koja sebi bira društvo (malo su ovo teške reči ...ali se i Carstvo svodi na Hristov odabir ljudi levo i desno) Tamo ulazi ko je u Njegovim merilima prijateljstva "dostojan" toga. Ipak, pošto je On Ljubeći Gospod koji zavole ljude toliko da i Sina svoga dade da strada ...jedino i najvažnije je da se uzdamo da će i nas, svakog ponaosob, sa sažaljenjem uzeti sebi, pomilovati i ubeliti ...oprati dušu od grehovnog smrada i pustiti nas kod Njega ...i to je sve. Bez toga, samo tako mehanički da uđem u Njegovo Carstvo ... ma mogu na glavi da dubim ako me On ne želi ...mogu da se slikam! Neću s toga da poltronišem, da glumim, da se poništavam u očajanju! Uzdam se u to što On voli kad si iskren. "Oprosti Gospode, pogrešio sam ...ne prezri me! Nemoj se suditi sa slugom svojim! Pljuni me Gospode, zaslužio sam jer je Tvoja pljuvačka celebna i njome si otvorio oči slepcu!?"

Meni je najvažniji deo koji sam već spomenuo na više mesta i toga se držim ko pijan plota a to je neosuđivanje! Gospod je rekao da neće suditi ako ne sudim! Neću biti osuđen ako ne osuđujem!? Ljudi; ima li lepše nade i obećanja od kako je sveta i veka? On ne laže kada nešto kaže; On ne dvoliči! Kada obeća ispuni! Neopisivo sam izranjavan i gubav od grehova ...ali jedino svetlo koje me greje i razgoreva nadu je upravo ovo ...neću biti osuđen!! Samo da ne sudim nikome ... Držim se za te reči iskolačenih očiju i okačio sam Mu se za nogu i sad mora da me vuče kao bukagiju! Ali nedam! To je moje i neću da se kockam sa tom šansom!! :) Možda to, usuđujem se reći, osim "Oče naš.." i treba jedino pričati po hramovima ...nipošto, ni za živu glavu, politikantstva i prezir drugih naroda ... naopako, daleko bilo! "Ljubite i ne osuđujte i NEĆETE BITI OSUĐENI"! Važnije teologije za dušu nema. Čim narod prestane da osuđuje komšiju, nacionalnosti, bližnje ...razumeće zašto ide u Crkvu. Kao u ogledalu spadne sa srca strogi Božiji pogled (On je sam to rekao onome što je imao jedan talant: "znao si da sam ja čovek strog") i srce drugim očima vidi svet. Kakvi smo mi prema ljudima - takav je Život prema nama a Hristos je Put, Istina i Život! Baš kao u ogledalu. Kad nema mnogo razmišljanja da l' ovaj ili onaj greši, neka je to i sveštenik, nekako lakne duši i sve je drugačije. Razbudi se nada ...a to je jedino što čoveku treba.

Blaža Željko

Opraštanje preljube?

Jedan momak, Nikola Popović, ovde moderator, pokrenuo je interesantno pitanje na forumu: Treba li oprostiti preljubu supuzi ili suprugu?. I na tom forumu ali evo i ovde kao blog postaviću tu temu i moj nekakav mucav stav po tom pitanju:

 

Citat Nikolinog pitanja: "Читам и размишљам... Како дођосмо до тога да се праштање доводи у питање?! Па зар се то, пре свега, не односи на нас саме и на наш однос са Богом? У народу се дешава (мислим на Хришћане, да се ипак мало оградим) да људи сами одређују који је грех највећи, па како коме одговара, односно, како где его буши, тако је и одређен грех ,,мањи" или ,,већи". Имам 25. година, немам појма шта ме чека у животу и сигурно нећу имати појма бар до 65'те (капирам да би тада било реално време да се не бринем за телесну прељубу), а док говоримо о телесној прељуби, шта ћемо са оном, много гором ,,унутрашњом"?!
Да се разумемо, све зависи од ситуације, али какав бих ја то Хришћанин био, ако не бих опростио својој жени!? Оној којој сам се обећао на вечност... Зар вечност нема вредност? Зар сви моји грехови које ми Бог опрашта нису већи од прељубе?! Али опет, не дао Бог, никоме! То су велике муке и знам да бих сигурно једним делом умро заувек.
Стога, боље је да размишљамо и бодримо себе да никад не дођемо довољно близу да неко због нас једним делом умре и никад се не поврати. Љубав је јака, али понекад тако крхка..."
__________________________________________________________________________

 

Sjajna tema mladiću! Delikatna i zbunjujuća za sve koji se u praksi susreću sa ovim problemom. Uz dužno poštovanje prema težini teme i odgovornosti pred izgovorenim rečima, treba odgovor pronaći tamo gde su svi odgovori: u Jevanđelju, Predanju i sv. ocima.
Šta o ovome svemu kaže Gospod? On nam naime zapoveda da praštamo sve grehe ljudima, znanima i neznanima, ali ipak pravi jedan izuzetak koji ostavlja nama da se sa njime izborimo po svojoj savesti, mogućnostima i snazi. On naime (parafrazirano) kaže da moramo oprostiti sve - "osim preljube"! Nju ne stavlja pod moranje! Evo Vam i tog stiha (Jevanđelje po Mateju 5 glava stih 32): "A ja Vam kažem da svaki koji pusti ženu svoju, osim za preljubu, navodi je te čini preljubu; i koji puštenicu uzme čini preljubu".
U istom Matejevom Jevanđelju u glavi 19 stihu 9. Gospod to ponavlja: "Nego ja vama kažem: ako ko pusti ženu svoju, osim za kurvarstvo, i oženi se drugom, čini preljubu; i koji uzme puštenicu čini preljubu."

 

Mislim da je ovde Gospod prilično nedvosmislen: Sve moramo oprostiti ...osim preljube! Jedino nju možemo ali ne moramo oprostiti! Dozvolite mi jedan mucavi rezon: Preljubu ne moramo oprostiti ako za to nemamo snage! Ko ima snage ...dobro je ali nas Gospod u ovom slučaju oslobađa odgovornosti! Ko doživi da je prevaren - zna kako u stvari Gospoda boli naš greh! To je ontološka paralela!

 

Usuđujem se da primetim i sledeće: Zašto nas Gospod ovde odrešuje obaveze praštanja? Odgovor daju sveti oci i Jevanđelje poredeći ljudsku dušu sa nevestom a Hrista sa ženikom! Moja duša (vaša duša) jeste Hristova nevesta! Kad god (a to je neznano puta) sam činio ozbiljne grehe - varao sam Gospoda kao poslednja bludnica i fukara! Kakav li sam samo bol naneo Njemu u toj tananoj Ljubavi koju ima prema meni (i naravno svakom čoveku)!?

 

Da; cela ova jevanđelska storija u ova dva stiha govori u stvari posredno, indirektno, koliko On pati zbog nas! On time ukazuje na suštinu relacija naših srca (greholjubivih) prema Njemu - razjašnjava nam prirodu naših odnosa sa Njim! Zato, saosećajući sa dubinom bola prevarene osobe, On i zna da je to teško nositi; teško je biti isti prema voljenoj ženi ili čoveku. Zna to po sebi! Ja Mu posle greha nisam isti kao i pre greha! Osetim to u duši i savesti, u udaljenosti od razuma i ljubavi... u smrzotinama srca.
Ispovedim ja sve to; sveštenik razreši ali ..kao da Mu nisam dovoljno rekao "Izvini Gospode! Oprosti Ljubavi"! Greh me je učinio drugačijim ..mizernim.
Ispovest je jedno - ali pokajanje ne samo na usnama je nešto drugo! Pokajanje su postupci kojima Mu moram pokazati da iskreno želim da ostanem sa Njim kao što je i Petar, posle odricanja od Gospoda na Veliki Četvrtak, bio uporan da ostane sa učenicima premda bedan i mizeran pred samim sobom - i to je mogao tako doživotno i bez efekta da ga konačno Gospod nije tri puta pitao "Ljubiš li me Petre?" Kako samo ta pitanja bole!? Petar je gorko zaplakao! Tek tada ga je Gospod ponovo pribrojao svojim učenicima! Oprostio mu je! (Ovaj nam detalj na neki način pokazuje i šta će biti, tj. kakav će biti ulazak u Carstvo Hristovo u Dan Onaj koji dolazi! Oči u oči sa onim kog si varao i lagao! Hteo bih kod Njega ali bez "izvini" ili "oprosti"!? Lično sam veoma grešan; greholjubiv i izopačen. Hoće li me Gospod i pogledati makar? Hoće li reći:"Dođi i ti bedniče...mada.."!? Tačno je - rekao sam Crkvi; ispovedio; stvorio neke šanse jer u protivnom ne bih se ni obreo na svadbi Carevog Sina (tamo se ne ulazi bez Crkve), ali da li mi je odelo prljavo i smrdljivo? Da li me je Sin ubelio i oprao!?)
Upravo po ovom primeru Petra koji uporno čeka oproštaj jedan svetitelj opaža u sebi tu dubinu i veli u molitveniku: "Pokajanje je poznanje grehova svojih a skida ih milost Tvoja". Bez Njegovog sažaljivog i milostivog skidanja grehova moje poznanje istih po sebi je ništa.
Imali smo svi situacije da nas prijatelj izneveri! Nije nam nekako isti posle toga. Da li nam njegovo "izvini" nešto puno znači tada? Ne baš! Tek kad vidimo da mu je stalo do prijateljstva kroz dela i postupke, kad mu sa lica spadne lukavi osmeh i grimasa, praštamo mu srcem a to praštanje iskrenoj duši nije bezbolno. To je kao da ga pitamo tri puta: "Ljubiš li me?"

 

Treba se ozbiljno čuvati teških grehova jer Oci uče da greh donese adske otrove mržnje i ravnodušnosti u srce pa je teško ostati uz Hrista u svim situacijama. Svakim novim grehom sve teže i teže. Čovekova duša se strukturno i "hemijski" menja. Na kraju se toliko udaljiš da te On više i ne zanima. Ali na sreću nas greholjubivih On se ne udaljava od nas! Čeka na izvinjenje; čeka da pokažemo istrajnost da izdalje sedimo uz njegove učenike ..pa ako nas primeti - primeti! Kao što je Zakheja primetio iako je bio ovolicni!

 

Da! Ženik i nevesta! Boli Gospoda naše teško grešenje; teško nosi uvrede neverja i malodušnosti ("Rode zli i preljubotvorni, dokle ću vas trpeti") i zato nas ne pritiska obavezom praštanja preljube! Ne kaže ni "implicite" da moramo surovo "ne oprostiti"; već samo kaže: "Nije dozvoljeno pustiti ženu osim za preljubu.." jer odmah zatim ženi uhvaćenoj u preljubi kaže: "Niko te ne osudi? Ne osuđujem te ni ja. Idi i NE GREŠI VIŠE"

 

Da se ne zavaravamo i da preciziramo - ovo se odnosi na sve ne samo na žene. I muž ako samo pogleda sa željom na drugu ženu učinio je preljubu; nije više isti prema svojoj ženi! U onoj meri kolikom je snagom poželeo drugu, u toj meri mu je teško da voli svoju!

 

Mislim, dakle, da nam Gospod ovime olakašva dilemu oko ove problematike i ostavlja je našoj savesti i veličini naše ljubavi. Ako možemo oprostiti - dobro je! Ako ne možemo, ..nije nam praštanje (samo u ovom slučaju) stavio pod moranje. Zna koliko smo slabi i šta već naprosto ne možemo nositi. Njegova ljubav prema nama je "luda ljubav" ili što bi neko od svetih primetio: "Bog nas voli ludom Ljubavlju i dao je svoj život za nas" ...i s toga guta naše uvrede i prašta nam; i to praštanje je naš život i naša svakodnevnica. (Ali naravno to ne znači da se treba igrati sa Njegovim strpljenjem). U svakom slučaju, nije bez smisla i razloga iz tih bezgrešnih usta izašla rečenica: "A ja Vam kažem da svaki koji pusti ženu svoju, osim za preljubu..."

Blaža Željko

Političke partije tj. "stranke" (sam koren reči je "stran" ...dakle "neko meni stran" ili u najmanju ruku "druga, a ne moja strana") nisu ništa drugo nego mikro nacije - jer nacija nije krv ili genetika već osećaj - kako reče davno moj pokojni profesor staroslovenskog Sima Ćirković: "Nacija je osećaj i samo osećaj a priroda je ta da su svi ljudi od istih praroditelja"! U svakom slučaju - prirodni buke "srpstva" su ličnosni atributi monaha Save Nemanjića; njegove duhovne/duševne osobine sprovedene u praksi su "nacija". Nacije su poistovećenja sa harizmatičnim ličnostima .. kao što i istorija nije skup događaja već biografija snažnih ličnosti - dobrih ili loših ..svejedno! Događaji su samo projava duhovnih osobina ljudi. Šta je istorija hrišćanstva drugo do biografija Bogočoveka Hrista oživljena u svakodnevnici hrišćana. Sava i otac mu Nemanja su silom Crkvenih i državnih zakona, kroz poverenje i poslušnost naroda, utkali u ljude ponašanje u životu slično Savinom (smirenost, poslušnost, poniznost...prezir laganja) što je ljude već ovde na zemlji učinilo bliskima i ljubećima...jer Carstvo Istine, carstvo Hristovo nije nešto "tamo gore" već u srcu ljudi. Sava ga je stekao u srcu i plemenito želeo da ga podeli sa svima. Pozvao je ljude da ga slede. Avaj! Stranke donesene demokratijom su uzurpacija trona Svetog Save i ništa drugo. "Svaka stranka ima svoj psihološko - mentalno - karakterni profil" (dobra primedba Hadži Bratislava Nikolića sa Facebooka) gde se potčinjeni unutar stranaka "po automatizmu"  ponašaju po duhovnim i mentalnim osobinama vođe stranke! Kroz verovanje u vođu u vas se slivaju njegove osobine "po nužnosti i automatizmu" - to je ljudska kob slobode i vere! Sve to zajedno je cepanje svetosavskog tkiva ... što posledično i ljude čini razbijenima, zalutalima, fragmentiranima...

Blaža Željko

Izvesni doktor Jovanović je u pokrenutoj naslovnoj temi na prvoj strani "Pouka" izvoleo reći sledeće:

 

"... први стихови књиге Постања указују да Бог ствара живи свет уз помоћ такозваних секундарних узрока – наређујући земљи да израсте плодове, или стварајући човека од „праха земаљског” – те да и та чињеница сведочи да ни у Светом писму не постоји ништа што би директно противречило идеји о еволутивном развоју животних форми."

 

Itekako uvaženi doktore ima stavki koje govore suprotno!

 

Par zapažanja:
Naime kad je stvarao sve što je stvorio, (da ne nabrajam ..."životinje po vrstama njihovim, biljke ..." etc etc) Bog za sve zaključuje da je dobro! "I vide Bog da je dobro" - što znači da je određenu celinu stvorio takvom kakva je! HRONOLOŠKI tek po završetku čina stvaranja Bog konstatuje "da je dobro"! U slučaju evolucije On onda ovu rečenicu nikada ne bi rekao jer evolucija je "stalna promena" na duge staze; ili bi sve ovo konstatovao na kraju istorije kada dođe drugi put kao Sudija?! Bog je dakle stvorio oblik takvim kakav je i zapaža ...zaključuje kao da stavlja tačku.. da je sve "dobro"! On ovim "vide da je dobro" zaokružuje stavke u stvaranju sveta!

 

Ako pak opet postoji sumnja u nama i navali štokakva mašta na mozak, razni izgovori i šta ja znam šta sve ne, najbolji pokazatelj kreacionizma je sam Adam!! U čemu se ogleda to da, mereno biblijskom realnošću što hrišćane interesuje, nismo majmunskog porekla već direktno Adamovo potomstvo?! Iz sledećeg: naime, po učinjenom grehu Adam se sakrio; Bog ga je potražio po Raju i Adam SHVATIVŠI da se ne može sakriti poče sa Bogom razgovor...bezmalo raspravu!! Pre grehopada je često susretao Gospoda i sa Njim razgovarao; čak je pre tog kobnog dana i sa Evom razgovarao o svemu pa i o drvetu poznanja ... a to znači da ima formiran govorni aparat, glasne žice - ne mumla, kriči ili frkće ...upravo razgovaraju jasno i glasno! To nisu neki zamišljeni procesi mereni milionima godina već govor od nekoliko rečenica koje se izgovore u par sekundi ...možda minuta! Bog je stvorio čoveka "po slici i prilici Božijoj" SA KOJIM RAZGOVARA!? Adam je stvoren baš takvim kako izgleda današnji čovek ...jedino što nema pupak jer nije rođen nego je stvoren.
Da čovek nije produžetak nekog primata, naravno ko veruje biblijski, jasno govori još i podatak da je Bog doveo sve životinje pred Adama da im upravo on, Adam, da imena! Tako je Adam i nazvao majmuna "majmunom"! Srž problema je u tome što ljudi ne mogu da se odmaknu od ličnih sumnji u Božiju svemoć! Sumnje su otrov, ne retko jako kritikovan od Hrista ..pa čak i sa rezigniranim gađenjem (Bože oprosti) kada je rekao: "Rode zli i preljubotvorni, dokle ću vas trpeti" ... a sve zbog sumnje! Sumnja je lice smrti; ona objašnjava sve ono što je suprotno Božijoj slici u čoveku! Ona je sama smrt u bezobraznom obliku sudeći po reakciji Gospoda!

 

Elem, ne može se ničime pomiriti evolucija sa biblijskim tekstom jer događaji u Njoj izneseni nisu postupno "uspravljanje kičme" kroz eone već ugriz voćke koji traje nekoliko trenutaka. (Adam je kao i Hristos od krvi i mesa ali pre pada u punoći Duhovnih sila koje su ga činile besmrtnim). Da je plod drveta u pitanju lepo stoji da su po Raju bila posađena mnoga drveta sa kojih je Adamu i ženi mu bilo blagosloveno da jedu kad hoće, koliko hoće i od čega god hoće - samo od jednog da ne uzimaju. To drvo je realno, stvarno ...plodovi na njemu lepi na oko. Pokret ruke, zagrižaj ploda sa drveta traje koliko i danas! Štos nije bio u drvetu već u tome da pokažu poštovanje prema Božijim rečima i ličnosti jer iz tog poštovanja oni su baštinili sinovstvo Božije! Drvo nije otrovno, plodovi su čak divni ...ali je sam čin prestupanja tako blage zapovesti zločin prema dobroti Božijoj ...prema njegovom očinskom poverenju. I šta bi tada? Oboje su vilicama i zubima zagrizli tu voćku ...a koliko traje ugriz?! Milion godina? Dva miliona? Koliko treba čoveku da zagrize jednu voćku i da odmah zatim shvati da je go? Kojim se to alegorijama može projektovati na desetine miliona godina, i šta ja znam šta sve ne, kad je ugriz jedne obične voćke vrlo kratak postupak! Nisu se ti dani razlikovali od današnjih dana! Naprotiv; to su konkretni događaji svojstveni ljudskoj prirodi dok Sunce nije bilo na zalasku, jer lepo kaže u "prvoj postanja 3; 8" da je Bog posetio Adama kad malo zahladne - DAN JE ZNAČI BIO TOPAO! Uvek pred sobom treba imati Novog Adama (koji jede i pije u vremenu i prostoru a besmrtan je jer nema greha) i razumeti da se ni prvi nije mnogo razlikovao. Raj je život u Duhu Svetom .. u Sinu Božijem!

 

A možda Adam, onaj prvi, po shvatanju evolucionista i dan današnji, kao kakav usporeni snimak u nekom vremenskom matriksu, drži još uvek zube na toj voćki već blizu da sasvim odgrize zalogaj?! Tako se sporo to dešava da će tek na kraju sveta Bog zaključiti da je sve dobro i pre nego što Adam proguta taj zalogaj??? (A? ... šta sve može mašta? Da ti se zavrti u mozgu?!) Međutim to nije moguće jer je on već odavno popričao sa Bogom o tom problemu; taj razgovor je završen onomad i mi danas baštinimo smrt usled Adamove lakomislenosti zbog koje je Bog morao da dođe da pogine!

 

Dakle, sam čin jedenja voćke, dolaska Gospodnjeg "kad je malo zahladnelo"; kao i razvijen govorni aparat (jer, ponoviću, Adam i Eva pričaju i međusobno i sa Bogom) dokaz su, po biblijskom tekstu, da Pravoslavni hrišćanin ne može da veruje u slepe procese vođene milionima godina!

 

Adam i Eva razgovaraju ...dakle imaju ljudske glasne žice, suvisle misli, ... i s tim u vezi upravo ovo protivreči "evolutivnom razvoju životnih formi" koji se u gornjem citatu vešto podmeće.

 

Šta u stvari zbunjuje i Darvina i darviniste. To što sva stvorenja imaju biološkje sličnosti i zakonitosti: krv, meso, oči, uši ... itd itd. Pa sve što je fizičkog porekla na planeti Zemlji mora da liči u osnovi jedno na drugo zbog okruženja u kom postoji! Pre stvaranja živog sveta Bog je stvorio najpre potrebne uslove za svet ovakav kakvim ga znamo; dakle svi fizički i hemijski zakoni ...vazduh, kiseonik, gravitacija, ni pretoplo kao na Veneri ni prehladno kao na Marsu! Ti uslovi diktiraju osobine živog sveta uzetog od prašine ..pa tako sve što živi mora imati nozdrve za disanje! Sve mora imati oči s obzirom na svetlosne zakonitosti; zube za žvakanje i slično. Moramo imati udove za hod sposobne da se odupru gravitaciji što opet diktira i snagu kostiju, količinu kalcijuma etc etc. Svi organizmi, pa i ljudski, od istog su materijala ...i pod istim okolnostima funkcionišu ... i to je prelomni trenutak od kog ne može ljudska svest da se odvoji kada vidi sličnost između majmuna i čoveka! Ali majmun je majmun, čak manje inteligentan od delfina ... a čovek je čovek!
Dakle, podatak da je Adam davao imena životinjama mnogo toga govori ...za verujućeg čoveka! Ako se sumnjamo ...pa tu su razne nauke ..neka traga raja; nije zabranjeno! Ipak, teško da će u dogledno vreme dati neki konačan odgovor!
________________________________________________________________________________________________________________________________________

 

komentar uvaženog bogoslova Marka Radakovića (danas se potpisuje sa tačkicama kao "........" :) :

 

Поздрав, Блажо, ево мене да дам који коментар. :) Иначе нисам ту, али тема ми је занимљива, па да и ја коју промуцам. Искрено, по питању еволуције остајем агностик. Што ће рећи, Бог Сам зна како је тачно и прецизно све то изгледало. Не можемо се држати књиге Постања као историјског извештаја, она у себи садржи непобитне историјске чињенице заогрнуте теолошким језиком. Реално, па у Библији пише да је Земља равна плоча. Лично сматрам да је опис првородног греха кроз поменуто дрво - језик теолошких симбола који указује на историјске чињенице, али их не преноси дословно. Ово је веома опширна тема, нешто сам већ објашњавао раније, па ако имаш воље и времена баци поглед на линк који ћу турити на крају. Дакле, све и да је било еволуције ( не кажем да је било!), то не побија Божије постојање ни Његов Промисао - никако! Нити Библију чини невалидном! Оно што је у поменутом цитату спорно, а што ме чуди да ниси ставио по лупу теолошке критике, јесте став да Бог ствара из секундарних узрока, што ће рећи, да не ствара свет ни из чега! Нисам прочитао цео текст, али на основу овога, тако делује. Е то већ није и не може бити, јер онда испада да свет сапостоји вечно Богу, чиме се враћамо грчком пантеизму, тј да је и свет - бог! Бог ствара свет ни из чега, то је кључно, и, како год људи постали људи, они су то Божијим Промислом и по Лику су Божијем. Опет, по питању еволуције сам агностик, јер не желим да залазим у сфере Божијег Промисла и чепркање по историји Његовог стварања којој нисам могао присуствовати. :) Верујем да је Он мој и наш Творац и Промислитељ и у мом недовољном смирењу то ми је довољно. :) http://avdenagom.blo.../2015/03/1.html
________________________________________________________________________________________________________________________________________

 

Kude si mori Markoni? Drago mi je što motriš makar iz prikrajka na dešavanja ovdi! :)
Vidi, slažem se sa tobom u mnogo čemu ...ali je prirodno i da se razlikujemo tako da iz nekih razloga na određene stvari ne gledamo iz istog ugla. Nekada se te vizure međusobno isključuju ...nekada ne ..kako kod; nalazimo se na terenu osetljivih pojmova i finesa; po svojoj prirodi takvih da je jednog trenutka sve moguće a kasnije ti se čini da možda baš i nije tako kako misliš!? :) Onda kažeš: "Bože pomozi" :)
Ja nisam nešto sklon premnogom alegorisanju (mada je ono izobilno u samom Pismu) ..više sam čovek "istorijskih dešavanja" jer je i sam Gospod ušao u istoriju, vreme i prostor. Alegorisanje lako dovede do toga da se varljiva mašta u nama razbukta pa, nemoćni da se odmaknemo od svojih "patosa" i "prideva" njih onda lako stavimo u kontekste odmaštanih pojmova koji nam daju neko zadovoljenje radoznalosti.
S tim u vezi, a meni bliskije, Sveto pismo u mnogome možemo posmatrati i kao biografsko delo, letopis i slično jer objašnjava, naročito novi Zavet, istorijske događaje koji kroz istorijskog Hrista i zbog Hrista izlaze iz istorije i ulaze u sveprisutnu realnost! Ali se dešavaju istorijski kako novozavetni tako i starozavetni ...jer istorijski Gospod Novim Zavetom samo zaokružuje i ispunjava Stari!?

 

I tako... verovatno zbunjuje što sam sklon da Adama vidim kao čoveka premda mnogi teolozi i filosofi u njemu vide "ljudski rod generalno" pa kontekstualno i drvo poznanja kao greh uopšte i tako redom. No Adam je istorijski čovek koji je bio u Raju; Eva isto tako! (Imam za to dokaze :) ma kako to smešno zvučalo i to upravo iz Novog Zaveta; malo kasnije o tome). Drvo sa divnim plodovima lepo na oko je zaista drvo jer je u Raju koji ima čak i svoju geografsku odrednicu bilo zasađeno mnogo raznog voća, povrća i sličnog! Naime biblijski Raj se nalazio na prostorima današnjeg Irana (otprilike) između reka Tigra, Eufrata ... (zaboravio sam druge dve). Ali da je Adam stvarna ličnost (hvala Jevanđelju, pade mi odnekud na pamet taj detalj kao spomenuti dokaz) govori nam ni manje ni više već Jevanđelista Luka! Naime i On i Matej objašnjavaju porodično stablo Hristovo. Matej ide od Avraama prema Hristu ali Luka ide unazad - od Hrista preko Josifa do, gle, Adama! Dakle istorijske osobe koja je imala sina Sita; ovaj svog sina Enosa ...i tako redom do Hrista! Sve ljudi od krvi i mesa! Uostalom evo autentičnog rodoslova po Luki:

 

(klik na link za celu stranu)

 

"Сина Матусалова, сина Енохова, сина Јаредова, сина Малелеилова, сина Каинанова,
Сина Еносова, сина Ситова, сина Адамова, сина Божијега." (Luka 3.)

 

Nisam odmah zapazio ovo "stvaranje uz pomoć sekundarnih uzroka" koje si dijagnostikovao, jer sam se fokusirao na evoluciju koja po mišljenju onog profesora "ne protivreči ničemu biblijskom"! Ali ne ja nego Apostol Hristov mu udara "vaspitnu u obraz" upravo ovim rodoslovom i kao da kaže: "Čoveče, evo ti konkretnog Adama koji je izgnan iz Raja!" Kakva evolucija kakvi bakrači; čovek zagrizao i progutao plod drveta koji nije trebalo da dira! Stvoren je takvim kakav je, imao miran i blažen život u društvu Boga ...i sve to nesmotreno proćerdao sa posledicama po ceo Kosmos!

 

Raj i tada, za čoveka od krvi i mesa kakav je Adam bio i pre pada jer gle ... imao je rebra (nema potrebe da to razjašnjavamo), kao i dan današnji nije geografska odrednica već blagodat Božija u Srcu! Nju je Adam izgubio a imao ju je u punoći i bio Božiji sin (navodi Luka) po blagodati Duha Svetoga ...a nju (blagodat) gubimo i mi kad god grešimo ..i mislima i delima! Sa Hristom u srcu (što bi rekao Apostol: "Ne živim više ja nego Hristos u meni") raj je i danas tamo negde u Iranu, Siriji, Egiptu! Sa Hristom u srcu, ponoviću ono gore, Raj je i u Sahari i na hladnom Arktiku ...u Patagoniji ili Japanu. "Carstvo Božije.." - koje je Adam izgubio - "...je unutra u srcima vašim." kaže Spasitelj. Raj je Gospod u srcu čovekovom i to govore sveti oci Crkve ...počevši od samog Apostola čije sam reči naveo. Isto tako tu u srcu je i pakao onog trenutka kada nema Hrista u njemu. To je i čovek Adam shvatio čim je progutao zalogaj! Nije on bio izgnan iz geografskog raja današnjeg Irana ... (možda neki kilometar kol'ko da ne dira više drvo dok smrtnost i truleživost kroz Adama nije i to voće sasušila) ...i nije na geografska vrata Raja postavljen Heruvim već na duhovni svet gde Caruje Gospod! Uostalom, i dan današnji možemo da odemo tamo gde je po opisu bio geografski Raj ali nema Heruvima ... samo prašina, kamenjar, vetar i ostala priroda. Heruvim je postavljen na vrata Duhovnog Carstva ... i ta vrata su Hristos - što i On sam kaže za sebe: "Ja sam vrata ... ko kroz mene uđe pašu će naći"... Pokušaš li da uđeš u to Carstvo Duha mimo Hrista imaš ozbiljan sukob sa Duhovnim kategorijama i životom, ako prethodno ne siđeš sa uma jer su bez Crkve putevi ka tamo opasni i prepuni duhova zlobe, podnebesnih kriminalaca, psihopata i bolesnika jačih od nas ljudi! Bez Crkve šanse su nam nikakve. Dovoljno je osvrnuti se oko sebe i videti šta bude od nesrećnika koji uobraze da su našli boga mimo Bogočoveka Hrista!

 

Dakle, Adam je stvoren Očevom Rečju (a Hristos je Reč i kroz Njega je postalo sve što je postalo) ...nije nastavak majmunske vrste! Čovek je stvoren takvim kakav je i, za ime Božije ..pa Apostol Luka upire prstom ko je ta osoba o kojoj govori knjiga Postanja! Nije Adam metafora za ljudsku vrstu već čovek koji je živeo na zemlji i po kog je Gospod sišao u ad da ga izbavi. Verovatno Luka kao Hram Duha zna šta priča, i iz njegovih reči je sasvim jasno da po pitanju ljudi evolucija "ne pije vodu" i da čovek ne pripada majmunskoj liniji već je priča za sebe.

 

pozdravljam te Markoni
___________________________________________________________________________________

 

Marko Radaković:
Lepo si to obrazložio, ali poštujući tvoje mišljenje i stav, uputio bih te da uporedš pomenuti rodoslov kod Luke sa onim koji iznosi sveti Matej, pa ćeš videti, na primer, da se ne podudaraju. ( Ne podudaraju se što se tiču reda imena, kad staviš na papir, znam da idu obratnim redom, nego nisu isti kako god okreneš.)Šta sad, da li to znači da jedan od njih laže? Bože oprosti, jer nisu ni imali cilj, a ni mogućnosti da istorijski sasvim validno obrazlože skoro 5000 godina rodoslova, pa mi danas to ne možemo učiniti! Njihov je cilj bio utvrditi da je Hristos zaista čovek, te da je kao i svi imao pretke iz čije je krvi potekao ( jer tad su se javljale jeresi koje su tvrdile da je bio prividan ili duh - doketi ). Ono za raj se slažemo, dakle, nije geografska odrednica, zašto bi onda sigurno tvrdili da je drvo samo i isključivo drvo? :) Bio je neki greh kojim je čovek odstupio od Boga. Istom logikom, ta zašto je nužda da bude jedan Adam? Opet, da te podstaknem na razmišljanje. :) Čisto razmišljam na glas, to jest u slovu. :) Sjajno
___________________________________________________________________________________
Vidi Markoni, ako se za istorijskog Hrista (čoveka jedinku) kaže da je "Novi Adam" kako bi i zašto "prvi Adam" bilo samo zajedničko ime za ljude? Pri tom ponovio bih da se iz Lukinog Jevanđelja (u spomenutoj trećoj glavi) vidi jasno da je, nabrajanjem konkretnih ličnosti, došao do "čoveka Adama" ...pa još Biblija kaže da je živeo nekih devetstotinjak godina!?
Kao što se kroz "prvog Adama" ogubavi i usmrti sva tvorevina tako se isto kroz "Novog Adama" ...kroz Crkvu osveti i preobrazi sva tvorevina ...već ovde i sada! U oba slučaja kroz jedinku!! Drvo poznanja jeste konkretno drvo zato što je i Krst konkretno istorijsko drvo! U oba slučaja zbog ličnosti čija je istorija i biografija usko vezana za "drvo"! Uostalom Markoni, ajde da rezonujemo kao crkveni ljudi koji su srknuli iz zajedničke Čaše: Naime, problem "drveta" i "raja" nekako ne staje u ljudsku logiku pa mu se vremenom pridaju kojekakvi pridevi i scenarija ne bi li se nekako približio razumevanju ...tj. ljudskom razumu!? Ali šta je ljudski razum? Da li, s tim u vezi, staje u ljudsku logiku to da će brutalna smrt jednog pravednika na drvenom krstu, na dve grede, promeniti živote svih ljudi iz istorije čovečanstva?! Naravno da ne staje, ali to je duhovna realnost naših života! Pobegoše i Hristovi učenici od tog drvenog krsta i od samog prizora; prestraviše se poniženjem, brutalnošću, ekserima koji se ubadaju u drvo kroz Hristovo telo! Ali, to je istorijski događaj koji donosi Život u svet! Nije li to tačno kroz Crkvenu realnost!?! Zašto je onda daleko od razuma da je na isti način kroz jedno drvo i omašku praroditelja došla smrt u svet? Zašto smatramo da to nije moguće a imali smo pred očima istu tu stvar samo sa drugim predznakom i drugačijim (suprotnim) vrednosnim normama!

 

Kao što sam već spomenuo, nije u raju bio štos u drvetu (zato se nigde i ne spominje koji je to konkretno plod "lep na oko" - mi ga iz nekih razloga nasleđujemo odavno kao jabuku ...ali to se nigde ne spominje) ... Štos je u pokazivanju poštovanja, pa možda se može reći i lojalnosti, prema Očevim Rečima koje se ne menjaju kroz sve večnosti. Obrati ovde pažnju na još jedan detalj: naime, Bog (Sveta Trojica jer On često ovde govori u množini za sebe) udaljava posle prestupa Adama i Evu od drveta da više ne uzimaju sa njega iz nekih razloga nedostupnim našim shvatanjima. Ako je "drvo" generalno metafora za greh kako si izvoleo reći ..kako onda da ih udalji od greha kad su već postali grešni?! Ne, On ih udaljuje od stvarnog drveta, od pravog drveta ... a greh i smrt su im već postali svojstveni - postali su plata za nesmotrenu neposlušnost. (To je naravno moje uverenje ...ne kažem da sam baš sasvim pod visak ...zato me pomjani/pomjanite oplakivanjem i uzdasima velikim)

 

Oko toga da je Raj duhovna kategorija već smo se složili. Kad se pričestimo, (podrazumevajući dakle da smo život bar na mikro planu saobrazili Božijim rečima ..makar i mucavo, prljavo ili posrnuto) već tog trenutka je svet drugačiji ...a isti je to svet do pre pet minuta! Sve je Hristom preobraženo. Gledaš neki kamen kod isposnice Svetog Save ..i vidiš da to nije samo kamen već smislena tvorevina. Imaš i dalje meso, krv, rebra, (kao što ih je i Adam imao u geografskom Raju) ali slutiš onu svetootačku istinu da će upravo to telo, takvo kakvo je, biti besmrtno u Hristu ...ako me primi kod Njega. Adam je dakle bio geografski u današnjem Iranu, jeo razne voćke, ali je Duh Sveti i Njegova blagodat Raj ...makar da živiš u pustinji Egipta ..ili na visinama grčkih kamenjara! Kad greh iščupa Hrista iz duše ...nema više Raja nigde! Nema ga ni u Iranu između onih reka Tigra, Eufrata ... etc etc.

 

Da je Raj (Carstvo Nebesko) unutra u srcima ljudi na jedan sjajan i nama blizak način je pojasnio i Harison Ford u ljubavnoj komediji "Šest dana, sedam noći" ...gde je glumio lokalnog pilota na ostrvima Tahitija. (Već sam o ovome pričao u jednom blogu ..ali nije loše to čuti opet). Elem, povede on tako razgovor sa glavnom junakinjom priče (En Heč) i jednog trenutka joj kaže: "Smešni ste mi vi kontinentalci; dolazite ovamo u potrazi za romansom ali devojko ...ovo je ostrvo! Nećeš ovde naći romansu ako je ne doneseš sa sobom"!

Blaža Željko

Idenje za Hristom, čak i u najmanjem, trnovit je put ako je on čovekova konačna odluka. To pred očima srca znači pridržavati vanvremeno, uvek sada, Krst na Njegovim leđima onoliko koliko možemo a pri tom Ga razni ljudi i dalje pljuju, vređaju, ponižavaju. To je u stvari čovekov izbor... hoće li stajati na trotoaru i gledati ravnodušno golgotsko posrtanje ili bar prstom pridržati teret na leđima Ovog velikog stradalnika. Jerusalimske ulice su uvek "sada"; Hristovo koračanje njima je "sada"; raspeće između razbojnika - tu su pred vama; i Vaskrsnje je uvek sada, uvek tamo gde se na Krstu umre!
Teškoće hrišćanskog života (ne samo lične već i mnogih bližnjih pa i šire zajednice) su u stvari te male težine koje je svako poneo koliko je mogao od tog Krsta. Gresi i naših bližnjih su na Njemu! Hrišćani su osamareni mnogim neverujućima ...kao zalog, kao pomoć! Mnogi tereti šire zajednice na leđima su hrišćana ..i oni amortizuju stradanja neverujućih. To je uloga onog koji ide za Hristom. Neko više, neko manje (sveštenici po najviše) nose teret bližnjih u meri snage, ljubavi, vere...
Jedva sebe nosim! Kolika je tek zadivljujuća snaga Bogočoveka koji nosi teret svih ljudi svih vremena.. pa i onih koji ga oslepeli mrze!? Što više Njegovog Krsta nevidljivo pridržavate, više vas svet mrzi. Čudesan paradoks i tragedija "ovog sveta" koji u zlu leži. Nekada nam dodija teret, uplašimo se ili pokolebamo pa pustimo taj Krst, ostavimo Gospoda samog ali On ne ostavlja nas. Samo pogleda i nastavlja da korača pod teretom užasnih grehova milijardi Nojevih potomaka. Kad vam kroz Crkvu i sazrevanje u razumevanju problematike to dođe pred oči... samo zanemite. Hrišćani voljno uzimaju Njegovu smrt u pokušaju da Mu pomognu i pridruže se Vaskrsenju.. i tako bez osuđivanja pomažu nevidljivo i svima onima koji Hrista preziru upravo u njihovom spasavanju. Svojim trpljenjem, posrtanjem za Hristom, ljubaznošću,praštanjem, hrišćani seju bez i jedne reči jevanđelje u duše ljudi; negde će to seme roditi, negde neće ali srž cele priče je da Crkveni život nije ništa drugo do saradnja sa Hristom dok ide jerusalimskim ulicama pod teretom svih nas. Mnogi neverujući ili inoverni toga naravno nisu svesni ali ste zato vi toga bolno svesni. Velika, čudesna, strašna i, kao što rekoh, bolna Istina. Ko zna koliko ljudi, vašim posrtanjem i molitvama... pridržavanjem Krsta Hristovog, biva vremenom utešeno i u svesti promenjeno? Samo Bog zna. Hrišćani su sluge, više su dobili ali se od njih više traži. Više su dobili zato su i više bijeni. Srknuli su iz Čaše, dodirnuli Telo, progutali Ga,... i sad nema nazad bez posledica - a ispred njih mnoštvo trnja i nepoznanica. Ali nije hrišćanin sam. Gospod gleda sa Krsta i taj pogled je uteha neiskazana. Zove nas da mu se pridružimo na jednom od ona dva krsta sa strane; ah da ...mi i jesmo svi podeljeni na ta dva razbojnička krsta! Raspeti smo svi, hteli ili ne, razlikujemo se samo u tome kako podnosimo bol; kako se tada Hristu obraćamo! Stid me je da kažem kom sam razbojniku sličniji?!
Ništa nije uzalud ma kako izgledalo. Onaj ko misli da je hrišćanstvo lako, da je neki "bunar želja" u grdnoj je zabludi. Hrišćanstva je pomoć Hristu na onom putu kroz jerusalimske ulice; pomoć onog Simona iz Kirine! Gle, njegovo je ime trajno zabeleženo u Jevanđelju!? Hrišćani su svojom voljom Simon! Nema aplauza, nema svečanosti ...za odraslog čoveka (hrišćanina) život je ozbiljno štivo sa dramskim zapletom.
Pričaju tako ljudi svašta pa kažu: "Da oni bliskoistočni fanatici poznaju Hrista bili bi vatreni revnosnici "... naravno, do prve krivine! Do prvog ukusa stvarnog Krsta koji ti osvetli srce, a onda bi ko i svi mi potajno u dubinama duše tražili rupe u zakonu, kompromise sa pravdom. Lako je verovati u besmislene lične maštarije u kojima je bol dozirana ili je nema, ili su čak i drugi za nju krivi. Teško je držati Hristov Krst i nesvesno (jer nije vidljiv očima) od njega se beži. Beži se od sebe. Beži se od braka jer je Krst i trpljenje! Beži se od monaštava jer je Krst! Beži se od ljudi jer su Krst i trpljenje! Od svega se beži i na kraju čovek ostaje sam bez igde ikoga ... zajednica prestrašenih je samački hotel ...ovaj život je samo proputovanje, privremeno baštinimo neki polupansion ..a večno ono što smo na Krstu uradili.

Blaža Željko

Članak na facebooku je bio o nekom najnovijem "čudu" svetog Vasilija Ostroškog koji je kroz molitvu izcelio čoveka; u stvari Bog kroz njega? Da li se i dokle treba tome iščuđavati i biti vazda preneražen?

Komentar:

Daj Bože da se i nas kosne mrvica od te molitve. Interesantno je da se ljudi fokusiraju na reč "čudo" premda jevanđelska "čuda" uopšte nisu nešto čudno! Ta reč "čudo" može ozbiljno da izmesti centar naše vere i pažnje u neki ekscentar gde ćemo da se doveka "zapanjujemo" činjenicom da je Bog Vaskrsao, da je kroz Crkvu prisutan među nama i da neprekidno pomaže ljudima. Pa realnost je Hristova; Carstvo Nebesko je kroz Liturgiju tu među nama. Ovaj svet nije naš nego Hristov! Ono što mi doživljavamo kao ovosvetsku realnost je grehovna iluzija u našim glavama; sveprisutni Gospod sa svojim svetima nije nikakvo čudo; šta više - mi smo sa svojim jezivim udaljenostima od Carstva čudaci. Šta smo sa ovim "čudo" rekli u prevodu na svakodnevni jezik? Rekli smo da je Hristos koji izceljuje kroz Vasilija Ostroškog "čudo"!? Aj'te molim Vas ...On je živi Gospod i Njegov realni svet, skriven od naših prestrašenih i pomračenih očiju nije "čudo" već naš Život! On je kroz Crkvu tu - realno među nama. Ušao je u telo i istoriju; tu je sveprisutan i nije nikakvo čudo. Mi ga u svojoj nemoći doživljavamo kao čudo jer smo pomračeni i naša ograničenja smo proglasili za stvarnost. A u Njemu nema ničeg čudnog - sve što Gospod uradi je realno i dobro, i onda kada hoda po vodi i onda kada sa Vaskrslim telom prođe kroz zatvorena vrata. Pa to je realnost Njegovog već prisutnog Carstva - u tome nema ničega čudnog! Carstvo Nebesko nije nešto što tek treba da dođe; ono je već tu "u srcima vašim" kaže Gospod. Sv. Vasilije je stanovnik tog prisutnog carstva i šta je zapanjujuće u tome što je izlečio čoveka? Pa to je normalno u Hristovoj realnosti. Kroz Crkvu kojom nas Gospod ljubi Carstvo Hristovo je realnost života ...sve mimo toga su iluzije i uobrazilje naših oštećenih umova. Nas u stvari greh, hladno srce i maloverje udaljava od Hrista i realnog života; zato smo stalno zapanjeni nekim susretom sa realnim svetom Gospoda našeg. Ljubav kojom nas On voli, koju nam iz sebe daje posvednevno i kojom mi volimo jedni druge je realnost jer dolazi i sliva se u nas iz tog sveprisutnog Carstva - iz Njegove realnosti. Šta je tu "čudo"? Otkad je Ljubav "čudo"? Ta Ljubav (a Bog je Ljubav i Ljubav je Bog...veli Apostol) kroz Vasilija Ostroškog regeneriše posustali i gresima usmrćeni organizam. Pa Bog je ta ljubav a On sve može i nema ničega što On ne može. On to posvednevno čini svima nama a da mi toga nismo ni svesni; uostalom ne kaže li jutarnja molitva "hvala Ti što si me podigao nesvesnog od sna" ... šta je tu "čudo"!? Ustali smo od sna zahvaljujući Njemu – to je brate isto kao i ovo delo koje je učinio kroz sv. Vasilija! Nema razlike. Bezbrojne, pa i one najmanje ikonice svetitelja u našim stanovima neznano puta su nam pomogle kroz molitvu ako smo joj od srca pristupili. Nema razlike između „ovolicne“ osveštane ikonice u našem domu i neke freske preko celog zida kakvog hrama – stvar je u našoj veri, ljubavi i molitvenosti ..a istinsko Carstvo je u njima podjednako kroz svetitelje. Mi smo veliko čudo ...i Hristovo razočarenje - ja prvi od svih!! Sasvim je normalno da Bog izceljuje kroz svetitelje ako verujete u to; nema tu spornih mesta za verujućeg čoveka, niti mesta nekim iznenađenjima. Ako ne verujemo ili se kolebamo - onda nas sve zapanjuje, čudi i iznenađuje! Gospod želi da se svi ljudi spasu i neprekidno radi na tome ...i taj Njegov rad nije "čudo" već Crkva i naš život! Greh je ono što od Carstva i Hrama u nama napravi oslepelo "čudo"!

Blaža Željko

Ponovo jedna tema sa Facebook-a pokrenuta od ŽRU sajta o izvesnim ljudima iz crkve koji uzimaju slobodu da prisutnima (i u crkvi i van Nje) u raznim prilikama tumače crkveni život. Najpre je tu bilo pošalica i anegdota, jer je naslov teme bio: "PROTIV BABINE TEOLOGIJE NI JEDAN POP NEMA ŠANSE" - ali ova tema je ozbiljnija nego što se na prvi pogled čini. Reč je o ljudima koji i sami neslobodni, porobljeni lažnim suznim ushićenjima izokrenu svoju neslobodu u stroga načela koja onda serviraju drugima. Svoju neslobodu poseju u mlade duše i time naprave ko zna kakvu štetu u neiskusnim ljudima koji u Crkvu dođu da se pronađu.

Komentar na toj temi:

Šalu na stranu, Ovo o čemu je ovde reč uopšte nije naivna tema! Deluje kao nešto benigno ali nije jer mnogim početnicima u crkvenom životu valja proći ovo rešetanje besmislenim pričama, običajima i kojekakvim pravilima! Sa rečima se nije igrati i neka od ovih nebuloza od raznih tumača i tumačica može nepovratno da upropasti nečiji život. Bio sam svojevremeno, još dok sam radio kao crkvenjak, na nekoj daći posle sahrane, tu nedaleko od Beograda u Vojvodini. Za dugačkom sofrom mnogo sveta; negde u sredini sofre i ja. Stigne supa i jedna kašika ..i to nekako preživim. Ali posluže posle toga rinflajš (lešo - meso iz supe) ali i dalje samo kašika: nigde viljuške i noža!? NE VALJA SE - rekoše! Pitam da mi se teološki objasni taj običaj, možda sam u svom poslu nešto propustio; međutim niko nije voljan da mi objasni a situacija se zateže! Odnosi zahladneli! Ko velim, ajd' poješću to kašikom ...snaći ću se već. Nagnem se nad sofru, gledam levo i desno da nađem so - rinflajš je lepši kad je slan! Pitam: "Ima li negde soli"? Naopako, kad me ne izbaciše na ulicu! "Vređam tako domaćina" - rekoše mi??? Samo sam krajnjim naporom uspeo da se obuzdam i da ne izletim iz dvorišta sa ko zna kakvim rečima na usnama. Ovo nije izmišljena priča, ovo je bilo stvarno! Ovakvih i sličnih bizarnih običaja po Srbiji ima koliko hoćete i svakoj je ko zna kada kumovala neka umišljena baba ili kakav tumač crkve među bogomoljcima od kojih svašta možete čuti. Mislim da bi tu sveštenici, bez obzira na cenu, morali da intervenišu i saseku ovakve gluposti u korenu - makar se na njega ljutili! Pa neka se ljute, nije njihovo da tumače jevanđelje i crkvena pravila već njegovo i ako ga ne slušaju, po savetu Apostola iz "Dela apostolskih" ili poslanica, naprosto im ne treba posle toga pridavati nikakav značaj. Ko zna koliko su takve stvari uticale na današnje stanje duha u Srbiji prilično ogrezlog u "magijsku" pobožnost; kojekakva sujeverja i čuveno "ne valja se"! Steknete iz toga utisak da je Bog u stvari težak formalista koji jedva čeka da nekog kazni kao kakav sudija za prekršaje! A On je blagi roditelj! Ja od svog sina ne tražim da od mene odlazi unatraške, da mi laska ili se ulizuje - da poltroniše ako i pogreši: tražim samo da me voli i poštuje kao oca i ja mu to tako i uzvraćam. Prosto tražim iskrenost kakva god da je situacija. I Gospod je sa tom relacijom dete - roditelj uporedio odnos između Njega i nas. Kakvi formalizmi kakvi bakrači! Kakve veze sa istinom da je Bog slobodno sveljubeće biće ima bilo koja reč "ne valja se"? Kakve veze i sa Bogom i sa mozgom ima da li će biti soli na stolu ili neće; ili bezbroj sličnih stvari sa kojima se sigurno svako od nas susretao? Ko da je On neki mehanizam kažnjavanja i mraka ... u stvari mraka shvatanja pojedinih nesrećnika koji su umislili da nešto znaju. A ova bolest, za koju još jednom tvrdim da je opasna pojava u Crkvi i društvu, ima za cilj da vas zarobi, kao što i svako sujeverje porobi i okameni čoveka. Prestraviš se da ne učiniš nešto protiv gluposti u koju si naivno poverovao; i tako se okameniš i onesposobiš za slobodu, nadahnut život u realnosti, udaljiš se od Ljubavi i sav se paralizuješ besmislenim pravilima predatim od polupismenog sveta. Zato je Crkva i sveštenstvo jedino rešenje za sve naše nedoumice! Liturgija je jedini način života i obredno pravilo koje treba održavati .. a ona u svojoj formalnoj obrednoj strani ima za cilj, što je Božiji dar čoveku, da nas oslobodi od svih formi i formalizama. Čista sloboda u Hristu i sa Hristom. Roditelj i dete!

Blaža Željko

Na facebooku se, od strane inače dobrog sajta „Ne psuj Boga“ pojavio tekst (citiran crvenim slovima) koji je uznemirujuće površan i iracionalan – na koji prosto ne možete nešto ne odgovoriti ... nekako, postoji obaveza da se ukaže na ispraznost i priličnu neozbiljnost ovakvih štiva. Taj tekst je sledeći:

Отац Тадеј о Теслином оружју. Из књиге "Мир и радост у духу светом". Оче, шта мислите. какав ће бити исход овога рата и када ће се окончати? - Владика Николај каже да у трећем светском рату нико неће бити победник, осим једне мале државице. Можда је ту владика Николај говорио за нас. Тесла је оставио много научних података. Он је дошао до једног открића и видео је да је то страшно оружје, и рекао да ће га дати својој земљи, наравно Србији, да се може бранити сама од целога света. Један наш научник, неки С., професор на једном факултету, долазио је више пута и причао ми. Тесла није хтео до краја да доведе тај свој изум, јер је видео да је то страшно оружје и оставио га је тако. Овај професор је то испитивао двадесет година. Дошао је до сазнања да може да се користи та енергија о којој је Никола Тесла говорио. Ако бисмо ту енергију користили у мирнодопске сврхе, не би нам било потребно никакво превозно средство ни земљом ни ваздухом. То је огромна брзина. Ако би се у малој количини користила, све би било добро. Али је С. добио опомену да то не сме да објави људима, јер ће војни стручњаци одмах да узму и да користе у војне сврхе, а то је страшна енергија. Тај професор је добио опомену да не сме никоме то да открије. Разговор водио Жељко Симоновић. Књига "Мир и радост у Духу Светом". Са благословом СПЦ

Komentar bi bio:

Molim Vas, šta je ovo? Kakav je ovo nivo? I sam članak i ljudi koji samo napišu „amin“ bez da i malo promisle o tekstu?! Dal' samo zato što se članak poziva na izvesne autoritete pa se ljudi ne usuđuju da pred svojom savešću racionalno razmisle o čistoj faktografiji? Kakvo oružje? Ne kažu li sveti oci da je Bog naše jedino oružje, i da mimo Boga čovek druge pomoći u svetu zla nema!? Gde je ovo oružje, spomenuto od neimenovanog profesora, bilo kada nas je bombardovalo 18 država? Koliko shvatam ovo što piše, Tesla nije do kraja razvio svoju ideju iz opravdanih strahova - dakle oružja u stvari NEMA!! Jel' to problem razumeti?! Ceo tekst se zasniva na "možda" ..."ako bi" ...pa koji je to nivo? Mislite da CIA, KGB, MOSAD već ne bi nekog bezimenog profesora istjezavali na točku da je sve ovo tačno (i da je to njegovo istraživanje u suštini bez značaja ako će s njim da umre jer mu je „zabranjeno da ga obelodani“)? Mislim, aj'te molim Vas!! Kako god okreneš, ORUŽJA NEMA!! Nemojmo biti deca; siđimo malo na planetu zemlju i živimo svoje obične živote u harmoniji sa svima.

Zašto kažem "u harmoniji" misleći pri tom na ljubav prema svim ljudima koliko je to moguće? Zbog jedne veoma jezive rečenice u samom ovom tekstu, a koja glasi: ".. то страшно оружје, и рекао да ће га дати својој земљи, наравно Србији, да се може бранити сама од целога света" - Za ime Božije, ko se usuđuje, u ime koga, ...zašto ... da gaji ovakvu doktrinu u duši? (Pa i Amerika je bila njegova domovina - možda se na nju misli?) Zašto samo Srbija sama protiv celog sveta? Jel to sa nama nešto nije u redu kad će ceo svet da se podigne na nas ili smo mi nešto naročito Bogu ugodni pa smo time svima trn u oku? Jel stvarno neko misli da je Hristos Gospod prolio krv samo za Srbe? Pa ljudi, to je hula na svetinju! Dal' ljudi stvarno misle da su Bogom izabrani, i da Bog ne brine i o drugim ljudima? Molim Vas, šta bi ste mislili o meni kada bih išao ulicom i govorio: "Ja sam svetitelj! Ja sam Božiji izabranik!" Naravno, mislili bi da sam ludak ili u crkvenoj terminologiji "sumašedši" (sišao sa uma)! Što mislite da se to razlikuje od kolektivne iluzije ili uobrazilje neke Božanske izabranosti?! Moram vam reći jednu jezivu stvar koja je meni život i mišljenje promenila iz korena. Tektonski me je uzdrmala i sledila do srži. Naime, pre desetak godina, prijatelj iz detinjstva moje žene, a danas iguman Crne Reke, jeromonah Jovan Jelenkov, doneo je jednu video kasetu sa prikazima iz života Pravoslavlja širom sveta. Bila su tu razna čuda iz Jerusalima, iz ruske Crkve ....a onda jedna storija od koje sam zanemeo! Izvesni Rumun naumio da hodočasti peške na Svetu Goru i pri tom ga je put naveo kroz Srbiju. No, u snu mu se javi ni manje ni više već lično Bogorodica i reče mu: "Nemoj ići preko Srbije, tamo vređaju mog Sina". To je na toj kaseti govorio baš taj hodočasnik! Nisam ja to izmislio! Lako je to proveriti, eno pitajte oca Jovana da li je taj događaj tačan! Pa ako je tačno sve ovo navedeno, dakle ako je istinito kao što su i sva čuda tamo prikazana istinita, onda mi ne da nemamo na Nebu mesto koje smo umislili, već imamo veliki problem koji od nas traži otrežnjenje, smirenje, skromnost i poniznost. Smatrati sebe za većeg od drugih (zbog kojih je Gospod ništa manje prolio krv) nije ništa drugo do oholost onog fariseja koji priča za sebe kako je pobožan, kako se moli i daje priloge, kako posti i posebno se hvališe time kako nije kao „onaj tamo carinik“ koji glavu nije podizao od iskrenog osećanja greha ...i gle – Gospod baš njegovo, carinikovo, pokajanje primi i očisti! A ovaj farisej ode kući i dalje glup kakav je i bio. Da gopodo, smatrati sebe za većeg od drugih, rugati im se i ponižavati ih nije ništa drugo do ozbiljan duševni poremećaj. Smatrati i vređati nekog da je „austrijski konjušar“ ...pa to je bezumno, jer biti sluga nije greh po sebi! I Gospod nije došao da „sudi već da služi ljudima“ a ni sveti Sava nije smatrao da je njegov društveni status princa nešto veliko! Naprotiv, otišao je u manastir i bosonog bio sluga svima! I samo takav bio je Bogu ugodan, i samo takav je od Boga bio izabran i udostojen da vlada Crkvom! Biti konjušar ...ima li šta lepše posmatrano iz hrišćanskog ugla služenja?! Zašto bi smo se rugali bilo kome ako radi bogougodan posao!? Pa Gospod je jedno vreme bio stolar!? Gde se, kada i kako generisala ta glupa pomisao visokog mišljenja o sebi koja evo preti da nas izbriše iz istorije?! To što smo imali svete pojedince ...ne znači ništa! Pred Bogom je svako za sebe ...sa svojim delima. Neće nas opravdati to što nam je neki predak bio mirotočiv ili svet. Tim pre je odgovornost veća. Šta meni vredi što je moja baba Jela bila veliki molitvenik i čestita žena kada sam ja težak bolesnik usled mojih grehova!? Drhtim od same pomisli da stanem pred Gospoda ovakav kakav sam ...a na to da se pozivam na moju divnu staramajku - kakva je svrha? Šta ima ona sa mojim padovima? Gospod će od mene tražiti odgovore za moja dela ...ne od nje. I Jevreji su slično mislili pa su rekli Gospodu: "Mi imamo oca Avraama .." ali Spasitelj je to mišljenje isekao u korenu: "Kada bi ste bili deca Avraamova, držali bi ste dela Avraamova, ali je vaš otac đavo jer dela njegova činite." Da sam ja činio po savetima moje časne staramajke mogao bih da se pozivam na nju; da kažem da smo familija - ista porodica; ali skoro ništa nisam očuvao od njenih saveta u sebi ... i evo me - to sam što sam ...duhovni apatrid koji tumara po unutrašnjem svetu ne bih li se nahranio roščićima i napojao nekom vodom ..najčešće mutnom i posnom ..udaljen od svojih i predaka i ostalih živih ljudi!

Moramo se dragi moji ozbiljno zamisliti jer cela naša realnost plod je naših stavova, kao što je i čovekov život, po Tadejevim rečima: „Plod naših misli“! Kaže on: „Kakve su vam misli takav vam je i život“ – pa mislim da je krajnje vreme da u tom stavu nebeske izabranosti nužno i urgentno nešto promenimo uz molitve i vapaje Bogu da nam izleči razum. Da nas nauči da se ne smatramo velikima, i da nas nauči strpljenju i saosećanju sa svima jer u svim ljudima, ma kako oni nama izgledali, ipak je Božiji lik koji je Hristos došao da spasava... bez obzira koje smo nacije, boje kože, jezika ili pisma.

Blaža Željko

Samoća bez vere

Kratak i divan članak na facebook profilu "Pouka" nagnao me da odmucam jedno mišljenje. Naslov te teme bio je citat od Vladike Nikolaja: "Ne boj se Samoće bez ljudi, već se boj samoće bez vere".

Ovo je ključno i kobno mesto u modernoj Srbiji! Na stotine sela su opustela; neka više i nemaju stanovništva. Mladi beže u gradove; retki ostaju na imanjima; nemaju sa kim, ili za koga, da se ožene ili udaju. Pitao sam se često zašto je to tako... i što iz ličnih skromnih iskustava a što iz reči velikih ljudi kakav je i Nikolaj, mislim da je ova njegova gornja formulacija savršeno objašnjenje prethodno rečenog. Dogodilo nam se moderno doba; doba šarenih laža, sjaja šljaštećih vrednosti: od kulture do spoljašnjih formi oblačenja. Virus taštine i "besmislene razdraganosti po svaku cenu", malo po malo formatirao je neke nove duhovne "vrednosti" u kojima je ono spoljašnje postalo mera unutrašnjeg lažnog mira i utehe. Najviše je muzika tome doprinela jer je u sebi donela razne sumnjive vetrove individualizma lišenog Hrista, Crkve, Liturgije. Muzika je opasno oružje koje nosi u sebi silu i sposobnost da neprimetno, po dubini, duhovne osobine stvaraoca ili kompozitora nekog žanra prenese u slušaoca i upravo kao virus inficira slušaoca duhovnim karakternim "kodom" koji ima izvođač ili kompozitor. Vi postanete "kodirani" po karakteru i srcu i konsekventno u delima počnete da ličite na njega; da se ponašate i osećate kao on!

Da, kultura (a muzika ponajpre) modeluju vašu svest bez mogućnosti da to osetite ili shvatite... da bi na kraju bili sasvim porobljeni i svezani u duhovne osobine potpuno nepoznatih ljudi i nepoznatog sveta! Postanete njihova kolonija dobrovoljno a da toga niste ni svesni. Naravno, televizija je preplavljena ovim vrednostima. Mladi ljudi, tim pre ako su previše udaljeni od Liturgije, ih upijaju i nesvesno počinju da osećaju glad za tom prazninom koja je sva u sjaju i šarenilu noćnih izlazaka, njihanja u ritmičkim nadražajima ...ali prazna po sadržaju. Privlači ih površnost u ispražnjenom srcu! Istinske ljudske, dakle liturgijske, vrednosti izvetre iz nas ... bez njih srce je prazna pećina koja straši samog vlasnika tog srca. JEDNOM REČJU - IZGUBILI SMO SPOSOBNOST I HRABROST DA OSTANEMO SAMI SA SOBOM! Straši nas samoća! Dosadno nam je da sedimo u četiri zida i da promišljamo možda o nekim duhovnim životnim realnostima. Pogled u prazno srce gde nema vere i živog Hrista jezivo je, zato se brže bolje beži u lažni sjaj gradskog života; u prazne priče, pića i opijate. Spolja to zadovoljava neke površne prohteve; čovek je ubeđen da je ispuno dan ...ali je još dublje oštetio srce - još je manje sposoban da ostane sam sa sobom i Bogom u sobi. Upravo o tome govori veliki Nikolaj (čime kao doktor postavlja dijagnozu modernog doba: "Boj se samoće bez vere"!) Da, tako je Vladiko, samoća bez Hrista je nešto što je nemoguće nositi; nemoguće je sa time živeti. Brzi i uveliko iščašeni život u svetu, kog smo i mi deo, posledica je ovoga o čemu govori Nikolaj. Danas u Srbiji ljudi masovno beže iz seoskog mira! Beže od tišine jer im je neprijatno i strašno da ostanu "sa sobom" u nekom mirnom seoskom ambijentu. Besmislene vrednosti i šarenila su im sa televizije (a svaka kuća ima televizor) pomutile srca, udaljile Hrista iz njih. To je skoro nepodnošljivo za mlade i neiskusne duše. Samo Božija intervencija može u tome pomoći da nas od ove praznine izbavlja kako zna i ume. Bez Njega sve je smrt i ništa ..i zato ljudi beže "od sebe". Beže od smrti koju vide u sebi i nose u sebi. Na žalost, kada nekome Jevanđelje nije autoritet, ne možete mu ni objasniti da sebe neće naći nigde osim u Hristu; i to je kob naše slobode koju ni On ne remeti prisilom. Najzad kad nekome od mladog sveta, koji hrli u gradove, u "provode i ludovanja" izokola kažete neku ublaženu varijantu ove priče kao opcioni predlog lakšeg života, i naravno bez namere da ih sudite ili izobličavate, kažu vam:"Ajde ne smaraj .." Teška je i pomisao odreći se šarenih laža.

Blaža Željko

Pokrenuo je otac Dositej hilandarski jednu temu na Facebooku na kojoj je u komentarima od strane naroda napisano mnogo toga. Mislim da ta tema treba da završi i ovde kao blog jer je ozbiljna i trenutno veoma aktuelna, ...a tim pre što na nju nema unisonih odgovora. Bilo je svojevremeno čak i poziva da se nesrećnici tog opredeljenja poliju sumpornom kišom ali to nije prošlo na zadnjem sastanku :) Dakle, u nastavku je segment spomenutih komentara na koje nisam mogao da ne reagujem jer su neki od njih bili ostrašćeni, vulgarni, egzaltirani ..a to sve nije temelj sa kog se bilo šta može promeniti.

Komentar:

Naša jedina snaga i saveznik je Hristos i druge pomoći mimo te nemamo. Ovo gore (fotografija žene koja bi da razori porodične vrednosti) je jedno nesrećno izgubljeno stvorenje. Ne razume da se o nekim stvarima i Bog pita i Crkva moli. Ne znaju šta rade. Uporno ulaze u rat sa Bogom ..a može li se biti jadniji ako se osiliš da sa Njim imaš posla?! Na jednom forumu sam odmucao nešto povodom teksta da na ove nesrećnike "treba bacati kamenje, prizivati sumpor s neba" i štošta još, ali ljudi - pa to samo Bog sme i može ..mi nemamo pravo na to. Setite se kamenovanja one žene iz Jevanđelja? Nije sporno da su ovo ozbiljne anomalije i teški bolesnici ali naše je da se molimo i za njih. ("Molite se za one koji vas progone...kunu ..." i sl.) Mi nismo mudžahedini koji treba Boga da brane od nevernika (što dovodi pod sumnju sposobnosti takvog boga). Naš je Bog istiniti Bog i On ume sam da se bori protiv svojih mrzitelja; nismo Mu mi neophodni, ali je teško duši koja sa njim stupi u rat. Znam da je teško trpeti baš toliku osionost i bezumlje, ali setite se Lota i njegove porodice u seocetu zvanom Sodom. Niko, ali baš niko, osim njegove porodice ne ostade normalan i čestit. Ceo grad zastrani u skotoložništvo, pederastiju i druge bolesti; pa čak nasrtaše i na Lota - ali obratite pažnju: i pored svega njemu je ljudski bilo žao tih ljudi! Setite se da je nekoliko puta molećivo pitao Boga: "Ako Gospode nađeš pedeset, dvadeset ..pa deset ...pa pet čestitih ljudi da li ćeš spaliti grad?" Bog obeća da neće jer je poštovao Lota ali ne nađe se niko normalan osim Lotove porodice. Tada je Bog učinio ono što je učinio i tu se onda Lot više ništa nije pitao! No pokušao je mučenik da pomogne i spase nekog do zadnjeg časa. U tome je lepota njegove duše. Sve dalje je istorija ali i uzor kako nam se valja postaviti u ovoj situaciji. Sa Bogom se nije igrati a još je besmislenije ratovati. Mnogo je bre jak Budemo li postojani u veri; liturgični i u Crkvi i izvan nje ..ovi nesrećnici mogu samo da škrguću zubima. Bre, mnogo ozbiljnije pošasti nisu Crkvi nanele štete a kamo li nesrećnici pogubljenih kodeksa, kompasa i razuma. Naše je da ignorišemo njihove manifestacije i pokušaje da rovare. Šta mogu da izrovare ako se držite Onog koji je jači od svega postojećeg? Mogu samo da se slikaju anfas, profil i poluprofil No ništa manje od rečenog nije važno da od njih bar neko shvati da čini sebi ozbiljne štete? Da shvate da se ne može sistem vrednosti nametati nikome jer i sami ne žele da im se nameće neki sistem vrednosti. Najzad, ni Bog ni na koga ne vrši prisilu da se mora pokoravati Njegovim zapovestima! On jednostavno samo savetuje kako je dobro živeti za čoveka i da je poslušnost tome suštinski život; ali ne nameće to nikome na silu. Isto tako, ukazuje i da je život mimo Njegovih pravila smrt i ovde i u večnosti ...ali ni to ne nameće na silu. To je stvar naše slobode koja jeste lepa ali je istovremeno i naša kob. Prečesto je (bar je to moj slučaj) po slabostima zloupotrebimo! Bilo bi dobro da to ovi nesrećnici negde bar u srcima pohrane pa da se ipak malo preispitaju.. kad tad?!

Na sve ovo jedan komentator je primetio da se ne smemo predavati...

"Ne kažem da se treba predati; ali u razvaljenom državnom sistemu naprosto se ne može ništa učiniti institucionalizovano. Država je pred bankrotom, na kolenima (pljačke, korupcija, nezrelost pojedinaca u vrhu etc. etc.) pa joj je svaka finansijska pomoć dobrodošla; ali očigledno su te donacije ultimativne, u smislu:"Hoćeš da opstaneš; e radićeš kako ti kažem". Sve se svelo, što bi rekao otac Jovan iz Crne Reke, na "individualno spasavanje kako znamo i umemo". Naravno jedino i samo liturgijski. No, da čak i postoji pravni sistem i hrišćanska načela kao temelj ustava, opet bi se pojavila ova dilema na nekom lokalnom nivou: "kako se postaviti prema ovim ljudima" a sa Pravoslavnom doktrinom u srcu!? Pred tom dilemom si nemoćan (bar ja) jer jedno mi govori savest, drugo mi govori neko muško dostojanstvo a treće razum izbrazdan gresima!? Pri tom se ipak uvek setim navedene priče iz Starog Zaveta o Sodomu i Gomoru i onog dijaloga između Boga i Lota. Svi smo ljudi, imamo svoje manje, ali Bo'me i velike padove, i kako tu biti strog i rigidan? Daleko od toga da u hladnom srcu imam neku ljubav; nemam je. Na nekim forumima sam se čak raspravljao sa tim ljudima i rekao im da ja imam "demokratsko pravo" da se gadim toga što čine, ali da im ne želim zlo! Da nema potrebe da se intimni život iznosi na pijacu, jer i ja ljubav između moje žene i mene najljubomornije čuvam i ne bacam je tek tako pred makar koga. Pa zašto onda i oni moraju da mi mašu pred nosom nečim što bi trebalo da je njihova svetinja!? Naravno, ne gajim iluzije da u svojoj bolesti oni i ne shvataju šta im pričam - ali opet se setim Lota i njegovih molbi Bogu da poštedi grad i te nesrećnike. Lot je kao i mi ljudsko biće pa mi se čini da bi po toj osnovi i mi trebali da se postavimo kao on; a šta će Bog o tome reći ...pa videćemo svi iz prve ruke kad stanemo pred Njega. Ja neko drugo rešenje osim molitvi za njih ne vidim jer zaista nigde ne stoji da ih treba maltretirati ili ne daj Bože neko veće zlo učiniti. Ono što provejava indirektno kroz apostolske reči je da treba prevideti i ignorisati njihove skupove; ne treba im poklanjati nikakvu pažnju - treba se "udaljiti od zla i činiti dobro."

Blaža Željko

Šta reći na uporne novinske gluposti o Crkvi, Hristu, verujućima... kojima su prepuni tabloidi, dnevna štampa ili TV emisije? Nedavna priča o nekakvom petom jevanđelju; blaćenje sveštenika njihovim uopštavanjem i izjednačavanjem sa lošim primerima. Dovoljno je jednom od zvaničnika reći da su to gluposti; sve preko toga nije više u našim moćima.

Vidite, jedno vreme na Pilatovom sudu Gospod se branio rečima od optužbi, npr. "Ako li govorim istinu što me biješ.." Ili: "ti kaza da sam car. Ja sam poslan ... itd." ili : "Ne bi ti imao vlasti nada mnom da ti nije dana odozgo ..." - a onda je jednog trenutka zaćutao! Više nije imalo smisla. Tužioci su bili previše pomračeni da bi išta razumeli. Još su doveli lažne svedoke da Ga ocrne što je moguće više! Nije više prozborio ni reči! Dalje je govorio samo delima: nošenjem Krsta, smrću i Vaskrsenjem! Rečitije ne može! Ko to ne razume ili prihvati i da sam Gospod dođe neće shvatiti!

Pre par decenija na ovamo, nekako je imalo smisla govoriti; ljudi su pokušavali nešto da prihvate, koriguju u sebi ili promene; sada sve više imaš utisak kao da biser bacaš posvuda, a to nije mudro i preporučljivo - jer ima sveta koji ne razlikuje biser od poluvrednosti; sve to zajedno prožderu a onda vam se narugaju i ozbiljne duševne povrede vam nanesu!? Kako vreme odmiče sve je postalo kao da pričaš zidu; još se podsmevaju, lažu; izmišljaju lažne optužbe na svetinju; guraju darvinizam gde stignu! Sama pomisao da se tu nešto ubeđuješ sa nekim izaziva veliki napor... i besmislenost je skoro opipljiva. Šta uostalom i možeš da kažeš kad je svet "vere" intimni svet ličnosti (srca) i Boga?! To ne staje u reči; to je samo tvoje; a sa druge strane zabranjeno je vaseljenskim saborima bilo kome na silu uterivati veru u srce! Čoveku to, najzad, nije ni moguće. Ostala je, dakle, samo molitva - najpre za hrišćane ...pa jedna od zadnjih klauzula u jektenijama je i "za sav svet" ...a Bog najbolje zna ko gde jeste, koliko je ko pobožan koliko nije. On je taj koji će svemu naći meru ..ko sedi u čelu sofre ko u dnu. Jedini srceznalac!

Ipak jedan deo crkvenih ljudi (laika tj. mirjana) i dalje pokušava da se nadgornjava sa svetskom logikom; ispravljaju „krive drine“ ...a Drina je kriva te kriva. Ima ljudi koji to rade sa merom i ukusom, dok ima i onih koji misle da moraju da uteruju veru u ljude po svaku cenu kao da je to uopšte moguće!? A ono ne da nije moguće već, po svetim ocima Šestog Vaseljenskog Sabora pravilo 64. nema svako ni pravo da to čini! Ovi drugi, koji misle da su u obavezi ili nekoj obligaciji sa Nebom, pomalo su žrtve iskrivljene slike o životu i svojim mestom u njemu. Opterećeni su silnim štivima manastirskog konteksta (koja nisu za svakog jer „nije svakom dato da bude monah“) pa sebe doživljavaju kao izabrane da na svakom mestu pričaju, metanišu, krste se, ispravljaju. Ima tužnih slika gde vidite da čoveku nije do priče ali ga nešto iznutra tera, neki neprirodan strah da će se ogrešiti ako ne krene u teološke rasprave ...naširoko i nadugačko. Od ozbiljne teme napravi karikaturu jer se oseti da je kontekst sintetički, nije stvaran ..dolazi iz neke tendencioznosti i subjektivnosti pune magle. Čak i oni koji deklarativno nisu crkveni, po definiciji zajedničke Hristove slike koja je u svima, osete tendencioznost i podižu ograde ..jer je privlačno samo ono što je iskreno i autentično. Bog se nikada ne nameće na silu! On kuca na vrata srca ali ne provaljuje unutra. Uopšte nije privlačno ako uporno gurate u nos nekome Crkvena gledišta, bilo direktna ili kroz folklorne projave, jer to odudara od Njegovog pristupa čoveku. Sve preko toga je sindrom „velikog inkvizitora“ koji je lepo objasnio Dostojevski u Karamazovima. Iza svakog nametanja, što posredno objašnjavaju i Oci Vaseljenskih Sabora, stoji neka namera. Ono što jedino možemo u gore navedenoj situaciji je da, sa merom i oprezom, samo i jedino u kontekstu razgovora ako se već povede u religioznom smeru, kažemo svoje „vjeruju“ i isključivo lično iskustvo iz te teme ...ni za živu glavu nešto što piše u knjigama a nije proživljeno lično! To je kontraproduktivno; čak štetno! Ljudska duša je gladna autentičnosti, iskrenosti (kakva god ova bila) i ako joj ponudite neku bofl robu ili patetičnu priču ..ona će to odbiti. Prepoznaće da tu nema istine. Zato ovim mučenicima, koji misle da moraju po svaku cenu da propovedaju, treba reći da nisu obavezni na to; čak nemaju ni pravo ...i upravo im veliko olakšanje može doneti spomenuti 64. član Šestog Vaseljenskog Sabora. Treba malo da se opuste i relaksiraju.

Samo na ovakvim tematskim sajtovima možemo, sa oprezom i uz dosta osetljivosti, napisati neki svoj stav; svoje mišljenje; ali ne smesti sa uma da možda samo nagomilavamo fraze već ponovljene bezbroj puta od drugih ljudi ...a da pri tom ovde objavljuju tekstove i mnogo kompetentniji autoriteti za bilo koju sferu crkvenog života ...pa možda valja malo i prištedeti "olovku i papir". Ne pisati svašta po svaku cenu.

Tim pre je javno batrganje obesmišljeno ako sekularni ljudi, za koje je priča o Vaskrsenju buncanje i pijanstvo, drže u rukama moćne medijske kuće...vaša priča je, osim jedne jedine reakcije ili demantija Crkvenih zvaničnika, samo mlaćenje prazne slame. Lažnih svedoka je bilo od velikog petka na ovamo koliko vam duša ište ...pa ih je Crkva nadživela jer ti nesrećnici nisu ni svesni sa kim se kače i o kome spliću laži!? Sa izvorom svog postojanja ...koji ih i pored toga tužno i očinski čeka i ljubi. Da nije tako zar bi koračali i dalje planetom?

Mislim da bi jedno jedino „Jelici izidite“ (kao važan deo Crkvene ikonomije i strategije) kada iz Crkve, pa i iz porte, u jednom trenutku Liturgije treba da izađu oni koji nisu kršteni ili koji su pod kaznom, mnogo rečitije protreslo svako ljudsko biće od bilo koje reči! Nije svejedno kada te Crkva izbaci napolje u nekom trenutku! Ne možeš a da se pod stresom ne zapitaš „zašto ja nisam na Liturgiji vernih“?! To je šok i ne znam zašto je ta praksa prestala? Pa nju su instalirali sveti Oci? Da l' je to zbog linije nezameranja sa „moćnicima“? Patetičnog i slinavog lamentiranja nad nekom plemenskom „svetošću“ pri čemu uobražavamo da je svetost predaka nekretnina koja se prenosi na potomke?! Besmislica! Svako je rođenjem startovao trku od nule; nema garancija da ću stići lako na cilj ako uopšte stignem! Pretci su mi samo reper ponašanja ali ne nužno i moj karakter koji sam delima uprljao, razorio, obljutavio.

Ne vidim drugog načina da se reaguje na laži o Crkvi odasvud. Gospod je zaćutao kada već nije imao šta više da kaže! Ostao je nenametljiv po cenu smrti na Krstu ...a mogao je pozvati legione Anđela od kojih samo jedan možda ima snagu da zdrobi Mlečni put!? Okrenuo se po Vaskrsenju Stvaranju Crkve; okrenuo se onima koji su ga verovali. S toga mislim da je „Jelici izidite“ jedini odgovor na sve laži i lažne svedoke.

Blaža Željko

Jedna veoma važna tema: izgovorena reč i posledične refleksije na naš život i na našu svakodnevnicu. U nastavku je prepiska sa jednog foruma u kojem sam (kao replika izvesnoj Sanji) morao da zapazim da pojmovi i reči koje izgovaramo i doživljavamo nužno moraju biti dobro utemeljene na jevanđelskim istinama jer su u protivnom naša samica u kojoj šetamo u krugu između četiri zida ...a vrata nigde! Vrtimo se u vrzinom kolu nedoumica zbunjeni pogrešnom upotrebom reči koje nam se negde urežu i naprosto podignu te zidove među kojima se krećemo a mislimo da je to stvarni svet.

Да Бога нема, дефинитивно би Га требало измислити! На нашу срећу Он ипак постоји.

Naravno slažem se, uz jednu malu korekciju. Radi se o izboru reči za pojmove koje izlažemo što je veoma važno jer su reči samo odraz onoga što imamo u sebi. One su spoljašnja forma nekih dubokih sadržaja u srcu i sa njima treba jako obazrivo, nežno i sa pažnjom. Istovremeno su i slika naših dubokih stavova koje nosimo u sebi; a najzad su i uzročno posledična veza nas i okruženja jer koliko su slika nas samih toliko nas i izgrađuju (ili ruše) što zavisi od njihovog izvora. Mnogo je važna HIJERARHIJA REČI u nekim segmentima naše stvarnosti (pa ako hoćete i crkvene ili nacionalne svesti) kao što je u jednom akordu bitna hijerarhija tonova za harmoniju; međutim ne bih dalje širio temu mimo onog što sam ovom replikom mislio.

Naime, samo bih ispravio jedan detalj u Vašem tekstu a to je ova druga rečenica: "Na našu sreću Bog ipak postoji." Ne može Bog "da postoji"! Bog JESTE ...a mi postojimo! Velika je to razlika i ključno mesto i kod vere i kod svih psiholoških pojava koje iz nje proishode. To je sama suština i Njegovog i našeg bića ...ili bitija - koliko je nama uopšte moguće da pričamo o "suštinama" s obzirom da smo prah u svemiru! Razlika u "postoji" i "onaj koji jeste" je na oko nevažan detalj ali bezmerno važan za korekciju naših unutrašnjih platformi na kojima gradimo stavove, misli i šta ja znam šta sve još ne. Još u starom zavetu, obraćajući se Mojsiju, Bog je svima nama dao do znanja da je On "onaj koji JESTE". Postojanje je osobina stvorenog bića a Bog nije stvoren; on je iznad postojanja - On JESTE! On je izvor i uzrok postojanja i mog i Vašeg i svakog drugog! "Ja sam put, ISTINA i život" kaže Gospod kad je sišao među nas, kad se ovaplotio ...i POSTAO čovek (iz simvola vere). ISTINA je nadrazuman pojam jer je Biće (ili Bitije) iznad "postojanja"!

Paradoksalno je da su upravo oni koji kažu da "Bog ne postoji" na neki način u pravu! Rekli su istinu! Ne može Izvor sveg postojanja i svega i vidljivog i nevidljivog što je stvoreno, da bude istog nivoa i iste suštine sa time što je stvorio! On može biti samo iznad toga jer je uzrok svega "što je postalo" ... pa tako on "ne postoji" već On JESTE! Takav pristup u samom ljudskom umu već menja jedan čitav spektar nedoumica, zagonetnih magli i podstiče u srcu korekcije prema stvorenom i nestvorenom svetu - stvara u podsvesnom delu bića autentičniju interakciju sa okruženjem! Postojimo dakle mi, drveće, životinjski svet, planete, Anđeli, Serafimi ... ali Bog "ne postoji"! On je uzrok postojanja i vidljivog i nevidljivog sveta! On JESTE! On može bez svega što postoji; sve što postoji ne može bez Njega - bez Istine koja je uzrok postojanja! Ako pomislim da On "postoji" tako Ga degradiram, pokušavam da ga učinim sebi ravnim. To onda znači da uporno pokušavam da Ga smestim u razum, da Ga shvatim ...ali sve ono što shvatimo i razumemo - nije Bog; On je iznad svega toga. Ne postoji način ni mogućnost da ga čovek uopšte pojmi! Najzad kad se čovek umori i uvudi nemogućnost da to obuhvati sobom i umom; tj. da razume te duhovne Istine, on se u maglama zbunjenosti na neki način ogradi i nesvesno čak udalji od Istine zadovoljavajući se umnim doživljajem Boga koji "tamo negde, ko zna gde, postoji"! Mišljenja sam da se, verujući da Bog postoji kao i sve drugo što postoji, na neki način čovek zatvori za Istinu, za Njega koji JESTE! (Naravno, uz dužne ograde da su ovo samo naša ljudska mucanja) Ako postaviš u sebe dimenziju da "Bog JESTE" a ne "da postoji" onda strahovito brzo približiš i Njega sebi i sebe Njemu! Onda ti je On bliži nego ti sam sebi ..jer je On Istina u kojoj živimo,hodamo, postojimo, dišemo, smejemo se i slično. Nije "tamo negde" već je tu s tobom! Svakom smirenom i skrušenom molitvom pred tim Veličanstvom, koji te s ljubavlju gleda, ti razgovaraš sa Njim ...nekad iskrenije nekad manje iskreno, nekad odsutno ...ali razgovaraš. "Molitva" je Njegova slika u čoveku zbog koje se kaže da smo mi "po Njegovom liku sazdani" - jer je i odnos između Svete Trojice nežna molitvena ljubav. "Ovo je Sin moj ljubazni, Njega poslušajte" kaže Otac. Duša čovekova je satkana od molitvenih uzdaha ...samo tako ličimo na Njega, na onaj lik koji nam je utkao u biće.

Vaskrsli Gospod, dakle, objavivši (otkrivši) sebe i svoje Carstvo na nama razumljiv način, nisu kategorija "da postoje" ...već On JESTE"! Njegovo CARSTVO JESTE! Mi ga ne vidimo jer smo grehovno slepi; tek Ga naslutimo srcem kroz Crkvu, ali to govori o nama a ne o Njemu.

Mislim da toga radi Spasitelj i kaže svima nama koji tragamo za Njim da Ga ne tražimo ko zna na kakvim nebesima ili pojmovima već doslovno: "Нити ће се рећи: Ево га овдје, или: ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама." (Luka 17; 21) Istina je sveobuhvatna i sveprisutna realnost. Ona nije "tamo negde" kad u Njoj (tj. u Bogu) stojimo i "postojimo". Pogledam tako nekad ruke i pomislim: "Gle, živ sam, postojim još uvek" ..i to ne svojom voljom ili snagom! To je zato što je to Istina! Istina, Gospod, ONAJ KOJI JESTE, još me drži u Istini, u životu i u svetu! Od Njega dolazi moja realnost! Od "JESTE"!

Uostalom najdublju definiciju koja razjašnjava ovu temu donosi nam i Bogonadahnuti Apostol i jevanđelista Hristov Sv. Jovan u prvoj glavi svog Jevanđelja:

"1. У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог. 2. Он бјеше у почетку у Бога. 3. Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало."

Ovde Jevanđelista objašnjava da je Bog vanvremen, nadvremen i iznad postojanja! Hristos kao Logos Božiji, kao Reč Božija tj. kao sam Bog (jer su Sv, Trojica jedno) ovde je uzrok postojanja svega, pa se s toga za Boga ne može reći „da postoji“ već „da jeste“! Onaj koji JESTE je izgovorio sve ono što postoji: „I reče Bog neka bude ovo ..neka bude ono ..“ da bi se na sve to odgovorilo „i bi tako“! Ta njegova reč ili Logos o kom govori Sv. Jovan došla je u ljudsko telo i zauvek stala na Ikonostase Crkve! Nadstrašno! Svestrašno! Potresno!

Problem mi je bio mnogo puta kada ljudi, znajući za moj bekgraund nekadašnjeg crkvenjaka, pitaju nešto slično kao: "Postoji li Bog"? Kako da budem dosledan gornjoj priči i da ne slažem čoveka s obzirom na one reči koje je Gospod izgovorio Mojsiju: "Ja sam onaj koji jeste" ili još važniji početak citiranog Jovanovog Jevanđelja? Kako da kažem "postoji Bog" kad to može u dubokoj podsvesti da unese mnoštvo napornih zabuna u čoveka i time ga možda još, u perspektivi i razvoju misli, i udalji od Istine u kojoj i kroz koju živi? Dobro izvagam reči da ne budu sablazan nikome pa odmucam nešto kao: "Ne; ti i ja postojimo a Bog je uzrok našeg postojanja! On je uzrok postojanja svega i zato se ne može reći da On "postoji" - On JESTE! On je stvarniji od tebe i mene i upravo zbog Njega i mi smo realni, živi i stvarni! To je Njegov dar čoveku! Iz Njega dolazi samo "postojanje" jer je On iznad toga!"

Mislim Sanja da treba da se opustite i imate poverenja u onaj lik sa ikone. Nije On neko "ko postoji". Na taj način je mnogo daleko od Vas; možda čak u Australiji! :) On je tu ..u srcu. Gleda Vas iz srca; iz savesti! Mnogo je važna ta platforma uverenja i stava! On JESTE! Čak i kad Vas kojekakve misli smućuju u molitvi, kad vam se čini da nemate veze sa ličnošću sa ikone ...to je privid jer i dalje stojite sa onim u kojem "jeste" i Vi i svi drugi! On nepromenljivo "JESTE" a mi POSTOJIMO onoliko koliko smo uz Istinu i Ljubav. (Ja sam pri tom poslednji koji tu reč sme da uzme u usta... ali ljudi smo pa eto, ćaskamo)

Blaža Željko

Jedan od velikih traumatičnih razloga tektonskog razdora u Crkvenom učenju istoka i zapada (ako ga dobro razumem) je i problem epikleze – tj. priziva Svetog Duha da bi On svojom silom, a svešteničkim radnjama, učinio da hleb i vino postanu telo i krv Hristova. U istočnoj Crkvi Epikleza postoji; ova Crkva smatra da bez priziva Svetog Duha, tj. bez Evharistije, hleb i vino u crkvenim sasudima ne mogu postati telo i krv Hristova. Zapadna crkva pak nema epiklezu (ne znam gde, kada i zašto su taj važan lturgijski momenat izbacili) jer smatra da je Duh sveti već u Crkvi i da je Hostija, tj. predloženi hleb već po sebi Telo Hristovo zbog „prisustva“ Duha Božijeg u Crkvi pa je sveštenička intervencija suvišna!? Zvuči logično; ali ljudska logika nije ništa bez otkrovenja i predanja od Apostola i Svetih Otaca. Na temelju te ozemljene tj. ljudske logike i dolazi do mnoštva "logičkih" nesporazuma u važnim ekumenskim razgovorima.

Šta je tačno u ovim učenjima? Šta je u navedenom opasna razlika koja, između ostalih, razjeda jedinstvo Crkve već previše vekova? Koje učenje istinitije objašnjava prevažnu ulogu sveštenika, tj. sv tajne sveštenstva, u pretvaranju hleba u telo Božije? I gle, kada ovako postavite pitanje kao ovo podvučeno, tj. kada razmišljate o samom ovaploćenju Boga u telo čovečije - telo Hristovo, nekako vas tok misli vodi u jedan i jedinstveni, autentičan momenat i jevanđelski događaj, koji u potpunosti osvetljava ovaj problem i daje za pravo istočnoj pravoslavnoj teologiji! Naime, Bogorodica je odgovor za sve! U njoj je daleko pre rasvetljavanje ovog problema no u Tajnoj Večeri Velikog Četvrka kada nam je predata forma Tela Gospodnjeg za Crkveni život; jer je Bogočovek, kojim se pričešćujemo, začet Duhom Svetim mnogo pre "Velike nedelje; pre velikog Četvrtka i stradalnog Petka! Njegovo telo nastalo je na Blagovesti, pa s toga vala malo pažnje obratiti i na ovaj dan. (Bože oprosti na ovoj slobodi da mucam o ovako važnim pitanjima.)

Ispred svega, a vezano za temu, valja reći da u Crkvi kao Bogočovečanskom biću, ništa ne biva magijski; ništa ne biva bez saradnje Boga i čoveka! Bez te saradnje, ustanovljene Hristom, Apostolima i svetim Ocima - crkva je samo osveštana zgrada. (Makar da je od nejskupljeg mermera optočenog zlatom ...ona je bez ljudi sa kojima Bog želi zajednicu samo lepa ruina). Ceo Novi Zavet bruji o tome da Gospod ni na koga ne vrši nikakav pritisak niti da bilo šta radi, pa čak i isceljuje, bez saradnje sa čovekom! Oči u oči, licem u lice - direktan ličnosni susret izražen i ostvaren kroz formu svetih tajni Crkve. On sve čini onda kada Ga čovek pozove, prizove i zamoli, ali nikada jednostrano - ako naravno izuzmemo što smo svaki dan živi po Njegovoj dobroti. Ni Hrista nije začeo magijski ili vršeći prisilu ni na koga. Začeo ga je u SARADNJI sa jednom blagočestivom i pobožnom devojkom. Ta Bogočovečanska saradnja je ključno mesto nerazumevanja istoka i zapada kao jedan od faktora razdora koji su povredili Crkvu i apostolske ustanove.

Cela Crkva Bogorodicu od pamtiveka naziva hramom Božijim jer je u Njenoj utrobi začeto, raslo i obitavalo telo Hristovo! Ona je devet meseci nosila Bogočoveka! No šta je prethodilo Njegovom rođenju? Prethodio je spomenuti veliki dan Blagovesti; dan na koji se mnogo manje pažnje obraća kada je ovaj problem u pitanju! Ljudi su se prilično skoncentrisali na Veliki Četvrtak kada nam je Gospod predao vid i obličje u kom će i na dalje biti među nama kroz vekove ("razdeli hleb prethodno ga blagoslovivši" - Mat. 26; 26) ali On sam, Njegovo telo ("...uzmite i jedite, ovo je telo MOJE" - dakle ono telo koje je rođeno tridesetak godina ranije) ovaploćeno je Duhom Svetim na Blagovesti! Šta se, naime, desilo tog dana? Jednog pripadnika ljudskog roda, tj. jednu devojku posetio je Božiji sluga, Anđeo Gospodnji.

Evo uostalom integralno teksta o tom događaju: (Luka 1; 26 - 38)

26. А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет,

27. Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова; и дјевојци бјеше име Марија.

28. И ушавши к њој анђео рече: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом. благословена си ти међу женама!

29. А она видјевши га, уплаши се од ријечи његове и мишљаше: какав би ово био поздрав?

30. И рече јој анђео: Не бој се. Марија, јер си нашла благодат у Бога!

31. И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус.

32. Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог пријесто Давида оца његова;

33. И цароваће над домом Јаковљевим вавијек, и царству његову неће бити краја.

34. А Марија рече анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа?

35. И одговарајући анђео рече јој: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији.

36. И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој, коју зову нероткињом.

37. Јер у Бога је све могуће што каже.

38. А Марија рече: Ево слушкиње Господње - нека ми буде по ријечи твојој! И анђео отиде од ње.

Arhangel se dakle obraća majci Božijoj radosnim pozdravom i blagovesti joj da će roditi sina jer „Duh Sveti doći će na tebe i sila Najvišega oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto i nazvaće se Sin Božiji“ (Luka 1; 35) No Gospod ni na koga, kao što rekosmo, ne vrši prisilu. Ne čini nasilje nad našom slobodnom voljom jer nije siledžija koji bi je prezirao i zato mu treba Bogorodičin pristanak.

Da nije tako u protivnom bi sve bila predestinacija; predodređenost ili fatum tj. "sudbina"; Bogorodica se tu ništa ne bi pitala - a tada to više nije Pravoslavlje već islam ili kakva druga istočnjačka "mudrost" po čoveku. No Pravoslavlje i Duhom nadahnuti sveti Oci ne poznaju predodređenost! Oni vide promisao Božiji (kojim Gospod, znajući naše mogućnosti, ispravlja bolesti i u nama i oko nas kroz nadahnuće koje je u stvari Njegov "predlog saradnje" u bilo kojoj oblasti života) - ali nikada bez saradnje sa čovekom. Pravoslavlje je saradnja u slobodi! Da je drugačije, da Gospod prisiljava našu slobodu, ne bi onda ni dolazilo do besmislenih ratova; niti do kraja sveta koji će doći, kada Gospod jedva "da će naći vere"! On bi već migom volje sprečio svaki rat, svakog masovnog ubicu, svaki greh - ali tu onda više nema slobodnog ljudskog bića! Naša sloboda je i naša odgovornost ..i tu i jeste problem patnje, smrti i stradanja jer su posledica naše loše usmerene slobode.

Po svojoj premudrosti i proviđanju ljudskih srca, po bezmernom sveznanju ljudskih mogućnosti, Gospod je na Blagovesti znao da se obraća pravoj osobi i znao je, s obzirom na Bogorodičin karakter, kakav će ishod razgovora biti i s tim Njegovim sveznanjem Njegove reči su proročke i sa autoritetom; ali i pored svega taj razgovor ima elemente pitanja u sebi u smislu „hoćeš li dete sarađivati sa mnom u rođenju Bogočoveka?“. To se pitanje ne uočava odmah; ali razgovor i ceo kontekst događaja se odvija između dve duhovno ogromne ličnosti: između Anđela i produhovljene žene koja senzitivno oseća da joj u suštini i posredno Bog upravo postavlja pitanje. Njen odgovor Anđelu je dokaz za to! Taj istorijski razgovor nam otkriva da ona odgovara upravo na ovo nevidljivo pitanje: „Hoćeš li dete sarađivati sa mnom..?“ Ona odgovara: „Kako će to biti kada ja ne znam za muža“ (Luka 1; 34). Vrlo važan momenat i važna napomena, koja govori u prilog tome da Gospod zaista pita Bogorodicu za saradnju, je to da ona u toku tog razgovora još nije trudna jer Arhangel joj se obraća u futuru: "Duh Sveti doći će na tebe i sila Najvišega oseniće te"!! Pri tom Ona tu još pokazuje ljudsku zbunjenost i naravno divnu unutrašnju slobodu da sa Bogom, sa Njegovim Poslanikom, razgovara o tome kao dete sa roditeljem. Anđeo joj, ponovimo, ukazuje i objašnjava da će to biti silom Duha Božijeg (i sam taj čin Arhanđelovog objašnjavanja je po sebi u funkciji posrednog i tananog pitanja za pristanak) na šta Bogorodica, pristajući, izgovara prvu formu epikleze: „Evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči Tvojoj!“ Njen odgovor je smeran i molitven, sav u služenju ..ona molitveno poziva Gospoda da učini sa njom kako je Njemu u volji. I tek posle tog njenog molitvenog pristanka, naitiem Duha Svetoga, u njoj se začinje „telo Hristovo“. Začinje se Bogočovek. Tek posle razgovora sa Arhangelom Gavrilom ona ostaje trudna; ne pre tog razgovora i ne bez njenog znanja i pristanka!

Obratimo opet i opet pažnju na reči Arhangela Gavrila kojima se obraća Bogomajci u futuru a ne u prezentu ili perfektu: "Duh Sveti doći će na tebe i sila Najvišega oseniće te..." On ne kaže: "Duh Sveti je već na tebi..." niti: "Duh Sveti je bio na tebi.."! On joj blagovesti da će se to tek desiti kada i ako Ona bude to prihvatila. Da nije tako, on joj ne bi ostavljao prostora za Njena pitanja već bi prosto rekao: "Duh Sveti oseniće te i već sutra bićeš trudna! Tako Gospod hoće!" Ne bi bilo potrebe da Ona tu išta pita, zapitkuje ili analizira kao što je pitala: "Kako će to biti ..." No Anđeo nežno dozvoljava da Ona promišlja o tim detaljima; da sam predstojeći događaj analizira i u sebi sagledava i otuda Njeno već spomenuto pitanje: "Kako će to biti kad ja ne znam za muža?!" Šta više, on još produbljuje objašnjenje učvršćujući je u veri, pa spominje događaj sa Jelisavetom koja je rodila, kako bi mi danas rekli: "pod stare dane" čime joj ukazuje na svemoć Božiju i razgoni joj nedoumicu izraženu kroz pitanje. Posle tog Arhanđelovog objašnjenja Ona shvata težinu i veličinu događaja i na radost ljudskog roda iz duše i s radošću kaže "Evo sluškinje Gospodnje.." Ovim rečima ona odobrava - daje pristanak i tek posle toga postaje Majka Božija. Posle njenog poziva Bogu da učini On ono što smatra da treba: "NEKA MI BUDE PO REČI TVOJOJ"! Dakle - PRVA EPIKLEZA! Saradnja Boga i čoveka u stvaranju tela Hristovog.

Po istoj toj slici je i Crkvena epikleza u kojoj ljudi (tajna sveštenstva Hristom ustanovljena) pozivaju Duha Svetog da tu na Liturgiji u sveštenim sasudima hleb pretvori u telo Hristovo kao što je u zemaljskoj utrobi devojke uradio to isto! I Gospod po svom obećanju, ikonomiji i ustrojstvu Crkve to uvek i učini...evo već koliko vekova! On je telom stalno tu među nama! Eno Ga u Crkvi, a mi iz toga možemo videti u kojoj meri i kojim intezitetom smo neverne Tome! Da, ..tu u svetim sasudima, u putiru i diskosu, odvijaju se i Blagovesti i Božić...i sva ostala Božija dela,.. istovremeno! Začinje se Hristovo telo Epiklezom, najpre svešteničkim prizivom Svetog Duha a potom kroz sveštenički blagoslov i silom Duha Svetoga, baš kao što je to bilo u Bogorodičinoj utrobi. Bez saradnje sveštenika, koji je dobio Vlast od Hrista, i Duha Svetoga (u Epiklezi) ne može se hleb pretvoriti u Telo Hristovo kao što ni onomad to isto Telo Hristovo ne bi bilo začeto bez Bogorodičinog pristanka i njenog poziva Bogu da učini ono što je Njemu u volji!

Bog i čovek sarađuju kao dva slobodna bića. Gospod nikada i ništa ne radi po automatizmu. On je slobodno Biće tj. "Jeste" ili "Bitije" (i izvor je svekolikog bitija u raznim formama)! On je sam Život koji poštuje slobodu drugih stvorenih bića i ni na koji način je ne remeti. On želi saradnju sa svakim čovekom (jer želi da se svi ljudi spasu) kao naravno i sa Crkvom predatom od Apostola i Svetih Otaca kroz koje je upravo Duh Sveti sam delao! On neće stvoriti telo Hristovo ako ga čovek molitvom (Epiklezom) na to ne pozove i zamoli kao što, uveren sam, ne bi ni Mariju prisiljavao na nešto bez njene volje. Da je ona odbila iz ma kojih razloga On sigurno ne bi začinjao Hrista bez iskrene ljubavi i saradnje same Bogorodice. (Isto je i sa svakim od nas - On nam ne može pomoći ako mi ne sarađujemo sa Njim jer nas poštuje - poštuje slobodu koju nam je dao.) Ponavljam, njeni odgovori ukazuju posredno na taj duboki razgovor Tvorca i sluškinje kojoj iz najdublje pobožnosti ne pada na pamet da ne posluša: „Evo sluškinje Gospodnje...“ Iz ovog primera, najdublje verujem, da bez svešteničkog priziva Duha Svetog u Evharistiji Bog ne čini nasilje nad poretkom kanona koje je predao svetim ocima. On ne šeta po Crkvi i ne blagosilja ništa (ni grožđe, ni uskršnja jaja, ni jelej, ni vodu) ako Ga prethodno sveštenik nije zamolio! Ako sveštenik molitveno ne prizove Svetog Duha u osvećivanju uskršnjih jaja ili vode; i ta jaja i voda neće biti osvećeni samo stajanjem u Crkvi. Bez molitve to je zalud doneseno u Hram; bez molitve čovek nije kršten pa makar svaki dan prolazio kroz Hram; bez priziva Svetog Duha u Epiklezi hleb ostaje samo hleb makar tu stajao godinama! Ikona donešena u Crkvu može da stoji jedan dan, može da stoji četrdeset dana ili čak dve godine - bez molitve nije osveštana! (Primetio sam u par navrata da neki sveštenici upadnu u ovu katoličku doktrinu (polu magijsko bogoslovlje) preslobodnog tumačenja Crkve kao doma Božijeg i Duha Svetoga, pa logički, kao katolici, misle da je dovoljno da ikone stoje u oltaru pa su već osvećene; ali čemu onda tipik i trebnik? Gde je tu kanonska Crkva?) Ishodište svega ovoga navedenog isto je! Molitva! Priziv Duha Svetoga formulisan i kanonizovan od Crkvenih otaca nadahnutih i poučenih Duhom Svetim. Kanoni su delo Božije i nije dobro da tu čovek nešto brlja, skraćuje ili nepotrebno produžava!

Naravno da je Bog prisutan u svom domu ali to je i Bogočovečansko telo ..istovremeno je i dom ljudi – u kom ništa ne biva bez međusobne saradnje! Ako bi bilo tačno zapadno učenje da je dovoljno da je Duh Sveti prisutan u Crkvi pa je zbog toga i „hostija“ istinsko telo Hristovo, onda ne bi bilo potrebe, ponoviću, ni krstiti čoveka sa kanonskim obrednim radnjama. Po tom "učenju" i logici dovoljno je onda da čovek uđe u Hram, prekrsti se i po automatizmu validno je kršten?! Čemu onda obred kad je Duh Sveti već tu?!

Za kraj: naravno da ovo nije ni po čemu zlurad tekst. Ovo je pokušaj da se koliko toliko, tužnim zrncima nekog razumevanja Crkvenog života, proslavi Ime Gospodnje i doprinese (koliko je vazmožno na milimetarskom nivou) približavanju crkvenih delova u Njegovu slavu. Nije u ovom životu problem u padanju, greškama ili zabludama; ko od ljudi sme da kaže da tome nije podložan!? Problem je ostajanje u blatu, neustajanju; nesposobnosti da kažemo „izvini“ ako smo pogrešili.

Svidi li se ikome ovo mucanje neka me se seti u svojim molitvama ...djuture sa bližnjima ...

Blaža Željko

Mašta i sanjarenje

Na ovdašnjem forumu taze član InnerPeace je postavio interesantnu temu: "Da li je i zašto je pravoslavna vjera protiv sanjarenja i maštanja?" Kontekst komentara ispod, a postavljenog i na tom forumu, uključuje obraćanje tom čoveku.

Tema je dobra i zavređuje pažljiv pristup ne samo na ovom sajtu već i šire. Mašta je sinonim za unutrašnju slobodu, ona je svojevrsni ličnosni obrazac kreativne Božije slike u nama ili "interfejs" čovekove duše ka spoljašnjem svetu! Bog po čijem liku smo stvoreni je neprestani Delatelj pa je tako i duša ljudska u neprestanom delatnom "letu" ili pokretu - a to je mašta. Svesna ili nesvesna, zdrava ili bolesna - ona je projava ljudskog lika, slobode ili pak grehovne skučenosti. Ali, (jedno stvarno veliko "ALI") razlikuje se mašta dece i mašta odraslih ljudi usled uzrastanja u Hristu i "poznanja" Hrista na umnom i svesnom nivou i sledstveno tome odgovornosti pred Njim za svoje postupke i dela. Razlikuje se toliko da skoro uopšte ne pripada istom čoveku u detinjstvu ili pak u nekoj kasnijoj fazi njegovog života. Bog nije došao da pogine zbog one prve dečije duše jer "zdravima ne treba lekar" već zbog kasnijeg ogrehovljenog ljudskog srca pomračenog kroz grešne postupke a vidljivog kroz maštariju i iluzije.

U nekom uzrastu greške tj. gresi koje činimo počnu da polako menjaju duhovnu strukturu srca; već sa dvanaest godina deca mogu postati pakosna i imati predispozicije za ozbiljne prestupe. Odrastanjem srce prestaje da bude dečije bezazleno. Čovek je uglavnom toga nesvestan ali opaža promene na sebi i u to svako od mlađih ljudi može opitno da se uveri. Počinju da vladaju dušom grehovni zakoni koji je mrcvare. Sa ulaskom u srednje godine, ili neko poznije životno doba počinjete sopstvenu maštu da doživljavate kao teret jer je izbrkana sa mnogim iskustvima od kojih bi rado pobegli. (Ta iskustva treba reći ispovedniku tj. duhovniku da bi se duša oprala od bar malog dela otrova koji divljaju nad maštom a koje u sebe grehom unesemo). Kod odraslih, ona dečja mašta koju smo imali kao klinci, zatrpana je pod ruševinama sopstvene ličnosti. Ona negde jedva da tinja; na njeno mesto došlo je (nametnulo se) grehovno pijanstvo i uobrazilje koje nagone srce upravo u smeru u kom se same te uobrazilje hrane - u smeru grehova tj. strasti. Strasti se hrane našim srcem i ljubavlju kroz izopačena dela u realnom vremenu - dakle grehom!

Tropar svetoj Petki govori nešto o tome (maštarijama) u negativnom kontekstu gde se kaže da je ona Bogu prinela čisto srce bez mašte i lažnih predstava. "Srce čisto Gospod traži, bez maštanja i bez laži"! Upravo i samo zato što kod odraslih mašta više nije nezlobiva i može biti opasno destruktivno oružje u rukama nekog mentalno labilnog čoveka; a može čak takav čovek biti i neposredni podizvođač radova demonskih ideja - u suštini može postati demonski sluga i izvršitelj a da sve vreme toga ne bude svestan jer ne razlikuje maštu od realnog sveta ...i čak bude ubeđen da je na pravom putu. U duševnoj bolnici, što je zanimljivo, "svi su u pravu"!? U bolesnom društvu - "svi su u pravu"!? Bolesni ljudi nemaju parametre vrednosnih normi kojima bi razlikovali dobro od zla! Kad isključite Hristovu realnost sa planete dobijete sedam milijardi fiktivnih istina u kojoj svako veruje da je njegova jedina i prava. Neko ko je uobrazio u mašti da je Napoleon, (kao onaj austrijski kaplar od pre sedam decenija zbog kojeg je poginulo pedeset miliona ljudi) zaista veruje u to da je njegova "naci" istina jedina prava!! Nema načina da ga razuverite da je sociopata?!

Ne treba se zavaravati, đavo je opasan igrač od kojeg je samo Crkva jača i nema čoveka, da se ne lažemo, koji od ovoga (bolesne mašte i uobrazilja) nije na neki način oboleo; ali u meri u kojoj se drži Hrista on Hristovom snagom i Hristoobraznim umom uspeva da razlikuje u samom sebi ova dva principa: ili već prisutno Hristovo Carstvo ili već prisutni pakao! Pakao je promašaj naznačenja; promašaj ličnosnih datosti i talenata koja nosimo u sebi; promašaj vokacije koju smo rođenjem dobili. Pakao nisu kazani i lonci u materijalnom smislu; pakao je mržnja prema Bogu i ljudima. Već sada i ovde započeo je u našim srcima - a kada odemo iz tela produžava se u večnost. Da vidiš samo kada razgrneš ovu "lepotu" koju sam uobrazio o sebi!? Odmah podivljam i vatam za grlo :) ...ali to je definicija pakla! To je definicija sujete kao izokrenute mašte o svetu oko sebe u kom sam uobrazio neku veličinu! I moja, ali i svačija nada na planeti od kako je sveta i veka, jesu Crkvene tajne i Hristovo sažaljenje da me (ili nas) kada dođe trenutak izvuče iz ove bolesti kako zna i ume! Sami izaći ne možemo! Nemamo nikakve šanse bez Hrista videti Ljubav jer je On Ljubav ... a samo Ljubav ublažava muku mržnje i ovde i kroz večnost! Gospod reče: "Bez mene ne možete ništa činiti"! Bez Njega ne možemo ni voleti jer je On Ljubav kojom voli čovek. On je mir i ljubav u srcu; On je Raj! Nije raj na Havima ili Tahitiju u ležaljkama ili plažama; Hristos je Raj makar živeo u Sahari ili Antarktiku. Pakao je odsustvo Hrista (odsustvo Ljubavi) kao što i mrak nije tvar po sebi: mrak je odsustvo svetla.

Ne mogu a da sa ovim u vezi ne citiram Harisona Forda iz divne romantične komedije "Šest dana i sedam noći", koji u razgovoru sa glavnom junakinjom priče kaže: "Smešni ste mi vi kontinentalci; dolazite ovamo na Tahiti u potrazi za romansom ...ali devojko, ovo je ostrvo! Nema ovde romanse ako je ne doneseš sa sobom."

Drugim rečima: ako nemaš Hrista i Tahiti ti je "smor" .. "čamotinja" .."očaj" ...pakao!

Pakao tj. mržnja se hrani bolesnom, uobraženom, izokrenutom i podivljalom maštom, to je srž svega.

"Srce čisto Gospod traži, bez maštanja i bez laži"

Blaža Željko

Jedan naš uvaženi sveštenik i teolog izašao je u javnosti, a sve to praćeno na facebooku, sa nekim intervjuom ili tekstom u jednom nedeljniku; u kom je za opšte stanje duha rekao nešto prilično oštro i smatram neprimereno!? Naime, u kontekstu priče o stanju duha nacije rekao je (doslovno) da "mi u Crkvi prednjačimo u licemerju"?!

 

Uz dajdublje poštovanje Njegove sjajne ličnosti i nespornog crkvenog pregalaštva ni tamo, ali evo i ovde preneseno, ne mogu da se složim sa nekim navodima; naročito sa citiranim delom koji smatram nesmotrenim faulom izgovorenom iz nemoći pred, činjenično, zastrašujućom stvarnošću života u današnjoj Srbiji ali naravno i u okruženju.

 


Moja primedba je sledeća:

 

Ne mogu se složiti sa Vama čestiti oče najpre jer sam protivnik bilo kakve generalizacije ma u kom obliku da je ista. Ona vuče duboke korene iz neuhvatljivog pojma "naroda" iza kog se danas zaklanja svako živi - uglavnom političari koji sve rade u ime naroda! Kog naroda? Šta to znači? Bar Crkvena doktrina govori da narodi ili nacije pred Bogom ne igraju nikakvu ulogu i mislim da to, s obzirom da ima korene lično u Spasiteljevim rečima, ne podleže raspravi! ("...u Carstvu, a Crkva je Carstvo, nema ni Judeja ni Jelina... ni muško ni žensko") Kad kažete "mi u Crkvi prednjačimo u licemerstvu" ...ne mogu ravnodušno da pređem preko toga s obzirom da ima u Crkvi zaista puno svetlih primera pa, ako se već kaže "mi", onda se mora napraviti POIMENIČNA RAZLIKA ko jeste a ko nije licemer! A kako to da znate i Vi i mi koji pratimo sva dešavanja? Da li je licemer neko od potpisnika koji prate ove tekstove? Ko to „mi“?
Najzad, šta ste novo rekli s obzirom da Crkva uči da se upravo mi unutar nje MORAMO ISKRENO smatrati najgorima od svih; najgrešnijim od gmižućih ovom planetom!? S tim u vezi onda i niste pogrešili ... najgori smo i najlicemerniji!? I onda? Šta s tim? Nismo otkrili vruću vodu!? Pa čak i takvi se oslanjamo samo na milost Božiju uz ispovedanje svojih nakaznosti i bar NAMERU da nešto milimetarski u sebi ispravimo!
Mnogi svetitelji sami sebe smatraju iz najdublje iskrenosti najgorim ološem koji je nedostojan življenja. Ali kakve to veze ima onda sa onima koji su izvan Crkve ... ili pored nje? Koji za Crkvu ne žele da čuju?

 

Šta je svrha poziva na „SABORNOST“ ako neko to neće ili ne želi? Da ga istjezavam na točku? Da ga bičujem trostrukom kandžijom? Šta je svrha izobličavanja nečijeg lošeg života? Smemo li mi to? Pa ja (ili mi) ne smem da sudim? Ne smem ni da pomislim na tuđe nepravilnosti, zar ne?! Ko sam ja da bližnjem govorim „prijatelju, ti si veliki grešnik; ajde da saborujemo“?! U ime kojih vrednosti da saborujemo kad Hrista nije dostojan čak i onaj koji više voli svoju majku, oca ili dete od Njega?! Koja to onda nacionalona strategija sme biti starija od sabornosti u Hristu ali ONIH I SAMO ONIH KOJI TO HOĆE! Ko neće, ne mora!

 

Nemoguće je dragi moj oče onim devojkama koje ne mare za "ulje" (iz priče o pet mudrih i pet nemudrih devojaka) na silu uterivati veru. Hoću ja i to; verujem i svi koji ovde pišu ili ovo prate, ali radi se o tome (mišljenja sam i verujem) da su Gospod i njegovo Carsto blago KOJE SE TRAŽI SAMO LIČNO ("primer je onaj čovek što na njivi nađe blago pa prodade svo imanje i kupi onu njivu da traži još... ljubomorno ga čuvajući za sebe") Ogovornost hrišćana je u DOSLEDNOSTI KROZ SVAKODNEVNICU, ali što ste dosledniji izvesnom profilu ljudi (naravno i „sunarodnika“) ste "čudniji" ili "bolesniji" i tome slično. Mislim se često: "Pa šta? Radite vi gospodo kako znate i umete, ja ću kako umem uz Božiju pomoć ...a konačnom odgovoru i tajni ovoj u grobu su ključevi". Uostalom, nisam baš ni rad da nešto mnogo tog biserja razbacujem posvuda. Osim toga i sami znate da je po Šestom Vaseljenskom saboru (pravilo 64) civilima zabranjeno da javno propovedaju osim ako su direktno pitani za svoj „credo“ ...tek tada mogu da kažu ponešto od svoje vere ali u svakom slučaju da ukažu na Crkvu kao na izvor svoje „nade, vere i ljubavi“! To je sve što smemo!

 

SVI SU OČE ČULI ZA CRKVU, LITURGIJU, POPOVE ..! Mozak su dobili koliko i Vi i NE MOŽE tu postojati neki bezgrešni kolektivitet koji je eto "nešto malo prevaren" pa sad SVI DRUGI „IMAJU KRIVICU JER NISU DOSLEDNI“!? Apsurd, jer svi smo grešni a "na mantiji se zbog boje svaka prašina najpre uoči“ (kako reče davno fenečki duhovnik jeromonah Jefrem)! Ako je neko izvor sablazni, a to nisu samo sveštenici, to naravno nije dobro...ali sasvim sam ubeđen da u okvirima svojih nemoći, ili Božije pomoći, niko odavde kojima je upućena ova reč o licemerstvu nije na nekom svesnom nivou zlonameran u tom pogledu. S toga je ovo veoma gruba kvalifikacija sa kojom se nikako ne slažem.

 

Slova Jevanđelja ili blage vesti data su svima, svi smo startovali od nule, od krštenja i kućnog vaspitanja. Jednog dana bićemo svrstani ili u pet mudrih ili u pet nemudrih devojaka... i to je sve. Mudre neće baš mariti za one druge (to je veoma važno zapaziti) i neće im dati od svog ulja... i ući će sa Ženikom bez obzira na sve. To je jevanđelska istina. Baš takve, jer ljubomorno čuvaju svoje „ulje“ (duhovno blago) i ne žele da ga dele ni sa kim ući će u Carstvo! NEĆE IMATI LAŽNU GRIŽU SAVESTI ZBOG TUĐE LAKOMISLENOSTI već će reći onim nemudrima "idite kod menjača pa kupite sebi ulje". Šta su trebale? Da razbacuju svoje bisere, svoje ulje posvuda i da ga neki tamo prosipaju u bescenje?! Pa tako rizikuju i svoje mesto kod ženika. Hoću da kažem da se ne možemo NITI TREBAMO MNOGO POSIPATI PEPELOM BAŠ ZA SVA DEŠAVANJA. I drugi su dobili savest pa neka se malo i sami brinu za sebe. Ja sam pokušavao u svim situacijama da budem dosledan na mikronskom ili atomskom nivou uz Božiju pomoć i koliko Bog dade mogućnosti; da li je to negde neko video ne znam i nije moje da znam. Svi smo dobili isti mozak, iste ruke, oči i uši... šta će ko s tim da uradi teško da mi možemo meriti. Velika većina običnih ljudi koja ovo čita pokušava u svojim moćima da živi tako da se neko ne "spotakne" o njihov život i nije baš fer generalizovati „mi u Crkvi prednjačimo u licemerstvu“!? Ko je mera toga? Ko se meri time?

 

Po rečima Jerotića sa nedavnog predavanja "Bog spasava pojedince koji to žele i hoće"... pa s tim u vezi, a i Sabori zabranjuju nasilno privođenje poznanju, ne možemo mnogo učiniti trubeći jednu istu stvar stalno. Treba reći jednom, dva puta... reći Crkvi i gledati svoj život a već ćemo negde biti pribrojani - ili mudrim ili onim drugim. Iskreno, trenutno veoma strahujem za sebe pa ne mogu da baš trošim mnogo vremena da objašnjavam nekome nešto što je trebao da zna sa sedam godina. Ima Crkvu, ima sveštenstvo i Svete Tajne pa neka se spasava kako zna i ume dok su vrata još otvorena. Niko ne može reći da nije čuo za Hrista; da nije čuo da je On Bogočovek!? Uostalom Crkva stalno Boga moli da sve privede sebi, poznanju Istine, poznanju Hrista ...a ako neko može to da učini onda je On jedina prava adresa za tu intervenciju.

 

A da smo mali i licemerni; pa naravno da jesmo! Znate li nekog ko nije trska koju ljulja vetar? Ko ne pravi kompromise sa životom od kako ujutru oči otvori?! Ajte molim vas; pa to smo svi mi ... ALI NE GUBIMO NADU NA HRISTA! Zato nije fer optuživati nas za nešto što jesmo po paloj prirodi ...ali i gmižemo da iz toga izađemo.

 

Bez obzira što sam zvučao malo grublje svakako znate da duboko cenim Vaš rad i pregalaštvo; Vas kao ličnost i s toga Vas srdačno poozdravljam moleći za očinski blagoslov.

×