Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Zoran Đurović

Saša Knežević: ORBITALNO I ATOMSKO VREME

Оцени ову тему

Recommended Posts

Godine 1979. Barry Setterfield dobio je knjigu „Anomalije u astronomiji“. Anamalija je podatak koji se ne uklapa ili ruši postojeću teoriju. Ako na primer tvrdimo da su svi psi crni a vidimo psa koji je druge boje, imamo nekoliko mogućnosti: 1.) ignorisanje i očuvanje teorije; 2.) tvdnja da to, što smo videli, nije pas, jer nije crn; 3.) promena teorije u skladu sa novim podacima.

Knjiga je na kraju sadržavala tabele merenja v trajanju tri stotine godina pokazujući kako se brzina svetlosti smanjivala. Ovo je bilo u neposrednoj suprotnosti sa onim što smo učili u školama – da je brzina svetlosti konstanta. B. Setterfield je pogledao podatke i iz radoznalosti počeo da istražuje shvativši da ovo smanjenje prevazilazi granice statističke ili ljudske (tehničke) greške. U suštini ova merenja su bila povod za brojne rasprave u naučnim žurnalima do 1941. g. kada je neki eminentni naučnik brzinu svetlosti proglasio za konstantu. Njegova pozicija i ugled bili su takvi da su sve rasprave o brzini svetlosti utihnule.[1]

Ono što je nužno ispostaviti su implikacije vezane sa brzinu svetlosti i neka druga područja istraživanja kojih se to ticalo. Brzina svetlosti ili njena inverzija zvana Plankova konstanta, nalaze se u svakoj jednačini radioaktivnog raspada (kojima se određuje starost). Brzina svetlosti je numerator ili je Plankova kontanta denumerator. Ako je brzina svetlosti bila brža u prošlosti ili ako je Plankova konstanta bila manja, brzine raspada bile su brže. Ovo nije dopustivo u standardnoj nauci današnjice jednostavno zbog toga jer je evolucija [slučajan i spontan nastanak života i živih bića kroz mutacije] prihvaćena paradigma a evoluciji očajnički treba svo vreme što ga radiometričko datiranje može dati. Zato je ubrzanje vremena poluraspada potpuno neprihvatljivo jer ugrožava vladajuću paradigmu.[2]

Ali šta govore podaci? Najpre, najranija merenja brzine svetlosti zasnivala su se na vizualnom posmatranju jedne lune Jupitra koja je prolazila iza ogromnog planeta i ponovno se pojavljivala. Pošto su ova merenja zavisila od pogleda i atmosferskih prilika ovde na Zemlji ona nisu bila baš precizna. Ali ipak se pokazalo da brzina svetlosti nije beskonačna, kako se ranije mislilo. Kasnije će eksperimenti postati sve rafiniraniji i pokazati konsistentno i monotono (kako reče neki fizičar) opadanje brzine svetlosti.

Ali da bi znali šta se dešavalo mnogo ranije od par stotina godina bila su potrebna neka druga merenja, povezana sa brzinom svetlosti. U 80-tim godinama ništa nije bilo dostupno istraživanju B. Setterfielda, jer se on tada morao da brine o svojoj invalidnoj majci i sestri, nakon što mu je preminuo otac. Ovaj »prekid« bio je užasavajuće frustrirajući ali je on bio i potreban kako bi novi podaci postali dostupni. Zapravo podaci su dolazili sa dva druga područja: crveni pomak svetlosti dalekih galaksija, i nešto što se zove „energija nulte tačke“ ENT (eng. Zero point energy).

Oboje traži objašnjenje. Najpre crveni pomak. Foton svetla emitira se iz atoma kada je jedan od njegovih elektrona prinuđen da napusti svoj položaj i kasnije se vrati natrag. Količina energije koja ga je isterala, oslobađa se kao foton svetla kada se elektron vraća na svoju poziciju. Svaki element je drugačiji, zašto su i fotoni svetla za svaki elemenat (atoma) drugačiji. Kao „bar kode“ različitih proizvoda koje kupujemo u radnji svaki elemenat ima svoju „kodu“ svetlosti koje emituje. Na ovaj način i možemo da kažemo koji elementi sastavljaju različite zvezde, na primer, ili različite plinske oblake u vanjskom kosmosu.

Ovde na Zemlji postoji standard za svaki elemenat. Crte koji identifikuju svaki elemenat nalaze se na određenim mestima spektra duge. Međutim, kada napustimo našu lokalnu grupu galaksija, vidimo iste obrasce koji određuju specifične elemente. Ali oni pak nisu više na istim mestima spektra – što dalje idemo, više su ove „bar kode“ pomaknute prema crvenom delu spektra. Zato se ovo zove „crveni pomak“.

zQffJpr.gif

http://www.astro.rug.nl/~ndouglas/teaching/IMAGES/achilles.elements.gif

 

1TGEjDt.png

http://lcogt.net/files/styles/fourcol-image/public/Screen%20shot%202011-12-08%20at%209.46.21%20AM.png

 

Godine 1920. Hubbler videći crveni pomak smatrao je da je on posledica Dopplerovog učinka. Šta je to? Zamislimo policijsku sirenu. Kad nas ona prođe mi čujemo kako se njen zvuk iznenada „utiša“. Ali ovde nije sirena promenila svoj zvuk, već su zvučni valovi koji su se „nabijali“, dok su nam se policijska kola približavala, iznenada počeli da se „razvlače“, u momentu kada su nas kola prošla. Zvučni talasi su se izdužili. Zato taj zvuk čujemo kao zvuk koji opada.

Ako bi se vasiona širila ovo bi mogao da bude razlog za nastanak crvenog pomaka. Ovaj se pak što dalje gledamo u svemir povećava. Iako je već tada Hubble sumnjao u ovu interpretaciju ona je prihvaćena kao standardno objašnjenje za crveni pomak.

Ali problemi sa podacima nisu uklonjeni. Godine 1976. astronom William Tifft sa opservatorije Steward iz Arizone proučavao je crveni pomak i zapisivao merenja – upoređivao je razlike u crvenom pomaku među galaksijama. Primetio je nešto što nije očekivao. Najpre je kao i svi ostali očekivao da će crveni pomak da se uvećava tečno kako se bude odmicao od lokalne grupe (ove nama najbliže) galaksija. Očekivao je da će merenja pokazivati postepeno uvećanje crvenog pomaka kao vozilo koje postepeno ubrzava svoju brzinu na autoputu. Ali to nije bilo ono što je Tifft pronašao. On je otkrio da su brojevi, koje je dobijao merenjima, dolazili „u grupama“. Bile su serije koje su bile gotovo identične a onda bi se iznenada pojavio pomak naviše kod druge skupine galaksija. Ovaj bi onda ostajao nepromenjen, kako se dalje odmicao u dubinu kosmosa, dok se ponovo ne bi desio pomak. To je bilo kao kada bi se vozilo kretalo 5 km/h a onda iznenada promenilo brzinu na 10 km/h, 15 itd. a između ništa.

Tifftov izveštaj su jako kritikovali i osporavali. Jer, naravno, to se nije dešavalo! U Škotskoj Guthrie i Napier, druga dva čuvena astronoma sa opservatorije u Edinburgu, odlučili su da pobiju Tiffta jednom i zauvek. Počevši od 1980. godine obojica su deset godina prikupljali podatke sa stotina galaksija. Kada su posao okončali shvatili su da je Tifft bio u pravu što su i objavili u studiji. Crveni pomak bio je „stepenast“ ili kvantiziran.

Očigledno je bilo da crveni pomak nije proizvod udaljavanja ili ekspanzije svemira, jer se ono ne bi moglo dešavati u skokovima. Ovaj zaključak je saglasan sa podacima ali i dalje ostaje neprihvaćen od strane brojnih savremenih astronoma i astrofizičara. Ali podaci su tu i svako može sam da ih proveri – ako želi.

Ali ako se svemir ne širi, da li je onda statičan? Dokazi potvrđuju statičnost ili tačnije blagu oscilaciju na način kao kada vidimo balon pun vode koji smo ostavili na plati. Ovo je u skladu sa zaključcima Narlikera i Arpa, astronomi i kosmolozi, iz 1993. godine. Svemir ne mora da se širi i ne može da se iznenada skupi (kolapsira) ako u njemu postoji materija (ova postoji) i ako je prisutna blaga oscilacija (kao što podaci govore da se to i dešava).

Zanimljivo je da je Pismo ponovo hiljade godine ispred nauke. Dvanaest puta u Bibliji Bog izjavljuje „da je raširio nebo“. U većini slučajeva izjava ove radnje je u gramatičkoj prošlosti u okviru sedmice stvaranja.

Dakle, šta je to što prouzrokuje crveni pomak ako on nije posledica Dopplerovog efekta, to jest ako se svemir ne širi? To nije bio jedini problem. Nije samo crveni pomak bio anomalija. Plankova konstanta saglasno merenjima uvećavala se (što takođe ne bi smelo da se dešava), masa subatomskih čestica se uvećavala, a brzina svetlosti opadala. Opservatorije su primetile još nešto što nije bilo „u redu“. Dok događaji mogu tačno biti predviđeni u našem, orbitalnom, kalendaru, činilo se da atomski satovi „zaostaju“ ili polako „kasne“. Još više, sve ove promene, izgledalo je, da se dešavaju jednovremeno što je navodilo na zaključak da one mora da imaju zajednički uzrok.

Međutim, šta je prouzrokovalo ove promene? Postoji nešto što uniformno utiče na sve ove kategorije ili elektromagnetne osobine svemira. Da bi se shvatilo šta u stvari određuje ove kategorije moramo najpre predočiti sliku onog što je otkriveno. Zamislite sada jednu hermetički zapečaćenu flašu iz koje su ispumpani svi atomi i subatomske čestice – sva materija. Ovako mi zapravo shvatamo vakuum. Ali toplotna radijacija je još uvek prisutna i ona se može izmeriti. Istraživači su zato ohladili ovu posudu što više su mogli – praktički do apsolutne nule. Ali taj vakuum nije bio vakuum. On je kipeo elektromagnetnom energijom koja je bila neovisna kako od materije tako i temperature. Iz tog razloga ovu elektromagnetnu energiju prozvali su „energija nulte tačke“ ili ENT (ili eng. ZPE od Zero point energy).

Ovo je bio dokaz da ZPE postoji. Već 1911. godine teoriju o njoj izneo je Max Plank u svom „drugom istraživanju“. Fizičari svuda u svetu pokušali su da pojasne drugu situaciju. Plank je pokazao da ovi podaci koji su „odudarali“ mogu da se pojasne ako bi postojala neka energija koja bi bila pervazivna (prodiruća) u celom svemiru ili prostoru. Jačina te energije tada u jednačinama bila je definisana kao „h“ što će i postati Plankova konstanta. Njegova teorija bila je da u vakuumu postoji neka energija koja nije ovisna bilo od temperature ili mase.

Ali sama priča o otkriću ENT ili ZPE počinje još ranije. Godine 1890. Rydberg započeo je istraživanje u želji da pojasni spektralne linije u „bar kodama“ ili spektru svakog elementa dok emituje svetlo. Pronašao je jednačinu koja je jako precizno opisivala položaje ovih crta. Nauka je počela da traži razlog zašto su Rydbergove jednačine funkcionisale. Uspeli su refinisati jednačine tako da je dobijen gotovo savršeni spoj za spektar svakog elementa. Ali 1925. godine Robert Mulliken primetio je da dužine valova spektralnih crta nisu bile savršeno uklopljene. Kada je proverio ove linije primetio je blagi pomak u odnosu na teoretske položaje koje bi ove crte morale da imaju.

Pre Mullikenovog rada, Plank je već napisao svoj drugi rad pretpostavljajući postojanje pervazivne energije u čitavom svemiru. Einstein i Stern pokupili su predlog, kao i Nernst, i postalo je jasno da je ova energija morala biti unutrašnja i univerzalna pojava svemira. Kada je Mulliken video varijacije spektralnih crta od onoga što se teoretski očekivalo, on je ovo povezao sa energijom u prostoru koja je udarala o atome utičući na njihovo kretanje. Ova energija prozvana je energija nulte tačke ili ENT.

Kroz rad Heisenberga i ostalih postajalo je jasno da je Plankova konstanta u stvari mera za neodredljivost položaja subatomskih čestica. Godine 1962. ustanovljeno je da je ova neodredljivost položaja prouzrokovana udaranjem elektromagnetnih valova ENT. I to je bio ključ. U stvari, g. 1987, Hal Puthoff pokazao je da su elektroni ostajali u svojim orbitalama i nisu se ni izvrtali ni uvrtali (zbog potrošene energije) upravo radi energije koju su primali od ENT.

U jednačinama koje opisuju ponašanje elektrona u orbitali oko nukleusa (jezgra), „h“ je takođe mera njegovog ugaonog momenta (moment impulsa). U vezi sa tim pokazalo se da „h“ raste sa vremenom – a to je značilo da je i ENT morala da raste sa vremenom. Ali kako jačina ENT raste tako raste i orbitalni kutni momenat. Tako raste i energija orbitale. To znači da je sada potrebno više energije da bi se elektron pomerio sa svog položaja u odnosu na jezgro nego u prošlosti, kao i to da će biti sada oslobođeno više energije kada se ovaj vrati natrag. To je značilo da će bar koda, identifikujući foton svetlosti koji dolazi iz određenog elementa, biti pomerena u pravcu više energetskog ili plavijeg kraja spektra kako teče vreme. Zato vidimo svetlost prošlosti (koja nam dolazi od galaksija) pomerenu ka crvenom delu.

 

OD5V0LD.jpg

http://i38.servimg.com/u/f38/19/01/64/13/sp110.jpg

 

Ako je ovo mogući razlog za crveni pomak, zašto rezultati merenja izgledaju „stepenasto“ ili „kvantizirano“?

Razlog za ovo vrlo je u stvari prost: materija se odupire promenama. Neko koji gura težak sto, ovo će moći da izvede jedino trzajima. Sto se odupire pomeranju dok snaga koja pomera nije veća od upora. Istu stvar čine i atomi u odnosu na ENT – odupiru se promeni sve dok narastajuća energija ne učini njihovo suprostavljanje nemogućim. Nakon toga sve jedan atom u svemiru skače na viši energetski nivo u isto vreme. Kao posledica i svetlost se pomera ka plavom kraju spektra.

Zato kada posmatramo svemir mi zapravo gledamo nazad u vreme i možemo da vidimo kako se energija nulte tačke uvećavala kroz vreme. Razlozi zašto se ona uvećavala nalaze se u drugim radovima na stranici koju smo pomenuli. (Sada se nećemo upuštati u to). Međutim, konačni učinak je to da možemo gledajući u kosmos, sve do njegovih granica, videti šta se dešavalo u njegovim počecima.

Čini se, na ovoj tačci, da će veća energija koju je atomima dobavljala rastuća ENT značiti i uvećanja brzine atomskih procesa. Ali dešava se baš suprotno. To je radi toga jer su mase elektrona i drugih atomskih čestica porasle rastom ENT. Ali pošto se kinetička energija očuvava u ovom procesu, ovo znači da se brzina kretanja čestica morala smanjiti. Zato uvećanjem ENT dolazi do usporavanja atomskih procesa.

Merenja crvenog pomaka najdalje koliko smo mogli sa najjačim instrumentima da dopremo govore da je početna vrednost ENT bila blizu nule ili jako mala, da je porasla jako brzo u početku i da se njena rast kasnije usporavala. Dobar prikaz toga je naduvan balon koji odvežemo i pustimo. On svoju energiju u početku oslobađa jako brzo, a kasnije sve sporije kako se količina vazduha u balonu smanjuje. Ova „kriva dejstva“ jednaka je krivi crvenog pomaka kada zagledamo u početak vremena. Ekstremno brz početak koji se brzo usporava i kasnije prelazi u oscilaciju. Oscilacija je godine 1970. pokazala obrat kada su merenja svih konstanti sinhrono okrenule svoje trendove.

Pošto je crveni pomak proizvod promene energije nulte tačke i pošto ova energija određuje brzinu atomskih procesa, ovo znači da možemo pogledati na krivu crvenog pomaka i odrediti kako brzo su se odvijali atomski procesi u ranom kosmosu. Odgovor je „ekstremno brzo“. Ovo takođe znači da se je radioaktivni raspad odvijao neverovatno brzo u početku i onda se izravnao vremenom. Ovo je razlog zbog kojeg stalno primećujemo stare datume u kristalima cirkonija u Adskim slojevima, na primer, koji pokazuju više od četiri milijarde godina. Kada se atomsko vreme ispravi na orbitalno vreme uz pomoć jedne od dviju formula (jednu izvedemo iz krive crvenog pomaka a drugu neovisno od nje), možemo shvatiti kad se zapravo geološko doba zvano Ad (ili Had) desilo.

Merenja crvenog pomaka počevši sa kraja odakle dopire naše oko formiraju ovu krivu: 

Gjl1qr7.gif

http://www.setterfield.org/ZPE-Plasma_model_clip_image004.gif

 

Merenja u početku padaju jako brzo uravnavajući se kasnije i stajući upravo na granici naše lokalne skupine galaksija. Ova kriva takođe odražava pad brzine svetlosti i brzine mnogih atomskh procesa uključujući i stupnje radioaktivnog raspada.

Upravo koristeći ovaj metod, ne tako davno, B. Setterfield se šokirao otkrivši da atomsko datirane katastrofe u zemljanom geološkom stubu tačno odgovaraju trima katastrofama koje se pominju u knjizi Postanja: Noev potop, Vavilonska kula i Pelegovo doba.

Sledi tabela koja pokazuje ove ispravke (A.C. znači „posle stvaranja“ ili eng. „After Creation“)

Godine nisu uzete iz Masoretskog teksta (redakcije Pisma) nego iz starije Aleksandrijske Septuaginte. Mazoretski tekst preveden je oko godine 100 A.D. (Anno Domini ili posle Hrista). Zbog nekog razloga prevodioci su opustili znak za „100“ u brojevima za starost ljudi u Postanju 5 i 11 kada su ovi imali sinove koji su pomenuti u spisku. Crkveni dokumenti iz vremena od pre 100 A.D. pominju da je od stvaranja prošlo 6.000 godina, što govori da smo danas u 8.000 godinama od stvaranja. Stariji datumi korišteni su u tabeli.

Konverzija geoloških doba i atomskog vremena u orbitalno vreme.

 

ATOMSKE GODINE

GEOLOŠKO DOBA

GODINE PRE HRISTA B.C.

GODINE OD STVARANJA A.C.

 

ARHEOZOIK

 

 

14 - 8 mia.

sedmica stvaranja

5810

0

8 - 4.57 mia.

neimenovan

5810 - 5344

0 - 466

4.57 - 3.8 mia.

Had

5344 - 5114

466 - 696

3.8 - 2.5 mia.

Arhaik

5114 - 4594

696 - 1216

2.5 mia.- 900 mio.

rani Proterozoik

4594 - 3677

1216 - 2133

900 - 600 mio.

Kriogenij

3677 - 3460

2133 - 2350

KATASTROFA 1
730 mio.

"Zemlja grudve snega"
Noev potop

3554

2256

600 - 542 mio.

Ediakarij

3460 - 3418

2350 - 2392

 

PALEOZOIK

 

 

542 - 488 mio.

Kambrij

3418 - 3377

2392 - 2433

488 - 443 mio.

Ordovicij

3377 - 3342

2433 - 2468

443 - 416 mio.

Silurij

3342 - 3321

2468 - 2489

416 - 359 mio.

Devonij

3321 - 3277

2489 - 2533

359 - 299 mio.

Karbon

3277 - 3231

2533 - 2579

299 - 251 mio.

Permij

3231 - 3182

2579 - 2628

KATASTROFA 2
251 mio.

Permsko izumiranje
Vavilonska katastrofa

3182

2628

 

MEZOZOIK

 

 

251 - 200 mio.

Trias

3182 - 3139

2628 - 2671

200 - 146 mio.

Jura

3139 - 3092

2671 - 2718

146 - 65.5 mio.

Kreda

3092 - 3023

2718 - 2787

KATASTROFA 3
65.5 mio.

K/T izumiranje
počinje delenje kontinenata Peleg

3023 početak

2787 početak

 

KENOZOIK

 

 

65.5 - 23 mio.

Terciar – Paleogen

3023 - 2988

2787 - 2822

23 - 1.81 mio.

Terciar - Meogen

2988 - 2864

2822 - 2946

2.6 mio.

Početak ledenog doba

Vreme Jova

okolo 2900

okolo 2910

1.81 mio. - 2345 B.C.

Kvartarij

2864 - 2345

2946 - 3465

 

 

Barry and Helen Setterfield: THE BIBLE AND GEOLOGY, Genesis Science Research letting data lead to theory, sept. 2009, 2011


[1] Na ovoj stranici www.setterfield.org ima gomila članaka koji istražuju ovo područje.

[2] Nauka trvdi da je Zemlja stara milijarde godina, koje su „izmerene“ sa pretpostavkom, da je u prošlosti kao i u sadašnjosti brzina radiaktivnog raspada bila ista. Dakle, orbitalne godine jednako su atomske godine. One su nužne, jer je „slučaju“ pored svega ostalog potrebno i puno vremena, ne bi li se nešto samo od sebe „iskombinovalo“.  Ovde ne ulazimo u to „šta se to kombinovalo“ i „kako“, jer nikom na svetu nije jasan ovaj mehanizam.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Avocado Ће сигурно имати шта да каже... Унапред се радујем. Пошто је пост, Бамбији неће моћи да буду дељени, него шкољке, ракови и сл...12:smeha:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево ја мало док Авокадо и екипа не дођу :)

Овде је све детаљно објашњено, на енглеском је текст: Линк

 

Кога мрзи да чита, ево укратко:

- Не постоји нити један познат механизам зашто би брзина светлости требало да буде променљива величина, а поготову не у оној мери у којој тврде креационисти (да ли је константа c, која се обично поистовећује са брином светлости, стварно баш константна или постоје нека одступања временом је предмет истраживања. Али ако та одступања стварно постоје, она су у далеко мањој мери од онога што тврде креационисти, иначе никакав живот не би могао да постоји, као ни било каква материја). Што читаву ствар претвара у класичну ad hoc идеју са намером да се подржи идеја о свемиру старом 6500 година.

- Уколико би брз. сватлости у прошлости била много већа, свамир би био много старији, а не млађи. Reductio ad absurdum. Ево једног финог клипа који то објашњава: Линк

- Константа c  (брзина светлости) је део формуле за закривљење простор-времена, оно што називамо гравитацијом. Ако би ове тврдње била тачне, то значи да би гравитација требала у време настанка свемира пре 6500 година да буде много, много, МНОГО мања него данас. Негде око 10137 пута мања. И да временом расте. То значи да би се Земља чим би настала распала сама од себе јер гравитација не би могла да је држи на окупу.

-  је исто део брзине и интензитета којим се одвија фузија у звезадама. Ако би идеја о променљивој брз. светлости била тачна, то би значило да је Сунце у време настанка Земље зрачило 800 милиона пута јаче него данас. Свакоме је јасно шта то значи за могућност постојања било каквог облика живота.

 

Помиње се и да Сетерфилд нема формално образовање из астрономије. То већ не бих знао јер нисам тражио ништа око тога...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Zoran Đurović рече

@Avocado Ће сигурно имати шта да каже... Унапред се радујем. Пошто је пост, Бамбији неће моћи да буду дељени, него шкољке, ракови и сл...12:smeha:

Genije je od strane Koka-Kola lože zadužen za fiziku i astronomiju... ja se tu ne bih mnogo mešao...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, GeniusAtWork рече

 је исто део брзине и интензитета којим се одвија фузија у звезадама. Ако би идеја о променљивој брз. светлости била тачна, то би значило да је Сунце у време настанка Земље зрачило 800 милиона пута јаче него данас. Свакоме је јасно шта то значи за могућност постојања било каквог облика живота.

Po kojoj formuli se računa intenzitet zračenja?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Цитат

- Уколико би брз. сватлости у прошлости била много већа, свамир би био много старији, а не млађи. Reductio ad absurdum. Ево једног финог клипа који то објашњава: Линк

- Константа c  (брзина светлости) је део формуле за закривљење простор-времена, оно што називамо гравитацијом. Ако би ове тврдње била тачне, то значи да би гравитација требала у време настанка свемира пре 6500 година да буде много, много, МНОГО мања него данас. Негде око 10137 пута мања. И да временом расте. То значи да би се Земља чим би настала распала сама од себе јер гравитација не би могла да је држи на окупу.

-  је исто део брзине и интензитета којим се одвија фузија у звезадама. Ако би идеја о променљивој брз. светлости била тачна, то би значило да је Сунце у време настанка Земље зрачило 800 милиона пута јаче него данас. Свакоме је јасно шта то значи за могућност постојања било каквог облика живота.

 

Помиње се и да Сетерфилд нема формално образовање из астрономије. То већ не бих знао јер нисам тражио ништа око тога...

 

Počeo sam da ti odgovaram, napisao ovo: Mehanizam postoji – objašnjen jako dobro. Stvar nije u tome, ko koliko tvrdi ili želi. Merenja brzine svetlosti nisu od juče, podaci postoje za 250+ godina:

http://www.setterfield.org/cx1.html

ili posebno obrati pažnju na tebelu iz ruskog Pulkova ...

gde su istom "tehnologijom" ili metodom 250 godina pratili i bilježili rezultate. Isti instrumenti, ista metoda, iste definicije m i s ... http://www.setterfield.org/cx2c.html

Imaš i na Wiki : https://en.wikipedia.org/wiki/Speed_of_light#History

Neka merenja su istom metodom, pa se ih može slobodno porediti uz tz "error bars" ... radi čega je moguće poprilično pošteno fiksirati trend ...

… a onda sam odustao. Nastaviću kad pročitaš članak, tamo sve piše.

 

+ Za dalje izučavanje šaljem jedan PDF. Ovo je sve peer-review.

+ Kako Setterfield voli da kaže i zato ga i cenim: Let THE DATA tell the story. Jer nisu teorije one koje obaraju opervacije, već obrnuto. 

 

Sett- ZPE abstracts Monography.pdf

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Ula Mark рече

Počeo sam da ti odgovaram, napisao ovo: Mehanizam postoji – objašnjen jako dobro. Stvar nije u tome, ko koliko tvrdi ili želi.

Pa što onda ne opišeš taj mehanizam?

 

Цитат

 

Merenja brzine svetlosti nisu od juče, podaci postoje za 250+ godina:

http://www.setterfield.org/cx1.html

ili posebno obrati pažnju na tebelu iz ruskog Pulkova ...

gde su istom "tehnologijom" ili metodom 250 godina pratili i bilježili rezultate. Isti instrumenti, ista metoda, iste definicije m i s ... http://www.setterfield.org/cx2c.html

Imaš i na Wiki : https://en.wikipedia.org/wiki/Speed_of_light#History

Neka merenja su istom metodom, pa se ih može slobodno porediti uz tz "error bars" ... radi čega je moguće poprilično pošteno fiksirati trend ...

 

Na obe stranice, Setterfield vrši korekcije podataka i izvlači proseke i ignoriše podatke koji se ne uklapaju, kako bi na kraju izjavio da se sa 98,48% statističke sigurnosti može reći da c nije konstantna.

Samo kreacionistički retard može da izvlači proseke za vrednost koja je jedinstvena. Ako sad postavimo 16 vaga i ti staneš na njih i dobijemo 16 različitih vrednosti između 87 i 93 kg pa izvedemo da je prosek 90kg, samo retard može da zaključi da smo tako utvrdili da si ti težak 90kg. Jedino što iz tih rezultata možemo da zaključimo je da je najmanje 15, a možda i 16 od tih vaga neprecizno.

Ti možeš da vadiš prosek za vrednosti koje se menjaju (npr. tvoja težina tokom godine)... ali onda dobiješ tvoju prosečnu težinu tokom godine (težinu koja se menjala iz dana u dana), a ne stalnu vrednost tvoje težine dobijenu iz proseka različitih merenja.

Prema tome, kada Setterfield napiše nešto ovako:

Цитат

Glasenapp

In 1874, S.P. Glasenapp of Pulkova Observatory discussed the results from all available observations of Io between 1848 and 1873 – 320 eclipses in all.25  He analyzed each eclipse according to the following five different correction procedures:

  1. All eclipse observations were reduced to the center of the satellite.  Variation in satellite brightness with apparent distance from Jupiter’s center was corrected for at the instant of eclipse.  Another term we shall call z was added to give the exact dependence.
  2. Without the reduction to Io’s center and without the z term.
  3. Without reduction to the center of Io, but including the z term.
  4. Excluding the 50 Leiden observations.
  5. As for alternative 1, with an additional correction to the mean noon based on Newcomb’s assumption of periodic variations of earth’s rotation.

The 5 corrections resulted in the following 5 values

  1. 500.84 sec.
  2. 497.43 sec.
  3. 494.67 sec.
  4. 497.15 sec.
  5. 505.03 sec.

Glasenapp pointed out that the large variation in results was due to the impossibility of determining the exact apparent brightness of Io in absolute units at the moment of the eclipse.  He did not indicate which results were to be preferred.  However, as the first is included in the more comprehensive results of the fifth, it appears justifiable to take the mean of the second, third, fourth, and fifth, and omit the first.  When this is done, the orbit radius delay becomes 498.57 ± 0.1 seconds.  This error has been adopted, as it was the daily accuracy of the timepieces around 1800 that would be checked by daily star transit observations.26  Observational accuracy with larger instruments would be somewhat better than that as times are quoted in hundredths of a second.  Accordingly, an average result for the speed of light of 300,050 ± 60 Km/s for the median date of 1861 can be derived.27

i onda u svoju tabelu stavi jednu vrednost, dobijenu kao prosek:
 

Цитат


Glasenapp

1861 ± 13

  498.57

300,050 ± 60

Mean of 320 observs.


 

Jasno je da je u pitanju potpuni moron.

Ne, iz Glasenapp-ovih merenja ne proističe da je 13 godina pre i posle 1861 godine brzina svetlosti bila 300,050 ± 60 km/s, nego proističe:

- ili to da se u tom periodu brzina svetlosti menjala 320 puta,

- ili to da su njegova merenja neprecizna i kao takva neupotrebljiva.

Isto važi i za sve slične primere, u kojima je uzeo prosek tj. srednju vrednost.

Kod Njutna uzima sasvim očiglednu aproksimaciju (8 minuta) i to onu koja se najpribližnije uklapa u njegove ideje, a ignoriše to što je Njutn za istu vrednost pominjao "10 minuta" i "7 ili 8 minuta"... što ustalom sve ovde lepo i piše:

Цитат

Newton quoted the radius delay discovered by Roemer as ten minutes,16 but in his own revision in the second edition, he quotes it as seven or eight minutes.17  In May of 1706, a translation of sections of Newton’s “Opticks” appeared in French quoting the figure as eight minutes.18  This gives a speed of light equal to 311,660 Km/s.

 

Onda, kao šlag na tortu, na kraju dobije tabelu, u kojoj cifre uopšte ne uklapaju u njegovu hipotezu jer c prvo pada pa raste, pa opet pada... ali onda lepo odluči da ne računa par podataka iz tabele:

Цитат

Upon omitting the approximate values of Roemer and Newton, a least squares linear fit to the 9 data points gives a decay of 36.35 Km/s per year.  When the next two most aberrant values marked # are omitted, the linear fit to the 7 remaining data points produces a decay of 28.3 Km/s per year with r = -0.945, which is significant at the 99.93% confidence level. 

:aplauz::ok:

Bukvalno me podseća na onu epizodu South Parka o mormonima kada Stenu ispričaju o svom proroku i Sten ih zgranuto pita: "Vi sve ovo znate, pa i dalje verujete u tu sumanutu priču"?

Meni je zaista ovo novitet u svetu kreacionizma u smislu da Setterfield prilično otvoreno piše kako je dobio te cifre tj. sasvim je jasno da ih šteluje kako mu to odgovara... međutim, izgleda da je kreatardima to sasvim u redu... bitno je da im se zaključak dopada... jer prva i jedina kreacionistička zapovest glasi: Što je babi milo, to joj se i snilo...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, Avocado рече

Pa što onda ne opišeš taj mehanizam?

Na obe stranice, Setterfield vrši korekcije podataka i izvlači proseke i ignoriše podatke koji se ne uklapaju, kako bi na kraju izjavio da se sa 98,48% statističke sigurnosti može reći da c nije konstantna.

Samo kreacionistički retard može da izvlači proseke za vrednost koja je jedinstvena. Ako sad postavimo 16 vaga i ti staneš na njih i dobijemo 16 različitih vrednosti između 87 i 93 kg pa izvedemo da je prosek 90kg, samo retard može da zaključi da smo tako utvrdili da si ti težak 90kg. Jedino što iz tih rezultata možemo da zaključimo je da je najmanje 15, a možda i 16 od tih vaga neprecizno.

Ti možeš da vadiš prosek za vrednosti koje se menjaju (npr. tvoja težina tokom godine)... ali onda dobiješ tvoju prosečnu težinu tokom godine (težinu koja se menjala iz dana u dana), a ne stalnu vrednost tvoje težine dobijenu iz proseka različitih merenja.

Odlican odgovor! Приметио сам све те рупе, али нисам стручњак, односно немам времена да се позабавим.  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 часа, Avocado рече

Pa što onda ne opišeš taj mehanizam?

 

Na obe stranice, Setterfield vrši korekcije podataka i izvlači proseke i ignoriše podatke koji se ne uklapaju, kako bi na kraju izjavio da se sa 98,48% statističke sigurnosti može reći da c nije konstantna.

Samo kreacionistički retard može da izvlači proseke za vrednost koja je jedinstvena. Ako sad postavimo 16 vaga i ti staneš na njih i dobijemo 16 različitih vrednosti između 87 i 93 kg pa izvedemo da je prosek 90kg, samo retard može da zaključi da smo tako utvrdili da si ti težak 90kg. Jedino što iz tih rezultata možemo da zaključimo je da je najmanje 15, a možda i 16 od tih vaga neprecizno.

Ti možeš da vadiš prosek za vrednosti koje se menjaju (npr. tvoja težina tokom godine)... ali onda dobiješ tvoju prosečnu težinu tokom godine (težinu koja se menjala iz dana u dana), a ne stalnu vrednost tvoje težine dobijenu iz proseka različitih merenja.

Prema tome, kada Setterfield napiše nešto ovako:

i onda u svoju tabelu stavi jednu vrednost, dobijenu kao prosek:
 

Jasno je da je u pitanju potpuni moron.

Ne, iz Glasenapp-ovih merenja ne proističe da je 13 godina pre i posle 1861 godine brzina svetlosti bila 300,050 ± 60 km/s, nego proističe:

- ili to da se u tom periodu brzina svetlosti menjala 320 puta,

- ili to da su njegova merenja neprecizna i kao takva neupotrebljiva.

Isto važi i za sve slične primere, u kojima je uzeo prosek tj. srednju vrednost.

Kod Njutna uzima sasvim očiglednu aproksimaciju (8 minuta) i to onu koja se najpribližnije uklapa u njegove ideje, a ignoriše to što je Njutn za istu vrednost pominjao "10 minuta" i "7 ili 8 minuta"... što ustalom sve ovde lepo i piše:

 

Onda, kao šlag na tortu, na kraju dobije tabelu, u kojoj cifre uopšte ne uklapaju u njegovu hipotezu jer c prvo pada pa raste, pa opet pada... ali onda lepo odluči da ne računa par podataka iz tabele:

:aplauz::ok:

Bukvalno me podseća na onu epizodu South Parka o mormonima kada Stenu ispričaju o svom proroku i Sten ih zgranuto pita: "Vi sve ovo znate, pa i dalje verujete u tu sumanutu priču"?

Meni je zaista ovo novitet u svetu kreacionizma u smislu da Setterfield prilično otvoreno piše kako je dobio te cifre tj. sasvim je jasno da ih šteluje kako mu to odgovara... međutim, izgleda da je kreatardima to sasvim u redu... bitno je da im se zaključak dopada... jer prva i jedina kreacionistička zapovest glasi: Što je babi milo, to joj se i snilo...

 

Uf, al ga ti sada grdno promaši. Kakav dizastr ;))))))))))))))

 

Laboratorijski rad uključuje merenja. Šta god da meriš – uzmi recimo gravitacijsku konstantu »G« ili brzinu svetlosti »c« – uvek ćeš dobiti odstupanja, što zbog ljudskog faktora, što stog aparature ili drugih faktora (vlaga, atmosfera, promena magnetnog polja, temperature, permitivnosti itd.). UVEK, POBOGU … pa ti ni osnove nauke ne poznaješ!

Dizastr, brrrrrrrrrr … :))

 

Zato se uvek dodaje i »error bar(s)« i to važi za sve moguće sprave za merenje, od policijskog radara pa do raznih vaga.

 

Evo da se obrazuješ, možeš da se pozabaviš sa problemima merenja G »konstante«

https://en.wikipedia.org/wiki/Gravitational_constant#Value_and_dimensions

 

The accuracy of the measured value of G has increased only modestly since the original Cavendish experiment. G is quite difficult to measure, because gravity is much weaker than other fundamental forces, and an experimental apparatus cannot be separated from the gravitational influence of other bodies. Furthermore, gravity has no established relation to other fundamental forces, so it does not appear possible to calculate it indirectly from other constants that can be measured more accurately, as is done in some other areas of physics. Published values of G have varied rather broadly, and some recent measurements of high precision are, in fact, mutually exclusive.[7][11] This led to the 2010 CODATA value by NIST having 20% increased uncertainty than in 2006.[12] For the 2014 update, CODATA reduced the uncertainty to less than half the 2010 value.

A u vezi »c«: https://en.wikipedia.org/wiki/Speed_of_light#Measurement

In 1983 the metre was defined as "the length of the path travelled by light in vacuum during a time interval of 1299792458 of a second",[84]fixing the value of the speed of light at 299792458 m/s by definition.

Dalje, kažeš:

 »Ako sad postavimo 16 vaga i ti staneš na njih i dobijemo 16 različitih vrednosti između 87 i 93 kg pa izvedemo da je prosek 90kg, samo retard može da zaključi da smo tako utvrdili da si ti težak 90kg.«

 

… U znanosti se to napiše da si ti težak 90 kg +/- 3 kg. Napiše se interval, tj. možemo sa 99% statističke sigurnosti (koliko% zavisi od broja merenja, imaš s, t, chi, F itd. statistike) tvrditi da si težak od 87 do 93 kg.

One vage koje su tačnije (ili pouzdanije) imaju manji »interval«, zato se mogu uzeti kao bolje vage ili bolje metode/instrumenti za merenje.

Brzina svetlosti može se meriti na više desetina načina, ali način koji daje manji interval pogreške, je bolji. Em, ti istorijski podaci postoje, svaki pošteni naučnik može doći do njih i uraditi isto. A ti bi hteo da to negiraš ...

To što si opisao »da je uzeo prosek« samo potvrđuje da je pravilno uradio, jer je to standardizovan naučni postupak. (Jedino što ti namerno ili iz neznanja zaboravljaš dodati jednu malu sitnicu »error bars«)

I to važi i za sve tako zvane konstante, sve jednu – samo je mera fiksirana po dogovoru.

 

+ Evo još jedan »svež« main stream članak (onako nevezano za ZPE)

SPEED OF LIGHT NOT SO CONSTANT AFTER ALL

https://www.sciencenews.org/article/speed-light-not-so-constant-after-all

 

 

A mehanizam – kako to radi i zbog čega, je lako lepo objašnjen - pogledaj video i pročitaj pdf. Ako ni posle toga ne skontaš, onda ću ti nacrtati …

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

 

Preporučujem da se pozabaviš i ovim člankom od matematičara Montgomerija i fizičara Dolphina. Cilj ove študije bio je da se provere/opovrgnu tvrdnje do koji su došli g. 1987 T. Norman i B. Setterfield – a rezultat je bio suprotan. Momci su o.k. uradili posao … :aplauz:

 

IS THE VELOCITY OF LIGHT CONSTANT IN TIME?

http://www.ldolphin.org/cdkgal.html

 

 

Budi pažljiv sa kojom argumentovanom „kritičnošću“ su Montgomeri i Dolphin uradili “selekciju podataka”, koje statističke metode za obradu istih (metodologiju) su izabrali, koja tri pokušaja falsifikacije početnih hipoteza su predstavili i ostalo …

Zanimljiv je i onaj deo koji poziva na diskusiju. U čemu je stvar? U vremenu kad je pisan taj članak (1993) već se znalo da ovaj problem nije svojstven samo za „c“, već i za druge atomske „konstante“, kao na primer „h“.

Pravilno su zaključili/pretpostavljali da je tome kumovao isti uzrok, ali nisu još znali, šta bi to moglo da bude. Mehanizam Normanu i Setterfieldu, koji su se najduže zadržavali nad „ovom anomalijom“, još nije bio poznat. Uveden je bio termin „c-decay“, jer se mislilo da je brzina svetlosti ta „koja se umara“ dok putuje kroz vreme, kao što to važi za nas kad se transportujemo, međutim pravi razlog je bio nešto sasvim drugo.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 52 минута, grigorije22 рече

Znaci geoloska doba postojala u par hiljada godina.

Dobro i zanimljivo pitanje. (Mislim da kad kažeš par, ne misliš na broj dva). Za razliku od većine kreacionista B. Setterfield – koji je i geolog – prihvata tz. „standarni geološki stub“. Ovaj predstavlja poteškoću za hard core kreacioniste, jer sve pokušavaju da pojasne „potopom“. Uz to nemaju ni naturalističkog objašnjenja odakle i zbog čega dolazi taj potop te kako je ovaj povezan sa geologijom.

Međutim, ZPE kosmologija objašnjava nastanak univerzuma, sunca i planeta preko elektro-magnetne sile, ne gravitacije. A ova je 10^39 jača (i brža) od gravitacije. A 99.9% materije u svemiru nalazi se u obliku „plazme“ ...

I što je još radosnija vest – sa plazmom može da se eksperimentiše u laboratoriju itd. Em nestaje potreba za „izmišljanjem“ neviđenih gluposti tipa crna materija ili crna energija itd. Imaš nekoliko dobrih materijala o geologiji/kosmologiji na Setterfieldovom sajtu. :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах


×