Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Blogs

 

САБЛАЗАН СЕ ШИРИ СРБИЈОМ!!! ЕВО ШТА ДА РАДИТЕ!!!!

Још једна жртва саблазни данас је преминула у селу Велики Црљени код Лазаревца, када је на интернету прочитала вест како је бивши хипик и наркоман постао православни свештеник,  а при том је и црнац. Вирус саблазни ове године се много раније појавио, будући да Петровски пост пада већ почетком јуна. Због великог труда и потенцираног благочешћа који многи узмају на себе, саблазан је јача него икада. Само на територији Србије, ове сезоне, регистровано је чак 126.371 случај саблажњавања, од којих је осам завршено смртним исходом. Кад су шириоци заразе у питању, то је махом реч о садашњим и некадашњим ученицима богословије, студентима теологије, вероучитељима, попадијама, црквењацима, монасима, епископима, али апсолутни рекордери у изазивању саблазни свакако су свештеници. Само  фотографија пијаног свештеника који спава поред мртвачког ковчега у тракторској приколици изазвало је саблазан хиљадама људи, од којих су неке завршиле на интензивној нези. Иронија је била што свештеник уопште није био пијан, већ се није добро осећао, будући да је био астматичар и није понео пумпицу. Опасан вирус саблазни напада људски организам када се он најмање нада. Ево како да препознате симптоме: 1) Осећате узнемиреност након одређених сазнања везаних за цркву, Бога, свештеника који једе сланину на велики петак, итд. 2) Доводите у сумњу Ваше ставове и веру. 3) Шокирате се начисто и сматрате да је повређена Ваша верзија истине. 4) Будући да не можете да помирите стварност и Вашу верзију стварности; или не можете да поднесете  истину у сукобу са Вашом идеализованим виђењем свега, паднете у стање нелагоде, стрепње, егзистенцијалне кризе. Лекари наводе да је најбољи начин да се излечи од саблазни  прихватање да Ваша вера и ставови не зависе од понашања или ставова свештеника из суседног села. Други, фаталнији исход  је да се саблазните скроз наскроз и пљујете све оне који мисле и говоре другачије,  говорећи да су новотарци, ватиканци, итд.  Напослетку, превелики шок и саблазан могу изазвати висок притисак и срчани удар, те особа умре због фотографије на којој је ауди А8 неког епископа. Шта је потребно учинити да би се избегла саблазан? 1) Прво и основно, уколико у себи имате склоност ка ситничарењу, не постоји начин да се заштитите од саблазни. Могу Вас саблазнити и сукње у цркви које су два прста од стопала. Тако да је саблазан немогуће избећи. 2) Да би се избегла саблазан, не похађајте сајт Поуке, ни профил Животија Утешановића. То је легло саблазни, и извор несланих шала и сатире. Како се лечи саблазан? 1) Прихватите чињеницу да људи нису савршени и никада неће бити (по Вашим стандардима). 2) Помирите се са тим да Бог дела мимо људских правила и очекивања, Он је изнад канона и буквалног тумачења Библије. 3) Схватите да се свет, Црква, људи неће прилагодити Вашим идејама шта би они требало да буду.
4) Признате себи да нисте савршени и да су други ту да бисмо их волели, а не да бисмо их смештали у наше смешне калупе онога што би требао да буде човек достојан љубави. 5) Похађајте што чешће Поуке, јер кад сте дуго у контакту са вирусом, постанете имуни на њега.  

Stavra 1989

Stavra 1989

 

Ozbiljno posrtanje uvaženog akademika o Hrišćanstvu i Islamu

Veoma ugledni profesor, akademik i javna ličnost, izvoleo je nedavno na jednom predavanju reći nekoliko veoma problematičnih stavova iz ugla elementarnih Pravoslavnih postulata što me je ne malo iznenadilo. Tog čoveka veoma poštujem (zaista je mnogo učinio u svom pozivu) no u ovim stavovima pomešao je pojmove koji su kroz javna predavanja nedopustivi. (Ispred svega, želim da napomenem da ničija imena ne volim da navodim jer raspravljam kroz tekst sa idejom i sa stavom čoveka ..a ne sa samim čovekom, pa ko se prepozna prepozna se ...ali nije nužno! U svakom slučaju sve što pišem je proverljivo i dokazivo. Snimak na koji je ova reakcija nalazi se na youtubu)  Ovaj čovek je, zbog možda malo preterane dobrote, izmešao pojmove sa najblaže rečeno razrokim argumentacijama. Već u samom početku pojavljuje se ozbiljna nedorečenost koja zbunjuje um. Naime, profesor u svom doživljaju Islama kaže: "Bog nas neprestano opominje! Opominje NAS naravno i preko Islama; ne može drugo biti islam nego opomena Božija!?"  Dakle - negativna konotacija; koga to "NAS" Bog opominje? Verovatno Crkvu?! prim.a. Ne razumem profesore; kako je to Islam "opomena Božija" (dakle nešto negativno) a u isto vreme u nastavku kažete: "Paz'te, to je sveta knjiga (Kuran) i Muhamed je čovek kog je Bog poslao"! (Po svoj prilici sledi da je Islam delo Božije? prim.a.) Sve se to dešava na predavanju pred mnoštvom publike u prisustvu eminentnih javnih radnika... ali muk!? Niko ni da se nakašlje! Možda sam vrlo neuk ali meni mozak ovu priču razvija ovako: Muhameda šalje Hristov Otac (jer On je jedini Bog ako ćemo po Pravoslavlju .. ili možda postoje drugačija mišljenja?), a pošto Spasitelj reče: "Ko vide mene vide Oca" onda sledi da Otac, Sin i Duh Sveti "šalju Muhameda" jer su Sveta Trojica Bog na kog se poziva ovaj profesor!? Ispada da Hristov Otac šalje Muhameda dok u isto vreme Islam, sa arijanstvom u temeljima, odriče Božanstvo Hristovo!?  Slutim motiv zbog kojeg profesor govori ovo što govori i o toj slutnji ću nešto reći malo kasnije. Nekako bih podneo sve staloženo da akademik, sa nekih nedohvatljivih visina autoriteta, nije počeo rečenicu sa: "Nemojte da slušam od nekih naših poluprosvećenih pravoslavaca da Muhameda nije poslao Bog i da Kuran nije sveta knjiga" - prim.a.)! Ledeno hladni autoritarni i ničim utemeljeni izliv ličnih viđenja kojima se niko ne sme suprotstaviti jer rizikuje da bude "poluprosvećeni" imbecil u najmanju ruku. I zaista, niko od prisutnih na tom predavanju ništa da primeti, da se bar promeškolji!? Ko omađijani.  E pa izvinite profesore; rizikovaću da budem poluprosvećen i izneću Vam par primedbi! Najpre, na koje hrišćanske izvore se pozivate kada kažete da je Muhameda poslao Bog pa je samim tim i Kuran "sveta knjiga"? Koga od svetih otaca pozivate za svedoka u ovom stavu?! Ako nema takvog, a nema ga, odakle Vam hrabrost da počnete rečenicu sa: "Nemojte da slušam da Muhameda nije poslao Bog"?   Na prvom i najvažnijem mestu bitno je setiti se da Apostoli bacaju anatemu na svakog ko ne veruje Hrista kao Bogočoveka! Možda Apostoli ne znaju nešto što vi znate ili obratno ...možda vi bolje od tih nepismenih ribara poznajete svet Duha? (1. Korinćanima 22. "Ако неко не љуби Господа Исуса Христа, нека је анатема. Маран ата")  Da nije Crkva nešto promenila u međuvremenu a da je meni promaklo? Pri tom nisam rigidan niti zilotski nastrojen da ne razumevam potrebu da se mir gradi sa svima ..da nema alternativu, etc. etc. ali mir u nekim osnovnim istinama kojih nema deset no jedna jedina. Ne može biti mira (najpre u sebi) bez Hrista! Ne postoje druga "vrata u tor" u carstvo Života bez Hrista. Nisam nikome zlurad; NAOPAKO ...pa molimo se na Liturgiji Bogu za ceo svet jer samo On može isceliti zablude u ljudima ...ali ako to ljudi neće On neće vršiti prisilu! Niko od nas ne želi, negde u dubini duše, zlo nikome ..ali granice u kojima se krećemo jasne su i nisu nepoznate. Pokušava čestiti profesor (kako sam gore već spomenuo da slutim motive) u svom nespornom pacifizmu i čovekoljublju da nađe odgovor mimo Hrista; da svoje lične dileme o ljudskom rodu i konačnom ishodu istorije nekako smesti u razum, da opravda svakoga ...i to je lep gest ali našto onda Crkva i Hristos?! Na neki način on pokušava da izmiri (mimo Hrista) ljude različitih vera i da malo podiđe nehrišćanskom mentalitetu, da ga bez Hrista kultiviše samo na ljudskom sentimentalizmu (što je ozbiljan sinkretizam) ali nas to neće daleko odvesti; bez Hrista to nije moguće ...a činimo i štetu početnicima u veri stavljajući Hrista u istu ravan sa ne znam kakvim drugim čovekom! Ozbiljan apsurd jer Bogočovek Isus (spomenut u Kuranu kao Isa) nije uporediv ni sa kim. Sveti oci o tome viču na sva usta. No, gle, ipak postoji neko ko može da pomiri Muslimane i Hrišćane i u spoljašnjim ali bo'me i u unutrašnjim duhovnim okvirima od kojih u principu sve i počinje. I Hrišćanstvu i Islamu zajednički je prorok, ako već spominjemo Kuran, upravo spomenuti Isa (Isus) i majka mu Mirjam koji se tamo spominju u lepom svetlu! Taj Prorok nam je zajednički ako već tražimo oko koje ličnosti da se mirimo ..jer je taj prorok jedini izvor mira u svojoj neobičnoj ličnosti! Ne neki drugi; samo taj kroz večnost! Ne može se Hristos izjednačavati sa nekom drugom osobom ...ali zato možemo Njega, poštovanog od obe vere, uzeti kao zajednički imenitelj, najmanji zajednički sadržalac ...i Njime da se približavamo jedni drugima! S tim u vezi mene užasno zbunjuje mržnja jednog dela Muslimana na hrišćane a najdivnijim i nežnim rečima i jedni i drugi VELIČAMO ISTOG PROROKA I NJEGOVU MAJKU!? U čemu je štos? Zašto mrze sledbenike sopstvenog proroka? Svehvalni Isa je faktor mira i hronoliški je stariji više vekova od nekih drugih "proroka" pa je smisleno verovati da je On temelj kasnijih vrednosti ljudske vrste. Hajde da malo, kroz razne panele i okrugle stolove, analiziramo tu zanimljivu osobu!? Najzad, svi smo svedoci da taj Prorok Isa pomaže mnogim Muslimanima, u manastirima Ostrog, Crna Reka i nebrojenim drugim, koji dođu da Ga mole. Da! Vraćaju se kući isceljeni, zdravi i smireni (lično sam svedok tome u Crnoj Reci kod Tutina) jer je Isa izvor prosvećenosti a ne ne znam kakva škola ili čovek koji samog sebe proglasi za proroka a nikakvo iscelenje nikada nikome nije dao!? Iako malo poznajem Kuran (skoro nimalo) ipak sa onoliko koliko razumevam Isa je mojoj svesti daleko bliskiji od Muhameda ..kojem (Muhamedu) svaka čast što je živeo sam u pustinji, za to je potrebna velika hrabrost, ali Isa (koji je isto tako postio u pustinji) je lečio bolesne, izgonio đavole iz ljudi, vaskrsavao mrtve, slepcima vraćao vid, družio se sa decom jer je i sam detinje nezlobiv! Ako poredim dela ova dva Proroka iz Kurana na "Isinom" tasu nema čega nema od dobra koje je učinio, dok na Muhamedovom tasu ima samo obilje fraza, lepih i primamljivih za uši! Isa je manje mario za prazne priče i mistične zanose jer su mu ljudi bili na prvom mestu! On je svoje proročke moći koristio da zdravstveno pomogne svima koji bi ga molili za pomoć. Zar taj pristup nije i danas nasušna potreba mnogoj svetskoj sirotinji, pa i onoj u Siriji, Iranu, Iraku, Afganistanu, Srbiji, Bosni, Americi ili Francuskoj?! Potreba je naravno ali ovaj Božiji svet je ustrojen tako da ako nešto hoćeš od Boga onda moraš preko proroka i da Ga zamoliš; ali ne preko svakog proroka (i danas se mnogi tako samozvano smatraju) već preko onog preko koga je Bog već osvedočeno pomagao milijardama ljudi ..a to su Isa i majka njegova. Iscelenja bolesnih, što nije svojstvo običnog čoveka, su jasan dokaz i putokaz ko je prorok Božiji! Isceljeni Muslimani pod Ostrogom to najbolje znaju, njima je sada ta šira slika mnogo jasnija tako da i oni o tome mogu da budu svedoci! Moji stavovi nisu svađalački; ne želim nikoga da povredim ali ne želim da poredim Isusa ni sa kim zato ga iz pravoslavne liturgijske perpektive neću ni spominjati! Voleo bih da tema budu dva Muslimanska proroka: Muhamed i Isa .. poštovana od dve trećine planete. Da sagledamo ovog drugog (nepravedno marginalizovanog u islamskom svetu) kroz značajno uvećanu prizmu jer upravo njega poštuju Hrišćani! Gle čuda, pa to je istina! Ne mogu Muslimani valjda biti protiv svog proroka! Na kraju, duboko verujem da je čestiti profesor pokušao splet uslovnih rečenica. Verujem da je pokušao da kaže da su, USLOVNO REČENO, na neki način hrišćani temelj Islama jer poštuju istog proroka Isu ...koji po svojoj prirodi nije samo čovek već Bog toliko svemoćan da nema nikakav problem da stvori beskrajni Kosmos, da stvori mravu oči a moćan i da se, zbog ljubavi prema ljudima, rodi u ljudskom telu! Ako je već stvorio svemir, za Njega onda nije neki izazov da se rodi kao čovek!? Zbog te osobine da nije samo čovek već Bogočovek i može da čini tvoračka čuda i iscelenja; da od grbavog, kljakavog i slepog preobrazi u zdravo! Hrišćanima je zato važan čovek jer preko čoveka dolaze do Boga. Bog se sakrio u čoveka i čeka, kao dete kad igra žmurke, da Ga ljudi traže i da ga nađu! Da, upravo to; Bog je neshvatljivo dobar i nežan! Ne želi zla nikome! On se ne ljuti odmah ako Ga neko ne veruje ili ne nalazi! Kako može biti surov Onaj koji je stvorio malo mače, kuče ili dete?! Pa gledajte ljudi malo mače i razmišljajte o dobroti Božijoj! S toga istinski hrišćani ne mare za mistične zanose već za ljude jer je i Bogu važan svaki čovek! Ne bi nas valjda stvarao da bi se nad nama iživljavao!? Da li je svakog od nas stvorio da bi nas neko od ljudi zaklao u njegovo ime?! Zar Tvorcu koji može između prstiju da zdrobi svemir trebaju ljudi pomoćnici da se ponašaju nasilno u Njegovo ime? Nekome ko je stvorio vreme, beskraj i kosmos nije nikakav problem da sam izađe na kraj sa svojim neprijateljima i za to mu ne trebaju ni pomoćnici ni izvršitelji!? Njemu trebaju saradnici za ljubav i iscelenje bolesnih jer Bog voli ljude; sve ljude! Dovoljno je videti ponašanje Ise i sve shvatiti iz toga.

Blaža Željko

Blaža Željko

 

Par reči o aktuelnim "kletvama" zilotske pseudo duhovnosti i rastuće pretnje raskola po mnogim šavovima

Pratio sam ovih dana u štampi i na facebooku dešavanja; naročito veliku ožučenost zilotski nastrojenih krugova protiv nekih Vladika (Irineja, Ignjatija ili Porfirija) pa ne mogu da o ovom problemu ne prozborim reč-dve u nameri da se pokuša shvatiti i druga strana - nevažno koja (?) !? Svakako su raskoli, ne samo sa pseudo jerarhijom već i na mnogim drugim unutrašnjim platformama, ozbiljno ugrizili Crkvu i prete da je rastrgnu. O ljudima, raji, rulji, koji u Crkvu gledaju kao na spasonosni svetionik da ne govorim. Trenutno bih se zadržao samo na "zilotizmu" za kog niko drugi ne valja, samo oni ispravno poste, daju desetak od prinosa, mole se povazdan.. "Nema grđe bolesti od gluposti" ...dijagnostikuje Njegoš svaki afekt! Potezanje kletvi je odraz slabosti i nemoćne nesposobnosti da se vidi dublji kontekst onoga oko čega se vode rasprave! Nešto kao amovi! No, svako zlo i jeste poteklo baš od ove bolesti koju Njegoš osvetljava! Glupost! Prividno benigna stvar a u stvari izvor svake nevolje, nepravde i sledstveno tome nemira i ozbiljnijih sukoba. Uostalom, svi ratovi iz istorije ljudskog roda počivaju na nacionalnim ostrašćenostima i ksenofobiji, na bestidnoj pohlepi i alavosti ka tuđem; na obilju drugih sociopatskih projava ...slavoljublja, srebroljublja, vlastoljublja. No nijedna nije tako, po društvo, opasna kao spaljena inteligencija, površan i smežurani razum; a smežuran je jer ga ubija sujeta, gordost, prostakluk, nadmeno i visoko mišljenje o sebi! To čoveka čini imbecilom; a kad shvati da je glupan ...onda ga ta sramota boli, razdražuje, razgnevljuje. Znam to iz prve ruke; kako bih uostalom i znao da od jutra do mraka ne prolazim kroz svoje bolesti neprestano glumeći da sam normalan?! Uostalom šta je onog mučenika iz Jevanđelja ispunjavalo dok je živeo u grobovima? Svako bezumlje, besovi, odvratna stanja koja su ga činila psihopatom; a kada ga je Gospod iscelio, kada je izagnao iz njega to zlo, sedeo je kraj Hristovih nogu: "Obučen i pametan". Obučen, ne samo u haljine kojim su ga ogrnuli, već i u duhovnom smislu u ono svečano odelo za "Jagnjetovu svadbu" i pametan upravo onako kako je Bog i sazdao čoveka. Otupaveo čovek više ne ume da se ponaša; ne ume da sluša - koordinantni sistem mu je poremećen i on u svemu vidi uvredu; u svemu vidi povredu svog dostojanstva ... kojeg u stvari nema nigde jer dostojanstvo dolazi "Odozgo" a ne iz mašte i sopstvenih želja. Sa takvim čovekom nema rasprave i razgovora; naprosto izvan svoje ljušture se ne snalazi ..a "izvan" je neki nepoznat "strašan" svet ..i on se brže-bolje vraća u svoj model mišljenja braneći ga po svaku cenu. Što je najgore dešava se (ne retko kroz istoriju) da se baš takve osobe nađu ispod strašne Božije sile ili Energije - ispod Vlasti, a onda kroz nju svoju bolest reflektuju na podčinjenu raju. Tek tada počinju da se spoznaju duboke nutrine "vladara" jer Vlast kao sila Božija (Anđeo Božiji; jedan od činova duhovnih bića) koja sve osvetljava, prolazi kroz vladara i njegove osobine sliva u podčinjeni svet. Tako taj svet većinom poprima obličje (ili ograničenja) vladara - počne da liči na njega. Sa druge strane elementarno normalan čovek, po dubokoj tajni Božije slike u sebi, premda se možda ne slaže sa vladarom ali oseti da je revolucija u suštini greh jer se buntom ne ustaje protiv vladara već protiv Boga kao izvora Vlasti. Uostalom i sam Spasitelj, rođen od žene Jevrejke, stajao je ispred okupatora Pilata i rekao mu: "Ne bi ti imao Vlasti nada mnom da ti nije dana odozgo". Vrzino kolo iz kog bez Crkve nema izlaza. I sam Apostol kaže: "Nema vlasti da nije od Boga"! I još jednom (da se vratim temi): "Nema grđe bolesti od gluposti"! Srećom, Boga nečije mizerne i afektivne kletve ne obavezuju ni na šta! Duh Božiji diše gde to On hoće a ne gde bi mi želeli. On je došao da spasi svet, ne da ga uništi. Ovima koji kunu to baš i nije kristalno jasno! Nikako im se ne uklapa da su "blaženi oni koji mir grade jer će se sinovima Božijim nazvati" ...!? To im se nekako ne uklapa u credo. Ali, sa druge strane, ne smemo prevideti da nije baš sve tako crno-belo i pored neosporne potrebe za stalnim dijalogom! Dijalog je neophodan; rane se moraju isceljivati, i ove iz nedavnih ratova i crkvene od pre mnogo vremena, ali neka ograničenja postoje i ne možemo se praviti da ih nema. Apostoli su ih ustanovili u svojim "pravilima" naročito glava 71. Naime, ne sme se uzimati molitveno učešće sa nepravoslavnima! Ne može postojati zajednička molitva! Rasprave o najsitnijim česticama teoloških problema - DA! Naravno - neophodno je! Isti Gospod je sve stvorio i za sve dao svoj život! Druženje - DA! Prijateljstvo i mir - DA! Podrška vladama drugih država - DA! Zajednička molitva - NE! Mogu, a to je čak neophodno u izmešanom svetu, biti prisutan u svemu iz počasti prema Hristovom liku u čoveku! Mogu prisustvovati muslimanskom, jevrejskom ili protestantskom venčanju, sahrani, nekoj proslavi ..ali kao građanin, sa rukom na grudima i blagim naklonom! Ali da oblačim odežde i/ili zajednički proiznosim molitve - to ne smem! I pored izrazite lične podrške naporima da se mir gradi sa svima, ipak pred ovim problemom ne mogu da žmurim ili da ga bar ne spomenem. Nije makar ko postavio ta ograničenja već stubovi Crkve ...Apostoli. Pa tako mogu da stojim u sinagogi iz poštovanja prema domaćinu i da ispoštujem (ponavljam - kao građanin) njegov obred ...ali ne mogu da se molim tada! Ni glasno ni u sebi! Pogotovo ne da to činim sa sve mitrom na glavi i epitrahiljom na sebi! To su granične vrednosti! Poslednji bedem pred sinkretizmom (koji je suština globalizacije "po čoveku")! Najzad, na kraju će postojati dve golobalizacije - jedna u Hristu ...i jedna bez Hrista! Da, Carstvo Božije biće upravo ta globalizacija u Hristu! Antihrist će raditi upravo na onoj drugoj - gde nema Hrista. U ljudskoj prirodi (od istih smo praroditelja) podsvesno i nagonski nekako sve ka tome naginje i to je postalo sve uočljivije! I u jednoj i u drugoj globalizaciji biće izmešani narodi i ljudi; ne samo Srbi, ne samo Hrvati, ne samo Laponci - ljudi iz svih epoha! Jedna je globalizacija "po čoveku i svemu ljudskom" a druga po "Bogočoveku" kada On bude došao po svoje! Ostaće u Istini ova po Jegnjetu, nemojte da o tome raspravljamo; ova druga globalizacija po čoveku neće opstati, o tome Jevanđelje svedoči! Setimo se šta Gospod kaže svom učeniku kada je ovaj projavio sentimentalnu slabost: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je LJUDSKO"! Gospod nam ovde kaže da je sve u čoveku, a bez Hrista, bolesno! Svaka emocija, svako ushićenje, svaka čestica misli otrovna je ...jer je grehom i smrću obuhvaćena. I onda sve to Gospod zabetonira rečima: "Bez mene ne možete ništa činiti!" Prema tome, nema tog izgovora koji može opravdati da se ne gradi mir sa svima jer je to Bogu ugodno i On je to u gore spomenutom "blaženstvu" rekao; ali su Njegovi učenici postavili jasne granice dokle to može da ide! Dakle, rigidnost ne vodi nigde niti je zdrava; dijalog mora trajati neprestano; prijateljstva stvarati posvuda, miriti se i praštati ..ali i stalno stražariti nad sobom jer je ipak na kocki večnost sa Hristom ili bez Njega. Ne možemo u toj borbi duhova ostati sasvim neuprljani i bez rana ...ali to i jeste uloga "soli" (vi ste so svetu) da uđe u hranu i učini je slanom. U protivnom, ako se so uklanja i beži od izazova ...može da obljutavi - to je ono o čemu bi i ovi rigidni, kojima je kamenovanje kao "dobar dan", morali malo da porazmisle! Najzad, uočava se nekontrolisana i neskrivena mržnja kod ove zilotske svesti na Zapad i sve što je zapadno - pri tom im nije strano da umesto zaprege voze passata koji je plod zapadnog tehničkog duha; da kuckaju po lap topovima ili tabletima istig tog zapadnog tehničkog duha...kao da bilo kakvo stvaralaštvo može biti od đavola? Kao da Hristos nije izvor svega dobrog kroz nadahnuća i kao da nije i za njih prolio Krv?! Kad pogledate još jednom samu našu grehovnu prirodu i one spomenute Spasiteljeve reči: "Bez mene ne možete ništa činiti" - zar ovde spomenutima nije jasno da sve što je u istoriji dobro, i sa Istoka i sa Zapada i sa Arktika ili Antarktika ...po ovim Njegovim rečima: nije od čoveka! Sve što je civilizacijski dobro je od kvasca Hrista! Čovek je bez Njega samo smrtna pojava ispunjena zlobom; Njegovim pak nadahnućima i civilizacijski i tehnološki i u svakom drugom ljudskom pogledu, koje uključuje empatiju ljudski rod je uzrastao iz nivoa u sve viši nivo svesti i duha. Sasvim je druga strana priče što, po prirodi grabežljivo i nezahvalno, ljudsko biće sve što dotakne - zloupotrebi. Pnevmatologija!! Nadahnuće! Ljudi širom sveta nisu zaboravljeni od Boga; nije On ničije vlasništvo da se može svojatati! Darovi (talenti) koje je poklonio pojedincima (Nemcima, Rusima, Francuzima, Peruancima...) i koje Gospod Duh Sveti podstakne nadahnućem jesu ono što je dobro u svetu! Zašto bi mi to prezirali i gadili se Božije tvorevine!? Greh je to moja gospodo oziloćena! Ne postoji ništa što je dobro a da je od ljudi - sve je od sveprisutnog Hristovog Krsta i vere u Njega, pa neka je ona kao zrno gorušice! Da bi se malo smirili i razumeli lepote nadahnuća, da malo banalizujem stvar, slušajte malo Bahov "Air" ... ovi i suprotnog tabora Rahmanjinov "vocalise"! Negde u sredini videćete da je to od istog nadahnuća! Ništa po sebi nije greh i čisti ni u čemu ne vide zlo; sve im je čisto. Ako znamo da nam je u Crkvi punoća apostolskog predanja i da je to ogromna odgovornost u smislu soli ...čime će se onda svet osoliti - pita nas Gospod? Mislite da tako kukavički zatvoreni u sebe nismo bljutavi? Hoćemo da sačuvamo živote svoje ..bez da ponesemo i koju ranu na duši u duhovnim interakcijama sa svetom?! Svakako su dakle neophodni razgovori sa zalutalim bratom; ...i svaka druga vrsta snishođenja - osim jedne jedine! Ne možemo se zajedno moliti! Šlus ...tačka ...kraj! Nema kompromisa, nema sredine u ovom poslednjem bedemu pravoslavlja! PARADOKSALNO u svemu je baš to što Gospod nije došao da donese "mir nego mač" koji razdeljuje vrednosne sisteme! Sve možemo, na sve smo pozvani; svaka vrsta snishođenja i interakcije; praštanje, neosuđivanje ...osim te jedne jedine stavke - nema oficijelne zajedničke molitve mimo apostolskih i svetootačkih obrednih i dogmatskih pravila! Bahov "AIR" protiv raspaljenog gneva https://youtu.be/rrVDATvUitA Rahmanjinov "Vocalise" umesto bensedina https://youtu.be/SVyza9jzw18

Blaža Željko

Blaža Željko

 

Jezivi paradoks opšteg - nacionalnog spasavanja ili individualinog na suprot tome

Pročitao sam jutros (26. mart - vreme uskršnjeg posta) članak jednog Crkvenog profila u kom se naravno veliča ispravnost držanja za Crkvu kao sigurnih vrata spasenja, što je svakako istinito jer o tome govore sveti oci:   Uostalom evo citata iz tog članka a reči pripadaju Svetom Nektariju Eginskom:   "Истинска је срећа наћи се у Цркви, а не на касним ноћним гозбама, на пијанкама или на оним озлоглашеним местима. (?) Зар ти људи не виде да се истинска срећа налази у блистању творевине, у задивљујућој лепоти природе, коју нам је подарио Велики Доброчинитељ? Срећа се лако може пронаћи у праскозорју, у јутарњој шетњи, у певању птица, у лепоти цвета, у чистом срцу, у похвали Господу и у Светој Литургији. (Св. Нектарије Егински)"   Istovremeno, skoro bez izuzetka, svi Crkveni sajtovi se bacaju drvljem i kamenjem na noćne izlaske, kafanski život i tome slično! Komentari su puni užasavanja na "ozloglašena mesta", puni aminovanja, prepodobnosti!? Nešto se u meni borilo u celoj toj priči; nešto nelogično mi rovari po duši i nisam mogao odmah da to verbalizujem! Čekao sam da mi se tema uokviri u svesti, da dobije obrise - i sada, spreman, moram da pokrenem par pitanja!   Naime - koji princip nam je važan? Hrišćanski u kom ćemo da gledamo samo sebe i svoje spasenje (i par bližnjih oko sebe za koje smo odgovorni) ili isto tako hrišćanski u kom ćemo ući među "bludnike i bludnice" i bez mnogo reči, delima, pokušati da utičemo na okolinu makar nas taj život ozbiljno izranjavao?! Prečesto se gađamo kamenjem na odnos "Bog - pojedinac" kao na nešto zapadno; pogrešno, nepravoslavno (što bi trebalo da je u startu neprijateljsko) na suprot čega stoji "sveto zajedničarenje" ali onda kada shvatimo, da smo u ishodištu po filosofiji mi u Crkvi sami takvi jer se sablažnjavamo o ljude, preziremo njihove živote;... kada shvatimo da većina "srpskog" življa ne mari ni za svete oce ni za njihovu nauku ...onda odjednom opažamo da se problem spasavanja sopstvene ličnosti svodi na mikro plan, na samog sebe i Gospoda; ili jedva neku skromnu interakciju (kao ključ zajedničarenja) unutar male zajednice koja se često svodi na dva - tri člana pa do par desetina vernih u Hramu! Neko malo stado?! Posle Liturgije kući u sigurnost doma ...zatvorenu monadu!
Donedavni iguman Crne Reke, Jovan Jelenkov, mi je pre petnaestak godina rekao da je prilično zapuštan duhovni život kod Srba i da nam valja spasavati se "samo individualno kako znamo i umemo"! Nisam ja to izmislio; eno pitajte njega! Na to "individualno" Gospod poziva i onog "bogatog mladića" iz Jevanđelja koji Ga pita za sebe: "Učitelju, šta da činim da se spasem"?: "Razdaj sve i 'ajde za mnom" - konačno mu odgovara Gospod i time prilično svodi duhovni život na odnos Njega i pojedinca!   Dakle, šta hoću da kažem; na koju nedoslednost da ukažem!? Pod jedan, nema Crkvenih lica ili političara koji se ne pozivaju na "srpski narod" kao na nedodirljivi model svetosti kolektiviteta u ravni "tabua" i o čemu se ne raspravlja (naravno ovo je opšte mesto kod svih ljudi sa Balkana i nema veze o kojoj naciji govorim, ali ovde sam rođen pa mi je to trenutno jedino merilo) i to pozivaju se kao da je to opipljiv okvir ili jasno definisan ličnosni arhetip - a onda odjednom naiđem na gornji tekst od Nektarija Eginskog koji se "usudio" da razdvaja ljude (uopšte nije bitno kog naroda jer problem je sveopšti) na one koji ispravno Crkvom tragaju za Hristom i one druge, bedne i jadne, koje baš briga za sve to ..a kojih je daleko i upadljivo mnogo više?! Prema tome gospodo draga - odredite se precizno sami u sebi u svemu ovome; o čemu mislite u stvari kada kažete "srpski narod"?! Da li se misli na krvnu grupu ili genetski kod - koji su nepostojeće kategorije jer su svi ljudi od istih praroditelja?! Da l' se tu ubrajaju svi Srbi, pa i ovi većinski - kafanski, kojima je do crkvenosti ko do lanskog snega ili samo oni kojima je "Crkva majka" zato što Boga priznaju "za Oca"?! Nema mešanja baba i žaba zato što: "Ko voli više, majku, oca, dete, nego mene ..."! Jasno se odredite u sebi o čemu se radi!? Smem li izjednačavati te vrednosti u glavi?!
Muka mi je više od guranja pod tepih raznih oprečnih pojmova pod izgovorom nekakvog istorijskog imena ili bilo kakve patetike! Kada se stvari nazovu pravim imenom život dobije druge tokove; kada se duša ispovedno otvori Istina je pohodi!   Noćni život, ne samo u Beogradu već u svim većim gradovima, bogat je upravo svim onim što je nabrojao Nektarije Eginski! I šta sad? Naučite me; prevedite mi ovu dilemu; titlujte mi jer sam glup! Jesu li ti koji se opijaju, terevenče u postu, jedu jagnje ispod sača, vesele se i pevaju Srbi ili su otpad od gornjih reči Svetog Nektarija?! Vi ste se "bezbedno sakrili" po klupama Crkava, čekate Hrista, umno zborite i aplaudirate ...a od ovih ljudi ste okrenuli glavu premda ste sve strpali u isti nacionalni korpus!? S kojim onda pravom govorite o "srpskom narodu" kad se gadite upravo većinskog dela sopstvenog naroda i zgražavate se kao od gubavaca!? Lično sam doživeo da par ljudi iz Crkve od mene beže kao da imam lepru (u duhu verovatno je i imam) zato što sviram u kafani! Nisam im naravno zamerio ali sam razočaran u njihove poglede na život! No gde ste vi gospodo u kafani pa da ćutke i bez mnogo priče uzmete posan pasulj i ništa ne komentarišete! Nije li taj gest zagonetka za posmatrače koji upravo glođu neko rebarce?! Nije li ta zagonetka crv koji će narasti možda, ako da Bog, i na kraju početi da rovari po srcu ako je u nekome srca još ostalo?! Gde ste da naručite neku lepu laganu pesmu ...a ne odvratne "cajke" i slične i da kažete da to ne priliči u ovom velikoposnom periodu!? GDE STE??? Gde ste da nekim malim ličnim primerom, na atomskom nivou, animirate u nekome model neke pristojnosti koji će vremenom uz Božiju pomoć dati ploda? Da makar ljubaznim osmehom usred mrsne hrane, a uz vaš posni pasulj, slomite uz pomoć Hrista nečiju nadmenost, nečiju narastajuću razuzdanost i alavost!?! Tako mali detalj... a tako veliki! Pa vi ste "so svetu" narode! Kako "jelo za Gospoda" da uopšte bude slano ako so ne uđe u njega! Ne shvatam! A pri tom to jelo ne sme biti ni bljutavo ni preslano!? A ne; ...vama je to gospodo nevažno ...to su "bludnici i grešnici"! To je svinjac u koji kad uđeš doživljavaš povrede duše i duha; i kad iz njega izađeš, "smrdiš na svinje", i pun si rana!? Pa naravno da si pun rana; zar nešto drugo očekujete u životu?! E pa ne može!! Nemate onda prava da srbujete u usta uzimate reč "srpski narod" koji podrazumeva i ovu većinu!   Gde vam je sada ona priča: "Gospode, ako će moji bližnji da zaglave u paklu onda mi ne treba raj ako sam bez njih"!? Molim?? Jel to Bog, po vašem shvatanju, već odbacio u pakao sve ove noćne ptice!? Pa kako bez vas da im pomogne - ne razumem!? Mislite da će to On nekako magijski učiniti?! Treba li da vam crtam priču o onome "..kao zmije i golubovi u isto vreme.."! Imate to već naslikano po Crkvama, freskama, u rečima Jevanđelja.. Gde je sad pesma "u boj u boj" ...zato što je i ovo strašni suštinski boj za svakog čoveka ... ili mislite da se to odnosi na nekog drugog a ne na vas!? Žalosne kukavice! Pojma nemate o životu!
Ili će ipak biti ("pitanje je sad") da nacionalno nije svetinja po sebi već je Hristos svetinja i jedino merilo vrednosti o čemu smo već ovde vodili polemike!? Možda je onda tačno da, "ko sedi na saboru nečestivih" makar oni bili i Srbi, nije dostojan Carstva!? Možda onda nacionalno i nije uopšte važno koliko mi mislimo da jeste?! Šta mislite? Kažite to u sebi ...ne morate glasno! I meni je mozak zbunjen i u magli po ovi pitanjima! Odredite konačno u sebi koji su vam to principi važni! Šta kažu mudre sede glave po manastirima o ovom problemu; o ovoj teškoj zagonetki!? Ljubite li Srbe ...baš sve Srbre iz biračkog tela ili samo one iz Crkava? Ako samo ove druge zašto onda uopšte spominjete reč "srpski narod"? Koji je to narod? Gde je taj narod?

Blaža Željko

Blaža Željko

 

ANONIMNI kritičari, komentatori i junaci!

Ne znam gde da ukažem na ovu pojavu pa sam se odlučio i za jedan forum a i ovde kao blog. Problem je čisto tehničke prirode i nije neozbiljan ni najmanje! Naime, često ovde pišu (ili komentarišu) ljudi koji skrivaju sve podatke o sebi pa ne shvatam kako onda ozbiljno da prihvatim bilo koji tekst ili komentar koji se pojavi od takve osobe!? Da li onda sam ovaj odlični sajt time dobija ili gubi na kvalitetu!? Nije sporno da tekstove može pisati i neki nadahnuti amater, početnik u veri, inoslavni, ateista, musliman; konačno sam sajt je tematski, dakle bogoslovski i teološki i to nije ništa strano po prirodi - ali brate, ostavi ime i prezime ako stojiš iza onoga u šta veruješ i o čemu pišeš! To je osnovno pravilo lepog ponašanja svugde na svetu pa mislim da ga i ovde treba primeniti! Ovako steknem utisak da je neko, ko nešto osporava ili se jasno protivi bilo čemu, stavio fantomku i iz te "ličnosne sakrivenosti" pljucka na sve i svakog, sudi i prosuđuje! Stisni brate petlju, stani celim bićem i svojom ličnošću iza onoga što govoriš! Pojedini, i pored toga što ne daju nikakav podatak o sebi, napišu da čak ni "pol nije bitan"!?!?   Moj predlog administratorima sajta je da koriguju neka pravila ponašanja koja su već prilično jasna; te da anonimne profile zablokiraju dok se imenom, prezimenom i fotografijom ne predstave ovoj online zajednici! Važan je detalj upravo to da je ovo u stvari zajednica; ..kakva god ali stvarna zajednica! Može li se, i sme li se, izjednačavati jedan Sava Janjić ili jerej Dejan Tripković, Zoran Đurović (i mnogi drugi naravno) sa nekakavim anonimusom koji nas nije udostojio svog imena i prezimena!? Ne može svako svašta da piše tek tako!! Makar da je i čista glupost po sredi, pa šta ..nema veze ljudi smo, ali kaži brate ko si! Nije pogrešno lupetati svašta ...ali ne možeš to da radiš anonimno!? Onda se ovaj sajt ne razlikuje od komentara u Kuriru, Blicu ili B92! Ovde su ozbiljne i opasne životne teme od kojih zavise duhovni, psihološki i mentalni životi ljudi ... i ne može tek tako anonimno da se piše o tome!   Pre par dana dobijem kritike na neka moja mucanja od izvesnog čoveka; krenem u raspravu (jer ljudski je grešiti i prihvatam svaku kritiku) pa se još i pravdam, izvinjavam i iskazujem poštovanje ...a ono čovek (ili žena jer mu je nevažno koji je pol u upitniku što je zanimljivo po sebi) osim neodređenog nadimka nije stavio više ni jedan podatak o sebi! Tek danas shvatih svoju grešku! Ja njemu podastro sve o sebi a on stavio "fantomku" pa mi nešto mudruje! Čak me etiketira da sam neki jeretik a pri tom me ne poznaje?! Može da me nazove svinjom, bludnikom ili preljubnikom i to je ljudski ... ne bi mnogo pogrešio (ili pogrešila) ... ali da sam jeretik to je nedopustiva etiketa s obzirom na neki životni bekgraund moje malenkosti. Da li je sve to fer? Da li je uopšte civilizovano i ljudski!? Naravno nije ali problem komunikacije i jeste temeljna vrednost novije Srbije! Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Ljudi se plaše mišljenja okoline, zatvaraju se u sebe i razoreni i nesigurni (što je upravo spomenuta žena) ne znaju da se ponašaju na javnom mestu - kompresuju emocije a onda negde gde ne treba eksplodiraju sa mnogim teškim posledicama i po sebe i po okolinu. Dok mi osoba ne napiše svoje ime, prezime, zanimanje ...dok mu ne vidim sliku - nemam više od danas nikakvu moralnu obavezu da mu išta odgovorim!   Moja malenkost je stavila sopstvenu fotografiju; stojim imenom i prezimenom iza onoga što govorim (doduše kad sam se prijavljivao na sajt naveo sam da sam Blaža Željko gde je ono "Blaža" moj stari nadimak od prezimena Blažević ...ali stavio sam i link ka facebook strani gde je obilje fotografija, puno ime i prezime i tome slično!) Isto to od danas pa ubuduće (ako Bog da) očekujem i od sagovornika, pogotovo ako sebe naziva pravoslavcem! U protivnom ignorišem i blokiram osobu i čak prijavljujem adminima! Uostalom, ni u stan ne puštate nekoga ko vam se ne predstavi! Po manastirima je pravilo da kad kucate na vrata igumanove kelije morate se predstaviti i reći: "Molitvama svetih otaca naših Gospode Isuse Hriste sine Božiji pomiluj nas"! Ne može inače iguman znati da mu nije kroz neku bolesnu osobu možda na vrata došao neprijatelj ljudi! Ovde po defaultu to ne mora svako da izgovori jer imaju pravo da pišu i ateisti i svi drugi koji traže sebe po drugim religijama - ali MOLIM VAS - ne bez imena, prezimena i autentične fotografije! Ne avatara već fotografije; ili ako već postoji avatar onda mora nužno i link ka nekoj društvenoj mreži gde se može videti s kim uopšte vodim polemiku! Mislim da je to elementarna pristojnost i mislim da će se mnogi sa mnom ovde složiti po ovom pitanju!

Blaža Željko

Blaža Željko

 

Neka promišljanja o hijerarhiji i Crkvenoj i Državnoj - stara prepiska sa FBa

Otče Nešo, pa i Crkva je sistem?! Sve socijalne strukture, društvena tela su jedna drugoj fraktalna slika počevši od porodice preko parohije pa do same države koja sve to objedinjava. Ključno mesto je ovo što reče: „korumpirani...“ ali tu dolazimo do svesti pojedinaca što otvara nove (stare) teme i dijaloge (uglavnom monologe).

Nisam još uvek u prilici da po dubini u svoj snazi raspravim patetični problem "narod" sa pratećim predubeđenjima i ličnim egzaltiranim projekcijama "kako ta neuhvatljiva slika treba da izgleda"! Onda se stihijski određujemo u odnosu na tu sopstvenu unutrašnju predstavu ...i dilemama nikada kraja!? Ja u celoj ovoj priči imam ozbiljan problem sa, ni manje ni više nego, apostolskim rečima da "nema vlasti da nije od Boga"!? Mogu da se pravim naivan i slep za te reči ali one su temelj Crkve, Života i zdravstvenog kartona! I Gospod priznaje Pilatu "Ne bi ti imao Vlasti nada mnom da ti nije dana odozgo" iako su Rimljani samo pola veka pre Njegovog rođenja nasiljem okupirali bliski istok!? Gospod je pred Pilatom miran i poštuje ga! Ne poziva na nasilno rušenje vlasti ili "bunu u krvi" kako je činio Varava, već smireno ostaje dosledan svom učenju i svom poslanstvu. Kakav bolan trenutak ..ali pripada osveštanoj istoriji. Zar se nešto promenilo od tog vremena?! 
Zanimljivo je da je to prelomni momenat, istorijski razdelnik, i jevrejskog nacionalnog zastranjenja u kom su se (do danas) videli kao viša vrsta u odnosu na drugi svet. Izrazito nacionalno obojeni fariseji su zato i tražili Varavu iz tamnice a ne Hrista ...jer Hristos „nešto lupeta“ ...“bunca“ pred smrt, a Varava je (kao i Savle u ranoj fazi) pravi „Jevrejin“ koji pedantno trebi kukolj i mrskog okupatora!? Kakva je to samo slika svih potonjih dešavanja iz ljudske istorije. Ima li da ko ne zna kako su tekli ti poslednji trenutci Hristovog života pred samu presudu? 

Lično imam bezbrojne primedbe na vlasti u Srbiji poslednjih decenija; ali ću izbeći poimeničnu raspravu. U ovom momentu je nebitna. Po pitanju ljudskih slabosti i sitnih grehova prilično sam mekan ali po pitanju poslušnosti i poštovanja hijerarhije, ma koliko mi se ne dopadala, sam konzervativan ...rigidan do bola. 
Ni jednom nisam kao deo biračkog tela dao glas onome što je protivno mojim uverenjima i gledištima na ovozemaljski život – i uvek (osim jednom) sam bio ispod cenzusa! Ali, pravo da Vam kažem, baš me briga. Narod smatra onako kako smatra i onda je red i da kusa ono što je skuvao. Nema tu neke velike mudrosti. Ako pamćenje dopire do juče; ako ljudima nije jasna jednačina da je decenijsko siromaštvo (sa trendom pada) u organskoj vezi sa delanjem ljudi na vlasti – onda biračko telo i nije za bolje; ali molim, „gospodo, to je vaš izbor“. Nema posle kuku i lele! Nema ništa za džabe ili što bi Đinđić rekao: „Možete od akvarijuma napraviti riblju čorbu ali ne možete od čorbe napraviti akvarijum“! Sve ima svoju cenu! Od svega je najpogrešnija stvar nasilje i „buna u krvi“ – neka revolucija, jer nam i Jevanđelje posredno o tome govori kroz razgovor Hrista i Pilata; a neposredno kažu i sami Apostoli kako sam već gore naveo. „Buna u krvi“ (ne daj Bože neki atentat) ima svoje posledice.
Rizikujem da se rasplinem sa par primera ali moram da ih spomenem. Pogledajte (ugrubo i bez finesa) "dokenedijevsku" Ameriku! Oslikava je kultura, umetnost i muzika tog perioda! Puno optimizma i zaista neke formatirane slobode koja privlači neodoljivo; a onda ubiše čoveka! Naivno je misliti da je to delo Li Osvalda jer samo par dana kasnije Amerika ulazi u rat protiv Vijetnama koji Kenedi nije hteo. Taj odvratni duh iz boce, tada prikriven, danas više ne skriva svoje licemerno obličje! Ne može se generalizovati na sve ljude ali Amerika, ona korporativna, omražena je širom planete jer su joj metode i ciljevi očigledni! Laž, nasilje, dvoličenje. Taj duh, osim Boga, više niko ne može vratiti u bocu; a on jedva čeka, po svojoj demokratskoj metodologiji, da se negde pojavi neka opozicija koju će podjariti materijalnim dobrima i tako raširiti svoj nemir i zadah na sve strane. Osvrnimo se oko sebe i vidimo da je upravo to izvor aktuelnih nemira širom sveta.

Ništa manje poučan je i primer Carske Rusije ...tj. nasilne uzurpacije vlasti i masovnog pokolja cele porodice Romanovih da bi istorija (o kojoj ne treba mnogo govoriti jer je svima poznata) pokazala da to nije besplatno, ni duhovno ni materijalno! 
Ima još primera ...ali ne bih dužio o tome.

Mi ne možemo promeniti nikog osim sebe! Tu je ključni problem svih ličnih mentalnih opstrukcija u kojima gajimo iluzije ka „kolektivnom razdraganom okupljanju “na prelu posle liuturgije", kako inače doživljavamo „narod“!? Prelo (u smislu zajednice) nije usiljena stvar; ne možete ni jednu sedeljku organizovati tako da ona bude lepa i duši prijatna kao kad je spontana i sastavljena od ljudi istog pozitivnog raspoloženja... istog duha. Sve što je usiljeno je veštačko, sintetičko ... bofl; iz toga, kada se nasluti da nije spontano, treba izaći odmah ..bežati glavom bez obzira! 
U nekoj ranijoj fazi za mene je to („prelo i poselo“) bila idealna slika nekog zajedničarenja u smislu Liturgije u praksi – ali ne mogu korbačem nikoga prisilno da guram u to kolo?! To nije to! Vremenom sam kroz Crkvu i Svete Oce razumeo da možemo samo sebe pojedinačno da menjamo tj. upodobljavamo Hristu a onda On iz vas magnetski privlači nekom neispričivom lepotom ljude ka vama. Već sledećeg trenutka ako se ponesete nema Hrista u vama više ..i ljudi vas napuštaju. 
Što je više ljudi koji sebe popravljaju formira se zajednica duhom sličnih. Bez tog ličnog pojedinačnog odnosa između Hrista i nas, koji bi hteli sa Njim va vijek biti, nema ni zajednice u autentično željenom obliku o kom pokušavamo da pričamo! A kako prisiliti bilo koga na pokajanje?! Kako mu uliti u mozak užasnu neophodnost tog važnog životnog elementa ako on to neće?! Čak Vaseljenski Sabori prete odlučenjem ako se Hristos propoveda mačem i nasiljem; Gospodu ne treba iznuđena ljubav. Samo lični primer (rad na sebi) je ono što ima smisla ..sve drugo je tendenciozno, veštačko - prikriven poraz u najavi. 

Suština priče je: držati se Hrista u svom ličnom životu. Prema bližnjima biti kao prema Njemu ..i ne trubiti pred sobom o tome... pa ko prepozna – prepozna. A samo pričati priče, ubeđivati se, to ne vodi nigde. Kao i pet mudrih i pet ludih devojaka! Prve su radile na sebi, skupljale ulje; druge nisu marile za to. Kad se niko nije nadao dođe ženik i one bez ulja se uspaničiše. Ali tada nema sentimenta: „Idi brate pa kupi sebi ulje! Što bih ti ja davao svoje pa da rizikujem večnost“ (ili što bi rekle mudre: „...pa da zafali i nama“)?! I zatvoriše se vrata! Zvuči surovo ...ali tako je kako je. Kakogod, "Nema vlasti da nije od Boga" kaže Apostol Hristov ..makar on bio i Pilat. Izvinjavam se na dužini poruke ...ali ne umem drugačije!? Otac Nenad: Већина народа ће увек бити манипулисана. Увек. У сваком систему. Значи - питање је оних који имају памети и срца да се не дају изманипулисати. И њихове одговорности према народу, према већини. А што се тиче поправљања - о томе смо овде више пута. Да поправљати себе, али са другим, због другог. Зар не могу Христа да нађем у другом поред себе? Зар не треба тамо да га тражим? Зар онда ми заједно не треба... Итд. Замка је апстрактно размишљање о некој самоизиолацији у којој човек преправи себе па се онда пусти у погон. Сви смо ми аутентични своји, јединствени али повезани и то је Црква, а не тек збир појединаца. ма колико хришћански образованих и финих.   Slažem se skoro sasvim. Imam par uzgredica. Nisam li ovom rečenicom: "Prema bližnjima biti kao prema Njemu .." rekao to isto? Kad se ta rečeneca razvije znači oče upravo ovo što si rekao. Naravno da bez žive interakcije sa "čovekom" tj. sa bližnjima nema ni hrišćanina (zajednice) u autentičnom smislu. Bez toga je sve samoobmana; no ništa i niko se ne sme predpostaviti Crkvenim vrednostima ..onda se udaljavaš od njih, razvodnjavaš ih. Ili kako bi reklo Jevanđelje ...postaješ ih nedostojan. Ja sam prvi za svaku vrstu zajednice u Hristu, u Duhu ...ali ne po svaku cenu i prisilom. To je srž jednog segmenta iz gornje priče. Osim toga imam primedbu i na sledeće: mi jesmo "zbir pojedinaca" a ne kao beslovesni mravi skupina koja dela stihijski. Zbir pojedinaca koji mogu i da padnu u greh pojedinačno, gde se očituje odnos jedan na jedan prema Bogu...bez učešća ili krivice zajednice! Pa onda ispovest jedan na jedan koju sveštenik nikome ne sme da otkrije. Na sudu ćemo odgovarati za sebe, za svoja dela ili nedela "pojedinačno" ...lično! Samo zajednica slobodnih i ničime prisiljenih ličnosti, koji su svojom voljom u Liturgiji, je istinska zajednica ..i nje nema bez interakcije sa ljudima. Baš spomenuta priča o mudrim i nemudrim devojkama govori dosta o tome.

Blaža Željko

Blaža Željko

 

Kob "izabranosti"

Sledeća prepiska je u stvari jedan stari komentar na forumsku temu oca Zorana Đurovića o "artemitima" i onima koji se, u previše nacionalono obojenoj religioznosti, ne razlikuju puno od prethodnih. Oni svemu sude; patrijarh je     Jaoh otče Zorane, stavite ipak negde neki navodnik! Naskroz ćete dovesti izvesni profil ljudi u potpunu zbunjenost. Treba uzeti u obzir da se ovde decenijama neguje jedan stav, nepravoslavan, da je narod (ne samo kod Srba već uopšte nekakav "balkanski sindrom") "Božiji miljenik i mezimac ...pa kao takvi smeju iz svog nekog otužnog ugla da sude o slobodi drugih ljudi" a da su sami pri tom toliko turobni i neslobodni da je to istinski jedna tragedija ...koja je prestala biti smešna. Veoma plastično je to jednim skečom predstavio Jova Radovanović iz "Sedmorice mladih". Glumi pijanca, nakrivljenog šešira kom kravata ide preko ramena a flaša viri iz džepa, i dolazi do onog okruglog reklamnog bilborda (ima metar u prečniku) na ulasku u Skadarliju! Ide tako Jova u krug i drži se za taj bilbord ne ispuštajući ga iz vida. Posle nekog vremena i mnogo krugova ..zbunjen stade i reče: "Užas, ja sam živ zazidan!"
Ništa drugačije nije ni kod ljudi kod kojih se rodi ushićenje da su Božiji izabranici! Oni se upilje u tu svoju fikciju nesposobni da se od nje odmaknu jer su opijeni samozavaravanjem. Sloboda u Hristu je za njih tajna jer su se vezali za zakonik (tj. zakone) i onda im se učini da kao umišljeni sinovi Boga smeju da budu sudije za prekršaje. To je život u korist svoje štete. Tim pre kad se nacionalna svest veže za taj sindrom izabranosti (ponavljam - ne samo kod Srba)...onda svaka slobodnija misao izaziva podozrenje jer "nema je u zakonu"!? Odmah su tu optužbe za izdaju, sa nepravoslavnost, ekumenizam i štošta sličnog. Ključno je da taj profil ljudi malo olabavi duhom; malo da se opusti i ima više poverenja u Hrista. Ne može Njega niko uvrediti ili obesvetiti! Nije naš Bog nesposoban da se sam brani, kao što je to slučaj kod nekih religioznih uobrazilja, pa onda mora još i ljudi da "Mu" pripomognu pomorom nevinih! Naš je Bog sloboda, nežna ljubav, širina, boemija. Istina, ume da bude i strog, da propusti i kroz šake ..ali je u srži sve to na korist čoveku jer je On ispred svega roditeljska ljubav. Moraju Ga tako shvatiti a ne kao splet zamršenih normi i zakona! Moraju se opustiti i šaliti na svoj račun - nema boljeg leka od tog! Samo malo se smiriti; izbaciti iz glave sve prizme koje "sude" ..provetriti mozak. Kad se odmaknu od "bilborda osuđivanja" neće biti "živi zazidani" jer je taj kazamat izvrnuta perspektiva ..samo uobrazilja.Treba prestati suditi ma kako delovalo opravdano...i već je sve drugačije ..onda će i Vaše reči biti shvaćene na pravi način.
Uostalom, onog trenutka kad se zarobi u zakonike čovek postaje žrtva realnog života u kom Bog bira s kim će biti; s kim će se družiti! To je ono što boli mnoge ...a sasvim je tačno i istinito da Bog "milome svojemu daje san". Ko će Njemu biti savetnik i biti tužibaba na njegovom ramenu; ko će Ga sprečiti u Njegovoj nameri? Kada je Apostol Petar pitao nešto Hrista za Apostola Jovana Gospod mu reče: "Ako je hoću da on ostane šta je tebi do toga"? Drugim malo grubljim rečima ..."šta se tebe tiče..."?! Farisejska svest odbija da shvati da Bog nije ukrotiv u neke uske okvire naših interesa već je On Vladar i unutrašnja sloboda ...i On bude tamo gde On hoće a ne gde bih ja želeo u nekoj svojoj uobrazilji. On nije filosofski pojam već Ličnost koja traži ličnost a ne tužibabu i ulizicu! Liturgijska forma, takva kakva je predana kroz Crkvu, služi ...gle čuda, da oslobodi čoveka od svih formalizama - ne da ga zarobi. Ali za tu slobodu preduslov je da se liturgijski živi sve dane a ne samo na službi; da se pred ljudima nakloniš kao pred celivačom jer je svaki čovek u stvari celivača - to kažu čak i oci i pustinjaci! ("Kad vidiš bližnjeg svog, vidiš Boga svog" - Ava Antonije) Malo samo skromnijeg i poniznijeg stava ..i sve se menja! Ceo život dobija druge dimenzije; tada je detinjarenje, šala (i na svoj račun) prirodno stanje svesti. Niti šta može da te povredi niti neka psovka da te pomuti.
E toga moj oče nema ovde. Neki recidivi višedecenijskog "zarobljavanja Boga" u plemenske okvire još kao stege dave to duše što mrda kroz nas.

Blaža Željko

Blaža Željko

 

Slika Trojice u čoveku - Um (Srce), Reč, Ljubav?

Pitao sam se često čime mi to ličimo na Gospoda; šta je Njegova slika u nama?! Vremenom, uz dosta literature, kol'ko Bog dade slobode da se o tome razmišlja i najzad iz mog grehovnog raspalog duševnog stanja i nutarnje "fotografije" koja mi je stalno pred očima (uz dužne ograde da su ovo lična religiozna mucanja, ne i naučni radovi, pa s toga sve prihvatati kritički sa rezervom i otklonom) mislim da se maglovito može pričati da je Gospodnji SvetoTrojični lik u nama: Srce, Misao (Reč) i Ljubav. Srce kao Um je Otac; Misao i duša (dakle: "reč") su Sin; Ljubav kao Sila Božija je Gospod Duh Sveti. Tri različite "ipostasi" (sa malim "i)) JEDNOG čoveka utkane u materiju kao prevažnu komponentu srca tj. ljudskog bića, a pošto je čovek slika Boga onda je Srce slika Boga i baš srce Bog od čoveka ište.. o čemu više u nastavku. "Srce" je slika Oca a u isto vreme srce je i "Um". Jevanđelje Jovanovo počinje sa "...i Reč beše u Boga i Bog beše Reč"! Sveti oci ovde razlikuju i vide kao "dva pojma" Reč i Boga jer "reč beše u Boga" a onda ih vide kao jednog Boga - "i Bog beše Reč"! Crkveni oci i Proroci govore da je Bog Um koji je osmislio i Rečima izgovorio svo postojanje ("neka bude" ...tako da sve postade kroz Reč - kroz Hrista) a sam Bog je iznad postojanja - On JESTE! S toga Gospod i kaže za svoju sliku u nama (tj. za nas same): "Zašto takve misli (a misli su "reči") izlaze iz srca vašeg"?! Rađaju se u srcu našem!? Ne kaže "iz mozga" već kaže "iz srca" i to na više mesta u Jevanđelju!? Obratite pažnju, to su reči Onoga koji je sazdao čoveka pa je prirodno verovati da On najbolje zna odakle izlaze i gde se rađaju misli!? Fizički mozak je "alat duhovnog bića, tj. duhovnog Srca" jer su duh i telo spojeni u jedno biće. Duh i Srce pokreću i upravljaju telom; oživljavaju ga! Na telu se očituje duhovni i duševni život čovekov. Bez duha telo sa sve mozgom je indiferentno; jedna hrpa mesa. Na to bi mogli malo da obrate pažnju psihoanalitičari, neurolozi, neuropsihijatri i psihijatri! Zdravo duhovno srce (ispoveđeno, pričešćeno, izmireno sa svima, krotko) znači i zdravog čoveka u meri iskrenosti prema Bogu i sebi. A šta je u čoveku slika Sina? "Misao - Reč" je Njegova slika jer se iz Uma (ili kako Gospod reče "iz srca") rađaju misli i duševni život..a misli su, kada ih stavimo na papir ili izgovorimo .. Reči! Sin Božiji je Reč Božija koja se rađa od Oca! Iz našeg Srca tj. Uma ...rađaju se reči i nema trenutka kada um ne rađa reč ili misao kao što ni pre ni posle svih večnosti nema trenutka kada se Sin ne rađa od Oca! Rađanje Misli iz Uma je nevoljna radnja; nju ne možete sprečiti jer ne postoji Um koji ne rađa Misao budući da su jedne suštine - to smo mi sami! Na mnogo mesta Jevanđelje (Gospod) ukazuje na ovaj značajan momenat: Marko, glava 7 Јер изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, Luka, glava 5 А разумјевши Исус помисли њихове, одговарајући рече им: шта помишљате у срцима својим? Filipljanima, glava 4 И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. itd itd  Nema mesta u Zavetu koje ne ukazuje da se misli rađaju (baš ta reč) iz srca i da su jedno sa njim. Slika Gospoda Duha Svetoga u čoveku je "Ljubav"! Ljubav ishodi iz čovečijeg srca kao što i Gospod Duh Sveti Ishodi od Oca. "Ljubav" i "Misao" nisu ista stvar! "Misao" i "Um" nisu ista stvar; "Ljubav" i "Um" različite su komponente srca .... ali sva tri elementa čine jednu osobu, jednog čoveka - kao što su Otac, Sin i Sveti Duh jedan Bog. Ljubav ne ishodi iz misli, niti se misli rađaju od ljubavi. Misli se rađaju od Uma (Srca) ...kao što i ljubav ishodi od Uma jer Um je Srce! Ponavljam: to i Gospod kaže: "Zašto takve misli izlaze iz srca vašeg?! Ili pak još bliskije objašnjenje iz Njegovih usta (parafrazirano): "Ne pogani ČOVEKA ono što ulazi u njega (hrana) već ono što izlazi iz ČOVEKA: misli zle i preljubotvorne, hula, gnev ...ono je što pogani ČOVEKA jer iz SRCA izlaze!" Podvukao sam reči ČOVEK i SRCE jer ih u ovom tekstu i kontekstu Gospod izjednačava! Srce je centar bića i sinonim za ČOVEKA. Naravno, osim suštastvene razlike između Tvorca i tvorevine, razlika je i u tome što su Sveta Trojica jedan Bog i jedna Suština ...dok je grehom pali čovek raspadnut unutar ovih elemenata Božije slike u sebi. Greh nas kao bomba ili jaka kiselina razjeda iznutra i rastura na sve strane; razlaže nas na elemente (pa i biološke) od kojih smo stvoreni. Pa tako kada iz čoveka greh unakazi ili čak iščupa Hristov lik to je kao da iz hleba iščupate kvasac (jer Gospod je kvasac) ...kao da hlebu dehidrirate vodu (jer Gospod je voda živa) i kao da mu obljutavite so (jer Gospod je so) ...od hleba onda ostane samo prah. Bez Božijeg u sebi i čovek je samo prah. O Bogu ne možemo mnogo pričati, najpre zbog neznanja jer je Bog nesaznajan, ali i iz najdubljeg poštovanja i strašne odgovornosti pred Njim i svetim Ocima... osim možda reći da Sveta Trojica između sebe čine apsolutnu celinu i ličnosno saglasije po svim pitanjima. Kod čoveka greh je razorio ove elemente Božije slike i mi smo razbijeni u delove. U Bogu Volja je jedna! Kod nas srce i misli često nemaju ničega zajedničkog (u fronclama svaki vuče na svoju stranu), o volji da i ne govorim ...svaki element, od ova tri u nama, ima neku svoju bolesnu volju! Ratujemo sami sa sobom do iznemoglosti. Konsekventno, u životu i delima grehom rapadnuta ljudska duhovna slika (Srce, Misao i Ljubav) porađa mnoge mentalne bolesti koje se lukavo ne predstavljaju takvima u našoj razbijenoj i iluzijama prepunoj realnosti. Nama su uobrazilje (ili Molijerove "magle oholosti u glavi") naš realni svet! Hristov svet nam je "čudo"!? Pa tako imate bezbroj nijansi projave ove tužne drame zvane "unutrašnji čovek". (Govorim uopšteno, a u svim ovim primerima ja uglavnom prednjačim; ni u jednom nisam siromašan.) Primera radi - imate ljude koji u Umu tj. srcu nose iskrivljene i lažne slike o sebi i svetu oko sebe, a pričaju nešto sasvim drugo - dakle lažu! Ljubav ne ishodi iz reči kao što ni Duh Sveti ne ishodi od Sina! Može neko da vam saopšti da vas voli a da to u stvari nije istina (ako je hladnog srca) jer ljubav ishodi iz srca ...ne iz reči! Čovek koji veruje da je Ljubav samo reći "volim te" - on vas onda voli samo na rečima ...pa se još čudi ako mu ne verujete - dok ko zna šta sve krije u srcu! Baš o ovome i Gospod govori kada kaže: "Usnama me poštuju ali im je srce daleko od mene". Ima li direktnijeg dokaza za trojičnu sliku u ljudima? Ovde Gospod kaže da Ljubav ne ishodi od reči i sa usana - već samo od srca! (Možda bi to trebalo spomenuti katolicima) Taj dualizam sa posledičnim duhovnim problemima u istorijskoj ravni porađa mnoge probleme u vidu licemerja, baskrajnog kruga laži, ogovaranja i ratova ... (Zato je ćutanje, ko to ume, mnogo dobra stvar! Treba pričati samo ono što je u Srcu i praksom proživljeno ...nipošto i ništa odmaštano kojekakvim sumnjivim slikama ili ushićenjima! To "filiokve" kada mislimo da nekog volimo ako to samo kažemo, jer verujemo da se ljubav rađa i od reči, nalazi se u svakome od nas manje ili više. Čak je to datost ogrehovljenog i raslabljenog srca; njegova pala priroda. Lakše mi je uostalom po toj slabosti da te slažem nego da ti kažem istinu! Šta su mnoge preljube, izneveravanje prijatelja ili poslovnog partnera ako ne posledica uverenja da je dovoljno izreći ljubav ili lojalnost?! Kažemo ženi ili mužu, ili prijatelju "volim te, verna sam ti ili lojalan sam ti" a srce je na sasvim drugoj stani! Praktično i REALNO upražnjavamo svi bez izuzetka u životima katoličko filiokve (u dubinama smo filiokvisti) a smeta nam dolazak Pape!? Duhovno/duševni paradox...i pomalo komedija! Između "uma" i "misli" kod mnogih (da se ne lažemo - kod svih nas ..osim možda par izuzetaka na svetu) nema jedinstva čime projavljujemo veliku pukotinu u biću i razbijenu volju. Pri tom volimo (ako uopšte volimo) nešto treće; ali uglavnom ljubav iz samoljubivog srca, sama reč kaže, ne proishodi u svet oko sebe već se vraća sama sebi. U blizini samoljubivog čoveka osećate se hladno jer ljubav koja je topla ne ishodi iz njega. Lično sam svojevremeno, u jednom izrazito bolesnom periodu, često odlazio u kapelicu u bogosloviji kod Patrijaršije (znaju mnogi - ona romboidna prostorija na 3. spratu) i sa tadašnjim bogoslovima čitao akatiste. Došao red na mene za neki ikos i kondak ...ja ga pročitam kako znam i umem, kad priđe mi jedan dečkić i reče: "Nemoj ti više da čitaš, nešto hladno izlazi iz tvojih usta". Naravno, bilo mi je neprijatno (blago rečeno), o sujeti i gnevu da ne pričam; pakosti i neopisive potrebe da vređam čoveka u izobilju ...ali sam 'fala Bogu shvatio da moram puno da radim na sebi uz pomoć Crkve. Tada sam počeo da razumevam da je greh kada nekome nadmeno kažete "ti si slugeranja i konjušar" jer upravo tu konjušarsku poniznost, služenje i smirenje nisam imao - gordost ju je proždrala i otuda besnilo, nespokoj, introvertnost ..potpuna zamračenost uma. A iz takvog uma osim psovki i škrguta zuba ništa drugo i ne može da se rodi. Meni je Gospod bio samo na usnama! Rečima sam Ga spominjao ali srce je bilo hladno jer ljubav ishodi samo iz srca ne iz reči... ne ishodi od pukog teksta!  Najteži slučajevi kod ove razorene "trojične" slike u čoveku su oni kojima ljubav sasvim umre; koju gresi spale a pri tom um koji porađa nekakve misli još postoji. Um i ne može da umre; stvoren je po slici besmrtnog Boga pa mu je egzistencija zagarantovana - problem je samo kakva je to egzistencija iz ugla Vaskrslog Hrista, odnosa prema Njemu i odnosa prema liturgijskom Carstvu već ostvarenom kroz Božiju intervenciju u istoriji. Koliko je samo intelektualaca u velikim ratovima činilo nezapamćene zločine jer im je srce mrtvo ..a um i dalje vispren!? Koliko danas samo ima sveta (i svi smo na neki način u tom kolu) pristojnih umnih sposobnosti ...ali ljubavi nigde!? A Boga ne zanima, po rečima Jevanđelja, koliko ste vi pametni već koliko volite; koliko ste sažaljivog i širokog srca, i široke ruke. Najzad, sam Gospod dijagnostikuje sliku potonjih vremena (parafrazirano): "Ohladneće ljubav mnogih". Ne mogu da ne spomenem, (bilo bi nepravedno), da sam u Crkvenoj literaturi našao da je "trojična slika u nama" : Um, Srce i Volja - i uz najdublje poštovanje rečenog jer je moguće i vrlo verovatno da se radi o daleko tananijem sagledavanju ovog pitanja, ne mogu da ne primetim da su ovde "Um" i "Srce" razdvojeni elementi a kao treći pojavljuje se "Volja" za koju ne možete utvrditi neke jasne definicije osim te da Volja u čoveku (dakle - sam čovek) može biti "dobra" ili "zla". Vratiću se njoj malo kasnije. Mene ova razdvojenost "srca" i "uma" posebno dotiče s obzirom na jasno određenje i vrlo precizne reči jedinog srceznalca i anatoma ljudske prirode samog Gospoda Hrista koji "Um" i "Srce" vidi kao jedan element! Ponavljam opet, On kaže "Zašto takve misli izlaze iz srca vašeg" ..a misli se rađaju u "Umu"!? Prema Njegovim rečima Srce je centar svega; Srce je sam "Um" jer rađa misli (baš to Gospod kaže); kao što je i Bog Otac apsolutni "Um" koji rađa "Sina" tj. "Logosa" ili "Reč" od pre svih večnosti! To je nedvosmisleno u ovoj Njegovoj dijagnostici!? Šta bi onda bila "Volja" u celoj ovoj strašnoj i ozbiljnoj priči? Volja ne može biti Ipostas u Svetoj Trojici (jer Ipostasi su Otac, Sin i Duh Sveti) pa samim tim "volja" ne može biti "ipostas" (sa malim "i") ni u čoveku! Volja je svojstvo srca ili bića; ona je tvorački pokret i namera, s tim što je kod Boga ono što je volja u isto vreme i naša stvarnost. Kod Njega, kod njih Trojice, ono što je misao, reč ili namera to je u isto vreme i realnost postojanja svekolikog sveta. Ono što Bog ima u volji i što izgovori - to je naš život. Sveta Trojica, Bog, imaju/ima jednu volju; ali sve tri Ličnosti Svete Trojice imaju svoju volju (jer je volja osobina i svojstvo ličnosti) s tim što je Njihova volja u svesavršenom saglasiju sa Očevom. To jasno svedoči Gospod Hristos kada se obraća Ocu u molitvi: "Ali ne moja volja da bude Oče nego Tvoja". On pokazuje da ima svoju volju ali je podređuje Očevoj! Zato je i to (kao i svaki drugi eshatološki događaj) po jednoj, Božijoj, volji! Gospodu Hristu ne pada na pamet da učini mimo Očeve volje čime pokazuje Ličnosnu razliku od Oca ali i nepojmljivu Ljubav između njih Dvojice koja i objašnjava da su Oni jedan Bog. ("Ko vide mene, vide Oca"). Poziva i nas, koji nosimo Njegovu sliku u sebi, da na isti način usaglašavamo svoje volje sa Očevom koji jedini, sa Sinom i Duhom Svetim, može vratiti u celinu (IZCELITI) raspadnute delove naše božanske slike ....da na kraju ostane samo Očeva volja u svemu - što je osnovna karakteristika Carstva Božijeg, opisana od Apostola i Otaca, već sada i ovde kroz liturgijsku realnost. Kod čoveka, grehom razjedenog, volja kao božanska osobina isto tako ne može biti ipostasna slika već instiktivni ali i razumski pokret čovekovih "ipostasi" uma, duše i ljubavi ka ostvarivanju Očeve volje. No naš je problem što su naše "ipostasi" usled smrtnih sagrešenja postale razvaljene, međusobno daleke i dezorijentisane! Ove naše tri komponente svojataju volju ..grabe se za nju, a po slici Božijoj kojom po blagodati ličimo na Boga i svaka istovremeno ima i svoju volju baš kao što i Sin u gornjem primeru svedoči da On ima svoju volju ali da radi po Očevoj! Kod nas razbijenih i razvejanih naše "ipostasi" nemaju nikakav dogovor oko "volje" a što je manje dogovora u voljnom pokretu ka Bogu veća je i šizofrena bolest. Um ima jednu volju, duša bi nešto drugo - ne slaže se često sa umom i ne retko su kroz psihoze u ozbiljnoj zavadi, a srce (u smislu ljubavi) je na sasvim nekoj trećoj strani i neprestano čezne ...ako ni zbog čega drugog onda radi čežnje same po sebi ...takva mu je priroda. U suštini čezne za Bogom (jer je srce od Boga, žudi za Njim i žedno je Njegove ljubavi) ali oslepelo kroz greh svoju volju i ljubav usmerava u nešto drugo - u strasti (one mu volju drže u ropstvu) jer je sa umom i dušom, koji bi mu davali smernice, izgubilo zajednicu! I sve bi to bilo nekako podnošljivo da greh nije u suštini, ne smrt čovekova jer naš duh ne može da umre, već mržnja i zloba pa je tako ovaj rat razorenih delova u nama opasna destruktivna sila usmerena protiv svega što je Božansko i u nama samima ali i oko nas! Suprotnost Životu nije smrt; suprotnost Životu je mržnja! Ali to je cena rukovanja sa đavolom koji je bogomrzac i čovekoubica od iskoni. On nam je ponudio deo svog sveta, podmetnuo ugovor sa mnogo sitnih slova i mi potpisasmo bez da smo i videli šta tamo piše. (Crkva taj ugovor spominje kao "Adamovo rukopisanije" koje je Gospod poderao svojom smrću i Vaskrsom). Postali smo deo vražijeg palog sveta, i deo sveužasa tog sveta postao je i deo nas. Naslov tog ugovora bio je "Bićete kao bogovi" ...a sitnim slovima, za koja kad grešimo zažmurimo, piše: "bićete kao ja"! Tako sitna i naoko nevažna stvar a cela drama ljudskog roda je u tih par reči. No, na njegov užas nije računao na Božiju Ljubav koji "toliko zavole svet i ljude da je i Sina Svoga dao.."! Drama ljudska, patnja, bol i stradanja lakomisleno započeta, bila je tolika da je sažaljivi Bog, iako smo načinili neposlušnost, i pored svega, oprostivši nam preljubu sišao u ljudsku prirodu i ušao u bitku za svaku dušu izloživši se dobrovoljno mržnji koja je postala delom nas onim kletim ugovorom! A kada se vreme ispunilo i kada se Gospod rodio od devojke, đavo, magarac ko i svaki magarac, je video da tu nešto nije baš kako treba; osetio je da Hristos nije sasvim običan čovek! Pokušao je i Njega da potkupi, nudio razne ugovore pa kad je video da ne vredi, a slutio je nekakvu nevolju od ovog pobožnog drvodelje, onda je upao u zamku - nameračio se na ubistvo. Nije mu ni prvi ni poslednji put da ubije čoveka; milione ih je do tada već pobio, ali nije mogao da zna niti da razume (a to je čak i za Anđele bila velika tajna i zagonetka) kako, i zašto uopšte, bi Bog uzeo ljudsku prirodu!? On nije znao da je Hristos Bog, zato mu je i nudio kao čoveku povlastice kroz ona poznata kušanja u pustinji. Ne treba smesti sa uma da mi danas verujemo i, na temelju liturgijskog praktičnog života, znamo kroz Duha Svetog da je Hristos Bog ..ali u ono vreme daleko manjeg broja ljudi na planeti, skoro nikakve komunikacije i verovanja "na reč" starcima i predanju, "Spasitelj" je samo očekivan a niko nije mogao da zna ko će On biti u suštini! Proroci ne govore o njegovoj prirodi ništa osim da mu je poreklo neiskazano. Na temelju toga đavo je u svom bezmernom mraku svesti bio obmanut! Nadigran! Nije iza lika skromnog čoveka video ništa "Više"; uostalom on u svojoj jezivoj bolesti niti je mogao niti će više ikada moći videti Boga jer Boga mogu videti samo čisti srcem! ("Blaženi čisti srcem jer će Boga videti.") "Videti Boga", tj. poznati Ga u Hristu, nije moguće nikome, pa ni čoveku ako ga Otac svojim Duhom lično ne prizove Hristu. Nije moguće ljudima, jednostrano, u Hristu videti Boga ako prosvećeni Duhom Svetim, dakle Njegovom intervencijom, to ne spoznaju i u radosti uzviknu "Ava Oče"! Spasenje, vera, nada i ljubav dolaze od Hrista i dar su Božiji ljudima (čak je i naša "ljubav" prema Bogu u suštini Njegova intervencija, Njegova ljubav jer "bez mene ne možete ništa činiti") ...tako da otac laži nije shvatio, niti je to mogao da razume (jer je apsolutno pomračen i zao) s kim se u stvari zakačio; niti ko stoji pred njim! Do kraja je mislio da je Hristos samo čovek, jer đavo je po svojoj paloj prirodi i mrtvom srcu - jeretik! On vidi samo čoveka baš kao što i sve kasnije jeresi u Hristu ne vide Boga! Đavo je nesposoban da vidi Gospoda; nema čime! Nema Duha Svetoga sa kojim je jedino moguće pokloniti se Hristu i poznati! I on samo veruje ili je apsolutni ateista što i Jevanđelje svedoči "i đavo veruje ali drhti". Slično je sve to onoj priči o "Caru i prosjaku" gde se Car obuče u odelo prosjaka i siđe u narod; uglavnom ga niko ne prepoznaje već ga, po inerciji ljudske uobraženosti, ponižavaju s obzirom da površni ljudi vide samo spoljašnje stvari. Na isti način je i đavo, sudeći po njegovim postupcima, rezonovao kad god bi video Hrista. Slutio je neobičnu ljudsku pojavu, čak Ga je nazivao svecem Božijim (dakle samo čovekom)! Iz knjiga koje je dobro poznavao, jer je lukav i obrazovan, znao je za dolazak nekog Proroka ali nije bio ni blizu da razume ko je zaista pred njim. Proroci, kao što gore rekoh, uglavnom govore o ČOVEKU "neiskazanog porekla" (prilično tajnovita slika) koji će biti iz semena Davidova, roditi se od Devojke, "napasati Dom Izrailjev" i tome slično. Izrazito ljudska dimenzija obećavanog Emanuila. Uostalom ni sami Jevreji iz tih spisa nisu razumeli stvarnu prirodu Spasitelja zato što Nju proroci ne objašnjavaju ničime; u stvari Gospod kroz proroke ne objavljuje da je to lično Njegov dolazak! I Judeji su kroz proroštva čekali ČOVEKA - vojskovođu! Ništa đavolu, slepcu ali i glavnoj meti Jagnjetove strategije, nije nagoveštavalo da će Hristos biti i Bog a ne samo čovek. U kušanju u pustinji Gospod ga dodatno zbunjuje rečima "...ne živi ČOVEK samo o hlebu..." ili "..pisano je Gospodu Bogu svome se jedino klanjaj i Njemu jedinom služi". Ne kaže Gospod u toj situaciji: "Meni se klanjaj i meni služi jer sam ja Gospod Bog tvoj" (što je apsolutna istina) već Govori iz perspektive čoveka, proroka!  Nastupa Spasitelj tu kao ljudsko biće; isposnik i prorok! Čak i pred Pilatom, da se đavo koji je sigurno bio blizu tih događanja ne bi dosetio i odustao od ubistva, ne odgovara direktno na pitanje da li je On Sin Božiji već kaže (parafrazirano): "Ti kaza, ali vam kažem da ćete od sada videti Sina čovečijega..." Uporno se Spasitelj držao strategije (ili ikonomije spasenja naglašavanjem ljudske prirode) da đavo ne nasluti nešto i odustane od Hristove smrti .. jer kako bi onda bilo Vaskrsenja?! Gospod sve ovo potvrđuje rečima (parafrazirano): "Mogu pozvati dvanaest legiona anđela ALI JA SAM I DOŠAO ZA OVAJ ČAS" - dakle za smrt! Naseo je čovekoubica na tu viševekovnu najavu i priču o velikom proroku i "upecao se u zamku" ubistva (kako je to lepo primetio otac Nenad Ilić). Da je sve to mogao da zna, da je znao šta sledi ubije li Hrista da će tako izgubiti vlast i carstvo na zemlji (koje mu i Gospod priznaje: "Bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije...") đavo sigurno ne bi digao ruku na Sina čovečijeg! Da je znao da je pred njim Ipostas Boga ispred svega ne bi smeo od užasa da priđe Hristu a kamo li da ubija Život jer Život (Boga) ne možeš ubiti, tim pre što će ti Vaskrsenjem oteti iz ruku sav ljudski rod; i onaj pre i onaj posle Njega. Demoni inače vrište i beže od svetitelja Hristovih a kamo li ne bi bežali od samog Boga da je Gospod hteo da mu otkrije ko je stvarno! Smežurao bi se od užasa; ali Gospod mu pre Velikog Petka nije to otkrivao jer "još ne beše čas da to uradi". Kakva divna strategija Božija; kakva pobeda mudrosti suze da ti pođu na oči. Nije tek tako i uzalud više puta, kako stoji u Jevanđelju, Gospod pojedincima govorio: "Idi i ne govori nikome.." - jer verovatno, (oprosti Bože na slobodi da o tome štošta zaključujem), po toj strategiji važnijoj od svih ratova ikada, neke vesti nisu smele da idu predaleko!? Neke informacije nisu smele da dođu do ušiju bezumnika i čovekoubice!? Gospod je svakako tačno znao kome treba a kome ne ukazati da treba da ćuti posle nekog iscelenja! Prikrio je "tehnologiju" spasenja koja je koliko ljudima do tada bila nepoznanica toliko i mračnim demonima! Niko, ali niko tada nije mogao da zna (osim danas kroz Crkvu i kroz Duha Božijega) kako će to Gospod da preotme ljudski rod od smrti i đavola!? To je bio nezamisliv scenario kojem se čak i "Angeli udivišasja"! I dan danas ako ćemo pravo malo ko može da razume šta u stvari po dubini znači "spasenje" od strane Crkve i Gospoda?! Eto, pitajte ljude na ulici kako oni vide taj problem; kakva je njihova percepcija reči "Spasitelj i spasenje"!? Ako bar dvoje (sigurno crkvenih) budu znali da kažu šta je to po suštini, šta je Hristova smrt i Vaskrsenje biće to značajno. Možemo samo da zamislimo kako je monstrum likovao na Veliki Petak i mislio o "čoveku" Hristu: "Ti si nekakav ratnik i vojskovođa!? Ti ćeš bedniče meni da pobegneš, mene da pobediš?! Ali možemo da zamislimo i njegov užas kada se, samo dva dana kasnije, njegovo carstvo protreslo iz temelja i kada su se strovalili zidovi i teška vrata se prosula po njemu, a preko njih istrčaše i Adam i Eva i mnoštvo još sveta iz vremena pre Hrista. Na kraju izađe i Gospod preko tih vrata, uze mirno toj spodobi ugovor iz ruku koji je Adam sa njim napravio i pocepa ga! Čovek je "potpisao" taj ugovor - čovek ga i cepa! Ispunio je sve obaveze iz njega - umro je na Krstu iz ljubavi!

Blaža Željko

Blaža Željko

 

Proslava "Nove godine" i problem kalendara - iz rasprave sa FB

Smatram da je doslednost jedna od najvažnijih ljudskih osobina .. a ako je čovek dosledan, tada su te osobine čovekolike tj. hrišćanske u samom korenu jer hrišćanstvo nije religija već Život u Hristu .. u Istini! Ono ne spada u religije već u ontologiju! Bog je uvek i u svemu dosledan svojoj Reči! E sad; vezano za temu, manje je pogrešno slaviti jednu novu godinu (bilo koju) nego dve! Ovo drugo je šizofrenija jer dotiče dva duhovna konteksta za koja VERUJEMO da se isključuju .. a čim sudimo, tj. čim verujemo da je nešto loše ili pogrešno onda to za nas i jeste loše i pogrešno ... po rečima Apostola da "ništa nije pogano samo po sebi već ako neko u sebi misli da je nešto za njega greh onda TO ZA NJEGA I JESTE greh"! To je kob loše usmerenog uverenja. To je kob osuđivanja! Vraća se kao u ogledalu! Bude nam i biva nam po veri našoj i sudu našem. Mi se tada svojim uverenjem vežemo; sputamo .. i ako mislimo da je ova prva "Nova Godina" nešto "jeretičko" "ekumenističko" a pri tom učestvujemo srcem u njoj, onda odbacujemo svoje principe! Odričemo se svog uverenja i negde u dubini srca se podvajamo i devastiramo sopstvene karakterne crte. Iz toga sledi slabljenje morala i tako redom. No gore od toga je srcem prihvatiti obe proslave jer tada se cepamo kao ličnosti a da nam to na prvi pogled ne izgleda tako. To ima svoje konsekvence na duže staze! Kad tad, posle nekog vremena, se ta šizofrena podvojenost dva različita principa (različita samo u našoj uobrazilji) projavi u realnom životu kroz gubitak moralnih normi; kroz strašljivost, kroz neuroze i ostale bolesti .. a sve tako naivno izgleda! U stvari samo po sebi nije ništa strašno prihvatiti i ovu prvu kalendarsku novu godinu - samo se NE TREBA SUMNJATI U ISPRAVNOST POSTUPKA jer sve potiče iz kolebanja i dubokih osuđivanja u srcu a pri tom si učesnik onoga čemu sudiš! Mene lično dugo je lomila ova podvojenost! Po prirodi posla morao sam da se ubrzano prilagođavam jer nije išlo na dobro ako olako precrtam ovu kalendarsku kao nešto „zlo“ i „nepravoslavno“ ..imao sam utisak da silujem nešto; da vršim nasilje nad svojom dušom – a onda sam razumeo da je to zbog osuđivanja! Pa nigde u ovom kalendarskom problemu nema dogmatskih vređanja pravoslavlja, Crkve i Hrista! Molio sam se stalno da me Život urazumi ...a Život to radi kroz vreme i procese! Okrenuo sam se vremenom razmišljanju o kalendaru u Grčkoj Crkvi, našoj majci Crkvi jer od Nje smo primili Pravoslavlje kao trećepozivci! Njihova Bogosluženja su po novom kalendaru; isto tako Božić i nova godina! A onda sam se pitao: „Čekaj bre, pa da li je njihova Liturgija valjana po Crkvenim zakonima i kanonima?“ Jeste brate! Da li Gospod Duh Sveti blagoizvoli da sa tamošnjim sveštenicima na Evharistiji pretvori hleb u Telo Hristovo!? Čak i na Božić koji je pre julijanskog dve nedelje!? Pa ako Gospod Duh Sveti oko kalendara ne pravi problem dajući se sa Ocem i Sinom još uvek u punoći, a On je valjda Vladar nad svime, nije li onda ozboljno posrtanje (da ne zaustim težu kvalifikaciju) to osporavati ili dovoditi u pitanje!? Može li se bilo koji kalendar stavljati kao otežavajuća okolnost i čak porediti sa važnošću Evharistije koja NEMA VREME U SEBI? Može li oko toga biti kao mnogo bitnih sporova i čak svađa sa mržnjom a Gospod Duh Sveti nađe za dobro da i dalje obitava u Grčkoj Crkvi u punoći .. u pliromi ili kako već hoćete!? Pa On nije mehanizam u rukama ljudi! On je Osoba koja sa Hristom i Ocem vlada Crkvom i koji tamo gde ne želi da bude onda Ga tamo i nema .. i tek tada to nije crkva! Dok god i Hristos po svome Htenju obitava u nekoj pomesnoj Crkvi ona je na pravom putu ...pa i njen kalendar ma šta mi o tome mislili. Ne kažu Sveti oci Vaseljenskih Sabora tek tako: „nađe za dobro Duh Sveti i mi“ Neću da kažem da je kalendar nevažan; naprotiv - ali zar nije jasno da nas ovaj minorni problem (kad ga poredimo sa Crkvenim životom) cepa na froncle a pri tom nam Gospod kroz grčku Crkvu pokazuje da se ne trošimo na minorne stvari od kojih ništa ne zavisi!? Upravo nam Gospod Duh Sveti olakšava da razlučimo šta je važno a šta nije; radi nas, radi pomoći nama koji lutamo! Može neko, što je čest slučaj, na sve ovo da kaže: „Danas promenimo ovo, sutra ćemo promeniti ono.. i tako dok ne prihvatimo katoličanstvo“. Ma šta „mi“ gospodo?! Ako je Gospod i dalje u toj Crkvi u kojoj je kalendar gregorijanski ..pa valjda je to znak da je njemu to ugodno! Ponavljam, nije On mehanizam nego Vladar koji na nešto ljudsko može da pristane i blagoslovi ili pak na nešto drugo i da ne pristane (što je slučaj sa raskolničkim i tim pre jeretičkim crkvama)! Njega tamo nema! Tamo nema Tela i Krvi Hristove makar da je sam hram od zlata!  Nisam čuo da je Grčka Crkva anatemisana, da je odbačena iz Pravoslavlja! Oci bi nam to već rekli! A ako nije odbačena ...pa ni taj kalendar onda nije štetan! Ne kažem to ja; to kaže validnost Grčke pomesne Crkve jer se tako izvole Gospodu!

Blaža Željko

Blaža Željko

 

Kritika na tekst "Predodređenost i sudbina ne postoje..."

Na facebook strani, među komentarima, našao sam dobru kritiku jednog mog teksta ("Predodređenost i sudbina ne postoje. ...." ) objavljenog tamo od o. Ivana Cvetkovića. Kritiku je uputila uvažena Gospođa (ime nije bitno) koja je postavila nimalo naivna pitanja i koja iziskuju "objašnjenja" ili bar pokušaje istih. Plavim slovima je njena primedba: Gospođa:
Autor bloga kaže kako je đavo bio zbunjen dok je kušao Hrista u pustinji 40 dana,da je mislio o Hristu kao običnom čoveku,da je u njemu video samo čoveka,najdalje sveca Božijeg,a nikako Boga!?Međutim,Sveto pismo svedoči da su demoni izlazili iz mnogih vičući i govoreći:,,Ti si Hristos-sin Božiji,,...Kako to,oni znali,a ovaj koji ga je kušao(po dopuštenju Božijem)nije znao?Ili je bio baš neki glupav demon?Mislim da malo čitamo Sveto pismo,Božiju živu reč,pa svemu verujemo,a to je opasno,kaže sv.Jovan Bogoslov da ispitujemo duhove... Poštovana Gospođo (ime), slučajno sam naišao na Vaš komentar; i naravno slažem se sa Vama u mnogo čemu. Moja malenkost je tekstopisac bloga na "ŽRU" koji se koliko vidim na facebooku dopao i priličnom broju sveštenika. U samom startu, ako budete videli tamo na "Poukama" i druge moje tekstove, videćete da ne pokušavam da slovim za nepogrešivog ili nezabludivog, taman posla.. čak sam na više mesta, sa svešću da su reči mnogo ozbiljna stvar, upozorio da se svi ti tekstovi ne primaju zdravo za gotovo već da se shvate samo kao čisto teoretisanje na neka izazovna pitanja koja tište sve nas; ...isključivo u okvirima "trezvenog" sagledavanja nekih unutrašnjih sloboda, koliko ih Bog dade, merenih rečima Jevanđelja i svetih otaca. Sajt "Pouke" je tematski i tu svi iznosimo neka razmišljanja upravo na Duhovne teme ...ne retko promašene (nema garancije da i ovaj tekst ne spada u iste) ali ponekad i interesantne o čemu već treba poslednju reč da daju administratori samog sajta. Na njima je da procene šta od tema ima smisla a šta ne, te da se konsekventno, u saglasnosti sa nekim saborskim mišljenjem između sebe, prema tome i postave sa svešću da ne može sve da ide u etar jer se sa rečima nije šaliti! Uostalom, ko od nas sme za sebe da kaže da je sasvim "pod visak"; da je stopostotno duhovno i duševno zdrav te da bezrezervno krene da lupa šta mu je na umu?
Na tom sajtu su, dakle, razmišljanja koja Vam se ne moraju svideti ...ili obratno. Pravo da Vam kažem, nisam kriv što se poneka tema dopada čak i sveštenim licima koji ništa manje ne ispituju duhove i od kojih jedino i očekujem validan sud! Moja malenkost iz nekih razloga samo traži „menjače“ koje Gospod spominje u Jevanđelju u razgovaru sa lenjim slugom ...šta god to sada značilo. Te "menjače" tražim decenijama; ispitujem po ocima i Pismu "ko su oni" ...pa eto kopam i ovde ne bih li ih našao!? To ne znači da mi do Vašeg mišljenja nije stalo, naprotiv, i zato se latih da Vam u par crtica (m'sm "par crtica"   ) obrazložim razmišljanja iznesena u spomenutom blogu. Ali uvek i uvek, pa i sada, ponavljam da AKO je išta dobro i zanimljivo u onome što pričam (ne isključujem i mogućnost ozbiljnih bolesnih uobrazilja) to je od Crkve i crkvenjačkog iskustva i razgovora sa mnogim znamenitim ljudima iz tog perioda dugog skoro dve decenije. Sam po sebi, bez Crkve i Liturgije.. čovek je ništa. Najzad, žargonski rečeno, da li je ovo što pišem dobro i prihvatljivo ili loše ne mogu znati suštinski .. u svakom slučaju rado bi se ogrebao za molitve svetogorskih monaha ..ne mogu vam ni slovcetom objasniti koliko mi je to značajno. Ako grešim da me njihove molitve ozdrave! Ako su tekstovi od neke koristi, .. da me njihove molitve opet ozdrave jer sam u svakom slučaju veoma bolestan čovek. Par reči o Vašoj kritici:
Nije sporno da su mnogi demoni govorili „znam te ko si, ti si sin Božiji“ ...no kroz Stari Zavet, koji je i đavo proučavao jer se na nekoliko mesta poziva na biblijske citate, provejava za ljude reč da su „sinovi Božiji“ (npr. „Видећи синови Божји кћери човечије како су лепе узимаше их за жене које хтеше.“ 1. Мојс. гл. 6 ... о томе нешто каже и jevanđelistа Lukа spominjući prvog čoveka Adama: "...Сина Еносова, сина Ситова, сина Адамова, сина Божијега." (Luka 3.") Iz ovog Lukinog teksta jasno je da je čovek Adam sin Božiji .. naravno danas, blagodareći Crkvi i Duhu Svetom kroz Nju jasno znamo da je to "sinovstvo" po blagodati a ne Ipostasi koja je jedino u Hristu! 
Ljudi i jesu deca Božija u meri rasta u Hristu; opet: po Blagodati koja je od Boga! I đavo kroz stari zavet tj. kroz period života ljudi pre Hrista vidi razliku između proroka i običnog sveta ali za njega (ili legione) su to samo znameniti i posebni ljudi ... u njegovoj percepciji “sinovi Božiji“ (u smislu ljudi) ili „svetac Božiji“ kako kaže jedan od demona Hristu u Novom Zavetu: „Znam te ko si. Ti si svetac Božiji“. On, dakle, razumeva u svom mračnom umu da je Hristos neobičan čovek ali budući da je pomračen i nimalo blažen, u osnovi jeretik ispunjen mržnjom (nema blagodat Duha Svetog), on ne može da vidi Boga u Hristu. On Hristu kaže „sin Božiji“ ne obraćajući se „Ipostasi Božijoj“ tj. samom Bogu, već „sinu Božijem“ kakvim Stari Zavet vidi znamenite ljude ili proroke. On Hrista doživljava kao naročito talentovanog proroka (sina Božijeg - čoveka) koji ima ulogu da se zacari; ali kako ...to đavolu (pa ni ljudima onog vremena) nije baš najjasnije. Uostalom, to je za vascelu tvorevinu, uključujući bestelesne Sile nebeske, bila tajna kojoj su se i sami začudili i zadivili ("angeli udivišasja") Mi danas, blagodareći Crkvi, znamo o čemu je reč ali tada je to bilo apsolutno neshvatljivo za bilo koga. OTKROVENJE u punoći dolazi sa Duhom Svetim na Pedesetnicu i On onda Otkriva sve onako kako jeste. Ne može niko od stvorenih bića (ni Anđeli ni Heruvimi niti bilo ko) poznati Sina Božijeg u Hristu ako to Bog neće da mu otkrije! Tako skoro doslovno piše i u Jevanđelju: (1. Кор. гл. 12 - И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим.
Od tog silaska Duha Svetog na Apostole Ipostas Sina se može u Hristu prepoznati samo i jedino Njime, Duhom Svetim, i NE POSTOJI DRUGI NAČIN da niko, pa ni Vi ni ja poštovana Gospođo mimo Njega kažemo Hristu „Gospode“! Duh Sveti nam to iz srca na nadrazuman način razjašnjava i OTKRIVA; zato je Novi Zavet, ponavljam, OTKROVENJE!
Mračnim demonima je tek nemoguće da Hrista zovu Bogom! Slepi su duhom! Gospod bi i za nas ljude, bez intervencije Svetog Duha, kakav je inače za ateizam, antiteizam ili jeresi, bio samo crtež čoveka na zidu i ništa preko toga. Nema Boga mimo Hrista prepoznatog Duhom Svetim tj. Crkvom... i verujem da ćemo se tu složiti.
No vratimo se još jednom demonskom slepilu koje možemo prosto forenzički da pratimo.
Gospod u blaženstvima kaže: „Blaženi čisti srcem jer će Boga videti“! Dakle, samo čisto srce može u Hristu videti Boga; slažete li se sa mnom? Pa to kaže Gospod a ne ja. Kako na temelju ovih reči đavo može da vidi Boga u Hristu kad je bezmerno zloban i nečist? Kako Ipostas Sina može znati i poznati bilo ko osim samog Oca koji je iznad svakog saznanja ili poznanja za stvoreni svet!? Kako možemo poznati Sinovu Ipostas ako nam je sam Bog ne otkrije Duhom Svetim?  Đavo, ovo je važno razumeti, po svojim mučenjima u blizini nekog svetitelja ili proroka može samo DA SLUTI da je reč o nekom svetom čoveku ali (jako je važno ovo naglasiti) Ipostas Sina Božijeg u Hristu je i za njega, kao i za mnoge ljude, nepoznanica. U stvari preciznije bi bilo reći da đavo veruje u Boga ali Ga NE POZNAJE jer "poznanje" kao dar dolazi od Boga a ne od stvorenih bića! Mi ne verujemo u Boga zato što je to naša sposobnost već zato što tako Bog dade u naša srca po svojoj milosti. "Bez mene ne možete ništa činiti" - kaže Spasitelj. Bez Duha Svetog, nije moguće ni verovati ni imati ikakve predstave o Hristu kao o Bogočoveku. Uostalom u poslanici Galatima kroz Apostola Gospod nam otkriva: "А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче!"
Niti se može verovati niti se može voleti bez Božije blagodati koju On deli iz svoje dobrote i sažljenja. Blagodat se moli iz nas, Njom volimo, Njom uzdišemo ...bez nje smo ništa ...samo ostareli mehovi iz kojih se vino davno prosulo.
Najzad, Bog nam kroz Crkvu OTKRIVA našu prirodu; otkriva nam tajne vezane za nju! I mi kao i demoni svakim grehom isteramo iz srca Blagodat Božiju i onda smo ruševina kroz koju fijuču promaje, obmane, magle. Bez Blagodati ozlobimo i postanemo slepci...baš kao i đavo. Tada, tako nezaštićenima, pristupaju te smrdljive duhovne psihopate i hrane se ostacima ljubavi koju smo grehom u sebi razorili. Hrane se u stvari našom ličnošću jer smo po slici Ličnosti Hristove stvoreni ...i što nas više proždiru sve smo manje prepoznatljivi bližnjima. Mnogi nesrećni ljudi, udaljeni od Crkve, te duhovne protuve doživljavaju kao prirodna stanja sopstvene svesti i voljno im služe a da ni jednog trenutka nisu svesni šta rade. To naravno nije bez posledica; ogromna rana u srcu zjapi prazna i utehu nalazi upravo u onome od čega je stvorena - u grehu; u strastima! Tada čovek, ne razlikujući dobro i zlo jer nema čime da meri te pojmove, upada u vrzino kolo robovanja grehu, stalnog vraćanja na isti...bio on telesni ili duševni: pijanstvo, opijati, zavisnost od gordosti, oholosti, sujete, ogovaranja ..a u težim slučajevima opijenost brutalnošću, siledžijstvom, terorom nad slabijim i nezaštićenim! Spolja gledano i prevedeno na običan svakodnevni jezik to su razne psihoze, šizofrenije, afektivna gnevljiva stanja, naslada zločinom (serijske ubice i teroristi)... i slično.
Bez Hrista i Crkve, Bez Ipostasi Sina u Hristu; bez svetih tajni poklonjenih od Oca I Duha - ispovest, pričest.. jedinih sila jačih i od đavola i od greha, čovek je u apsolutnom bezizlazu nekad bržeg nekad sporijeg umiranja ...na parčiće bez mogućnosti da se to ikada okonča! Bez svetih tajni smo apsolutno nesposobni za borbu protiv ovih i duševnih i telesnih strasti.  Psihotična stanja se onda igraju sa nama jedući nam i biološki organizam sa kojim smo "jedno" dok nas konačno ne prožderu. Krštena duša je tu zaštićenija pa bolesti imaju mnogo posla da je razore ...ali se sa njima ne treba igrati niti ih olako shvatati jer kršten čovek je i odgovorniji - više mu je dato više se i traži. Više mu je dato i biće više bijen. Najzad, ako se baš preigra može da skonča isto tako sa ozbiljnim duševnim poremećajima. Mala digresija na temelju svetootačkog učenja - i naše Spasavanje neće biti plod naših nekih "zasluga" koje smo ionako dužni činiti, kako sam Gospod reče (parafrazirano): "A kad sve posvršavaš, zapregni se pa mi posluži; ... kaži sebi ja sam zaludni sluga". Da, mi smo dužni činiti dobrodetelj i ne mariti za to kao za nešto veliko jer od užasa smrti spasava i danas, a i u Dan Onaj koji dolazi, samo Otac, Njegov Sin i Duh Sveti ...neće to biti ni mikron naših zasluga. Tražiće u nama samo nameru da se uz Njega bude i ostane i obraz Božiji očuvan koliko toliko; a to podrazumeva sve one Božanske osobine koje sam Spasitelj ima: ljubaznost, dobrota, sažaljivost, empatija, skromnost, poniznost, poslušnost ... i neosuđivanje kao najvažniju od svih; jer Bog nije strašni sudija za prekršaje već Ljubav kako svedoči njegov učenik "Bog je Ljubav i Ljubav je Bog". Strašni sud ...tj. strahota suda biće subjektivni bol u susretu sa onime što smo od sebe napravili u svetlu Ljubavi. Ljubav nikada ne kažnjava; mržnja u našim srcima biće (i već sada jeste) naš pakao i naša kazna. Samo Božija milost i sažaljenje će od gubavog i prljavog otkloniti bolesti i uvesti u svoje carstvo, a sami da uđemo mimo Njega to ne spada ni u domen maštarija. Kada bi Gospod danas uklonio tu dobrotu kojom održava svet ...svi bi već u ogledalima videli kakve nakaze hodaju zemljom ali nas Njegova dobrota štedi od tog užasa: Ona se kroz Crkvu i iz Crkve, kao ona jelkica u kolima što širi miris, širi po ovom našem svetu i štiti nas od smrada raspada ...ne dozvoljava da ga osetimo! Po toj dobroti (koja je sišla do dna ada) i ateisti i mnogi drugi pošteđeni su od užasa sopstvene rugobe ..čak i kad samo pogledaju na toranj kakve Crkve. I đavo može jedino da veruje (i da drhti) jer je vera recidiv i sećanje na onaj lik koji je nekada bio (anđeo ...a i Anđeli su stvoreni kroz Hrista "kroz koga sve postade što je postalo") ...ali poznanje Hrista đavo ne može da ima jer je poznanje dar Duha Božijega! Đavo je izopačeni jeretik ili potpuni antiteista (bogoborac)..ništa drugo. I on je kao i čovek stvoreno duhovno biće (bio Heruvim) samo što nema fizičko telo, i isto je tako kao i čovek otpao od Boga. Isti nas je Bog stvorio u različitim formama i obličjima (čak Pismo kaže za čoveka da je „stvoren malo manjim od anđela“) i na žalost od istog Boga smo i jedni i drugi otpali ...đavo sasvim i celim bićem ali ljudi ipak ne svim srcem! Bog se na ljude sažalio i pružio ruku.
Uostalom, imate danas potpuno oslepele dvonožce, masovne ubice koji toliko ozlobiše koljući ljude tamo po istočnim zemljama da je to potpuno preslikana realnost mračnog duhovnog sveta sa demonima kao vođama svakog zla. Pokušajte tim ljudima da kažete „Hristos je Bog“! Udariće im pena na usta, urlaće kao zveri i razdiraće odeću od besa; ubiće Vas na mestu na najsvirepiji način. Pa kad oni ne vide Boga u Hristu, iako kao ljudi imaju neke šanse dok su živi (imaju tornjeve Crkava kao poslednji poziv za pokajanje i preumljenje)...kako da Ga vidi onaj koji je od njih jezivije divalj i pomračeniji mnogo puta u samoj srži bića?! Najzad, u kušanju u pustinji đavo kaže Hristu (parafrazirano): „Daću ti sva blaga ovog sveta KOJA SU MENI PREDANA (đavo ima vlast na zemlji po rečima samog Hrista) ako mi se pokloniš“ ... Vekovima unazad na ovu foru je obmanuo mnoge ljude (i dan danas ljudi padaju na ovom iskušenju) ali Čovek Hristos ne naseda na provokaciju! Šta mislite, budući da đavo beži sumanuto od svetaca Božijih iz kojih izlazi sila Božija koju ovaj urlajući ne može da podnese, da li bi uopšte smeo da priđe Hristu da je znao ko je tačno pred njim? Pa on nije dostojan da mu Hristos kaže ko je u suštini u jednoj od svojih priroda! Gospod je svoju slavu pokazao na Preobraženje samo pred nekoliko učenika i tada su oni shvatili ko je On u stvari ...ali đavo nije dostojan toga! Hristos ju je pritajio u tom najvažnijem trenutku u kom se lomila istorija ljudskog roda. Lukavi nije smeo da razume ko je pred njim jer su upravo on i smrt glavne mete Hristove (svetotrojične) strategije Spasavanja ljudi. (I kad je već dostojnost u pitanju ne smemo smesti sa uma da će u Carstvo Hristovo tj. na Sinovu svadbu ući samo onaj koji bude pristojno obučen!)
Uobičajeno je, dakle, da kod samog spomena Hristovog imena đavoli vrišteći beže, (kada se kroz molitvu Crkve i Svetitelja projavi blagodat demoni urlaju i nestaju neznano kuda) ali u onoj situaciji u pustinji Hristos se ne preobražava; ne daje naznake ko je u suštini; ne izgoni nikoga, ne tera od sebe glavnog kneza tame! Odgovora na pitanja i provokacije kao običan čovek tj. najviše prorok. Ovaploćenje Boga u ljudsku prirodu i za same Anđele je velika i divna tajna o čemu govori čak i Crkvena bogoslužbena literatura. Ta reč "tajna" se provlači kroz istoriju u mnogim segmentima Crkvenog bića gde je i ovaploćenje nadrazumna tajna koju tek sa Duhom Svetim liturgijski razumevamo - nikako mimo toga. Sam Gospod upravo kroz sledeću rečanicu daje razjašnjenje ovih naših dilema: "А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за мене." (Jovan 15) Drugim rečima: "On će vam sve razjasniti". Dakle, još jednom: budući da od malih svetitelja, danas kad je nastalo doba Crkve i Vaskrsenja Gospoda, đavoli beže od samog Hristovog imena .. zašto ne beži glavni ludak od samog Hrista onomad u pustinji?! Zar ne bi trebalo kao hijena podvijenog repa da zbriše koliko ga noge nose?! Pa zato što je Gospod prikrio svoju Ipostas u Bogočoveku ..ponaša se i govori samo kao čovek. On (Gospod) mora da kao čovek dođe do onog "ugovora" tj. "rukopisanija" koji je Adam sklopio sa đavolom a koji ovaj drži u dubinama ada. Gospod mora kao čovek da umre da bi kao Bog taj ugovor poništio... a da pri tom ne naruši ničiju slobodu ..ni ljudsku ni demonsku!  Uostalom, evo izvadio sam sa ovog sajta nekoliko novozavetnih mesta (a ključna reč za pretragu mi je bila "čuđahu se") gde se jasno vidi da čak ni Njegovi roditelji, kao ni učenici ili prisutan narod, (o mračnim duhovima da ne govorim) nisu znali da je On Ipostas Boga a ne samo prorok kako su inače smatrali: Luka, glava 2
А Јосиф и мати његова чуђаху се томе што се говораше о њему.
Luka, glava 4
И чуђаху се науци његовој врло; јер ријеч његова бјеше силна.
Luka, glava 8
А њима рече: Гдје је вјера ваша? А они се уплашише, и чуђаху се говорећи један другоме: Ко је овај да и вјетровима и води заповиједа, и слушају га?
Jovan, glava 7
И чуђаху се Јудејци говорећи: Како овај зна књиге а није се учио? Još jedan detalj interesantno korespondira sa ovom pričom. Naime, kada je Josif zbog trudnoće posumnjao u čast Bogorodice ali, budući pravednik nežnog srca, ne htede je javno ponižavati već da je otpusti od sebe bez formalne zakonske pompe, javi mu se u snu Anđeo Božiji (tu je Bog u sažaljenju prema nama ipak napravio izuzetak i intervenisao) i reče doslovno. " ..  Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога." (Mat. gl.1) Josif, naravno, iz svih gore navedenih pretpostavki, nije mogao da zna šta se stvarno dešava ..jer je to strašna Tajna! Nije mu bilo ni u najsmelijim snovima da Tvorac postaje čovek! Stoga, zbog potrebe tajnosti, ni Arhangel Gavrilo ne formuliše rečenicu: "To Bog uzima vašu prirodu" .. ili "Rađa vam se lično Božiji Sin"!? Ne ide on u objašnjenja događaja već ono što kaže, po uputstvima Odozgo, prilično je neodređeno; ne ukazuje ništa posebno osim da će novorođenče biti poseban Božiji ugodnik! I đavo i ljudi onog vremena znaju da je Bogorodica zakonito udata .. ali samo Crkva zna na koji je način zatrudnela! Zadržava Gospod, kao tajnu, pravu prirodu Onoga koji će se roditi! Upravo zato se i pored svega Njegovi roditelji "..čuđahu o onome što se govorilo o Hristu" kako navodi Luka u 2. glavi! Cela ova tajna tek nakon Vaskrsenja kroz Crkvu i Duhom Svetim kroz Oce postaje objašnjena...kada je Bog već porazio đavola i ad. Tek je, dakle,  po Vaskrsenju počelo da se razdanjuje učenicima i verujućima ko je Hristos u stvari a mesec ipo dana kasnije Duh Sveti svojim silaskom im to, po gore spomenutom citatu, razjašnjava u potpunosti ...kao i svima koji u to kroz Crkvu veruju. Pre toga niko nije mogao da zna ko je Gospod Hristos u suštini! Majka Hristova je sa par Njegovih prijatelja stajala ispod Krsta na Golgoti; kasnije držala njegovo telo u naručju i plakala milujući mu kosu i lice. Kao i svaka majka - ubili su joj dete. No da je znala da drži samo ljudsku dimenziju besmrtnog Života ne bi plakala; radovala bi se! Ali život je morao da teče spontano .. nenarušen nikakvim vanrednim događajima...do Vaskrsa! Tek tada se prelomila i potresla istorija! Mironosice su trećeg dana išle na Njegov grob, ne da slave Vaskrs za koji nisu ni znale šta je to, već da mu pomažu telo uljima i prepuste ga po našim ljudskim merilima prirodnom raspadanju. Kakav radosni šok kod učenika koji trče ka grobu da se uvere u tu čudnu i u slutnjama sveradosnu realnost da je Gospod ustao! Shvatite, tek silaskom Svetog Duha na Apostole njima, a preko njih i celoj Crkvi .. tj. nama, razjašnjeno je od Duha Božijega ko je Hristos u stvari! Do te intervencije Njegova ličnost je bila velika nepoznanica i tajna! Ponoviću se ovde, to je bilo strogo skriveno (zato se i zove TAJNA) i od ljudi i od mračnih duhova podnebesja pa čak i od Anđela ...jer Crkvena pesma kaže "Anđeli udivišasja" tako strašnoj tajni!  Gospod je morao da sruši demonsku vlast nad ljudima, demonsko carstvo, samo i jedino kao Čovek, kao prvosveštenik, a ne nasiljem ili nekim vanrednim merama Božanstva nad zakonima i slobodnom voljom! Mogao je Gospod tada da pozove legione Anđela (uostalom zar Tvorcu treba bilo čija pomoć?), da mahnitog ubicu i zver zgnječi kao bubu ali morao je spontano da kao čovek promeni zakon smrti jer je kroz Adamov spontani greh smrt ušla u našu prirodu! Nije nam je niko nametnuo; sami smo je izabrali! (Uvek je sami izaberemo svakim svesnim grehom) Čovek je pogrešio, čovek je morao i da ispravi! Ne Anđeo, ne Heruvim ili Serafim nego ČOVEK! Takav je zakon našeg duhovno - fizičkog sveta! Ali ljudi su slabi, ozlobljeni, smrtni, jadni i bedni! Ko može od nas da strada za sve ljude; da nosi grehe svih ljudi? Vi ili ja uvažena Gospođo jedva da bi primili smrt i stradanje za svoje najbliže u familiji a kamo li za nekog tamo komšiju iz druge ulice kojeg i ne poznajemo! Mi smo (ja sam dobar primer) tragično prazni u ljubavi prema bilo kome; jedva prema par osoba! Zato je LJUBAV BOŽIJA morala da dođe među nas KAO ČOVEK ...da Ona kao ljudsko biće primi na sebe smrt i da ispravi Vaskrsenjem ljudsku smrtnost. Gospod, ponoviću to još jednom, kaže pred samo stradanje (parafrazirano): „Zar mislite da ne mogu pozvati dvanaest legiona Anđela da me izbave ali JA SAM I DOŠAO ZA OVAJ ČAS!“ On je i došao umre!! To je čaša koju je morao da ispije! To je osnova ugovora ("rukopisanija" sitnim slovima) koji je prvi Adam potisao sa đavolom a koji posle nije mogao da sprovede! Da Gospod nije ubijen u ljudskom telu ne bi bilo Vaskrsa i ne bi niko od ljudi pocepao taj ugovor .. tj. "poderao to rukopisanije"!  Ali zastanimo ovde za trenutak!? Da je đavo znao da je Bog ispred njega a ne siromašni drvodelja i knjigama oglašavani prorok – da li bi ubijao Hrista? Strašno i preslobodno pitanje ali nije nerealno u ovom SPONTANOM svetu u kom nema predudešenih i sudbinskih scenografija!? Ko je lud da sam sebi sruši carstvo!? Čak i Spasitelj kaže na jednom mestu, kada ga optuživahu da knezom demonskim leči ljude: "Ako se carstvo razdeli samo u sebi ne može opstati ono carstvo"... i time posredno i po dubini ukazuje da je đavolu ipak stalo do tog carstva kakvo god da je ono. Iz te rečenice sledi da ne bi taj izopačeni duh samom sebi razarao vladavinu! S toga je bilo nužno da đavo do kraja bude u uverenju da je pred njim samo znameniti prorok ...ništa preko toga. Uzmimo sebi ovde opet slobodu da zamišljamo alternativna rešenja ovog istorijskog dešavanja?! Ne zaboravimo još jednom da je reč o spontanim događajima a ne o sudbinskim ili predudešenim rešenjima. Mogao je satana da nasluti ko je pred njim i da svojim hordama kaže: "Ne dirajte ovog"!? Šta bi tada bilo? Hristos ne bi bio ubijen na Krstu! A ako ne bi bio ubijen kako bi Vaskrsao? Budući da je Bog da li bi umro od starosti i prirodnom smrću? Kako da umre kad je bezgrešan i besmrtan; kad je novi Adam?! Kako bi onda Vaskrsao i kako bi smo mi onda vaskrsli kad On ponovo dođe? Kako bi naša smrtnost bila pobeđena ...i čitav još spektar sličnih nedoumica!? Pogledajte samo ovu rečenicu iz Jevanđelja koja kao da nam ovde daje neki odgovor na ovu radoznalost: "Но ја вам истину говорим: боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама." (Jovan gl. 16)  Drugim rečima, da nije umro ne bi bilo ni Crkve ni utehe ni Vaskrsenja! Upravo to znači deo rečenice: "...jer ako ja ne odem Utješitelj neće doći k vama.."
Ovo su smela razmišljanja, ljudski radoznala, ali su i realna s obzirom da ne postoji predestinacija u Pravoslavlju - čovek tada ne bi bio slobodan, ne bi onda bio kriv ni za šta?! Sudbina ili predestinacija nisu Pravoslavna teologija. Neke istočnjačke mozgarije se bave time ali Pravoslavlje je sloboda u Hristu. Mi smo slobodni da radimo kako mislimo i šta god nam padne na pamet, i nema sa time niko "odozgo" nikakve veze! Zato smo za grehe krivi jer Sloboda je i odgovornost... i na suprot tome, slobodno se opredeljujući za Hrista, upravo On, Spasitelj kome je Otac predao sav Sud, nas opravdava kroz veru, dela i Crkvu ..kao da imamo neke zasluge! Naravno, nemamo ih ili su na nekom atomskom nivou ali po svojoj dobroti Gospod nam to uračuna u nešto "naše" ...premda je Njegovo! S ovim u vezi od kosmičke važnosti je ljudska namera ka dobrodetelji u veri kroz Hrista koja je jedina merna vrednost pred Gospodom ...naša snaga je smešna!
Da se vratim onim događajima iz pustinje. Ni kod jednog od starozavetnih proroka se ne govori ko će u suštini biti Hristos osim „pastir Izrailju“; zatim da će biti „rođen od devojke“ (dakle samo čovek) ... pa onda maglovita rečenica da Mu je „poreklo neiskazano“. Ni kroz jednog proroka Gospod ne otkriva sve o sebi ...jer su Mu po božanskoj ratnoj strategiji đavo i smrt glavne mete! Zato ni Jevreji, premda dobro poznaju knjige i Pisma, ne shvataju ko je pred njima! Gospod doduše čini čuda ali i Mojsije je činio obilje čuda; i Ilija ih je činio i mnogi još proroci ...i time Spasitelj pokazuje da nije obična osoba, običan čovek, ali ključno je da i đavo misli da je Hristos samo prorok! Zagrizao je mamac! Da je otac laži znao ko je pred njim i da će mu ovaj Vaskrsenjem srušiti carstvo šta mislite, kako već gore razvih teoriju, da li bi, najpre, smeo da priđe Hristu a najposle da li bi Ga uopšte raspeo na Krstu!? Upravo to što je premudro „naterao“ satanu da ga ubije je pobeda Gospoda kroz Vaskrs?! On je samo svu vražiju zlobu preusmerio na sebe; zaštitio nas telom, primio strašne udarce umesto ljudi iz svih epoha ..i tu izmiču reči! Nisam poštovana Gospođo zadirao u srž učenja otaca o Svetoj Trojici, o Hristovim prirodama ....tada bi ste s pravom mogli reći da sam sumanut i jeretik ili ne znam šta. Ničime nisam povredio ništa od suštine Crkvenog učenja o tome da je Hristos Bogočovek, da se rodio bezgrešno, da je Osnovao Crkvu ...naopako da sam brljavio po učenju o Svetoj Trojici. Ovo je samo jedan ugao, jedna teorija, na već završenu istoriju Spasenja koju svi znamo: Gospod je umro na Krstu i Vaskrsao! Sazidao je Crkvu svoju, ispovest, krštenje, pričest, brak, sveštenstvo... Nisam skrnavio ni važnost upravo Njegovih reči u „Oče naš...“ da je đavo lukav; od čoveka nesagledivo snažniji i da je samo Gospod (Crkva) od njega jači. Đavo je bedni i lukavi slepac prepun mržnje ..daleko mu lepa kuća. Mene je samo dugo vremena interesovalo, da se tako izrazim „forenzički“, kako je tekla ta Sveta istorija po onim bliskoistočnim kamenjarima i pesku u uslovima spontanog života ...života koji nije predodređen ..koji nije izrežiran!? Kako je onaj slepac i monstrum nadmudren da sam sebi sruši carstvo!? Ljudi smo, imamo i malo slobode da o štočemu molitveno promišljamo ali da neprestano strašnom pažnjom vagamo koliko su nam misli u vinklu sa "Simvolom vere", ocima i Apostolima. Ovo je, kao što rekoh, samo teorija istorijskih spontanosti koja ne zadire u preozbiljne postavke simvola vere i apostolska učenja o Gospodu. Usuđujem se reći da, makar i mucava, daje neku interesantnu dimenziju samom realnom životu onog doba jer ne smemo smesti sa uma da je to bilo konkretno vreme sa konkretnim ljudima i jasnim problemima u koja je došao Gospod ...ničime vidljiv kao Bog za široke narodne mase! Tek po neko je naslutio da je On neobična pojava ali osim Apostola na Preobraženje niko nije mogao ni da sanja ko je pred njima. Uostalom, znate li da su ga napustili mnogi od onog drugog kruga manjih apostola i učenika, od onih sedamdeset koji su Ga isto tako pratili!? Čak je i svoje glavne učenike pitao jednom: "Da nećete i vi da me napustite?" Mnogo toga se može zaključiti iz Njegovog jednog drugog pitanja upućenog Dvanaestorici (parafrazirano): "Šta kažu ljudi ko sam ja? ...A vi? Šta mislite ko sam ja?" Jasno je iz ovoga da učenici vide sjajnog čoveka ali malo ko tada da je uopšte razumevao da pričaju sa Božijom Ipostasi. U stvari niko to nije razumevao! Nauka o Svetoj Trojici u svojoj punoći se razvija tek rođenjem Crkve na Pedesetnicu a Gospod se onomad kreće među ljudima starozavetne svesti. Mi danas, sa vremenske distance prosvećeni Crkvom i Duhom Svetim, znamo za ta dešavanja i sagledavamo ih u celini; ali onim ljudima to je bilo samo fragmentarno. Prosto, da se vratim temi, Bog se rodio kao čovek! Anđeli „udivišasja..“ Anđeli se zadivili tolikoj tajni ali naravno nisu je otkrili onom ludaku; ćutali su do Vaskrsenja. Kosmičkih razmera je bio taj događaj! Mnogo bitna ratna strategija koja se odvijala tu među nama; koja se kroz tajnu Crkve i dan današnji odvija tu pred našim očima. (Gospod je Vojvoda strašnog rata! Ima to u mnogim Crkvenim štivima.)
Ko bi rekao... tolika sila u jednom Jagnjetu! U prelepoj osobi ljubaznog osmeha koji brižno isceljuje uho svom neprijatelju. U mirnim očima koje su svakog od nas pogledale kada smo začinjani u utrobama majki jer „kroz Njega postade sve što je postalo“ Ne zamerite poštovana Gospođo na ovolikoj poruci; nekako morao sam da još jednom pokušam približiti svoja neka razmišljanja ali ne morate se plašiti; ni po koju cenu ne narušavam (bar mi se čini) ono o čemu su učili oci Crkve i o čemu i sami dosta znate. Ovo su samo lične opservacije, možda čak i zanimljive, koje ne narušavaju ništa iz Pravoslavne osnove i apostolskih ustanova. Lični ugao posmatranja zanimljivog konteksta svetih događaja koji su celom svetu promenili život ..a da sami ti događaji u mogim detaljima otvaraju obilje pitanja od kojih sam neke ovde pokušao da spomenem ...koliko Bog dade, kao što već rekoh, da se o tome pomalo promišlja.  Čak da ekstremno grešim; tj. da je đavo odlično znao da je Hristos Bog ...to ne utiče ni najmanje na suštinu da je Bog došao, postradao i Vaskrsao i nama život darovao. Slepci smo svi mi moja gospođo; u manjoj ili većoj meri često na ikoni ili freski ne vidimo Boga u Hristu. Odatle sam i počeo da razmišljam o gornjoj temi: "Kad mi ljudi, kojima je Bog otvorio Carstvo verom, krštenjem i ostalim tajnama često padnemo u maloverje pa i u ozbiljne poremećaje kakvi su silna ubistva i zločini, gnev i mržnja...kud je đavo manje sposoban da se ponaša normalno i "pobožno". Ako mi, budući pomilovani, oslepimo za Boga Hrista ..koliki je tek vražiji duhovni i duševni mrak!? Znate li u čemu svi možemo da se uverimo opitno i sad ovog trenutka da smo i mi iz ljudskog roda slepi za Bogočoveka (kao đavo onomad) ...tj da vidimo samo čoveka skoro u svim slučajevima!? Evo vam prvi komšija; odmah vrata do vas!? Vidite li Boga u njemu (kako reče sv. Antonije)? Ne vidite?! Kako to kad sam Gospod kaže "ko učini jednom od ovih najmanjih meni je učinio"!? Mi ne razumemo da je to živa istina; nekako smo za nju slepi ... "kako to pa ovaj Aca sa sprata pa da je i Bog (po blagodati)"? Nekako mi je "bez veze" da mu se naklonim kao pred celivajućom ikonom ...ali gospođo - nema razlike!? U njemu je, još jednom, po Blagodati božanski obraz. Ne kažem to ja ..to kaže Gospod! Na istom nivou, na sličan način, kao što i mi ne vidimo Hrista u ljudima i satana nije prepoznao Boga već je video samo čoveka. Nadimao se misleći da je pametan  .. ali ga je Gospod nadmudrio i ponizio, ispred nosa mu je uzeo Adamov ugovor tj. "rukopisanije", da se ovaj puši od besa i pušiće se kroz svu večnost. Gospod taj ugovor nije ukrao ili oteo već ga je punopravno poništio ... a tek šta je tu nepoznanica samo Bog zna. Ispred svega, mi ljudi ne možemo znati šta se to dešavalo tamo na Nebu pre luciferovog pada niti kakve su se tu PRAVNE ZAČKOLJICE dešavale; znamo samo kroz Crkvu i svete oce da je Arhangel Mihailo (kao Car Konstantin ili Car Lazar u našoj ravni) podigao vojsku Anđela i zbacio sa Neba satanu. Ovaj je pao negde, ko će ga znati gde - ali je uspeo da oprelesti Adama, da ga priključi u red smrtnih i ozlobljenih! Dakle još jednom, mi ne možemo znati šta se to dešavalo na Nebu ni kakve su naknadne relacije bile između Boga i satane ..ali je jevanđelska činjenica da je satana imao vlast na zemlji! Na dva (a možda i na više) mesta u Jevanđlju se to spominje. Najpre sam Gospod kada kaže: "Bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije baci u pakao". A zatim i sam đavo kada u pustinji kaže Hristu: "Daću ti sve što vidiš i sva blaga koja su meni predana.."! (Da je znao da je Hristos Ipostas Sina rekao bi "koja si mi ti predao") Uspeo je Adama da prevari; naši nesrećni praroditelji potpisaše ugovor (ponavaljam Crkva ga spominje kao Adamovo rukopisanije sa đavolom - neki "pravni papir" između slobodne volje obe strane) postali su smrtni i to je postalo novo realno stanje sve vidljive tvari. Morao je neko od ljudi da vrati besmrtnost i život u prirodu i Kosmos ..ali ko od smrtnih može da da besmrtnost?! Đavo je likovao jer je vladao nad ljudima; a onda se pojavio jedan običan drvodelja, ni po čemu različit od sveta koji je već hodio zemljom. Čak nije bio ni lep na oko jer u starom zavetu jedan od proroka i kaže nešto kao "ne beše lepote na njemu". U svemu običan čovek koji je činio dela kao i proroci pre njega .. ali ni Anđeli ni ljudi a pogotovo ne đavo nisu mogli ni da sanjaju da je Ipostas Svete Trojice ušla u telo! Josif, otac Njegov, već rekoh gore, bio u čudu "kako to Marija trudna bez muškarca"? Ali Duh Sveti je intervenisao i utešio ga. Morao je neko od ljudi da umre da bi po tom ugovoru ljudi svih epoha bili oslobođeni od smrti ...ali kako ako smo svi smrtni?! Čime da vratimo život u sve ljude ako nemamo život u sebi?! I dolazi On, sam Život .. uzima ljudsku prirodu na zaprepašćenje Anđela i ide dobrovoljno u smrt - da bi Vaskrsom validno pocepao taj prokleti papir. Mnogi od učenika su ga odgovarali od stradanja, Petar najdirektnije, ali Gospod reče nešto što potvrđuje ovu teoriju: "Ja sam i došao za čas ovaj.." Kakva je to samo čast za ljude, za zemlju i svu tvar ..da Ipostas Boga za sva vremena postaje čovek i vascelu tvar uzdiže na Nebo. Tek na Duhove, na svetu pedesetnicu Gospod Duh Sveti razjašnjava celoj Crkvi šta se to u stvari desilo! Da je to bio rat velikog Vojvode nad vojskama koji je u svetu u kom Bog poštuje slobodu i ljudi i đavola i ne vrši nasilje nad njom, premudro iznudio od čovekoubice ono što onaj najbolje zna - da ubije! Ali ovaj put je naseo; ubio je Život ..a Život (Hrista), Duha Svetog i Oca ne možeš da ubiješ! Život je iznad postojanja; On Vaskrsava! Stao je Gospod tako u našu zaštitu kao što roditelj telom štiti svoje dete .. i tu izmiču reči.
Vama pozdrav i zdravlje od Gospoda; a setite se i mene u molitvama svojim. 

Blaža Željko

Blaža Željko

 

Kako dati ime onima koji su redovno u Hramu na Liturgiji od onih koji su to ređe?! Tema sa facebooka

Neće mi zameriti otac Nenad što ću Njegovo pitanje sa faceboka postaviti ovde kao šlagvort za jednu temicu koja se tiče direkto tog pitanja. Ovaj odgovor postoji i tamo, ali na neki način može da stoji i kao tema za sebe. Elem; očevo pitanje je bilo sledeće: ПОМОЋ ПРИЈАТЕЉА Са једним термином се прилично мучим. Како се заправо зову (или могу да се зову) верујући православни који редовно учествују у Литургији, који живе црквену праксу? За разлику од оне много веће и шире лепезе: "примам свештеника" -"славим славу" - "верујем али не идем" - "палим свеће" - "има ту нешто" - па све до "православних агностика" 
Некако ми није довољно јасно "литургијски верници", а можда ипак нема бољег термина. 
Да ли неко може да се сети решења, или да потврди да нема смисла тражити бољи термин?    Neko razmišljanje na ovo pitanje bi bilo: Moj oče, ko će to izmeriti i dati valjano ime ...pa još i da se usudi i da kaže: "Evo ja znam"!? Može čovek (oslanjam se ovde na Berđajeva) dolaziti svaki Božiji dan u Crkvu a da opet u sebi ima opskurna shvatanja života, da bude neslobodan i porobljen paranojom, strahovima, očajanjem i čamotinjom. Da potpuno promaši društveno i socijalno naznačenje koje nosi u sebi kao dar, kao potencijal, a PAKAO JE, kako reče jedan moj drugar veroučitelj, "PROMAŠAJ NAZNAČENJA"! Ne lonci, kazani i ne znam kakve sve sprave već promašaj naznačenja, promašaj ljubavi! Pakao je neshvatanje da formalna strana ispoljavanja vere NIJE CILJ PO SEBI, zato Gospod i traži da se čovek ne busa u prsa postom i molitvom, već da je Crkveni život odnos prema ličnosti Hristovoj, prema ikoni Hristovoj u ljudima! Lični odnos „jedan na jedan“ sa Hristom kroz čoveka, kroz bližnjeg.

E sad, Bog ne postoji izvan Crkve! Izvan Nje su samo grehovne uobrazilje. Hrista nema izvan Liturgije; izvan Evharistije i Njegovog Tela koje je naš život ali ko i kako će meriti (ili davati imena) STEPENU NAŠE ŽIVOTNOSTI koja se hrani i delima u Hristu?! Koja se hrani svakom izgovorenom ili učinjenom istinom po rečima Spasitelja: „Istina će vas osloboditi“! I time se srce hrani jer (parafrazirano): „istiniti bogomoljci nemaju određenu lokaciju već se mole (žive) u Duhu i Istini“. Ko sve to može znati osim sam Gospod?! On meri dela i postupke ...mi smo za to slepi; često nam se "samo nešto čini" .. a u stvari ispadne da je baš drugačije od onog što vidimo.

Ima jedna praksa koja dosta govori o ljudima. Eto, mi smo neki hrišćani ili bar tako mislimo ali malo ko da napravi metaniju do pojasa pred bilo kojim čovekom .. jer čovek je Ikona Hristova; baš kao i celivača u Crkvi pred kojom se klanjamo! Ne figurativno; ne pesnički već zaista – istinski! To i Gospod kaže svim zbunjenima na Sudu, i levima i desnima, kad Ga pitaju „kad te videsmo...? On reče: „Kad učiniste (ili ne učiniste) jednom od ovih najmanjih meni učiniste (ne učiniste)“! Ta metanija koje nema govori o nama! Ne vidimo Hrista u drugome; ne pada nam na pamet da se naklonimo bilo kome ...sujeta gorči i dušu i ukrućuje vrat! „Ponosno“ ga dižemo u vis jer ...Bože, pa mi smo „ponosni ljudi“ ...premda svi znaju iz psalama da se „Bog ponositima protivi“. Nekad se Gospod nežno protivi, nekada ne baš sa mnogo obzira pa onda oči ispadaju od muke ...sve zavisi od stepena naše gordosti. Pomislim tako „zar ja da se naklonim pred ovim Stoletom sa osmnog sprata“ ...ali šta ta misao govori o meni? Stane mi knedla u grlu pa kažem sam sebi: „I ti si kao crkven?“

Ne znam oče bolje da kažem ono što mislim na ovu temu. Nemoguće je, i čak je to prilično „klizav teren“, osmeliti se i davati imena tj. stepenovati duše našim merilima. Srž je da čovek krštenjem pripada Crkvi, da Liturgijom puni baterije kao punjačem jer se čovek troši u okruženju koje je konstanto u čamotinji, apatiji i očajanju; ali ne možemo isključiti i dela Istine koja ne vidimo premda nominalno mnogi su iz onih grupa koje ste vi naveli. Ko i kako će tome dati ime ...ili biti kum deklaracijama! 

Blaža Željko

Blaža Željko

 

Neka razmišljanja o filmu "Amadeus" Miloša Formana (manje dorade)

„AMADEUS“ - remek delo Miloša Formana! Duboka priča o ljudskom padu, prirodi, slabostima! Osećam najdublju obavezu da prozborim koju reč o ovom remek delu Miloša Formana koje je na mene značajno uticalo; a s obzirom da sam ga studiozno, uvek sa drugim motivom, gledao više od pedeset puta može se reći i da sam (samozvano ) prilično merodavan da o njemu nešto kažem. J Nije nepoznato da je film dobio osam oskara te 1984. godine kada je prvi put prikazan; a kada film odgledate (uz krajnju ozbiljnost i po mogućnostima veoma glasno) onda vam bude i jasno zašto je to tako. Gluma, scenografija, radnja, mnogo značajnih tema obrađenih u dva ipo sata ..sve su to razlozi da ovaj film u mom shvatanju i mojim nekakvim top listama zauzme nedostižno prvo mesto bez mogućnosti da ga odatle iko drugi pomeri. U tom periodu film me je, po preporuci drugara, najpre zainteresovao čisto kao biografsko delo velikog muzičara; ali sam odmah video da on u sebi po najmanje ima tu biografsku dimenziju – on zadire u srži do bezbrojnih pitanja svojstvenih našoj ogrehovljenoj prirodi; i bio sam zapanjen do koje mere (u ravni sa Dostojevskim) Miloš Forman poznaje i oslikava nijanse ljudske pale prirode. Fascinirala me je njegova sposobnost da analizira našu grehom potamnelu dušu kojom smo postali slični palim anđelima ...i koja nedvosmisleno, svima nama u oči kaže (a kad tad se sa time sretnemo): „Gospodo, ma koliko se zanosili u sebi da smo naročito pobožni i dobri ...kada nam se iskušenje dotakne srca i čačne gordost i sujetu, mi pokazujemo svoje stvarno lice – pokazujemo mržnju i na ljude i na Boga, što je u suštini jedno isto. (Ne kažu li Oci za Hrista da je došao kao jagnje među vukove). Pokazujemo da u stvari za sve svoje nevolje i bolne momente srca odmah prebacujemo optužbe i krivicu na Onog koji je najmanje za to kriv“. (Lično sam ja prvak sveta u roptanju!) Za one manje religiozne pak, uvek je neko drugi od ljudi kriv jer za Boga, taj skriveni prvolik, ne znaju. Sama srž našeg bića kojom sličimo na Njega je obolela od gordosti (mržnje) ...i Hristovo prisustvo nas boli; teško podnosimo Njegovu blizinu (što je jednom rekao monah Hrizostom: „Kad ti je najteže možda ti je Bog tada najbliže ali Ga ti ne možeš podneti“) ...a to je u suštini opis pakla – nesposobnost za primanje Hrista u sebe. Od tog smrtnog užasa i semena u nama, samo Gospod može da isceli - držanjem (kako znamo i umemo) jevanđelskih "principa sažaljenja" u praksi i ispred svega Njegovom milošću. Sami nemamo nikakve šanse. Najzad, ne kaže li Spasitelj: „ovaj svet u zlu leži“ ...i upravo tu dimenziju gordosti kao najvećeg greha, Forman je tako dobro prepoznao i maestralno oslikao da vas ostavi bez daha. Gordost je suprotnost Životu! Suprotnost Životu nije smrt! Nema smrti jer je čovek stvoren po slici Besmrtnog Boga i ne može da umre! Suprotnost Životu je mržnja! Da, film u samoj srži nosi ovu poruku! Možda sama radnja nema istorijsku utemeljenost (kompozitor Antonio Salijeri je u filmu primoran carskom odlukom da deli esnafski prostor "drvorskog kompozitora" sa tadašnjim čudom od deteta) ali Forman je u umetničkoj slobodi dodelio Salijeriju jednu zapaženu dimenziju sujetno povređenog čoveka koji, budući duboko religiozan, kroz svoje nevolje sa Mocartom (slične našim svakodnevnim interakcijama sa ljudima) svu bol unutrašnjih stradanja raspaljenih sujetom prebacuje na religiozni plan! Iskrivljen i oslepljen od besa, usled niza ponižavajućih momenata, on izvor svojih problema ne vidi u svojoj gordosti već u Bogu! No, on zbog usiljenih poniženja, kakve samo život može da donese, Mocarta, čijem daru se i divi i zavidi istovremeno, samo doživljava kao Božije oruđe kojim Bog njemu, Salijeriju, posvednevno lupa šamare - koje on najpre preteško nosi, a najposle se sasvim predaje svom gnevu na Boga jer mu Božiji plan o njemu nije jasan. Počinje da se protivi i najzad da ratuje protiv Boga. On ne shvata da je još u detinjstvu (s početka filma) tražio od Boga kroz molitvu sasvim pogrešne stvari! Tražio je da ga Bog učini slavnim i od ljudi proslavljanim - čime je udario veoma loš temelj svojoj ličnosti. Ne shvata da se samo smirenjem, poniznošću, molitvom i trpljenjem poniženja leči ogrehovljeno srce, već se u uobraziljama upušta u najbesmisleniji rat od svih ratova ..rat protiv Jagnjeta! Rat koji je izgubljen i pre svog početka. Teško je i opisati nekome ko film nije gledao koliko bravurozno je prikazan njegov kraj. Naime, Salijeri, čija priča kroz ceo film ima logiku, ima neki svoj tok nama razumljiv (slagali se sa njim ili ne), do te mere vas neprimetno uvuče u svoju šizofrenu storiju: divljenje a istovremeno i neiskazana mržnja prema Mocartu ...da bi na kraju shvatili da ste zajedno sa njim, sa svim tim, tako ljudskim i logičnim gledištima, u stvari u ludnici! No tako to biva kada se premalo obrati pažnja na one Spasiteljeve reči upućene Apostolu: „idi od mene sotono jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko“. Naše ljudsko, ma kako naivno izgledalo, ...bolesno je. Nama je teško odreći se sebe jer smo na sebe navikli; i osim intervencije od Boga, nema te sile koja nas može razuveriti da je naše „ja“ ...patetično i ovozemaljsko „ja“ – u stvari antipod Hristovom daru u nama ...utamničenom „ja“, ili „novom čoveku u Hristu“ kako ga nazivaju sveti oci. No da se vratim na još par fascinantnih segmenata filma koja vas učine nemim. U kontekstu događaja i sujetne povređenosti, Salijeri naumi da ubije Mocarta i on to zaista čini ali na potpuno nesvesan način koji ni sam nije ni očekivao ni planirao. A stvarni plan, kojim se bavio, mu je bio apsolutno ludački! Hteo je da ostvari pobedu nad Bogom (za kojeg je mislio da ga namerno ponižava pred svetom zbog "osrednjosti") tako što će ogromnim honorarom naručiti od Mocartovog Bogom danog talenta Rekvijem (opelo) – dakle delo koje se tiče Crkve i liturgike; a kada svojeručno ubije Mocarta, da onda to, njegovo ..Salijerijevo, opelo odzvanja Crkvom nad Mocartovim kovčegom – a Bog će to morati da sluša nemoćan da prekine!? U toj slici, u toj ideji Salijeri vidi svoj trijumf nad Bogom!? Neopisivo ludilo; sofizam sa dna ada. Ljubomoran na Amadeusov dar mislio je da novcem on postaje "vlasnik" kompozicije i tog dara – a samim tim je mislio i da će Bog konačno morati i njega "osrednjeg kompozitora" da sluša! Ali to je vid Simonije!!! Salijeri je upao u najtežu prelest! Novcem se ne može kupiti dar Božiji! Nesrećni Salijeri je u izopačenom umu definitivno sebi zario nož u srce. Ne shvata da on ne može biti vlasnik tog poručenog dela; vlasnik je onaj koji nosi taj dar u sebi – a dar se ne kupuje za pare. Mnogo puta sam bio u teškoj vrućici kod ovog dela jer me šokira dubina mraka koji se ovde kao perfidna samoobmana projavljuje a koju Forman filigranski opaža i iznosi kroz starca izobličenog mržnjom. No, Salijerijev plan se izjalovio; Mocart naime umire od iscrpljenosti i bolesti pluća, ali Salijeri u dubini zna da je on tome doprineo! Ne razume doduše kako je doprineo i zašto je Mocart umro prerano usred komponovanja Rekvijema; ta prerana smrt Volfgangova je odstupala od njegovog plana u tom suludom ratu, ali je u dubini sasvim siguran da ta smrt ima indirektne veze sa njim. A kako, to je sjajni Forman, bez preterivanja, jevanđelski zapazio i objasnio: Salijeri je, naime, od Mocarta naručio rekvijem, no rekvijem kao Crkveno delo, po sebi traži sasvim drugi životni kontekst. Traži molitvenost, mir, tišinu; sve upravo suprotno Mocartovom životu koji je voleo kafane, piće, žene, vodvilje. Salijeri u stvari bez svesne namere primorava Volfganga da „sipa novo vino u mehove stare“. Mocart sve teže nosi raspolućeni život, počinje da se raspada. Čak jednog trenutka priznaje ženi Konstanci da ga komponovanje Requiema "ubija". Forman fantastično opaža taj jevanđelski momenat i kroz nekoliko sjajnih kadrova upravo nam na to ukazuje prikazujući Amadeusovo rasulo. Iz dana u dan njegovo zdravlje je kopnilo; on se tome tužno opirao ali je ipak skončao teško oboleo. Dva oprečna životna (duhovna) principa su mu iznutra razjedala organizam. Salijeri je, kao što rekoh, imao drugačiji plan da se reši Mocarta, pa ga je ovakav kraj ništa manje iznenadio, no ipak negde u dubini on dovodi sebe u vezu sa ovim događajem. Film i počinje tako što on u dubokoj starosti pokušava da samoubistvom prekrati muke savesti i viče: „Volfgang, oprosti! Oprosti svome ubici“! Samoubistvo mu ne uspeva i on izranjavan završava u bolnici, koja je u sastavu ludnice. Tu mu dolazi sveštenik i nudi mu ispovest kao rešenje. Salijeri to manje prihvata kao ispovest ali ipak počinje priču ...i ta priča je pretočena u ovo remek delo. Osim spomenutih glavnih poruka, Forman nam donosi i mnoge druge momente vredne pažnje. Jedna od njih je izgled ozbiljne monarhije i dobrog monarha, koji jeste donosilac svih odluka ali nikada to ne čini bez saradnje sa umnim glavama kojima je okružen. Uvažava stavove i usvaja one koji su razumni; koji imaju većinu, koji nisu protivni Crkvenim etičkim normama; ali konačna odluka je JEDNA - njegova. Nema demokratije, nema razvodnjavanja ideja i života. Forman upravo to naročito i često akcentuje. Tu su zatim relacije otac – sin (bolesna dominacija roditelja); muž – žena; gospodar i sluga. Nema čega se ovaj pedantni režiser nije dotakao a da u stvari ni trenutka nije ostao nedorečen ...u samo dva ipo sata koliko ova priča traje! Film ima scene bez kojih ovakva tematika nije moguća a koje izvesni profil ljudi mogu uzdrmati. Jedna od njih je i kada pobesneli Salijeri spaljuje Krst u kaminu ...ali to je samo deo priče – ne mora se gledalac sa time poistovećivati. Uostalom ima i religioznih filmova u kojima isto tako vidimo blasfemično ophođenje i sa Krstom i sa Hristom ali sve je to u funkciji priče koja je kao celina, po mom uverenju, veliko hrišćansko delo. Film najtoplije preporučujem svakome ko ga nije gledao. Ne može se gledati „usputno“ i iz kuhunje dok se sprema obed. Mora se gledati sa krajnjom pažnjom i što je glasnije izvodljivo a već ćete videti zašto! U svakom slučaju, film vas oslobađa i uozbiljuje! Mnogo bolje razumevate ljude; nežniji ste prema njima bez obzira koje su nacije jer je ljudska tragedija i drama nešto što je zajedničko svima nama! Dublje razumevate da bez Hrista ovaj život nije ništa. Bez Njega je svaka čestica loših emocija opasnost a ljudski život nije ništa drugo nego tama iz koje je lako preći u večitu tamu ako se sam život shvati neozbiljno ...ako se gaji mržnja i zavist, i ako se Hristos izgubi iz vida. Miloš Forman je dostojan ozbiljnih analiza ništa manje od Dostojevskog. Ovo nije jedino njegovo ostvarenje sa ozbiljnim porukama ..ima ih dosta. Vredan pažnje je i njegov „Regtajm“ ...ali o tome nekom drugom zgodom ili pak da se toga lati neko obrazovaniji. Na kraju, nisam mnogo iznenađen što se u ovom vremenu raspada vrednosti film Amadeus namerno prećutkuje iz centara moći! Dodiruje mnogo ozbiljne dubine koje smetaju i bole; i umesto da ima čak katedru na fakultetima, s obzirom na brojne neispitane segmente koje nosi u sebi ... njega su smestili negde u arhive kao neprijatnog svedoka ljudske prirode. Zadivljen sam Formanom i zapanjen sam koliko malo znači ljudima ovog vremena .. ali to ima svoju cenu. Osvrnimo se oko sebe i videćemo je. ____________________________________ Evo nekoliko scena iz filma koje su po sebi minijaturna remek dela! Posebno je potresan ovaj srednji klip u kom se može videti šta zavist, ljubomora ili mržnja učine svakom od nas; ako uporno odbijamo da se sa time sretnemo, priznamo ga ...ispovedimo i molimo Boga da nas od toga izleči ..a sa time se naravno ne može ući Njegovo Carstvo. Kakav strašan ponor; kakav dijapazon ličnosnih ekstrema u čoveku, o čemu govore i sveti oci. Čovek je biće koje je i anđelske lepote i uzvišenosti ali koji se surva do demonskih dubina u kojima više ništa ljudsko nije prepoznatljivo. U ovom starcu su i najuzvišenija osećanja lepog; nije mu srce još umrlo za te emocije ...ali onda se podaje adskoj mržnji ..nesposoban da joj se odupre.        

Blaža Željko

Blaža Željko

 

Odgovor političaru na facebooku koji vređa Amfilohija zbog abortusa

Teška ti je ova kvalifikacija moj .. (ime i prezime)! Kao nakadašnjeg crkvenjaka, što sam radio dve decenije, ne može ova tema da me na svoj način ne tangira i pored nekih neslaganja sa Amfilohijem. 
Znate šta narode (obraćanje komentatorima sa FB), Amfilohije je Episkop Crkve i kada ne bi govorio ono što Crkva uči bio bi dvoličan. Lično imam problem da svarim dvostruke aršine iz ne tako davne prošlosti kada je važilo skoro odobravajuće "Ko se za mač uhvati od mača gine" ali dobro... sneg (nevolja) pada da ostaju tragovi .. kakvi god!? U principu Crkva uči da je abortus ubistvo a to i NAUKA POTVRĐUJE. Jasno je da čovek ima slobodu da ne veruje, da odstupi od Boga i tu slobodu koju je u čoveka utkao sam Bog (jer nismo svojom voljom i silom došli u postojanje) poštuje i Bog sam... ne vrši nasilje nad tom slobodom samo kaže da će nas greh ubiti, na ovaj ili onaj način i s toga savetuje blago "ne ukradi, ne laži, ne ubi... i slično. Ne naređuje to kao sudija za prekršaje već blago savetuje zato što bez Njega, a Njega u gresima nema, sve postaje besmisao i čovek se raspada i psihom i fizički na razne načine. Nekada odmah, nekada kroz vreme život mu postane tesan, psihosomatske bolesti mu uništavaju srce, telo, duševno zdravlje. Često i najpre počinje depresijom, gubitkom smisla... agonijom duha... ali to je cena slobode koju i Bog poštuje. Ne može niko reći da nije za to čuo niti izgovoriti se. Baš o tome govori i Episkop Crkve kom je dužnost da upozori na razornost udaljavanja od iste... sve drugo je u rukama čoveka. Ludilo i lične stranputice niko nam ne može, na žalost, zabraniti! Sloboda da se opasno greši je aksiom ljudske prirode i naša politička stvarnost je najbolja slika za to. A za sablazni u Crkvi, za krađe, pedofiliju... pa izaći ćemo svi pred Boga i popovi i civili - ne odnosi se zapovest o moralu i čovečnosti samo na mantije! Pravila su ista za sve! Kratak je život i prolazi brzo ko munja. Ne bih bio u koži nekog ko sablazni nevinu dušicu bio on pop ili lokalni pijanac sa pijace. 

Bog je ušao u ljudsku prirodu u celini; rodio se među nama, čeka da Ga čovek traži ali nikada i nikoga ne želi na silu da pridobije jer On ne želi IZNUĐENU LJUBAV! Mnogi to pogrešno shvate pa glume prepodobne, poltronišu Mu, oblače se u dronjke da bi izgledali pobožno ali promašuju smisao! On želi da Ga čovek iskreno traži, ne spolja već srcem i delima, da iskreno poštuje Njegove tihe savete "ne laži, ne ubi, ne kradi (pogotovo ne od sirotinje) .." i tada On nije ravnodušan. 
Dakle posle svega rečenog ne mora čovek da Ga voli, ne mora ni da veruje ali ne može da se isključi iz postojanja koje je On osmislio. Ne može da ubije bez posledica po sebe. Abortus i jeste ubistvo makar i prezreli Crkvu. Slobodni smo u svemu pa čak i to smemo... ali ne bez posledica po dušu. Ona kao naša najveća vrednost, a to je moje "ja", više ne može da bude ista. Povredivši Hristov lik ona prestaje da voli po prirodi tog lika i u manjoj ili većoj meri postaje ruševina kroz koju fijuču promaje mržnje, gneva, očaja i raznih ideoloških vetrova.. jer u njoj više nema kompasa. Nema razlikovanja dobra i zla. 

Što se tiče ubistva zigota, čovekovog prvog pokretanja, najpre svi mi koji ovde kao nešto pišemo smo bili u toj fazi razvoja! Ne bi moja mama "očistila telo" da je abortirala već bi ubila mene ili svakog od vas vaša majka, (a nisu to uradile jer su nas volele i jedva čekale) i mi danas ne bi kuckali po ovim slovima. Ako čak zanemarimo Crkvu... pa NAUKA JE DOKAZALA na dva načina da je zigot od oplodnje SAMOSTALAN ŽIVOT! Prvi dokaz je dete iz epruvete! Pred kamerama oplođena ćelija se umnožava, raste, živi! Vrlo brzo se razvijaju organi! Materica joj je samo prirodni inkubator. Ako neko i tada kaže "pa to je samo deo mog tela i ja imam pravo da sa mojim telom radim šta hoću" tada ga drugi dokaz još snažnije udari u čelo - a kako onda taj zigot raste u surogat majci pošto nije deo njenog tela?! 
Dakle, kada bi ovaj dokaz ušao u zakonodavna tela ubrzo bi morao da važi zakon da je abortus ubistvo sa predumišljajem i da se robija kao i za svaki drugi zločin, posebno surov jer to bebče ne može ni da vrisne!

Blaža Željko

Blaža Željko

 

"Eshatologija" o. Zorana i "mitarstva" Save Janjića. (manje dorade)

У свом заниљивом форумском тексту: "Јављање светаца у есхатолошким телима" (koje je klikom na link neophodno pročitati radi razumevanja ovog razmišljanja) otac Zoran je između ostalog rekao i sledeće: Sa ovim delom teksta, vezano dakle za kategorije našeg i Hristovog vremena tj. eshatona koje je kroz Njega već preobrazilo istoriju u "sadašnjost", korespondiraju upravo Spasiteljeve reči koje je, u saradnji sa Ocem tog istorijskog trenutka, izgovorio pred mnoštvom naroda (Jovan 12/ 28 - 32):  28.  Оче, прослави име своје! Тада глас дође с неба: И прославих, и опет ћу прославити! 29. А народ који стајаше, када то чу, говораше да је гром загрмио; а други говораху: Анђео ми је говорио. 30. Исус одговори и рече: Овај глас није био мене ради но вас ради. 31.  Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље. 32.  И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи. Treba obratiti pažnju na vremena koja upotrebljava Gospod grmeći sa Neba ... kao svršenu radnju "i proslavih" i kao radnju koja  tek dolazi "i opet ću proslaviti"! No da li se On obraća onim okupljenim ljudima pred Duhovskog perioda? Naravno, obraća se i njima (uostalom i ovaj jevanđelski citat gore je dokaz za to)  ali veoma bitno je razlikovati preduhovski period od onog posleduhovskog, Crkvenog! Naime, u onom trenutku, na koji se odnosi ovaj jevanđelski događaj, Duh Sveti još nije sišao na Apostole i među ljude (rođenje Crkve) a bez Njega nije moguće videti Boga u Bogočoveku! Upravo i samo On proslavlja Hrista iz čovekovog Srca! Bez Njega čoveku nije moguće ni da veruje ni da se moli ni da voli! Bez Njega su se i Apostoli razbežali na Veliki Petak. Otac se, mišljenja sam, obraća Crkvi svih vremena; dakle već Duhom prosvećenoj Crkvi, a samo malo kasnije Sin Njegov, u pasusu 31. saopštava: "Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље." Bogočovek dakle uvodi eshaton u istoriju jer je već "sada sud svetu" ..dakle istovremeno u Njegovom prezentu pre dve hiljade godina ..ali, budući da je Bog, onda i u Njegovoj večnoj liturgijskoj sadašnjosti tj. u večnosti. Liturgija je već sud svima .. kao što je i odnos prema Hristu, i odnos prema Njegovom liku u ljudima, već ovde sud koji će Parusija samo potvrditi. "Ko ne veruje već je osuđen" kaže Gospod na jednom drugom mestu, opet kao Njegov prezent (večno SADA) istovremeno i kao svršenu radnju koja se tiče upravo ovog Njegovog "sada"! Udaljenost od Liturgije udaljenost je i od Hristovog Carstva ..ne voljom Hrista već voljom čoveka. Možda ovde može da se mucavo promišlja o problemu mitarstava na koje se otac Sava Janjić osvrnuo u svom tekstu: "О привременом и вечном Суду" na istom ovom sajtu...i koji je isto tako neophodno pročitati. Naime, ako je po Hristovim rečima "sada sud svetu" (što po sebi nudi mnoge odgovore) ..ako je eshaton naša realnost još za života kroz Liturgiju i Telo Hristovo, i ako je kroz Bogočoveka već ostvareno Carstvo "u srcima našim" ..onda mitarstva mogu biti pokajanje i borba sa strastima dok smo još jedno sa biološkim telom; drugim rečima dok smo "živi"?! Možda je (a sklon sam da verujem tako) podvižnica Teodora, od koje je i nastalo ova ne sasvim priznata i naravno nekanonska "teorija", dobila od Duha poučavanje sa sasvim drugom konotacijom, a koje su kasniji mističari i tumači snova izvrnuli po svojim maštarijama!? Poučavanje da su naši ljuti ratovi sa strastima, sa mržnjom, sujetom, gnevom i spektrom ostalih mrakova i grehovnih posledica, u stvari već sud nad nama još ovde za vremena i  konkretnog života!? Ne Sud Boga koji je Ljubav nego sud naših dela (ili nedela, grehova) nad nama samima koja su carine (mitarstva) u našoj savesti i koja stvaraju užasnu neizvesnost "da li ću imati čime da platim trajni boravak u Carstvu Hristovom"!? U njima, u gresima, a bez podviga dobrote i nežnosti, ispovesti; Krsta i Crkve, ostajemo trajno ako ih se Crkvom ne razrešimo, tj. ako "ne platimo cenu" kao onaj dužnik Gospodaru kada je molio da mu bude oprošteno; na šta posredno ukazuju i reči Spasiteljeve (parafrazirano): „Rob ne ostaje u kući nego sin“! U organskoj vezi sa "carinama savesti", sa osećanjem duga i teretom greha je jevanđelska realnost izrečena od Gospoda da se rob (grehu, strastima i zlu uopšte) izbacuje napolje a sinovska ljubav ostaje u kući! To znači da su do trenutka izbacivanja zajedno živeli u kući (u ovom veku i svetu) kao što su na njivi zajedno rasli i žito i kukolj!? Uostalom Jevanđelje doslovno o tome kaže: "...Као што се, дакле, кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на посљетку овога вијека. Послаће Син Човјечији анђеле своје, И САБРАЋЕ ИЗ ЦАРСТВА ЊЕГОВА све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога. Ко има уши да чује, нека чује!" (Matej XIII gl. 36 - 43)    Mislim da je ovde sasvim jasno da je Gospod već u Svom Sinu ostvario liturgijsko Carstvo iz kog će nedostojni tek biti izbačeni! A da ne bi to doživeli onda nam savest govori da moramo nečime dok smo živi (dakle sada) "platiti gospodaru"; da nekim "znojem lica" ili raspetom ljubavlju bar pokažemo volju da nam nije svejedno gde ćemo biti u večnosti. Za sada svi smo tu, u Njemu, ili kao žito ili kao kukolj i On to sve trpi! I dan danas iz Crkve, kao iz već prisutnog Eshatona, On govori kroz Jevanđelje svima: "Rode zli i preljubotvorni, dokle ću vas trpeti"!? Ovaj život, da preformulišemo drugim rečima, sa padovima i ustajanjima koja su bolna i trnovita, jesu „plata za greh“ ..jesu, uslovno rečeno, „carine“ tj. neka formalna pravila koja ne možemo mimoići u toj pokajnoj disciplini OSIM neosuđivanjem jer „ko ne osuđuje neće biti osuđen“! Mitarstva bi, u toj pretpostavci „formalnih odnosa“, bila naši tužni pokušaji i napori da se uz pomoć Crkve i svetih tajni otrgnemo od demonskih uslovljenosti kojima smo podlegli i da se ovde, "sada" i "danas" za svojih života, liturgijski domognemo nekako bestrašća tj. stanja negnevljivosti, smirenja i poniznosti!? Stanja, ovde i sada, iz kog se molitveno opšti sa Gospodom "jedan na jedan" u vremenu koje nije vreme već Duh Sveti! O tome nešto i Gospod reče (prafrazirano): "moliće se ljudi u Duhu i Istini a ne na gori ovoj" tj. ne u vremenu i prostoru jer "gora ova" je materijalna i geografska odrednica već u Duhu i Istini koji su izvanvremeni "događaj". Dakle zadobijena negnevljivost, poniznost i svako smirenje su stanja koja nas čine sinovima po Blagodati i koji "ostaju u kući" .. koji ostaju u onome što već ovde jesu!? Verujem da se ona lestvica, često viđana po freskama, upravo odnosi na naše konkretne živote, padove i uspone na putu ka Hristu!? Smatram da ta lestvica nije predstava ljudske duše u nekom posmrtnom vremenu već upravo sam naš život sazrevanja u Hristu sa svim padovima i usponima koje on sobom nosi. Stepenik po stepenik .. pa padneš, pa se kaješ, ustaješ ..pa opet se penješ pa padneš ..ali uvek uz pomoć svetinje Liturgije sve zreliji i stabilniji - premda nema garancije da i kod poslednjeg stepenika neće biti posrtanja i, ne daj Bože nikom, pada! I najveći svetitelji su do poslednjeg časa strepeli nad svojim spasenjem ako su gledali na svoja dela! Nije im bilo važno na kojoj su stepenici jer to ne meri čovek! Uzdali su se u Gospoda jer samo On spasava svojom milošću! Važan je samo taj pokret ka Njemu; uspon na trnovitom putu i klizavim merdevinama. Bez Njega čoveku to nije moguće jer smo bez Hrista ništa. Ta priča o mitarstvima najviše mi liči na ovu sliku tj. fresku stepenica (merdevina) od zemlje ka Hristu koji je gore na vrhu i na kojima se svi nalazimo .. od nas bludnih i praznoslovnih do svetogorskih monaha i isposnika.  Od smirenog i poniznog srca Gospod se ne skriva; obitava u duši i srcu a pošto je upravo On Carstvo Božije onda je Ono već tu! Verujem da On zato i kaže (parafrazirano): "Nemojte tražiti Carstvo (večnost) ovde ili onde ..ono je u srcima vašim". Carstvo skriveno od zlih i izopačenih ljudi, od lažova i lopova; od "ponosnih" i oholih. Imaš li Hrista u srcu i Sahara ti je raj; i Arktik i Mars i Neptun! Gde god da si u raju si jer Gospod je raj! Raj nije ni geografska ni vremenska odrednica u smislu "juče", "danas", "sutra"; Hristos u srcu je raj ..već ostvaren kroz Liturgiju. A da bi se Vaskrsli Bogočovek sreo u srcu mnogo krvi treba da se propljuje; mnogo lomljenja gordosti, poniženja i odricanja da se potrpi, uvreda da se oprosti i užasa da se prođe upravo tu "unutra" u srcu gde se susrećemo sa tim spektrom zlobe i mraka koji se rađaju iz gordosti. Sve to sa jedinom idejom, u stvari nesvesnom čežnjom, da se nakon mnogih padova, ustajanja i plaćanja carinama svoje lakomislenosti, po Njegovom obećanju unutra sretnemo sa Njim "u srcima našim" - ne po ceni otkupa koju čovek bez Bogočoveka nikada i ničime ne može platiti, već samo i jedino po Njegovoj dobroti i sažaljivom opraštanju svih dugova! Upravo o tome i Gospod nešto kaže, čime posredno demistifikuje problem mitarstava: Jevandjelje po Mateju, glava 16 ) "Јер каква је корист човеку ако сав свет добије, а душу своју изгуби? Или какав ће откуп дати човек за своју душу?"  Uzimam slobodu da primetim, koliko Bog dade da se o tome promišlja, da u ovoj drugoj rečenici mitarstva, tumačena kao neka carinarnica za dušu posle smrti čoveka, postaje besmislena .. jer ne postoji vrednost kojom je moguće otkupiti dušu! To bi u nekoj iščašenoj formi bilo slično "indulgencijama" (plaćanjem oprosta) koje je čak i zapadna crkva odbacila. Ne postoji trgovačka dimenzija sa dušom OSIM I JEDINO Božijeg opraštanja "dugova" o čemu nam jevanđelska scena Strašnog suda i molitva "Oče naš.." sve govore. "Strašni Sud" poznaje samo dve kategorije ljudi - one koji su činili dobro čoveku i one koji nisu! Jedino što Gospod očekuje od nas je da nema ravnodušnosti prema bilo kojoj vrsti patnje bližnjih, u konačnom smislu prema Njegovom stradanju jer je svaki bližnji (ne samo geografski ili jezički) njegova ikona i po Blagodati lično On.  Gospod, još jednom, u ovom gore navedenom citatu spominje živog čoveka koji je zadobio mnogo materijalnog blaga a duši naudio! Čime čovek može da plati dušu osim pokajanjem, trnovitim putem i malim vratima koji svi zajedno čine mitarstva ovde za života. U tom trudu i raspetom stanju neko umre pre neko posle, nekome smrt dođe iznenada nekome se čak i najavi ..ali u svakom slučaju ono što je urađeno urađeno je jer Gospod još veli: (parafrazirano) "U čemu vas zateknem u onome ću vas suditi" - što samo po sebi isključuje priču o mitarstvima koja tek treba da dođu u posmrtnom smislu?! Nije li iz ovih reči "U čemu vas zateknem..." po povratku gospodara večnost ovde i sada u Čoveku? Doduše tek u slutnjama i kao kroz svilenu tkaninu, ali Parusija će to skinuti sa očiju. 1. Коринћанима 13.  "Тако сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат."

Blaža Željko

Blaža Željko

 

Globalizacija (samo koja?) je nužnost! Maran ata!

Pratim godinama u nazad da je pojam "globalizacije" izvor mnogih nesporazuma, deoba i cepanja između ljudi čak do nivoa porodice ali je to pojam koji ište širu perspektivu, dublje sagledavanje ispod površine tj. ispod imena .. bar pokušati ovu reč ne osuđivati olako i prestrogo a razloga za to ima ništa manje nego posredno i u Jevanđelju! Gde je to spomenuto u Svetom Pismu (kako rekoh "posredno")?! Paa .. na Strašnom Sudu koji će biti potvrda dve globalizacije! Šta će biti Gospodnji odabir svojih sinova sa desne strane nego globalizacija u Hristu Isusu, u Duhu Svetom?! Da, biće tu mnogi ljudi iz svih naroda koji su delima u istom Duhu svedočili Gospoda Hrista, a i u onom času će priznati Njegovu vlast i pasti na kolena pred prestolom u suzama i radosti. Ni po čemu se neće razlikovati i druga globalizacija po čoveku koju će zloupotrebiti otac laži i pojaviće se kao surogat Hrista za oslepele i raspamećene ljude! Iščupaće prethodno iz srca ljudi Ljubav (koja je Hristos) a onda će se pojaviti u svetu bez ljubavi da ujedini ohladnele. I Gospod svedoči (parafrazirano): "A kada ponovo dođem da li ću naći ljubav.." Suština je da su ova globalna ujedinjenja po spoljašnjim obrascima savršeno slična jedno drugom samo što je ova Gospodnja, Ženikova, globalizacija autentična i imanentna ljudskoj prirodi, praobrazu koji je utkan u biće, dok je ova druga isfabrikovana lažima, uzurpacijom i na kraju lažno, kroz bolesna ushićenja i devijantne emocije, predstavljena u obličju ljudskom kao izlaz iz mraka u koji smo kao ljudi tj. čovečanstvo, upali. Iz svega onog što sam ranije mucao na ovim stranama, kroz Hrista, kroz Crkvu i Njen odblesak u svetu (kao model koji je od silaska Duha na Apostole NESVESNI podsticaj ka drugome u svim ljudima) sve se već vekovima kreće ka nekom ujedinjenju jer je čovek i sazdan za zajednicu .. ne za razdvojenost i samotnjaštvo. Grešimo kad se udaljavamo jedni od drugih, bilo pojedinci bilo narodi jer u osnovi u samoj prirodi koju nam je Bog dao, po njenoj datosti i osobinama, mi treba da težimo zajednici i ujedinjavanju - ali u Hristu!  Ne bez Njega!  Samim tim globalizacija u svojim temeljima, posmatrana Crkveno, ne može da bude štetna ako se teži hrišćanskoj harmonizaciji ljudskih odnosa u horizontali; makar to bio, u složenim međuljudskim odnosima, konstantan proces a ne svršena radnja! Pred Gospodom, kako poučavaju sveti Oci, i ljudska namera igra veliku ulogu! Dakle makar da, koliko je do nas, imamo nameru da te procese razvijamo. Nas zbunjuje reč "globalizacija" koja je kontekstualno, kroz razna tajna društva, izopačene slike sveta od njih i zakrivljeno ogledalo naše percepcije, dobila negativnu konotaciju .. mada je ona isto što i "sabor" i "opštežiće" u autentičnom izdanju. Carstvo Nebesko biće upravo to - globalizacija u jednom Duhu, Duhu Svetom. Neće tu biti nacija; mnogo grešimo ako izolujemo nacionalni identitet od Hristovog lika te da bilo koji identitet može uopšte da postoji mimo Hrista i osobina koje su nam zapoveđene (poniznost a ne ponositost, služenje, smirenje). U "stanovima mnogim" Carstva Božijeg neće biti samo sveti srpski, ruski ili italijanski prepodobni, pravednici i mučenici već isti prepodobni odasvud koji posvedočiše Njegov obraz u sebi. Gospod će ih skupiti po raskršćima, po sirotištima...  Bilo koji čovek koji sleduje za Hristom on je na zemlji apatrid jer reče Gospod: "moje Carstvo (a ono je u srcu čovekovom) nije od ovog sveta". Hrišćanin nema dom na ovoj zemlji iako na njoj živi! Njegov je dom u srcu sa Hristom ako ga očuva i ne odbaci; a tu su mu i bližnji - svi koji dišu i misle istim duhom makar bili Šveđani, Laponci, Bantu plemena ili Englezi! U Hristu već ovde si globalno sabrat svakome ko u Hristu vidi Spasitelja i Boga ma kom narodu da ta osoba pripada. Ako još delamo zajedno na globalnom mirenju u Hristu (jer "blaženi koji mir grade jer će se sinovima Božijim nazvati") onda ta reč "globalno" ili kako rekoh "opštežiće" dobija sasvim jedno drugo značenje. Mnogo italijanskih vojnika (po defaultu katoličkih "kršćana") je poginulo štiteći svetinje na Kosovu u vreme pogroma?! Zar po jevanđelskim shvatanjima nisu oni bližnji srpskoj sirotinji JER SU SE SAŽALILI! Nisu li oni onda veći "Srbi", ako je uopšte bitno kako se ko zove, od mnogih deklarativnih koje je baš briga za Srbe južno od Ibra?! Uzgred, s obzirom na neporecive podatke i dokaze o izdvajanju budžetskih sredstava koje spominje i Ustav države, taj mučeni svet i dan današnji se hrani u narodnim kuhinjama sa kazana; pod uslovom da se SMS-om prikupi dovoljno sredstava za hranu!? Šta se to dešava? Ne znam; Bog zna! Uostalom, nacistički ekstremi iz drugog svetskog rata najbolje pokazuju gde idu nacije ako uklone nezgodnog svedoka Hrista koji "trabunja" nešto o praštanju, o služenju..!? Globalno po čoveku začinje se (što je po sebi paradoks) u separatnom razmišljanju koje razara Božanski lik... i vremenom se identifikuje sa sebi sličnim! U tren oka ono što je prividno lično i autentično postane globalno privlačeći kao stihija sa svih strana istu ostrašćenost, isti obrazac razmišljanja bez obzira na jezik! To je kob našeg hristolikog bića; mora se prepoznati u sličnom. Začas te stihije zamene Hrista sa svojim pravilima ... i začetno su seme ove druge globalizacije po čoveku ma kako se predstavljale opravdanima!  Nećeš blagog Gospoda - dobićeš surovog čoveka .. ali nema ljutnje, on je tvoj izbor.  Na Strašnom Sudu, koji je kroz Liturgiju već sada jer Gospod reče: "Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље." (Jovan 12; 31) nema podela na nacije! A da je to već sada Gospod na drugom mestu potvrđuje kao svršeni glagol: "Ko ne veruje već je osuđen"! Drugi dolazak Hristov biće samo preobražaj postojećih opredeljenja iz privremenih u trajne; ko je šta izabrao za svoje božanstvo u onome će ostati. Sud Spasov je nad pojedincima svih naroda jer se svima obraća sa "dođite blagosloveni..." ili "idite od mene prokleti.." što se odnosi na one koji su delima svedočili Hrista ili su ga odbacili bez obzira na epohu ili naciju u kojoj su se rodili. Milijarde i milijarde ljudi svih vremena svih naroda .. stajaće pred njim a On će govoriti svakom pojedinačno. Ako sam mislio da sam nešto skrio pred Njim .. On će govoriti na megafon, sa krova!  Svedočanstva su brojna da je to realnost, pa između ostalih i to što će u Dan onaj ne njivi biti dvojica (pretpostavka je da su komšije, sunarodnici ili čak braća jer se ispomažu na njivi) ali "jedan će se uzeti a drugi će se ostaviti". Jedan je sačuvao blago koje mu je Gospod poverio drugi ga je proćerdao; spolja to niko nije video! Priča o pet ludih i pet mudrih devojaka je veoma slična! Sve se one poznaju jer razgovaraju, dakle istog su roda ili naroda, ali kad dođe Ženik one mudre nisu bile mnogo sentimentalne prema ludima; šta više kao da im posredno rekoše: "Šta je nas briga što vi nemate ulje!? Ne možemo da vam damo od našeg da ne bi i nama zafalilo nego idite kod menjača pa kupite!" U međuvremenu Ženik dođe i zatvoriše se vrata. Strašna scena! S toga, dok je vremena i koliko je do nas, treba delati kao so; da se Crkvom, makar i zrncima, osoli ambijent. Sve ovo ispisah sa idejom da se na pojam globalizacije gleda sa manje ostrašćenosti ali i sa dozom opreza jer ishoda za svakog od nas ima samo dva: ili desno ili levo od Hrista. Možda sam delima, premda sam ubeđen da posrćem za Hristom, već u društvu onih pet ludih nesrećnica .. no Bog je pučina sažaljenja pa se nadam da će i za mene naći neko rešenje kao za Marmeladova iz "Zločina i kazne": "Dođi i ti bedniče jer znaš da si bednik".  Treba "ispitivati duhove" u ovim smutnim vremenima. Zapoveđeno nam je da mir gradimo i da ga imamo sa svima. To podrazumeva težnju ka globalnim odnosima u Hristu Isusu. Ali upravo Njegovo ime i jeste odgovor za to gde je nešto lukavo upakovano u "belosvetsku globalizaciju po čoveku" a gde je to iskrena težnja za zajedništvom u nadi da se mir nađe. Hristovo ime treba pomalo ljubomorno čuvati; to je ime krhko i nežno u srcu, očas bude povređeno ubojima mnogim. Ne treba Ga olako bacati pred noge makar koga ali sa Njim istovremeno i jačim od bilo čega zamislivog treba čačnuti ideologiju ambijenta u kom se krećemo.... i tada u svetlu tog Imena ubrzo svako pokaže svoje obličje i credo. Odmah znaš s kim i dokle smeš da deliš čak i srce a s kim da deliš samo ona opšta ljudska mesta "uvažavanja vere i ideologije" na nekom jevanđelskom principu kao nesvesnom zajedničkom imenitelju; jer smo dužni da svima budemo sve. Čak ne mora da se Hristovo ime bezrazložno rasipa takvo kakvo je; dovoljno je i ništa manje tektonski potresno samo kontekstualno upotrebiti citat nekog od otaca Crkve; posledice su iste.  Sve to nosi svoje rizike ali nema na ovom svetu bezbednog mesta iz kog bi mogao da kažeš "sad sam na konju, ne može mi vrag više ništa". Možeš to reći samo kad budeš siguran da si od bližnjih opojan i oplakan a ti u naručju Hristovom .. a do tada sve je, kao losos, plivanje uz reku ka izvoru, dok te mulj, kamenje i balvani udaraju u lice a predatori vrebaju da se tobom hrane. Kad ti u tom plivanju pomažu ljudi svih naroda kao i ti njima .. i to je globalizacija u dobrim namerama.  

Blaža Željko

Blaža Željko

 

Nacionalna identifikacija

Iz jedne prepiske sa facebook-a na temu nacije i nacionalnog itentiteta:   "Mišljenja sam da je identitet ispred svega "ličnosna karakterna kategorija" gde određeni korpus može da se prepozna međusobno kroz sličan LIČNOSNI kod ..tj. karakter! Vezano sa tim u istom tom korpusu mogu se dve karakterne struje, deklarativno iste a ideološki različite, međusobno doživljavati kao strano telo sa svim pratećim sadržajima: omalovažavanje, prezir pa čak i mržnja! Dolaskom sveličnosti i izvora svake ličnosti Hrista rasvetljeno je da je istorija sveta u stvari biografija harizmatičnih osoba koje su u datom momentu bile "pod vlasti" na ovaj ili onaj način! Istorija je objektivni unutrašnji život tih ljudi putem Vlasti preslikan u realni život baze! Istorija Crkve i hrišćanstva je ovaploćeni Gospod kom se veruje! Ta istorija je ličnost! Na isti način i po istom principu, pod uslovom da se zanemari ili odgurne Hrostos kao izvor svakog dobra i života, i svi drugi "identiteti" imaju svoje paralele na nekom lokalnom nivou. Slika razorene Evrope za vremena drugog svetskog rata je unutrašnji svet jedne osobe kojoj se verovalo! Opredmećena duhovna realnost jednog čoveka kom su čitavi narodi, u bolesnoj uobrazilji, predstavljali duševne pokrete ličnih unutrašnjih katakombi! Sopstvena ushićenja pretočena u realni život posredstvom instrumenata vlasti! To i jeste užasna osobina Vlasti kao Božije sile, anđelskog čina koji kao i sve stvoreno služi i sluša Gospoda (npr. Sunce koje greje i dobre i zle); tako i Vlast ne praveći razliku dobrih i zlih odslikava pojedinca u potčinjenima; i obratno ...narod se uvek prepozna u sličnom! Život države, dobar ili loš (što zavisi koliko Hrista ima u tome), samo je realni unutrašnji svet vladara (jednina ili množina - svejedno, no po instiktu mislim da je uvek jednina). Ljudi iz baze prepoznaju sopstvene osobine u ličnosti i identifikuju se sa njom. Sve funkcioniše na ovom principu. "Nacija" .. "identitet" (sama reč kaže - identifikovanje sa nekim) uvek je interakcija između harizmatičnog duha nekog pojedinca i mase koja mu veruje! Koja se identifikuje i prepoznaje kroz tu osobu! Primera danas bezbroj! Demokratija je izjednačila sve vrednosti po čoveku i usitnila identifikacije na beznačajne spoljašnje obrazce. Sve razbijenije sitnije grupacije ljudi prepoznaju se kroz određenu ličnost; kroz ponašanje ..pa tako, na onom bazičnom nivou, poštovaoci lika i dela neke folk, pop ili rok dive i duhom i spoljašnjom formom liče i na taj prvolik pa samim tim i međusobno! Uniformno, kao vojska! (Pri tom ne zauzimam ni pozitivan ni negativan stav prema ovoj pojavi - iznosim je kao model za gornju temu) To su mikro nacije jer, po rečima pokojnog profesora sa teološkog faksa Sime Ćirkovića: "Nacija je osećaj i samo osećaj a priroda je ta da su svi ljudi od istih praroditelja" ...sledi da je osećaj pripadnosti nekome u suštini "pleme" tj. "nacija" po sebi"! Onaj koji se oseća Bošnjakom .. pa i jeste Bošnjak! Onaj koji se ne oseća Srbinom .. nije Srbin! Ko se oseća Englezom .. Englez je. Važi i za Makedonce, Laponce i Bantu plemena! Genetika ne igra nikakvu ulogu jer smo od istih praroditelja! Sve je u "ličnosnom kodu tj. obrazcu"! To su nužnosti oslepelog palog čoveka koji sebe kao ličnost može da vidi samo u drugoj ličnosti! Pogledajte plemensko ponašanje navijačkih grupa! Njihovi predvodnici, neke ličnosti "odavno poznate ...tamo nekom" su karakterni kodovi tih grupa.. što za posledicu ima i praktično oživljenje "unutrašnjeg sveta" njihovog predvodnika! Onoliko koliko predvodnici imaju međusobne animozitete toliko se i verni sledbenici međusobno "vole" sa sve oštrim predmetima i bezbolnim palicama! Ličnost ne može biti porobljena od mehanizma ...već od ličnosti ..manje kolebljive i slobodnije pa samim tim i jače! Lično mislim (što nikoga ne obavezuje ni na šta) kroz prethodno rečeno da je jedini duhovni buke "srpstva" unutrašnje stanje rodonačelnika Rastka Nemanjića kog su mnogi ljudi u praksi oponašali i verovali mu. A to onda znači da biti Srbinom podrazumeva sve Savine osobine ... poniznost, smernost, pranje nogu svima, ne traženje slave od ljudi, bežanje u pustinju sebe samog, odricanje od blaga i bogatstva i prepuštanje Hristu. Ne tumačenje „časti“ ili „dostojanstva“ kao spoljašnje kategorije koje po inerciji pale prirode nastaju usled visokog mišljenja o sebi  .. već kao dara Božijeg jer samo On daje slavu i čast! On "obara i podiže" kako kaže svetitelj u molitvi; ne može čovek sam sebi da izgradi dostojanstvo ako ga je izgubio niti da ga odglumi - onda je klovn! To isto znači i praštanje u svakom smislu; ne vraćanje unazad jer ko stavi ruke na plug pa se stalno osvrće..." ne može biti učesnik već ostvarenog Carstva! Na suprot tome mnogo je skupoceno "srknuti iz Čaše" dobiti više od drugih.. imati velike ljude u istoriji i sve to zanemariti! Da, Hristovo Carstvo je kroz Crkvu već tu kao jedina realnost .. sve drugo su naše grehovne uobrazilje i magle u glavi! Ostvari li čovek karakter Svetog Save u sebi on je "Srbin" u autentičnom smislu; ali zar je važno kako ćemo se zvati!? Nije bitno ime; bitno je ostvareno Hristovo Carstvo u srcu ...koje magnetski privlači zabludele. Svetosavlje nije "sredstvo" ka nekom cilju već je ono CILJ .. pošto je ostvareno Carstvo u ovom časnom svetitelju; on je žitelj Hristovog carstva! A sredstva ka tom cilju (ka Svetosavlju) su praktično življenje po Savinom primeru - nezlobivost, praštanje, ne sećanje na zlo, ispovedna liturgijska otvorenost ka Istinitom Bogu; a kako ćemo se deklarisati .. tako je nebitno. A šta ako isključimo ton sa planete!? Ostaje samo ono što vidimo - dela i praksa, nebitno kako se ko zove! Iz prošlosti možemo (kao zadatak za gornju temu) samo opredmećivati duh osvedočenog Hristovog ugodnika .. SVAKO U SVOM ŽIVOTU, to je važno reći ..i to je jedini put ka uzajamnom približavanju ..drugog identiteta, naročito ne u spoljašnjim formama, Srbi nemaju! Svedočanstava oko nas bezbroj! Problem je nastao kada se na istoriju počelo gledati kao na skup događaja ..a ne kao na ličnosni obrazac! Izvinjavam se na dugačkom komentaru. Najpre nisam ni hteo da se uplićem u priču .. ali eto, ruke same krenule!  Ne zamerite."

Blaža Željko

Blaža Željko

 

Film "CRIMSON TIDE"; Vasili Arkipov; lanac komande nuklearne podmornice

Upravo odgledah po N-ti put film "Crimson Tide" sa Denzil Vošingtonom i Džin Hekmanom u glavnim rolama ..te mislim da film po genijalnosti i važnosti teme treba da se nađe i u teološkim školama (premda se Bog ne spominje implicitno .. ali ljudi su Njegove ikone!!). Puno puta sam razmišljao da je ovo delo napravio neko sa dubokim gledištima o pojmu hijerarhije i subordinacije kao prevažnim elemetnima svakog društva; svake zajednice, a tek nedavno doznah da je to ekranizovani i za nešto detalja modifikovani istiniti događaj sa ruske podmornice iz vremena kubanske krize 1962. godine! To se u filmu čak i spominje na jednom mestu. Naime, došlo je u ovoj ekranizaciji do pucanja lanca komande na američkoj nuklearnoj podmornici! Pojavile su se u vrhu između dva keptana (koji jedan bez drugog ne mogu da donesu izvršnu odluku) dva oprečna viđenja situacije na brodu, usled pucanja i prestanka komunikacije sa spoljnjim svetom, a trebalo je u kontekstu radnje filma da izvrše nuklerani udar na Moskvu i dalje širom Rusije. Posledice (prekrasno opisane na kraju filma) su bile te da se sistem urušio; da je u tren oka došlo do podvojenosti između posade broda na granici oružanog sukoba! Film je dakle zadro do same srži u pojmove, prevažne u Crkvenom svetu, hijerarhije, poslušnosti i subordinacije i otvorio pitanja na koja je teško naći odgovor .. tako da i film završava sa tom dilemom?! Ali ono što je nedvosmisleno kroz priču (što je vertikala u svakom smislu) je to da bez hijerarhije nema ničega zdravog ni u jednoj zajednici! Samo one zajednice ili kolektiviteti, od najmanjih što su manastiri, četa vojske ili policije do većih što su države, koji imaju jasnu "kičmenu strukturu", tj. hijerarhiju, opstaju i čine zdravu sredinu! Tamo gde je demokratija to razjela pojavile su se struje, stranke, usitnjavanja, apsolutna disharmonija .. jer hijerarhija je temelj harmonije. I u muzičkom svetu je to isto - dok stoje u hijerarhiji tonovi čine harmoniju, akorde i njihova kretanja. Kad svi tonovi krenu po svome ili pokažu težnju da budu "dominanta" dolazi do apsolutne buke besmisla; do, kako rekoh, bolne disharmonije.  Šta se to desilo na ruskoj podmornici davne 62. godine? Naime, besneo je hladni rat; Ameri razmeštali svoj raketni štit po Evropi i bliskom istoku! Hruščov pokušao da uzvrati i u nekoliko navrata već dopremio nuklerne rakete kod Kastra! Međutim ubrzo te akcije budu provaljene; Kenedi naredi tzv. karantin Atlantika oko Kube sa ciljem da spreči dalje dopremanje ovog oružja. U pratnji ruskih brodova bila je i spomenuta nuklearna podmornica no Amerikanci je nanjuše i manevarskim podvodnim bombama krenu da je primoraju da izroni. Tu je došlo do koplapsa i svet nikada kasnije kao tada nije bio na ivici nuklearnog armagedona. Naime, Amerikanci obaveste Moskvu da na podmornicu bacaju bombe koje nemaju snagu bojevih i mogu da naprave malu štetu na plovilu ali iz Moskve ta vest nikada nije stigla do mornara!!! Slušajući buku oko sebe i "slepi i gluvi" zbog nedostatka komunikacije, a u kontekstu odnosa koji su bili pred pucanje, osoblje podmornice je bilo ubeđeno da je počeo rat -  nuklearni! Prva naredba je bila da se jedna raketa (jača od hirošimske) pošalje na nosač aviona udaljen nekoliko kilometara; a zatim da se napadnu američki gradovi.  "Šta bi bilo kad bi bilo"!? Možemo ovde sada otpevati zahvalni tropar Gospodu i molitveno spomenuti Vasilia Arkipova (to ime dobro pamtiti), čoveka koji je (najdublje verujem uz neku Božiju intervenciju) sprečio najgora moguća stradanja širom planete! On je naime bio jedan od tri kapetana podmornice a protokol je nalagao da pristanak za lansiranje moraju dati sva tri visoka oficira! Dvojica su bila "za" ali on je iz istih razloga nedostatka komunikacije opisanih u filmu rekao "njet" .. i od tog se vojnog udara odustalo! Dalje je sve istorija!  Mnogi ljudi iz sveta se sa pijetetom sećaju Vasilia; blagodarni su mu jer je tog trenukta samo u njegovim rukama bilo na stotine miliona života američkih građana i gradova .. i naravno uzvratno kao odmazda stotine miliona što ruskih što evropskih života; u stvari kasnije zbog radijacije i života svega živog na svetu. Ja sam tada imao svega sedam meseci .. i evo molitveno blagodarim ovom čoveku, a mislim da bi ga se i Crkva na neki način morala sećati i posvetiti mu dan bar za parastos; npr. dan kada je umro u avgustu 1998. godine. Moramo se sećati ovakvih ljudi.  No ostaje dilema koju i spomenuti film postavlja na kraju: kako to da je narušen lanac komande spasao čovečanstvo teške patnje?! Odgovor je teško naći; projavljuje se odjednom u igri slobodno ljudsko uverenje koje se ne može prezreti .. ali u suštini i u filmu i ustvarnosti taj lanac i nije bio poptun. On je bez komunikacije već nepostojeći i Arkipov (kao i Denzil u Crimson Tide) nije hteo da potvrđuje nešto čega nema! Tako mala dilema a u srži je od velike istorijske važnosti. Nije dakle reč o pokidanoj vertikali komande, o neposlušnosti ili pobuni, već o nepostojećoj stvari kojoj kao ljudi nisu dali pristanak premda suva slova zakona i pravila službe, kao čiste formalnosti, govore nešto drugo. Dakle najtoplija preporuka da se film "Crimson tide" krajnje ozbiljno pogleda i da se sa spoznajom drame koja se tu odvija (po slici stvarnih dešavanja) oda pošta onima koji pod pritiskom donose prevažne odluke.   Vasilijeva fotografija iz tog perioda  

Blaža Željko

Blaža Željko

 

Loši "sveznalački" trendovi na društvenim mrežama i viber grupama

Ozbiljno loši trendovi na društvenim mrežama; pa i ovde na poukama! Vidim ljudi duboko raspravljaju o Božijim Energijama, sve znaju, sve im je jasno!? Znaju tako neki ono što je po suštini nesaznajno za ime Božije!? Ne možeš da uđeš ni u jednu viber grupu a da ne naiđeš na sveznalice "koji o tome prosipaju iz rukava" - premda su se sveti Oci užasavali (pa čak i sami Anđeli) da oko toga mnogo polemišu. Na tom putu zamki kol'ko nećeš?! Naravno, baviti se "mudrovanjem" u takvim grupama je čist promašaj ..i treba bežati glavom bez obzira!  To me podseti na jednog starog bažanijskog crkvenjaka i pojca, pokojnog čika Duku (Duška Kajalića - Bog da mu dušu prosti) koji je bio, u najlepšem smislu, i spadalo povrh svih drugih kvaliteta. E taj mudri čovek jednu stvar nije voleo i meni lično je to mnogo pomoglo u životu. Naime, čim bi u društvu krenula priča o Bogu, gde bi svako pričao šta mu se prohte, on bi, onako naslonjen bradom na štap, samo ispio rakijicu i rekao: " E pa idem ja"! I bez odlaganja bi ustao i otišao. Vrlo sličnu stvar sam doživljavao i u manastiru Fenek dok je još bio ženski manastir sa mati Anastasijom kao igumanijom. Ta žena je imala puno simpatija prema meni pogubljenom u svakom smislu; hrabrila me i bodrila znajući gde treba "da me udari" a šta treba "zaliti nežnim lekovitim uljima". Kad god bih otvorio usta da pričam o Božijim energijama, i sličnim unutrašnjim fantazijama smatrajući da sam nešto ukapirao, ona bi pobegla glavom bez obzira! I ona i sestrinstvo! Ostao bih sam i duboko posramljen .. i bio bih srećan ako se uopšte pojave istog tog dana! Tada bih, crven od stida, tražio način da se izvinim ..ali to su uvek bili teški trenutci.  Dakle, ne može i ne sme svako da tupi o stvarima o kojima pojma nema (iako bi se mnogi ti ljudi zakleli da im je sve jasno). Za to se uzimaju blagoslovi ili u ovom modernom virtuelnom svetu bar lajkovi (odobrenja i sviđanja) od sveštenika da bi priča dobila na težini! Čim nema svešteničkih odobrenja, zatvarajte to što pišete, brišite, bežite! U protivnom ozbiljna oštećenja atakuju na srce a sramota na vrata!  Mislim da bi sveštenici trebalo da tu malo obrate vnimanije?!  Sve što čovek treba da zna je da je Gospod kroz Crkvu i Liturgiju doneo sebe - a On je sve što treba ljudskoj duši! Njegov mir, Njegova sloboda u srcu; nežnost, dobrota, poniznost, suze nad svojim nakaznostima. "Mir svoj dajem vam" reče Spasitelj. Kome treba više od toga? Same po sebi to su tajne i tajne treba i da ostanu! Neće ih niko nikada (bez Boga jer "Bez mene ne možete ništa činiti") do kraja ni razumeti ni objasniti osim da su one ono najlepše u čoveku zbog čega je Gospod sišao do dna ada i smrti da to spasi! Malo li je samo to imati na umu?

Blaža Željko

Blaža Željko

 

Ogoljena definicija "demokratije" iz njene kolevke

Gledam malopre neku naučnu emisiju o digitalnim dostignućima (volim tehniku pa ..eto  ). Između ostalog danas softveri uče iz okruženja, prepoznaju lica i raspoloženja. Jedan robot odigrao komplikovanu kinesku igru GO sa majstorom te igre a da nije prethodno programiran za nju! Učio je u hodu. I zaista je ta oblast daleko odmakla; zabrinjavajuće daleko! No nije važno toliko šta ćemo sa softverom i binarnim jezicima "jedinica" i "nula", ima to svojih dobrih strana dok je na korist čoveku; važno je šta je rekao taj mladi naučnik, programer .. a to je verujem neko mišljenje na globalnom nivou budući da su naučnici samo školovaniji primerci svojih sredina. Kaže taj mladi Amer u vezi očitavanja raspoloženja ljudi nekim softverom pa se nužno dotakao društvenih uređenja: "Demokratija je aktuelna i važna ako O NJOJ SVI IMAMO ISTU PERCEPCIJU! U protivnom, ako je svi ne doživljavamo isto ona pada"! 
Krstio sam se s obe ruke; čovek očigledno ne zna šta govori! Ponavljam njegove reči: "DEMOKRATIJA IMA SNAGU DOK JE SVI VIDIMO ISTO - drugim rečima dok o njoj svi imamo isto, uniformno, uverenje! Kada te vere, i posledično delanja, nema demokratija pada u vodu! A da je i demokratija vera svedok je to da se o bilo kojoj društvenoj teoriji , s obzirom na ljudska ograničenja za opštu sliku ili kontekst, ne može imati znanje već samo verovanje! 
Jednom rečju, budući da se spominje uniformnost i jednomislije, sve se svodi na unutrašnji princip i model: "Jedno stado i jedan pastir" .. samo je pitanje koji to pastir i koje stado? 
Vidimo šta se dešava kada neko nema istu percepciju demokratije upravo ovih dana, meseci i par godina u nazad. Neka tamo Rusija "nedovoljno dobro razumeva da treba da je demokratičnija" (čak dovodi u sumnju ovo uređenje po čoveku) pa to treba neko "nasiljem da je obuči", da joj utera demokratiju u glavu; ali jbg. zajebali se: Rusija nije Libija, Irak, Srbija ili Somalija .. i sad počinje prazni balon da se "ispuhava" .. Nema ni "D" od demokratije! Iluzija, obmana, vuk u jagnjećoj koži, nepomjanik obučen u anđela; lažno svetlo; odvratna tiranija "baby face" lepote. 
Na kraju će, imam takvo neko uverenje, biti samo dve globalizacije .. jedna u Hristu druga bez Njega. Parusija će potvrditi naš izbor u svemu tome.  No da ne grešim dušu, spasava Gospod a ne naše torije ili želje. Ne znači da su po definiciji sve demokrate zli ljudi ni da su hrišćani po defaultu spaseni .. to šta će biti "tamo" je Otac zadržao u svojoj vlasti pa je apsurd o tome pričati. Ipak može se opaziti da ovi filosofski obrazci po čoveku (demokratija), nastali u grehovnom mraku naših srca, mnogo komplikuju život ljudima .. izjednačavaju dobro i zlo, tako razaraju vrednosne norme i mnoge ljude dovodi u opasnost udaljavanja od Hrista a samim tim hlađenjem srca za empatiju za sažaljenje. A čime će se čovek spasavati ako izgubi sažaljivost što je jedna od Hristovih glavnih odlika!? Bez Hrista u celoj priči sve postaje nekako odvratno alavo, hladno, sračunato. Vidiš liči na čoveka (imamo toga i u okruženju) ali kako otvori usta hladnoća kao iz pećine. Spolja razne kreme, pomade, retuši .. unutra jadnici dostojni sažaljenja sa oplakivanjem. Znam to po sebi naravno.

Blaža Željko

Blaža Željko

 

Јона 2000

Бог ми се јавио, али ако мене питате, није баш морао. Непријатељи су дошлу у нашу земљу и прогласили је својом. Истерали нас из домова, отели нашу стоку и трошили наше богатство. Убили гласне и храбре, силовали нејаке и безопасне.  И Бог ми сад каже -  иди, проповедај својим непријатељима. Иди, кажи им да се промене. Њима да идем? Радије бих ноге себи одсекао! Њима да говорим? Дабогда ја био нем до смрти! Они су ми кућу спалили, а ја да марим за њихову душу? Они су ми рођаке побили, а ја да бринем за њихов живот? Они су наше претке клели и на силу хтели да нам  промене веру у Бога, а тај исти Бог сад жели да им помогнем? Они су Му име пљували, а ја Његовим именом да их спашавам? Ма нећу! Не желим! Нека изгину сви до једног! Нека се Божија претња испуни на њима! Не идем у њихов град, одох на другу страну! Одлазим у трећу земљу, на други крај света, што даље и од својих пријатеља и од својих непријатеља, што даље и од Бога, ако је могуће.  Мучи ме и збуњује Својим заповестима. Нека Он удари по њима жар или болест, или нека нађе другог који ће им ићи. Мене нека остави на миру.  Брод ће ме одвести у туђину, и више им ни име нећу поменути, осим у псовци и клетви. Море ће ме раздвојити од њих. Што ми је ово требало? Камо среће да сам оглувео у  трен кад сам чуо Божији глас! Е, да ми је прсла бубна опна, лакше ми је живети глув, него слушати наопаке и нејасне Божије заповести!  А шта требам? Молити душмана да опере руке од крви мојих дедова!? Упозорити паликуће да сачувају свој дом?! Нека им буде по њиховим делима! Нека им буде и горе, да се насиље не понови. Да буду пример Божије силе и правде. Али да им се опрости? Никада! На броду сам чврсто заспао, чини се, од тешке срџбе и неправде; заспао, да што пре заборавим бесмисао који ме задесио. Пробудио ме преплашени капетан. Бура је носила и бацала брод. Ветар је поцепао једра, вода је надирала на палубу и били смо немоћни пред  ударима природе. Моји сапутници су били уплашени,  немоћни, и тако наивно сујеверни, те одлучише да извлачимо сламке. Веле, неко  је наљутио богове, да видимо ко. Није ми био проблем да заиграм њихову бесмислену игру. Али Бог се опет нашалио на мој рачун. Извукао сам најкраћу сламку. И онда сам испричао шта се догодило. Наљутио сам Бога. „Баците ме у море, иначе ће нас Бог све побити!“, рекао сам, и то сам заиста и мислио. Били су то добри људи, нису заслужили смрт због мог пркоса. Али они нису хтели да ме баце у море. Покушали смо да весламо, али налети ветра и ударци таласа претили су да преврну брод. Опет им рекох да нема смисла, морају се мене решити. Помолили смо се Богу. Бацише ме у море. И ја сам био спреман да умрем. Уплашен, али одлучан да поступим праведно, не би ли Бог поштедео ове добре људе. Дуго сам тонуо. Нисам више ништа могао да видим, уши су ми бубњале  и плућа су ме стезала. Осетио сам морску траву на лицу и помислио  да сам дотакао само дно. Само сам чекао последњи трзај плућа и смртни час. И чинило се, трептај пред смрт, завапио сам Богу да ме спаси. Плућа су удахнула и само Божијом  милошћу – мој живот се наставио. Ко сам ја, да Бог буде уз мене? Да  чини мени чуда? Ко сам ја, да пошаље рибу, да ме прогута? Ко сам ја, да ми дозволи да пркосим Његовим законима природе? А опет, чудо је ту, учињено. Бог ме је чуо, иако сам мали, неважан. Иако сам  хулио, мрзео и Њега и живот који ми је дао. Бог је са мном, дугујем Му све и тражим Његов опроштај. Испунићу оно што ми је рекао, јер сигурно постоји неки недокучив и диван смисао иза Његове заповести. Три дана касније, осећао сам се чудно кад сам дошао на обалу. Био сам срећан што сам спустио стопала на дивно, суво тло. Одмах затим замрзех земљу на којој стојим, а помало и себе што сам јој се првобитно обрадовао. Јер то је била земља мојих непријатеља. Отишао сам у њихов град. Раскошне куће и уређене улице су ме узнемиравале. Питао сам се: колико нашег иметка су продали да би купили себи такве домове? Колико накита наших жена виси обешено о вратовима њихових ћерки? Лица  су им била ружна. Чак и ако су била лепа, била су ми ружна. Јер нисам знао колико би се свако то лице изобличило у мржњу и гађење чим бих признао своје порекло. А мораћу да кажем ко сам и одакле сам, јер Бог је то тражио од мене. И моје сумње ће се обистинити: замрзеће и мене и Божију реч. Вероватно ће ме и мучки убити, јер то су они: нељуди, кукавице и убице. Али, нека. Послушаћу Господа, макар ме претукли, каменовали и изболи на улици, па бацили мој леш на мрцилиште и опоганили се по њему. Ништа друго од њих и не очекујем. Чак то помало и прижељкујем. Кад пред Богом потврде оно што су безброј пута пред Њим и светом чинили, кад се пројаве као силоватељи, звери и убице - Небо ће им судити праведно. Да! Волео бих да ме убију чим проговорим, па да им Бог пресуди! Мрзак ми је глас којим треба да им се обраћам! Нису достојни мог тона, погледа , ма ни присуства! Зверима и убицама почињем да говорим о греху и покајању! Али ја говорим и они слушају. Ја им помињем Бога, а њих занима да ли би им Он опростио. Кажем да би им опростио, али знам да се они  неће покајати; не, то су злочинци и пакао им је намењен. Довели су ме пред цара, а ја на трен помишљам да га убијем својим рукама, но држим се Божијих речи. И он ме слуша, уплашен, жалостан, а напослетку испусти дуг, језив крик. Угостили су ме. У почетку нисам хтео ништа да једем. Плашио сам се отрова. А онда сам закључио како је боље да пустим да ме отрују. Тада ће Бог видети како су непоправљиви и побити их као бубе. Јео сам са апетитом, напослетку и на силу. Осим тежине у стомаку, здравље ми није било нарушено. Нажалост. Цар је наредио свим својим поданицима да посте, да се кају, да се моле дуго и искрено, не би ли им Бог опростио мноштво грехова. Поскидали су своју скупоцену одећу и изашли на улице обучени у обичне џакове, тобож као знак покајања. Сви су се сложно молили, чак су  многи и плакали, али ја сам знао да је то само лаж и глума. Гадило ми се да остајем у том поганом граду. Изашао сам и чекао да га Бог уништи. Радовао сам се том призору. Али ништа се није десило.  Пролазили су дани. Биле су велике, несносне врућине.  Можда сам могао отићи, али ни за шта на свету не бих пропустио шансу да својим очима видим пропаст тог мрског, гадног народа. Направио сам себи склониште, малену колибу.  Сутрадан сам испред своје колибе угледао тикву,  а нисам се сећао да је ту била. Правила је одличан хлад. Сео сам испод тикве и чекао да град буде уништен. Тог дана, живео сам само за тај призор. И уживао у маштању како ће то изгледати. Да ли ће пасти огањ с неба? Или ће то бити земљотрес? Можда ће их напасти непријатељски народ? Да ли ће сви излудети и почети да нападају једни друге? Зашто се ништа не дешава?! А можда се дешава, само веома споро, па ја то не примећујем. Можда им је Бог већ послао неку веома спору, опаку, још непознату болест од које се загноје сви младежи, урастају длаке, плаве и отпадају нокти, надимају се стомаци и убрзано се кваре зуби? Од тога би се умирало годинама! Па можда и не умру од тога, можда само имају дуг и безвезан живот. Што не би било у реду, треба да умру. Да, сигурно ће их убити, само како? Поплава? Седео сам у пријатном, дубоком хладу и наслађивао се сновима у којима је завршено са мојим непријатељима. А сутрадан,  моја тиква је увела.  Мог дивног хлада није било. Неки мали, одвратни црви напали су моју тикву и појели је до сржи. А град је и даље стајао, дрско и охоло, као да ми се церио. Гласови иза његових зидина су допирали до мојих ушију и људи су ми се ругали самим тим што су још живи и постоје. А моја тиква, моја лепа тиква која ми је правила тако пријатан хлад док сам сањао тако лепе снове, она је увела! Пао сам на колена, подизао њене увеле листове и горко плакао. А онда ми постаде доста свега. Разбеснео сам се и на Бога и на живот. „Желим да умрем!“, викао сам ка небу, и толико сам био љут, да сам свим срцем хтео да ме Бог ту, на месту, убије. И зачуо сам тада глас: „Је ли добро што се љутиш због тикве?“ „Добро је што се љутим!“, повиках разјарено. „Добро је што...  Има до смрти да се љутим због тикве!“, беснео сам и газио ногом тиквице. Њихова унутрашњост је била трула и испуњена мрко смеђим, меснатим црвима. Ужасно је смрдело, црви су ми милели по нози, али сам наставио да  газим тикве, једну по једну, исказујући свој бес. „До смрти... и-ма! ... Да се... љутим због тиквица!“ Оклизнуо сам се и пао. Лежао сам на леђима, док  ми је цело тело  било прекривено слузавом садржином бостана. Један црв је покушао да ми уђе у нос, и ја га с гнушањем извадих. Пун гнева према Богу,  зграбих  једну тикву и бацих ка небу, а она се брзо врати, паде ми на  стомак и изби ми ваздух. И Бог ми тада рече: „Теби је жао једне тикве, око које се ниси трудио, и коју ниси одгајио, него једну ноћ узрасте, а другу пропаде. А мени да не буде жао великог града, у ком има хиљаде људи? И сваког од тих људи знам од рођења, у срце и срж. Пратим њихов пут и слушам њихову молитву. Жалим њихов пад и бодрим њихов труд. Мрзим њихов грех и надам се њиховој промени. Сваки човек много је важнији од једне тикве, да бих га тек тако уништио и одузео му шасну да другоме буде утеха и пријатељ. Покајали су се и заиста желе да се промене. Они који престану да мрзе, нису непријатељи Богу, ни истини. И још важније, Јона, непријатељ ког престанемо да мрзимо, престаје да буде непријатељ.“ Осмехнуо сам се. Устао. Погледао ка граду. Допирали су до мене гласови, али они ми се више нису ругали. У граду више није било непријатеља. Тада сам схватио да је Бог заиста  уништио моје непријатеље. И да треба да се бавим узгојем бостана. Marko Radaković Пратите аутора преко фејсбука овде. Још сличних текстова овде.  

.............

.............

 

Oсија

Упознао сам је кад је била уплашена и сама.   Није ни била свесна лепоте коју носи у себи.   Чинило се да ни не верује мојим речима, кад јој говорим колико је лепа.   „Само заводиш“, говорила је кроз осмех.   А ја сам је заиста видео као најлепшу.   У њој сам видео нашу срећу, свој одраз и будући мир који би изнова стварали и делили.   Дао сам јој прстен и пристала је да ми буде жена.   „Ти ме усрећујеш“, рекла је, „Уз тебе се осећам вредном, мирном, сретном... Да, желим. У мени је толико љубави и желим да ти је поклоним. Буди мој муж и јаћу ти бити жена. Бићу увек уз тебе. Обећавам ти“.   Док сам јој стављао прстен нашег савеза, бистро око јој се замутило сузом среће. Захвална и потресена, загрлила ме нежно и чврсто. У том тренутку сам схватио колико силно је љубим, толико да се то не може објаснити...   Венчали смо се. Била је предивна тог дана, заблистала је у белом. Осмеха чистог и искреног, попут осмеха детета. Рука на којој је сијао златни прстен тражила је да ме грли цело свадбено весеље.   Нашли смо дом, скућили се. Уживали смо неко време. Поклањали себе једно другоме, безрезервно. Добили децу, све једно другом од ува до ува. И био сам сретан и поносан на наш живот и на нас.   А онда је све почело да иде низбрдо.   Не деси се никад, да се особа коју волите промени преко ноћи. Дешава се то споро, корак по корак, избледи оно нешто посебно, несхватљиво што вас веже, избледи као стара слика и – више не схваташ где је све ишчезло. Хтео бих да је загрлим, чврсто, скоро грубо, а ипак топло – из незасите потребе да ми буде близу... Али она би свакако остала далека.   Хтео бих да је  додирнем, гладан њене топлоте, жељан мириса њеног тела и топлог, драгог ваздуха који јој излази из плућа... Али њој би и мој поглед засметао. Сметала јој је чак и боја мог гласа. Критиковала би скоро сваки мој поступак, покрет или реч. Сада би јој сметале све оне особине које имам одувек.  Крајње дрско би тумачила све оно шта радим или не радим. Нервирао ју је начин на који ходам или причам, мој став о овој или оној ствари. Моје речи би изврнула и дала би им скарадно значење. Рекла би да ми је лице ружно и да брзо старим, рекла би да сам старомодан и затуцан, незрео и клипан. Сметао би јој скроман начин живота који могу да јој пружим: хтела је пуно, пуно више од крова над главом и пуног тањира. Сиктала би да сам је довео у недођију и беду, да сам неспособан и гољо.   А ја сам је гледао истим оним неугаслим жаром, и тражио у њој обрисе моје лепе, насмешене невесте. Чекао сам да се сети својих обећања и батали се својих илузија. Веровао сам да ће је проћи њене бубице, да јој смета рутина живота у коју свако уђе, па је и она. Ја нисам. Мени је сваки дан био надахнут, а она је била та инспирација. И знао сам да би се без мене брзо изгубила у свом страху и тами.   Њене параноје расле су из дана у дан. Из страха се рађа сујеверје. И најмањој ситници она би придавала одређено значење. Све око ње је постајало неки мистични и до краја неразговетан знак да треба да оде, јер смо осуђени на пропаст. Није помагало моје тражење разумних и чврстих чињеница, не, ја сам престао да будем онај који јој нуди сигурност и мир. Ни сама није могла да каже зашто.   Некад би говорила да ме воли. На кратке тренутке кајала се због сумњи у нас, због сујеверја, беса и ситних лажи. А некад би викала да ме презире, режући, хладна и наизглед снажна у својој силовитој мржњи.   Ствари су постале изразито тешке кад сам схватио да очијука са другима. То је био само корак до преваре. Трудио сам се да је уразумим. Свађе су биле све чешће и чешће. Деца су све то тешко подносила. И њих је занемаривала.   Лако сам сазнао кад ме је преварила. То се, просто, осети. Иако је већ дуже време била хладна и далека, те вечери ушла у дом као апсолутни странац, пролазник на улици.  Ја сам је волео истом снагом.   Док је лежала на боку, окренута леђима, често сам на њој осећао туђи мирис. Свађе нису помагале. Она није могла да престане да ме вара, ја нисам могао да престанем да марим.   Једне вечери се није вратила. Отишла је, ни не покупивши своје ствари. Покушао сам да сазнам где је. Није вредело.   Прошло је неко време кад је до мене дошла вест да су је видели са неким богатим олошем у граду.   „Не уништавај се због глупаче. Она је сада елитна курва. Сви то знају.“   У њој сам видео нашу срећу, свој одраз и будући мир који би изнова стварали и делили.   Дао сам јој прстен и пристала је да ми буде жена.   Ах, бол који кида! Где је твоје обећање!? За колико си продала свој мир? Свега си се одрекла због нестрпљења, страха и неповерења у мене...   Где је наш савез?   Скидаш се и падаш под прсте који убијају, и приљубљујеш своју милу, топлу кожу уз кожу похлепних и блудних, своје усне уз усне оних који вређају и моје и твоје име!   Где је наш савез, зар си скинула прстен којим сам те венчао?   Зар је мање важан од новца и изобиља за којим идеш? Хоћеш ли њиме купити свој мир, своју срећу? Продавајући чедност? Одбацујући достојанство? Они не знају твоју праву лепоту, ни твоју праву вредност.   Постаћеш месо, јер њима то и јеси. Задовољење њихових потреба.   А мени си моје све, моје ја! Моја невеста и светиња!   Одричеш ли се тога јер си срећу видела у пролазним уживањима!?   Кажем ти: трчаћеш за онима с којима си спавала и сви редом ће те напустити и одбацити.   Јер ја сам им дозволио и новац и привидну моћ. Ја ћу им то и одузети.   И окончаћу ваша јадна задовољства. Утихнуће прегласне песме и ветар и земља у себе ће примити ваше опијате.  Аута ћу расточити на метале и станове на прашину.   Погледаћу на ваш блуд, и ваше очи поставити да се мојим очима сагледате. Да схватите колико ваш грех боли и повређује. Окрећете леђа небу због земље којом се затрпавате. Већ сте у гробовима, полегнути потрбушке, са носевима у земљи. Њу дишете, њу гутате, њоме уживате, њоме  се убијате.   Посетићу своју невесту и наћи је како игра, како пева и виче, на очиглед свих, полунага и опијена, док је додирују и снимају. И допустићу да је други повреде, да сломе ту особу у коју се претворила, хрлећи ка измаштаној срећи. И ја ћу је примамити, одвешћу је на мирно место, тихо причати са њом и пружити све оно што јој је заиста потребно. Опростићу јој све, све ћу у срцу своме обрисати, јер је волим неутешно. А она ће бити дубоко ганута толиком љубављу, љубављу ван разума и логика, љубављу коју није заслужила. Промениће се. Сузама ће спрати са себе мирисе других мушкараца, а прстен ће поносно носити на руци. Причаће са мном нежно, без псовки и сумњи. Бранићу је од њених некадашњих љубавника, а она ће их презрети и бити ми верна.   Послушај ме. Крећем се ка теби, да те спасим од тебе саме и од прељубâ у којима умиреш.   Не заборави наш савез и колико те неизмерно волим, упркос свему.   Јер смо се венчали у дан наше слободе.   Врати ми се.   Моја невесто.   Мој народе.   Твој супруг.   Твој Господ.   Још сличних текстова овде. Пратите аутора на фејсбуку овде.

.............

.............

 

Чека нас празан гроб

Док сам био помоћник свештеника присуствовао сам многим, многим сахранама. Не бих умео рећи да ли је то добро или лоше. Једноставно је природно.Видео сам много мртвих људи и много уплаканих поред њиховог одра. Децу, унучад, браћу, сестре, мајке, пријатеље. Сећам се, један човек је исшколовао свог сина иако је био веома сиромашан. Борио се као лав. Син је постао светски цењен научник. Дошао је изиностранства, написао и прочитао посмртни говор свом оцу. Говор је био дирљив, диван, пун топлине и наде, пун неке радосне туге: сви су тужни што се опраштају од старца, али су радосни што је он био део њиховог живота.
На крају, док су деду спуштали у раку, унука је узела виолину и засвирала.
Свирала је и плакала, док је грумен по грумен земље падао на ковчег.
Не би било уопште неумесно рећи да је ово била једна лепа сахрана. Старац се изборио, оставио диван траг у животима своје деце, унучади, пријатеља, дочекао дубоку старост и отишао тамо куд ћемо сви.
А био сам и на страшним сахранама.
Кад умре неко млад, или релативно млад.
Изненада, ниоткуда, нису били спремни за опроштај ни покојник, ни његови најближи.
Језа, какву никад и нигде нисам сретао.
Потребна је велика храброст тим људима који се изненада опраштају. Верујем да прођу месеци док не схвате да те особе заиста нема.
И свака част нашим свештеницима, да вам кажем. Треба тада певати и молити се. Треба тада имати срца. Имати вере.
Могао бих много и о тим и таквим сахранама да кажем, али не желим.
Не знам зашто млади умиру. Нико не зна, осим Бога. Поверење у Њега једино ме држи да не паднем у очај.
Чврсто верујем да наши преминули оду на неко боље место.
А то што нама остане та шупљина у грудима, то је некако део овог окрутног живота.
Губимо и губићемо драге људе.
И неко ће изгубити нас.
Али сви ћемо се, на крају, пронаћи и схватити да нико никада и није био заиста изгубљен.
Постоје још неке сахране на којима сам био, оне најужасније.
Сахране на којима нико није плакао, на којима је било веома мало људи који испраћају особу за коју заиста и не маре.
Никад на горем месту нисам био. Као да спуштају камен у раку. Као да то није био жив човек.
Е, то је мера човекова.
Не колико је живео, већ како је живео - какав је траг оставио за собом.
Не какву је каријеру изградио, већ колико је љубави подарио другоме.
Треба ценити време које смо имали и имамо са драгим људима, јер они су наш дар.
И треба живети тако да тај дар преносимо даље.
Ако сам нешто научио док сам гледао лица уплаканих људи на сахранама, то је да не треба штедети време које нам је поверено да проведемо са вољенима.
Ако ме је нешто дотакло док сам гледао лица упокојених људи, то је свест да нико од нас не зна кад ће Добри Бог одлучити да намигне и нама, и одвоји нас, бар на неко време, од најдражих.
Ако нешто знам, сасвим сигурно и извесно, то је да треба заиста живети и не одлагати живот за касније.
Небо никога не чека. Али на небо не крећемо кад умремо.
Небо је овде и данас.
Живи и воли.
Јер шта је друго, заиста, и важно?
И не заборави никад да ће сви гробови овог света остати празни онима који су изабрали да следе Христову љубав.На крају, док су деду спуштали у раку, унука је узела виолину и засвирала. Свирала је и плакала, док је грумен по грумен земље падао на ковчег. Не би било уопште неумесно рећи да је ово била једна лепа сахрана. Старац се изборио, оставио диван траг у животима своје деце, унучади, пријатеља, дочекао дубоку старост и отишао тамо куд ћемо сви.А био сам и на страшним сахранама.Кад умре неко млад, или релативно млад. Изненада, ниоткуда, нису били спремни за опроштај ни покојник, ни његови најближи.Језа, какву никад и нигде нисам сретао.Потребна је велика храброст тим људима који се изненада опраштају. Верујем да прођу месеци док не схвате да те особе заиста нема.И свака част нашим свештеницима, да вам кажем. Треба тада певати и молити се. Треба тада имати срца. Имати вере. Могао бих много и о тим и таквим сахранама да кажем, али не желим.Не знам зашто млади умиру. Нико не зна, осим Бога. Поверење у Њега једино ме држи да не паднем у очај. Чврсто верујем да наши преминули оду на неко боље место.А то што нама остане та шупљина у грудима, то је некако део овог окрутног живота.Губимо и губићемо драге људе. И неко ће изгубити нас.Али сви ћемо се, на крају, пронаћи и схватити да нико никада и није био заиста изгубљен.Постоје још неке сахране на којима сам био, оне најужасније.Сахране на којима нико није плакао, на којима је било веома мало људи који испраћају особу за коју заиста и не маре.Никад на горем месту нисам био. Као да спуштају камен у раку. Као да то није био жив човек. Е, то је мера човекова. Не колико је живео, већ како је живео - какав је траг оставио за собом.Не какву је каријеру изградио, већ колико је љубави подарио другоме.Треба ценити време које смо имали и имамо са драгим људима, јер они су наш дар. И треба живети тако да тај дар преносимо даље.Ако сам нешто научио док сам гледао лица уплаканих људи на сахранама, то је да не треба штедети време које нам је поверено да проведемо са вољенима.Ако ме је нешто дотакло док сам гледао лица упокојених људи, то је свест да нико од нас не зна кад ће Добри Бог одлучити да намигне и нама, и одвоји нас, бар на неко време, од најдражих.Ако нешто знам, сасвим сигурно и извесно, то је да треба заиста живети и не одлагати живот за касније. Небо никога не чека. Али на небо не крећемо кад умремо.Небо је овде и данас. Живи и воли.Јер шта је друго, заиста, и важно?И не заборави никад да ће сви гробови овог света остати празни онима који су изабрали да следе Христову љубав.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×