Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

karadjordje

Свети Максим Исповедник

81 posts in this topic

Постављена слика

 

 

Велики и по имену и по животу, Максим преподобни би рођен у Цариграду од родитеља високородних и православних. Школовао се много; проучио је сву философију и богословље; и постао муж премудар и славан, и на царском двору поштован. Видећи његову образованост и честит живот, цар Ираклије га постави, иако Максим није хтео, за првог саветника свог Царског Сената. И беше веома омиљен и угледан у Сенату, и целом престоном граду од велике користи.

Но дубока природа Максимова и његова велика љубав према Господу Христу као и његово неслагање са неким стварима на двору, о чему ће још бити речи, учинише да он после не много година напусти овај свој високи положај царског секретара и отиде у манастир да се тамо у тишини потпуно посвети Богу. Најпре ступи у манастир Филипик у Хрисопољу. У том манастиру он не остаде дуго због најезде персијске војске, која у то време стиже до Халкидона, него ускоро пређе у манастир св. великомученика Георгија у месту Кизику у Хелеспонту. Овај манастир се налажаше под надзором епископа кизичког Јована, човека веома благочестивог и образованог, који постаде св. Максиму духовни отац и учитељ у богословљу. Али касније, преподобни Максим је превазишао свога учитеља у духовној мудрости и врлини, што се види из књига које је преподобни Максим упутио овом епископу Јовану. У овом манастиру свети Максим живљаше у великим телесним и духовним подвизима дуже година све док 626. године, при нападу Персијанаца и Авара на Цариград и околину, он би принуђен, као и сва братија у манастиру, да напусти манастир. Заједно са својим послушником Анастасијем, који га од тада праћаше нераздвојно до саме смрти, он крену најпре у Јеладу, затим оде на острво Крит, где je имао препирања о вери са неким епископима монофизитским, такозваним северијанима.


У то време беше распрострањена јерес монофизитска, која се ишчаури из јереси Евтихијеве, и која је булазнила да у Господу Христу постоји само једна природа. Насупрот православном исповедању, које верује и тврди да у Господу нашем, оваплоћеном Богу, постоје две природе, божанска коју има од вечности, и човечанска коју је узео од Свете Богородице када је постао човек. Ове две природе у једном су лицу Христовом, јер се Христос Бог не дели на два лица, него се распознаје у двема природама несливено. Из ове монофизитске јереси појави се у ово време светог Максима нова јерес, јерес моноенергетска и монотелитска, која учи да у Христу Господу постоји само једно дејство, једна енергија, и само једна воља и једно хтење. Православно пак веровање и учење у овој ствари јесте ово: Богочовек Исус Христос, као што има две природе тако те две природе имају и два дејства и две воље. Заштитници и распрострањивачи ове јереси беху најпре цариградски патријарх Сергије, патријарх александријски Кир, и сам цар Ираклије, кога они заведоше у ту јерес. Кроз ту јерес они и цар су желели да угоде јеретицима монофизитима и да се на основу ње сједине православни и монофизити. С тим циљем и би постављен Кирос за патријарха александријског, да би као следбеник те јереси лакше склопио лукави споразум у вери са монофизитима, којих je y Александрији било највише и где им је био центар. Овом и оваквом политиканству у вери и издајству православне вере успротиве се одлучно свети Максим и Софроније, потоњи патријарх јерусалимски.


Са светим Софронијем, тада још монахом, срео се преподобни Максим у Картагени, где је стигао са острва Кипра, и настанио се у једном манастиру избеглих монаха испред арапске најезде. У том манастиру беше игуман исти свети Софроније, који беше родом из Палестине, и који беше већ отпочео борбу против моноенергетске и монотелитске јереси, коју особито спровођаше патријарх Кир у Александрији. Софроније је још као јеромонах лично дошао да моли Кира александријског и Сергија цариградског да одустану од своје јереси, која их одвајаше од православне вере Светих Отаца. Но они га не послушаше. Штавише патријарх Сергије придоби за ову јерес и папу Римског Хонорија. Када пак ускоро, 634. године, Софроније би изабран за патријарха Јерусалимског он сазва тамо сабор који осуди ову јерес и у писму, које он разасла свим патријарсима, изложи православно светоотачко учење. У Картагени пак борбу против монотелитства вођаше свети Максим са својим ученицицима. Он потстрекаваше и картагенске епископе на борбу против ове јереси и писаше на све стране православнима, побијајући јеретичку лаж и излажући православно учење. Чувши за такво Максимово противљење јереси, патријарх Сергије покушаваше да га придобије за своју јерес и своју јеретичку политику, но у то.ме није успео, те се окрену против светог Максима. У то време умре и свети Софроније у Јерусалиму, те преподобни Максим остаде, такорећи, једини борац против монотелитства, јереси коју је царска власт поштопото хтела да спроведе и наметне свима. Патријарх Сергије је био наговорио цара Ираклија да напише и изда исповедање њихове криве вере, пуно јереси монотелитске. Цар написа то исповедање и назва га Ектесис, тојест Изложење. И нареди да сви морају тако веровати. Од тога настаде велика пометња у Цркви Христовој. А ава Максим, гледајући како пометња потреса Цркву не само у Цариграду, него и по целом Истоку, и како се јеретици умножавају и учвршћују, а Православље опада и колеба се у олуји гоњења, туговаше душом, уздисаше и много плакаше.


У то време умре јеретик патријарх Сергије и на његово место дође Пир, такође присталица монотелитске јереси. Он сазва сабор да потврди царево монотелитско Изложење вере (Ектесис) и онда га посла свима на потпис. На Истоку то Изложење потписа Кир александријски, но на Западу пaпa Северин одбаци царев Ектесис, а његов наследник пaпa Јован IV предаде царев Ектесис саборској анатеми. Цар Ираклије, који беше већ при крају живота, видећи да многи архијереји и богомудри оци одбацују и не примају његово Изложење, па га чак и анатеми предају, осети се веома постиђен, и разасла на све стране своју посланицу у којој је јављао да Изложење није његово вероисповедање него бившег патријарха Сергија, који га је сам написао, а њега приволео да потпише.
Пошто цар Ираклије умре, на престо дође његов син Константин. Али он царова само четири месеца и умре, тајно отрован од своје маћехе. После њега маћеха његова Мартина успе помоћу патријарха да на престо доведе свог сина Ираклиона. Али после шестомесечног царовања Ираклионовог устаде против њега цео Сенат, ухватише га и отсекоше му нос, као и његовој мајци Мартини, па обоје осрамоћене послаше на заточење. Онда изабраше за цара сина Константинова, а унука Ираклијева, Констанса, који потом доби сина Константина, прозваног Погонат. А када се зацари Констанс, тадашњи патријарх цариградски Пир, једномишљеник Мартине, за кога се у народу држало да је заједно са њом отровао Ираклијевог сина Константина, оца новоизабраног цара Костанса, уплаши се силно, па се одрече патријаршијског положаја, и добровољно оде у изгнанство у Африку. После њега на цариградски патријаршијски престо дође Павле такође јеретик монотелит. Том се јереси зарази и цар, и постаде њен велики поборник и распространитељ.


Док се преподобни Максим бавио у Африци, стиже тамо патријарх цариградски Пир, пошто напусти престо. И стаде обилазити градове заводећи правоверне у своје зловерје. И много би штете нанео тамо Цркви Христовој, да није имао одлучног противника у лицу преподобног Максима. Они су се по читаве сате препирали око вере. И појави се потреба да се у Картагени састане сабор афричких епископа, да чују њихов спор. A то је желео и Григорије, патриције те покрајине. Сабор се састаде, и отпоче спор о вери између Пира и Максима. И богомудри Максим победи Пира, позивајући се на Свето Писмо и на догмате светих отаца: и доказа да у Христу Богу постоје две природе и две воље, два хтења и два деловања, али у једном недељивом лицу. Побеђен, Пир се преклони Православнима и би примљен од Цркве с љубављу и чашћу, и у својству патријарха. Тада Пир састави и књижицу православног вероисповедања, и отпутова у Рим код папе Теодора, наследника Јованова. И прими га пaпa чесно, као православног патријарха цариградског. Чу се то у Цариграду, да је Пир пришао православнима, и силна пакост обузе јеретичко збориште. И пустише лажан глас у народ, како су тобож афрички епископи и пaпa приморали Пира, иако он није хтео да приђе њима. Тај глас допре и до самог цара. Цар одмах посла у Италију једног достојанственика, по имену Олимпија, јеретика, да Пира поново обрати у монотелитско вероисповедање. Стигавши у Италију, Олимпије оде у град Равену. Ту дозва к себи Пира из Рима, и поврати га опет у монотелитску јерес. А Пир, као пас повративши се на своју бљувотину, заслужи да са једномишљеницима својим буде предан анатеми од стране светих отаца, што касније и би.
У то време цариградски патријарх Павле, јеретик, наговори цара Констанса, те написа (као што раније и дед његов Ираклије написа Изложење) исповедање своје вере, препуно јереси, назвавши га Типос, што значи Узор, Образац, и разасла га на све стране, са наређењем да се тако има веровати и да се не сме даље о томе расправљати. Стиже Типос и до Рима, када пaпa Теодор већ беше на самрти. Пошто он умре, папом постаде блажени Мартин 649 године. Цар изрази жељу да нови пaпa усвоји његов Типос о вери. Али он то одби, говорећи: Када би и цео свет хтео примити то ново учење, које је супротно Православљу, ја га примити нећу, нити ћу отступити од еванђелског и апостолског учења и од предања светих Отаца, па макар и смрт поднео. - А свети Максим, чувени богослов, беше тада у Риму и саветова папи, блаженом Мартину, да сазове помесни сабор, и да царево вероисповедање, звано Типос, саборски прокуне као јеретичко и Цркви Христовој противно. Тако и би. Папа сазва сабор својих епископа, њих сто пет; међу њима беше и ава Максим, који беше главна богословска снага тога сабора. Он и написа богословско исповедање тог сабора. Сабор предаде анатеми заблуду Кирову, Сергијеву, Пирову и Павлову, као и царево јеретичко вероисповедање Типос. И посла пaпa свима вернимау свету посланицу, утврђујући их у Православљу, a осуђујући јеретичку заблуду и наређујући да је се ревносно чувају.

 

Чувши за то, цар се разљути и разјари страшно. И посла у Италију свога намесника Теодора Калиопу, наредивши му да папу Мартина ухвати, и оптужи како он кобајаги шурује са Сараценима, подговарајући их да устану против грчкоримског нарства и зарате са његовим царем; и како тобож не држи веру предану од Отаца, па чак и Пречисту Богомајку хули. - Дошавши у Рим јуна 653. г. царев намесник диже те оптужбе против папе пред свима. А блажени пaпa Мартин, потпуно невин у свему због чега се оптужује, брањаше се од злонамерних клевета, и говораше: Са Сараценима никада никакве договоре имао нисам, сем што сам преко њих слао милостињу православној браћи који су живели у беди и сиротињи. А Пречисту Богомајку, ако ко не поштује, и не исповеда, и не клања Јој се, - нека буде проклет и овог и оног света! Свету пак веру, предану од светих Апостола и од светих Отаца, нисмо ми који не држимо, него они који супротно нама мисле. - Али намесник царев не узе у обзир одбрану папину, него тврђаше да је пaпa крив за све, па додаде напослетку да је, тобож, и на папски престо дошао незаконито. И једне ноћи, да нико не зна војници дођоше и одведоше папу, и намесник га одасла цару у Цариград. Затим би послат у Херсон на заточење, где и сконча.


На неколико дана пре но што пaпa би одведен, по царевом наређењу би у Риму ухваћен преподобни Максим са својим учеником Анастасијем, и окован одведен у Цариград. Јер цар је знао по чијем савету и настојању би сазван онај сабор што изрече проклетство на једновољнике и његово вероисповедање Типос. Када морем стигоше у Цариград, изађоше пред преподобног Максима неки људи које цар беше послао. Сам изглед њихов одавао је њихову свирепост. Они безочно дохватише преподобног, па га онако окованог, босог и без одела, стадоше вући по улицама. A за њим иђаше његов ученик уздишући. И довукавши преподобног до једне мрачне тамнице, затворише га ту самог. Ни ученику не допустише да буде с њим, већ и њега одвојено затворише.


После неког времена одведоше преподобног на испитивање у цареву палату, где је већ био на окупу цео Сенат, само без цара. Када преподобни изиђе пред њих, сви га погледаше мрско, пуни јарости и гњева. И наложише једноме од достојанственика, ризничару, да га испитује. Овај ризничар беше красноречив, и вешт да поставља лукава питања и да правду претвара у неправду, и да истину извитопери боље него ико. И какво зло и безочност не пројави овај иследник при ислеђењу! Какве све претње и увреде не нанесе светитељу! He постиде се ни чесне старости његове (јер блаженоме беше тада преко седамдесет година); не побоја се ни благодати која је зрачила из лица светитељева; не поштеди ни кротку, благу, смелу и љубавну нарав његову, ни свети чин његов. Иследник изношаше против невиног праведника најнеправедније оптужбе, које не доликују иоле правичном и здравом разуму. Кроз његову прелукаву красноречивост пробијала је вештина, дрскост и препреденост, а исто тако бестидност и безумље. Против кротких и благоразумних речи праведнога мужа он није могао изнети ништа стварно и истинито, него је на красноречив начин говорио све саме бесмислице и бестидности. И очигледно био побеђен. Какве су лажне и неосноване оптужбе изношене тада против светог Максима, и какве су лажи хтели да протуре као истину, показује ученик преподобнога Максима, други Анастасије, описујући све то подробно. Ми ћемо од тога изнети овде нешто мало.


Чим свети Максим претстаде Сенату, одмах га безакони човек онај, сенатор - ризничар, стаде незлобивог најсуровијим речима изазивати, и претњама плашити, називајући га безакоником, издајицом отаџбине, и непријатељем царевим, и приписујући му све што је најодвратније и најгоре. А светитељ га упита, због какве кривице он говори против њега такве ствари, и за какво га то издајство оптужује. А он, подмукли клеветник, приведе сведоке који очигледно лагаху и будалаштине изношаху против преподобног, како је он, тобож, као пријатељ и наклоњен варварима - Сараценима, предао им велике градове и покрајине грчкоримског царства: Александрију, Пентапољ и Египат. А светитељ доказа да је то лаж, достојна смеха, и рече: Шта ће мени монаху заузимање градова, и какве везе ја хришћанин имам са Сараценима? Зар ја не желим више добра хришћанским градовима?


Тада безумни клеветник прибеже другим лажима, и, као бунцајући у сну, поче се дерати и сипати клевете како је, кобајаги, блажени Максим грдио цара источног а величао цареве западне. Па изведе и лажне сведоке. А преподобни, уздахнувши дубоко, рече: Благодарим Бога мог, што сам дат у руке ваше, те ме тако неправедно оптужујете, да бих се на тај начин очистио од вољних грехова мојих и од порока живота мог. Али, ево, одговорићу кратко на ваше клевете: Питам вас најпре, да ли од мене лично чусте то што кажете да сам грдио цара, или вам је неко други причао? А они одговорише да су им то причали други, који су то из његових уста чули. Но кад светитељ затражи да доведу те људе да се суочи са њима, они изјавише да су ти људи већ помрли. Тада их светитељ упита: Када изјављујете да су помрли ти људи који су из мојих уста чули како грдим цара, зашто ме не изведосте на суд док они беху у животу? Да сте то урадили, уштедели бисте себи многе напоре, а и ја бих за доказану кривицу искусио казну. Но очигледно је да није истина то због чега ме клеветате; и они који ме на суд изведоше, сигурно немају пред очима својим Бога који испитује срца људска. He видео лица Господа мог, нити се хришћанином звао, ако сам икада помислио, или пред ким говорио, или од кога чуо те лажи које против мене измишљате.


Затим приведоше лажног сведока, неког Григорија. Он исприча како је у Риму чуо где ученик Максимов Анастасије цара назива "попом" - чему се тај Анастасије научио од учитеља свог Максима. А свети Максим смело разголити ову лаж и клевету, изјављујући: Када Григорије беше у Риму, разговарао је с нама о једновољију, и желео да ми усвојимо догмат о томе како је изложен у Типосу. Ми то одбисмо, држећи се онога што је корисно по душе наше. А то што ви сада говорите, то ми није познато, јер ни ја, ни ученик мој, никада тако нешто говорили нисмо, Бог је сведок. Али знам, да том приликом рекох, не ученику мом, већ самом Григорију ово: Догмате вере треба да испитују и да о њима доносе одлуке свештенослужитељи а не цареви, јер је свештенослужитељима поверено да и цареве помазују, и руке на њих стављају, и Хлеб Небески приносе, и олтару претстоје; њима је дато да врше и све остале Божанске и узвишене Тајне. - To рекох тада, и сада говорим. И сам Григорнје неће одрећи да се сећа тих речи мојих. Одрекне ли то, он ће се одрећи себе сама. Због овога нека ме сваки или осуди, или оправда.


Тужиоци, који су сву наду своју били положили на лажи, не знајући шта да раде, изведоше праведнога Максима напоље, а уведоше његовог ученика Анастасија. Претећи му страшно и свирепо, они га наговараху да рекне нешто против свог учитеља, и примораваху га да изјави како је учитељ његов мучио у Риму Пира док су се препирали о вери. А Анастасије, мушки се држећи, изјави: Учитељ мој, не само није никакво зло учинио Пиру, него га је и веома поштовао. - Када то Анастасије изјави, они га стадоше песницама тући по врату, по лицу, по глави, желећи на тај начнн да неправдом победе. И онда га опет послаше натраг у тамницу. А светог Максима поново уведоше. И покушаше да другом клеветом победе непобедивог. А клевета беше ова: он је, тобож, следбеник Оригенових догмата, и у свему сагласан са њим. - Светитељ одмах лако оповрже ову безочну клевету, показујући да је Ориген одлучен од Христа и од удела хришћана, а ко следује њему и његовим баснама, томе ће Бог судити. Тада га опет испитиваху о Пиру, и због чега се он отпади од цариградског патријарха, не желећи да има општење са њим. И још му многа друга питања поставише. Онда покренуше питање о царском Типосу, којег се светитељ гадио. И стадоше говорити како овај Типос треба да се држи у великом поштовању, као велики и непроменљиви догмат вере. А кад светитељ то оповрже, они га обасуше силним грдњама. И видећи да су побеђени од преподобног Максима, и у своје мреже ухваћени, распустише Сенат .


После тога отидоше цару, и поднеше му извештај о несавладљивом јунаштву овога аве. И говораху: Максим је непобедив у препиркама, и нико га не може придобити за нашег једномишљеника, макар га и на муке ставили. - И преподобни би поново бачен у тамницу. А после кратког времена дођоше код њега други, мислећи да ће га честим расправлоањима и претњама уплашити, те тако и на своју веру склонити. Они му рекоше да их је патријарх послао, и стадоше питати светитеља: Којој цркви припадаш: византијској или римској, антиохијској или александријској, или јерусалимској? Ето, све су те цркве с нама сагласне. Ако си ти дакле члан васељенске Цркве, онда буди у јединству с нама, да не би лутајући у изгнанству настрадао. - Блажени муж им мудро одговори: Христос Господ назва васељенском Црквом право и спасоносно исповедање вере. Зато и Петра назва блаженим што изрече такво исповедање, и обећа да на таквом исповедању сазида Цркву своју. И ја хоћу да чујем ваше вероисповедање, коме су пришле све цркве, како ви кажете. Јер не желим ни ја да се отпадим, ако је то вероисповедање добро. - Посланици му одговорише: Мада нисмо овлашћени да о томе с тобом говоримо, ипак ћемо рећи: ми говоримо да у Христу постоје два деловања због разлике природа, а једно деловање због сједињења двеју природа у једно лице. - А светитељ им рече: Кажете да се два деловања претворише у једно деловање због сједињења двеју природа у једно лице. На тај начин ви осим та два деловања уводите треће деловање, сливено. He, одговорише они, него кажемо два деловања, а једно због сједињења. Светитељ рече: Ви сами себи сачињавате веру непостојану, и исповедате да је Бог без бића. Јер ако у једно деловање сливате два деловања због сједињења природа у једно лице, и опет у два деловања раздељујете једно деловање због разлике природа, онда неће бити ни јединства ни двојства у деловањима, која се међусобно уклањају, и чине неделатним оно у чему бораве, и потпуно непостојећим, немајући ни један покрет од природе, који се природи не може одузети или променити. Јер иначе природа би била лишена свога бића, немајући деловања по природи. To ja не могу да примим, нити научих од светих Отаца да тако исповедам веру. А ви имате власт, па изволите чинити што вам је воља. - Они пак, немајући шта да одговоре на то, рекоше му да онај који се не повињава њима мора бити стављен под анатему, и примити прописану за то смрт. Светитељ им кротко и смирено одговори: Оно што је Бог унапред благоволео о мени, то нека сада буде на славу светог имена Његовог.


Посланици онда отидоше и обавестише о овоме оне који их беху послали. И пошто се цар посаветова с патријархом (као оно некада Пилат с Јеврејима против Господа), осудише светога на прогонство у неки градић, звани Визија, у Тракији. Тако исто и ученика његовог Анастасија послаше на заточење у најудаљенију покрајину грчкога царства, у неко озлоглашено место Перверу. To исто урадише и са другим учеником преподобнога, оним Анастасијем из Рима, који написа ово Житије преподобног Максима. Њега послаше у тракијски град Месемврију.
У исто то време би доведен у Цариград и блажени Мартин, пaпa римски. И пошто га ту много мучише, послаше гa y Херсон у прогонство. Док још он беше у Цариграду, умре патријарх цариградски Павле. После Павла опет дође за патријарха гореспоменути Пир. А кад он после четири месеца умре, на престо патријаршкн ступи Петар, који се исто тако чврсто држаше монотелитске јереси и настојаше да придобије за себе и папу Евгенија I.


Пошто прође много дана, цар и патријарх Петар послаше код преподобног Максима угледне људе: Теодосија, епископа Кесарије Витинијске, и два патриција, Павла и Теодосија. Послаше их, да преподобнога придобију за свога једномишљеника. Они су много и дуго говорили преподобноме, час ласкајући му, час претећи му, час испитујући га, а час питајући га. Присутан беше и визијски епископ. Епископ Теодосије упита преподобнога: Како живиш, господине аво Максиме? - Он одговори: Онако како је пре векова предзнао Господ и одредио да буде деловање мога живота, о коме Он промишља. - Упита га Теодосије: Шта дакле, зар Бог пре векова предзнаде и одреди дела свакога од нас? - Светитељ одговори: Предзнаде Бог помисли наше, и речи, и дела, који су у нашој власти; а предодреди и одреди оно што има да нам се деси, и није у нашој власти него у Његовој божанској вољи. - Упита га епископ Теодосије: Шта је у нашој власти, а шта није? - Одговори свети Максим: Све то зна господин мој, само куша слугу свог. - Епископ на то рече: Уистини не разумем и не знам, и хоћу да се научим, каква разлика постоји између онога што је у нашој власти и онога што није у нашој власти. - Преподобни Максим одговори: У нашој су власти наша добра и зла дела, а нису у нашој власти наказања и казне које нас сналазе, или награде; јер ми немамо власти ни над болестима ни над здрављем, него само над узроцима њиховим, који болест изазивају, или здравље чувају. И као што је неуздржање узрок болести, а уздржање узрок доброга здравља, тако је и држање заповести Божјих узрок добијања царства небеског, а нарушавање заповести Божјих одводи у пакао огњени. - Упита га епископ: Зашто мучиш себе овим прогонством, чинећи дела која то заслужују? - Светитељ одговори: Молим Бога да, кажњавајући ме овом муком, опрости мени оно што сам учинио нарушавајући свете заповести Његове. - Епископ упита: He дешавају ли се невоље многима ради искушења? - Светитељ одговори: Светитељи бивају искушавани, да би се обелоданиле њихове тајне врлине, као што је то случај са Јовом и Јосифом. Јер Јов би кушан, да се покаже дотле непознато јунаштво његово; а на Јосифа насрну искушење, дa би се обелоданила његова целомудреност и уздржање, који човека чине светим. И сваки од светитеља, који су макар и недобровољно страдали у овом свету страдали су зато, да невољама, које их по попуштењу Божјем сналазе, сатру гордог отступника - ђавола. Јер у сваком светитељу трпљење је дело искушења. - Епископ Теодосије рече: Заиста си добро и корисно рекао, и желео бих да о таквим стварима увек разговарам с тобом. Али, друга је ствар посреди, због које ја и ова господа, уважени патрицији, дођосмо до тебе, преваливши толики пут. Стога те молим, пристани на оно што ти предлажемо, и обрадуј целу васељену. - Светитељ одговори: А шта је то, господине? И ко сам ја, и откуда да мој пристанак на ваш предлог значи радост за целу васеллну? - Епископ рече: Тако ми истине Господа мог Исуса Христа, ово што ти ја и ова многоуважена господа патрицији кажемо, то чусмо из уста господина нашег патријарха и благочестивог цара. - Свети Максим рече: Реците ми онда, господо, шта желите, и шта чусте. - Теодосије одговори: Патријарх и цар желе да преко нас сазнаду од тебе, због чега не држиш општење са цариградским престолом. - Максим одговори: Знате за новачења која потекоше од списа Кира, бившег патријарха александриског, о девет поглавља, које усвоји и потврди цариградски престо патријаршки, и друге промене и додатке и повреде светих Сабора, које починише првосвештеници византијске цркве: Сергије, Пир и Павле. Та новачења су позната свима црквама. И то је разлог што ја, слуга ваш, не одржавам општење са цариградском црквом. Нека се уклоне од Цркве саблазни, које уведоше поменути људи! Нека ре уклоне са онима који су их увели! Нека се отстрани с пута камен спотицања, и ви пођете глатким путем Еванђеља, очишћеним од сваке јереси! И када будем видео да је црква цариградска онаква каква је раније била, тада ћу и ја бити према њој какав сам раније био, и обновићу општење с њом без икаквог потстицања од стране људи. А док у њој буду биле јеретичке саблазни, и архијереји - саблазнитељи, дотле ме никакве речи ни дела неће навести да са њима успоставим општење.


Епископ Теодосије га упита: Какво зло ми исповедамо, те се туђиш општења с нама? - Преподобни Максим одговори: Ваше је зло у овоме: Ви говорите да је једно деловање Божанства и човечанства Спаситељевог. Но ако треба веровати светим Оцима који кажу, да је и природа једна у оних којих је деловање једно, онда ви исповедате Свету Тројицу не Тројицом него четворицом, као да је оваплоћење било саприродно Логосу, и отступи од сродне по човечанској природи истости коју има с нама и с Пречистом Дјевом Богородицом. Отступањем пак од сродне истости, начини се други састав, саприродан Логосу, као што је и Логос саприродан Оцу и Духу, и добија се тако не Тројица него четворица. И још: Када одузимате деловање, и тврдите да је једна воља Божанства и човечанства Христова, смањујете My раздељивање добара. Јер ако свака природа нема своје властито деловање, онда и када хоће коме да чини добро, не може, јер јој је одузето чињење добра: без природног деловања и дејства ниједна ствар не може чинити што и деловати. Усто говорећи да и тело Христово има једну вољу у двема природама, ви исповедате да је оно по вољи саздатељ свих векова и целокупне творевине заједно са Оцем и Сином и Светим Духом, a пo природи саздано. Или тачније говорећи: по вољи тело је беспочетно (јер је воља Божја без почетка, као што и Божанство нема почетка), a пo природи оно је новосаздано. Тако пак исповедати, не само је безумно него је и безбожно. Јер ви не само кажете да је у Христу једна воља, него и да је та воља божанска. А божанској се вољи не може приписивати никакав почетак или крај, као ни самом Божанству. Исто тако и Христу, Господу одузимате сва чудеса и особине, помоћу којих се распознаје његово Божанство и човечанство, када законом и Типосом тврдите да у Њему нити је једна нити две воље или деловања. Није једна, јер раздељујете у две: нису две, јер их сливате у једну.


Говорећи им такве и многе друге ствари, као што о томе опширно пише ученик светитељев Анастасије, они почеше да увиђају своју заблуду. Рече му епископ: Прими царев Типос, не као поуздани догмат вере, него као решење спорних питања, јер је написан не као догмат него као решење. Свети Максим га упита: Ако Типос није догмат, који одређује да је у Господу нашем једна воља и једно деловање, зашто ме онда низашта предадосте варварима и незнабошцима? Због чега сам осуђен да боравим овде у Визији? и због чега су моји саслужитељи протерани, један у Перверу а други у Месемврију? - А када би споменут онај помесни сабор у Риму, сазван од блаженог папе Мартина ради анатемисања монотелита, епископ Теодосије примети: Нема важности тај сабор, јер не би сазван по царском наређењу. - Преподобни одговори: Ако се сабори, који се држе, утврђују царским наредбама, онда нема православне вере. Погледај на саборе, који се по царским наредбама одржаше, а на којима богохулно прогласише за догмат да Бог Син није једносуштан са Богом Оцем: први у Тиру, други у Антиохији, трећи у Селевкији, четврти у Цариграду под аријанцем Евдоксијем, пети у Никеји, шести у Сирмији, а много касније седми у Ефесу под претседништвом Диоскора, - сви се ти сабори одржаше по царским наређењима. Али су сви одбачени, и анатеми предани, јер на њима беху донесени безбожни и богопротивни догмати. Зашто не одбацујете онај сабор који одлучи Павла Самосатског, и предаде га анатеми? А тај сабор беше под Дионисијем, папом римским, и Дионисијем Александријским, и Григоријем Чудотворцем, који и претседаваше овоме сабору. И овај сабор одржа се без царске наредбе, па ипак је чврст и неодбацљив. Црква Православна признаје за истините и свете оне саборе, који показаше да су њени истинити догмати истинити. И као што твоја преосвећеност зна, и друге томе учи: канони заиста наређују да се у свакој хришћанској земљи два пута годишње држе помесни сабори ради заштите спасоносне вере наше и ради исправљања оних којима је потребно исправљење. А канони и не спомињу царске наредбе.


После дугог разговора и расправљања, богомудра и богоглагољива уста преподобног Максима, и његов језик Духом Светим кретан, победише противнике. И сеђаху они дуго ћутећи, погњурене главе и оборених очију. Затим их обузе умилење, и они стадоше плакати. И уставши поклонише се светитељу, нашто им он такође одговори поклоном. И пошто сатворише молитву, они с радошћу приступише православном вероисповедању Максимовом, и с радошћу га примише. И обећаше да ће и они тако веровати и исповедати као и он, и да ће и самог цара привести Православљу. Да би све то потврдили, они целиваше свето Еванђеље и часни Крст и свету икону Спаситеља и Пресвете Богородице. После тога дуго разговараху о корисним стварима, па се опростише целивавши један другог. И онда се епископ Теодосије са патрицијима врати у Византију.
Када обавестише цара о свему што су разговарали и урадили, разљути се цар страшно. И догоди се то, да се епископ Теодосије и оба патриција, бојећи се царевог гнева, поново вратише у јерес. И Павле патриције би наново послат у Визију, да отуда доведе у Цариград преподобног Максима али са чашћу. А кад би доведен, дадоше му да живи у манастиру светог Теодора.


Сутрадан посла цар код преподобнога два патриција, Епифанија и Троила. Праћени многим високим достојанственицима, војском и слутама, они дођоше с охолошћу и са славом светском.
Дође с њима и гореспоменути епископ Теодосије. Овога преподобни Максим очекиваше. А очекиваше и да испуни обеђање: да не само он православно верује, него да и цара, и друге приведе Православљу. Али он слага, угађајући више земаљском цару и сујетном свету, него небеском Цару и његовој светој Цркви. Пошто сви поседаше, натераше и преподобног да седне. Тада патриције Троил поведе разговор, говорећи: Господар васељене, цар, посла нас к теби, да разговарамо о ономе што је корисно по његово царство, Богом утврђено. Али нам најпре кажи, да ли ћеш испунити оно што се наређује или не? Одговори свети Максим: Да најпре чујем, господине шта ми наређује његово величанство, па ћу одговорити шта треба. Јер како могу одговорити на оно што ми није познато? А Троил настојаваше на том, говорећи: Нећемо ти казати шта доносимо, док нам кајпре не кажеш да ли ћеш се повинити цару. Видећи да упорно настојавају, и суровим речима изнуђују одговор од њега преподобни одговори: Пошто ви нећете да кажете мени, слузи своме, шта господар наш цap жели, онда ево мог одговора пред самим Богом н Анђелима његовим, и пред свима вама: Радо пристајем на све што ми цар нареди, ако то није противно Богу и не шкоди вечном спасењу душе. - Чим то светитељ рече, патриције Троил устаде да иде, говорећи: Ја одлазим, јер видим, да овај неће испунити вољу цареву. - А присутни људи ускомешаше се и настаде граја. Тада епископ Теодосије обрати им се речима: Реците му најпре шта цар наређује, па ћете дознати његов одговор, јер не доликује да отидете не казавши му ништа, нити што чувши од њега. - Онда патриције Епифаније рече преподобноме: Цар ти преко нас поручује и каже ово: Пошто цео Исток и они на Западу, наши противници и расколници, гледају у тебе, и због тебе се буне, не желећи да се сједине с нама у вери, нека Господ омекша твоје срце умилењем, да нам се придружиш, усвојивши Типос који смо ми саставили. A ми ћемо те примити с љубављу, и са великим почастима и славом увешћемо те у велику цркву, и поставити поред нас, где по обичају стоје цареви, и причестити се заједно с тобом пречистим и животворним Тајнама Тела и Крви Христове. Назваћемо те и оцем нашим, и биће радост не само у нашем христољубивом граду, него и по целој васељени. Јер смо ми тврдо убеђени: ако ти приђеш овој светој цариградској цркви, пристаће уз нас сви који се због тебе и због учења твог отргоше од нас.
Свети ава Максим, обраћајући се епископу Теодосију, речс са сузама: Све нас чека велики Дан судни, владико. Ти знаш шта уговорисмо и утврдисмо пред светим Еванђељем и животворним Крстом и светом иконом Спаситеља нашег Исуса Христа и Пресвете Мајке Његове, Пречисте Богородице и Приснодјеве Марије. - Епископ обори очи, и одговори кротко: Шта могу да радим, када се благочестивом цару друкчије хоће? - Ава Максим рече: Зашто си онда ти, и они што с тобом беху, целивао свето Еванђеље за потврду, када у вас није била чврста намера да у дело приведете оно што говорите? Заиста ме све Небеске Силе неће наговорити да учиним оно што цар захтева. Јер какав ћу изговор навести, не кажем Богу, него самој савести својој, ако се због славе и поштовања људског, које су уствари ништа, одрекнем праве вере која спасава оне који је љубе?


Када то светитељ рече, скочише сви, бесни од љутине, и нагрнуше на њега, и стадоше га не само речима грдити него и рукама ударати. Јер, зграбивши га, они га бијаху, гураху, одело му кидаху, тамо и овамо вуцијаху, ногама ритаху и гажаху, и сваки се труђаше да га удари. И сигурно би га убили, да то није спречно епископ Теодосије, и умирио их. И када престадоше да га туку, они га стадоше пљувати, и попљуваше свега човека Божјег од главе до ногу, и пpocтo заудараху гадне пљувачке њихове, којима беше сва одећа његова убрљана. А епископ им рече: Ово није требало да се деси, него је требало чути његов одговор, и обавестити цара. Јер друкчије се суде ствари које подлеже канонима. - И једва их усаветова епископ, да се стишају и седну. И тако седоше, пошто безбројне поруге и неисказане увреде сручише на светитеља.


Онда патриције Епифаније, дишући јарошћу, врло сурово рече светитељу: Кажи нам, зли старче, демонијаче, зашто си оно рекао? Сматраш ли за јеретике нас, и град наш, и цара Haшег? Ми смо несумњиво бољи од тебе Хришћани и православци; и исповедамо да Господ наш Исус Христос има божанску и човечанску вољу, и душу разумну. Јер свака природа, која има ум, несумњиво од природе своје има и вољу и деловање, пошто је животу својствен покрет а уму је својствена воља. И знамо да Господ има власт хтења не само Божанством него и човечанством; нарочито не одбацујемо његове две воље и два деловања. - Одговори Ава Максим: Ако тако верујете, као што учи Црква Божја и као што доликује разумним бићима, зашто ме онда приморавате да усвојим Типос који потпуно одбацује све што ви сада говорите? - Епифаније рече: To je учињено, да би тешке ствари постале разумљиве, како не би они префињени изрази нашкодили људима. - Ава Максим

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sv.Maksim%20Ispovednik_2%20-%20zasticeno

 

 

 

Пре свега ћу поставити критеријуме којима душа може бити схваћена. Затим, кроз шта се показује њено постојање. После тога, да ли она има своју одређену суштину, или је њена суштина неодређена. Иза тога следи, да ли је (душа) проста или сложена. Затим, да ли је смртна или бесмртна. И најзад, да ли је она разумна или неразумна. Сва ова питања, у већини случајева, би се поставила у разговору о души, јер су то најглавнија питања која могу окарактерисати њено својство. Као доказе за утврђивање онога што истражујемо користићемо опште појмове, којима ће јасно бити потврђено оно што имамо у рукама[1]. А ради краткоће и ради користи држаћемо се само оних расуђивања која су неопходна за предмет истраживања који ће сада бити доказан. Да би схватање било јасно и лако, увешћемо и извесну спремност за суочавање са супротним аргументима. Дакле, започнимо слово.


Шта је критеријум за схватање душе?


Све што постоји спознаје се чулима, или се поима умом. И оно што потпада под област чула, има довољан доказ саму чувственост, јер заједно са уочавањем у нама се ствара и представа о датом предмету. Али оно што се поима умом не спознаје се само по себи, него на основу супротнога[2]. Тако и душа, будући непозната, не спознаје се сама по себи, него управо из својих пројава.


Постоји ли душа?


Тело наше покренуто, или се покреће споља или изнутра. А да се не покреће споља јасно је по томе што се оно не покреће на начин као кад га неко гура или вуче, као што се, на пример, померају бездушни предмети. Изнутра, опет, покретано, не покреће се на природан начин, као, на пример, ватра. Јер ватра не престаје да се креће све док не престане да буде ватра, као што тело, поставши мртво, не креће се, остајући телом. Према томе, ако се тело не покреће споља, као што се померају бездушни предмети, нити природно као, на пример, ватра, онда је очигледно да га покреће душа, која му и живот даје. Ако се, дакле, показује да душа даје живот нашем телу, онда је јасно да се сама по себи душа спознаје на основу онога што јој је супротно[3].


Да ли је душа суштина?


Да је она суштина показује се из следећег: најпре, природно, треба да буде речено шта је дефиниција суштине, будући да је она суштина. Затим, каква је та суштина будући да је једна и иста по броју, али је способна да прима стања супротна једно другом.
По свему је јасно да душа прима супротна стања иако не одступа од своје природе. У њој се могу видети праведност и неправедност, храброст и плашљивост, целомудреност и неуздржаност, стања која су супротна једно другом. Ако се, дакле, својство суштине изражава у способности примања стања која су супротна једно другом, онда је јасно да и за душу важи иста таква дефиниција. Дакле, душа је суштина. Затим, ако је тело суштаство, онда је неопходно да је и душа суштаство. Јер не може бити да оно што се оживљава има суштину, а оно што га оживљава да нема суштину. Зар се може рећи да ће оно што је ништа и нема своју суштину бити узрок онога што има своју суштину? Или, опет, ако нешто има живот у другоме, и без тог другог не може постојати, који ће онда безумник рећи да је оно узрок тог другога од кога има живот?


Да ли је душа бестелесна?


Горе је показано да се душа налази у телу. Треба, дакле, видети како се она налази у телу? Ако је додата телу као што камичак стоји уз камичак, онда је и душа тело. Онда се не може говорити да је читаво тело прожето душом, јер је (у том случају) душа додата само једном његовом делу. А ако се она помешала и стопила са њим, онда за душу треба рећи да је сложена из много делова, а не да је проста, што се одбацује самим појмом душе. Јер оно што је састављено из више делова може бити и дељиво. Оно што може бити дељиво, то је и растављиво. Оно што може бити растављено, то се састоји из делова. Оно што се састоји из делова, то има три димензије. Оно што има три димензије, то је тело. Кад се тело дода телу, то ствара гомилу. А душа која се налази у телу не ствара гомилу, него га оживљава. Није, дакле, душа тело, него је бестелесна.
Још: ако је душа тело, да ли се она покреће изнутра или споља? Нити се покреће споља, зато што се не гура и не вуче као бездушни предмети; нити се покреће изнутра, као што се покрећу бића са душом, јер би било неумесно говорити "о души душе". Она, свакако, није тело: дакле, бестелесна је.
И опет: ако је душа тело, има ли (она) чулна својства и храни ли се? Не, она се не храни. И ако се храни, не храни се телесно, као (што се храни) тело, него бестелесно, јер се храни речју и мишљу[4].
Стога, она нема чулна својства, јер (очима) се не може видети ни праведност, ни храброст, нити ишта од таквих појава, јер су оне својства душе. Она, заиста, није тело. Дакле, она је бестелесна.


Да ли је душа проста?


Да је душа проста показује се, углавном, оним чиме је доказано да је бестелесна. Ако она није тело, јер је свако тело састављено, а оно што је састављено сложено је из делова, а она (душа) није многоделна. Будући бестелесна она је проста, јер није састављена из делова.


Да ли је душа бесмртна?


Ја мислим да ономе што је просто (по својој природи) следује бесмртност. А на који начин долазимо до таквог закључка? Слушај. Ниједно од постојећих бића није пропадљиво само од себе, будући да у почетку тога није било. Јер оно што је пропадљиво пропада деловањем нечега супротног њему. Због тога све што је пропадљиво, то је растављиво. А растављиво је сложено. А сложено је многоделно. Оно што је из делова састављено, јасно је да се састоји из различитих делова. А оно што је различито, то није истоветно. Према томе, будући да је душа проста и није састављена из различитих делова, те будући да је несложена и нерастављива, она је због тога непропадљива и бесмртна.
И опет, оно што се покреће од нечег другог, нема у самом себи животно начело, него га добија од покретача, и постоји све док је поседовано од те покретачке силе. А распада се чим престане то дејствујуће начело. Оно, пак, што се не покреће од нечег другог, него има способност кретања само од себе, као што је душа самопокретна, никада не престаје да буде, јер ономе што је самопокретно следује то да је увек покретно[5]. Оно што се увек креће, непрестано је. Оно што је непрестано, бескрајно је. Бескрајно је непропадљиво. А непропадљиво је бесмртно. Према томе, ако је душа самопокретна, као што је горе показано, онда је она непропадљива сагласно приложеном закључку.
И још: ако све пропадљиво пропада због сопственог зла, онда оно што не пропада сопственим злом, непропадљиво је. Зло је оно што се противи добру, стога га оно и разрушава. Јер тело нема другог зла осим страдања, болести и смрти, као што су и његове врлине - лепота, живот, здравље и снага. А зла душе су страшљивост, раскалашност, завист и томе слично. Па ипак, све то не лишава њу живота и кретања. Дакле, она је бесмртна.


Да ли је душа разумна?


Да је наша душа разумна, свако ће показати на основу много чега, а пре свега по томе што је сама и пронашла (разне) вештине[6] које су корисне у животу. Јер нису се вештине појавиле тек тако, или случајно, јер нико не може рећи ни доказати да су оне неделотворне и бескорисне за живот. Дакле, ако вештине доприносе ономе што је корисно у животу, онда то што је корисно заслужује да буде похваљено. А оно што је за похвалу створено је разумом. Вештине су открића душе. Дакле, наша душа је разумна.
Затим, пошто наша чула сама по себи нису[7] довољна за поимање ствари, показује се да је наша душа разумна. Јер, за разумевање бића ми се не задовољавамо само чулним доживљајима, јер не желимо да будемо обманути у погледу њих. Ево, на пример: ствари које су различите по природи, - да ли су једнаке по облику и сличне једна другој по боји? - чулно осећање је немоћно да расуди. Будући неразумна, чулна осећања могу да нам пруже само лажну представу о стварима, док их ми постижемо разумом. А да је заиста све тако, видимо по томе што оне појаве чије постојање, облик, боју и тд. органи чула преносе уму (чиме се и ограничава њихова улога) душа затим уме да употреби на корист, да направи избор и претвори их у оно што нама одговара. Према томе, ако постојећим стварима органи чула, будући неразумни, могу дати лажну представу[8], постоји ум[9] који о свему расуђује, и све истински спознаје као што јесте. Ум је разумни део душе. Дакле, душа је раумна.
Још: ми ништа не спроводимо у дело од онога што најпре нисмо себи представили. То није ништа друго до вредност душе. Јер ум јој није придодат споља, као и спознаја постојећих ствари, него као да она сама мисаоним силама, из саме себе, уређује ствари. Због тога се у њој најпре прави преднацрт неке ствари, а затим се спроводи у дело. Вредност душе није ништа друго до да све чини са разумом. Јер је већ показано да она прави разлику између спознаја које јој пружају органи чула. Дакле, душа је разумна[10].


Шта је душа?


Суштина бестелесна, разумна, која обитава у телу, саузрок живота.


Шта је ум (νους)?


Део душе најчистији и разуман за созерцавање ствари и онога што је раније доживљено (преко органа чула).


Шта су размишљања (φρενες)?


То су силе душе према нечему што се тиче ствари, које се путем разума доносе (нека врста усаглашених појмова).


Шта је то начин (обичај) (τροπος)?


То је оно стање душе, што је произашло из навике.


Шта је то осећање?


Орган душе, сила чула која је у стању да прима утиске од спољних ствари.


Шта је то дух (πνευμα)?


Суштина без форме, која претходи сваком покрету.

ИЗВОР



Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
Олимп and Anette like this

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pitala bih veroucitelje u vezi necega sto je na mene ostavilo dubok utisak i zamolila da svojim recima napisu neku rec o etaru ili kako Sveti Teofan Zatvornik govori (u knjizi Sta je duhovni zivot...) ''o jednoj veoma finoj stihiji(duse), koja je finija od svetlosti i koju zovu etar.'' Da li mozete da mi ovo priblizite? Pitala sam jednog vaseg kolegu i kazao mi je da je to zastarelo ucenje a opet pitam vas kako vi na to gledate, da li reci Svetitelja mogu da ostare? Eto,kad budete u prilici odgovorite mi,znacilo bi mi. Hvala :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

"U pitanjima vere Sveti Maksim vidi Crkvu Rima kao uporednik i normu za druge crkve, jer se rimske pape tokom kontroverzi monoenergista i monotelita, nikada nisu udaljile od pravoslavne vere, dok su istočni patrijarsi bili u jeresi."

Zanimljivo, zar ne?

Share this post


Link to post
Share on other sites

"U pitanjima vere Sveti Maksim vidi Crkvu Rima kao uporednik i normu za druge crkve, jer se rimske pape tokom kontroverzi monoenergista i monotelita, nikada nisu udaljile od pravoslavne vere, dok su istočni patrijarsi bili u jeresi."

Zanimljivo, zar ne?

Да, али то не значи да римски епископ има улогу какву му приписују римокатолици. Потпуно други контекст.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да, али то не значи да римски епископ има улогу какву му приписују римокатолици. Потпуно други контекст.

Da. Samo mi je zanimljivo kako se nekad gledalo na papu. Mislim, upoređujući sa današnjim vremenima.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постојала је тзв. пентархија. Било је пет патријаршија које су биле међусобно поређане по првенству части. Римски епископ је био први у том поретку. Међутим, то не значи први у смислу да је он некаква глава над тзв. универзалном или општом Црквом (поглавар свих хришћана у свету).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Молим све богословске снаге да препоруче сву расположиву литературу о космологији светог Максима Исповедника искључујући зборник ,,Архи ке телос" и две студије Тунберга.

Препоручена литература може бити на руском, грчком, енглеском и бугарском језику.

Хвала унапред свима! :0104cheesy:

N.Petrovic likes this

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па, могао би и ти нешто да нам приложиш на ту тему ;)

Ево, ово је тренутно најбоље нешто што постоји, само мораш наћи начин да дођеш до тог чланка:

Van Deun, Peter, Maxime le confesseur: état de la question et bibliographie exhaustive, Sacris Erudiri: a Journal on the Inheritance of Early and Medieval Christianity vol:38 pages:485-573.

За превод ћу ти помоћи ја.

marko_13 and Balthasar like this

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па, могао би и ти нешто да нам приложиш на ту тему ;)

Ево, ово је тренутно најбоље нешто што постоји, само мораш наћи начин да дођеш до тог чланка:

Van Deun, Peter, Maxime le confesseur: état de la question et bibliographie exhaustive, Sacris Erudiri: a Journal on the Inheritance of Early and Medieval Christianity vol:38 pages:485-573.

За превод ћу ти помоћи ја.

Аууууу брате, одакле га извуче, нема шансе да нађем ово :0104cheesy:

А ево и мог скромног прилога, мало заборављени радови али мени се свиђају:

Атанасије Јевтић, ,,Протологија и есхатологија светог Максима Исповедника – кратко објашњење Максимових Одговора 59. и 60. Таласију“, у: ,,Видослов“, број 37, Требиње 2006.

Polycarp Sherwood, ,,The Earlier Ambigua of Saint Maximus Confessor and His Refutation of Origenism”, Roma 1955.

Vladimir Cvetković, ,,The concepts of time and eternity from Plato to saint Maximus the Confessor”, у: ,,Црквене студије“, број 1, Ниш 2004.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Е, па све се може набавити. Покушаћу да ти ово нађем, видећемо.

Ти рече да си нешто писао на ту тему, или?

Ако јеси, баци неку мисао да се мало надахнемо :)

Balthasar likes this

Share this post


Link to post
Share on other sites

Писао сам али тај текст треба да се објави на сајту епархије Нишке и у једном часопису па не смем много да откривам :)

Ево мало из увода, можда покрене неке мисли :)

Савремено богословље је у склопу неопатристичке синтезе заиста осетило једну озбиљну потребу за својеврсном рестаурацијом светоотачких дела, а да ли је у томе успело и да ли је то био једини задатак неопатристичке синтезе, није наше да се у овом раду бавимо тиме. Као један од најзанимљивијих али и најсложенијих Отаца, показао се свети Максим Исповедник и истог тренутка постао личност чије ће дело бити незаобилазно за сваког савременог богослова нашег времена. За 20. век, дело св. Максима представљало је заиста једну нову стварност, те је због свог доприноса постао једна од најреспектабилнијих личности у историји Цркве. Мноштво сјајних студија о теологији св. Максима написано је у 20. веку и то интересовање православне теологије за дело овог светог Оца ни данас не престаје.

Један заиста занимљив и важан аспект теологије св. Максима је и учење о свету, његовом настанку, опстанку и циљу, или језиком теологије, православна космологија[1]. Допринос св. Максима овој проблематици огледа се у много праваца, бавићемо се само некима који могу бити обрађени обимом овог рада.

Главна инспирација читаве Максимове теологије било је пре свега Свето Писмо. Из Светог Писма он црпи читаву своју теолошку и философску мисао, од њега почиње и њему се враћа у свим својим делима. Сигурно је да св. Максим предаје велики значај читавом Светом Предању, али је за њега ,,Писмо апсолутно примарно“[2]. Врло је важно данас нагласити и то да св. Максим није игнорисао друга знања и световно образовање што му је било од велике користи при формулисању православног учења, што се може видети и из његовог живота али и из самих дела[3]. Синтеза библијске космологије и научног образовања родила је код св. Максима једну целовиту и свестрану хришћанску космологију која ће заправо бити сумирање учења претходних Отаца у смислу коришћења ранијих космолошких достигнућа и коначне формулације православне космологије.

Занимљив је аспект Максимове космологије који нас доводи у дијалог и са савременом науком (особито физиком и екологијом), што ми због ограничености обима овог рада нисмо у могућности да обрадимо. Свети Максим је дао одговоре не само свом времену већ и свим хришћанима који ће живети после њега јер његова космологија је у самој својој сржи пре свега литургијска, а самим тим и од егзистенцијалне важности за све хришћане. Зато није случајно да савремена теологија често има претензију да говори о Максимовој космологији као космичкој Литургији, где се сва твар сједињује у Христу.

Сматрамо да је важно да нагласимо да нагласимо и чињеницу да је Исток светог Максима углавном тумачио у библијским оквирима и у односу на свете Оце као што су св. Атанасије Велики, Кападокијци и Дионисије Ареопагит, док је на Западу преовладало једно потпуно другачије сагладавање Максимове теологије. Западни теолози су се углавном бавили питањем односа Максима и Платона као основног чиниоца Максимове теологије, што се увек своди на питање да ли је св. Максим био платониста или не, превиђајући тако много озбиљније аспекте Максимове теологије и тумачећи Максимову космологију увек оригенистичким духом а не есхатолошки, што ће у западној космологији створити проблем мистичне логократије[4]. Још једна озбиљна препрека за озбиљније бављење Максимовом теологијом на Западу је и предрасуда о теологији св. Григорија Паламе, јер је тада јако тешко протумачити Максимову космологију која је заједно са читавом теологијом IV и VI Васељенског сабора представљала један од најбитнијих чинилаца Паламиног богословља кроз које можемо најпотпуниије протумачити космолошка достигнућа св. Максима Исповедника.

У том смислу, овај рад неће представљати неко систематско излагање космологије светог Максима јер такви радови већ постоје, већ ће имати за циљ да се изнова концизно и сажето обраде теме које аутор сматра посебно важним у савременој теологији. Ни обрада тих тема неће представљати некакав нови допринос аутора већ ће имати један анамнетички карактер са одређеним личним примедбама аутора. Сходно томе, прво поглавље овог рада посвећено је обнављању градива у циљу потпунијег разумевања осталих поглавља.

[1] Термин κόσμος који се налази у основи речи космологија заправо значи свет као украс и ближи је јелинском учењу о свету, па га из тог разлога апостол Павле избегава. Зато је апостол Павле много више користио термин κτίσις који значи свет као твар, тј. свет који је створен ни из чега, што представља основу библијског учења о свету. Тако је савремена теолингвистика космологију заменила ктисиологијом што представља значајан напредак у прецизности изражавања теологије. Ми ћемо ипак у наставку рада користити термин космологија јер и сам наслов рада садржи тај термин иако сматрамо да је термин ктисиологија много конкретнији и садржајнији.

[2] Andrew Louth, ,,Maximus the Confessor (Early Church Fathers)”, London - New York 1996, 22.

[3] ,,Блажени Максим беше прави философ, будући у знању и животу и речи славан; поставши на двору први у тајнописању (= у секретарској служби), беше удостојен највећих почасти од претходних царева (=Ираклија), будући добар саветник и способан да у грађанском управљању саветује шта треба радити. Због учености и владања и разборитости од узраста, унапређен је у достојанство првог секретара, и постао саветник царев“, цитирано према: Житије светог Максима Исповедника (Синаксар за 21. јануар), са грчког превео еп. Атанасије Јевтић, у: ,,Видослов“, број 36, Требиње 2005, 3. О високом образовању св. Максима говори и Andrew Louth у: нав. дело, поглавље ,,Life and Times, 3-18: ,,Према грчкој верзији Житија светог Максима, састављеној у десетом веку од стране студитског монаха, Михаила Ексавулита, он је рођен од племенитих родитеља у Цариграду, стекао добро образовање...“. А и сам свети Максим каже: ,,Јер ја сам одрастао у незнању, будући потпуно неупућен у тајне ументичке речи, које благодат имају само у произношењу. У њима многи налазе велику радост, ограничавајући уживање само на слух, иако (те речи) често пута немају у дубини ничег вредног “, цит. према: свети Максим Исповедник, ,,Изабрана дела. 400 глава о љубави. Подвижничко слово. Мистагогија“, са грчког превео епископ Артемије Радосављевић, Призрен 1997, 163. Овај цитат може навести читаоца да помисли да св. Максим говори о својој необразованости, те га зато и наводимо. Ради се заправо о необразовању у тајни уметничких речи, тј. о непознавању реторичких вештина што се лако може приметити пажљивим ишчитавањем Максимових дела у односу на друге свете Оце где је реторичка вештина врло изражена. Обзиром да је реторика била обавезан предмет свих школа тог времена, можемо закључити да је св. Максим имао приватно образовање што нимало није чудно када узмемо у обзир да је потекао од племенитих родитеља, ми би данас рекли образованих и имућних родитеља. Још од периода софиста познато је да су деца имућних родитеља имала приватно образовање и то од стране заиста великих и познатих учитеља (сетимо се само примера Александра Великог и Петрарке).

[4] Види: Јован Зизјулас, ,,Еклисиолошке теме“, Нови Сад 2001, 39-45.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pošto živim u gradu, gdje mogu nabaviti sve, osim knjige koje su mi potrebne, da li neko može da mi preporuci, ili da ovdje okači link sa djelima prepodobnog Maksima, a i interpretacije u kojima je obrađen problem njegove filozofije.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!


Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде


Пријави се одмах

  • Recently Browsing   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу