Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

JESSY

Свакодневна читања

1150 posts in this topic

Петак четрнаести по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

Гал. 201 зач. (II, 6-10).

Браћо, за оне које су сматрали да су нешто, ма ко они негда били, не марим ништа, јер Бог не гледа ко је ко; јер они који су сматрани угледним мени ништа не додадоше, 7. него напротив, када увидјеше да је мени повјерено јеванђеље за необрезане, као Петру за обрезане, - 8. јер онај који поможе Петру у апостолству међу обрезанима поможе и мени међу незнабошцима, - 9. и познавши благодат која је мени дана, Јаков и Кифа и Јован, који су сматрани да су стубови, дадоше мени и Варнави деснице заједништва, да ми идемо незнабошцима, а они обрезанима; 10. Само да се опомињемо сиромашних, што се и старах да тако чиним.

Мк. 20 зач. (V, 22-24, 35 - VI, 1).

У вријеме оно, дође Исусу један од старјешина синагоге по имену Јаир; и видјевши га паде пред ноге његове. 23. И мољаше га много, говорећи: Ћерчица је моја на самрти; да дођеш и метнеш на њу руке, да се спасе и да живи. 24. И пође с њим, 35. и дођоше од старјешине синагоге говорећи: Кћи твоја умрије; што још трудиш Учитеља? 36. А Исус, чим је чуо ријеч што казаше, рече старјешини синагоге: Не бој се, само вјеруј! 37. И не даде да ико пође за њим осим Петра и Јакова и Јована брата Јаковљева. 38. И дође у кућу старјешине синагоге, и видје вреву и оне који плачу и лелечу много. 39. И ушавши рече им: Шта сте се узнемирили и плачете? Дјевојчица није умрла него спава. 40. И подсмијеваху му се. А он истјеравши све узе оца и матер дјевојчице и оне који бијаху с њим, и уђе гдје лежаше дјевојчица. 41. И узевши дјевојчицу за руку рече јој: Талита куми, што значи: Дјевојчице, теби говорим, устани! 42. И одмах устаде дјевојчица, и хођаше; а бјеше од дванаест година. И зачудише се чудом великим. 43. И запријети им врло да нико не дозна за то; и рече да јој дају да једе. 1. И отиде оданде, и дође у постојбину своју; и за њим идоше ученици његови.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Васкрсавши кћер Јаирову, Господ врло запрети њеним родитељима да нико не дозна за то (Мк.5,43). Тиме нам је указано: не тражи славу, нити похвале људске, макар твоја дела била таква да се не могу сакрити. Чини оно на шта те приморава страх Божији и савест, а према говору људском се држи као да уопште и не постоји. И гледај на своју душу: чим се макар мало накриви на ту страну, одмах је враћај на своје место. Жељу да нас људи виде проузрокује чежња за похвалом. Када примимо похвалу, постижемо циљ. Међутим, она подрива енергију и пресеца духовну делатност и, самим тим, продужење похвала. Одатле произилази да сам себе мрзи онај који жели да људи знају његова добра дела. Није лоше ако људи нешто хвале. Јер, како не хвалити оно што је добро? Ти, пак, немој о томе да мислиш, да очекујеш или тражиш. Ако то себи допустиш, сасвим ћеш се покварити. Попуштање у једној ствари доводи и до друге. Учесталост у томе доводи до стварања навике и човек постаје хвалисав. А ако дође дотле, већ неће сва његова дела бити похвална и похвале ћe се смањити. Услед недостатка похвала са стране, почеће самохвалисање, које је Господ назвао трубљењем пред собом. То је још горе. Душа постаје ситничава, тражи лажан сјај, и истинског добра више од ње не очекуј.

Share this post


Link to post
Share on other sites

    Субота четрнаеста по Педесетници свето писмо - данашње читање

1 Кор. 130 зач. (IV, 1-5).

Браћо, тако да нас људи сматрају као слуге Христове и управитеље тајни Божијих. 2. А од управитеља се, дакле, тражи да се сваки нађе вјеран. 3. А ја најмање марим што ме судите ви или човјечији дан; а ни сам себе не судим. 4. Јер не осјећам ништа на својој савјести, али зато нисам оправдан; а онај који ме суди јесте Господ. 5. Зато не судите ништа прије времена, докле не дође Господ, који ће и освијетлити што је сакривено у тами и објавити намјере срца; и тада ће бити свакоме похвала од Бога.

Мт. 93 зач. (XXIII, 1-12).

У вријеме оно, рече Исус народу и ученицима својим, 2. говорећи: На Мојсејеву столицу сједоше књижевници и фарисеји. 3. Све, дакле, што вам кажу да држите, држите и творите; али по дјелима њиховим не поступајте, јер говоре а не творе, 4. него везују бремена тешка и незгодна за ношење и товаре на плећа људска, а прстом својим неће да их помакну. 5. А сва дјела своја чине да их виде људи; јер проширују амајлије своје и праве велике скуте на хаљинама својим. 6. И воле зачеља на гозбама и прва мјеста по синагогама. 7. И да им се клања по трговима, и да их људи зову: учитељу! 8. А ви се не зовите учитељи; јер је у вас један Учитељ, Христос, а ви сте сви браћа. 9. И оцем својим не зовите никога на земљи; јер је у вас један Отац, који је на небесима. 10. Нити се зовите наставници; јер је у вас један Наставник, Христос. 11. А највећи између вас да вам буде слуга. 12. Јер који се уздиже понизиће се, а који се понизи узвисиће се.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

А највећи између вас да вам буде слуга (Мт.23,11). Сагласио речи Господњој, величина се не мери родом, ни влашћу, ни мером способности и умећа, него умењем чињења добра за друге. Највећи је онај ко најнеуморније и најшире делује у том смислу. Онај ко је у породици највећи, на себе узима бригу о свим члановима. Своју част и преимућство види у томе да све подмири и свима учини добро. Ко, пак, у хришћанској заједници xoћe да буде највећи, мора на себе да прими бригу о хришћанском благостању свих оних у чијем се кругу налази, и у оној врсти делатности коју је за себе изабрао. Боље рећи: нека одбаци сваку мисао о величини и прихвати се срдачне бриге о томе да колико је више могуће послужи на добро оних који га окружују. Тако ћe бити највећи у очима Божијим, а може бити, и код људи. Кад би сви највећи овај закон Христов начинили законом своје савести - одмах би се међу нама зацарило благостање и изобиље! Но, рђаво је т што се величина код нас брзо окреће у служење себи и својим интересима, и што се готово увек дешава да она захтева услуге за себе, а не да другима служи. Савест се, при томе, умирује исправношћу вођења официјелних послова. Због тога имамо много великих, али добро не успева међу нама, те добре установе не приносе добро које се од њих очекује.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Недеља четрнаеста по Педесетници. свето писмо - данашње читање

2 Кор. 170 зач. (I, 21 - II, 4).

Браћо, Бог је онај који нас утврђује с вама у Христу, и који нас помаза, 22. Који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша. 23. А ја призивам Бога за свједока на своју душу, да штедећи вас не дођох више у Коринт. 24. Не као да господаримо над вјером вашом, него смо помагачи ваше радости; јер у вјери стојите чврсто. 1. А ово одлучих у себи да вам опет не дођем у жалости. 2. Јер, ако вас ја жалостим, ко је тај који мене весели, ако не онај кога ја жалостим? 3. И ово вам баш написах, да када дођем не будем ожалошћен од оних од којих би требало да се радујем, уздајући се у све вас, да је радост моја радост свију вас. 4. Јер од многе жалости и с болом срца написах вам са многим сузама, не да се ожалостите него да познате преобилну љубав коју имам према вама.

Мт. 89 зач. (XXII, 1-14).

Рече Господ причу ову: 2. Царство небеско је као човјек цар који начини свадбу сину своме. 3. И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтједоше доћи. 4. Опет посла друге слуге говорећи: Кажите званицама: Ево сам објед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово: дођите на свадбу. 5. А они не маривши отидоше, овај у поље своје, а онај у трговину своју; 6. А остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише. 7. И када то чу цар онај, разгњеви се и пославши војску своју, погуби крвнике оне, и град њихов запали. 8. Тада рече слугама својим: Свадба је готова, а званице не бјеху достојне. 9. Идите, дакле, на раскршћа и кога год нађете, позовите на свадбу. 10. И изишавши слуге оне на путеве, сабраше све које нађоше, и зле и добре; и напуни се свадбена дворана гостију. 11. А ушавши цар да види госте, угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо. 12. И рече му: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута. 13. Тада рече цар слугама: Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба. 14. Јер су многи звани, али је мало изабраних.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Цар начини свадбу за свога сина и посла по званице. Посла једном, па други пут. Међутим, званице не долазе због житејских брига: један је отишао у поље своје, други у трговину. Упућен је нов позив у другим сферама и брачна палата се напунила. Међу осталима, нашао се један који није био одевен у свадбено рухо. Због тога је избачен (Мт.22,2-14). Смисао приче је јасан. Свадба је - Царство небеско, позив - проповед Јеванђеља, они који су одбили позив - неверујући, а без свадбеног руха - верујући, али без живота по вери. Ко којој групи људи припада, нека сам просуди. Да смо звани - јасно је. Међутим, да ли верујемо? Опет, могуће је, као под општим именом, бити и међу верујућима, а у ствари бити без вере. Један уопште не мисли о вери, те је код њега уопште и нема, а други нешто и зна о вери и из вере, и тиме је задовољан; један криво тумачи веру, а други се сасвим непријатељски односи према њој. Па ипак, сви се убрајају у Хришћане, премда код њих нема ничег хришћанског. Уколико ти верујеш, испитај да ли су са твојом вером саобразна твоја oceћaњa и дела - тј. рухо душевно - због којих те Бог види одевеним или неодевеним за свадбу. Moгyћe је чак и добро познавати веру и ревновати за њу, а у животу служити страстима, тј. одевати се у срамну одећу грехољубиве душе. Код таквих је једно на речима, а друго у срцу. На језику је: "Господе, Господе! ", а унутра: "Изговори ме". Размислите да ли сте у вери, и посебно, да ли сте у свадбеном руху врлина или у срамним дроњцима грехова и страсти.

Свети Николај Охридски и Жички - Омилије

Јеванђеље о браку Царевога Сина

Бог жели, да човек верује у Њега више него ма у кога и ма шта у свету.

Бог жели, да се човек нада у Њега више него ма у кога и ма у шта у свету.

Не, него још и више: Бог жели, да је човек свом љубављу својом везан искључиво само за Њега, па тек зрацима те љубави да се около везује за створења Божја.

То се зове јединство човека с Богом. То се зове брак душе са Христом. Све друго је прељубодејство и блуђење. Само таква једна тесна веза душе са Христом, каквој вези најбоља је слика на земљи брак, чини душу богатом и плодородном. Из сваке друге тако тесне везе душа рађа трње и коров, и остаје сасвим јалова за ма какво добро. Ако ово не знају и не могу да знају људи ван круга Христове Цркве, то треба да знају хришћани, а нарочито ви, Православни, којима је у духу и у традицији, да поимате све дубине, висине и ширине Божјег Откровења кроз Господа Исуса, и да схватате вечност правилније него што је схватају народи на Истоку и време да схватате правилније него што га схватају народи на Западу.

С чим се год душа човечја љубављу најтешње веже, с тиме је у браку, - било то живо биће или мртва ствар, било то тело или одело, било то сребро и злато или ма каква земаљска имовина, ма каква земаљска слава или част, или страст према ма чему у створеном свету: према накиту, јелу, пићу, игри, природи, или ма чему у природи. Сваки такав брак душе човечје незаконит је, и навлачи на душу и у овом и у оном животу бескрајну несрећу, сличну но несравњено већу од незаконите везе човека и жене, која значи јад и чемер не само за њих двоје него и за случајни пород њихов. Не треба крити оно што Свето писмо објављује, а то је; да је Живи Бог - Бог који ревнује (2 Мојс. 20, 5; 5. Мојс. 4, 24). Но ревњивост Божја не односи се ни на што у свету осим на душу човечју. Бог жели, да душа човечја буде искључиво Његова, и то у неокаљаној и недволичној верности. Због добра саме душе Бог то жели. Јер Он по Својој свеобимној мудрости зна - што после Христа и ми сви треба да знамо - да ако душа олабави у верности према Њему, своме Творцу, и веже се љубављу с неким или нечим другим у створеном свету, она постепено постаје слушкиња, па робиња, па једна тамна и очајна сенка, па најзад жалосна слика плача и шкргута зуба.

Само пламена љубав душе према Богу јесте законити брак душе. Свака друга љубав, не кроз Бога, мимо Бога, или против Бога, јесте идолопоклонство. Тако љубављу према телу човек прави од тела лажнога Бога или идола; љубављу према земаљском имању или накиту човек прави од имања и накита идоле; љубављу према ма коме или ма чему човек прави себи идоле. А то значи; љубав која искључиво припада Богу човек упућује на другу страну, на нешто ниже од Бога, на нешто недостојније љубави. У што год човек верује више него у Бога; у што се год човек нада више него у Бога; што год човек љуби више него Бога, - то заузима место Бога и постаје идол за човека, лажни Бог за лажну душу. А свако идолопоклонство велики пророци називају прељубодејством и блудодејством (Јерем. гл. 3; Језек. гл. 23. 37.).

Но најстрашније од свега јесте то што идолопоклоници постају једно са својим идолима. Јер при свакој љубави човек се постепено губи у предмету своје љубави. Оно о чем човек највише мисли, што највише воли и што најревносније хоће - оно постепено постаје право биће његовог бића, па било то јело или пиће, сребро или злато, накит или одело, кућа или њива, част или власт. Као што се вели у Писму: ходише за ништавилом и посташе ништавни (II Царев. 17, 15). Наравно да од овога није изузета ни похота човека за женом, или жене за човеком. Јер и то је богоотпадништво - и то најизразитије - и губљење себе до ништа. Као што то страшно изражава апостол Павле говорећи: или не знате да ко се с блудницом свеже једно тело с њом постане (I. Кор. 6, 16). Човек постаје оно нашто се његова љубав односи: Ако ли Бог - Бог, ако ли прашина - прашина. Човека спасава или губи у овоме животу његова љубав. Има само једна љубав што спасава; то је љубав према Богу. Свака друга љубав губи. Има само један законити и спасоносан брак душе; то је њен брак с Богом. Сваки други брак, који не проистиче из овог брака, као што проистиче зрак из сунца, јесте проклетсво и пагуба.

Данашње јеванђеље најсликовитије представља ту предивну тајну, како се човечја душа као верна невеста венчава с Богом, и како опет, као заслепљена издајница и неверница пада и пропада у мраку, корову и злоби идолопоклонства.

Царство је небеско као човек цар који начини свадбу сину своме. Као обично и другим причама Христовим тако и овом обухвата се сва историја људска од почетка до краја. Учени људи муче се и пишу велике и тешко разумљиве књиге, да објасне историју човечанства; па бар да у томе успевају, него често још више заврзу мрежу, искидају ткиво и помуте појмове. А Христос једном простом и кратком причом каже све, и све јасно и разумљиво. Ваистину, никад човек није говорио као овај човек (Јов. 7, 46).

Царство небеско не може се исказати речима; оно се може само уподобити нечему што бива у овоме свету. Између осталога оно се може уподобити и свадби. Свадба је радостан догађај међу људима; и царство небеско је сама радост. Зато се царство небеско уподобљава свадби. Човек цар је сам Бог, а син Његов је Господ Исус Христос. Да је Он женик, то је објавио још Јован Крститељ (Јов. 3, 29), а то је потврдио и сам Господ Исус (Мат. 9, 15.). Сва историја људска од изгнања Адама из Раја до доласка Христовог јесте припрема људских душа за свадбу Сина Божјега; долазак Христов у свет јесте право отварање свадбе, прави почетак свадбеног весеља; а све време од Његовог доласка до свршетка времена јесте трајање те свадбе у свету. Но свадбена радост достиже свој врхунац тек у другом животу. Христов долазак у свет најрадоснији је догађај за човечанство уопште и за сваку душу посебице, као долазак обручника невести својој. Од свих народа на земљи најрадосније је требао народ јеврејски поздравити долазак Женика Христа, пошто је тај народ био највише од Бога припреман за дочек Његов. Тај народ је имао за задатак, да он први сусретне Христа, да Га први позна и прими, и да онда објави свима народима и племенима на земљи радост и спасење. Зато се у оригиналном тексту Јеванђеља и говори у множини начини свадбе сину своме. Јер је био дошао очекивани Женик старозаветној цркви јеврејској; и био је дошао Женик свакој души човечјој, која тражи спасења, живота и радости; и био је дошао Женик свему створеноме роду људском, свима народима и племенима. Но колико је велика љубав Божја према људима, толико је велика заслепљеност и злоба грешника на земљи. Јер се каже: к својима дође и своји га не примише (Јов. 1, 11). Прво, дакле, дође онима које је највише и најдуже припремао за невесту Себи, - народу јеврејском. Но овај Га народ не позна, не призна, презре и одбаци. Јер се у причи даље вели:

И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтеше доћи. Прво припремајући свадбену свечаност Сину Своме Бог је слао пророке кроз векове и векове, објављујући примицање те свечаности и позивајући народ јеврејски, да се спреми за дочек Женика Христа. То су биле прве слуге које Бог посла да зову званице. А кад се Христос већ појавио у свету, послан би Јован Претеча као весник, да јавља, да виче и зове. Но као што мален број одабраних послушаше старе пророке, тако исто мален број њих послушаше пустињског трубача, Јована Претечу. И не хтеше доћи.

Опет посла друге слуге говорећи: кажите званицама: ево сам обед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово; дођите на свадбу! Друге слуге су апостоли и апостолски помоћници. А званице су за неко време још увек исте - Јевреји. Јер сам Господ је прво рекао: ја сам послан к изгубљеним овцама дома Израиљева (Мат. 15, 24), па је најпре такву наредбу дао и Својим апостолима: идите к изгубљеним овцама дома Израиљева (Мат. 10, 6). То је било пре Његова страдања и прослављања. А када је Он био одбачен од Јевреја, и од злих виноградара изведен ван плота јеврејског народа, и убијен, тада је тек Он, после Свога васкрсења, дао другу наредбу: идите, дакле, и научише све народе (Мат. 28, 19). Бог је остао веран Своме завету, а Јевреји су га погазили. Бог је остао веран Својој невести, изабраници Својој, цркви старозаветној, веран до краја, али је невеста изневерила свога Женика, и ступила је у безбројне незаконите бракове са идолима и лажним боговима, од којих се није хтела одвојити и вратити своме законитом Обручнику.

Ево сам опет уготовио. Све што треба за храну и весеље душе спремљено је. Истина храни душу - истина је сва била откривена као пребогата царска трпеза. Победа над злим духовима, победа над болестима и бригама, победа над природом - све те победе, које хране и веселе људску очајну душу, задобијене су - дакле, дођите! Небо је раније изгледало као оловом затворено за људе, и душе су људске биле као жалосне невесте затворене у хладну тамницу; сада је небо широм отворено: сам се Бог јавио на земљи, ангели су силазили на земљу, мртви се показивали као живи, достојанство човека уздигнуто је до Бога. О, да слатка јела! О, да раскошне трпезе - дођите! Али, место да се одазову свадбеном позиву заслепљене душе у мраку тамничком извршиле су преужасни злочин убивши свога Спаситеља, свога Женика. Но чак ни тиме стрпљење се Божје није исцрпло. Највећи злочин Бог је обратио у најдубљи источник сласти и радости. Тело и крв Распетога Господа изнето је на царску трпезу, несравњено слађе од угојених телаца и храњеника. Дођите и причестите се слашћу, којој и ангели могу позавидети! Благодатне струје Духа Светога, Духа Свемоћнога и Животворнога, отворена су широм. Све је готово - све! Све што је потребно да се упрљана невеста очисти; и изгладнела нахрани; и израњављена исцели и обнажена одене; и замађијана освести; и опијена отрезни; и умртвљена оживи. Ту је крштење водом, ту и крштење огњем и духом; ту је олакшање постом; ту је окрилаћење молитвом; ту је јелеј; ту је хлеб и вино; ту је царско свештенство за руководство; ту Црква светости и љубави. Све те дарове донео је Женик невести Својој и све их поставио на царску трпезу. Дођите, дакле! Дођите на свадбу!

А они не марише и отидоше овај у поље своје а овај к трговини својој: а остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише их. Узалуд је позивати окорелу блудницу у законит брак! Она не мари за законитог вереника свога. Она је сувише привикла на своје идоле, да би се од њих могла одрешити. Једним блудним душама је идол поље, другима је идол трговина, трећим нешто треће. Поље означава тело са телесним страстима, а трговина означава среброљубље, добитак и богаћење трулежним стварима овога света. Свак оде дакле своме идолу, а за вереника не хте нико чути. А остали се расрдише и на сам позив, те похваташе слуге царске, изружише их и побише. Тако убрзо после Голготе наружише и намучише апостоле Петра и Јована (Дела Ап. 4, 2-3), а по том убише архиђакона Стефана и апостола Јакова, а потом и многе друге.

Naslov: Re: Недеља 14. по Педесетници - тумачење светог Николаја Охридског и Жичког Ned Sep 13, 2009 2:22 am

А као то чу цар онај, разгневи се и посла војску своју и погуби крвнике оне и град њихов запали. Цар онај јесте Бог; гнев Његов - крајње исцрпљено стрпљења и обраћање милости у правду; војска своја јесте војска римска; крвници су Јевреји, а град њихов Јерусалим. Неизмерно је стрпљење Божје. Бог није хтео казнити Јевреје одмах после убиства Господа Исуса, него је чекао још четрдесет година. Као што је некад Господ сам на Себе наложио пост од четрдесет дана, тако Творац људи налаже на себе после Голготе један пост у стрпљењу од четрдесет година. Он није пожурио да казни злочин људи према самоме Себи, да не кажу људи: гле, Бог је осветљив, хајде и ми да будемо осветљиви! Не; него тек после четрдесет година Бог пушта казну на јеврејски народ и то због злочина вођа тога народа према слугама Својим. Да би се и ми од тога научили, да се не светимо за неправде људи према нама самима и да будемо ревносни у поправљању неправедних до крајњих граница. Зашто Бог назива римску војску војском својом? Зато што је њу Бог употребио да казни блудну избраницу Своју. Исто онако као што је негда употребљавао Бог незнабожачке војске, асирске, мисирске и вавилонске, да казне и опамете народ израиљски, употребљава Он најзад незнабожачку војску римску, да изврши последњу казну над овим неблагодарним народом. Римски цареви, Веспазијан и Тит, један за другим, освојише и запалише Јерусалим, побише огромно мноштво Јевреја, а остатак растераше по целоме свету. Кад је један цар питао хришћанске богослове за један врло јак доказ истинитости вере хришћанске, ови су одговорили: судба јеврејског народа (Фридрих Велики)! Оно што је о Јеврејима прорекао Господ Исус овом причом о свадби царевога сина, дословце се испунило. Но погледајмо, шта даље учини човек цар, пошто казни и одбаци Јевреје:

Тада рече слугама својим: свадба је дакле готова, а званице не бише достојне. Идите дакле на расркшће и когагод нађете, дозовите на свадбу. То Бог рече новим слугама Својим. Свадба је готова; то јест: од Моје стране све је учињено и приготовљено што је требало. Но старе званице не бише достојне, зато и не могоше доћи. Гледаше и не видеше, зато се и не обрадоваше; слушаше и не чуше, зато се и не одазваше. Више волеше идоле тела и мамоне богатства, зато и отказаше позив. Беху везани ропским ланцима за Ниже, зато и дигоше руку на Више. Па зато сада идите на раскршћа и позовите свакога когагод нађете. Израиљ је био као ограђен виноград: но како се он показао бесплодан, идите ван тога винограда, у неограђене њиве незнабожаца и позовите ове. Израиљ је био као ограђен рибњак, но гле, змије се у њему закотиле; идите, дакле, на широку пучину, и баците мреже по целоме мору чевечанства. Израиљ је био као расадник у крају њиве Божје, одакле је требало да се расађује племенито воће по целој њиви човечанства; но расадник се изјаловио; зато идите по целој њиви, и сејте и садите племенити усев. То означава и потоња заповест Христова: идите дакле и научите све народе. Раскршћа означавају свет незнабожачки где се укрштају и преплићу путеви добра и зла, стрмине и врлети, трњаци и камењаци, где је семе Божје било изложено свакој опасности. Тај пространи и многобројни свет гледао је Бог са истом очинском бригом као што је гледао и Израиљ, и промишљао о њему, само на други начин. Јер док је Он руководио израиљски народ откровењима, пророцима и знацима, дотле је остале народе руководио дајући им унутрашњу јачину савести и разума. Спасли су се многи и у народу израиљском, наиме, они који бише верни и послушни - а спасли су се многи и међу народима незнабожачким - наиме, они који бише савесни и разумни. А сада, када је Син Божји дошао на земљу и био одбачен од првога народа, Бог је широм отворио један и исти приступ к Себи свима и свакоме.

И изиђоше слуге оне на раскршћа и сабраше све које нађоше, зле и добре; и столови напунише се гостију. То је Црква Божја на земљи. То је нови савез Божји с људима у име Сина Његова, Господа Исуса Христа. Она прибира у Своје крило сву децу Божју од Истока и Запада, и од Севера и Југа, од свих народа и племена на земљи, од свих језика и свих сталежа. То је ново изабрање Божје, нови Израиљ, ново племе праведног Аврама. Стари Израиљ изневерио је и проиграо своју избраничку улогу у историји човечанства, и Бог је створио нови канал спасења људскога, Нови Израиљ. Полазећи из народа јеврејског међу незнабошце, апостоли Павле и Варнава говоре: вама је најпре требало да се говори реч Божја, али кад је одбацујете, и сами се показујете да нисте достојни вечнога живота, ево се обраћамо ка незнабошцима (Дела Ап. 13, 46). Тако је почето ново избрање новог човечанства, нове историје, новог спасења кроз апостоле и њихове следбенике, као што је старо избрање почето и извођено кроз праоце и кроз Мојсеја и пророке. Но Црква Божја напунила се и злих и добрих, јер и једни и други били су позвани. Старозаветна црква делила је свет на Јевреје и нејевреје, а новозаветна дели све људе на земљи на добре и зле. И једни и други су, дакле, позвани, но сви који су крштењем ушли у Цркву неће бити спасени. И у новозаветној Цркви Свемилостиви Бог показује дуготрпељивост Своју као и у старозаветној. Мудар домаћин наређује слугама, да не чупају одмах кукољ из пшенице, него да остане обоје да расте до жетве. У пространу мрежу Цркве улазе и добре и лоше рибе, но мудар ловац стрпљиво сабира мрежу и извлачи је на обалу, па тек кад извуче, онда дели добре од злих. Код јеванђелиста Луке допуњује се наредба човека цара речима: и доведи амо сиромахе, и кљасте, и богаљасте и слепе. За такве су сматрани сви народи на земљи од стране Јевреја изузев њих самих. Уствари такви и јесу сви људи и народи на земљи пре него познаду Христа, и пре него седну за пребогату трпезу Његових дарова којима је Он даривао и дарује свет. И ми смо сви сиромаси без Христа, сви кљасти, сви богаљасти, сви слепи. Једини Христос Господ може нас обогатити правим и тајним богатством; једини Он може нас исцелити од свих недуга, и управити руке наше на добра дела и ноге наше на пут истине и правде. Једини Он може нам отворити очи духа и дати вид да видимо бесмртну постојбину своју, испуњену свим свадбеним даровима и радостима.

Изишавши пак цар да види госте своје, угледа онде човека необучена у свадбено рухо и рече му: пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута. Какво је то свадбено рухо? Свадбено рухо душе јесте на првом месту чистота. Пише апостол Павле вернима: јер вас обрекох мужу једноме, да девојку чисту изведем пред Христа (II. Кор. 11, 2). Девојачка непорочност и чистота душе - то је прва и главна одећа њена. А потом исти апостол опет говори другим верним у што треба да се обуку: обуците се, вели, у срдачну милост, доброту, понизност, кротост, трпљење, - а сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства (Колош. 3, 12 - 14). То је свадбена одећа душе, која се венчава са бесмртним Христом. Највеће савршенство чистоте душевне од свих земнородних показала је Пречиста и Пресвета Девојка Богомати, која је од тела Свога дала тело Господу и Спаситељу нашем. Нико од нас не може носити Христа у срцу своме без превелике чистоте срца, без неподељеног срца преданог Христу. Јер као што чиста девојка има само Једну љубав према своме веренику, тако душа људска, која разуме пут спасења, има само једну љубав - љубав према Господу. То је њена златоткана свадбена одећа. Но чистота и љубав плодне су у свима осталим врлинама, које апостол помиње и не помиње. Нарочито је она плодна у добрим делима. Добра дела су уреси и накити, беле хаљине чистоте и златоткане хаљине љубави. ("Под брачним оделом разуми благодат Светога Духа. Ко се није удостојио обући се у ову, тај не може бити учесником небеског брака и духовне вечере. Св. Макарије: О љубави, гл. 15.) - Но кад је цар изишао да види сватове, угледа једнога без те свадбене хаљине. Пријатељу, ослови га цар. Зашто га цар назива пријатељем? Прво зато, да покаже колико високо цени достојанство човека, а друго зато, што је Он, Бог, у истини пријатељ свакоме човеку без разлике све докле то Божје пријатељство сам човек својим неваљалством потпуно не удаљи од себе. Ви сте пријатељи моји, ако творите што вам ја заповедам, рекао је Господ апостолима Својим (Јов. 15, 14). О, неисказаног снисхођења и милосрђа Божјег према људима! Он, Свемоћни Творац и Владика свих светова, назива слабе људе Својим пријатељима! Но под условом - ако творе оно што Бог заповеда. Међутим онај неодевени сват није творио вољу Божју, иначе не би био неодевен у свадбено рухо; - зашто, дакле, и њега назива пријатељем? Зато што је крштен, и као такав убројан у верне и уврштен у пријатеље Божје. Називајући га пријатељем Цар Бог га баш тиме и укорева, што је изневерио пријатељство; - а он га је изневерио према Богу, а не Бог према њему. А он оћута. Јер шта би могао и одговорити? Да није могао да купи, ваљда? Или да није умео да скроји и сашије? Узалуд све: Бог је кроз Господа Исуса дао даром свакоме званоме готову хаљину.Он је требао само да има добре воље, да свуче са себе стару и прљаву хаљину греха и да се обуче у ризу спасења, у златоткано рухо свадбено. Но он то није учинио, и морао је ћутати.

Тада цар рече слугама: свежите му руке и ноге и баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Он је већ сам себи био везао руке грехом чинећи зла дела, и ноге своје сам је био везао ходећи путевима безакоња; и сам је изабрао још у овоме животу таму место светлости, и плач и шкргут зуба уместо вечне радости. Он је, такорећи, сам себе осудио на пропаст, и Бог је само изрекао праведну пресуду. У ужа греха свога запрешће се безбожник (Приче 5, 22). Заплетен и завезан гресима својим грешник ће бити у другом свету још теже заплетен и завезан. Тамо нема покајања; везивање руку и ногу показује, да тамо нема више покајања нити могућности, да човек чини ма каква добра дела ради спасења свога и уласка у Царство.

Целу ову величанствену и пророчку причу Господ завршује речима: јер су многи звани, али је мало изабраних. Ово се односи и на Јевреје и на хришћане. Мало је било изабраних међу Јеврејима; мало их је и мећу хришћанима. Сви ми који смо се крстили позвани смо за царску трпезу, но Бог једини зна, који су Његови изабрани. Авај ономе од нас коме Цар Свевишњи пред свима ангелима и светитељима буде рекао: пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? Какав стид, но бескористан! Какав ужас, но непоправим! Каква пропаст но бесповратна! Но у самој ствари ове речи Бог нама говори и сада кад год приступимо светоме олтару да узмемо Причешће, и да се душом својом сјединимо са Жеником Христом - пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? Ослушнимо срцем својим и савешћу својом када прилазимо часном путиру, и чућемо ово питање, и овај прекор. Само што ове речи Божје не повлаче собом плач и шкргут зуба у најкрајњој тами, што ће бити онда када нам Бог последњи пут то буде казао. А ко од вас може јамчити, да му ове речи Бог не говори данас последњи пут у овоме земаљскоме животу? Ко може јамчити, да се још ове ноћи његова душа неће обрести у прљавом оделу греха на сјајноме збору небескоме око царске трпезе? Ах, ко до смртних може знати, да данашњи дан није судбоносан за целу његову вечност? Неколико минута само одлучили су судбу двојице разбојника на крсту. Тих неколико минута један од њих није умео искористити, и отишао је у таму најкрајњу; док је други тих неколико минута благоразумно искористио, покајао се, признао Сина Божјег и замолио Га за спасење своје: опомени ме се, Господе, када дођеш у царство твоје! И у томе тренутку стара хаљина греха спала је с његове душе и душа се његова обукла у сјајну свадбену хаљину. И покајани разбојник с достојанством избранога појави се у Рају за царском трпезом. Не одлажимо, дакле, ни ми покајања ни часа једнога. Јер сваки идући час може да нас више не уброји у житеље овога света. Брзо чистимо и перимо своју душу бар онолико колико чистимо и перемо своје тело, које ће данас сутра бити храна црвима. Чистимо је покајањем и сузама, перимо је постом и молитвом, и одевајмо је хаљином изатканом од чистоте и љубави, и украшену свим добрим делима, а нарочито делима праштања и милосрђа. Учинимо оно мало што Бог од нас тражи остало ће Он учинити. Кад се дете тек пожали мајци на нечистоту свога тела, мајка га брзо чисти, пере и преодева. О, колико је милостивији Отац небески од сваке мајке према Својој деци! Уствари душа свакога човека толико је нечиста, да се сама од себе никада не може очистити и удостојити присуства Божјег. Но нека сваки човек увиди своју душевну нечистоту; нека је омрзне од свега срца, нека учини оно мало што се од њега тражи и, што је главно, нека завапије Богу, да га Бог својим огњем и духом очисти. А Бог стоји и чека на такве вапаје Своје покајане деце, држећи у рукама најраскошније ангелске хаљине, вазда готов, да очисти опере, оснажи, осветли, намирише и одене све оне који с покајањем вапију к Њему. Слава и хвала нека је Свемилостивоме Богу нашему. Слава и хвала небеском Женику душе наше, Господу и Исусу Христу, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Понедељак петнаести по Педесетници свето писмо - данашње читање

Гал. 202 зач. (II, 11-16).

Браћо, када дође Петар у Антиохију, супротставих му се у лице, јер бјеше за осуду. 12. Јер прије него што дођоше неки од Јакова, јеђаше с незнабошцима; а када дођоше снебиваше се и одвајаше, бојећи се оних који су из обрезања. 13. И дволичаху с њим и остали Јудејци, тако да и Варнава приста на њихово дволичење. 14. Али кад видјех да не иду право истини јеванђеља, рекох Петру пред свима: Када ти који си Јудејац живиш незнабожачки а не јудејски, зашто нагониш незнабошце да живе јудејски? 15. Ми који смо по природи Јудејци, а не грјешници из незнабожаца, 16. па знајући да се човјек не оправдава дјелима закона него вјером Исуса Христа, и ми повјеровасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вјером Христовом а не дјелима закона, јер се дјелима закона ниједно тијело неће оправдати.

Мк. 21 зач. (V, 24-34).

У вријеме оно, за Исусом иђаше народа много, и притјешњаваху га. 25. И жена нека која је дванаест година боловала од течења крви, 26. И много препатила од многих љекара, и потрошила све што је имала, и ништа јој није помогло, него јој је још горе било, 27. кад је чула за Исуса, дође с народом и дотаче се остраг хаљине његове. 28. Јер говораше у себи: Ако се само дотакнем хаљина његових, оздравићу. 29. И одмах пресахну извор крви њезине, и осјети у тијелу да оздрави од болести. 30. И одмах Исус осјети у себи силу што изиђе из њега, и обазревши се на народ рече: Ко се то дотаче мојих хаљина? 31. И рекоше му ученици његови: Видиш гдје те народ притиска, и питаш: ко се дотаче мене? 32. И он се обазираше да види ону која то учини. 33. А жена, уплашивши се и дрхтећи, знајући шта јој се догодило, дође и клече пред њим, и каза му сву истину. 34. А он јој рече: Кћери, вјера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје!

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Код крвоточиве жене одмах пресахну извор крви, чим се само дотаче са вером Господа, и чим јој приђе сила од Господа (Мк. 5,29). Течење крви је слика страсних мисли и замисли које непрестано истичу из срца које се још није очистило од сваког саосећања према греху. То је наша греховна болест. Њу oceћajy они који су се покајали и решили да држе себе у чистоти, и то не само споља, него и унутра. Они виде да из срца непрестано излазе зле помисли, и због тога пате и траже себи лека. Међутим, тај лек се не може наћи ни код себе, ни код других. Он долази само од Господа, и то кад га се душа косне и кад од Њега изиђе сила у њу. Другим речима, када произађе осетно општење са Господом, које се осведочује особитом топлотом и унутрашњим горењем. Уколико се то деси, душа ћe одмах осетити да је оздравила од болести. То је велико блaгo. Међутим, како га достићи? Крвоточива се пробијала ка Господу и добила исцељење. И ми треба да се пробијамо ка Господу, да без лењости идемо кроз теснаце унутрашњих и спољашњих подвига. У почетку све изгледа тескобно и Господ се не види. Међутим, одједном ћe се и Господ појавити, а са Њим и радост! Царство Божије не долази на видљив начин...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Уторак петнаести по Педесетници Свето Писмо - читање за данас

Гал. 204 (2:21-3:7)

Браћо, не одбацујем благодат Божију; јер ако праведност кроз закон бива, онда Христос узалуд умрије. 1. О неразумни Галати, ко вас је опчинио да се не покоравате истини, ви којима је пред очима Исус Христос насликан разапет међу вама? 2. Ово само хоћу од вас да дознам, да ли Духа примисте кроз дјела закона или кроз проповијед вјере? 3. Зар сте тако неразумни? Почевши Духом, сад тијелом завршавате? 4. Зар толико пострадасте узалуд? Кад би било само узалуд! 5. Онај, дакле, који вам даје Духа и чини чудеса међу вама, чини ли то због дјела закона или због слушања вјере? 6. Као што Авраам повјерова Богу и урачуна му се у праведност. 7. Схватите, дакле, да су они синови Авраамови који су од вјере.

Мк. 22 (6:1-7)

У вријеме оно, дође Исус у постојбину своју; и за њим идоше ученици његови. 2. И кад дође субота, поче учити у синагоги. И многи који слушаху, дивљаху се говорећи: Откуд овоме то? И каква му је премудрост дана? И чудеса таква рукама његовим чине се? 3. Није ли ово дрводјеља, син Маријин, а брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов? И нису ли сестре његове овдје међу нама? И саблажњаваху се о њега. 4. А Исус им рече: нигдје није пророк без части до у постојбини својој и међу родбином и у дому своме. 5. И не могаше ондје ни једнога чуда учинити, осим што мало болесника исцијели метнувши на њих руке. 6. И чуђаше се невјерју њиховоме. И прохођаше по околним селима и учаше. 7. И дозва дванаесторицу, и поче их слати два и два, и даваше им власт над духовима нечистим.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Откуд овоме то? И каква му је премудрост дана? (Мк.6,2). Тако су о Господу говорили Назарећани који су познавали Његов пређашњи, скромни живот. Исто бива и са свима који истински следе Господа. Онај ко се строго држи пута Господњег, после труда и пошто у себи победи неисправност, у читавом свом саставу доживљава промену: у погледу, у ходу, у речи, у држању. Све од тада носи печат особене уређености и достојанства, па макар он водио порекло из најнижег слоја и био сасвим необразован. И, може се чути: "Одакле њему то?". Када се телесно и видљиво тако преображава, шта да се каже о унутрашњем и душевном, које непосредније и лакше подлеже дејству преображавајуће благодати, и у односу на које спољашње служи као израз и последица? Како су тада о свему светле мисли, како тачне и одређене! Како је исправно просуђивање о свему што постоји и што се дешава! Тада је поглед на све - виши од философског! А намере, а дејства, а подухвати? Све је чисто, све је обасјано светом небеском светлошћу. То је заиста нови човек! Образовање није стекао, није слушао предавања на академији, васпитање није имао никакво, а показује се као добро васпитан и премудар. Пажња према себи, труд над собом, молитва и приближавање ка Богу - све су прерадили благодаћу Божијом. Начин, пак, нико није видео. Одатле и проистиче питање: Откуд овоме то?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Среда петнаеста по Педесетници свето писмо - данашње читање

Гал. 207 (3:15-22)

Браћо, као човјек говорим, нико потврђено завјештање човјеково не одбацује нити му што додаје. 16. Аврааму пак и сјемену његову речена бише обећања; не каже: и сјеменима, као за многе, него као за једно: И сјемену твојему, које је Христос. 17. Ово пак велим: Закон, који је постао послије четири стотине и тридесет година, не поништава завјет који је од Бога раније потврђен за Христа, да се не укине обећање. 18. Јер ако је насљедство од закона, онда већ није од обећања, а Аврааму га обећањем дарова Бог. 19. Шта ће, дакле, закон? Због гријеха додаде се, док не дође сјеме коме је дато обећање, и установљен је преко анђела, руком посредника. 20. Посредника пак нема гдје је један; а Бог је један. 21. Зар је, дакле, закон противан обећањима Божијим? Никако! Јер да је дат закон који може оживљавати, заиста би од закона била праведност; 22. Али Писмо затвори све под гријех да би се обећање дало кроз вјеру Исуса Христа онима који вјерују.

Мк. 23 (6:7-13)

У вријеме оно, дозва Исус дванаесторицу, и поче их слати два и два, и даваше им власт над духовима нечистим. 8. И заповједи им да ништа не узимају на пут осим штапа: ни торбе, ни хљеба, ни новаца у појасу; 9. Него обувени у сандале, и не облачити двије хаљине. 10. И рече им: Гдје уђете у дом, ондје останите док не изиђете оданде. 11. И ако вас који не приме и не послушају вас, излазећи оданде отресите прах са ногу својих за свједочанство њима. Заиста вам кажем: Лакше ће бити Содому и Гомору у дан Суда него граду ономе. 12. И отишавши проповиједаху да се покају. 13. И демоне многе изгоњаху; и помазиваху уљем многе болеснике, и исцјељиваху.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Шаљући на проповед свете апостоле, Господ је заповедио да са собом ништа не носе. Једна одећа на раменима, сандале на ногама, штап у рукама - и, ништа више. Наложио је да, приступајући томе труду, немају никакве бриге, јер ће бити свестрано обезбеђени. И стварно, апостоли су били у потпуности збринути, иако нису имали никакву спољашњу обезбеђеност. Како се то остваривало? Њиховом савршеном преданошћу вољи Божијој. Због тога је Господ промишљао да они ни у чему не оскудевају. Он је покретао срца оних који су слушали проповед, те су обезбеђивали храну и покој проповедника. Међутим, апостоли нису на то рачунали и нису ништа очекивали, све препуштајући Господу. Због тога су трпељиво сносили ако се и нешто непријатно дешавало. Они су имали само једну бригу - да проповедају, и само једну жалост - када не слушају проповед. Отуда чистота, независност и многоплодност проповеди. И сада би тако требало да буде. Међутим, наша немоћ захтева спољашњу опскрбљеност, без које ми ни корак не правимо. Међутим, није ту прекор нашим садашњим апостолима. У почетку се они ослањају на опскрбљеност, а затим им она ишчезава из главе, те се они својим трудом узводе у стање богопреданости. Од тог момента, може се сматрати, и почиње права плодоносност проповеди. Богопреданост је виши степен наравственог савршенства, и до ње се не долази одмах чим се спозна њена вредност. Она сама долази после труда над самим собом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Четвртак петнаести по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

Гал. 208 (3:23-4:5)

Браћо, прије доласка вјере бисмо под законом чувани и затворени за вјеру која се имала открити. 24. Тако нам закон постаде васпитач за Христа, да би се вјером оправдали; 25. А када дође вјера, више нисмо под васпитачем. 26. Јер сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса. 27. Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. 28. Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу. 29. А кад сте ви Христови, онда сте сјеме Авраамово и насљедници по обећању. 1. Али кажем, за вријеме док је насљедник дијете ништа се не разликује од роба, ако и јесте господар свега. 2. Него је под старатељима и управитељима до рока који је отац одредио. 3. Тако и ми, када бијасмо дјеца, бијасмо поробљени стихијама свијета; 4. А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, 5. да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење.

Мк. 25 (6:30-45)

Hristoshranipethiljadaljudi.jpgУ вријеме оно, сабраше се апостоли код Исуса, и јавише му све, и што учинише и шта људе научише. 31. И рече им: Пођите ви сами на усамљено мјесто, и отпочините мало. Јер их бијаше много који долазе и одлазе, и не имаху времена ни да једу. 32. И отидоше лађом у пусто мјесто сами. 33. И видјеше их људи да одлазе, и познаше их многи, и пјешице из свију градова хитаху онамо, и престигоше их и скупише се око њега. 34. И изишавши Исус видје народ многи, и сажали му се на њих, јер бијаху као овце без пастира; и поче их учити много. 35. И кад би већ касно, приступише к њему ученци његови говорећи: Пусто је мјесто, а већ је доцкан; 36. Отпусти их нека иду у околна села и насеља да купе себи хљеба; јер немају шта јести. 37. А он одговарајући рече им: Подајте им ви да једу. И рекоше му: Да идемо да купимо хљеба за двјеста динара и да им дамо да једу? 38. А он им рече: Колико хљебова имате? Идите видите. И дознавши рекоше: Пет хљебова и двије рибе. 39. И заповједи им да их посаде све по групама по зеленој трави. 40. И посадише се ред за редом по сто и по педесет. 41. И узевши оних пет хљебова и двије рибе, погледа на небо, и благослови, па преломи хљебове, и даде ученицима да ставе пред њих; и оне двије рибе раздијели свима. 42. И једоше сви, и наситише се. 43. И накупише комада дванаест пуних котарица, и од риба. 44. А бијаше оних што су јели хљебове око пет хиљада људи. 45. И одмах принуди ученике своје да уђу у лађу и да иду напријед на ону страну према Витсаиди док он отпусти народ.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

И пешице из свих градова хитаху онамо... и скупише се око њега (Мк.6,33) у пустињи Витсаидској, где је учињено чудо насићења пет хиљада људи са пет хлебова и две рибе. Шта је вукло народ ка Господу? Осећање за Божанско. Сакривено под покровом људске природе, Божанство Господа се пројављивало у речи, делу, погледу, у свему што је било видљиво на Њему. Пројављивања Божанства будила су у срцу скривено осећање за Божанствено, и њиме вукла ка Господу. Нико није у могућности да спречи такво приближавање, не само са стране, него ни сам човек који га осећа у себи, будући да је оно дубље и јаче од свих других осећања. То Божанско у Господу Спаситељу привлачило је Њему касније људе свих народа под небом. Исто се дешавало током историје Цркве, а и до сада тако бива. И мали траг Божанског привлачи ка себи. Шта следи из таквог искуства стремљења нашег духа ка Божанском на свим местима и у свим временима? Оно сведочи о натприродном, о Божанству, које је његов извор. То стремљење лежи у основи нашег духа и чини његову природу, што се може видети из наших умних, естетских н делатних занимања. У природи не може постојати обмана и лаж. Дакле, њих нема ни у том стремљењу ка Божанском. Одатле проистиче да Бог и Божанско постоје, и да научници, који одричу натприродно, иду против природе духа људског.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Петак петнаести по Педесетници Свето Писмо - читање за данас

Гал. 210 (4:8-21)

Браћо, не знајући Бога, робовасте боговима који то по природи нису. 9. А сада познавши Бога, или боље, будући познати од Бога, како се опет враћате на слабе и биједне стихије, којима опет изнова хоћете да робујете? 10. Гледате на дане и мјесеце, и времена и године! 11. Бојим се за вас, да се нисам узалуд трудио око вас. 12. Будите као ја, јер сам и ја као ви, браћо, молим вас; ништа ми не учинисте нажао. 13. А знате да вам због слабости тијела проповиједах јеванђеље први пут, 14. и искушење моје на тијелу мојему не презресте нити попљувасте, него ме примисте као анђела Божијега, као Христа Исуса. 15. Какво ли тек бијаше онда ваше блаженство? Јер вам свједочим да бисте, када би било могуће, извадили очи своје и дали мени. 16. Зато ли вам постадох непријатељ, што вам истину говорим? 17. Они не ревнују добро за вас, него хоће да вас одвоје, да њима ревнујете. 18. А добро је ревновати свагда у добру, и не само када сам ја код вас. 19. Дјечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама! 20. Хтио бих пак да сам сада код вас, и да измијеним глас свој, јер сам у недоумици због вас. 21. Кажите ми, ви који хоћете под законом да будете, зар не слушате закон?

Мк. 26 (6:45-53)

У вријеме оно, принуди Исус ученике Своје да уђу у лађу и да иду напријед на ону страну према Витсаиди док он отпусти народ. 46. И раставши се са њима, отиде на гору да се помоли. 47. И кад наста вече, бијаше лађа насред мора, а он сам на копну. 48. И видје их како се муче веслајући, јер им бијаше противан вјетар. И око четврте страже ноћне дође к њима идући по мору; и хтједе да их мимоиђе. 49. А они, видјевши га гдје иде по мору, мишљаху да је привиђење и повикаше; 50. Јер га сви видјеше и препадоше се. И одмах стаде говорити с њима, и рече им: Не бојте се, ја сам, не плашите се! 51. И уђе к њима у лађу, и вјетар се утиша; и бијаху прекомјерно изван себе и дивљаху се. 52. Јер не схватише догађај са хљебовима; пошто им бијаше срце окамењено. 53. И прешавши на земљу, дођоше у Генисарет и пристадоше.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Не бојте се, ја сам, не плашите се (Мк.6,50). Ето потпоре нади нашој! У било каквој невољи и беди да се нађеш - сети се да је Господ близу, и испуни се храбрим трпљењем. Као што је тада изненада помогао апостолима, који су упали у невољу на мору, тако ћe и теби, који си у тешкоћи, изненада јавити своју помоћ и заступништво. Он је свагда и увек спреман са својим покровом. Стани само и ти са Њим или поред Њега са вером, молитвом, надом и преданошћу Његовој светој вољи. Одатле ће произаћи спајање духа са Господом, а из њега се родити свако благо. Међутим, то не значи да ће самим тим одмах доћи и достојанство и слава и част и томе слично. Спољашње може да остане као што јесте, али ће зато доћи храбра и благодушна истрајност у поретку догађаја који ће Господ устројити за свакога. А то и јесте главно што треба да тражи сваки невољник. Cpeћy унутра, а не споља. Унутрашње блаженство је увек код онога ко је у живој вези са Господом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Субота петнаеста по Педесетници свето писмо - данашње читање

1 Кор. 132 зач. (IV, 17 - V, 5).

Браћо, послах вам Тимотеја, који ми је чедо љубљено и вјерно у Господу; он ће вас подсјетити на путеве моје који су у Христу Исусу, као што свуда у свакој цркви учим. 18. Неки се надуше као да ја нећу доћи к вама. 19. Али ћу вам доћи ускоро, ако Господ хоће, и нећу гледати на ријеч оних надмених, него на силу; 20. Јер Царство Божије није у ријечи него у сили. 21. Шта хоћете? Да дођем к вама са прутом или са љубављу и духом кротости? 1. Свуда се чује да је блуд међу вама, и то такав блуд какав се ни међу незнабошцима не помиње: да неко има жену оца свога. 2. И ви сте надувени, умјесто да плачете, да би се избацио између вас онај који је учинио то дјело. 3. Јер ја, одсутан тијелом но духом присутан, већ сам осудио, као да сам тамо, онога који је то тако учинио, 4. у име Господа нашег Исуса Христа кад се саберете ви и мој дух, са силом Господа нашега Исуса Христа, 5. да се такав преда сатани на мучење тијела, да би се дух спасао у дан Господа Исуса.

Мт. 97 зач. (XXIV, 1-13).

У вријеме оно, приступише Исусу ученици његови да му покажу грађевине храма. 2. А Исус им рече: Не видите ли све ово? Заиста вам кажем: Неће остати овдје ни камен на камену који се неће разметнути. 3. А када сјеђаше на гори Маслинској, приступише му ученици насамо говорећи: Кажи нам кад ће то бити и какав је знак твога доласка и свршетка вијека? 4. И одговарајући Исус рече им: Чувајте се да вас ко не превари. 5. Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити. 6. Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај. 7. Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свијету. 8. А то је све почетак страдања. 9. Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога. 10. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. 11. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. 12. И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих. 13. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

И што ћe се умножити безакоње, охладнеће љубав многих (Мт.24,12). Љубав се поништава безакоњима. Што је више грехова, мање је љубави. Где су само греси, љубав немој ни тражити. Ко иште распрострањење љубави и потирање нељубавности, дужан је да се побрине о умањењу грехова и смањењу области грехољубља. Ето правог начела хуманости! Ко га прихвати, треба да усвоји и све начине којима је могуће противити се греху. Греси изван, плод су унутрашње греховности. Унутрашња греховност се сва корени на егоизму и његовом породу. Одатле следи да хуманисти морају прихватити за закон поретке којима се сузбија егоизам. Он се, пак, најснажније сузбија недавањем себи на вољу. Не уступај својој вољи и брзо ћеш победити егоизам. Ако, међутим, будеш себи давао на вољу, ништа са њим нећеш учинити, ма каква средства против њега употребљавао. Одатле следи: где се тражи својевољност, тамо се тражи раширење егоизма и охлађење љубави - тј. веће зло. Такав је баш дух садашњег времена. И - зло расте.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Недеља петнаеста по Педесетници свето писмо - данашње читање

2 Кор. 176 зач. (IV, 6-15).

Браћо, Бог који рече да из таме засија свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа. 7. А ово благо имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога, а не од нас. 8. Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани. али не очајни; 9. Прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени; 10. Свагда носећи на тијелу умирање Господа Исуса, да се и живот Исусов на тијелу нашему покаже. 11. Јер ми живи стално се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави у смртноме тијелу нашем. 12. Тако да смрт дјејствује у нама, а живот у вама. 13. Имајући пак исти дух вјере као што је написано: Вјеровах, зато говорих: и ми вјерујемо, зато и говоримо. 14. Знајући да ће Онај који васкрсе Господа Исуса, и нас васкрснути кроз Исуса, и преда се поставити с вама. 15. Јер је све вас ради, да благодат умножена кроз многе преизобилује благодарењем на славу Божију.

Мт. 92 зач. (XXII, 35-46).

У вријеме оно, законик неки приступи Исусу, кушајући Га и говорећи: 36. Учитељу, која је заповијест највећа у Закону? 37. А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. 38. Ово је прва и највећа заповијест. 39. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. 40. О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци. 41. А када се сабраше фарисеји, упита их Исус, 42. говорећи: Шта мислите за Христа? Чији је син? Рекоше му: Давидов. 43. Рече им: Како, дакле, Давид њега у Духу назива Господом говорећи: 44. Рече Господ Господу мојему: Сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим? 45. Када, дакле, Давид назива њега Господом, како му је син? 46. И нико му не могаше одговорити ни ријеч; нити смједе ко од тога дана да га запита више.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Предавши заповест о љубави према Богу и ближњима, Господ је одмах додао учење о свом Синовству Богу и о свом Божанству (Мт.22,35-46). Због чега? Због тога што истинска љубав према Богу и људима није могућа осим под дејством вере у Божанство Христа Спаситеља, тј. да је Он оваплоћени Син Божији. Таква вера побуђује љубав према Богу. Јер, како не волети Бога који нас је толико заволео да ни Сина свог јединородног није поштедео, него га је предао за нас? Она ту љубав доводи до пуноте савршенства или до онога што тражи. Љубав, пак, тражи живи савез. Да би се достигао тај савез, потребно је превазићи осећање правде Божије која прекорева за грех. Без тога је страшно приступати Богу. То oceћaњe се побеђује убеђењем да је правда Божија испуњена крсном смрћу Сина Божијег. То, пак, убеђење долази од вере. Одатле следи да вера открива пут ка љубави према Богу. То је прво. А друго: вера у Божанство Сина Божијег, који се ради нас оваплотио, страдао и био погребен, даје образац љубави према ближњима. Јер, онај који воли показује љубав кад полаже душу своју за вољене. Вера даје снагу за пројављивање такве љубави. Да би се имала таква љубав, треба постати нови човек, тј. самоодрицањем напустити све егоистичко. Само у Христу човек постаје нова твар. У Христу, пак, јесте онај ко се са вером и благодатним препородом кроз свете тајне, примакне сједињењу са Христом. Стога, они који очекују да без вере у себи сачувају макар наравствени поредак - узалуд полажу наду. Јер, све иде заједно: човек се не може разделити. Он се мора читав остварити.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Како се рачуна који део Светог Писма се  чита у одређени дан?

можда ово помогне.....

 

''приватно или кућно читање Светог писма се разликује од распореда читања које се врши у цркви. Говоримо сада само о Светом писму Новог завета, јер и твоје питање се односи само на овај део Библије. За богослужбену употребу Севта јеванђеља, Дела светих апостола и апостолске посланице подељени су у посебне одељке, који се називају зачала. Поред тога што се на одређене Господње или Богородичине празнике читају одељци који говоре о догађају који се слави, на недељном јутрењу се читају тако звана "васкрсна јеванђеља", која говоре о јављању Васкрслог Христа ученицима, у недељне и радне дане се Јеванђеља и Посланице читају утврђеним редом. Читања почињу од Васкрса. Почиње се читањем Јовановог јеванђеља и Дела светих апостола, све до Празника силаска Светог Духа, када почиње читање Матејевог јеванђеља и Посланица Светог апостола Павла. Од Крстовдана ће почети читање Јеванђеља од Луке, па све до недеље сиропусне. И за ово време ће се читати Посланице Светог апостола Павла. Марково јеванђеље читаће се у радне дане од 11. до 17. недеље по Духовима, као и у време Часног поста, када ће се читати и Саборне посланице. Црква је овај распоред начинила обзиром на црквену годину, као и време Посног и Цветног триода.

Црквени распоред читања Светог писма Новог завета је за вернике доста компликован и верници, ако би хтели да прате читања на богослужењима, долазили би често у недомицу и више би провели времена на тражење одређених зачала, него на само читање. Уосталом, ни сврха читања на богослужењима и код куће није иста. На богослужењу је циљ да читања прате црквени календар, а домаће, породично и лично читање је са циљем схватања садржаја у континуитету, онако како су се догађаји збивали и како су саопштавани од стране апостола.

Зат тебе, као верника који редовно иде у цркву, било би добро да у џепном календару потражиш које је јеванђелско зачало чита на недељној Светој литургији, па да га пре поласка у цркву (или у суботу увече) прочиташ, да о њемо размишљаш, како би ти и проповед свештеникова била јаснија. За велике Господње и Богородичине празнике ћеш се већ снаћи, (кажеш да си у Молитвенику нашао која се зачала читају на одређене празнике), познавајући и површно садржај Јеванђеља, па ћеш на почетку сваког од три прва Јеванђеља тражити текстове о рођењу и детињству Христовом, а пред крај сваког Јеванђеља о страдању и васкрсењу Христовом.

Што се свакодневног читања Светог писма Новог завета тиче, ту ћеш поступати према времену које сваког дана имаш на располагању. Ако имаш довољно времена, могао би свакога дана (најбоље увече, како би док не заспиш могао размишљати о прочитаном) да прочиташ по једну главу из Јеванђеља, почињући од Матејевог, а завршавајући са Јовановим. Ако будеш редовно читао, за три месеца ћеш прочитати сва четири Јеванђеља, што значи да ћеш их у току године причитати четири пута.

Ако упоредо са читањем Јеванђеља будеш читао сваки дан по једну главу из Дела и Посланица апостолских, за нешто мање од пола године прочитаћеш их једном, а за годину дана два пута.

Зашто је потребно читати поступно, не много текста одједном? Свето писмо треба читати са великом пажњом и стално размишљати о прочитаном. Свето писмо није обична књига и ту књигу не приличи читати као остале, обичне књиге, које су писали људи. Свето писмо је молитвена, свештена књига, па зато није без разлога препорука Цркве да се молимо пре читања Светог писма и да се молимо молитвама из Светог писма. Остаће заувек непревазиђене молитве, које је произнео сам Христос, чиме је и нас научио како да се молимо. Светом писму треба прилазити са побожношћу и љубављу и стално се к њему враћати, непрестано га читати. Сваки од нас, отварајући Свето писмо, треба да понавља речи Господа, упућене Мојсију на Хориву: "Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место гдје стојиш света земља" (2. Мојсијева 3, 5). Да би потпуно разумеле текст Светог писма, треба схватити да је оно од Бога и тада ће бити све јасно, чак и оно што би могло изгледати страно и збуњујуће.

Читати Свето писмо из знатижеље, или ради тражења необичних легенди и забавне историје, значи не схватати ништа по том питању, значи затварање за себе свих путева према Богу. Кад је цар Ирод судио Христу и довео Га у салу међу своје најближе, да би им Исус показао интересантне знаке и чудеса, јер је о њима слушао, сви његово напори су се разбили пред зидом ћутања и он пред собом није видео ништа, до само обичног човека. Он није успео да у Христу види Сина Божјег. Његово срце није било припремљено. Исто тако, читати Свето писмо у скептичком или секташком духу, значи одрицати се од његовог разумевања. Срце треба да буде слободно и спремно да одговори на позив Божји.

Црква не забрањује, како се то често мисли, читање Светог писма, али она стрепи од упознавања са текстом без припреме и стручног коментара. Кад дете почне да учи страни језик, њега не упознају одједном са најтежим ауторима и текстовима. Треба учити постепено, усвајати прочитано. Свето писмо је настало у Цркви и са Црквом га треба и читати. Зато, кад год наиђеш на неки текст, па и реч, коју недовољно, па и потпуно не разумеш, обрати се свом надлежном свештенику за објашњење. Кад се Библија потпуно изнесе и одвоји од Цркве, тада настају велике опасности, настају чак и разне секте, јер сваки који самостално, без присуства Цркве, чита Свето писмо и сам га тумачи, најбржим путем иде ка секти.

Ти знаш, драги брате, да религиозна душа, а таква је сигурно и твоја, треба да у текстовима Светог писма тражи и налази присуство Бога, јер Бог говори кроз Свето писмо и које постаје права "реч Божја", "Божја тајна". Та реч Божја омогућава човеку да дође у заједницу са Богом. А то је, уствари, и циљ исправног читања Светог писма. Тај циљ ћеш и ти постићи, ако будеш правилно читао и схватао Свето писмо.

Ето, драги брате, због чега се Свето писмо тако поштује у црквеним обредима. Украшено Свето јеванђеље, које нам представља самога Господа Исуса Христа, чува се у олтару, на Светом престолу и у свечаном "входу" показује се верницима и износи ради читања. Све одељке из Светог писма свештенослужитељи (епископи, презвитери и ђакони) и црквенослужитељи (чтеци, појци) читају свечано, уз упаљене свеће. Реч Божја разгони таму, доноси светлост и кроз Свето писмо Бог говори са нама.

Успешно и души корисно читање Светог писма Новог завета, коме би било добро, за сада, да придодаш и Псалтир, жели и срдачно те поздравља

о. Душан''

 

http://www.svetosavlje.org/pastir/index_sve.php?qa=2539

Share this post


Link to post
Share on other sites

Понедељак шеснаести по Педесетници свето писмо - данашње читање

Гал. 211 (4:28-5:10)

Браћо, ми смо по Исаку дјеца обећања. 29. Но као што тада онај по тијелу рођени гоњаше рођеног по духу, тако и сада. 30. Али шта Писмо говори? Истјерај робињу и сина њезина; јер син робињин неће наслиједити са сином слободне. 31. Тако, браћо, нисмо дјеца робиње него слободне. 1. Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити. 2. Ево ја, Павле, кажем вам да ако се обрезујете, Христос вам ништа неће користити. 3. А свједочим опет свакоме човјеку који се обрезује да је дужан сав закон творити. 4. Одвојисте се од Христа, ви који себе законом оправдавате, и од благодати отпадосте; 5. Јер ми Духом, од вјере, чекамо наду праведности. 6. Јер у Христу Исусу нити што вриједи обрезање ни необрезање, него вјера која кроз љубав дјела. 7. Трчасте добро! Ко вас спријечи да се не покоравате истини? 8. Та упорност није од Онога који вас зове. 9. Мало квасца укисели све тијесто. 10. Ја се уздам у вас у Господу да ништа друго нећете мислити; а онај који вас узбуњује сносиће осуду, ма ко био.

Мк. 27 (6:54-7:8)

У вријеме оно, кад они изиђе Исус из лађе, познадоше га људи земље Геносаретске, 55. и оптрчаше сав онај крај и почеше на постељама доносити болеснике гдје год би чули да је он. 56. И гдје год је улазио у села или у градове или у насеља, на раскршћима полагаху болеснике и мољаху га да се барем скута од хаљине његове дотакну; и који год га се дотицаху, спасаваху се. 1. И скупише се око њега фарисеји и неки од књижевника који бијаху дошли из Јерусалима. 2. И видјевши неке од ученика његових да нечистим, то јест неумивеним, рукама једу хљеб, укорише их. 3. Јер фарисеји и сви Јудејци не једу док не умију руке до лаката, држећи се предања од старих. 4. И кад дођу са тржишта не једу док се не оперу; и још много има што су примили те држе; перу чаше и судове и котлове и сједишта. 5. А потом питаху га фарисеји и књижевници: Зашто ученици твоји не живе према предању од старих, него једу хљеб неумивеним рукама? 6. А он одговарајући рече им: Добро је пророковао Исаија за вас лицемјере, као што је писано: Овај народ уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене. 7. Но залуд ме поштују, учећи учењима прописаним од људи. 8. Јер остависте заповијест Божију, а држите се предања људскога.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Господ не прекорева фарисеје због спољашњег поретка који су завели, нити за правила понашања, већ за њихову приврженост њима, и стога што су се определили једино за спољашње поштовање Бога, изостављајући бригу о ономе шта је у срцу (Мк. 7,1-8). Без спољашњег се, свакако, не може. И највиша унутрашњост има потребу у спољашњем, као за изразом и одећом својом. На делу, оно никада и не иде само, него увек у вези са спољашњим. Њих само лажне теорије одвајају. Са друге, опет, стране, очигледно је да сама спољашњост није ништа. Њена вредност долази од присутности оног унутрашњег у њој. Чим њега нема, ни сама спољашњост није потребна. Међутим, ми се често бринемо за оно спољашње и видљиво (у чему се претпоставља унутрашње које у спољашњем и видљивом прима одређени облик) до те мере да, испунивши га, остајемо мирни, не мислећи да ли у томе заиста има унутрашњег или не. А пошто је унутрашње теже од спољашњег, сасвим је природно зауставити се на спољашњем, не долазећи до унутрашњег. Шта да се ради? Треба управљати собом и имати у виду оно унутрашње. Увек треба ка њему стремити кроз оно спољашње, и оно спољашње сматрати вредним само када је са њим и унутрашње. Пажња према себи, трезвоумље и бодрост јесу јединствене полуге за подизање наше отежале природе, лакоме на оно ниско. Занимљиво је да онај ко има унутрашње, ни спољашње никад не оставља, премда му не придаје особиту вредност.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Уторак шеснаести по Педесетници свето писмо - данашње читање

Гал. 212 (5:11-21)

Браћо, ако још обрезање проповиједам, зашто ме онда гоне? Дакле, укида се саблазан крста. 12. О, да би се и одсјекли они који вас буне! 13. Јер сте ви, браћо, на слободу позвани; само не слободу за угађање тијелу, него да из љубави служите једни другима. 14. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи, у овој: Љуби ближњега својега као себе самога. 15. Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите. 16. Велим пак: по Духу ходите, и похоту тјелесну нећете чинити. 17. Јер тијело жели против Духа, а Дух против тијела; а ово се противи једно другоме, да чините оно што не бисте хтјели. 18. Ако сте пак Духом вођени, нисте под законом. 19. А позната су дјела тијела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, 20. идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гњев, пркоси, раздори, јереси, 21. Зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима за која вам унапријед казујем, као што сам и раније говорио, да они који тако нешто чине неће наслиједити Царства Божијега.

Мк. 28 (7:5-16)

У вријеме оно, питаху Исуса фарисеји и књижевници: Зашто ученици твоји не живе према предању од старих, него једу хљеб неумивеним рукама? 6. А он одговарајући рече им: Добро је пророковао Исаија за вас лицемјере, као што је писано: Овај народ уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене. 7. Но залуд ме поштују, учећи учењима прописаним од људи. 8. Јер остависте заповијест Божију, а држите се предања људскога, прања судова и чаша; и много друго слично чините. 9. И рече им: Лијепо, укидате заповијест Божију да своје предање сачувате! 10. Јер Мојсеј рече: Поштуј оца својега и матер своју; и: Који ружи оца или матер, смрћу да умре. 11. А ви кажете: Ако рече човјек оцу или матери: оно чим бих ти могао помоћи корван је,то јест: прилог, 12. и не дате му више да ишта учини за оца или матер, 13. укидајући ријеч Божију својим предањем које даље преносите; и слично томе много шта чините. 14. И дозвавши сав народ рече им: Послушајте ме сви, и разумијте. 15. Ништа нема што би човјека могло опоганити од онога што споља улази у њега, него што излази из њега оно је што погани човјека. 16. Ко има уши да чује, нека чује!

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Ништа нема што би човека могло опоганити од онога што споља улази у њега, него што излази из њега оно је што погани човека (Мк.7,15). То место, као и слична њему (на пример: Јело нас не поставља пред Богом) обично истичу они који не држе пост по уставу и поретку Цркве, сматрајући да тим довољно оправдавају своје непошћење. Колико је и да ли је заиста задовољавајуће то правдање зна сваки верни члан Цркве. Постом је установљено уздржавање од неких јела не због тога што би била нечиста, него стога што се подвизавањем лакше постиже стањивање тела, неопходно за унутрашњи напредак. Тај смисао закона поста је толико суштаствен да се они који било какву храну сматрају нечистом, прибрајају јеретицима. Због тога они који нису склони посту не би требало да настоје на томе. Они пре треба да истичу да пост није обавезан, премда и представља средство за побеђивање греховних призива и стремљења тела. Међутим, ни на тој тачки се не могу утврдити. Ако је унутрашње напредовање обавезно, обавезно је и средство које га омогућује, тј. пост. Управо то савест и говори свакоме. Међутим, да би умирили савест, неки говоре: "Ја ћy на други начин да надокнадим напуштање поста", или: "Мени пост може да шкоди", или: "Ја ћy да постим кад xoћy, а не у утврђене постове". Прво изговарање је неумесно, будући да без поста још нико није успео да изађе на крај са својим телом и да своју унутрашњост уреди како треба. Последње је такође неумесно зато што је Црква једно тело: одвајати се од других у њој противно је њеном устројству. Напустити општа правила Цркве може само онај који изађе из ње. Све док је човек њен члан, не може да говори и поступа на тај начин. Друго изговарање поседује привид исправности. Тачно је, међутим, да се обавеза посних ограничавања скида са оних којима посна јела шкоде. Пост је установљен не ради убијања тела, него ради умртвљења страсти. Међутим, кад би се људи који не могу поднети пост савесно пребројали, показало би се да их је тако мало да им је број сасвим занемарљив. Остаје од свега само један узрок непошћења - одсуство хтења. Против тога се не може спорити. Ни у рај никога неће узети против његове воље. Међутим, када буду осудили на ад - хоћеш нећеш - мораћеш да идеш: ухватиће и бациће.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!


Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде


Пријави се одмах

  • Recently Browsing   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу