Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Blogs

Our community blogs

  1. Kolona A uvoz iz Egipta

    Kolona B uvoz iz Stare Grčke

    Kolona C integralni usisivač antičke umetnosti

    konačno rešenje Britanski muzej

     

    Malo šale na početku, a u stvari...

     

    Volim Englesku, volim London. Tačno je da "ko je umoran od Londona, umoran je od života" jer ima za svakog po nešto. Bilo od toga što su "doneli" iz celog sveta, ili napravili sami....ima svega.

    Pozvali su nas iz crvke Svetog Save da održimo koncert jer sam se prethodno ponudio i dobili smo pozivno pismo.

    Povod je višestruk, nametnuo sam se lagano i rado su prihvatili. O Goran Spaić je potpisao pozivno pismo (predivan čovek, videli smo ga jednom, u kancelariji kad je tu bio i vladika Dositej (isto divan čovek, jako prijatan).

    O. Goran nam  je spontano u nekoj priči u par minuta obajsnio jevanđelski stav da je bolje da vidimo dobro u drugom čoveku, pa bio on Srb,Engl...itd.. i slikovito je pojasnio onaj drugi stav  gde ljudima sve smeta, ništa im ne valja...i onda tako šire svoju priču i ne može im se pomoći. Bar malo smo se naštimovali na pozitivno.

    Naša crkva tamo je jako lepa (bili smo na nedeljnoj liturgiji, pevali u horu, posle liturgije druženje u restoranu, častili nas klopom i kolačima, bilo puno ljudi i zaboraviš da nisi u Beogradu), dom sv. episkopa Nikolaja isto jako lepo mesto, odmah do crkve u čijem sklopu su kancelarije (ima i kuhinja i sve je divno) i restoran (odlična sarma) i velika sala gde je bio naš koncert.

    Rođena sestra mog dede je osnovala hor u crkvi Svetog Save a njen muž je bio ruski sveštenik, kasnije i vladika Vasilije Rozdjanko (posle upokojenja njegove žene, moje baba tetke Marije). Upoznao sam oca Miluna koji ih je poznavao.

    Druga strana priče je ta da je moja pokojna tetka Olgica (mlada se upokojila), zbog koje sam počeo da udaram po dirkama, živela upravo u Londonu i neplanirano smo dobili pozivno pismo na 20 godina od njenog odlaska (tačno dan posle datuma) a koncert je zakazan i održan tačno dan posle njenog rodjendana i njoj je posvećen.

    Otkako mi se naduvala želja da ponovo odem tamo, nisam planirao ove podudarnosti, ali sam negde verovao u potrebu da se izvede poduhvat. Još negde u junu sam bio sav naduven od želje, i poluočajan seo ispred crkve i pomislio "i šta sad da radim Bože?" u tom trenutku izlazi neka tetka iz crkve, i zakopčava duks a na duksu piše "LONDON"

    što bi rekli nije ništa slučajno.

    Izvinjavam se što ne pišem stilski lepo.

    Prvi dan smo išli u Vestminstersku opatiju, u toku službe (ne brinite nismo postali Anglikanci) zato što se tada ne plaća ulaz. Hor peva kao u srednjem veku, od svuda blješti istorija. Na ulasku dobiješ i naštampanu celu službu, tačnije: šta se peva, kad se stoji itd...između ostalog i Simvol vere se peva, i interesantno je da ima samo stih "I u Duha Svetoga"...nisu se izjasnili od Koga ishodi. Šta smo stigli da vidimo tokom službe i pri izlasku, videli smo, između ostalog na ualsku u Opatiju stoje pravoslavne ikone Presvete Bogorodice i Gospoda Isusa Hrista (tako smo bar zaključili, jer je baš kao  pravoslavna ikonografija). Impresivna građevina. Inače bolje da ne kažem kolika je cena ulaska van službe...

    A sad malo slike

    image.jpeg.d701f9a6f654434e01b6d104576de775.jpeg

    Posle koncerta se poklanjamo, do nas je naša Tanja, koja radi u domu Sv. vladike Nikolaja. Predivna, sposobna, prijatna, sve nam je lepo obezbedila, najlepše je kad se sa njom sedne u kancelariju, pijemo kafu, pričamo, tako smo se družili nekoliko dana.

     

     

    image.jpeg.f19271ecc680118f605f14ec690bd606.jpeg

    S leva na desno, Velizar iz Beograda, moja malenkost sa pivom, Gagi iz Kosovske Mitrovice, Nemanja (Nemandža kako ga zovu Englezi) sa ženom (njih dvoje su iz Tenje, divni ljudi, domari su u crkvi)

    Andjelija i Venia.

    Ovi divni ljudi iz dijaspore su nas izveli u ovaj prelep pub na Portobello road, stotinak metara od crkve. Pozitivni, vredni i puno se da naučiti od njih.

     

     

     

    image.jpeg.e45781a13bd2d878f1189038bb9304c1.jpeg

    Hammersmith bridge obavezno posetite, jer je lep pogled na reku i ima par divnih pabova baš na obali, a nije strogi centar grada. Ima zanimljiv trg i lepe stambene delove.

     

     

    image.thumb.jpeg.ed4d7c939f6896ff043ffa3472b5c8d1.jpeg

    Moćna, prelepa katedrala! Peter`s son and Saint Paul`s :)

     

     

    image.jpeg.d1edaeae64de77dae3f6c056e6ea9b2b.jpeg

    Dikensov muzej. Kuća koja odiše toplinom, maltene se oseća blagodat, čak i ulica u kojoj se nalazi je jedno prijatno mesto i odmara od londonske džungle

    Uveče sam mojoj Mari, kod koje smo bili smešteni, prepričavao kako se muzej nalazi u Naughty ulici, pa me ispravila "misliš Doughty?" (ah ta moja podsvest)

     

    Par filmića

     

    Srećan je što udara o kutiju na Portobello road

     

    Kad bi kod nas bilo ovako veselo, i kad bismo imali metro

     

    Lik "kida" Flojda na Pikadili stanici

     

    To je to drugari.

    Mogao bih ja do sutra.

    Posetite ovo čudo od grada

    Obavezno ;)

     

     

  2. Обећао сам Ивани да ћу да пренесем у тастатуру наш разговор, окренула се вери, просто ми је легла та тема само због ње, нисам могао да јој не пружим пажњу, још увек прелепо изгледа. Мада верглала је као на часу веронауке.

    "Манастири уопште нису лепи замкови за доконе (беспослене) туристе, неби ли им прошарао досадни колорит савременог живота".
                                                                                                                       (Архим. Лазар Абашидзе) 

    - Шта дочекасмо.. Овај Лазар је тотално у праву,

    Моси , опет критикујеш!

    -Ма нее Ивана, онако, сећаш се како су неке екскурзије из основне биле смор, кад смо обилазили бетонске скулптуре фуу. Која разочерања, не знаш ни где си а скапираш да си се сатима возио, само да би видео ону скаламерију.. Сећам се, певали смо неке пионирске песмице да дођемо себи од пута. 

    Мада Моси, што се тиче посете, уоooпште није лоше посетити манастир, напротив посета може бити од велике користи. Мислим..проверено...Често чујем да неко иде манастиру Острог и другим манастирима, то и није нешто ново. Питање је, да ли идемо као ходочасници или као докони? Мислим.. ако идемо са потребом да присуствујемо празничној молитви, на исповест, причешће, захвалимо Богу на указаној помоћи у болести или потребу за разговором о проблему који имамо, дилеми коју не решавамо и сл.. мислиим то је ок.

    - Ахм да, има смисла и за ту чупри о доконости..

    Докона посета манастирима је далеко већа, за разлику од "старомодног" ходочашћа. Ходочашће је ипак знак побожности, то баш и није тренд. Устаљени „кодекс облачења“ полуголог илити лагано обученог туристе при уласку у манастир указује на равнодушну и неумесну мотивацију посете. У неким манастирима се због лаганог облачења нуде сукње и хлаче да би ушли у храм, некима често и смета, кажу: „...хвала, нисмо због тог ни дошли“...мисим.. Недељом поподне екипа из кафића договара се где да убије досаду, да се провозамо негде? - Неко би добацио жалећи се на досаду. Други предаже, ајмо до манастира!?. Након пар минута договар је пао и креће се у "ходочашће". Збиља, шта је ту мотивација? Данас постоје мапе манастира, како и до којег доћи. Постији реклама превозника „возим и у нај неприступачније манастире“, то ми је скроооз чудно, е, а зашто?

    Мислим, шта се уопште тражи у неприступачном манастиру?! Шта тамо има? Ако је до молитве, Бог је приступачан да му се на сваком месту може молити. Туристичке агенције штампају екстра брошуре и мапе туристичких дестинација и понуда у које су манастири убројани и уврштени као „понуда“. Хаос, звучи невероватно - туристичка понуда? Моси мапа је од користи, да се лакше снађемо, али тенденциозно и рекламно као понуда...хм..

    -Ам.. Ивана, изненађен сам, то за екипу из кафића ми звучи познато.. наслоних се лактом на стол и подбочих песницом лице, приметих да су јој плаве очи, баш плаве!

    Моси!

    Ам, шта? 

    Знаш ли да је туризам настао у 18. веку у Енглеској, када је неки лик паробродом провозао по Темзи тадашњу елиту, успутно им је продао и по шољу чаја. Хах..У самој сржи схватио је се да се од тога може да се заради. Практичан бре човек. Па сама реч туризам је изведена од француске "tour" -тур.мада су се неки етимолози свађали да је и од енгл.речи "turn" вратити се. Било како било, ми зурећи у теве гледамо изазовне природне лепоте, градове и разне атракције на дискаверију, окупани фасцинанирани падамо у искушење да и сами тамо одемо не капирајући да смо загризли тај понуђени маркетинг. Живећи у нашој средини, пуној проблема, дух скитања који нам се улива као разонода прија то Мосс.. Овде је досадно, ранац на леђа и у скитање... Цео живот да посветимо тумарању и трци за обиласком светских дестинација и лепота био би прекратак и премал као и наш џеп. Туризам је на западу ооозбиљно економски схваћен, преозбиљно! Наплате ти визу, наплате ти превоз, наплате ти смештај, наплате ти храну, наплате још што-шта. Ошишају те на све могуће а ти ако ниси пресретан што си ту...знај, не враћа ти се новац назад. Ошишана овцо, бриши.. Стонхенџ и којекакви измишљени хенџи са јаком причом стварају добар посао. Ако само погледамо уџбенике за клинце енглеског језика, то су саме рекламе "дестинације", да ли је то случајност?.

    - Збориш као економиста

    ;) Па који клинац не зна за Биг Бена, да прекрасно што знају, ал зато благе везе немају где је Опленац!! Тај Лазар букално вапи да наши манастири управо нису то, вапи да скапирамо.. То није тај дух! Практично, то је култура обмане ради зараде, која нам се намеће, може да прича ко шта хоће и да каже: Ивана, лупеташ ко нико... Доказ тога је што обилазимо манастире без имало побожности и страха Божијег. Знамо о свему али о Правослаљу, мало, премало, благе.. Види, постоји слој људи који константно обилазе манастире, убрзо у разговору са њима схватиш да су им манастири занимљиви само због циркулације људи. Њима је интересантно да чују необичне приче, туђу судбину, трачеве, конструкције завере, шпекулисање... У први мах од њих сазнаш сва дешавања, колико у ком манастиру има монахиња, где има највише монаха, монахиња у целој помесној цркви.

    -Чек Ивана, ово ме невероватно подсећа на моју комшиницу, она све живо зна!

    Мосс, мотиви за докону посету могу бити разни, зависно од људи и да ли припадају "пинк култури" који нетремице зуре у ријалитије, који то као стварност траже свуда.

    -Капирам,

    Моси,треба само да нађемо ваљан разлог за ходочашће "у себи", ..укључујући ту и твоју комшиницу.

    Док ми је то говорила утонуо сам одједном у сећање и сетих се Бизија, и да смо се добро споречкали око ове доконости и туризма, ех да сам му одбрусио овом поруком старца, мада се он те расправе неби сетио. Тада ми рече: 
    - Човече, шта ми ту причамо, па у манастиру ти се баве продајом сувенира зар то није бизнис, ам? 


    Хах.. Помислио сам, у праву је, стадох, док сам размишљао.. зазвони му телефон.. Уу дрекну некакав народњак из мобилног.. грозно! пууу Кад је прекинуо разговор скренули смо на другу тему због тог позива. Звала га цура. Мислим, Бизи није лош, он зна да драми безвезе и од свега би да направи бизнис, због тога га зову Бизи, оно.. лоша копија Делбоја. Међутим пошто тад нисмо имали времена за причу на тевеу је почео Ноле да млави Федерера па смо навијали уз пиво, ја сам неконтролисано појео сав кикирики и цео смоки, осећао сам бол у деснима после.

    ..човече сећам се, у подсвести, хтео сам да искристалишем ту тему до краја са њим, јер сам осећао да је то некако нереално речено. Првом приликом посете манастиру, претворио сам се сав у истрагу, то је била моја мисија..питао сам тамо о сувенирима и наравно, добио одговор. У суштини Бизи је иконе, крстове, свеће, тамјан и сл. назво сувенирима! Фора је у томе што то нису туристички сувенири уопште, него ствари које верници свакодневно користе. У контексту у којем је он рекао испада да је манастирима "циљ" бавити се бизнисом и туризмом, али нема везе, он је иначе манипулант своје врсте. Дакле, од тих средстава манастир крпи даџбине, уопште улаже у обнову, једном речју узиђује. То сам сазнао из прве руке кад сам питао једу монахињу, збиља, њихов манастир јесте у обнови. Некако одједном, видим кадионицу коју сам купио прије 15. година, још увијек је користим, лепа је, она ми уопште није сувенир, мада увек асоцијација где сам је купио  а и Бизи је био са мном кад сам је купио. Тада ми је позајмио нешто лове, радио је у Штутгарту као конобар и био пун ко брод. Ех, уловим Бизија да му потанко објасним наш недоречен спор и кажем му да ћу да пишем о овоме на нету, фејсу и у новинама ако треба, на шта ми је он одговорио: 

    - Даај Моси шта се ложиш, па знаш да на нету има свакаквих анонимних болесника који млате по виндовсу којекакве праве истине, још и ти... даај Мосии??? 
    -Да, али мени је потреба да пишем о томе.
     -Ма кад си ти писао чланак Моси, уосталом, кога то и занима? 
    - Паа, можда некога.. Мој поент је у томе што ћеш ти поново након гледања дискаверија да ме смараш како овде код нас нема живота и како треба да се иде напоље из државе! Штудгарт нпр. Ам? Ти и Дени сте просто слуђени дискаверијем.. 
    -Шта ти је, шта си се бре наврзао на дискавери? 
    -Зато што после тих емисија као да си доживео откровење, све живо знаш...ето!!
     -А као овде је све супер, видиш да немамо посла ни ја ни ти.. пратиш ти Дневник уопште Моси. Где ти живиш!?
     - Слушај гастербајтеру, прво да промениш ту крајишку музику са мобилног, тог Жака и Боција, иначе не седимо више у друштву вани заједно. Не кажем да је супер, докле год си залепљен за теве нећеш наћи посао сигуран буди. Хоћу да кажем да је твоје размишљање већ нечији пројекат, тј наметнуто ти је да тако гледаш на ствари, тј. створени су услови да тако конташ, наметнуто, а ти мислиш да је твоје размишљање.
     - Ааа Моси.. знао сам, почео си о конструкцијама и теријама завера, хаа хааа!.. 
    - Ма...скрећеш тему као и увек..
     - Моси друже, јесте да нам се сервира са стране, али.... готово је немогуће да гледамо на ствари како их ти гледаш. Да ли је наш однос докон према свему што причаш или не, је такав, прихвати!! А верски туризам нисам ја измислио, шта је ту проблем што сам рекао да манастир има бизнис продаје? А ти навалио, ходочашће па ходочашће... Сад ти сметају и народњаци. 
    - Старац Тадеј је рекао да све што нам је Бог дао, све смо злупотребили! 
    - Моси!!!..... престани да млатараш са изрекама, знам те више него Тадеја! 
    -Добро, добро...ОКе 
    - Шта океј? 
    - То за бизнис си рекао тенденциозно као циљ, а то није суштински истина. Неко може да има тезгу на пијаци као обично радно место од које има јако скроман приход за живот, али се то не може назвати бизнисом и тачка!! 
    - Моси, лудаче.. знаш да те туристичке агенције и министарство за школско образовање сад може напасти због твог писанија, а? 
    - А зар то није тако? Што сам написао, написао..
     -Опа Моси, изгледа да имаш петљу а у суштини си само дебео. Доброо, добро, а можеш ли поднети критику на чланак, ам?
     - И ја сам критиковао сада, разлика је у томе што моја критика није из пакости, него да се исправе неправилности, ако је могуће. Нисам поткупљив и немам наручене чланке..
     -Ха ха.. Моси, баш си ово преозбољно схватио.. Шта ако комшилук сазна да си га прозивао по нету!? 
    - Бизи, буди сигуран, они то већ знају..  Ма какве везе имао ово сад са комшилуком?
    -Моси, е, а сад стварно, одакле ти уопште идеја да пишеш о овоме? Да ти то неко није наметнуо о-хо хо-хоо? 
    -Чуј ово, хоћеш озбиљан одговор а провоцираш? 
      Ма опуштено Мосс.. Е, а имаш ли неку идеју шта ћемо за недељу? 
    - Имам.. да одемо до неког манастира, недеља је човече. 
      Може, важи!! Таман да цури купим бројаницу. 
    - Важи. Јави ми на вибер или вајбер, како ли се већ каже... 
      Ејј, еееејј Моси, а да одемо до тог Лазара!? 
    - Хало геније.. он је у Грузији.. 

      Груузија???  изустих..

    Хаало бре Моси, каква бре Грузија? Па ти мене уопште не слушаш!!

    -Ум??, ух јааао извини Ивана молим те, кх, кх закашљах се, ма сетих се бре да је тај Лазар из Грузије..

    А, то, ок

     

  3. Sledeći tekst pisan je kao primedba na pitanje forumaša u jednoj temi a koje je glasilo:

    "A šta bi se desilo da Juda nije izdao Hrista? Sva proročanstva bi pala u vodu..?"

    Ispred svega dobar početak za neku raspravu dao je otac Zoran Đurović rekavši: "Никаква предестинација. Ни у случају Јуде. Једноставно, пророштва су хронике."

    S ovim u vezi skromnog sam mišljenja:

    Proročanstva nisu sudbinska podešavanja budućnosti, niti njihovo prosto obelodanjivanje ili pronicljivo sagledavanje od nekog visprenijeg uma. Gospod, koji je iznad vremena, baš kao novinar sa lica mesta, govori nam i o dešavanjima sa Strašnog Suda; ali i kroz proroke iz starina upravo On objašnjava šta se sve dešavalo (perfekat) u istoriji iz te Njegove perspektive već završene istorije, nadistorije - jer je On i na njenom početku i na njenom kraju! Bog nam daje sliku, prepričava nam, kako se sve ova životna drama zvana čovek odvijala do u detalj i konačno kako se završila, a proroci i mi, iz našeg istorijskog vremena, to doživljavamo kao nešto što tek treba da se desi! U stvari nas radi, radi običnog i konkretnog čoveka svakog vremena, Gospod iz sažaljenja, i radi pomoći u našoj orijentaciji u vremenu i prostoru, daje svima nama uvid u istorijske tokove koje mi nazivamo proroštvima. On ih sagledava u celini jer je nadvremen. A u istoriji, uslovljenoj vremenskim tokom, dešavao se ničim uslovljeni spontani život ...sa Hristom ili bez Njega

    Stvorivši čoveka Bog je svoju svemoć ograničio na istorijsku spontanost; vezao je sebi ruke i ponaša se u svim momentima primereno nama kao stvorenima u materijalnim, istorijskim i vremenskim okolnostima i datostima, i nikada ne zloupotrebljava svoju silu i svemoć da bi se šepurio i izigravao nekog siledžiju i dokazivao snagu! On je blagi roditelj i prijatelj koji vas poštuje licem k licu; jedan na jedan! Gospod se ne pretvara da ne zna gde se sakrio Adam posle greha, jer Bog nema potrebe da glumi, već iz uslovljenosti "slobodne i neprisiljene ljubavi" On "istinski ne zna" (jer su to naša fizička i vremenska pravila) gde se sakrio Adam!
    Naravno da kao Bog sve zna, to će svako reći i neće pogrešiti .... ali je, ponavljam, On sebi u toj spontanoj ljubavi vezao ruke i ušao u naše okvire i zakone kojima smo uslovljeni, ne želeći da bude ništa više od prijatelja, brata ili roditelja; a prijatelj se ne skriva iza grma; ne viri i ne čeka na vašu grešku da bi vam posle trljao nos sa njom. Uostalom i sam je rekao, kao Bogočovek, da Njega jedino iskreno prijateljstvo, sažaljivost i sinovska ljubav interesuju kod čoveka!  On je naravno kao nasuštastveni Tvorac svega, koji je rečima izgovorio postojanje, moćan da migom volje ugasi to postojanje! Ali On to neće zato ŠTO JE DAO REČ! Tu Reč je kasnije poslao da se rodi kao Čovek. Njegova Reč Ga obavezuje jer On poštuje zavete koje je dao, slobodu koju je poklonio živim umnim stvorenjima. Njegova, uslovno rečeno, "istinska nemoć" i ishodi iz Njegove vernosti datom obećanju i poštovanja onoga što jedan drugom (čovek i Bog) obećamo! Ako ja odstupim od onog što Mu krštenjem obećam ...On je nemoćan da me spreči u mom padu jer je naš odnos na prijateljskim osnovama; na poštovanju jedan drugog kao Otac i sin, kao dva brata ili dva dobra drugara. Na tim osnovama koji su životni zakoni i pravila je osnovao svet ... vezao sebi ruke.
    Blagi Hristos je isti Gospod i u Raju pre Adamovog pada i kasnije kao Bogočovek Spasitelj. On ne narušava istorijske tokove niti događaje, ni dobre ni loše, osim ako Ga Crkva i ljudi ne mole za to ...ali i tada nam biva po našoj veri a ne po Njegovom silovanju prirodnih zakona. U toj spontanosti i đavo ima vlast na zemlji "koja u zlu leži", što je i sam Gospod rekao: "Bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije baci u pakao.." I konačno, Gospod dolazi kao Bogočovek, kao sveštenik, u naše zakone i okvire da, opet spontano, preotme ljudski rod iz čeljusti đavola i smrti u koju smo sami naivno upali!

    (s ovim u vezi jedna mala uzgredica o kojoj sam mucao nešto u jednom drugom blogu)
    Gospod dolazi (rađa se) kao čovek; ulazi u vremenske okvire i time zbunjuje đavola. Zbunjuje i Anđele (angeli udivišasja) ali zbog ozbiljnog zadatka koji je pred Njim, ni oni ne pokazuju glasno svoju radost da se onaj ludak i čovekoubica ne bi dosetio (u ovom spontanom svetu u kom đavo ima vlast) i odustao od ubistva Bogočoveka! U tom slučaju ne bi bilo ni Vaskrsenja. Ceo stari zavet sa dosta opreza o Hristu govori ne kao o Bogu već tajnovito kao o značajnom čoveku, Mesiji, "koji će se roditi od žene" ... kao o "vođi Judeja" ..."pastiru koji će napasati narod Izrailjev" ..."o poreklu koje se ne da iskazati" - ali niko od proroka (tj. sam Gospod kroz njih) ne spominje i Njegovu drugu prirodu slivenu sa ljudskom! Toga radi i Jevreji nisu razumeli ko im dolazi; čekali su (i još čekaju) "čoveka" vođu koji će ih povesti ...ne znam gde već! (Religioznost Judeja bila je previše pritisnuta nacionalnom čistotom i politički teškom realnošću okupacije, pa su u liku Mesije očekivali zemaljskog oslobodioca od rimske čizme. Najbolji dokaz za to je traženje Varave koji je dizao "bunu u krvi" .) I njima je Gospod tek nagoveštavao svoje nebesko poreklo iz navedenog razloga da se između ostalog i đavo ne bi dosetio i odustao od prevažne smrti Gospoda na Krstu. Sam Gospod daje ovome potvrdu upravo pred samo stradanje (Parafrazirano): "Zar mislite da ne mogu pozvati dvanaest legiona Anđela ali ja sam i došao za ovaj čas".. Taj pristup je deo jedne divne strategije u borbi za palu ljudsku vrstu.
    Đavo je slepac u svojoj mržnji! On ne prepoznaje u Hristu i Boga jer je u isto vreme i jeretik koji ne shvata da Bogočovek ima dve prirode. Samo oni koji su "čista srca" mogu videti Boga ("blaženi čisti srcem jer će Boga videti"); a oni koji su grehom zaprljani to ne mogu. Greh ubija dušu i sposobnost bogoviđenja. Kud i kamo je u tom slučaju đavo manje sposoban da prepozna ko je u stvari Hristos. Samo Duhom Svetim prosvećena Crkva vidi preobraženog Hrista; samo Duhom Svetim se u Hristu prepoznaje Bog - nema drugog načina. Samo Duhom prosvećen čovek (crkven) može da kaže Hristu: "Gospode"! Bez Duha Svetog sve je primitivno, odvratno nisko, podlo, ograničeno, pomračeno i slepo.

    Đavo je zbunjen, u siromašnom drvodelji naslućuje naobičnu i snažnu ličnost ali nije ni blizu da razume ko je Hristos. On (đavo) je sumnjičav jer dobro poznaje pisma i proroštva ali po prirodi stvari ne može znati Boga! On sluti, jer i sam samo veruje (što svedoči i Spasitelj: "I đavo veruje ali drhti.."), da je Hristos ozbiljan igrač, upravo "obećavani Mesija" i s toga, tretirajući ga kao naročitog Božijeg poslanika (opet samo kao čoveka ..kao jednog u nizu poslanih proroka) provocira ga poznatim kušanjima u pustinji kao što je i uspeo mnoge pre Hrista da nasamari. Nudi mu kao čoveku sva blaga ovog sveta ("koja su njemu predana" svedoči Jevanđelje) samo da prizna njegovu vlast i pokloni mu se! Tu ga Gospod, govoreći kao ljudsko biće, do kraja sluđuje i kaže (prafrazirano): "Bogu svome jedino se klanjaj i Njemu jedinome služi"! (Матеј 4; 3 - 11) Ovaj odlazi u uverenju da je reč o običnom čoveku! Ni njemu kao ni ikom drugom, pa ni Anđelima osim samom Bogu, pojam Vaskrsenja nije bio poznat. Niko stvoren ne može sam od sebe da ima život pa ni da Vaskrsne; ne može o tome čak ni da zna ništa, đavo pogotovo. Samo Život može da pocepa smrt do samog korena i da ostane netaknut njome i Život je došao u ljudskoj prirodi. Đavo čak Hrista više puta naziva "svecem Božijim" ...dakle samo čovekom jer ne vidi Boga! Vrlo je oprezan Gospod tada gde i šta će reći u toj prevažnoj strategiji protiv opakog ludaka u uslovima gde se život odvija spontano, jer samo tako, poštujući sva pravila vidljivog i materijalnog postojanja, poštujući ličnosnu slobodu koja određuje ljudski život, mora biti spontano i uvek iskreno pljuvan, ponižavan, sramoćen i najzad ubijen da bi punopravno, kao Vladar života, Vaskrsao i validno pocepao Adamov ugovor sa đavolom. Tek Vaskrsenjem Gospod se otkriva u neizrecivoj slavi i sili i đavo tek tada shvata s kim se kačio ali kasno - carstvo mu je srušeno.

    Samo kroz liturgijskog Hrista Bog pokazuje svoju svemoć (preobraženi čovek) isceljuje ljude, izgoni demone, hoda po vodi, prolazi kroz vrata! Mnogi svetitelji to isto čine samo u Hristu i kroz Hrista... samo u Duhu Svetom i sa Duhom Svetim! Samo u Bogočoveku prestaju da važe uslovljenosti zemaljskim pravilima i zakonima - nikako van Njega. Mimo Njega, u stvari mimo voljnog idenja za Njim, sve je raspadanje u neprestanom vrzinom kolu besplodne realnosti, sitnih pakosti, zločina, umiranja na sve iskrene načine koje nisu prestale da važe s obzirom na apsolutnu slobodu koja je čovekova i lepota ali i "tragedija". Naša sveopšta ljudska kob je u tome što Boga ne prepoznajemo u Hristu; što mu pripisujemo naše osobine jer smo nesposobni da se od njih odmaknemo. A onda mu još nesvesno pripisujemo i svoja ograničenja premda On sa njima nema ničega zajedničkog.

    Iz svega rečenog; iz datosti koje nam "donose" oci i proroci (dakle sam Gospod kroz Njih) Juda je spontano izdao Hrista! Nije ga niko sa Neba na to primoravao jer onda to više ne bi bilo Pravoslavlje tj. Život! Predodređena scenografija, sudbinsko ponašanje i predudešenost događaja bi značile da mi nemamo slobodu; da smo vezani koncima i da nas neko pomera a samim tim u dubokoj podsvesti mi onda "nemamo ni krivicu ni za šta - kriv je taj neko!?" U sebi, ako tako verujemo, čak i za zločine možemo misliti da su plod mešanja u naše živote neke "više sile" ili "sudbine"?! Od svega toga tačno je samo to da se u naše smućeno srce meša jedino siledžija đavo i niko drugi! Bog interveniše onda kada Ga verom prihvatite; voljno krštenjem i iznad svega molitvom krenete za Njim, ali je čak i tada tih i nenametljiv. Čak i tada daje vam slobodu da se okrenete i odete od Njega.

    Ni nesrećni Juda nije shvatao važnost osobe sa kojom sedi; podlegao je ljudskoj oplićalosti koja kao i fariseji čeka samo čoveka obučenog u odežde vojskovođe i na belom konju praćen silnom vojskom kojom će osoboditi Izrailj od mrskih okupatora! Međutim "pred njim je čovek u običnim haljinama, siromašan ali teološki veoma potkovan ... pa još priča nešto što fariseji, njegovi poznanici, preziru ..smatraju grehom"!? Njegova izdaja nije predudešena niti namontirana! Ona je plod istorijskih okolnosti i nivoa svesti vremena u kom se Gospod rodio! Treba spustiti um iz tih nama nepoznatih i uglavnom odmaštanih Božijih večnosti u zemaljske istorijske okvire u kojima se dešavaju svakakve stvari spontano! S tim u vezi, postoji nesrećan slučaj! Ne postoji samo Bog no i mi! Od Njega dobijamo bitije (biće) ali trenutno na stranu što naš život u Njemu ima svoj izvor! Dao nam je slobodu nazvavši nas prijateljima ...a On ne brlja i ne rovari po životu prijatelja. Ne nameće se.

    Evo jedan grub primer kakvih inače ima bezbroj: neki izopačen čovek može da siluje devojčicu ili mladu devojku i da ona začne dete ...i da se to dete čak rodi po zakonima rađanja utkanih u prirodu (a kroz koga su svi prirodni zakoni nastali ako ne kroz Reč Božiju!?)! Da li je to silovanje Božija volja? Božije dopuštenje?! Naravno da nije Božija volja, kao ni mnogo drugog koje se dešava; niti se može reći da je On to dopustio ...ali tu se pomalo gubi mogućnost verbalizovanja teme. Svakako da je dopuštenje jer da On hoće migom volje može da ugasi Kosmos; ali to čak nije ni dopuštenje; to je realni ljudski svet iz kog je proteran Hristos pa za mnoge od tih stvari On i "ne zna", vezao je sebi ruke jer poštuje principe slobode, prijateljstva sa Njim i idenja za Njim iz ove doline užasa! Baš kao što ni onaj jevanđelski otac "nije imao pojma" gde mu je bludni sin! Stoji samo da je ovaj otišao u neku "daljnju zemlju" sa nekim drugim pravilima, nekim drugim realnostima. A to je upravo slika relacije između Hrista, Crkve ... i nas ljudi. Kako rekoh gore, ne postoji samo Bog, postojimo i mi u svetu "izgnanom iz raja" u svetu palog čoveka omeđenog trajanjem vremena i potpune slobode da se radi šta god vam padne na pamet, ...u svakom slučaju sve to vodi u smrt. Bog u Hristovoj ličnosti nudi i ne nameće izgubljeni Raj ("a ko hoće da se spasi neka uzme krst svoj..."); donosi Njegovu stvarnost i poziva nas da izađemo iz mraka pećine (kao već usmrđenog Lazara); iz mraka iluzornog života u večnu realnost Bogopoznanja i bogoopštenja za koje je čovek i stvoren. No Gospod spasava onog ko želi da se spasi i kroz Hrista mu to omogućava ali u Njemu važe neka druga pravila ponašanja, razmišljanja! 

    Mimo Hrista svašta se dešava ali On tome nije kriv; On čak govori mnogima: "Ne poznajem vas"! Naprosto to je "daljna zemlja" u kojoj boravimo kao bludni sinovi i u kojoj kao u kazamatima važe neka druga surova pravila po čoveku; čak i izopačeni biološko fizički zakoni što je samo konsekventna posledica iščupane vere iz srca! S tim u vezi, đavolova primarna ideja je da baš to uradi sa čovekom, da mu zverski rastrgne veru i izvadi je kao paganski žrec kad iščupa srce iz grudi žrtve i drži ga u ruci ...što svedoči i priča o sejaču i semenu - "dođe đavo i ukrade seme..")

    Pogledajte samo jevanđelski događaj sa "krvotočivom ženom"! Ide Gospod kroz Jerusalim; stiskaju Ga odasvud, ko u autobusu, ali kada Mu je ta žena dotaklа samo skut haljine On reče: "Ko me se dotače"? Dakle, kao stampedom je bio guran, dodirivan, pritisnut ljudima ali nikog nije opazio jer ne beše vere! Opazio je samo nju i pita (još jednom): "Ko me dotače"! To je čak i Apostolima bilo čudno i primetiše: "Vidi šta te sveta gura (jedva dišeš?) a ti pitaš ko me dotače"? I Gospod tada reče nešto fascinantno što daje mnoge odgovore na razna pitanja: "Neko me dotače jer osetih silu koja iziđe iz mene". (Lukа 8; 43 - 46)
    Bez vere, makar ovolicne ..ko zrno gorušice, Bog ne može nikome pomoći.. poručuje ovaj događaj! Na drugom jednom mestu Jevanđelje potvrđuje: "I ne mogaše onde ni jedno čudo učiniti jer ne nađe vere". (Čak i kada se malo vratimo u doba Mojsija vidimo da je Gospod silna čuda činio kroz velikog Proroka, bio zaštitnik, izbavitelj, borac i hranitelj, jer su njih dvojica bili bliski saradnici. Teško je i pobrojati sva ta čuda i to na očigled Izrailja, ali već po predstavljenju Mojsija vera je bledila i čuda su utihnula). On je, kako gore rekoh, sebi vezao ruke na istorijsku spontanost i na iskrene relacije roditelj - dete ili prijateljska saradnja sa čovekom zasnovanoj na veri i poverenju. Ne spasava nikoga na silu; ne remeti čak ni naše pogane misli i dela osim što je kroz oce rekao da će nas to ubiti! Ali ni tada ne vrši nasilje nad istorisjkim tokovima kakvi god da su. Kad ponovo bude došao u slavi Sudije (a ne kao sada kada je još uvek sluga ljudima) sudiće "koliku smo ljubav imali" jer je sam Ljubav (što i reče onomad kad mu je bludnica brisala noge kosom)! Sudiće po našoj sveslaboj i prebolesnoj nameri (a ne po snazi koju nemamo) da makar na mikro planu pokušavamo da imamo ljubav kroz veru u Njega; kroz veru da je On zaista Bogočovek koji se rodio kao i mi, i da ne laže kada nešto obeća i kaže! Njegov pogled dopire do onog mesta gde se u srcu razdvajaju namere; do mesta gde se rađa lenjost i kukavičluk; gde vonja na starost i mrzovolju ...gde namere budu ili tanano zle ili bar uzdahom dobre u pobožnosti. Taj će Sud biti Ljubav i ona će osvetliti naše pećine ...pa ko izdrži ... izdrži!
    U stvari, po Njegovoj božanskoj ikonomiji spasenja čak i sama vera nije ni blizu kraj priče! Vera bez dela je mrtva kažu Oci Crkve! Veoma je moguće, po Njegovim savetima o neosuđivanju i sažaljenju, da su osim vere to prevažni elementi (ako ne i jedini) zbog kojih On još interveniše na mnogim mestima gde god se projave te osobine širom sveta. Ko će to znati!? Čak će i konačni Sud biti zasnovan više na milosti i sažaljenju nego na samoj veri! Tražiće po srcima našim sažaljenje i saosećajnost koje ili smo imali ili nismo. Sudiće nas naša sopstvena surovost i neljubaznost. Mnogi će čak reći "Nismo li u Tvoje ime ...pa nešto" ali Njega to neće zanimati!? Verovatno nikada iskreno i spontano nije ni čuo te ljude; nikada, kroz njihove reči, nikakva "sila nije izašla iz Njega" s obzirom da im kaže: "Ne poznajem vas.."! Bog ne laže kada nešto kaže. On ih istinski nikada nije ni video ni čuo, moguće zato što su Ga spominjali van Crkvenog konteksta!? Neko mrmljanje iz "daljnje zemlje"?! Ko će to znati?

    Nema Boga van liturgijskog Hrista; nema Hristove realnosti mimo Crkvene realnosti jer upravo On svoje Carstvo instalira u čovečanstvu kroz Crkvu rekavši: "Sazidaću Crkvu svoju...". Ona je Izgubljeni Raj; oprisutnjeno Carstvo u koje se može ući po nekim pravilima ...ali i ne mora! To je već u rukama čoveka!
    Dakle mnoge koji misle da su u njegovo ime pričali, što govori da nisu bili bez neke vere, neće prepoznati; ali će zato čak i one ljude, koji Ga nikada nisu videli, primiti kod sebe i nazvati ih decom ...premda oni kažu: "A kad smo te videli da ti to učinimo"? Očigledno da nisu svesni da kad su prema ljudima bili dobri, sažaljivi i milostivi ...u stvari su to činili Njemu direktno! S toga ne treba tek tako nikoga olako otpisivati, osuđivati, deklarisati ga "ovako ili onako" ...ponajmanje se ostrašćeno opredeljivati na neke prolazne forme (nacionalne, plemenske, državne) jer od njih ništa ne zavisi! Sve je samo u ličnom liturgijskom odnosu između ljudi ...a to u konačnom smislu znači u odnosu prema Bogu "jedan na jedan"!


    Dakle, još jednom: Juda je spontano izdao Hrista! Nije ga niko pomerao koncima da se to mora desiti. Naprosto bio je izraziti pripadnik ljudske logike da se do novca dođe odmah i na lak način. Trebalo mu para a zgodno da je baš za Ovim koji nešto "trabunja o nekim večnostima" izdata poternica!? Oportuno...milina jedna!
    Tadašnji model svesti u mnogome se razlikuje od današnjeg; najpre zato što u to vreme još ne beše Duha Istine na planeti! On je došao među ljude na Pedesetnicu! Ljudi su bili daleko skromnijih umnih sposobnosti nego posle silaska Duha na Apostole i rođenja Crkve. Seme uma i "umnosti" u skromnoj i skučenoj formi tog pred Hristovog doba očuvao je Gospod u ljudima samo kroz zapovesti; u većoj meri u prorocima, ali stvarna duhovnost dolazi kroz Krštenje i Duha Svetoga koji ostvaruje Novi Zavet i poklanja Blagodat ("sve novo tvori" kroz Crkvu) koja svet čini daleko prosvećenijim. To se mora uzeti u obzir kada se razmišlja o ljudima onog vremena. Evo primera Nikodima koji je krišom dolazio da sluša Hrista! Čovek, po pozivu intelektualac; književnik; očekuješ od njega neke dubine ali on ne može da shvati metaforu, ali duhovnu realnost, da čovek treba ponovo da se rodi (vodom i Duhom)!? On kaže (parafrazirano): "E da može mator čovek da uđe u mamin stomak pa da se rodi"! Njegov um nije sposoban da prihvati 3D sliku sveta, duhovno poznanje stvari - on mučenik gleda analogno! :)
    Koliko li bi danas Judi bilo kada su "lake pare" u pitanju, pa još u vreme kada je svest degradirana bezmalo na vreme pre Jude! Koliko li bi danas bilo Judi koji će za šaku para da prodaju Mir iz svoje duše; gle ...pa ako smo iskreni prema sebi, nismo li svi u nekom trenutku bedni slabići koji se odreknu Hrista dok kažeš piksla!? Nema tog vremena u kom Gospod ne bi imao zgodnu osobu za ulogu Jude - zbog čije pohlepe će Bog biti ubijen ali će Vaskrsnuti i time svima doneti mogućnost izlaska iz smrti i užasa!? Naša je radost i olakšanje što je Bog naravno nepojamno pametniji od đavola; i što svako zlo (spontano) može da okrene u konačnom smislu u dobro ...ali nije mudro igrati se sa đavolom i zlom! Nije pametno testirati za šta je "lukavi" sve sposoban i baš se previše opuštati jer je od čoveka jači neuporedivo! Možda se u tome zaluta u šumi kao ona zalutala ovca koju je Pastir krenuo da traži, ali sama reč "traži" podrazumeva dve mogućnosti: da je pronađe ili je ne pronađe! Možda u tom naivnom udaljavanju od Crkve (jedine jače od smrti i zla) postane hrana vukovima i od Pastira sasvim izgubljena. 

  4.   Трајко Ћирић био је псеудоним Станислава Винавера под којим је писао "Недељни економско-политичко-социјални-уметнички-философско-научни преглед" у београдским Веселим новинама. Ово је чланак од 19.08.1923. године.


    Докле други народи негују тенис, фудбал и разне спортове, ми као национални спорт негујемо гласање. И, као што у Енглеској ма ко да добије првенство у фудбалу, то ипак неће променити ни политику земље, ни методе управе, а у Француској, опет, где је књижевност једна врста спорта, ма ко да буде изабран за члана Академије, то неће утицати на режим - тако исто и код нас: гласање нема утицај на политику.

    Код нас се гласа не зато да би се мењала политика или исказивала каква грађанска жеља за променом начина управе: код нас се гласа ради гласања. Гласање је код нас национални спорт. И после свих гласања остаће г. Пашић и г. Јовановић и г. Давидовић и све ће бити по старом.

    Нико није ни мислио да шта мења кад је гласао - само је хтео да гласа.

    А тај је спорт збиља занимљив. Он се изводи, као неки велики маневри, отприлике двапут годишње. Троше се велики новци, и то је све што народ добије од своје владе. Не дају се путеви, не даје се администрација, али се приређује гласање као што су римски цареви приређивали римском народу борбе у циркусу.

    Преимућство гласања над римским циркусом у овоме је: док су стари Римљани само гледали како се у арени боре гладијатори и зверови, дотле код нас и сами гледаоци учествују у борби. И борба је утолико примамљивија.

    Разуме се, чим се борба заврши, сви они зверови који су се правили да се боре са највећим бесом и помамама, повлаче се живи, здрави и читави, иду у парламент и нема ни трага од ожиљака после све оне борбе. Борба је била само ради народа. Народ је мислио прогутати, народ је мислио да су лавови почели да се кољу и растржу због тога што сваки хоће да спасе народ на свој начин: међутим, лавови су вриштали, горопадили се и скакали само да би изгледало да су љути и да се брину о народним интересима. Чим је представа престала, лавови су свршили своју улогу, и више не морају да изигравају страшне супарнике око народног благостања.

    Ако будемо на овај начин посматрали нашу историју, све ће нам постати јасније.

    Зар би Радић био, рецимо, тако миран да му није гласања једанпут годишње. Овако човек се разоноди у гласању, и сасвим заборави да дође у парламент и да се бори за своје идеје. радић има скоро све хрватске гласове. Али и он, и његови гласачи, гласаће још два и три и десет пута, све на исти начин, и биће врло задовољни што им се дала прилика да гласају, да упражњавају тај наш најмилији спорт.

    Ја лично не знам друге разлике између наших партија, осим чисто спортске разлике: то јест, подела у групе извршена је у почетку игре, и једни играчи разбројани су да припадају једној групи, а други другој, и то је све.

    Ко не гласа, тај и није грађанин ове државе, тај је против националног спорта.

    И требало би приредити не двапут, већ бар четири пута годишње, изборе, разуме се, као и досад - да се у политици ништа не промени. Министри би имали да се поставе доживотно, а гласање ту не би имало никаквог утицаја.

    И цео спорт имао би да се направи много лепши, и живописнији. На пример, бирачи би имали за тај дан нарочиту униформу. Затим би се давале медаље после свију избора свакоме гласачу. За све време избора има да свира музика и да се дели бесплатно јело и пиће. Кандидати би имали да долазе на свако бирачко место не по један, већ по више њих, и да се грле и руже још много јаче, како би показали народу да им је стало до народног добра. саме говоре имали би да им саставе наши књижевници, са што више звонких речи. По могућству, глумци би, за тај дан, заменили кандидате да изгледа лепше. Бројање куглица имало би да иде под веселу музику, објављивање резултата: сретних под веселу музику, а несретних под звуке погребног марша.

    Цела ствар имала би из основа да се преуреди: кад је спорт, нек је спорт, и нека бар народ ужива.

    Нарочита народна комисија састављена од најбољих уметника имала би да прави што лепше карикатуре, где би се политички противници ружили; сем тога, не би био само један дан гласања, већ два, као на слави: слава и патарица. И објављивала би се оба резултата.

    За то време министарска седница под председавањем г. Николе Пашића заседала би и решавала о политици земље, а после објаве изборних резултата могла би чак и да прекине за један момент седницу, па да се појави пред народом и честита му игру.

    винавер.png

  5. Е сад, фала ви свима на колективном спарингу јер мало боље могу средити мисли и аргументе гледе овога. Осјећао сам да постоји нека нијанса коју нисам могао погодити, али сам је нашао са свима вама. Елем, Косово је свакако један од највећих дијелова српског идентитета и то значи у старту да је свако непосредно одрицање од њега уједно и одрицање од дијела српског идентитета. Но, идентитет није нешто фиксно и непромјенљиво. Национални идентитет временом еволуира, уз додавање и одбацивање разних фактора. Тако да, са друге стране, неразуман је потпуно отпор било каквој промјени идентитета, било да се огледа у примању нечег новог или губитка нечег постојећег. Но, проблем са читавим дијалогом око Косова гледе нас је тај што се он протеже на више нивоа од којих се сви морају сагледати - али стране у расправи сагледавају само оне одвојене аспекте који њима одговарају ( као увијек што се дешава код оваквих дилема ), као и у томе да се за ово питање евентуалн вежу ствари које нису ни релевантне за њега.

    Прво, имамо геополитички аспект који нам говори пар ствари. Са једне стране, Србија не може да се нада враћању Косова у догледно вријеме и у наредних можда чак стотину или више година ( а можда и никад? ), јер на Косову је убједљиво већинско оно становништво које не жели да буде дио Србије. Онда, Косово је свакако терет Србији гледе европских интеграција ( али не нужно и других ствари ), јер европски политичари не маре за српске итнересе на Косову колико маре за стабилност региона и његову интеграцију у ЕУ и удаљивање од Русије. Ако би подржали Србију да овлада народом који не жели да буде дио Србије, то би био рецепт за нестабилност, а Европа то не жели ( прије свега што је Балкан некаква "морална обавеза" Европе. Она ако не успије да сачува мир на Балкану, сукоб ће се прелити у неки већи, као што се дешавало пар пута. Балкан је тако "огледало у будућност" Европе - ако је миран, све пет, а ако није, биће белаја. Још к томе, ЕУ претендује да буде међународни играч, па не може бити респектабилан међународни играч ако не може да очува мир, не у свом дворишту, него буквално у својој кући ). Но са геополитичког аспекта такође стоји да би наш пристанак на озакоњење незаконитог и неморалног чина био изузетно проблематичан, како по нас тако и по регион. Прва ствар је та што бисмо дали оправдање империјалистичким интервенцијама великих сила ( додупе, нијек ао да оне нешто много маре за наше одобравање, али би им свакако било лакше гурати причу о оправданостима својих интервенција ). Друга је та што би се БиХ одмах дестабилизовала, што због Републике Српске, што због Херцег-Босне. Можда би се чак и Србија сама дестабилизовала због Санџака и Војводине, као и Македонија због својих Албанаца. Чињеница да се Србија одрекла своје територије не би ипак била нешто значајна, јер то не би био ни први а ни посљедњи пут да су се држава и њена територија споразумно разишле. То не би чак промијенило ништа гледе српских аспирација за повратак Косова и не би искључило постојање такве жеље ( макар не нужно, иако није немогуће ), јер не видим ништа неразумно у приступу "изгубили смо сада, али вратићемо се ". Још к томе, геополитички и економски интереси Србије ће остати везани за Косово и биће усмјерени ка истом правцу као српски национални и културни интереси ( или жеље ). И, наравно, на КиМ још живи ( претпоставићу ) око 200.000 Срба ( можда мање након оволико година обиљежених емиграцијом са Балкана ), што није нимало занемарљив број у односу на укупно становништво Косова ( што би било у најгорем случају минимално 10%, ако би се признала претпостављена бројка од 2 милиона људи на Косову - а бројка је засигурно мања од те, поготово бројка Албанаца који су се диспропорционално више исељавали него Срби задњих година ). Онда, ту је чињеница да је Косово фактички једна мафијашка држава, раскрсница путева дроге, легло исламизма на Балкану и потенцијалног тероризма - што свакако може бити аргумент за подршку Србији као сили која би се обрушила на такве елементе ако би јој била враћена контрола над Косовом (  а за стварање подршке гледе таквог аргумента, потребно је да Косово као такво буде проблем за Запад ).

    Друго, имамо много осјетљивији идентитетски, културни и духовни аспекат. Косово је дио српског идентитета, али нема више Срба на Косову да чине да Косово буде српско. Косово је у народној епици па и у националној историји изродило један политички поглед код Срба - да је борба за слободу и уједињење вриједна сталног напора, рада, труда и жртве, јер Србе у околини скоро нико не жели да третира са давањем слободе коју Срби траже. И на овом мјесту, по мени, апсолутно неоправдано се умеће теза да се признањем државе Косово уједно Срби одмах, нужно као народ одричу жеља за Косовом и одрицањем Косова и косовског наслијеђа као дијела свог идентитета. Технички речено, у питању је логичка грешка "негирање претходног", гдје се од више могућности бира само једна као могућа - иако су и друге могућности реалне. Битно је раздвојити два појма - признање државе на некој територији и културно одрицање од те територије. Постоје примјери раздвајања држава, а да при томе народи се културно држе блиским или да се један народ не одриче своје историјске везе са том територијом ( па тако Руси и даље сматрају Украјину и њену историју и својом, иако се они и Украјинци међусобно третирају као различите нације. Исто је са Русима и Бјелорусима, Нијемцима и Аустријанцима... Србима и Црном Гором - макар што се Срба тиче. Дакле, постоје случајеви гдје признавање државе не значи нужно одрицање од везе за земљом или народом ). Наравно, није немогуће да се деси управо и одрицање од Косова и тог наслијеђа - али је питање колике су шансе за такво нешто, с обзиром да је Косово заправо прича о одбрани и обнови српске државности, гдје је средишњи предмет српска држава - држава која обухвата све Србе. Веза са Косовом се сигурно одржава преко државе Србије управо јер историјски почеци државе Србије су везани за Косово, али и за Рашку и Немањиће. Дакле, могуће је да се вриједности које су се до сада пројављивале у жељи за држањем Косова, пројаве у жељи за изградњом, одржавањем и јачањем државе Србије, те да се тиме створи некакав култ "српске државе" умјесто култа Косова. Тиме би се посредно одржала веза са Косовом, јер су почеци државе и неки њени најзначајнији догађаји везани за Косово, а држава Србија се показала као једини сигурни гарант права и слободе Срба. Овдје је потребно имати на уму да данас постоје двије Србије заправо. Не оне политичке, него два појма Србије - држава Србија и културна Србија. Ову другу је Шантић описао "гдје год је српска душа која, тамо је мени домовина моја, мој дом и моје рођено огњиште", или гдје су Срби - ту је и Србија. Тако је Србија шира него што је то формално призната јер обухвата пола БиХ, пола Црне Горе, али уједно обухвата само мале дијелове КиМ. И када се то помијеша са култом српске државе, а сам појам српске државе се дефинише двојако - формално ( који би био везан и за Косово због времена настанка државности ) и културно  ( који би био везан за све гдје Срби живе као већина ), добио би се појам који би био подвргнут вриједностима које је изродио косовски мит - само сада пребачене на виши ниво, са Косова на Србију која би ипак задржала везу са Косовом, или своју жељу за Косовом. Дакле, идентитетски погрешн оје рећи да се Срби одмах одричу Косова у потпуности, јер "мере бит, али не мора ни да значи". И о том дијелу остаје да се води национални дјалог - да ли заиста морамо имати тврдолинијски приступ или можемо модификовати наш приступ?

    Битно је запамтити такође да косовска етика није једнозначна. Наиме, косовски мит је стваран "колективним несвјесним", сталним накнадним калемљењем и рефинисањем српских жеља и моралности доласка до циља - слободе и уједињења. У томе су учествовали, прије свега, народни пјесници који су као први корак поставили борбу за слободу. Након њих је дошао Његош који је у Горском вијенцу борбу за слободу директно везао за Косово. Након Његоша, а на основу те везе борбе за слободу са Косовом, долазе многи српски писци и пјесници стављајући само већи нагласак на борбу за слободу. Но међу свима њима се налази и Марко Миљанов који је у борбу за слободу уградио појмове чојства и јунаштва, тј. одбране других од себе и одбране себе од других. Елемент косовске етике је управо и чојство - уздржавање од наношења зла другима, а то подразумијева и уздржавање од поробљавања. Ако не желимо сами да други владају нама супротно нашим интересима, немојмо ни ми да то желимо другима. У том смислу, српска жеља за Косовом је ограничена самим косовским митом, као дијелом српског идентитета. Зато су просто нетачне тврдње да ћемо заборавити слободу ако признамо Косово и престати да будемо Срби - јер у овој ситуацији српска жеља за контролисањем Косова је супротна жељи Албанаца да сами управљају собом. Али је исто тако та албанска жеља супротна жељи Срба да буду слободни. На тој линији трвења ће се цртати српско-албанске границе и требали би се цртати претензије и једних и других.

  6. Смрт је неизбежна појава са којом се сваки човек сусреће, па је с разлогом многе религије  обрађују. Стога, могло би да се постави питање да ли је страх од смрти главни мотиватор наше духовности.

    Друштвене науке и религија

    Теолози нису једини који се баве проучавањем религије. Религијски феномен је окупирао пажњу многих научника, који су кроз различите методе и приступе покушали да објасне смисао и суштину религије. Верски живот се јавља скоро у свим познатим културама и досеже дубоко у прошлост. 19. век је веровао да је религија претрпела велику промену односно да је кроз време еволуирала исто као биљни и животињски свет у Дарвиновој теорији еволуције. Данас, многи религиолози се супротстављају овом становишту сматрајући да је религијски живот у прошлости могао бити подједнако сложен или чак сложенији.

    Свет кроз призму вере

    Без обзира на многе грешке, деветнаестовековни проучаваоци религије приметили су да вера успоставља посебан однос човека према свету који га окружује и тиме обликује његово поимање стварности. Тако је смрт веома важан догађај у човековом животу јер је по свом карактеру непредвидива и незаустављива. Страх од смрти уствари је двострук: с једне стране појединац се плаши од сопственог краја у незнању шта га чека после, док с друге стране стрепи од губитка вољене особе, чија последица се види у емоционалној дисхармонији и расулу. Због тога су многи закључили да се религија јавила у потреби за објашњењем одређених природних процеса као што је смрт. Едвард Тајлор, међу првим антрополозима, веровао је да је религија настала кроз снове тако што су примитивни људи сањали своје покојне познанике и узимали то као доказ да живот после смрти постоји. На тај начин они су одговорили на прво питање – шта се збива после смрти.

    Ипак, један други антрополог, Марет, сматрао је да први људи нису имали толико способност рационализације, те је религија настала из дубоке емоционалне напетости. У том случају религија би пружила утеху и метод којим би се смрт лакше прихватила.

    Улога емоција

    Неколико година касније антрополози су почели да проучавају религију из угла функционализма и емоционализма. Пре свега их је интересовала функција религије у друштву сматрајући да између саме религије и емоција постоји дубинска веза. У моментима јаке емоционалне напетости јавила су се религијска осећања која човека треба да разреше напетости и фрустрација. Како је смрт један од главних узрока тих напетости, Бронислав Малиновски, познати британски антрополог и функционалиста, сматрао је да су први религијски обреди били погребног карактера. Када човек изгуби вољену особу, једна од последица је његово клонуће духом, међутим, то стање меланхолије не утиче само на појединца већ и на цело друштво. Због тога религија кроз своје ритуале, спајајући људе, помаже клонулој особи да лакше преброди губитак, а индиректним путем се потврђује склад у друштву.

    Т. Јингер је у својим научним радовима био веома инспирисан Малиновским, те је религију дефинисао као систем веровања и обичаја који помажу човеку да се носи са суштинским животним проблемима, а смрт је једна од њих.

    Смрт као терет

    Очигледно је да је смрт велики терет са којим човек мора да се носи. Због тога постоји опасност да се људи кроз живот осећају ништа више до осуђеника на смртну казну, али да не знају када ће бити њено извршење, већ ће се из дана у дан будити у стрепњи гледајући своје вољене како нестају. На тај начин она се јавља као велика душевна тегоба, а религија јој приступа попут лекара не би ли исцелила душу.

    Хришћанско виђење смрти

    Из теолошке перспективе види се да је хришћанство обрадило мноштво есхатолошких питања, али, човек није одувек био смртан, већ, смртност је последица првобитног греха. Доласком на земљу и својим васрксењем Христос је победио смрт и искупио наше грехе, а тиме је омогућио свакоме човеку да водећи хришћански живот спаси своју душу и обезбеди себи вечност. Ипак људи су одувек били помало скептични и плашљиви што је нажалост слабило њихову веру. Тако је Свети апостол Петар замолио Исуса Христа да му заповеди да приђе к њему по води. И овај му је заповедио. ,,Али, видећи да је ветар јак, уплаши се, и како поче тонути повика: Господе, спасавај!” (Мт. 14,30)  Господ му је одмах пружио руку и рекао: ”Ја се молих за тебе, да вера твоја не осиромаши” (Лк. 22, 32).

     

    Стога, због своје плашљиве природе страх од смрти се често може провући кроз човекове мисли, али особа не ступа у веру из страха. Напротив, хришћанство човека учи да се не боји смрти јер је она побеђена, само је потребно уздати се у Бога и његову молитву. Сетимо се да када је Господ позивао своје ученике, а међу њима и апостола Петра, они су без оклевања напуштали старе послове (Мт. 4, 18-22) и ходили за њим, јер су њихова срца препознала светост Христову. Зато ни људска духовност није од страха да ћемо једног дана нестати, већ из љубави према Богу, а та љубав нам даје снагу да пребродимо сваку земаљску недаћу.

    Извори:

    Hamilton, Malkolm. 2003. Sociologija religije. Beograd: Clio.

    Мој блог: glasvernika (.rs)

  7. А шта ако скочим. У шта скачем, знам ли? Из чега скачем, то могу да знам, обојим, искључим, померим, одложим, заборавим, поделим, одћутим, исповедим, заробим, исплачем, поклоним, угрејем, охладим, орочим, извртим, раскринкам, исцепкам и опет саставим, испричам поново и поново и поново. Из чега скачем, то сам ја.
    Бљесак у којем видим себе испред себе у скоку, није бљесак мога светла. Није ни тама мога мрака. Није ништа. Ништавило је.
    И не скачем само себи. Скачем свима. У ништавило, додајући га следећем, као штафету смрти, штафету истинске погибије.
    Бљесак, флеш, заслепљење, које у трену обрише све осим напетих скочних злобова и мисли да је тако лако, залепим осмехом као најлепшом крпом досадну муву на столу. Јер, то је мој сто, на њему радим, ручам, на њега спустим дечији цртеж, цвет, ситнице из џепова. Пресвучем га у чисто када се украсна тканина на њему испрља. Зашрафим га када се клима. Поставим га љубављу за љубљене. На њему има места само за оно што ја пустим. А то не може бити досадна, прљава, упорна мува из ништавила. Залепим је осмехом.
    И не скачем, хвала Богу. Можда само мало цимнем пете у неком делићу флеша, када ми неко дода штафету, али тада и њу и бљесак угасим сузама, држећи чврсто своја стопала у својим рукама.

    20431240_1636752126343799_2449485821906864644_n.jpg.694d980d8cfce8fb9cb191a06df90d06.jpg

  8. Када су Господа ученици упитали зашто нису они могли да истерају злог духа који је посео младића он им је одговорио: овај се РОД изгони само постом и молитвом. 
    Ако узмемо у обзир да је РОД на грчком каже ГЕН, онда нам се отварају нови видици.
    Пошто ми можемо да созерцавамо у оној мери у којој познајемо материјални свет најновија научна открића умногоме омогућавају упознавање Бога и нас самих као божанских бића која су по лику Божијем створена. Најновија достигнућа на пољу генетике бацају једну нову светлост на изглед Божанског бића коју боготражитељи у ранијим временима нису имали.Свети оци су приметили да наше мисли имају своју вољу и да када човек реши да ради на себи и на својим мислима у њему почиње да се води борба и да се мисли које он не жели да мисли једноставно намећу. Покушавајући да објасне одакле долазе мисли које се намећу супротно њиховој вољи дошли су до закљушка да духови зла налазе у поднебесју и да они живе око нас и подмећу нам зле мисли да би нас спречили да се спасимо. До те идеје су дошли из приче да су сотона и његови анђели свезани на небу и да су бачени на земљу. Тако да су извели закључак да су пали анђели ту око нас и да нам они подмећу зле мисли покушавајући да окупирају нашу пажњу и тако нас спрече да је посветимо Богу. Али најновија научна достигнућа из генетике говоре да су разни хормони и једињења које производе наше ћелије одговорни за то како ћемо да се осећамо и доживљавамо свет око себе. Гени у нашим ћелијама су одговорни за производњу хормона туге, среће, задовољства, мржње,страха итд.Тужан човек неће имати исте мисли као срећан и смирен нема исте мисли као онај који живи у страху, њихове ће и реакције бити различите. Откривени су гени који одређују и утичу на наше понашање па чак и на колективно понашање. Из предања знамо да се духови труде да утичу на наче понашање тако што нам убацују свакакве помисли наводећи нас на дела. Сада када видимо да гени утичу на наше понашање преко хормона, видимо да гени и духови раде исту ствар. Св. Оци будући да нису имали представу како функционише наше тело и ћелије нису имали на основу чега да схвате да су духови део нас самих: А будући да су уочили њихов утицај на нас преко мисли дошли су до погрешног закључка да духови живе ту око нас и да нам у ум подмећу своје мисли и идеје.
    У нама живе и духови добра и духови зла, мудар чувек води рачуна којим ће мислима да посвети пажњу на основу којих ће да дела. гени не могу да утичу на наће понашање ако не успеју да освоје нашу пажњу, а то исто важи и за духове. Наука је утврдила да гени могу да се мењају и да су најчешће промене на горе. да по генерацији има преко сто лоших мутација на геному. мало је оних који чувају своје гене од зла и труде се да у њима живе духови добра. Какво ћемо гене оставити деци ми овакви какви смо?

  9. Уподоби се, душо моја, Пресветом детету, Дјеви Марији. Пружи своје детиње ручице родитељима својим што те од Бога измолише и Богу те на службу предају. Светковина до Храма у коме Бог обитава нек иде, а ти испред тебе гледај како мрак што би хтео пут до Јерусалима да скрије запаљеним свећама гоне девице - чисте и невине помисли - изнад којих и испред  којих  као Дух над водама, као Дах пролећни  светковину предводи Животворни.

    Буди и  ти, душо моја, украшена као Дјева, царким благољепним одећама и украсима, слушај како ти певају из близине Божије ка теби послати анђели, ти Умови бестелесни, да, невидљиво, и они послуже и дају снагу твоме Јоакиму и твојој Ани да те дигну на први степеник Храма.

    Тада буди хитра и брза, нек те носе радосно звуци псалтира, органа, кимвала и гусала, нека уз петнаест степеника узиђеш на крилима сатканим од петнаест псалмова, које небеским гласовима поју Серафими и Херувими.

    Нек и тебе  велики првосвештеник Захарија, обузет Духом, узевши те за руку, радостан душом, уведе иза друге завесе - у Светињу над Светињама!

    И ту пребивај, храни се молитвом, анђеоском руком принесеном, а када у дом уз Храм из Светиње накратко иступиш, учи се рукодељу и Светоме Писму,  учи да предеш лан и вуну  и свилу да шијеш, да имаш Онога који се у теби буде родио у, сав од врха до дна изаткан, хитон, кад одрасте,  да обучеш.

    А у Светињи, и даље од анђела слатку храну примајући, у молчанију, неисказане тајне целим бићем примај. И као Дјева-дете држи се строгог поретка: од раног јутра, па до девет сати стој у молитви, од девет сати до три бави се рукодељем или изучавањем Писма, а од три сата послеподне опет отпочни да се молиш док ти се не јави анђео, из чије руке  има да се навикнеш примати храну.

    Јер и теби, душо моја, предстоји да како растеш, да у теби расту и дарови Светога Духа, да и ти можеш послужити Тајни која нам у сусрет иде. Јер твоја је, душо моја, Светиња над Светињама, пречиста утроба - срце чисто у којој се тек има зачети Божје Дете-Господ наш Исус Христос и од све ове претходне припреме зависи да ли ће се у теби, моја душо, као у пећини витлејемској, Он и родити, узрасти, да могу - као дух-душа.тело - као небоземни Павле, некад једног дана ускликнути. "А живим - не више ја, него живи у мени Христос!" (Из посланице св. апостола Павла Галатима 2,20) 

     

    П.С.

    Инспирисано Житијима Светих за 21. новембар 

    Ваведење Пресвете Богородице 

    Преподобног Јустина Ћелијског,

     молитвама  Светог Јефрема Сирина

    и следећом поуком:

     "Свети Максим Исповедник пише:"Слово Божије, које је једном засвагда рођено по телу, вољно се увек духовно рађа из човекољубља у онима који то желе. Он постаје одојче у онима који врше врлине. Он се открива по мери у којој може  да га смести у себе онај ко га прима." Верујући духовно заузима место Богородице и приноси себе да би се у његовом бићу родио и уобличио Христос. Рађање и раст Христа унутар њега јесте његово сопствено рађање и раст (уп. Гал. 4;19). Стога личност Богородице у православном предању представља најсавршенији узор духовног усхођења ка Богу". (Георгије Манзаридис"Православни духовни живот")

    • 1
      entry
    • 0
      comments
    • 438
      прегледâ

    Recent Entries

    Stalno po medijima, pa i po ovom forumu srecem tu pricu da mi koji podrzavamo Trampa zapravo mrzimo. Mrzimo muslimane, mrzimo crnce, mrzimo meksikance sve ih mrzimo zato podrzavamo Trampa. Medjutim da li je to istina? Zasto takva tvrdnja tako lako prolazi? Jeste tacno je da pojedine organizacije koje stvarno mrze druge nacije i rase podrzvaju Trampa, ali da li je fer nas asocirati sa njima zato sto delimo misljenje po nekom pitanju? I na kraju da li je Tramp rekao da ce uraditi nesto sto ce na neki nacin ugroziti bilo koga bilo koje nacionalnosti? 

    Hajdemo da krenemo od meksikanaca i Trampa. Sve je krenulo sa zidom. U republikanskim debatama Trump je promovisao ideju zida zbog problema koje mekscki ilelgalni imigranti prave u americi. Ovaj put necu da ulazim u to koliko je taj ideja zida dobra, ulazicu samo u to koliko su te tvrdnje tacne. Vi ste americki radnik nize klase, kako amerikanci kazu "blue collar worker". Radite za jako nisku platu, jer ne posedujete nekih vestina ni znanja da bi ste radili za veci novac. Rodjeni ste tu gde jeste, tu vam je sva porodica. Medjutim vi imate problem, iz meksika dolazi hrpa doseljenika koji pretrcavaju granicu i spremni su da rade isti posao kao i vi za manji novac. Vi ste naravno ljuti. Potraznja za poslovima u kojoj vi ucestvujete se vestacki povecava. Vasa plata opada, ili posao cak i gubite. Da li stanje tog coveka moze da se nazove mrznjom prema meksikacima sam ozato sto su meksikanci? Drugu stvar koju primecuju americki gradjani posebno na jugu su bande. Najvece bande u americi su Crnacke i latino-americke. Sa obzirom da je amerika znacajnije bogata od meksika i od drugih altino americkih zemalja, kriminalci su motivisani da prelaze granicu da bi se kriminalom bavili u americi, jer je bogatije i vece trziste. To rezultuje u mnogim sukobima izmedju clanova bandi u kojima stradaju i obicni amerikanci. Urusava kulture, urusava kvalitet zivota i ekonomiju. Dakle, da li je to sto tim ljudima koji podrzavaju trampa smetaju te stvari zapravo - mrznja? 
    Ja ne bih rekao. Dosta ljudi (pa i na ovom forumu a posebno u americi) tvrdi da oni jednostavno mrze meksikance. Nije da im smetaju negativni efekti ilegalnih migracija, da osecaju tegobe zbog istih, vec ih prosto mrze. Tramp nigde nije erkao da zeli da stopira migracije iz meksika totalno, niti da zeli da protera sve hispanose, niti bil osta slicno. Jednostavno zeli da umanji kolicinu ilegalnih migranata koji konstatno pretrcavaju granicu. Kao i sve drugo migraciej mogu biti pozitivne i negativne. Iz meksika mogu doalziti kvalitetni i nekvalitetni ljudi. Ako neko dolazi ilegalno, verovatno zato sto je nekvalitetan mora tako. Da ima sta da ponudi, mogao bi komforno da dodje legalno kao radnik, preduzetnik ili bilo sta slicno.

    Crnci i Trump. Tramp zapravo nikada nije izjavio nista lose za crnce. Cela fama oko crnaca i trampa je pocela sa opozicijom za pokret BLM. Taj pokret ni mnogi crnci ne vole i pokret je produzena ruka demokrata. Pokret black lifes matter siri popularnu naraciju kako su policajci i ustanove u americi debelo okrenute protiv crnaca. Kako policajci ubijaju crnce samo zato jer su crnci. Kako su crnci gradjani nize klase i reda samo zato jer su crnci. Iako se takve stvari desavju, jer u svakom drustvu ima rasista, daleko od toga da je to neka rasprostranjena stvar. Jednostavno crnci cine 12 % popualciej amerike a cine oko 40-50 % nasilnih zlocina. Samim tim sasvim je logicno da u sukobima policije i crnaca imamo znacajan procenat onih gde neko izvuce deblji kraj. Ceo pokret je nastao na slucaju gde je crnac koji je pre toga opljackao prodavnicu pokusao da otme policajcu pistolj i pritom bio upucan. Naravno kompletni dokazi mogu da se vide na internetu, daj je to bio slucaj i da je policajac ispravno postupio, medjutim slucaj Majka Brauna se i dalje uzima kao primer policijske brutalnosti prema crncima.  Pokret ima gomilu suludih zahteva koji se mogu detaljno procitati na sledecem linku: http://time.com/4433679/black-lives-matter-platform-demands/. Neki od njih ukljucuju da svi crnci imaju pravo na skolovanje finasirano iz budzeta (da dobro ste me culi, svi bez ikakvog prijemnog ispita) i da svi crnci zasluzuju  da im se plati steta koju su im naneli amerikanci. Kada uzmemo u obzir da je nekih 1 % ljudii u americi uopste posedovalo robove, idiotski je uopste imati ideju da potomci ostalih 99 % trebaju da ti placaju nesto sa cim veze nisu imali. 

    Trump i zene. Ok, ovo je mozda najslabiji slucaj. Ne postoji apsolutno nista sto svedoci da tramp mrzi zene. Imao je par sukoba sa pojedinim politickim aktivistikinjama u kojima je razmenio par grubih reci na licnom nivou,ali izmedju "izvredjao sam odredjenu zenu" i "mrzim zene" veliki je skok zaista. Ne znam sta da kazem o tome, jer nikad nije izjavio nista sto bi uopste sugerisalo da mrzi zene. JEdna od kljucnih tacaka politike je to da uvede garantovani placeni roditeljski odmor za sve majke posle porodjanja. 

    Eto ukratko o trampu i mrznji. 

  10. Aleksandar Ciganović
    Latest Entry

    Svuda okolo je magla..

    U sredini ja i moja dva oka koja su izgubila svoju ulogu!

    Kao da je predamnom prepreka duboka koju treba preskociti..

     

    Ona preti da me uvuce u sebe, 

    da uzme zivot moj!

    Ne zeli da dodjem po tebe i postanem tvoj!

     

    Al misao na tebe vodi moje srce, i ja se probijam sve vise i vise..

    Po osecaju idem i srce mi lupa dok drvece se njise!

     

    Iz daleka cujem meni poznat glas i misli mi lete...Valjda ce nam doci spas!

     

    Razredjuje se konacno ova magla gusta,

    A mene napusta strah!

    Te biserne oci njene dale su mi dobar znak!

  11. Kako je moguće, tvorče zemnih sunaca i mesečina,
    rođače Peruna i gromovnik Ilije,
    koji si išao od ljudskog nesna do nesna,
    svetleći dok se formula sazvežđa ne sračuna,
    dok se ne zabeleži tek rođena pesma,
    kako je moguće da i tebe tama skrije!
     
    Zar je i tebe koji si krao oganj vasiona,
    koji si osvetljavao po bespuću lađe,
    punio bljeskom koncertne dvorane,
    gnjurao ruke u matice ozona,
    morala sudbina drugih ljudi da snađe!
     
    Ti koji si u svakome kraj nas plamu,
    svakoj žarulji, munje obasjanju,
    zar nisi mogao pomrčini uteći?
    Zar i ti,koji si oko nas razgorio tamu,
    morade u nju leći?
     
    Zašto te ne sahranismo u sante polarne,
    gde su noći svetle i bele,
    pa bi, kad ti zrak mesečine i sunca
    biljurni kovčeg darne,
    munje se oko njega razletele!
     
    Pa bi i mrtav ležao u sjaju,
    povezan s nama u svakome časku,
    i prateći svetlosne oluje
    i mrtav prisustvovao sunčevu rođaju
    i mesečevom za gore zalasku!
     
     
     
  12. Novac nije nista,

    Moc nije nista.

    Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni.

    Lepota nije nista,

    Video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti.

    Ni zdravlje nije sve;

    Svako je zdrav ko se tako oseca;

    Bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje.
    Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao,

    Ona su mu donosila zadovoljstvo

  13. PredragVId
    Latest Entry

    Тропрст

     

    Скупите палац,

    кажипрст

    и средњи прст

    у тропрст

    у име спокојства

    Светога Тројства.

     

    Мали и домали прст

    привите уз шаку

    и тако начините

    молитву сваку.

     

    Тако иштите молбе

    за нас грешне Србе

    збораше мудра глава

    наш Свети Сава.

    • 7
      entries
    • 2
      comments
    • 22418
      прегледâ

    Recent Entries

    Slava Bogu služi se na dobro narodu, Nebeski Car svakome na dar, po volji, po 
    želji, po meri iz izvora ljubavi. A tako je lako skrenuti pogled na greške iz 
    neznanja, iz okruženja, nekad su upadljive kao i one u posmatraču skrivene pa 
    ipak milost je veca od grešnosti. Bože me oprosti malodušnosti.

    Raste stado na obodu tora, neko uđe bliže samo kad mora. Jedna za drugom lete
    mudrosti podeljene, nepromenjene, neprilagođene. Gde stojiš tako razumeš, eho
    pouke menja. Kao na plaži razgolićeni, za sve zainteresovani, opušteni toliko
    da zaboravi se da ovo mesto drugačije mora biti od sveta koji istinu raspinje
    u kome Reč postaje igra. Kako je samo sveto dvorište ovo da i neuk neofit ide
    laganim korakom u stidu i strahu ipak ljubavlju blagosloven a onaj drugi koji
    odavno je tu, on pere ruke od krvi nevine, popušta pred željom većine.

    Ko je taj što primerom vodi, brzo i jasno tamo gde Bog zapovedi? Ima li nekog
    čistijih koraka, ne samo umiven do lakata? Čija pravila poštuješ, kome sličiš
    tako politici korektan, toleratan, elokventan? Jel ti lepo kad kritikuješ ili
    osuđuješ? Prevrnuti su stolovi takvih menjača, ugađača, ova crkva nije pećina
    hajdučka nego nevesta Hristova. Ili je ovo njen veo koji treba još ubeliti.

    • 3
      entries
    • 0
      comments
    • 2995
      прегледâ

    Recent Entries

    Nevena Milošević
    Latest Entry

    Previše lično shvatam ovo nedostajanje tebe. I kao i sve drugo što shvatamo lično, boli nas, proganja, muči, ne da nam da spavamo, ne da nam da živimo! Ove rečenice, tako glatko prolaze ispod mojih prstiju. Tragovi ovih slova ostaće još dugo na tastaturi, nego... Moram ti reći. Srazmerno tome koliko mi je lepo sa tobom, bez tebe mi je užasno! Ma, odavno ne brojim dane. Znam samo da ima više onih koji treba da prođu od onih koji su prošli. Znam, tuga. Danas nisam jaka. I oprosti, verovatno ću ovako besna reći mnogo toga što ne mislim. I ne, nećeš ti biti kriv za oluju u meni. Samo, osećam kako dogorevam, u želji, daleko od tvojih ruku da me grle i usana da me ljube. Postalo je nepodnošljivo. Postalo je previše svega. Osećam se loše, osećam se dobro. Ne znam, zavisi kako sunce pada na moju terasu. Ujutru je užasno. Podne jedva preguram. Dobro sam. Samo me, eto, ponekad žacne u predelu grudi. Boli što nisi ovde, što ja nisam tamo, što nismo negde zajedno. Nismo ni na polovini ovog iskušenja, a meni dođe da vrištim. U redu je, ne mogu više, pustite me! Ali, niko ne sluša. Hiljadu i jedna loša okolnost koja nas pored kilometara razdvaja. Ne volim kad sam nemoćna. Ne volim kad ne mogu nešto da preduzmem. Ne, nije mi lakše. Ali eto, sve sam ti rekla.

    3d7132babe55f9c8f701223d9aecb0ab.jpg

  14. БЛАГОУХАНИЈЕ

     
     
                      Ударна десантна јединица ходочасника нашег храма на челу са елитним члановима хора (на челу су, јер су млађи и бржи) уредно и примерено одевена  и наоружана радозналим погледима и  оштрим мачевима питања која миришу на крв света ненајављено упада у малени манастир наше Богом чуване епархије, разбијајући молчаније два брата монаха у спокојном недељном дану.
                       Несвесни тога шта смо учинили, скупљени и примирени у црквици слушамо беседу једног од браће која се прелива преко нас као хладна вода и чисти мисли од свега што донесмо са собом. Осетисмо до дубоког срца како нас шиба реч поуке. 
                       Омамљени бесмо кад ступисмо у манастирску порту, а још више кад нас братија отпусти, уз љубавне речи на крају, ипак, стојећи испред капије, самилосно нас гледајући испод црних веђа и осењујући  крсним знамењем, док смо замицали низ прашњави кривудави пут ка следећој станици - месту где се подвизавао на Христа лепи Старац Гаврило Ралетиначки.
                        Њему као да нас шаље монахиња Сара, једна од три сестре из чијих су светих тела изникли манастири у Левач-Шумадији.
                        Из њених моштију, видљиве восак жуте кости лобање, као миловање мајке по челу кад си болестан, као лахор Духа Светога, као Господ Сам, са нама у уму и срцу и у сећању заувек да остане у себе нас облачи неописиво благоуханије, па као нови да смо, безбрижни и лаки, изнад свих разлика и подела и прећутаних прекора. 
  15. blog-0547949001455291147.jpg

    Немојмо чинити страшну грешку, стављајући Јеванђеље и Христа у сферу „духовног“, „религиозног“, некад чак и „философског“. Христос и Јеванђеље су конкретни, животни, свакодневни, они не спадају у сфере, они су стално и свуда ту; Бог се тиче нас свагда и увек, у нашем свакодневном животу, у ономе што дефинише нас и наше одлуке. Блаженства нису упућена онима који су „религиознији“, „духовнији“, „побожнији“. Није Христова реч тешка, није одговорност пред Богом страшна. Живот по Јеванђељу је оно што је сваком човеку у природи. Сваки грех је одступање од Јеванђеља, одступање од природног начина живљења и залажење у неприродно постојање.

    Не бојмо се. Сви смо призвани и свима нам се Христос обраћа. Не говоримо: „Ја ово не могу, ја сам сувише грешан, то је сувише тешко“. Није Бог судија, већ је Бог Отац. Мој, твој, наш Отац. Није Христос Онај Који осуђује, већ Онај Који теши, позива, лечи, даје снагу, Онај Који воли. Корак по корак, осмех по осмех, сузу по сузу, и радост и мир којем сви тежимо чека нас да их изнова и изнова задобијамо и кроз Христа даље другима делимо. То није прича, то није тек беседа, то је стварност. Колико је стварна и снажна, а опет необухватљива и дивно тајанствена љубав коју осећаш према својој деци, мужу или жени, пријатељима, породици, још је стварнија, још је већа и узвишенија љубав којом нас Бог воли. Ако боље размислиш – умом и срцем – лако ћеш препознати све доказе Његове љубави. Бог није идеја, идеал, или обичај – Бог је конкретна и увек присутна Особа. И воли те као што ти волиш своје најближе – и више.

    И како да се Христова реч не назива Јеванђељем – Радосном Вешћу!? Радујмо се и веселимо се!

     

    Блаженства су један од најзначајнијих делова Јевнђеља и сматра се да су новозаветни Декалог ( Десет Божијих заповести). Међутим, Христос своје речи не упућује попут заповести, већ попут утехе: „Блажени који плачу, јер ће се утешити!“ ( Мт. 5,4) Блаженства су записана у Јеванђељу по Матеју и Јеванђељу по Луки, са неким незнатним разликама, што можемо приписати различитом стилу и теолошкој поруци коју је сваки од ових аутора желео да пошаље. Матеј на самом почетку напомиње да се Христос попео на гору пре казивања блаженстава, што је алузија на Синај, гору где је Мојсије добио Десет заповести. Сам облик блаженстава је сличан псалмима. Понављање речце „јер“ указује на будућност, есхатон; међутим, како ћемо видети, обећана утеха и награда блаженима добија се „већ сад и још не“, дакле, и за време овоземаљског живота. У суштини, Једини Свеблажени јесте Сам Бог, а човек, створен по лику Божијем, очишћењем и узлажењем, као на гору – постаје блажен. Свети Григорије Нисијски објашњава термин „блаженство“ као непрестано радовање без сенке, нешто суштински противно стању жалости.

    „Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско“ ( Мт. 5, 3 )

    Ко су сиромашни духом? Да ли то значи да човек без полета, без енергије, жеље, без идеје – што би све могли назвати духом – да ли то значи да је таквом човеку загарантовано блаженство? Свакако да Христос не мисли на то. Није реч о сиромаштву духа по себи, већ је реч о томе како се осећају они који дух имају (а имамо га сви). Да упростимо, замислите да један човек каже за себе: „Ја сам добар човек“. Да ли би заиста добар човек одговорно пред другима тврдио да је добар? Не, јер онда би то значило његову самодовољност, завршетак труда, значило би да своју доброту испољава успут чинећи себи и својој доброти хвалоспеве. Добар човек, добар хришћанин, никада неће пред другима признати своју доброту. Јер он има свест о томе да је доброта једини природни, нормални начин постојања човека. Он има свест да доброту не би ни могао да чини да му Бог не показује доброту сваког трена, његова доброта је, у ствари, Божија. Он има свест о томе да није довољно учинио, да врлине које има нису довољне, да је он и даље сиромашан пред Богом и другима – сиромашан добротом, сиромашан љубављу, сиромашан духом и он жели још, моли још, труди се још. Хришћанин се пред лицем Божијим и лицем другог човека увек осећа као сиромашан, недоречен, његов циљ није испуњен, Царство није још задобијено, жеђ за Богом и Божијим никад не јењава и осећа се, ма колико волео и даривао себе, да не воли довољно и да је грешан. Да не испадне како ово блаженство позива на самопрезир ( то никако! ) препричаћу кратку причу тренутно мени непознатог аутора, у нешто скраћеној верзији.

    Да ли бисте се осећали као значајни кад би као радник стали пред директора фирме? А да ли бисте се осећали значајним да сте тај директор фирме? Како би вам било да ви, директор фирме, станете пред председника државе? Да ли бисте мислили да сте важни ви, председник државе? Колико бисте били важни као председник државе пред председником Уједињених Нација? А колико бисте се осећали као велики, богати и значајни кад бисте стали пред Бога, Створитеља Универзума, Оног Који свакога познаје именом и ликом, познаје га у срце, у срж, у Чијим је рукама живот и смрт, време и простор, васељена и атом?

    Велики је парадокс и радосна, до суза радосна вест ( Јеванђеље) – човек је уједно мали и велики пред лицем Божијим. Узимајући у обзир величину космоса, мноштво људи и судбина од постања до данас, ми смо честица у ковитлацу времена и догађаја. Узимајући у обзир Божију љубав и Његову жељу да приђе сваком човеку, да Га загрли као Свога, ми смо велики. Ми смо Његова деца и пријатељи. Сваког од нас познаје, у срж нас познаје, боље него ми сами, и прати нас, макар нам некад све говорило супротно. И даривао нам је велико достојанство, створени смо по Његовом лику и вером и трудом можемо да чинимо велике ствари. Ми смо велики и мали уједно. Али само ако схватимо наше сиромаштво, задобићемо богатство, БОГатство, испуњеност Богом. Благо онима који увиђају непрегледно богатство љубави и силе Божије! Они осећају да пред изобиљем Духа Божијег дух створеног човека остаје само икона те пуноће... Богатство ( духа) се тако назива јер долази од Бога. Христос не каже да ће Царство небеско у будућности припадати онима који су увек жељни Духа Божијег, већ каже: „њихово је(сте) Царство небеско.“ Благодат Божија већ сада силази на оне који је желе и они већ сада улазе у Царство небеско, иако ће његова пуноћа наступити у будућности. Као и наставак овог текста. ;)

     

    Грешни раб Божији Марко Радаковић

    пратите текстове овог раба преко фејсбук странице на https://www.facebook.com/avdenago1987/timeline

    Прочитајте још сличних текстова овде http://avdenagom.blogspot.rs/2015/12/blog-post.html

    Фотографија је преузета са orthphoto.net , nemam autorska prava, pripadaju autoru.

  16. Nikada ne znaš što ti život nosi. Danas jesi, sutra nisi, tako glasi domaća izreka. Oholost, stoga, nije slučajno prvi na popisu smrtnih grehovaa, a oni koji nisu u veri slozi će se kako malo ko, zapravo, voli arogantne ljude. Dodamo li tome još i materijalizam, sasvim je jasno gde ide ova priča. No, postoje zakoni koji su iznad svih nas, više sile ili možda, snažna volja pojedinca, koje menjaju čak i one situacije za koje smo sigurni kako im unapred znamo ishod.

     

    Djevojku iz bogate porodice voleo je mladić iz siromaše. Njegovo je srce bilo iskreno. Međutim, onda ga je odbacila jer nije zelela živeti sa siromahom. Pretpostavila je kakav bi to život bio i obezvredila je mladićeve osećaje. Ona je mislila kako zna šta želi u životu i verovala kako bi ishod takve ljubavi za nju bio poguban. Smatrala je kako ona vredi više, da ljubav nije dovoljna, ako nema novaca.

     

    “Idi i pronađi nekoga vlastitog ranga. To koliko ti zaradiš u jednom mesecu, ja potrošim u jednom danu! Ti bi da ti ja budem žena? Nekoga poput tebe ja nikada ne bih mogla voleti”, rekla mu je, kada ju je zaprosio.

     

    Prošle su godine, punih 10 tačnije. O mladiću ona nije razmišljala, a mladić je imao toliko posla da o djevojci nije stigao razmišljati.

     

    Sve dok se jednoga dana opet nisu susreli. Bilo je to u trgovačkom centru.

     

    “Hej, pa to si ti! Kako si? Danas sam udata za pravog muškarca. On zarađuje 15,700 dolara mesečno!”, pohvalila mu se. Čovek nije odgovorio. Samo su mu se oči još jednom zarosile, od tuge koju je osetio jer je bas voleo iskreno tu ženu.

     

    “Dobro jutro gospodine! Vidim, upoznali ste moju ženu”, rekao je njen suprug, pomalo iznenađen kada je ugledao s kime mu razgovara žena.

     

    “Dobro jutro, gospodine…”, odgovorio je čovek.

     

    “Carter, šefe, tako se prezivam..”, odgovorio je svom šefu, suprug bogataševe kćeri. Usput joj je objasnio kako je to njegov šef, koji je vlasnik projekta vrednog 100 miliona dolara, na kome je danonoćno radio. U šoku, žena nije mogla verovati kako je to isti onaj mladić koga je odbila.

     

    “On je skroman čovek, a njegova je životna priča zaista jedinstvena”, nastavio je suprug. “Kažu da je pre bio jako siromašan i da ga je zbog toga odbila ljubav njegovog života. Zbog toga se zakleo kako će se obogatiti, ali se nikada nije oženio”, rekao je suprug niti ne sluteći kako je upravo njegova žena ta fatalna ljubav njegovog bogatog šefa.

     

    Kada ju je muž upitao kako su se ona i njegov šef zatekli u razgovoru, rekla je da će mu ispričati za pićem, ali kasnije joj nije bilo do razgovora…

  17. Ako nekad čitaš ovo, sutra, ili za deset godina, trideset, pedeset, čitaj kao da čitaš prvi put. Nevažno da li si i dalje devojka, žena u godinama ili starica. Nevažno da li si i dalje njegova, nečija ili ničija, čitaj ga sa istim onim žarom kao da ti se trenutno dešava...

    Nedostaje mi prva rečenica koju izgovaram kada te vidim. Nedostaje mi tvoj pogled, onako polusanjiv, polulenj i radostan. Nedostaje mi kada se protežeš, kao mačka. Nedostaje mi način na koji me gledaš, sa rukom na bradi a ujedno grickaš nokte zubima. Nedostaje mi ona fleka od kafe na tvojoj majici. Nedostaje mi tvoja majica. Nedostaje mi da zajedno peremo ruke i da se umivamo. Nedostaje mi da te milujem i pokrivam dok spavaš a ti da se praviš kao da ne čuješ i da ti je svejedno. A znam da nije.

    Nedostaje mi da te mazim, da ti nameštam kosu kako mi odgovara. Nedostaje mi tvoja kosa. Mokra, vlažna, prljava, puštena, uvezana. Nedostaje mi da brojim mladeže na tvom licu i nikad da ih ne izbrojim do kraja. Nedostaje mi tvoje lice, tvoje ruke, tvoj glas, tvoje oči. Nedostaje mi miris tvoje kože. Nedostaje mi da ti kažem svakog jutra "Dobro jutro, ljubavi", ili "Sunce moje, volim te". Nedostaje mi ono "Šta ti se jede", ili "Idi do kupatila, čekam te u krevetu...".

    Nedostaje mi tvoj hedonizam, koji ne volim kod drugih. Nedostaju mi tvoja obećanja da ćeš manje da piješ i pušiš. Nedostaje mi da te zasmejavam i osvajam, pošto je to izgleda jedina profesija za koju sam predodređen. Sve ostalo još moram da učim… Nedostaje mi da ti grejem stopala rukama i da me to čini srećnim. Nedostaje mi da ti čitam neobjavljene i nezavršene priče. Nedostaje mi život kakav postoji samo u tvojim očima i nigde više. Nedostaje mi to da ti bar malo nedostajem, bar ponekad...

    Ako nekad čitaš ovo, čitaj polako, najsporije što možeš, reč po reč, i od svih ovih nedostajanja sastavi našu ljubav...

    Nedostaju mi godine koje nećemo provesti zajedno. Nedostaje mi život koji nećemo proživeti. Nedostaju mi svi oni trenuci koje ćeš pokloniti drugome. Nedostaje mi more na koje nikada nećemo otići. Nedostaje mi ono naše proleće koje očigledno nećemo udahnuti do kraja. Nedostaju mi naša deca koju nećemo imati. Nedostaju mi filmovi koje nećemo gledati. Nedostaju mi tvoji snovi koje ćeš drugima da prepričavaš. Nedostaju mi tvoji problemi koje će drugi da rešavaju. Nedostaje mi sve ono što bi tek moglo da mi nedostaje da smo zajedno...

    Nedostaje mi tvoje telo pored mog. Nedostaje mi tvoje telo, koje nikada nisam doživeo do kraja. Nedostaje mi da ti se dajem, radujem, usrećujem, da te gledam kako zadovoljno dišeš pored mene. Kako se zadovoljno budiš i uspavljuješ. Nedostaje mi da te ljubim po stomaku, leđima, butinama, tamo dole, svuda. Nedostaje mi da te oslobađam dodirom. Nedostaje mi da ti pričam šta ću sve da budem u životu. Nedostaje mi da budem heroj u tvojim očima. Nedostaje mi tvoja podrška i tvoje divljenje. Nedostaje mi da ponovo budem najjači u tvom pogledu. Nedostaje mi tvoj pogled kao moje najbolje ogledalo. Ali to sam ti već rekao, sećaš se?

    Nedostaje mi da spustim glavu na tvoje rame, a ti da ostaneš uzdržana, kao da ti ništa ne znači. Nedostaje mi da mi kažeš da moraš da ideš a ja da te zadržim, pa da ostaneš kod mene još puna četiri časa. Nedostaje mi tvoje otmeno odbijanje i način na koji mi to kažeš. Nedostaje mi i tvoje otmeno neverstvo. Nedostaje mi ono tvoje "nismo jedno za drugo", i ono moje "valjda se i ja nešto pitam". Nedostaje mi tvoja ljubomora, koju vešto skrivaš a posle se odaš, kroz smeh...

    Ako nekad čitaš ovo, znaj da neće niko da te štedi, niko, nikad. Život će te trošiti kao što troši sve i svakoga. Snovi u koje se sada kuneš mogu da te izdaju na prvoj krivini. Ljudi takođe. Ali ne odustaj, nikako ne odustaj. Zbog sebe, zbog mene, zbog nas, zbog života koji vredi odživeti do kraja. I obavezno se nadaj i voli, to je jedino što može da te održi...

    Nedostaje mi uzbuđenje pred naš susret i razočaranje što nikada nisam stigao sve da ti kažem. Nedostaje mi da budem uz tebe i kada nisi u pravu. Nedostaje mi da te branim kada te napadaju. Nedostaje mi da se razdereš na mene kada poludiš. Nedostaje mi da ti pričam poeziju, pardon, da je izmišljam i prepravljam, u trenutku, onako kako nama odgovara. Nedostaje mi da ti se žalim, na tebe, tebi, u trećem licu, pošto nemam kome drugom. Nedostaje mi tvoje smejanje, tvoja strast za životom, muzikom, ljudima. Nedostaje mi da mi kažeš da ti nedostajem a odavno mi to nisi rekla…

    Nedostaje mi tvoj neprestani smeh koji traje i kada se zaustavi. Nedostaje mi tvoja ležernost, tvoja otkačenost i ono tvoje čuveno - ma lako ćemo... Nedostaje mi tvoj zagrljaj, dodir, tvoja pravdanja, izvinjenja. Nedostaje mi da te čekam i ispraćam. Nedostaje mi da te ljubim, a ljubim te. Nedostaje mi da te sanjam, a sanjam te. Nedostaje mi da te volim, a volim te…

    Ako nekad čitaš ovo, okreni, pozovi, znaš, ma nema veze...

    Nedostaje mi tvoj život, tvoje nade, tvoja očekivanja, tvoji strahovi, tvoja nesigurnost. Nedostaju mi tvoja pitanja, tvoji saveti, tvoja mišljenja. Nedostaje mi sve što je tvoje. Nedostaje mi način na koji me posmatraš dok razgovaram sa tvojima. Nedostaje mi tvoj otac, tvoj brat, tvoja sestra, tvoja majka koju nikada nisam upoznao. Nedostaje mi tvoja soba. Onaj nered koji samo ti znaš da napraviš. Nedostaju mi tvoje čarape, koje uvek pomalo vise a ti ih navlačiš. Nedostaje mi tvoj stomak koji uvek prikrivaš. Nedostaje mi tvoja odeća, tvoje torbe, tvoje knjige. Nedostaje mi tvoj život i sve one stvari oko tebe koje ti ne primećuješ...

    Nedostaje mi tvoje pojašnjenje da smo samo prijatelji i da je zaljubljenost iluzija. Nedostaje mi moje pojašnjenje da te volim i da je sve osim toga iluzija. Nedostaju mi šifre koje samo mi razumemo, mesta kojima smo samo mi prolazili. Nedostaje mi da te vodim svuda i da te pokazujem svima kao najlepši deo mene. Nedostaje mi da te osvajam, svestan da si vredna tog osvajanja. Nedostaje mi način na koji me poseduješ, praviš se da me nemaš, a dobro znaš da me imaš više od svih. Nedostaje mi da me voliš...

    Nedostaje mi tvoja energija, tvoja ličnost, tvoja volja. Nedostaje mi tvoj šarm koji se ravna sa najboljim filmom. Nedostaje mi spajanje, lakoća, prisutnost, spontanost, spokojstvo koje osećam kada smo zajedno. Nedostaje mi ona žena u tebi. Nedostaje mi da mi se javiš prva, da me pozoveš, da se brineš o meni. Nedostaju mi tvoje poruke usred noći. Nedostaje mi da ti kažem da si možda najbolje što mi se u životu dogodilo. Nedostaje mi da ti kažem da te volim i da sam spreman sve za tebe da uradim. Kada kažem sve, mislim na sve...

    Nedostaje mi da budem bolji od svih, zbog tebe. Nedostaje mi da budem luđi od svih, zbog tebe. Nedostajem sam sebi onakav kakav sam sa tobom...

    Nedostaješ...

    Mada mislim da to već znaš…

  18. И кроз питања о календарима се види колико је Евхаристија изгубила од своје динамике, самочигледности и уверљивости. За нас Хришћане. Не по суштини својој већ по вери нашој. Евхаристија је та која даје савршенство свим Тајнама. И смисао постојања и живота. Евахристија је Тајинство које држи све законе и пророке. Кроз Евхаристију се све што Бог створи освећује. Да нема Ње све би Тајне биле само лепи, узвишени, чаробни али непричасни призори. Творевина се, са свим њеним својствима, у предложеним даровима узноси Духом преко Логоса Христа Оцу. А Отац Духом освећује Дарове и претвара у Тело и Крв Синовљеву, по свима и за све. Тиме се и време, историја, хронологија и календари освећују. Не освећује календар нас. Црква Духом освећује календар. И не чува нас календар но ми треба да чувамо себе од календра. Јер календар зависи од Цркве а не Црква од календара. Црква је и место и време спасења. Спасење које не зависи од календара. Но од синергије вере и благодати.
    Свет живи у доба једног Дана. Свет је у Дану у ком се служи последња Вечера. Сво време света је подређено служењу Вечере и служењу Вечери. Када би сви Хришћани пазили на себе чезнувши за Трпезом и Оним који даје и који се даје са Трпезе, не би гледали ни дане ни месеце ни године. Но би гледали да уђу у Евхаристију у свечаном оделу, колико се може. И било би нам најважније да се нађемо међ мудрим Девојкама. Онима што у рукама држаше уље, не календаре. Јер не знаше ни часа ни дана ни године када ће Женик Цар доћи. Али љубав, чежњу и дозивање сачуваше.

    • 1
      entry
    • 1
      comment
    • 944
      прегледâ

    Recent Entries

    Слушајући и посматрајући нашу свакодневну друштвену, политичку и моралну стварност, увек се сетим Светог владике Николаја и његове ,,Небеске литургије“. Док гледам државне представнике како се са десном руком на Библији заклињу на оданост народу и држави, црквене великодостојнике у скупим аутомобилима, брачне парове како уместо деце шетају кућне љубимце, старе родитеље избачене на улицу, у глави ми одзвањају оне речи ,,Нису Срби као што су били, на зло су се свако изменили...“

    Заиста смо се променили. Нема у нама ни мудрости Стефана Немање, ни Милутинове силе, ни величине цара Душана, ни врлина кнеза Лазара, а нема у нама ни просвећености Светога Саве ни трага савета патријарха Павла да будемо добри људи јер нас Бог гледа. Загосподарило је среброљубље, погордили смо се, постали развратни, отпали од вере и дошли до очајања. Протерали смо Бога и довели ђавола. Живимо у свету где је време новац, а Бог профит, у природи где влада један апсолутни закон, а то је закон за самоодржавањем чијом философијом људи правдају своју монстроузну жељу за богатством. У нама никаквог људског осећања, ни љубави, ни правде ни поноса ни пожртвовања ни пријатељства, осећамо само закон за самоодржавањем и самозадовољством. Ми све купујемо и продајемо и живот претварамо у мењачницу, правимо од свега трговину попут људи у храму Јерусалимском на које се Христос завитлао бичем. Ми смо људи двадесет првог века, имамо најбоља технолошка достигнућа, једним кликом миша можемо мењати свет, господаримо земљом, настојимо да управљамо и небом, децу рађамо када су им звезде налоњене, физички смо савршени, самосвесни, задовољни знањем и интелигенцијом. Владамо светом, а не можемо владати у својој кући, над својом децом, над собом. Знамо све, а не знамо ништа, имамо све а немамо ништа, правимо земаљске законе а погазили смо небеске, причамо о толеранцији а дижемо оружје, хоћемо демократију а кажњавамо људе због другачијег мишљења, тражимо љубав а дајемо мржњу, причамо о моралу а ширимо блуд, желимо правду а чинимо криво, величамо човека а распињемно Бога. Данас имамо младе који не поштују старије, богаташе којји су оставили милост, јаке који ломе нејаче, суседе и браћу који се на суд предају, свештенике који не верују нити живе по светињи, калуђере који не посте нити клече у молитвама, омладину која се поштењу и моралу смије, народ које не мари ни за недељу ни за празнике ни за цркву. Дижемо задужбине а немамо веру, цркве градимо да нас виде људи, да покажемо себе, градимо највеће светиње када нам је вера најтања, правимо цркве а Богу се не молимо. Причамо о Јеванђељу а не живимо по њему, српски домови не миришу на тамјан већ на брендиране освеживаче ваздуха, на српски образ је пала тама, издајемо и продајемо оно за шта се крв вековима проливала. Сви смо људи а мало ко човек, имамо човечији изглед а животињске нагоне, усавршили смо тело а изгубили душу. Како каже Свети Јован Златоусти ,, Како можеш знати да имаш људску душу када се риташ као магарац, злопамтиш као камила, једеш као медвед, грабљив си као вук, крадеш као лисица, лукав си као змија, бестидан као пас.“ Осуђујемо људе због њихових поступака, а сами доприносимо и стварамо зло у свету, осуђујемо Бога што нам не услиши молитве а не поштујемо Његове заповести и не верујемо да осуђујући друге осуђујемо себе. Некада смо ишли на запад да бисмо били просвећени, а данас запад нама долази са намером да упали светло у нашим тамницама. И пале га. Скоро да је западно и светско светло осветлило наше цркве, школе и домове. Хулимо на Бога, убијамо децу, предајемо се моди, заборављамо традицију, немамо више стида, погазили смо светињу, продали векове, своје светитеље увредили. Светосавски небески народ је дотакао дно. Обезвредили смо Десет Божијих заповести, направили пародију од Оченаша, Две највеће заповести свели на једну: љуби себе. Поставили смо свуда стражаре, чуваре и видео надзоре, само да очувамо наше имање и богатство, а душу оставили да је кидају ветрови овог света и ђаволи онога света. Осигурали смо станове, куће, аутомобиле чак и животе, душу смо пустили да живи и лута без Пута, Истине и Живота. Градимо бране - бојимо се поплава, чувамо семена – бојимо се суше, штедимо новац – бојимо се сиромаштва, не пружамо љубав – бојимо се да нећемо бити вољени, закључавамо врата и прозоре – бојимо се лопова...данас се свега бојимо осим Бога. Заборавили смо да то све од Њега долази. Одбацили смо Бога а ограничили се на човека, Бога прогласили мртвим а човека ставили у средиште, поуздали смо се у човека који је слаб, варљив, колебљив, пролазан и пропадљив. Руше се велелепне светске грађевине, топи се ледени океан, у пустињи падају снегови, пропадају куће, мора пресушују, помрачује се Сунце, харају болести...страдамо и телесно и духовно, а човек не може наћи никакво логично и научно објашњење, само стоји и гледа пропаст човечанства. Питамо компјутере, тражимо решења, копамо земљу, летимо на небо, молимо пријатеље, а не сећамо се Бога ни свога греха. Све тумачимо климатским променама, феноменима, чудима природе, заборављајући да је сва наша несрећа последица нашег греха и пада. Најзад, у очајању дижемо руку на родитеље, на децу, на кумове, на пријатеље, на себе, на Бога. Наши светитељи плачу због нас, они скрушено клече пред Богом, не могу Га погледати, стиде се због нас. Свети Сава се данас стиди пред Богом због греха свога народа. Он се стиди, а ми се не стидимо.

    Док родитељи злостављају децу, деца родитеље терају од куће, браћа и кумови једни за друге не хају, свештеници праве у цркви трговину, царује безакоње, множимо грехове, губимо врлине, на гробу плаче слика/икона нашег доброг старца и духовног оца Тадеја. Чини ми се да ми и даље спавамо, тонемо у безнађе, не хајемо за његове сузе нити за Светога Саву који на кољенима клечи и вапи ,,Доста, Боже, поштеди остатак...“

×