Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

мирођија

Чудо доброте - када људи помогну - оглед о људскости

374 posts in this topic

400 đaka zbrisalo sa časa, pa nastavniku pod prozorom objasnili zašto

Tokom školovanja svako od nas je imao barem jednog profesora koji je ostavio veliki trag u nama. Profesora koji je zaslužio kilometarsko "hvala" za svu podršku, ljubav, znanje koje je preneo... Upravo je jedan od njih i profesor Ben Elis.

profesor_1000x0.png

Ben je radio kao profesor u jednoj privatnoj srednjoj školi u Nešvilu. Njemu je 2015. godine dijagnostikovan rak koji se ubrzo proširio i na pluća. Zbog toga je smatrao da treba da se povuče iz škole.

Nakon nekog vremena i nakon velikog broja ispitivanja i tretmana, Ben je odlučio da prestane sa lečenjem i da ostatak svog života provede u miru sa svojim voljenima.

Ali, ono što su mu priredili bivši studenti i kolege će zauvek ostati upisano u njihovoj školi i životima.

Naime, direktor i đaci, odlučili su da na jedan dan pobegnu iz škole.

Profesor

Njih 400 je selo u autobuse i automobile i došlo do profesorove kuće kako bi mu priredili jedno posebno iznenađenje.

Sa tugom u glasu i sa suzama koje su same lile, u glas su mu otpevali njegovu omiljenu pesmu.

Profesor je ovaj neverovatan prizor posmatrao sa prozora, jer zbog boce sa kiseonikom nije mogao da izađe iz kuće.

Profesor

Ovaj snimak je objavljen na društvenim mrežama i s razlogom je postao viralan. Ceo svet aplaudira sa suzama u očima ovim studentima i profesoru, a jedan od njih je i poznati pevač kantri muzike Tim Mekgrau koji je ovaj snimak šerovao na svojoj Fejsbuk stranici.

 

Izvor: 24sata

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

TIHI HEROJI (1) Ovi ljudi u Srbiji svaki dan pomažu nekome i ne traže ništa zauzvrat

Miloš Simeunović, medicinski tehničar iz Užica

Miloš Simeunović
Foto: V. Lojanica / RAS SrbijaMiloš Simeunović
share_v1_pintrest_gray_ico.pngshare_v1_facebook_gray_ico.png

Besplatno pomaže starim i bolesnim

Jutrom je kod starice koju su izdale noge... U podne presvlači i hrani zanemoćalog deku... Pred veče neguje dementnu ženu u devetoj deceniji života... Pa onda nazad kod nesretnice uz koju mu je počeo "radni dan".

Pešice, s kraja na kraj grada juri Miloš Simeunović (30), nezaposleni medicinski tehničar iz Užica da pritrči u pomoć starim i bolesnim. O četvoro nevoljnika u poznim godinama trenutno brine, i drugima se nudi da im se nađe pri ruci, usluge ne naplaćuje.

- Da ne bih sedeo dokon pošto posla za mene nema, rešio sam da pomažem sugrađanima koje su stigle godine i bolest. Najpre što volim to da radim... Drugo, uverio sam se da zdravstvene institucije ne pružaju svima dovoljnu pažnju, a tehničari iz kućne nege ne mogu sve da postignu - priča Miloš za "Blic".

Zvoni mu telefon...

- Ne, ne, ne dirajte. Rana mora da se previje. Ne smete sami da se pomerate. Eto me čim pre - odgovara Simeunović.

U toj humanoj trci hrani, presvlači, previja, prinosi lekove, na rukama prenosi, vida rane, uvek uz dozu reči utehe i ohrabrenja.

- Ovakve kao Miloš majka više ne rađa. Moja tetka je stara, psihički bolesna, pritom je nedavno operisala kuk. Ne mogu sama ni da je okrenem, kamoli nešto više da joj pružim. Zovi hitnu, zovi bolnicu... ma svi digli ruke od nje. Zovnem Miloša - eto ga odmah. Da ga nije, ne bih znala ni šta ni kako - hvali ga Užičanka Mila Lazić.

Srećan je, istovremeno i tužan što se pročula njegova humanost.

- To mi daje nadu da se dobročinstvo još ceni i veru da se dobro dobrim vraća. Opet, puno je naroda o kome nema ko da se stara, a malo onih kao ja da ponudim i pružim pomoć. Barem kad bih imao automobil... Često me slomi umor, učini mi se da je fizički neizdrživo... A onda me pokrene neka energija ne da mi da stanem - priča Miloš, ograđuje se od samohvalisanja.

Nekima koji na noge više ne mogu i kojima se život primakao kraju, dovoljno je samo da ih Miloš prinese prozoru, da vide sunce, nebo...

- Voljan sam da pomažem, ako treba po ceo dan i noć, ali ni ja ne mogu ovako doveka. U ovoj zemlji sreće nema, moraću uhlebljenje da potražim u inostranstvu - prenosi Simeunović.

Pre nego što ode ima želju...

- Da okupim, nekako organizujem mlade medicinare, bez obzira da li rade ili su nezaposleni, da slede moj primer. Da začnem priču koja će trajati i kada ja budem daleko odavde. Neka im je za nauk svima da će doći u godine kad će im trebati tuđa ruka i pažnja - ukazuje diskretni junak. V. Lojanica

Zoran Pejčić, stolar iz Niša

Majstor Zoki na svom radnom mestu
Foto: V. Torović / RAS SrbijaMajstor Zoki na svom radnom mestu
share_v1_pintrest_gray_ico.pngshare_v1_facebook_gray_ico.png

Poklanja nameštaj deci i siromašnima

Zoran - Zoki Pejčić (68) iz Niša od 1990. godine poklanja ormariće i drugi nameštaj niškim vrtićima i osnovnim školama. Ovaj Nišlija velikog srca često je pravio nameštaj za siromašne porodice u Nišu.

- Nisam bio stolar po profesiji, taj zanat naučio sam od oca. Radio sam kao građevinski tehničar, ali sam se razboleo i rano sam penzionisan. Početkom 90-ih godina sredio sam stolarsku radionicu u svojoj kući. Počeo sam da se zanimam stolarijom da bih ubio dosadu. Pročulo se to, počeli su da dolaze komšije i drugari da im popravim nešto. Vera, učiteljica iz OŠ "Učitelj Tasa", zamolila me je da popravim kasete za đake. Posle se to pročulo i onda su se javljali iz mnogih škola i vrtića - priča stolar Zoki.

Popravljao je ili pravio ormariće za sva obdaništa u Nišu.

- Sa mnom je počeo da radi moj stari prijatelj Boško Stojanović, koji se vratio iz Nemačke. Nažalost, on je pre dve godine preminuo. Zajedno smo od starog nameštaja pravili ormariće za mališane. Ali videli smo da se deca ne raduju ormarićima, nego gledaju da li ima nešto unutra. Onda smo od komšija kojima nismo naplaćivali popravke ili izradu nameštaja, tražili da kupe bojice, slikovnice, bojanke... To smo stavljali u ormariće i deca su bila oduševljena - sa osmehom kaže humani Nišlija.

Iako je majstor Zoki nebrojeno puta pomagao, jedan slučaj mu se urezao u pamćenje.

- Sedeo sam u kafani sa tadašnjim predsednikom opštine Medijana Dragoslavom Ćirkovićem i direktorom Centra za socijalni rad Zoranom Jovićem. On nam je ispričao da ima veliki problem sa romskom porodicom koja spava na romskom groblju. Sin je čak spavao u sanduku. Onda je Ćirković rekao da će im obezbediti stan. Ja sam tada rekao: "Ako im ti središ smeštaj, ja ću da im napravim nameštaj." Nedugo posle toga javio mi se Ćirković i rekao mi da im je našao kućicu i da hitno dođem da uzmem meru za nameštaj. Opremili smo im kuću svim potrebnim nameštajem. Meni su ljudi poklanjali stari nameštaj koji sam popravljao i od njega pravio gotovo nov. Skupljao sam stare kredence, to mi je bila pasija. Poklonio sam jedan toj porodici - ponosno kaže Nišlija velikog srca.

Kaže da su dosta pomagali i Udruženju samohranih majki.

- Boško i ja često smo pravili nameštaj za te hrabre žene i njihovu decu - veli on.

Zoki kaže i da je sa komšijama Palilulcima osnovao humanitarno "Meraklijsko ekološko društvo" (MED), čiji članovi mu pomažu u humanitarnom radu. V. Torović

Hido Muratović, trgovac iz Novog Pazara

Hido Muratović okružen fotografijama porodica kojima je pomogao
Foto: N. Kočović / RAS SrbijaHido Muratović okružen fotografijama porodica kojima je pomogao
share_v1_pintrest_gray_ico.pngshare_v1_facebook_gray_ico.png

Živi za "zaboravljene duše"

Novopazarac Hido Muratović (56) već trideset godina bavi se humanitarnim radom obilazeći siromašne i gladne, porodice sa puno dece ili iznemogle i bolesne starce koji samuju u nekim od udaljenih sela Pešterske visoravni, Golije ili Rogozne.

Sve je počelo sredinom osamdesetih godina prošlog veka kada je, posle odsluženog vojnog roka, Hido počeo da radi kao trgovac ćilimima koje je kupovao po Pešteri, a prodavao u Novom Pazaru ili Turskoj.

- Obilazeći sela udaljena desetinama kilometara od civilizacije viđao sam sirotinju, starce koji žive sami, bolesni ili na samrti, napušteni od najrođenijih. Te su mi se slike urezivale u srce i kada bih sledeći put dolazio u to ili obližnje selo donosio bih im kafu, šećer, lekove, namirnice ili ono što im je najpotrebnije. Međutim, to im i nije toliko značilo koliko bi ih obradovalo da ih se neko setio, da imaju sa nekim da prozbore - počinje Hido svoju priču za „Blic“.

Svojim „stojadinom“ prokrstario je celu Pešter, stigao do najzabitijih sela u vrletima Golije i Rogozne, a sudbine i priče ljudi, koje često naziva „zaboravljenim dušama“, počeo je da beleži kamerom i objavljuje na lokalnim televizijama, a kasnije i na Jutjub kanalu i društvenim mrežama.

- Ganuti teškim životima tih nesrećnika ubrzo su počeli da mi se obraćaju dobrotvori iz Srbije, ali i najudaljenijih zemalja sveta - od Australije i Novog Zelanda, preko Rusije, Nemačke, Skandinavije do Amerike i Kanade nudeći i šaljući pomoć uz molbu da je dopremim do ljudi kojima su je uputili. Mnogi su znali da mi u džep tutnu koju marku, evro ili dinar i kažu da ih dam onome kojima je najpotrebnije. Taj novac je uvek stizao na pravu adresu, svaki amanet sam ispunio - dodaje Hido.

Umesto novca, često je porodicama sa puno dece znao da pokloni kravu ili koze, ovce i kokoške koje bi strpao u prtljažnik „stojadina“ koji ga nikada nije izdao.

Za tri decenije, Hido je „zaboravljenim dušama“ poklonio ili dopremio na desetine šporeta, televizora, frižidera i drugog komada nameštaja. Ipak, najponosniji je na to što je, uz pomoć dobrih ljudi, uspeo da izgradi 30 kuća, od temelja do krova i u još bar toliko dovede struju.

- Nema veće satisfakcije nego kad u novi dom useliš osmočlanu porodicu koja je živela u par kvadrata kućerka, staricu koja je živela u štali sa kravom ili odeš na posedak kod staraca koji su 80 godina živeli u potpunom mraku i u čijoj kući je te večeri prvi put zasijala sijalica i upaljen televizor. To se ne može opisati - sa ponosom govori Muratović. N. Kočović

http://www.blic.rs/vesti/drustvo/tihi-heroji-1-ovi-ljudi-u-srbiji-svaki-dan-pomazu-nekome-i-ne-traze-nista-zauzvrat/e40zeb5

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
You are commenting as a guest. If you have an account, please sign in.
Reply to this topic...

×   You have pasted content with formatting.   Remove formatting

  Only 75 emoticons maximum are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor


  • Recently Browsing   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу