Све активности

" Оче, не бих радио недјељом ни за живу главу! Макар немао ни хљеба да једем! Моја покојна баба Станија, Бог да јој душу прости, ме је то научила за цијели живот " ! Након што је поменуо своју покојну баку, прекрстио се на тај начин што је најприје са скупљена три прста десне руке, додирнуо лијево, па тек онда десно раме. Потом је додао и то да баба Станија у недјељни дан није чак ни ручак спремала. " Све би она још у суботу послеподне припремила за наредни дан : дрва за потпалу, ручак за породицу и све остало ". Док је изговарао последњу реченицу, примијетио је како нам се приближавају два старија човјека. По његовом изразу лица и гестикулацији, схватио сам да му није драго што су га видјели како стоји испред Цетињског манастира, те да би још горе било ако би само помислили да је разговарао са неким у мантији. Због тога се читавих десетак метара удаљио од мене, да би ми се опет приближио тек када су се изгубили из његовог видокруга. " Морам ти испричати шта ми се догодило прије неки дан! Поред мене је прошла комшиница за коју сви у граду знају да се бави враџбинама. Застала је поред мене, запљунула и изговорила неке неразумљиве ријечи. На то сам се само гласно насмијао и рекао јој следеће: можеш ме и три пута запљунути, три враџбине изговорити! Ништа ми не можеш јер ја недјељу поштујем! Добро се зна да ко год недјељом ништа не ради, да му враџбине и гатке не могу наудити "! Док ми то говори, размишљам о томе како је за прве хришћане недјеља била дан Господњи, у којем су се окупљали на литургији. Једним указом цара Константина, она постаје у класичном смислу нерадни дан, који је временом у свијести људи почео да поприма елементе јеврејске суботе. Међутим, са црквеног становишта, то је дан у којем хришћанин треба да пође са својом породицом у цркву, те да то вријеме посвети Господу и својим ближњима. Све ово не важи за мог саговорника, који недјељу доживљава на мистичан, магијски начин. " Јеси ли ти родом из Никшића? По твом акценту бих рекао да јеси. Е, ово ти морам испричати! Прије неких двадесетак година, одем ти ја у твој крај да помогнем рођацима који су градили кућу. Силно сам се изненадио када су ми рекли да планирају и у недјељу да понешто мајсторишу! Но, још више ме је забринуло када су ми рекли да њихов комшија поп најприје исцијепа дрва за потпалу, унесе их у кућу, па тек онда иде на недјељну литургију! Ја се надам да то није истина! Ако јесте, онда докле иде овај свијет кад су и попови почели недјељу да не поштују"!? Затим је пар тренутака одћутао и коначно ми открио прави разлог његовог јутрашњег доласка испред манастира:" Мени и мојој супрузи се ближи шесдесета година. Она је свега неких пар мјесеци старија од мене. Немамо порода, па, живимо сами у стану. Све што је старија, као да је некаква ђавоља сила ћера да ради недјељом! Ево, јутрос јој је на памет пало да пере завјесе! Рекао сам јој, пери завјесе ако хоћеш, али ја тога ђавола данас, у недјељу качити нећу"! Убрзо су на нас почеле да се сливају и прве капи априлске кише. При растанку ми је напоменуо да пазим шта учим " ту дјецу у богословији ", те да не буду сјутра попут оног попа који цијепа дрва у недјељу. Запутио сам се брзим корацима према згради богословије, док је он остао на истом мјесту и гласно сам са собом разговарао. Још неко вријеме ми је вјетар, који је почео све снажније да дува, доносио понеку његову ријеч. А последња реченица коју сам јасно и разговјетно чуо била је :" Ово је све ђаво понио кад су и попови почели да раде недјељом"...

Пре отприлике две хиљаде година догодио се сваког чуђења и дивљења вредан догађај: Господ Бог постао је Човек Исус Христос. Човечанство, које је Он дошао да искупи од власти греха и смрти, Му је на Његово Божанско Човекољубље одговорило тако што Га је – убило, и то на најсвирепији начин: распињањем на Крсту. Али, смрт није могла да задржи Животодавца, те је Он Васкрсао и након тога Духом Светим основао Цркву (Дап. 2), која је – како каже један од Христових Апостола – Тело Његово, Пуноћа Онога Који све испуњава у свему (Еф. 1:23). Сам Христос је обећао (а Он не лаже и Његова обећања су вечна и необорива) да Цркву ни врата пакла неће надвладати (Мт. 16:18) и да ће је Дух Свети упућивати на сваку Истину (Јн. 16:13). Такође, већ поменути Апостол написао је да је Црква – Стуб и Тврђава Истине (1. Тим. 3:15). У складу са тим, Црква је, између осталог, у четвртом веку саборно саставила и други део Светог Писма: Нови Завет. Међутим, паралелно са богословљем Цркве, што можемо видети већ у Новом Завету, постојала су, а и даље постоје другачија учења од црквеног, те смо ми, припадници Цркве, и данас позвани да појашњавамо људима следеће ствари: 1. ПРИЧЕШЋЕ ЈЕ СТВАРНО ТЕЛО И КРВ ХРИСТОВА, а не само символ, зато што то каже Сам Христос, најављујући црквено Причешће: „Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета. Јудејци се пак препираху међу собом говорећи: Како може овај дати нама тијело своје да једемо? А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. (...) Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему. (...) Онај који једе мене он ће живјети због мене. (...) Тада многи од ученика његових (...) рекоше: Ово је тврда бесједа. Ко је може слушати? (...) Од тада многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху с њим“ (Јн. 6:51-54, 56-57, 60, 66; нагл.: В. Ђ.). Зар би ико, након ове „тврде беседе“, напустио Христа да је Он говорио само о символу? А, прочитајмо и како се у апостолско доба гледало на Тело и Крв Јагњета, једном за свагда принетог на Жртву, Која се Духом Светим оприсутњује на Литургији, кад се Црква, као што је то одувек чинила, на Дан Васкрсења окупи да светкује Васкрслог Господа и евхаристијски се сједини са Њим, Који је наш Истински Шабат, у Ком свагда почивамо (Мт. 11:28-29; Јев. 4:10-11), а на Ког је указивала старозаветна сенка (Кол. 2:16-17). Св.ап. Павле каже: „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. (...) Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега“ (1. Кор. 11:27, 29-30; нагл.: В. Ђ.). 2. ИКОНЕ ПОШТУЈЕМО зато што друга заповест Декалога забрањује идолопоклонство, а не иконопоштовање, што јасно можемо видети у Старом Завету, на примеру Израилаца, који су цео Храм, по директном Божијем упутству, били изобразили иконама Херувима, завесе испред Ковчега Завета прошили ликовима Херувима, а на сам Ковчег ставили статуе Херувима, те се клањали Богу управо у смеру тог Ковчега и тих ликова и статуа, као што се и Црква клања Христу Богу пред иконама и фрескама (што видимо већ у ранохришћанским катакомбама). 3. БОГОРОДИЦИ И ОСТАЛИМ СВЕТИМА НА НЕБУ СЕ МОЛИТВЕНО ОБРАЋАМО зато што у књизи по којој је уобличена Литургија, Откривењу Јовановом, 5:8-9 пише: „(...) четири жива бића и двадесет и четири старјешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао гусле, и златне чаше пуне тамјана, а то су молитве светих. И пјеваху пјесму нову, говорећи: Достојан си (...) јер си био заклан и крвљу својом искупио си Богу нас из свакога рода и језика и народа и племена“ (нагл.: В. Ђ.). Зашто би четири жива бића и двадесет четири старешине – које су искупљене из сваког рода, језика, народа и племена – приносили Христу молитве овоземаљских светих (= Хришћана) ако неко то од њих није тражио? Упоредимо наведени текст са текстом из Посланице Јеврејима 12:22-23: „Него сте приступили Гори Сионској и Граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела, свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника“ (нагл.: В. Ђ.). Ако смо, Духом Светим, приступили духовима савршених праведника, најлогичнији закључак који из тога следи је да им се, наравно, можемо и обратити. Дакле, Светима на Небу се, са поштовањем, али без обожавања (које припада једино Богу), обраћамо да бисмо их замолили да се моле Богу за нас, као што такве молбе упућујемо и једни другима (= и једни другима се „молимо“). А, крвни Посредник је Један – Христос. Он је Посредник (1. Тим. 2:5) у пуном и јединственом смислу те речи – Извориште и Гарант сваког молитвеног посредовања – а молитвених посредника можемо имати мноштво. 4. БЕБЕ КРШТАВАМО зато што су деца у целој Историји Спасења улазила, а и даље улазе у заветни однос са Богом на основу вере родитеља (а касније је на слободној вољи те деце шта ће, кад одрасту, да ураде са тим „чеком“ који су добила кад су Крштењем и причешћивањем учињена деловима Тела Христовог). Притом, рани Хришћани нису ни имали други модел осим обрезања (које се вршило над децом) и прозелитског прања, кад је цела породица која прелази у Јудаизам (укључујући и децу) улазила у неку врсту каде и ту се символички прала. Тим приликама су коришћени изрази које касније видимо и код Хришћана: „Сад си као нановорођен“ и сл. Зато се није чудити томе што у Делима апостолским имамо забележена Крштења целих домова (Дап. 16:15, 33). А, Исус је, у Својој тридесетој години, био крштен Јовановим крштењем, а у Делима апостолским се прави стриктна разлика између Јовановог крштења и црквеног Крштења, те су они који су били крштени Јовановим крштењем крштавани црквеним Крштењем (Дап. 10:16; 19:1-5). 5. СВЕШТЕНИКЕ НАЗИВАМО ОЦИМА зато што у томе следимо пример Апостола и Мученика. Кад су св. Стефана извели пред народ и свештенике, он им се обратио: „Људи, браћо и оци...!“ (Дап. 7:2; нагл.: В. Ђ.). Тако, и кад су св. ап. Павла извели пред народ и свештенике, он им се обратио: „Људи, браћо и оци...“ (Дап. 22:1; нагл.: В. Ђ.). Исти Апостол, кад је писао Посланицу св. Тимотеју, започео ју је речима: „Тимотеју, љубљеноме чеду...“ (2. Тим. 1:2; нагл.: В. Ђ.), а кад је писао Посланицу Галатима, ословио их је: „Дјечице моја, коју опет с муком рађам...!“ (Гал. 4:19; нагл.: В. Ђ.). Ако Апостол назива Хришћане својом чедом и дечицом, коју рађа, шта им је он друго него – отац? Једини закључак који можемо донети на основу споја наведених светописамских цитата у овом пасусу и Христових речи да никог на Земљи не треба да називамо оцем (Мт. 23:9) – је да ником на Земљи не смемо придавати ауторитет какав придајемо Оцу Небеском. * * * Мислим да су ова (у најкраћим цртама) појашњења довољна да покажу да су горенаведена – некима данас „саблажњујућа“ – учења Цркве заправо јасна ранохришћанска учења, која су чврсто укорењена у Књизи Цркве: Светом Писму. Ако неко и даље сумња у то, предлажем му да прочита списе директних апостолских ученика, као и списе њихових настављача, те да види шта су они мислили о овим учењима Стуба и Тврђаве Истине – Цркве.

Објављујемо део беседе о. Алексеја Уминског за прву недељу Великог поста – Недељу Православља …Али постоји још једна икона коју понекад заборавимо да поштујемо. И не само да заборављамо, већ и поричемо поштовање овог лика Божијег. Ова слика Божија је човек, ово смо ми и ти. Слика Божија, икона Спаситеља. И ево га – поштовање ове иконе, поштовање самог човека као образа Божијег, нажалост, пречесто се налази на периферији наше вере, на некој граници наше свести. Штавише, не желимо да третирамо човека као човека. Спремни смо да уништимо људско у човеку, да одустанемо од људи, јер у њима не видимо лик Божији. Не желимо да у њима видимо лик Божији. А ово је страшно, јер док себе називамо верницима, хришћанима, целивамо иконе, стављамо свеће испред њих, наручујемо молитве, потпуно заборављамо на ближње. Сасвим лако и мирно пролазимо поред оних људи у којима не видимо, а најчешће не желимо да видимо, ову слику Божију. И тада нема празновања православља, нема поштовања икона. Један од свештеника (читао сам његов чланак) огорчено је рекао да наш православни црквени народ савршено зна којој икони Богородице у ком случају треба да се моли – када треба да се моли за исцељење, за успешан брак, за рођење деце, за посao, за све тако једноставне и веома важне, али људске ствари. Наши православни људи савршено разумеју својства свете воде, али су потпуно равнодушни према Јеванђељу. Све док у хришћанину нема жеђи за речима Јеванђеља, када је сам хришћанин равнодушан према Јеванђељу, када је равнодушан према Живом Христу, али поштује Његов дрвени лик, у овоме нема празновања Православљa, нема славља. Мора се рећи да jе током историје Цркве, само хришћанство постало средство освећења земаљских ствари, односно за нас је хришћанство постало света вода. Као што светом водицом благосиљамо неке обичне људске ствари, тако смо и хришћанством почели да благосиљамо све земаљско, дајући свему земаљском из неког разлога хришћански смисао. Тако, освештањем од стране хришћанства најједноставнијих ствари попут жетве или лепог времена, или помоћи у земаљским пословима, долази се до тога да смо спремни да осветимо чак и нуклеарно оружје. Ето докле смо стигли у свом неразумевању хришћанства и неспремности да видимо Бога Живога у Јеванђељу и Бога Живога у човеку! Хришћанин може да поштује све догмате, да познаје све црквене каноне а да ипак никога не воли. Одсуство љубави је најстрашнија и још неосуђена јерес, која изнутра убија човека који себе сматра верником. Зато на овај дан Празника Православља истински тријумфујмо, видећи једни друге у светлости Христовој, у светлости Лица Његовог, коме се данас клањамо. Амин. https://hristianstvo.bg

Ускоро почиње Страсна недеља, где Црква најпотпуније и максимално позива човека да буде распет са Господом и Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом , да са Њим буде сахрањен, као и да са Њим умре. У суштини, ово је квинтесенција, врхунац, апогеј Великог поста. И ту смо суочени са питањем: зашто то учинити? Зашто би то радила весела, модерна особа? Уосталом, има некакву плату, топао стан са купатилом, плином и топлом водом. Има шта да пије и једе. Постоји много забаве од ТВ-а, компјутера, паметног телефона до ресторана и кафића. Па зашто се ограничавати?! Зашто добровољно испробати „кошуљу“ Великог поста и „разапети“ своје вољено драго тело на „крсту“ Свете Педесетнице? Зашто понизити своје срце? И ставити своју душу на „операциони сто“ траженог Јеванђеља током исповести? Зашто се тако мучити? Зашто се мучити са дугим службама и правити толико поклона? И зашто нас многи апостоли и свети оци једногласно позивају на ово? Хајде да наведемо примере. О томе свети апостол Павле пише веома детаљно: „Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и са васкрсењем, Знајући ово, да се стари наш човјек разапе са Њиме. да би се уништило тијело грјеховно, да више не робујемо гријеху. Јер ко умрије ослободи се од гријеха. Ако ли умријесмо са Христом, вјерујемо да ћемо и живјети са њиме, Знајући да Христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме. Јер што је умро, гријеху је умро једном за свагда; а што живи, Богу живи. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви гријеху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем.“ (Рим. 6,4-11). Апостола цитира и Свети Григорије Богослов у својој Речи за Свети Васкрс: „Потребан нам је Бог оваплоћен и погубљен, да оживимо. Са Њим смо умрли да бисмо се очистили, са Њим смо васкрсли, јер смо умрли са Њим; Прослављени су са Њим, јер су са Њим васкрсли.” Велики химнотворац Цркве, Свети Јован Дамаскин, сликовито открива речи Светог Григорија у свом Пасхалном канону: „Јуче се сапогребох с Тобом, Христе, саустајем данас с васкрслим Тобом; јуче се распех са Тобом, данас ме сапрослави, Спасе, у Царству Твојем.“ (други тропар 3. певања); Овај тропар објашњава и монах Никодим Светогорац у свом есеју „Тумачење Васкршњег канона”: „Дакле, пошто смо ми не само људи слични Њему по природи, него и без сумње верујемо у Њега, онда сви кажемо да кроз веру смо распети заједно са нашим распетим Учитељем, сахрањени смо заједно са Њим, и стога, кроз исту веру смо васкрсли заједно са Оним који васкрсе из мртвих и прослављени заједно са Оним Који се прославио после Васкрсење“. А са њима се слаже и египатски монах Макарије: „Са Распетим морате бити распети, са пострадалим пострадати, да би се после овога прославили са Прослављеним. (Рим. 8, 17). Јер невеста мора да страда са Младожењом и да кроз то постане Христова санаследница. И никоме није дозвољено да без страдања уђе у град светих, заобилазећи неравну, скучену и уску стазу, да почива и царује са Царем у бескрајне векове.” Наш главни задатак, следујући светом Макарију, чини нам се, је да одговоримо на питање: зашто се овако мучити, зашто се са Христом распињати и са Њим васкрснути? Покушајмо да илустровамо речи светог Макарија уз помоћ учења Цркве и других светитеља. Дакле, пред нама су светиње Христових страдања: Крст и Гроб Господњи. А такође и Страдање Христово и Свето Васкрсење Христово. Како зовемо Крст Господњи? Честито Животворно Дрво Крста Господњег. Зашто? Јер даје и ствара живот. Исто се може рећи и за Гроб Господњи. Монах Никодим Светогорац у поменутом делу „Тумачење Васкршњег канона” пише: „Дакле, не пијемо ову воду, него воду са извора нетрулежности, то јест воду која нас чини нетрулежнима и обнавља нас, воду коју данас васкрсли Христос испушта из каменог гроба као што је и из камена испразнио некадашњи извор трулежне воде. У Њему, у Христу, ми, верни, утврђени смо као на чврстој стени и на непоколебљивом темељу, као што каже Павле: „По благодати Божијој која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему; али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос. (1. Кор. 3:10–11).“ И, на крају, ученик Светог Јована Златоустог, преподобни Нил Синајски, упоређује Васкрсење Христово са душом: „ Васкрсење је за људе нека врста друге душе...“ Шта је душа у човеку? Паметан генератор бесмртног живота, без којег је живот немогућ. Зато се у Светом писму душа често назива живом: „И створи Господ Бог човека од праха земаљског, и удахну му у ноздрве дах живота, и постаде човек душа жива“ (Постање 2,7). ). Због тога треба да прођемо пут Свете Педесетнице! Постом, молитвом, учешћем у великопосним и васкршњим службама повезујемо се са струјом истинског живота чији је једини извор Бог. А по Његовом свеблагом Промислу и благослову, Крст, Гроб и Васкрсење Христово су за нас извори овог бесмртног живота, који нас исцељује, освећује, спасава и оживљава! Зато нам је потребна Страсна седмица! Јер у ово време грех се уништава у нама и страшна сува и неплодна (без Господа) пустиња наше душе оживљава. Без ње ћемо умрети. Без ње, наш живот ће се постепено и болно претворити у пакао. Зато, пожуримо, као жедан јелен на изворе воде, умирући од жеђи паднимо у воду, пожуримо да уђемо у Свете муке Христове! Да се са Христом распнемо да бисмо са Њим васкрсли и оживели! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

Описано стање је свима познато на овај или онај начин. Штавише, познато и ауторитативно свештенство није оклевало да о томе напише у својим мемоарима. На пример, протопрезвитер Георгиј Шавелски је описао своја осећања након дугих посних богослужења: „И у празној цркви, са два или три верника, ми смо... 4-5 сати, не прекидајући службу, славили Господа својим читањем и певањем. Признајем да сам често после оваквих богослужења излазио из цркве не дирнут, већ раздражен." Наши парохијани, током целе службе за време Великог поста, стоје на једном месту од три до пет сати. Једина диверзификација стајања је клањање до земље и могућност да се у случају умора накратко седне. Истовремено, служба је монотона, практично лишена уобичајене разноликости, са јасном превлашћу читања над певањем. Како се овде не уморити? Нема сумње да за искреног верника молитва не може изазвати ништа друго осим духовног уздизања и радости. У сваком случају, он дефинитивно не треба да се оптерећује тиме. Али питање је другачије: колико год да смо црквени, одговарамо ли на било који начин јеванђелском идеалу? Оном за који је потребна чврста вера, чиста савест и искрена молитва. Питање са потпуно очигледним, саморазумљивим одговором. Цео наш духовни живот састоји се пре свега од борбе против греха, навика, порока и страсти. Другим речима, све је у томе да превазиђемо сопствене несавршености. За превазилажење тога потребан је труд, стрпљење и време. Није изненађујуће што нас после вишечасовне, једноличне службе, осећај умора толико обузима да потпуно истискује сваку радост из молитве. Али тако ће увек бити ако, доживевши ово једном или двапут, престанемо да долазимо на посна богослужења и ограничимо се на уобичајена богослужења недељом и празником. Једноставно речено, пут до искрене молитве, која доноси радост без обзира на трајање, пролази кроз напор, стрпљење и умор. У ствари, један од циљева, мада не и главни, великопосног богослужења је, посебно, да се што истинитије прикажемо. На уобичајеним Литургијама, на празничним свеноћним бдењима, на молебанима све знамо и разумемо. Знамо када да се посебно концентришемо, када да стојимо усправно, када да погнемо главу. Имамо омиљене песме и молитве које знамо напамет. На овим службама смо углавном пажљиви, умерено ентузијастични и често радосни. И као да је све у реду, као да тако треба, као да нисмо далеко од Царства Божијег. Али долази Велики пост, и уобичајено богослужење постаје другачије. Његово трајање, монотонија мелодија чине да схватимо да је, све оно што је у нама било радосно, одушевљено и блажено, изазвано не толико вером и молитвом, колико нашим сопственим осећањима. Постаје нам јасно да све наше промене на боље нису ништа друго до мимика променљиве ситуације. А наш умор, од којег на крају службе немамо довољно снаге да говоримо или размишљамо, изузетно је корисно искуство, отрежњујуће и стимулативно у исто време. Два-три свакодневног стражења – и, видите, више не мислимо високо о себи, и трезвено процењујемо свој, ако могу тако рећи, духовни ниво. А према ближњима, који су донедавно били олако осуђивани што су ходали по храму и седели за време богослужења, поступамо много блаже. Дакле, оно што вам се дешава је сасвим нормално. И иако ово само по себи није добро, прилика да промените ситуацију на боље је потпуно у вашим рукама. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински одржао је у Недјељу Марије Египћанке у Светогеоргијевском дому у Подгорици предавање на тему: Љубав Божија и човјекова слобода. Предавање је приређено након Свете литургије, која је служена у цркви Светог Ђорђа под Горицом.

Предавања која се са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржавају и ове године током Великог поста, настављају се у четвртак 25. априла 2024. године. Предавање на тему "Пост - пут ка Васкрслом Господу" одржаће јереј Драган Каран, доцент на Православном богословском факултету у Београду, после вечерње службе у цркви Вазнесења Господњег у Жаркову, док ће у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Топчидеру, такође после вечерњег богослужења, предавање на тему "О идентитету цркве и идентитетима Хришћана" одржати др Раде Кисић, ванредни професор на Православном богословском факултету у Београду. Извор: Радио Слово љубве