Добро дошли на Живе Речи Утехе

62af87b658a0499c818723abb72a2556.png

Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,

молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате. 

Преузмите нашу апликацију на Google Play

Преузмите нашу апликацију на iTunes

 

Ignjatije

Strah od braka

338 posts in this topic

Zašto nove generacije beže od braka?

IZVOR: B92

Polovina današnjih dvadesetogodišnjaka se neće nikada venčati, ali šta sprečava "generaciju Y" da stane pred oltar?

 
168220191153cea7b41b97b815668923_640x427
 

 

Foto: Jason Sussberg/Flickr.com 

Čak ni kraljevsko venčanje nije moglo da prikrije očiglednu nezainteresovanost mladih za brak. 

U odnosu na 1972. godinu kada je sudbonosno "da" u Britaniji izgovorilo 426.240 parova pre dve godine to je učinilo tek 262.240 parova. Generacija Y, odnosno oni koji su rođeni s početka osamdesetih pa sve do dvehiljaditih, teško doprinose "bračnoj statistici". 

Iako su najstariji pripadnici ove generacije u tridesetim, većina je tek u dvadesetim. Najvećem delu ove generacije brak bi tek trebalo da se desi. 

Sve više ljudi duže čeka na svoj prvi brak pa će se više slobodnih iz generacije Y venčati u svojim tridesetim u odnosu na prethodne generacije. 

Danas je svega 5% muškaraca i 10% žena od 25 godina u braku, u odnosu na 60% muškaraca i 80% žena koje imaju 44 godine. 

Većina onih koji su se rodili nakon Drugog svetskog rata su venčani - statistike kažu da je 87% muškaraca i 92% žena iz ove generacije bilo u braku barem jednom. Međutim do 2031. godine, supružnika će biti sve manje - 41% populacije biće u braku, piše britanski Telegraph

Generacija Y je završila školovanje i počela da radi u prilično ekonomski teškim vremenima.

213400710553cea7b56ca77578878611_v4_big.

 

Foto: Chris Photography~/Flickr.com 

Bobi Dafi, vodeći analitičar generacijskih istraživanja u Ipsos Moriju, kaže da je ova generacija pod mnogo većim pritiskom od prošlih: "Završili su škole zaduživanjem i to je pravi teret za njih. Zapošljavaju se u ekonomski teškoj situaciji i recesiji, a tržište stanova i kuća raste iz dana u dan kada su cene u pitanju". 

Zaključak je da zbog teške ekonomske situacije u celom svetu mnogo više dvadesetogodišnjaka živi sa svojim roditeljima i osamostaljuju se, kao što je to slučaj i u Srbiji, tek od 34. pa nadalje. 

Zato se, logično, odlaže brak, ali i planiranje porodice, jer je danas mnogo teže osamostaliti se. Zbog čestih razvoda svojih roditelja, posleratnih generacija, nove generacije brak vide kao nešto loše. 

Ukoliko su se vaši roditelji razveli, sasvim je logično da budete skeptični prema braku i bračnim vrednostima. I nakon što su razvodi "ohladili" generaciju Y od braka, život s partnerom bez braka je sve češći ali i socijalno prihvatljiviji. 

Vodeći istraživač koji se bavi ispitivanjem braka u Fondaciji braka, Hari Benson, kaže da je broj parova koji žive u vanbračnoj zajednici znatno povećan u poslednjih pedeset godina u odnosu na manje od 1% ljudi koji su šezdesetih živeli tako. 

"Zajednički život je pravi fenomen koji nije postojao do 1970. godine", tvrdi Benson. 

Iako se zajednički život vidi kao logičan put ka braku, ljudi ga vide kao najbolji scenario.

Posao na prvom mestu

 

I dok se nove generacija manje posvećuju braku, mnogo više njih ulaže u posao. 

U današnje vreme radno vreme od 9 do 17 je standard, a većina je zahvalna što uopšte ima posao, pa je zbog toga prekovremeni rad, kao i rad vikendom praksa poslodavaca. 

"Zbog novih tehnologija ljudi najčešće rade i od kuće, stoga je mnogo teže razdvojiti posao i privatan život", kaže Bobi Dafi.

Upoznavanje partnera preko interneta je standard?

 

I dok je do pre samo koju deceniju upoznavanje partnera preko interneta bilo stigmatizovano, danas je to jedan od najboljih načina da se upozna partner i započne ozbiljna veza. 

Danas praktično 27% veza počinje preko interneta, tvrdi se u studiji sajta E-Harmony. 

Polovina započetih veza, do 2031. godine će početi upoznavanjem preko interneta. "Upoznavanje preko interneta je zamenilo lične oglase i seoske provodadžije", tvrdi antropolog s Oksfordskog 

Share this post


Link to post
Share on other sites

                                          brak00.jpg?w=625

 

 

Одабир животног сапутника, то јесте брачног друга уопште није једноставан. Заљубљеност додатно компликује ову животну одлуку, јер као што је опште познато оно се дешава из нама непознатих разлога. Често нас чини слепима и неразумнима, а у сваком случају неспособнима за праву процену личности у коју смо заљубљени. Када смо заљубљени нисмо у стању за потпуно рационалне процене. Зато пре него што се неко одлучи за брак, неопходно је да себи ипак постави нека питања:

  • Шта ми се свиђа, а шта ми се не свиђа код њега/ње?
  • Које су његове/њене добре особине, а које оне мање добре?
  • Какви су његови/њени интереси и животни циљеви? А светоназор?
  • Да ли се разликују наши системи вредности?
  • Да ли он/она жели децу?
  • Да ли ће временом све више личити на свог оца/мајку?
  • Да ли би било лепо дочекати старост са том особом?
  • Да ли сам опуштен/а у његовом/њеном друштву?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мењати можемо само себе


Овакво преиспитивање је изузетно важно, јер млади људи (па и они старији који то још нису научили) требало би да знају како је илузија у коју сви верујемо у стању заљубљености та да ћемо својом љубављу, оданошћу, стрпљењем, или можда приговорима, критикама, упозорењима код вољене личности променити оно што нам се не свиђа или што нам смета. Али, то се по правилу не дешава. Сви покушаји мењања другог човека, а посебно вршења насилног утицаја изазива жесток отпор и у принципу се завршава трагично. То посебно вреди за особине личности које су до доба када се улази у брак већ оформљене. Тако, на пример, неуредна особа неће постати уредна, штедљива се неће претворити у расипну, ако неко увек касни, тешко да ће променити свој однос према времену.


Љубав и заљубљеност као небо и земља


Без обзира да ли су под притиском да уђу у брак или нису, млади људи често не разликују заљубљеност од љубави. Осим што заљубљеност веома брзо проглашавамо љубављу, понекад се дешава да се заљубљујемо у људе који нам се уопште не свиђају (на пример, у бахате, површне и неодговорне особе), верујући како ћемо то већ некако променити. Када не бисмо одмах сами себе уверавали како је то баш онај прави/она права и када бисмо пустили да се наши односи развијају постепено, дали бисмо себи шансу да тачније препознамо своја и његова/њена осећања, као и заједничке интересе, вредности, циљеве и планове.


Школа за брачни живот?


Осим тога, млађе генерације не знају баш много о животу у двоје и обавезама које доноси такав живот. Није чудно што не знају, јер их у принципу нико томе и не подучава, па им је једина „школа за брак“ учење по моделу односа какве су имали њихови родитељи. Чак и када су родитељски односи били складни и дуготрајни њихова вредност је за данашње услове живота такође доведена у питање. То не значи како неке особине брачног друга као што су приврженост, узајамно поштовање, верност, пожртвовност, оданост и сл. данас нису цењени, али при томе треба узети у обзир чињеницу да се у данашње време живот у брачној заједници одвија по сасвим другачијим правилима од оних која су владала пре двадесет и више година. Ако су родитељски односи били лоши или на граници подношљивог, тада је модел по којем су млади људи обликовали своја очекивања од живота у браку, свакако далеко од пожељног.


Рапсоди likes this

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ах, те обавезе и родбинске везе


Хтели ми то или не, склапање брака ставља пред супружнике броје дужности и (оба)везе које се тешко мире са спонтаношћу тек расцветале љубави. Ко год ступи у брак убрзо увиди да се није венчао само са вољеном особом, већ и са њеном родбином и средином из које потиче. Веома често брачни парови буду на великим мукама баш зато што се једно од њих или обоје нису могли споразумети са родбином оног другог.


Постоји класичан конфликт између снаје и свекрве. Признаћете да су ретке мајке, посебно оне које имају сина јединца, а које више или мање свесно не осећају како им је “нека тамо” отела сина. Оне су унапред сигурне да будућа снаја неће моћи прихватити њиховог “малишу” онако како само то оне знају. Сигирно ће вам звучати чудно, јер се о томе слабо говори, али велика већина мајки никако се не мири са чињеницом да би њихов син могао да буде сасвим срећан са неком другом женом. Оне то доживљавају као издају материнства. Када неке од њих напосллетку морају да се помире са истином да је њихово син сасвим срећан и задовољан са својом изабраницом, оне подсвесно у томе виде издају и незахвалност. И не да свекрва на томе није захвална снаји, него је на њу кивнија него да је син стварно несрећан. Препреке брачној љубави не представљају само свекрве. Једнако комплексно понашање показују и очеви својих мезимица у односу према зетовима. Иако је дата скица стереотип ипак се у њој не крије ништа волшебно осим чињенице да су родитељи своје деце, посебно ако је јединац/јединица у питању, заузели несразмерно велико место у њиховом емоционалном животу и нису у стању да ту своју љубав деле са снајом или зетом. Осим тога, без обзира на учесталост и сличност оваквих породично незрелих односа, свако уопштавање треба узети са резервом и свешћу да увек изузеци потврђују правило, ако оно уопште данас постоји. Иако се на њих мање указује сигурно су једнако толико бројни и родитељи чији је однос према супругу или супрузи њихове деце негујући, здрав и без икакве патологије. Али, што каже један познати неуропсихијатар пошто се ми бавимо више патолошким случајевима онда смо увек у опасности да од тог ненормалног немамо отклон и да га изведемо као образац нормалности.


Рапсоди likes this

Share this post


Link to post
Share on other sites

Када брак постаје мрак?


Без обзира на пол ми данас веома љубоморно, може се рећи болесно чувамо своју независност. Занимљиво, али на почетку брака на њу се уопште и не мисли, супружници су спремни да све деле једно са другим. Обоје занесењачки верују да ће њихов брачни живот бити тако интензиван да неће бити места жаљењу што он посве апсорбује индивидулани живот. Истини за вољу, мушкрац се ретко када одриче тог индивидуланог живота. Напротив, он рачуна на то да ће тај његов индивидуални живот постати и живот његове супруге. Понекад делује да се већина жена без тешкоћа и већих проблема прилагођава мужу. Васпитање и култура које су наслеђивале девојке дуго времена није подразумевала неговање њихове особности и личних потреба. То свакако није случај са савременом и образованом женом. Она има своја хтења, идеје, усмерења, изграђене ставове и свој укус; и наравно да жели у брачној заједници да учествује у оплемењивању односа. Многи мушкарци начелно, боље рећи теоријски, прихватају такво схватање брачног живота, али искуство показује да проблеми због тога ипак не бивају сасвим једноставни. Тако се данас, на жалост, брачне заједнице све чешће претварају у права мала ратишта у којима се обистињују Иљинове речи да “срце постоји само за глупаке; да га паметни људи не узимају у обзир и не подлежу његовим сугестијама. Да је савест измишљотина светаца којом се заносе само сентиментални људи; само за живот неспособни фантазери дрхте пред тим привидом врлине. Да је вера застарела и постала остатак прошлости, те се може опростити само наивним и непросвећеним људима, а умни и образовани могу само да се претварају да су верујући, а и то само онда када им је у интересу и из лукавства.”


Рапсоди likes this

Share this post


Link to post
Share on other sites

Различитости као изазов


Иако уздрмани и даље су на снази обичаји који бар донекле подразумевају да супружници излазе заједно и да посећују исте пријатеље. Често пута то и није тешко, јер се љубав родила захваљујући истим укусима и циљевима. Али, да би љубав била аутентична, таква истоветност уопште није нужна. Под условом да супротности нису непремостиве, разлике могу једнако колико и сличности да продубљују узајамну љубав. Изразито слабе и нарцисоидне личности траже у другоме одсјај свога ја и потврду самих себе, док су снажне и уравнотежене личности увек усмерене према другоме, у којем увек обитава Други, то јесте неко са ким је могућ изграђујући однос и дијалог. Све у свему, неоспорно је да данас и мушкарци и жене у браку могу наћи срећу и (само)остварење, ако им пође за руком да личну самосталност ускладе са неминовностима свакодневног живота и захтевима брачног заједништва.


 


https://duhovnaterapija.wordpress.com/2015/09/14/brak/


Рапсоди likes this

Share this post


Link to post
Share on other sites

                                          Kako-prevazici-strah-od-braka-76876_ocp_

 

Sve češće čujem kako je par u vezi, lepo im je, funkcionišu, ali još uvek ne planiraju korak napred, kao što je zajednički život, brak. Zašto? Razlozi su razni. U razgovoru sa parovima, saynajem da su uglavnom razlog muškarci i njihov stav ''ako počnemo zajednički život, više nema izlazaka, teretane, košarke, fudbala'', '' ako se oženim, to je kraj jednog dela života'', ''pre tridesete, ništa'', ''prvo malo da proživim''. To su nekako sve tipični ''muški razlozi'' za ne ulaženje u zajednički život.

 

Ima ih još: ''Nemam stan, ni sigurnu platu, nisam siguran kako bih uspeo sve račune da plaćam i da preživim mesec'', ''moram prvo da nađem neki dobar posao sa velikom platom, pa tek onda'', ''moram da se obezbedim, pare, stan i sve to''. Zapravo sam dobila osećaj da muškarci imaju strah od zajedničkog života, kao što je i uobičajeno, ali i da veliki broj njih pored tog straha, ne ulazi u ''nešto više'' zbog finansijske nemogućnosti i uticaja sredine, kao i prejakih predrasuda šta ''moraju'' da imaju i stvore pre zajedničkog života, da bi uopšte poželeli da u njega udju.

Strah postoji i kod muškaraca i kod žena

Da, strah postoji i kod osoba muškog pola, kao i kod osoba ženskog pola. Podjednako su mu skloni i muškarci i žene. Strah od vezivanja je tendencija da se ulazi u kratkojtrajne i površne veze, da bi se izbeglo emocionalno investiranje i neprijatnja osećanja (stid, razočaranost, izdaja, bol, povređenost). Osobe koje imaju strah od vezivanja, često menjaju partnere, čim osete da može doći do vezivanja, oni raskidaju, skloni su seksualnim avanturama, nastoje da izbegnu vezivanje i svaku vrstu inimnosti u kojoj se emocije investiraju i razmenjuju.

Biti okružen sa ljudima ne znači i biti blizak sa njima. Biti blizak sa nekim, znači dozvoliti nekome da nam se plibliži i da nas upozna.

Vezati se za neku osobu znači dopustiti joj da nam priđe, da nas upozna, dopre do nas, a u isto vreme znači i dopustiti sebi da sa tom osobom podelimo svoju intimnost, nežnost, bliskost,emocije.

Vezivanje doprinosi:

*kvalitetu međuljudskog odnosa

*nužan je uslov javljanja istinske ljubavi

*osećaju sigurnosti i vrednosti

Složićete se da ovo zvuči dobro. Pa zašto onda postoji strah od vezivanja?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Koreni iz detinjstva

Strah od vezivanja uglavnom nastaje još u našem detinjstvu u odnosima sa značajnim osobama koje su nas podizale. U tim odnosima mogu nastati obrasci vezivanja u kojima se osoba plaši da će, pošto je kao dete bila zavisna od roditelja, na neki način biti povređena, manipulisana, zarobljena, ostavljena...i u kasnijim vezama u kojima razvije bliskost i vezanost. Model odnosa koji razvijemo u ranom detinjstvu je neka vrsta „mustre“ za kasnije odnose i strah od ponavljanja onoga što je u primarnim odnosima bilo ugrožavajuće može biti koren straha od vezivanja u ljubavnim vezama odrasle osobe. Takođe, posmatranje lošeg odnosa između roditelja, njihovog načina života u braku koji detetetu stvara utisak da u nesrećni u svojim ulogama može biti u korenu straha od braka.

Razlozi u odraslom dobu zbog kojih osobe beže od vezivanja su:

-bolni raskid

-duga veza

-prevara

-neki drugi razlog koji je rasturio sjajnu vezu, pa izbegavaju da ponovo budu povredjeni.

-Posmatranje nesrećnih brakova poznanika, njihovih promašaja, prevara, načina življenja...

Bitno je da se shvati da jedan emotivni krah ne treba da sprečava sve buduće odnose.

Razlog zbog kog sve više muškaraca ne ulazi u veze,zajednice, brakove, mogao bi da se objasni njihovom prirodom koja je različita od prirode suprotnog pola. Žene su genetski predodređene za širi broj emotivnih odnosa i uloga. Da bi muškarac dostigao emotivnu zrelost kao i želju za dubljim vezivanjem, poželjno je da od najranijeg detinjstva neguje društvene odnose, da se upušta u prijateljstva i druženja.

Međutim, razlog zašto je sve više muškaraca danas koji se plaše braka mogao bi se naći i u strahu od obaveza i odgovornosti, strahu od gubitka mladalačke slobode i udobnosti. Posebno u odgovornosti za još nekoga drugoga osim za sebe (porodica, deca). S jedne strane su „teška vremena“ i otežani uslovi zarađivanja, a sa druge današnji način vaspitanja i način života koji neguju mladi ljudi u kojem odgovornost i rad nisu baš nešto čemu se teži. Brak bi uneo te elemente: obaveze, odgovornost, strah od odgovornosti, strah od zarobljenosti obavezama i odgovornostima...na koje nisu navikli.

Osobe koje zaziru od emotivnog vezivanja ne plaše se toliko ljubavi koliko negativnih posledica koje ta osećanja mogu da imaju za njih.

 

Jeste li se nekada uplašili od pomisli da za nekoga treba da se vežete za ceo život? Izazivaju li te reči u vama radost i ushićenje ili neko potpuno drugačije osećanje? Jer "dok je za ljubav važna i neophodna ona lepa i slatka glupost, za brak se traži ona odvratna i surova pamet", rekao je poznati pisac Duško Radović.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Strah od bliskosti i strah od napuštanja

Potreba za drugim i bliskošću je jaka u svakom čoveku. Svi ljudi imamju dobre i loše strane i kada pustimo nekoga da upozna sve naše strane, da nam se približi, postoji i strah da će upoznati i naš ''lošiji'' deo. Dopustiti da nam neko bude blizak i dati mu uvid i u lošiju stranu je bliskost, ali tada nastaje i strah od bliskosti. Iza straha od bliskosti najčešće stoji strah od napuštanja, od toga da će osoba koju smo pustili blizu, otkriti nešto loše o nama i prestati da nas voli, odnosno mogućnost da će nas napustiti-strah od napuštanja. Odnos sa drugom osobom spada u osnovne ljudske potrebe i kada se odričemo takvih bliskih odnosa, ostajemo uskraćeni za nešto vrlo važno. Bliskost sa drugima daje nam osećaj sreće i povezanosti. Gura nas napred, u nova iskustva iz kojih učimo i saznajemo.

Drugi strahovi i ostale „nemogućnosti“ ulaska u zajednicu

Pored zdravog straha ulaženja u nešto zajedničko poput straha kako će to funkcionisati, da li će se slagati, kako će se uskladiti,a sve su to normalni strahovi koji se javljaju i prevazilaze, danas mi se čini da je sve zastupljeniji strah ili nametnuti strah koji bih nazvala ''šta sve moram pre nego što započnem život sa partnerom, brak, zajednicu''. ''Moram da imam pare, moram da imam stan, moram da imam dobar posao''. Moram, moram, moram. Sve je postalo ''moram''. Gde je želim i hoću? Kao da se izgubila ta želja za nečim i nekim, prirodni tok i sled. Sve više muškaraca u mom okruženju, ne ulazi u zajednički život sa svojim devojkama iz razloga koje objašnjavaju na sledeći način:

-Da bih živeo sa devojkom, moram da imam dosta para, treba da se plate računi, da se hranimo, izdržavamo.

- Moram prvo da nađem dobar posao.

-Moram prvo da se fokusiram na karijeru, posle sve ostalo.

-Počeli bi da živimo zajedno, ali nemamo gde, a nećemo kod mojih ili njenih.

-Ja imam posao, ona nema, čekamo da ona nađe posao.

Moram je ključna reč. Zašto nešto moramo? Gde smo to čuli, naučili? Moram prvo da imam ''puno'' para da bi počeo da živim sa devojkom. Moram da imam ''dobar'' posao. Zar ne možemo da krenemo sa pretpostavkom da imam para, a da to ne mora da bude puno. Da imam nekakav posao koji mi daje određenu platu,a ne ''dobar '' posao sa velikom platom. Kao da smo postavili visoke ciljeve današnjice u kojoj živimo, i dok ih ne dostignemo, ne gradimo život sa nekim. Da li postavljanjem tih visokih ''moram'' ciljeva ustvari odlažemo početak nečeg zajedničkog? Da li je to strah, ili nedostatak stvarne želje da to uradimo, pa izmišljamo nešto što nam daje još vremena, kupujemo sebi vreme? Takođe su nam roditelji i okolina oko nas nametnuli takav način razmišljanja. Da moramo pre toga da se dobro zaposlimo, da se finansijski obezbedimo. Često čekajući to što smo zadali kao cilj pre stupanja u brak, propustimo osobu i vreme. Često to zadano i ne dostignemo jer je cilj previsok, želimo da živimo nešto što nije u skladu sa vremenom i uslovima u kojima živimo. Nije nam dovoljna prosečna plata, da imamo za osnovno, već stremimo ka nečemu visokom.Tu dolazi i strah da se to neće ostvariti, ako to ne osvarimo, misli da nismo dovoljno dobri partneru ili ne želimo da se odreknemo udobnosti života kod roditelja.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Gamofobija ili strah od braka,može da potiče iz nespremnosti na kompromise i iracionalnih uverenja o ljubavi i emotivnom odnosu, obrazaca ponasanja stečenih još u detinjstvu.

 

Ženidba = Kraj života

Mnogi mladi muškarci danas misle da će im sve biti svedeno na minimum i da gube nešto, da se gasi jedan deo života čim se ozbiljije emotivno vežu ili uđu u brak? Brak jeste svakako ozbiljna odluka dvoje ljudi, ali to ne znači da neke stvari više ne smeju da se rade, to ne znači odustajanje od dotadašnjih druženja, raznih zadovoljstava i hobija koje je do tada muškarac imao. Ne znači da osobe u braku treba da se odriču svih svojih ranijih zadovoljstava, već da zadovoljstva usklade i doprinesu razvoju individualnog i zajedničkog partnerskog odnosa, i obostranim zadovoljstvima. Naravno, ne može sve da bude kao pre, jer porodica i odgajanje dece nose neke nove obaveze i odgovornosti, ali i nova zadovoljstva u kojima mogu da uživaju zreli ljudi.

"Muškarci ulaze u brak jer su se umorili, a žene zbog toga što su radoznale, ali ubrzo i jedni i drugi postanu razočarani". Oskar Vajld

Hrabrost ili ludost

Danas se mnogi parovi ne upuštaju u zajednički život i brak iz finansijskih razloga. Ali da li je to stvarno tako? Da li izmišljamo ''nedostatak'' novca da ne bismo živeli život udvoje? Sigurno da ima i takvih razloga. U mom okruženju je zaista puno takvih parova, ali da li to treba da predstavlja valjan razlog da ne počnemo zajednički život? Mladi nisu zadovoljni kvalitetom života, primanjima, platom, poslovima, ali ipak se živi. Možda ne kao što smo to zamislili u svojim glavama, ali gde ima za jednog, biće i za dvoje. Ako odredimo svoje prioritete, i šta želimo kao i sa kim želimo, mislim da finansijski nedostatak neće predstavljati ''nerešiv'' problem. Ako imamo želju i osobu sa kojom mislimo da možemo da funkcionišemo, malo ćemo korigovati svoju potrošnju i usmeriti na budućnost i kvalitet koju nam donosi i moći ćemo izneti zajednički život. Izneti zvuči kao da nosimo neki teret, jer sam dobila osećaj da mladi zaista budućnost osećaju kao teret koji nose na svojim plećima. Okrenimo se kvalitetu, ne kvantitetu. Gledajmo dugoročno, ne kratkoročno.

''Zajedno smo trinaest meseci, posle pet meseci počeli smo da živimo zajedno. Mnogi su mi rekli da je to ludost, zajednički život nakon samo pet meseci veze. Imamo pripravničke plate, što znači manje, ali ako uspem u trideset i pet kvadrata, sa manjom platom, da se ne posvađamo i funkcionišemo, onda zaista vredi. Ne idem u šoping kao ranije, ne trošim toliko para na izlaske kao nekad, ali sam sagledala to na način da ćemo sada malo istrpeti, živeti skromnije, ali ćemo živeti zajedno. Bitnije mi je da to bude sa osobom koja ima slično razmišljanje meni, koja je nasmejana, ima razumevanja i poštovanja, nego da čekam da nađem dobro plaćen posao, a usput mogućnost da propustim sve ovo. Jer sve je to život,možemo živeti odvojeno, zajedno, posla ima, bolji će doći ali,ako postoji želja za korakom napred, novac neće biti razlog da taj korak ne napravimo. Kad vidiš drugu stranu da se trudi, ne bude mi žao što sam napravila korak napred, jer je to za naše bolje sutra. Živimo već osam meseci zajedno i zaista uspevamo.''

Ovo je priča jedne devojke koja me je zadivila razmišljanjem i hrabrošću, nakon čega sam joj rekla ''bravo''! Razlog zbog kog sam ovo podelila sa vama je taj što mislim da je ovo divna poruka svim mladima koji žele da započnu zajednički život i krenu korak napred.

 

Autor teksta:

Aleksandra Janković, diplomirani psiholog i OLI psihološki savetnik

 

http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/strah_od_braka.62.html?news_id=317960

Share this post


Link to post
Share on other sites

Logos agape, problem je sto takvi ljudi "veruju" da ni sa kim ne dele sistem vrednosti, niko im nije dovoljno ... Pa upisati po zelji. Naravno da nam ne odgovaraju svi, al do nekih godina ako ne naidjemo bas ni na koga, valjalo bi pomisliti da nije u nama problem. Nemoguce je nema bas nikog ko zadovoljava nase "samo normalne" kriterijume. Hriscanski gledano to je gordost, svima nalazimo mane, niko nije dovoljno dobar, svakom nađemo nesto zbog cega cemo reci "pa dobro ALI".

Share this post


Link to post
Share on other sites

Tvrtko, to je samo tvoje misljenje. Kao sto bi neko mogao da kaze nekom ko ima neki drugi strah da samo "tripuje".

Ali taj koji tripuje itekako ima "realne osnove" u svojoj glavi, recimo, krene fizicki da oseca strah, da mu jace kuca srce, da se gusi, da gubi svest....ima fizicke manifestacije toga.

To ne mozes zaobici.

Ta ljubav o kojoj pricas je lazna, ako malo procitas Oce i pravoslavnu literaturu neces naici na nekog duhovnika koji prica o ljubavi tako kao osecanju, o nekoj pustoj zelji i ocekivanjima koje zli drugi ljudi bez ljubavi ne osecaju. Svako do jednog prica o tome kako je ljubav realna zrtva koju realni ljudi podnose u realnom vremenu za realnog drugog. Dakle ljubavi u ovom kontekstu nema bez braka. Ne mozes ti imati ljubavi kad nisi ozenjen. Ljubav nije bezlicna, ona je licni odnos. Dakle mozes voleti konkretnu osobu, a ne voleti tako uopsteno. I svako od njih prica o tome kako se gradi ljubav u braku i kako to zahteva puno vremena, truda, odricanja, licnog rada... Dakle protokom vremena i godina provedenih u braku.

Ti nisi u braku.

Mozes da imas ocekivanja prema nekome ili zamisao kako bi to ti voleo da izgleda, mozes da imas zelju da volis, ali to je sve pocetak.

Tako reci da samo ti zelis da volis i da je malo ljudi koji zele da vole i budu voljeni je laz.

To je univerzalna ljudska potreba.

Ne postoji covek koji ne zeli da voli i bude voljen.

Samo se razlikuju nacini na koje mi MISLIMO i verujemo da se ispoljava ta ljubav, nasa ubedjenja, nasa ocekivanja kako bi to trebalo da izgleda. I po tome se svaki covek razlikuje. 

Sto se tice straha od vezivanja, braka, veze, on je takodje jako realan, opipljiv i postojeci priznao ga ti il ne, on ne zavisi od toga sta ti mislis o njemu.

Osnova tog straha je osecanje da ukoliko se za nekog vezemo da cemo izgubiti deo sebe, da ce se nesto lose desiti i slicno gore opisano...

Dakle ako ti mislis da ti ne bolujes od ovog straha to je u redu, to je tvoje misljenje i sasvim je legitimno. A na tebi, tvojim bliznjima koji te poznaju i strucnim licima je da kazu da li je to zaista tako. Tj mi nikad nismo bas objektivni u vezi samih sebe, mi nekad mislimo da smo ovakvi ili onakvi, ali nas cesto okolina vidi drugacije. 

Pri tom ne mislim na bezlicnu okolinu, nego na nasu porodicu, prijatelje, bas bliske osobe. Ponekad nam mogu pruziti dragocen savet da li je nase misljenje o tome kakvi smo odgovarajuce onome kako se ponasamo prema drugima.

Dijasporka likes this

Share this post


Link to post
Share on other sites



Однос према браку има сличне корелације као и однос према Богу.
Однос страха, али не од брака, већ од самоће,потпомогнут грађанском логиком, све у своје време и све на време, што и није тако лоше.
Однос награде /интереса/ступам у брак јер желим нешто од тог брака / први и други однос су донекле испреплетани /.Желим децу, што је наравно нормално размишљање.Желим да путујем, да имам материјалана благостања и уживања/ тај и тај ми то могу обезбедити /.
И наравно трећи однос, однос љубави, али не оне острашћене, слепе са ружичастим наочарима, већ љубави безусловне/ уједно и најређи однос према браку/ када једноставно није важно ни ко си ни шта си, ни колико имаш, већ да јеси и такакав какав јеси, некоме си све и сва.
Однос где двоје постају једно, сапрожимају се.У том односу деца су Божији благослов, а циљ тог брака је,  да двоје постану једно, да једно

друго не оставе разочаране, ускраћене и осакаћене недавањем и равнодушношћу.     
Можда трећи однос јесте и идеални однос, тешко остварив, али ипак могућ и тражи давање личности на уштруб оног егоцентричног Ја.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!


Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде


Пријави се одмах

  • Recently Browsing   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу