Добро дошли на Живе Речи Утехе

Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,

молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате. 

 en-play-badge.png

itunes-logo.jpg

62af87b658a0499c818723abb72a2556.png

JESSY

Свакодневна читања

1055 posts in this topic

Четвртак дванаести по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

2 Кор. 183 зач. (VII, 1-10).

Браћо, очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божијему. Примите нас; никога не увриједисмо, никога не оштетисмо, никога не оглобисмо. Не говорим ради осуде, јер сам раније рекао да сте у срцима нашим. да би заједно умрли и заједно живјели. Много се уздам у вас, много се поносим вама, препун сам утјехе, изобилујем радошћу поред свију невоља наших. Јер и када дођосмо у Македонију, никаква покоја није имало тијело наше, него у свему бијасмо у невољи: споља борбе, изнутра страховања. Али Бог, који тјеши понижене, утјеши нас доласком Титовим; а не само доласком његовим, него и утјехом којом се он утјеши због вас, казујући нам вашу чежњу, ваше јадиковање, ваше ревновање за мене. тако да се још више обрадовах. Јер ако вас и ожалостих посланицом, не кајем се, ако се и кајах; јер видим да она посланица, ако и за мало, ожалости вас. Сада се радујем, не што се ожалостисте, него што се ожалостисте на покајање; јер се ожалостисте по Богу, да ни у чему не будете оштећени од нас. Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт.

Мк. 5 зач. (I, 29-35).

У вријеме оно, дође Исус у дом Симонов и Андрејев с Јаковом и Јованом. А ташта Симонова лежаше у грозници; и одмах му казаше за њу. И приступивши подиже је узевши је за руку, и пусти је грозница одмах, и служаше им. А кад би увече, пошто сунце зађе, доношаху к њему све болеснике и бјесомучнике: И сав град бијаше се сабрао пред вратима. И исцијели многе болеснике од различних болести, и демоне многе истјера, и не допушташе демонима да говоре да знају да је он Христос. А ујутро прије зоре уставши изиђе, и отиде на пусто мјесто и ондје се мољаше Богу.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

А ујутру врло рано уставши изиђе и отиде на пусто место и онде се мољаше Богу (Мк.1,35). Ето поуке да треба рано устајати и прве часове дана посвећивати усамљеној молитви. Обновљена сном, душа постаје лака, свежа и способна за прожимање, као свежи јутарњи ваздух. Стога она сама тражи да је пусте тамо где је сва њена утеха, тј. пред лице Оца небеског, у друштво анђела и светих. У јутарње време њој је лакше да оствари ту жељу, него после, када на њу налегну дневне бриге. Све Господ уређује. Од Њега треба примити благослов за дела, неопходно уразумљење и потребно укрепљење. Стога пожури изјутра, док још ништа не смета, да у усамљености узнесеш срце Господу, да му изнесеш своје потребе, намере и да измолиш помоћ. Опремивши се молитвом и богомислијем од првих минута дана, сав дан ћеш затим провести у страху Божијем и побожности, са сабраним мислима. Одатле долазе - пажљивост, смотреност и сређеност у делима и узајамним односима. То је награда за труд на који си се изјутра у усамљености принудио. То је благоразумно и за световне људе, и ниуколико не омета њихове циљеве. Напротив!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Петак дванаести по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

2 Кор. 184 зач. (VII, 10-16).

Браћо, жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт. Јер гле, баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама. па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој ствари. Ако вам. дакле, и писах, то не због онога који је скривио, нити због онога коме је криво учињено, него да се покаже старање ваше међу вама које имате за нас пред Богом. Зато се утјешисмо. А уз нашу утјеху још се више обрадовасмо радости Титовој, јер ви сви умиристе дух његов. Јер ако сам му се нешто за вас похвалио, нисам се постидио; него како је све истина што говорисмо вама, тако и похвала наша пред Титом би истинита. И срце је његово још пуније љубави према вама кад се сјети послушности свију вас како га са страхом и трепетом примисте. Радујем се, што се у свему смијем ослонити на вас.

Мк. 9 зач. (II, 18-22).

У вријеме оно, бијаху ученици Јованови и фарисејски који пошћаху, и дођоше и рекоше Исусу: Зашто ученици Јованови и фарисејски посте а твоји ученици не посте? И рече им Исус: Могу ли сватови постити док је женик са њима? Докле год имају са собом женика не могу постити. Него ће доћи дани кад ће се отети од њих женик, и тада ће постити у оне дане. И нико не пришива нове закрпе на стару хаљину; иначе ће одадријети нова закрпа од старога, и гора ће рупа бити. И нико не сипа ново вино у мјехове старе; иначе ново вино раздере мјехове, и вино се пролије и мјехови пропадну: него вино ново треба сипати у мјехове нове.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Субота 12. по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

1. Кор. 125 (1:26-29)

Браћо, гледајте на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода; Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, да се не похвали ни једно тијело пред Богом.

Мт. 82 (20:29-34)

У вријеме оно, кад излажаше Исус из Јерихона, за њим пође народ многи. И гле, два слијепца сјеђаху крај пута, и чувши да Исус пролази, повикаше говорећи: Помилуј нас, Господе, сине Давидов! А народ им пријећаше да ућуте; а они још већма повикаше говорећи: Помилуј нас, Господе, сине Давидов! И ставши Исус дозва их, и рече: Шта хоћете да вам учиним? Рекоше му: Господе, да се отворе очи наше. И смилова се Исус, и дотаче се очију њихових, и одмах прогледаше очи њихове, и отидоше за њим.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Два јерихонска слепца вичу и Господ им даје прозрење (Мт.20,34). Међутим, зар су они једини били без светлости очију у том месту. Наравно, не. Па зашто су само они добили прозрење, а не и остали? Други нису добили зато што нису викали, а нису викали зато што нису имали наде. Нису, пак, имали наде зато што нису угађали Богу. Нису му угађали зато што су мало веровали. Ко стекне праву веру одмак почиње да угађа Богу. Угађању одмах придолази нада, а њој - молитва која изнуђава сваку помоћ више. Таквима се више не отказује. Они умеју и да траже, и добро знају шта треба тражити, и меру у искању схватају, и трпељиву неодступност у молитви показују. Све то је потребно имати да би се имало успеха. Молитва сама по себи има слаба крила.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Недеља дванаеста по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

1.Кор. 158 (15:1-11)

Браћо, вама напомињем јеванђеље које вам проповиједах, које и примисте, у коме и стојите, кроз које се и спасавате, ако држите онако како вам проповиједах, осим ако узалуд не повјеровасте. Јер вам најприје предадох што и примих, да Христос умрије за гријехе наше по Писму, и да би погребен, и да је устао трећи дан, по Писму, и да се јавио Кифи, затим Дванаесторици; потом се он јавио одједном више од пет стотина браће, од којих су већина и сада живи, а неки се упокојише. Потом се јавио Јакову, затим свима апостолима; а послије свију. као каквом недоношчету, јавио се и мени. Јер сам ја најмањи од апостола, који нисам достојан назвати се апостол, зато што гоних Цркву Божију. Но благодаћу Божијом јесам што јесам, и благодат његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих, али не ја, него благодат Божија која је са мном. Било, дакле, ја било они, тако проповиједамо, и тако повјеровасте.

Мт. 79 (19:16-26)

У вријеме оно, приступи неки младић Исусу и рече Му: Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вјечни? А он му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. А ако хоћеш ући у живот држи заповијести. Рече му: Које? А Исус рече: Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно; поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога. Рече му младић: Све ово сачувах од младости своје; шта ми још недостаје? Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном. А када чу младић ријеч, отиде жалостан; јер имађаше многа имања. А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско. И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божје. А када то чуше ученици, чуђаху се веома говорећи: Ко се, дакле, може спасти? А Исус погледавши на њих, рече им: Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Тешко је богатоме ући у Царство небеско (Мт.19,23). Овде се мисли на богаташе који у себи самима виде узрок и моћ свог благостања. Међутим, богаташ који одсече сваку пристрасност према имању, који у себи угаси сваку наду на њега и престане да у њему гледа своју истинску потпору, у срцу постаје као и онај који ништа нема. Њему се због тога открива пут у Царство. Богатство тада не смета, већ помаже, будући да даје могућност да се чини добро. Није богатство несрећа, већ уздање у њега и пристрасност према њему. Ту мисао је могуће уопштити: човек се богати оним на шта се нада и оним према чему је пристрасан. Ко се у јединога Бога нада и уз Њега се свим срцем прилепљује - обогатиће се Богом; а ко се нада у нешто друго, и према њему окpeћe срце, постаће њиме богат, а не Богом. Одатле произилази: ко није богат Богом, не може yћи у Царство Божије. То друго могу бити: сродничке везе, познанства, ум, чинови, круг делатности итд.

Свети Николај Српски - ОМИЛИЈЕ

Јеванђеље о бремену богатствa

Замислите, да се једна велика и горда лађа разбије на дубини морској и почне да тоне. Шта бива с путницима?

Један се хвата за неку даску, и држи се даске. Други се хвата за неко буре, и држи се бурета. Трећи успева да веже мехове себи око врата, и плива с меховима. Четврти скаче у воду без ичега, и плива. Пети скида чамац с лађе, седа у чамац и не жури да весла него жури да што више блага заграби из тонеће лађе и пренесе у чамац. Ко је од њих у највећој опасности? То јест: ко ће од њих најсрамније погинути - а погинути морају сви? Погинуће најсрамније онај, који изгледа несигурнији - онај у чамцу, што стоји крај тонеће лађе и претоварује блага из лађе у чамац. Ваистину, он је у највећој опасности. Најпре ће утоварити у свој чамац неколико врећа брашна. Па видећи сандуке са флашама вина и ракије, он ће почети и то превлачити у чамац. Па ће почети грабити и вући хаљине, ћилиме, платно, штофове - "требаће ми за одело и постељу!" Па обазревши се и видевши сребрно посуђе, позлаћене свећњаке, узеће и то. Но гле, ту су и бурад са уљем, са усољеним месом, и рибом, и са пиринчом и другим разним варивом - "требаће ми и то; како ћу без тога?" Па ће онда угледати кутије и торбе с новцем и драгоценостима. Ово свакако мора претурити у чамац. Но зашто да остави фине столице, углачане столове, кадифена канабета, кад и то може превући? И превлачи. А чамац се све више пуни и све дубље тоне у воду. Па онда се сети: требаће му за гориво петролеума и угља. Превлачи и то. Па гле, ту су и ормани са многим дивним књигама! Требаће му у чамцу да чита и прекраћује време до обале. Превлачи и то. Ту су и клавири, виолине, гудала и свирале. И тим се време прекраћује. Превлачи и то. А чамац се све више навршава и све дубље тоне у воду. Доста, вели и седа у чамац. Но досети се да је још пуно ствари могао и требао превући. И поново се пење у лађу и превлачи. Опет вели сам себи - доста, и седа у чамац. Но пуста жеља за стварима поново га покреће, да још више превуче из лађе у чамац. Најзад лађа тоне под воду, и он креће са жаљењем, што још није натоварио. Он почиње сад лагано да весла ка обали. Но вода је већ до саме ивице чамца. Ако неко од оних, који су у највећој беди, покуша да уђе у чамац, човек из чамца ће га пре убити него пустити к себи. И тако претоваривши чамац стварима он претоварује и своју душу злочином. Но духне ветар, ударе таласи. Он се почиње бранити од воде: почиње испљускивати воду из чамца. Но кад види, да то не помаже, почиње с тугом бацати у море најпре неке јевтиније ствари, па онда све скупоценије и скупоценије. Али он се већ уморио утоварујући ствари, те нема снаге, да их поново диже и баца у море. Вода најзад одолева, тоне претоварени чамац - и он с чамцем.

Такав је живот и крај грамжљивих богаташа на мору овога земаљског живота. Пре свега они живе са лажним убеђењем, да је овај свет једна разбијена лађа, без капетана, без крме и крманоша, - једна пустолина, која тоне и пропада, и којом се користе само они, који што више из ње заграбе и пренесу у свој чамац. Но усред тог грамжљивог грабљења и пустошења лађе живота појавио се Капетан Лађе, који је ставио руку на лађу као на Своју сопственост и рекао, да лађа не тоне, но да се то само тако чини невештим и кратковидим незналицама, који су кратко време на лађи. Он путује с лађом од самог почетка, превозећи путнике: путници се мењају, но Он стоји скривен и управља лађом. Он зна одакле је лађа пошла и куда иде; Он зна пут, и Он се не боји мора.

Тај капетан јесте Господ Исус Христос. Благо но одлучно Он силази на таласе и пружа руку Своју дављеницима. И они, који ништа немају у рукама но голим рукама пливају, најпре Му се одзивају и хватају се за Његову спаситељску руку. Но они који су натоварили свој чамац пун и препун, најтеже Му се одзивају, јер се боје, да ако напусте свој чамац и голих руку пођу к Њему по таласима, утонуће и они и Он. Они не верују у Њега; они се више уздају у свој чамац. Посматрајући ове и читајући њихову жалосну душу и још жалоснију веру у мртве ствари, Господ Исус окрете се спасенима и рече: заиста вам кажем, да је тешко богатоме ући у царство небеско. Овакве случајеве Господ је много пута посматрао и на многе указивао, и из њих поуку Својима изводио. И данашње јеванђеље описује један такав случај.

Тле, приступи неко (ка Исусу) и рече му: учитељу добри, какво добро да учинил да имам живот вечни? Јеванђелисти Матеј и Марко говоре о овом некоме као о богатом младићу, који бејаше врло богат, а јеванђелист Лука назива га још и кнезом: неки кнез. Ово се десило на једноме друму у Јудеји после славног догађаја са децом, када је Господ наредио ученицима: пустите децу нека дођу к мени; таквих је царство Божје; када је још рекао, да ко не прими царство са детињом вером и радошћу, неће ући у царство; и када је децу загрлио и благословио. Истакнувши тако невину децу као грађане царства Божјега, Господ је изашао на друм, и ту му притрча онај млади и богати кнез и клекнувши на колена питаше Га оно што смо већ навели. Начин његова приступања ка Христу достојан је сваке похвале, као што је за жаљење начин његова растанка са Христом. Он трчи пред Христа; он пада на колена пред Њим; он тражи савета у Њега о највећем питању у свету - о животу вечном и услову за добијање истог. Он је дошао са искреном намером, а не као књижевници, који су долазили само да кушају Господа. Он је осећао неку душевну глад и сиромаштину при свем свом спољашњем богатству.

Учитељу добри! Тако младић ословљава Господа. Од њега је толико доста. Онај ко проведе цео век у тамници при светлости свећа, зар много греши, кад при првом виђењу сунца назове сунце свећом? Какво добро да учиним При овом питању он свакако мисли на своје богатство, као што је обично случај са богаташима, који не могу да одвоје своју личност од свога имања, нити да мисле о себи не мислећи о своме имању. Шта бих ја могао учинити - какво добро дело - од свога богатства, да . имам живот вечни? Не знајући потпуно с киме говори, он мало зна и шта говори. Он би рад био чути савет од Учитеља, како би могао својим имањем задобити оно што сав свет не може платити, тј. живот вечни.

А Исус му рече: што ме зовеш добрим? Нико није добар, само један Бог. Срцезналац Исус прониче у мисли младићеве и чита их као са књиге. Господ види, да младић Њега не познаје, и да Га држи само за добра човека и добра учитеља, па хоће овим речима да Га пробуди на размишљање. Ако сам ја обичан човек, зашто Ме називаш добрим, ако ли пак знаш ко сам Ја, зашто не кажеш изриком, него Ме зовеш учитељем? Само је један Бог добар у пуном и савршеном смислу; добри људи могу се називати добрима само у сравњењу са људима недобрима. Но нико се не може назвати добрим у сравњењу с Богом. Само је, дакле, Бог једини добар. Господ Исус неће, дакле, да покара младића, што Га овај назива добрим, него што Га овај схвата као обична смртна човека па Га ипак назива добрим. Неће Господ под тиме да каже: Ја нисам добар - него: Ја нисам обичан смртан човек. Ја сам Онај, за кога се једино може рећи да је добар.

После овог уводног објашњења Господ почиње одговарати на питања младога богаташа: а ако желиш ући у живот, држи заповести. Рече Му (младић): које? А Исус рече: да не убијеш, не чиниш прељубе, не украдеш, не сведочиш лажно; поштуј оца и матер, и љуби ближњега свога као самога себе. Ово су погодбе за улазак у живот. Но богаташ није питао како само да уђе у живот, него како да има живот, да добије живот, или да наследи живот. Какво је незнање показао у распознавању личности Господа Исуса, такво је исто незнање показао и у погледу живота вечнога. И како Га је Господ тамо поправио, тако га и овде поправља. Живот вечни има своје ступњеве: на једном су ступњу они који су само спасени, а на другом су ступњу они који су савршени. Апостоли ће седети на дванаест престола и судити коленима Израиљевим, док остали спасени нити ће седети на престолима нити ће коме судити, премда ће и они и ови бити у животу вечном. Не знате ли да ће свети судити свету? пита апостол Павле Коринћане (I. Кор. 6, 2-3)? И то судити не само стварима овога света него и ангелима? Но неће сви спасени судити, ,него само светитељи Божји, савршени. Пречиста и Пресвета Дева Богомати часнија је од херувима и славнија од серафима; апостоли долазе испред свих светитеља, светитељи испред осталих угодника, а остали угодници испред обичних спасених. Савршени су они, који су сем себе спасли још и многе поред себе силом имена Господа Исуса, а спасени су и они који су успели једва себе да спасу. Многи су станови у кући оца мојега, рекао је сам Господ (Јов. 14, 2). А да није тако, зар би Он то рекао? То Он и овом приликом каже само на други начин. У Царству нису сви једнаки: једна је слава оних који су само ушли у Царство, а друга је слава оних који су савршени у Царству. Но вратимо се прво на услове уласка у Царство, па ћемо доцније чути, опет из уста Истине, о условима савршенства. Који су, дакле, услови за улазак у Царство, или у живот вечни? Држати заповести. Које заповести? Све; прво оне које забрањују зло чинити, па онда оне које наређују добро чинити, према речи пророчкој: уклони се од зла и сотвори добро (Пс. 33, 14). Прво треба, дакле, уклонити себе од зла и зло од себе, па тек онда оспособити се за творење добра. Зато Господ и истиче прво негативне заповести па онда позитивне, а не по реду, како су преко

Мојсеја објављене. Не убити, не прељубити, не украсти,не сведочити лажно - то су негативне заповести, које значе уклањање од зла; а поштовати оца и мајку и љубити свога ближњега - то су позитивне заповести, које значе творење добра. Док се прве не испуне, друге се не могу испунити. Онај ко је способан убити ближњега није способан љубити ближњега. И онај ко твори прељубу не зна за љубав. Помињући ових шест заповести Господ није мислио изређати баш све заповести, него само неке важније. А да је то тако види се прво из тога што Господ изоставља баш најважнију од свих заповести - љубав према Богу. Доцније ћемо објаснити зашто Он ову заповест намерно изоставља. Друго то се види и из саопштења друга два јеванђелиста, Марка и Луке који не наводе чак ни свих шест заповести, поменутих код Матеја. И Марко и Лука не помињу на пример заповест о љубави према ближњем. А Марко додаје негативним заповестима још једну општу: не чини неправде никоме. Јеванђелисти се у свему овоме, дакле, допуњавају, ни мало непротивречећи један другом. Једно је пак јасно из свега што јеванђелисти саопштавају наиме: да Господ није имао намеру, да истакне искључиво поменутих пет или шест заповести, но да само напомене младићу кроз то сав стари закон. А ово пак што Он препоручује испуњење заповести старога закона, потврђује Његове раније речи, да Он није дошао да поквари закон и пророке, него да испуни. Нисам дошао да покварим него да испуним (Мат. 5, 17). Па кад је савршени Господ без икакве личне потребе испунио сав закон, тим пре морају га испунити сви они који се лагано пењу уз високе степенице ка савршенству. Све набројане заповести имају за богаташе и нарочити унутарњи смисао. Тако, не убиј значи: негујући одвише своје тело у богатству и раскоши ти убијаш душу. Не чини прељубе значи: душа је намењена Богу као невеста своме веренику; ако се душа веже љубављу за светско богатство и сјај, за раскош и пролазна уживања, она тиме чини прељубу према своме бесмртном веренику, Богу. Не укради значи: не укради од душе за рачун тела; не кради времена ни бриге ни труда, које треба да посветиш души, и не давај то телу. Богаташ спољашњи обично постаје очајан сиромах унутрашњи. И обично - но не увек - све богатство спољашњег човека значи покрађеност унутрашњег човека: угојено тело - мршава душа; раскошна одевеност телесна - нагота душевна; блесак споља - тама унутра; снага споља - немоћ унутра. Не сведочи лажно значи: не оправдавај ничим љубав према богатству и запостављеност душе своје, јер то је извртање Божје истине, и лажно сведочанство пред Богом и савешћу. Поштуј оца и матер значи: не одај само пошту и чест самоме себи, јер ће те то погубити; поштуј оца и матер, кроз које си дошао у овај свет, да би се кроз то научио поштовати и Бога, од кога си дошао и ти и твоји родитељи. Љуби свога ближњега значи: у овој нижој школи вежбања у добру научи се љубити своје ближње, да би узрастао до степена, на коме се љуби Бог. Љуби своје ближње, јер та ће те љубав спасти од самољубља, које те може погубити. Љуби друге људе као самог себе, да би себе укротио и понизио и изједначио са другим људима у очима својим. Иначе ће гордост, која долази од богатства, преовладати тобом и сурваће те у пакао.

На овакав савет Господа Исуса рече богати младић: Све сам ово сачувао од младости своје; шта још нисам довршио? А то значи, да су све ове заповести њему биле познате од детињства и да их је он у спољашњем Мојсијевском смислу, испунио. Опет се преварио млади богаташ. Он је мислио, да му Христос ништа ново није рекао, но да му је само поновио старо. Уствари, свака стара заповест добија нов садржај, нов дух и живот на језику Христовом. Свакој спољашњој заповести, коју је Господ Христос дао Израиљу преко Мојсеја, тај исти Господ Христос, при Новом Стварању, при Новом Откровењу даје дубљи унутрашњи значај. И да је младић, уистини испунио набројане заповести по њиховом унутрашњем, хришћанском значењу, а не само по спољашњем - како су их и фарисеји церемонијално испуњавали - он би био душом одвезан од свога богатства и не би му било тешко испунити оно што ће му Господ после овога предложити. Но он је био испунио све те заповести као и онај фарисеј, који се на молитви хвалио пред Богом: постим двапут у недељи, дајем десетак од свега што имам. Зато је био и остао везан као незаконитим браком за своје богатство, и никако се од њега није могао одвојити и поћи за Христом. Шта још нисам довршио? пита он Господа, осећајући се већ на прагу спасења. Он се морао надати, да ће му Господ казати још неку сличну заповест, коју ће он моћи лако испунити. Господ је прозирао у његову наивну законску површност и омиље Му. Јеванђелист Марко то саопштава. А Исус погледавши на њ омиље Му. Зашто Господу омиље овај несавршени младић? Зато што његова законска површност није била злобна као код фарисеја и књижевника, него наивна и добронамерна. Но и поред тога Господ му је морао казати горку истину и разбити све његове илузије о брзом и лаком спасењу.

Рече му Исус: ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. А кад чу младић реч отиде жалостан, јер бејаше врло богат. Рече му најзад Господ нову реч, неочекивану и тешку. Гледајући непрестано у средину срца младићева Господ му рече ову нову реч. И ако је унапред знао, да ова Његова реч неће моћи развенчати душу младићеву од земног му богатства и венчати је с Богом, Он му ипак то рече колико због онога који Га питаше, толико - и више - због ученика, који слушаху. Ако хоћеш савршен да будеш. То је не само улазак у Царство, него и власт у Царству. Иди продај све што имаш. То јест: иди и покажи се господар над својим имањем, које има тебе, а не ти њега. Ваистину, твоје имање има тебе, а не ти твоје имање. Твоје имање . до сада куповало је мало по мало душу твоју и предавало је ђаволу: иди сад ти и продај га, и раздај онима којима оно треба, и то треба не као господар него као слуга живота. Иди и раскини опасну и незакониту везу твоје душе са твојим имањем. Иди и развенчај се. Иди ослободи се. Иди и истргни душу своју испод терета земље, испод прашине ствари, испод гноја богаташких уживања, па је упути за Мном. Без игде ичега упути је за Мном. Душа је најбогатија, кад је без игде ичега. Душа је у највећем друштву, кад није ни у чијем друштву сем Моме. Продај све и подај сиромасима. Сиромаси су они, који потребују твоје богатство, не као украс, не као терет, не као господара, него као насушни хлеб, као олакшање животу, као слугу и помоћника. И све што будеш дао у материјалном богатству вратиће ти се у духовном. Гле, твоја душа је препуна сиромаха, твоје срце тако исто, твој ум тако исто. Свима ће њима доћи богатство, које њима треба, када се ти отресеш богатства, које теби не треба.

Но зашто Господ упућује богаташа да прода своје имање и разда сиромасима, а не каже му просто: остави све, не враћај се кући својој, него хајде за Мном? Није ли тако рекао ономе који се хтео вратити и укопати оца свога? Остави нека мртви укопавају своје мртваце, а ти хајде за мном (Лк. 9, 59-60)! Није тако Господ казао овоме богаташу из два разлога: прво, што ако он не би продао имање и раздао сиромасима, то би се десило или да суседи навале на напуштено имање и покраду га, или пак да неко од сродника његових наследи имање и нађе се у истом положају, у истом ропству од богатства, у коме је сада и тај младић. Тако би дакле, или лопови или сродници изгубили душе своје на томе истом имању. Друго, шаљући га да. прода и разда имање сиромасима Господ хоће тиме да пробуди у младићу човекољубље, да изазове код њега сажаљење према ближњима, и да га стави у положај да он осети духовну радост и насладу од давања, од чињења доброг дела. Да би приволео младића да ово учини Господ му предочава одмах вечну награду, вечно благо на небу, где мољац не једе, где рђа не гризе и где лопови не краду. Несравњено је боље благо које ћеш примити од онога које ћеш оставити. Јер шта ће ти помоћи све твоје земаљско благо, када будеш данас-сутра умро? Оно ће пропасти за тебе у овом свету, и упропастиће тебе у ономе. Благо, пак које ћеш имати на небу чекаће на тебе док се не раставиш са овим светом - а то ће бити врло скоро - и неће се од тебе узети ни раставити ва век века. Утешивши га за привидну штету у овоме свету предочавањем блага на небу, Господ најзад позива младића: па хајде за Мном! Када се од свега раставиш, тада пођи са обе ноге и са оба ока за Мном. Овако не можеш ићи једном ногом за Мном а другом за својим богатством, нити можеш гледати једним оком у Мене а другим у своје имање. Не; не можеш служити два господара.

Но све узалуд: младић све саслуша лепо; разумеде шта се од њега тражи, обузе га тешка жалост, јер бејаше врло богат, и отиде, отиде са обе ноге и оба ока ка своме кобном богатству. Бејаше врло богат! То јест бејаше врло везан за богатство, врло окован, врло заробљен и врло слаб, да се одупре корову, у који је био зарастао. Заиста, он је био као семе, пало у трње, које бујно почне расти, али га трње угуши, те не донесе никаква плода. Велико богатство било је велико жбуње трња около семена његове душе. Домаћин хтеде да почупа трње око његове душе и душу му изведе на светлост, да слободно расте; али он не даде, не може од зле навике да да. Као онај дављеник у препуном чамцу. Господ му пружи Своју моћну руку, да га спасе и уведе у лађу, но њему беше жао натоварених ствари у чамцу. И тако растаде се богати младић од Христа, Капетана Лаће Живота, и изгуби се на пучини морској, да ускоро потоне и пропадне - и чамац и он.

А Исус рече ученицима својим: заиста вам кажем да ће тешко богаташ ући у царство небеско. И опет вам кажем: лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије. Ниједна реч Господа Исуса није могла бити бачена узалуд на њиву овога света. Ако се њоме нису користили они, којима је она непосредно упућена, користили су се они којима је она посредно упућена. У овоме случају реч Христова била је упућена непосредно богатоме младићу а посредно ученицима. Младић се није могао користити речју Господњом, али су се ученици користили. Зато се Господ по одласку младића сада њима обраћа и говори им, како је тешко богаташу ући у царство небеско. Не каже Господ, да је богаташу немогуће ући у царство небеско, него да је тешко, врло тешко. А да богаташу није немогуће ући у царство небеско види се из примера поменутих у Светоме писму. Аврам је био богат, врло богат човек, но вером својом био је везан више за Бога него за све богатство своје, више чак него и за сина свога јединца. Аз јесам земља и пепел, говораше Аврам за себе при свем богатству свом. Био је богат пребогат и праведни Јов, но богатство му није сметало да буде смирен пред Богом и послушан Богу како у слави тако и у муци и понижењу. Богат је био и Воз, прадед Давидов, но милосрдношћу својом угодио је Богу. Па је богат био и Јосиф Ариматејски, но богатство му није сметало да се сав преда Господу Исусу, и да учини све могуће услуге мртвоме телу Господњем, уступивши Му чак и нову камену гробницу, спремљену за себе. Најзад богати су били и безбројни други Божји угодници у историји Цркве, но спасли су се и наследили царство Божје, јер нису срцем својим били везани за земаљско богатство него за Христа, сматрајући све земаљско богатство за прах и пепео. Није богатство само по себи зло, као што ниједна створена твар Божја није зла, него је зла људска привезаност за богатство, за имање, за ствари; и зле су и погубне страсти и пороци, које богатство омогућава и изазива, као: блуд, прождрљивост, пијанство, тврдичлук, разметање собом, самохвалисање, сујета, гордост, презирање и подништавање сиромашних људи, богозаборав, и остало, и остало. Мало је оних који имају снаге да се одупру искушењима богатства и који могу да господаре својим богатством, а да не постану слуге и робови богатства. Пре свега богаташ тешко може да пости, а без поста нема ни укроћења свога тела, ни смирења, нити праве молитве. Зато Господ и говори, да је тешко богаташу ући у царство Божје. Но тиме Он не каже, да је сиромаху лако ући у царство Божје. И сиромаштво има своја искушења готово као и богатство. Богаташ треба да се спасава великим милосрђем и смирењем пред Богом, а сиромах великим стрпљењем, издржљивошћу и непрекидним поуздањем у Бога. Нити се спасава богаташ који је немилосрдан и горд, нити сиромах који ропће на своју судбу и очајава о помоћи Божјој. Не постоје у свету богати и сиромашни људи случајно или по неразумности овога света, него по премудром Промислу Божјем. За један трен ока Бог може све људе изједначити у богатству, но то би била тек права лудост. У том случају људи би постали сасвим независни један од другог. Ко би се онда спасао? И како би се могао ико спасти? Јер људи се спасавају зависношћу један од другога. Богаташ зависи од сиромаха, сиромах зависи од богаташа: учен зависи од неука, неук од учена; здрав зависи од болесна, болестан од здрава. Материјална жртва плаћа се духовном платом. Духовна жртва ученога плаћа се материјалном платом неукога. Физичка услуга здравога плаћа се духовном платом болеснога, и обратно: духовна услуга болеснога (који опомиње на Бога и Суд) плаћа се физичком услугом здравога. Све је уткано као ћилим разнобојан. Једнобојан свет ослепео би све очи. Како би богаташ спасао своју душу милосрђем и смирењем, или изгубио душу своју тврдичлуком и гордошћу, да нема сиромаха? Како би сиромах спасао своју душу стрпљењем и издржљивошћу, или изгубио душу своју роптањем и крађом и отмицом, да нема богаташа? Како би учен спасао своју душу сажаљењем према неукоме и трудом око овога, или изгубио душу своју гордим презирањем неукога, да нема неукога у свету? Како би неук спасао своју душу послушношћу и кротошћу пред ученим, или изгубио душу своју непослушношћу, завишћу, дивљаштвом према ученом, када не би било ученога? Како би здрав спасао душу своју добродушним устајањем око болесника, сажаљивошћу и молитвом за болесника, или како би изгубио душу своју гађењем од болесника, небрижљивошћу према болеснику и превазношењем својим здрављем, када не би било болесника? И како би болесник спасао душу своју покорношћу и захвалношћу према здравом, или како би изгубио душу своју мржњом и завишћу према здравом, када не би било здравог? Бог је дао слободу избора човеку, свакоме човеку. Нема ни једнога човека у свету, пред којим нису отворена два пута: пут спасења и пут погибељи. У томе се и састоји слобода човека. Богатство може богаташа спасти, а може га погубити; сиромаштво може сиромаха спасти, а може га погубити; и ученост ученога може или спасти или погубити; и неукога неукост може или спасти или погубити; и здравога здравље може или спасти или погубити; и болеснога болест може или спасти или погубити. Све зависи од избора човекова. Христос је дошао да уразуми људе а не да примора. Зато Христос и не заповеда младићу: уђи у живот! Него ако желиш ући у живот; и не заповеда му: буди савршен! него ако хоћеш савршен да будеш. Ако желиш, ако хоћеш - тако Бог говори слободним и разумним бићима. Бог жели да сви људи пођу правим путем и да се сви људи спасу, но зато ипак и пут погибељи стоји за људе отворен.

И опет вам кажем, говори Господ Исус ученицима, да нагласи по двапут, да је богатоме тешко ући у царство Божје. Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије. Камилом се звала не само камила животиња, него и дебела ужа, којима су лађе у пристаништу везиване за обалу, да их ветар не крене. На ова дебела ужа Господ је и мислио у овоме случају. Лакше је, дакле, и то најдебље уже проденути кроз иглене уши, него ли богатоме ући у царство Божје. Безмало, дакле, немогуће, али ипак није немогуће, него врло тешко. Ово говори Онај који добро познаје слабост људске природе и зна како се људска душа да лако оковати богатством и неодлепљиво прилепити к земљи.

А кад то чуше ученици дивљаху се врло говорећи: ко се дакле може спасти? Зашто се диве ученици, кад су они већ били учинили оно што богати младић није могао учинити? Гле, они су оставили све и пошли за Христом. Премудри Златоуст то дивно објашњава: не страше се ученици за себе него за остале људе, мећу којима је велики број богатих. Из чистог човекољубља дакле, они се диве страшним речима Христовим. Он њих шаље у свет да спасавају људе. Како ће моћи они спасти толики број богатих људи у свету, кад је богатоме безмало сасвим немогуће ући у царство? То осећање жаљења људи гњечило је тада њихову душу, и под тим осећањем они су и поставили горње питање: ко се онда може спасти? Као да су они милостивији од Христа! Као да су они човекољубивији од Господа Човекољупца!

А Исус погледавши на њих рече им: људима је ово немогуће а Богу је све могуће. Господ Исус погледа их не у лице и у очи, него до у саму средину срца њихова. И ту прочита незнање и страх. Гле, они још не познају моћ Божју, зато се тако плаше за ствар Божју. Оно што је немогуће људима, могуће је Богу. А шта људима није немогуће? Или другим речима: каква добра могу људи учинити без Божје помоћи? Никад, и никакво. Без Божје помоћи не може се спасти ни сиромах као ни богат. Без мене не можете чинити ништа, рекао је Господ (Јов. 15, 5). А апостол Павле, који је био мртав себи а жив Христу, потврдио је ове речи Господње у позитивном смислу рекавши: све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Фил. 4, 13). Благодат Духа Светога може разгрејати и срце највећег богаташа и одвезати га од богатства, и одлепити га од земље, и подићи на пут спасења. Богу је све могуће.

Наш Бог је Бог свемоћни. Његова моћна реч створила је свет, и његова моћна десница држи свод небески. Он, Свемоћни, ваистину може спасти и нас који желимо спасења. Ма какав да је наш положај на земљи, ма какво да је наше стање, и ма какве да су околности, Он Свемоћни може нас спасти. Но не само може - Он то и хоће. Свемоћан је и Свеблаг Бог наш - похитајмо Му у сусрет. Он нас зове, и чека. И радује се са свима светим ангелима Својим, кад само види нас, да смо се окренули лицем к Њему. О, окренимо се лицем и пожуримо у праву домовину своју, у сретање Богу нашем, Богу Свемоћноме и Свеблагоме. Но само пожуримо пре него ли смрт закуца на врата и не каже - доцкан! Богу нашему, Богу Свемоћноме и Свеблагоме, Тројици једнобитној и неразделној, Оцу, Сину и Духу Светоме нека је слава и хвала сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Понедељак тринаести по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

2. Кор. 186 (8:7-15)

Браћо, као што у свему изобилујете: у вјери, и у ријечи, и у знању, и у сваком старању и у љубави вашој према нама, да изобилујете и у овој милостињи. Не говорим ово као заповијест, него да кроз ревност других провјерим искреност љубави ваше. Јер знате благодат Господа нашега Исуса Христа, да богат будући, вас ради осиромаши, да се ви његовим сиромаштвом обогатите. И савјет дајем у овоме. јер ово користи вама, који почесте не само да чините, него и да желите то још од лањске године. А сада довршите то и на дјелу, да као што бјеше добра воља да желите, тако да учините од онога што имате. Јер ако има ко добру вољу, мио је по ономе што има, а не по ономе што нема. Јер не да другима буде олакшање, а вама невоља, него подједнако, у садашње вријеме ваш сувишак да буде за њихов недостатак, да и њихов сувишак буде за ваш недостатак: да буде једнакост. Као што је написано: Ко је много скупио, није му претекло; и ко је мало скупио, није му недостало.

Мк. 11 (3:6-12)

У вријеме оно, фарисеји учинише вијеће против Исуса са иродовцима како би га погубили. А Исус отиде са ученицима својим према мору; и многи народ из Галилеје пође за њим, и из Јудеје, и из Јерусалима, и из Идумеје, и с оне стране Јордана и од Тира и Сидона мноштво велико, чувши шта он чини, дође к њему. И рече ученицима својим да лађица за њега буде спремна због народа, да га не притјешњавају. Јер многе исцијели, тако да наваљиваху на њега који имаху ране да га се дотакну. И нечисти духови кад год би га видјели, припадаху к њему и викаху говорећи: Ти си Син Божији. И много им пријећаше да га не разглашавају.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Док је био на земљи, Господ је људима и бесима забрањивао да га хвале (Мк.3, 12), али је тражио да верују у Њега и да испуњавају заповести Божије. Тај закон важи и сада, и важиће и на Суду: Heћe свако који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско, но који твори вољу Оца мога који је ка небесима. Отуда славословље у цркви започиње: Слава на висини Богу, да би при крају исповедало: Исцели душу моју... научи ме творити вољу Твоју. Без тога слављење Бога нема никакве вредности, будући да не излази из душе, него се само језиком произносе туђе речи. Господ на то и не oбpaћa пажњу. Треба, напротив, бити такав да други, видећи наша дела, почну да хвале Господа. Сам наш живот треба да буде хвала Богу. У ствари, Он сам у нама све треба да дела, при чему ми не треба да му сметамо. Тако хвала за дела прелази на Њега. Свако треба да постане мирис Христов. Тада ћe и без хвале да се врши славословље Господу. Ружин цвет не пушта глас, али се његов мирис, и поред ћутања, пружа далеко. Тако треба да живе и сви Хришћан

Share this post


Link to post
Share on other sites
Уторак тринаести по Педесетници Свето Писмо - читање за данас

2. Кор. 187 (8:16-9:5)

Браћо, хвала Богу, који је дао такво старање за вас у срце Титово, да прими молбу, па будући врло ревностан, да оде к вама драговољно. А посласмо с њим и брата кога хвале по свима Црквама због проповиједања јеванђеља. И не само то. него је и одређен од Цркава да иде с нама на ово доброчинство коме ми служимо у славу самога Господа и по нашој жељи; чувајући се тога да нас ко не покуди за наше руковање оволиким обиљем прилога, јер се старамо за добро не само пред Господом него и пред људима. А посласмо с њима и брата својега, којега много пута познасмо у многим стварима да је ревностан, а сад још много ревноснији, због великог уздања у вас. Што се тиче Тита. он је мој друг и сарадник међу вама, а браћа наша, они су посланици Цркава, слава Христова. Покажите им, дакле, пред лицем Цркава, сведочанство ваше љубави и наше похвале за вас. Јер за такво служење светима излишно ми је да вам пишем; јер знам вашу добру вољу, због које се поносим вама пред Македонцима, пошто се Ахаја припреми још од лани, а ваша ревност подстаче многе. А браћу послах да наша хвала због вас у овој ствари не буде узалудна, него да будете припремљени, као што говорих, да се, ако дођу са мном Македонци и нађу вас неприпремљене, не постидимо ми, да не кажемо ви, због ове хвале. Тако нађох, да је потребно умолити браћу, да прије оду к вама и да припреме раније обећани ваш благослов, да он буде готов као благослов, а не као шкртост.

Мк. 12 (3:13-19)

У вријеме оно, изиђе Исус на гору и дозва оне које сам хтједе, и дођоше му. И постави Дванаесторицу, да буду с њим. и да их шаље да проповиједају. И да имају власт исцјељивати болести и изгонити демоне; и надјену Симону име Петар; и Јакова Зеведејева и Јована брата Јаковљева, и надјену им име Воанергес, што значи синови грома: и Андреја и Филипа и Вартоломеја и Матеја и Тому и Јакова Алфејева и Тадеја и Симона Кананита, и Јуду Искариотскога, који га и издаде.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Господ је изабрао апостоле да буду с њим и да их шаље да проповедају и да имају власт исцељивати болести и изгонити демоне (Мк.3,14-15). И сваки Хришћанин је изабран да чини слична дела: да буде са Господом, сећајући се Њега и Његове свудаприсутности, да проповеда и испуњава Његове заповести и да је спреман да исповеда своју веру у Њега. Такво исповедање ћe за слушаоце у кругу у коме се врши бити громка проповед. Сваки Хришћанин има власт да исцељује болести, премда не туђе, него своје, и не телесне, него душевне - грехе и греховне навике. Он има власт да изгони демоне, од6ијајући зле помисли које они сеју и гасећи страсне побуде које они распаљују. Чини тако и бићеш апостол и испунитељ онога на шта те је Господ изабрао, делатник свога посланства. Ако успеш најпре у свему томе, Господ ћe те можда позвати и на посебно посланство - да спасаваш друге, будући да си сам пошао путем спасења, и да помажеш искушаванима, пошто си сам прошао сва искушења и стекао опит у добру и злу. Твој посао је да се трудиш над собом - на то си већ изабран. Остало је у рукама Божијим. Смирени се узвисује.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Среда тринаеста по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

2. Кор. 189 (9:12-10:7)

Браћо, вршење ове службе не попуњава само недостатке светих, него и побуђује многе на обилно захваљивање Богу.13. Кроз искуство ове службе они хвале Бога због ваше покорности исповиједању јеванђеља Христова и због простодушности у заједничарењу с њима и са свима, 14. И у молитвама својим за вас они чезну за вама због преизобилне благодати Божије на вама. 15. А хвала Богу на његовом неисказаном дару. 1. А сам ја, Павле, молим вас ради кротости и благости Христове. ја који сам понизан када сам код вас, а одважан према вама када сам одсутан; 2. Молим пак, кад будем код вас, да ми не буде потребе да будем онако слободан као што мислим да смијем против неких који мисле за нас да по тијелу живимо. 3. Јер живећи у тијелу, не војујемо по тијелу; 4. Јер оружје нашега војевања није тјелесно него силно Богом за рушење утврђења, обарајући помисли 5. И сваку охолост, која устаје против познања Божијега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу, 6. Те смо готови казнити сваку непослушност када се испуни ваша послушност. 7. Ви гледате по спољашности. Ако је ко увјерен у себе да је Христов, нека опет помисли у себи да, као што је он Христов, тако смо и ми Христови.

Мк. 13 (3:20-27)

У вријеме оно, дође Исус у кућу, и сабра се опет народ, тако да не могаху ни хљеба јести. 21. И кад то чуше његови, изиђоше да га ухвате; јер говораху да је изван себе. 22. А књижевници који бијаху сишли из Јерусалима говораху: У њему је Веелзевул; а он помоћу кнеза демонског изгони демоне. 23. А он дозвавши их, говораше им у причама: Како може сатана сатану изгонити? 24. И ако се царство само по себи раздијели, то царство не може опстати, 25. И ако се дом сам по себи раздијели, тај дом не може опстати; 26. И ако сатана устане сам на себе и раздијели се, не може опстати, него ће пропасти. 27. Нико не може отети покућство јакога, ушавши у кућу њетову, ако најприје јакога не свеже, и онда ће кућу његову оплијенити.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Ако се царство само по себи раздели, то царство не може опстати (Мк.3,24). Све док у нашој унутрашњости влада греховна једномисленост лукавства, у нама је снажно царство таме и греха. Међутим, када благодат Божија ка себи привуче заробљени део духа, ослободивши га од поробљености, унутра долази до раздељења: гpex је на једној страни, а добро на другој. Чим се човек свешћу и слободом везује за добро (што сачињава последицу пробуђења), грех губи сваку потпору и почиње да се разара. Постојаност у предузетој доброј намери и трпљење у напорима сасвим разарају грех и истребљују га. Унутра започиње царство добра и траје док се опет не прокраде нека зла помисао која, привукавши вољу, поново производи раздељење. Ако зачетој греховној побуди даш места, сјединиш се са њом и спроведеш у дело - добро ћe опет почети да слаби, а зло да расте, све док га сасвим не истреби. То је готово непрекидна историја унутрашњег живота код оних који су малодушни и немају постојану нарав.

ИгорМ likes this

Share this post


Link to post
Share on other sites

Четвртак тринаести по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

2 Кор. 190 зач. (X, 7-18).

Браћо, ако је ко увјерен у себе да је Христов, нека опет помисли у себи да, као што је он Христов, тако смо и ми Христови. 8. Јер ако бих се нешто више похвалио влашћу нашом коју нам даде Господ за назидавање, а не за кварење ваше, нећу се постидјети, 9. да се не покажем као да вас плашим посланицама. 10. Јер су му посланице, вели, тешке и јаке, а кад је тијелом присутан слаб је, и ријеч му је ништавна. 11. Нека такав помисли ово: какви смо ријечју у посланицама када смо одсутни, такви смо и дјелом кад смо присутни. 12. Јер не смијемо себе убрајати или сравњивати са некима који сами себе хвале: али они кад сами себе собом мјере, и сами себе са собом пореде, неразумни су. 13. А ми се нећемо хвалити преко мјере, него по мери правила чију нам мјеру Бог додијели, да достигнемо и до вас. 14. Јер се ми не простиремо преко мјере, као да не досежемо до вас, него и до вас достигосмо с јеванђељем Христовим. 15. Не хвалимо се преко мјере у туђим трудовима, али имамо наду да ћемо се, кад узрасте вјера ваша, с вама величати по правилу нашему изобилно. 16. Да и у даљим крајевима од вас проповиједамо јеванђеље, и да се не похвалимо оним што је по туђему правилу урађено. 17. А који се хвали, Господом нека се хвали! 18. Јер није ваљан онај који се сам хвали, него којега Господ хвали.

Мк. 14 зач. (III, 28-35).

Рече Господ: Заиста вам кажем: Сви гријеси опростиће се синовима човјечијим, и хуљења на Бога, ма колико хулили: 29. А који похули на Духа Светога нема опроштења ва вијек, него је крив вјечноме суду. 30. Јер говораху: У њему је дух нечисти. 31. И дођоше мати његова и браћа његова, и стојећи напољу послаше к њему да га зову. 32. И сјеђаше народ око њега. И рекоше му: Ено мати твоја и браћа твоја напољу траже те. 33. И одговори им говорећи: Ко је мати моја или браћа моја? 34. И погледавши около на оне који сједе око њега, рече: Ево мати моја и браћа моја! 35. Јер ко изврши вољу Божију онај је брат мој и сестра моја и мати моја.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

А који похули на Духа Светога нема опроштења вавек (Мк.3, 29). Да ли је тешко упасти у такав грех? Уопште није тешко. Ево грехова те врсте: "Велика и безмерна нада на благодат Божију; очајање или ненадање на Божију милост; противречење очигледној и утврђеној истини и одбацивање Православне хришћанске вере. Други томе додају завист према духовним даровима које ближњи добијају од Бога; упоритост у греху и истрајност у злоби; небригу за покајање све до одласка из овог живота" (Правосл. испов. део 3. пит. 38). Ето, колико путева! Пођеш ли којим од њих, биће ти тешко да се вратиш и бићеш одведен до свепогубне пропасти. Противљење истини почиње са малим сумњама, које бивају побуђиване рђавом речју или књигом. Ако се оставе без пажње или лечења, оне ће одвести ка неверју и упорности у њему. До очајања се такође долази неприметно: "Покајаћу се", говоре и настављају да греше. Поступајући тако неколико пута и видевши да покајање не долази, они говоре у себи: "Тако мора да буде! Не можеш против самог себе", и већ се предају греху у пуну власт. Тако скупљају мноштво грехова, а при томе допуштају и мноштво противљења очигледним позивима Божије благодати. Када у таквом стању човек дође до мисли да се покаје, мноштво грехова га дави, а противљење благодати му одузима смелост да припадне Господу. И он решава: Велики је мој грех, да би ми се опростио. То баш и јесте очајање! Чувај се почетка неверја и грехољубља и нећеш упасти у тај бездан.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Петак тринаести по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

2 Кор. 192 зач. (XI, 5-21).

Браћо, мислим да ни у чему нисам мањи од превеликих апостола. 6. Јер ако сам и невјешт у ријечи. али нисам у знању. него се у свему показасмо вама и свима. 7. Или гријех учиних што понизих себе да се ви узвисите. што вам бесплатно проповиједах Божије јеванђеље? 8. Од других Цркава отех, узевши плату за служење вама, па дошавши к вама и будући у оскудици, не досадих никоме; 9. јер моју оскудицу попунише браћа што дођоше из Македоније; и у свему чувах себе и чуваћу да не будем вама на терету. 10. Као што је истина Христова у мени, тако се хвала ова неће узети од мене у предјелима Ахаје. 11. Зашто? Зато ли што вас не љубим? Бог зна! А што чиним и чинићу, 12. да уклоним повод онима који траже повода, да би се у ономе чим се хвале, нашли као и ми. 13. Јер су такви лажни апостоли, лукави посленици, који се претварају да су апостоли Христови. 14. И никакво чудо; јер се сам сатана претвара у анђела свјетлости. 15. Није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности, којима ће свршетак бити по дјелима њиховим. 16. Опет велим, нека ме нико не сматра безумним; уосталом, и као безумног примите ме. да се и ја нешто мало похвалим. 17. А што говорим, не говорим по Господу, него као у безумљу, хвалећи се на овакав начин. 18. Будући да се многи хвале по тијелу, и ја ћу да сс хвалим. 19. Јер радо подносите безумне, пошто сте мудри; 20. Јер подносите ако вас неко поробљује, ако вас неко ждере, ако вам одузима, ако се надима. ако вас по образу бије. 21. На срамоту говорим, као да ми постадосмо немоћни.

Мк. 15 зач. (IV, 1-9).

У вријеме оно, поче Исус учити код мора. И сабра се око њега народ многи, тако да он уђе у лађу на мору и сјеђаше, а народ сав бијаше на земљи крај мора. 2. И учаше их у причама много, и говораше им у поуци својој: 3. Слушајте: Ево, изиђе сијач да сије. 4. И кад сијаше догоди се да једно сјеме паде покрај пута, и дођоше птице и позобаше га. 5. А друго паде на каменито мјесто гдје не бијаше много земље и одмах изниче, јер не имађаше дубоке земље; 6. А кад обасја сунце, увену и, будући да немаше коријена, усахну. 7. А друго паде у трње; и нарасте трње и угуши га, и не донесе рода. 8. И друго паде на земљу добру; и даваше род који напредоваше и растијаше и доношаше по тридесет и по шездесет и по сто. 9. И говораше им: Ко има уши да чује, нека чује!

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Ево изиђе сејач да сеје (Мк.4,3). Од времена кад је изишао на сетву, сејач не престаје да сеје. У почетку је сам сејао, затим преко апостола, и најзад преко Божанственог Писма и богомудрих учитеља. И до сада се свагде сеје реч истине Божије. Ако си спреман да будеш добра земља, семе ћe неизоставно пасти: и посејано ће Господ да разрасте. Како се, пак, показати добром земљом? Пажњом и изучавањем речи Божије, саосећањем и љубављу према њој и спремношћу да се одмах у дело спроведе што се сазна. При таквом настројењу, ни једна реч не остаје на површини душе, него свака улази унутра. Сјединивши се са сродном грађом духа, она пушта корен и узраста. Хранећи се, затим - одозго духовним наиласцима, а одоздо добрим жељама и трудом - она разраста у дрво, даје цвет и плод. Сам је Бог тако устројио око нас и зато не можемо да се не чудимо нашој бесплодности. А то је све због непажње и нерада.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Субота тринаеста по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

1 Кор. 126 зач. (II, 6-9).

Браћо, мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога вијека, ни кнезова овога вијека који су пролазни; 7. него говоримо премудрост Божију у тајни сакривену, коју предодреди Бог прије вијекова за славу нашу, 8. коју ни један од кнезова овога вијека није познао; јер да су је познали не би Господа славе разапели. 9. Него као што је написано: Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе.

Мт. 90 зач. (XXII, 15-22).

У вријеме оно, на вијећању се договорише сви фарисеји против Исуса, како би га ухватили у ријечи. 16. И послаше к њему ученике своје са иродовцима, говорећи: Учитељу, знамо да си истинит и путу Божијему заиста учиш и не обазиреш се ни на кога, јер не гледаш ко је ко од људи. 17. Кажи нам, дакле, шта ти мислиш: треба ли дати порез ћесару или не? 18. Разумијевши Исус лукавство њихово рече: Што ме кушате, лицемјери? 19. Покажите ми новац порезни. А они му донесоше динар. 20. И рече им: Чији је овај лик и натпис? 21. Рекоше му: Ћесарев. Тада им рече: Подајте, дакле, ћесарево ћесару, и Божије Богу. 22. И чувши задивише се, и оставивши га отидоше.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Подајте кесарево кесару а Божије Богу (Мк.22,21). Свакоме дај своје. Одатле и закон: Богу угађај не само са једне, него са сваке могуће стране; сваку силу своју и способност своју окрећи на служење Богу. Рекавши: Подајте кесарево кесару, Господ је показао да му је таква делатност угодна. Ако под кесаревим будеш подразумевао уопште све неопходне и суштинске поретке земаљског живота, а под Божијим - све поретке Богом установљене Цркве, проистећи ће да су сви путеви нашег живота препуни начинима за спасење. Једино буди пажљив! Користи се свиме, и свагда делај саобразно са вољом Божијом, онако како Бог од тебе хоће, па ће спасење бити у твојим рукама. Моћи ћеш да доспеш дотле да сваки твој корак буде дело угодно Богу. Услед тога ће сваки твој корак бити подвиг ка спасењу. Пут спасења јесте хођење путем воље Божије. Ходи у присуству Божијем. Пази, расуђуј и, не жалећи себе, одмах приступај делу на које ти у том тренутку буде указивала савест.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Недеља тринаеста по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

1 Кор. 166 зач. (XVI, 13-24).

Браћо, бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се. 14. Све да вам бива у љубави. 15. Молим вас пак, браћо, знате за дом Стефанинов да је првенац из Ахаје, и да себе посветише служењу светима; 16. Да се и ви покоравате таквима, и свакоме који помаже и труди се. 17. А радујем се доласку Стефанина и Фортуната и Ахајика, јер ми они попунише ваше одсуство; 18. Јер умирише дух мој а ваш. Уважавајте, дакле, такве. 19. Поздрављају вас Цркве азијске. Поздрављају вас много у Господу Акила и Прискила са домаћом својом црквом. 20. Поздрављају вас сва браћа. Поздравите се међусобно цјеливом светим. 21. Поздрав је мојом руком, Павловом. 22. Ако неко не љуби Господа Исуса Христа, нека је анатема. Маран ата. 23. Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама. 24. Љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин.

Мт. 87 зач. (XXI, 33-42).

Рече Господ причу ову: Бијаше човјек домаћин који посади виноград и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, и отиде. 34. А када се приближи вријеме бербе, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове. 35. И виноградари, похватавши слуге његове, једнога избише, а једнога убише, а једнога камењем засуше. 36. Опет посла друге слуге, више него прије, и учинише им тако исто. 37. А најзад посла им сина својега говорећи: Постидјеће се сина мојега. 38. А виноградари видјевши сина, рекоше међу собом: Ово је насљедник; ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово. 39. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда, и убише. 40. Када, дакле, дође господар винограда шта ће учинити виноградарима оним? 41. Рекоше му: Злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје вријеме. 42. Рече им Исус: Зар нисте никада читали у Писму: Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим.

Свети Николај Српски - Омилије

Јеванђеље о злим виноградима

Ништа ружније у овом свету нема од неблагодарности, ништа увредљивије и душегубније. Јер шта може бити ружније него кад човек затаји и забашури учињено му добро дело? А шта ли тек ругобније него кад човек врати милост немилошћу, верност неверношћу, част бешчашћем, доброту подсмехом. Оваква неблагодарност навлачи црни облак између неблагодарног с једне стране и пречистога Ока небеског с друге стране, које је сама светлост без примесе таме и сама доброта без примесе зла.

Људи се срде и на животињу неблагодарну, мада животиња често застиђује људе својом благодарношћу, својом искреношћу и верношћу. А шта чине људи за животиње, да би им животиње биле благодарне? Близу до ништа, изузев срачунатог интереса људског да се да мало а прими много. И преко десетоструке награде, којом животиње плаћају људима све услуге око себе, људи очекују поврх свега и благодарност од животиња.

Људи се срде много више на неблагодарна човека. Јер човек човеку може учинити несравњено већу услугу него ма која животиња, али може и доживети несравњено већу неблагодарност од човека него ли од животиње. У овоме свету благодарност добија свој прави божански сјај и неблагодарност своју праву паклену ругобу само у човеку, само у човечјем роду. Јер ниједна жива твар у свету не може бити ни толико благодарна нити толико неблагодарна као што то може човек. Најблагодарнији човек најближи је савршенству. Благодарност његова према свима Божјим тварима око њега чини га најбољим грађанином ове звездане васионе; благодарност према људима чини га најбољим грађанином друштва људског; а благодарност према Творцу васионе и према људима чини га достојним грађанином царства Божјега. Но шта су сви дарови васионе и свих људи на земљи, које један смртан човек може примити, према несравњивим и безбројним даровима које он даноноћно од Бога прима? И шта је сва наша благодарност, коју дугујемо тварима и људима, према неизреченој благодарности коју дугујемо Богу? Гле, и све добре дарове, које примамо од света и од људи, примамо у самој ствари од Бога кроз свет и људе. А колико још дарова уз то дарује Бог свакоме од нас непосредно, саопштавајући их у духу нашем без посредника, и то од рођења - чак и од пре рођења - па до саме смрти! Колико ли тек дарова дарује Господ Христос свима крштеним душама, колико духовних блага, колико благодатне силе! И за све ово не бити благодаран, то значи не само изгубити своје човечје достојанство, него спустити се ниже и од сваке животиње и од сваке твари у пространој васиони. Да би спасао људски род оволиког понижења, Господ Исус је - и без Своје личне потребе - често јавно уздизао благодарност и хвалу Богу (Мат. 11, 25; 14, 19; 26, 26-27), Исто су тако чинили и свети апостоли непрестано хвалећи Бога (Дела Ап. 2, 47), и благодарећи Му не само за доброчинства према њима лично, него и према другим људима. Не престајем захваљивати за вас пише апостол Павле вернима у Ефесу (Еф. 1, 16) учећи их у исто време, да захваљују за све у име Господа нашега Исуса Христа (Еф. 5, 20). Исто тако и Црква Божја, по примеру апостола, до дана данашњега непрестано узноси хвале и благодарења Господу Живоме, и непрестано опомиње верне своје, да никад не забораве и не сустану благодарити Богу за све што им Бог шаље. Нема ниједног богослужења које Црква не почиње са речима: благословен Бог наш! Нити има иједног које Она не завршује речима: Слава теби, Христе Боже, надеждо наша, слава Теби! А Црква то чини зато да би се у души верних дубоко урезала мисао, и песма, и молитва беспрекидне благодарности Богу, тако да сваки може казати за себе као Псалмист: похвала је његова свагда у устима мојим (Пс. 34, 1).

Од свих пак примера људске неблагодарности према Богу најцрњи и најужаснији је пример неблагодарности народа Јеврејског према Господу Исусу Христу. Тај пример описује у данашњем јеванђељу сам Господ у виду једне пророчанске приче, - приче о човеку домаћину и злим виноградима. Ову причу испричао је Господ у храму Јерусалимском пред главарима свештеничким и старешинама народним, и то на самом домаку Свога последњег страдања и крсног Распећа.

Бејаше човек домаћин који посади виноград, и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и начини кулу, и даде га виноградарима, и отиде. Као што на другом месту Господ каже човек цар, тако и овде човек домаћин, да тиме означи доброг домаћина, или Бога. Јер ма колико да је човек немоћан и понижен у овоме свету Бог се не стиди називати се човеком. Човек је ипак у васцелом свету главно и најдрагоценије створење Божје, те зато се Бог и назива човеком, да би тиме показао превасходство човека над сваким другим створењем у свету и Своју превелику љубав према човеку. Само помрачени ум незнабожаца и богоотпадника називао је Бога именом природних појава и предмета, огњем, сунцем, ветром, водом, камењем, дрвећем, животињама, тек не именом човека. Хришћанска вера једина подигла је човека високо изнад све створене природе, и једино човека удостојила, да се Свевишњи Творац може назвати његовим именом. Виноград означава народ израиљски, кога је Бог изабрао, да кроз њега проведе спасење целога рода људског. Сам Бог назива народ израиљски виноградом Својим (Ис. 5, 1). Плот око винограда означава законе, које је Бог дао народу изабраном и којима га је као зидом оделио од осталих народа. У Израиљу постави закон, који даде оцима нашим, да га предаду деци својој (Пс. 77, 5). Пивница означава обећање Месије, правога Спаситеља рода људског, којим се обећањем народ изабрани појио кроз векове као животворним пићем. Таквим животворним пићем само је Господ Исус Себе називао говорећи: ко је жедан нека дође к мени и пије (Јов. 7, 37; 4, 14) и који мене верује неће никад ожеднети (Јов. 6, 35). Кула означава стари жртвени храм, праобраз свете Цркве Божје после доласка Христова. И сам Господ (Мат. 16, 18; 21, 42) а и апостоли (Еф. 2, 20) уподобљавају Цркву једној грађевини. Под виноградарима разумеју се старешине народне, свештеници и учитељи. Шта означавају речи и отиде? Зар може Бог отићи и удаљити се од Својих људи? И отиде означава, с једне стране, да је Бог устроивши и учинивши све што је требало за спасење људи, оставио им слободну вољу, да искористе све дарове Божје за своје спасење; а с друге стране реч отиде означава стрпљење Божје према гресима људским и безумним делима против њиховог сопственог спасења, - стрпљење и дуготрпљење Божје, које превазилази сваки ум људски.

А кад се приближи време плодовима, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове. Као што и обичан човек домаћин шаље слуге своје у одређено време, да приме плодове од виноградара, тако и Бог шиљаше Своје слуге, Своје избранике народу Израиљском, да потраже плод духовни од свега што је Бог дао томе народу на обделавање. Пророци су слуге Божје а плодови од винограда јесу све добродетељи, које проистичу из послушности закону Божјем. Посла слуге своје виноградарима, то јест на првом месту старешинама народним, свештеницима, књижевницима и учитељима, који су најпозванији да уче народ закону Божјем и речју и примером, и који су одговорни Богу како за себе тако и за народ. Јер њима је дато више власти и више мудрости, а коме је више дато више се од њега и тражи. Ови прваци и вођи народни, ако не због чега другог, требали су из благодарности према Богу да приме изасланике Божје с поштовањем и љубављу, са којом би примили самога Бога. А шта они учинише?

И виноградари похватавши слуге његове једнога избише, а једнога убише, а једнога засуше камењем. Ето како знају људи да враћају зло за добро! Ето црне неблагодарности људске! Пророци су напомињали старешинама народним закон Божји, вољу Божју, доброчинства Божја. Пророци су истицали спасоносност, красоту и сладост закона Божјег, тражећи његову примену у животу сваког појединца и целог народа. Они су у име Бога тражили добра дела као плодове божанског закона. Но тих добрих дела нису налазили, и они су остајали као посленици, који су изашли у виноград да беру грожђе, но грожђа нису нашли. И не само да су их старешине народне пустиле празних руку, него су их похватали, исмејали, наружили, једне били, друге побили, треће камењем засули. Тако су на пример пророка Михеја били, Захарију пред олтаром убили, Јеремију камењем засули, Исаију тестером престругали, Јовану Претечи главу мачем посекли.

Опет посла друге слуге, више него пре, и учинише њима тако исто. Друге слуге то су опет пророци. Што год се изабрани народ више кварио и отпадао од Бога, то је милосрдни Бог слао све више Својих пророка, да народ опомињу, да народне старешине накарају, да не би сви пропали као бесплодне лозе, које се секу и у огањ бацају. Но и ове друге слуге. Божје не прођоше боље од првих. И њих старешине народне, свештеници, књижевници и учитељи бише, побише или каменоваше. И што год се стрпљење Божје већма продужавало, то је неблагодарност људска према Богу бивала већа и одвратнија.

А најпосле посла к њима сина свога говорећи: постидеће се сина мојега. Све слуге Божје бише посрамљене; све опомене Божје одбачене, сва доброчинства Божја презрена. Људско стрпљење у оваквом случају исцрпло би се до краја. Но Божје стрпљење је веће од стрпљења и најстрпљивијег лекара, који лечи безумнога. На десетину оволике неблагодарности људи би одговорили гвозденом песницом. А гле шта благоутробни Бог чини: место гвоздене песнице Он шаље Сина Свога Јединороднога! О, неисцрпна доброто Божја! Ни најбоља мајка не би показала толико милости и стрпљења према рођеном чеду Своме, колико је Живи Бог показао према створеним људима Својим. А кад се наврши време, говори апостол, посла Бог сина својега јединороонога (Гал. 4, 4). То јест, кад се наврши време Божјег чекања, да Израиљ донесе плода; и кад се наврши време зла и безакоња старешина народних; и кад се најзад наврши време Божјег стрпљења. Кад виноград беше као пламењачом опаљен и плот око винограда проломљен, и незнабожачка поплава пуштена у виноград, и пивница у винограду засушила, и кула у винограду претворена у разбојничку пећину - тада изненадно дође у виноград Син човека домаћина, Син Божји Јединородни. Знао је Бог унапред, да се виноградари неће снебивати ни најмање, да учине са Сином Његовим оно исто што су учинили са слугама Његовим. А зашто онда вели: застидеће се сина мојега? Да застиди нас тим речима, нас који ни дан-данас не примамо с дужним поштовањем и љубављу Сина Божјега међу нас. И да још покаже, до каквог је бестидства била порасла неблагодарност људи у народу изабраном, толико милованом благодјејањима Божјим. Ево, чујте, до какве гнусобе је било порасло то бестидство богозаборава и богомрскости:

А виноградари видевши сина рекоше међу собом: ово је наследник; ходите да га убијемо, и да нама остане наследство његово. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда и убише. Како је ово савршена слика онога што се ускоро по том десило са Господом Исусом! Као год што би зли виноградари убили сина човека домаћина, да би тако приграбили себи виноград, тако су јеврејски првосвештеници, фарисеји и књижевници, уистини и убили Господа Исуса, да би они народ потпуно притиснули својом влашћу и својим апетитом. Шта ћемо чинити? решаваху међу собом вођи народа јеврејскога: ако га оставимо тако, сви ће га веровати (Јов. 11, 47-48). И на предлог Кајафе решише да Га убију. Узалуд све искуство од хиљаду година, да се Божји човек не може убити, јер као убијен он силније живи и јаче прети, и теже притискује савест. Гле, њихови су преци побили толике Божје пророке, па су им ускоро морали дизати споменике. Морали су, јер су им убијени пророци постајали страшнији у смрти него за живота. Они су имали очи да виде, али нису могли видети; памет су имали да памте шта је било кроз хиљаду година са убијеним а шта са њиховим убицама, али нису упамтили нити су могли да се сете. Ходите да га убијемо! Најлакше решење људско, но и најнеуспешније, од Каина до Кајафе, и од Кајафе до последњег убице на земљи! Убити праведника значи само послати га назад Богу, од кога је и дошао; а то опет значи ставити га у неосвојиви положај у борби, и наоружати га непобедивим оружјем, и учинити га хиљаде пута јачим него што је био кад је у телу ходио по земљи. Шта да говоримо? Убити праведника значи помоћи праведнику да победи, и осудити себе на пораз и коначну пропаст. Шта је знао првосвештеник јеврејски Кајафа, кад ово није знао? Знао је мање од ништа; јер да је његово знање било само ништа, он се ни онда не би решио, да убије Христа, и тиме самога себе - а не Христа - сурва у вечиту пропаст. Ходите да га убијемо! Јер сав народ оде за Њим. Тако говораху. Ми остасмо сами; без власти, без части, без новца. Ко ће нам служити? Ко ће нас хвалити? Кога ћемо варати? Кога ли глобити? Зато убимо Њега, и наследимо оно што, ево, Он наслеђује: народ, виноград наш, који смо ми и до сада држали, и бербу сами уживали. - Своје решење зли виноградари су убрзо привели у дело. Ухватише га, изведоше напоље из винограда и убише. Погледајте, како Христос до самих појединости провиђа оно што ће се с Њим десити. Сви јеванђелисти говоре, да су Јевреји извели Христа иза града на Лобно место, Голготу или Костурницу, која се налазила ван зидова Јерусалима. То и значе речи изведоше га напоље из винограда. Но те речи значе још и то, да ће старешине јеврејске одбацити Христа, одсећи Га од народа израиљског, одрећи Га се као Израиљца, бацити Га преко плота свога народа, и предати Га као туђина туђинцима, Римљанима у руке, да Га ови суде. Као дође, дакле господар од винограда шта ће учинити виноградарима оним? Тако упита Господ Исус старешине народне. Кад дође господар, вели Он; а у почетку приче рекао је - и отиде. Кад дође господар - то означава крај стрпљењу господареву. Кад буде крај стрпљењу Божјем, тада ће бити и почетак Његовом гневу. Но кога овде замишља Господ Исус под господарем, самога Себе или Оца Свога? Свеједно је. Ја и Отац једно смо, рекао је Он. Главно је, да ће и Божјем стрпљењу и обести виноградара бити крај убрзо после убиства Сина Божјега.

Шта ће учинити Господар злим виноградарима? Ко то пита, и кога? Управо сам Господар пита то зле виноградаре. То осуђени на смрт пита Своје судије и убице. Како језовит разговор између Једнога пред смрћу и других пред злочином! Обично они, који су пред смрћу, збуњени су и не знају шта говоре док су судије - ако су праведне - присебне. Овде је сасвим обрнут случај. Христос, који зна за тајно решење старешина да Га убију, присебан је и зна шта говори, док су Његове неправедне судије збуњене и не знају шта говоре. Тако сваки злочин одузима човеку две ствари: храброст и памет. Ево, дакле, шта они одговарају Христу:

Рекоше му: злочинци ће злом смрћу поморити, а виноград даће другим виноградарима, који ће Му давати плодове у своје време. Видите, како не знају шта говоре! Сами себи изричу пресуду! према јеванђелистима Марку и Луки изгледа, да је сам Господ исказао ове речи. А према Матеју јасно је, да Господ њих пита, да се они изјасне, шта мисле. Како не може бити никакве противречности код јеванђелиста, то је највероватније, да је најпре сам Господ исказао, шта ће човек домаћин учинити са злим виноградарима а шта са виноградом својим, а потом, да је Он и њих упитао за мишљење. Они су најпре потврдили оно што је Господ рекао и сложили се са Њим, но одмах, као досетивши се, да се то на њих односи, узвикнули су - према Светом Луки - да не буде! Видите из овога њихову збуњеност и противречност! - Но који су то други виноградари, којима ће домаћин предати виноград? Пре свега треба знати да ће и виноград бити нови као и виноградари. Од Христа па на даље прошириће се виноград Божји на цео род људски, и неће се састојати само из народа Израиљског, него из свих народа на земљи. Тај нови виноград називаће се Црквом Божјом, а посленици - или виноградари - у њему биће апостоли, светитељи, оци и учитељи Цркве, мученици и исповедници, епископи и свештеници, благочестиви и христољубиви цареви и царице, и сви остали служитељи у томе винограду Господњем. Они ће давати плодове у своје време. То после Христа постаје изабрани род, царско свештенство, свети народ (I Петр. 2, 9). Јер са Христом престаје изабранство народа јеврејскога, и изабранство прелази на све верујуће у Христа по свима народима на земљи.

Да не буде! Тако рекоше зли виноградари Сину Божјем, када се досетише, да се ова страшна прича на њих односи. Без тих речи, које наводи јеванђелист Лука, била би празнина у јеванђељу Матејевом; јер се не би разумело, зашто је Господ рекао ово што следује. Међутим после тих речи старешина јеврејских постају разумљиве речи Христове: зар нисте никад читали у писму: камен који одбацише зидари, онај поста глава од угла; то би од Господа, и дивно је у очима вашим. Камен је очигледно сам Христос; зидари су старешине, свештеници и књижевници јеврејски; угао је спона измећу Израиља и незнабоштва, између старог изабранства и новог, између старе Цркве и нове. Христос је на томе углу, на свршетку старога и почетку новога; Он призива у царство Своје и Израиљце и незнабожце са истом љубављу, пошто се и једни и други у време доласка Његова показаше као јалово дрвеће. Нарочито Израиљци; јер они Га одбацише, као што зидари одбацују какав непотребан камен. Како се љуто зидари преварише! Гле, одбацише главни темељац живота људског, историје људске, историје свега створенога света! У самој ствари они Га не одбацише, но замахнуше да Га одбаце, те сами бише одбачени: Он се пак утврди на углу новог зидања, Новог Стварања. То би од Господа, и мудрије и праведније није могло бити. И дивно је у очима вашим. То јест: читајући Свето писмо (Пс. 117, 22) и вама се чак чини, да је ово дивно од Господа, пошто не знате на кога се ове речи односе. Не знате, да је страшан овај камен. Јер сваки који падне на тај камен разбиће се, а на кога он падне сатрће га (Мт. 21, 44; Лк. 20, 18). И ваистину упорни Јевреји су се разбили о тај камен, и Он их је сатро. Спотакли су се о њега као о камен саблазни и разбили се још док је Господ Исус био у телу на земљи. А доцније, по Распећу и Васкрсењу, тај камен је на њих пао и сатро их. Јер после кратког времена пошто су зли виноградари убили Сина Домаћинова, навали на Јерусалим римска војска предвођена Титом, и град разори а Јевреје разјури из њихове домовине, и расели их по целоме свету. И деси се с Јеврејима нешто горе и страшније него са народима, који су грешили и у гресима својим помрли, као што су били Асирци, Вавилонци, Феничани, Мисирци и други. Десило се с Јеврејима нешто слично као и с Каином. Јер Бог недозволи, да ма ко убије Каина, а међутим обележи на њему знак убице и најури га да се скита по свету. Но Каина је постигла тешка казна одмах после првог му злочина, а Јевреје није. Они су убијали и каменовали Божје пророке једног за другим, а Бог је трпео, одлагао казну, чекао покајање, и слао све нове и нове пророке. Тек када су и Спаситеља убили, постигла их је праведна казна. Понекад Бог одмах шаље казну на преступника, а понекад одлаже ту казну и одлаже, тако да људи помисле, да казна никад ни доћи неће и да ће преступник остати некажњен. Кад је Маријам, сестра Мојсејева, осудила свога брата одмах је постала губава по целоме телу: и гле Маријам беше губава, бела као снег од губе (V. Мојс. 12, 10). Када су Датан и Авирон осуђивали старешине своје, земља се под њима отворила и прогутала их - и отворивши земља уста своја прождре их (IV Мојс. 16, 32). Ананије и Сапфира присвајали су и затајивали црквено имање, зато су тренутно пали мртви (Дела Ап. 5, 5). Но Бог не кажњава сваког злочинца одмах. Напротив, баш већи део злочина и греха не бивају кажњени онога часа када се учине, него доцније, или чак доцније или и по смрти грешника. Кажњавање греха бива по премудром домостројству Божјем са овим светом. Кад не би Бог кажњавао Једне грешнике одмах после учињеног греха, ми би очајали чекајући Божју правду; а кад не би Бог стрпљиво одлагао казну других грешника, како би се ми научили стрпљењу према онима који нас вређају? Најзад и то, што Бог неке тешке грешнике никако не кажњава за живота овде на земљи, служи нама свима за појачање вере у будући Суд Божји, који неће мимоићи ни онога грешника кога су сви судови на земљи мимоишли. Авај ономе, који се некажњено наслађива својим греховима до саме смрти! Њему не завидите! Јер је примио у овоме животу што је желео, и у ономе неће имати шта да прими осим - осуде. Кад је Господ Исус без иједног Свога греха онако ужасно страдао и намучен био, како да не страда и свако од нас грешних, кога Бог колико толико воли? А ко много греши а нимало не страда није ни најмање сличан Христу, те неће ни имати никаква удела с Њим у Царству Божјем. Страхујмо, ако је сав наш живот протекао без муке и страдања а са многим неискајаним гресима. А радујмо се, ако смо издржали много мука и страдања, и овим се користили покајавши се пред Богом и поправивши путеве своје. Нека нико не каже и не помисли: могу одложити покајање пошто је Бог тако стрпљив. И кад је тако дуго трпео Јевреје, потрпеће и мене још коју годину да се не преваримо; може Бог према Свом Промислу и потрпети нас још коју годину без покајања, а може Он спустити Своју тешку руку на нас кроз који сат или минут. Одлагање покајања чини покајање све тежим и тежим, пошто навика грешења све јаче и јаче утврђује корене греха у нама, све већма и већма помрачује ум наш и камени срце наше. И ми тада и безвољно корачамо од тешког греха све тежем и тежем, исто онако као и зли виноградари који су најпре убијали пророке, па најзад убили и Сина Божјег. Шта онда можемо очекивати за себе, него оно исто што су дочекали и зли виноградари? Угаони камен који је од Бога намењен био за дом нашега спасења, издиће се изнад наших глава и сатрће нас. Јер Господ, који је силан у милости, силан је и у правди.

Пожуримо, дакле, да се користимо милошћу док нам се милост обилно нуди. Не чекајмо, да се рука милости уклони од нас и да се рука правде спусти на нас. Не одлажимо припремање плодова у винограду душе наше; него будимо спремни, да кад слуге Домаћинове дођу дамо им одмах спремне и сабране плодове. Сваки дан ангели Божји сабирају душе људске и односе их из овога света као берачи грожђе из винограда. Наш ред не може нас мимоићи. О, да се наши плодови не покажу "трули"! О, да се наше душе не покажу штуре! О, ангели хранитељи, освестите нас, подржите нас и помозите нам пре него куцне последњи час! О, Господе Исусе, смилуј се на нас! Теби нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Понедељак четрнаести по Педесетници свето писмо - данашње читање

2 Кор. 195 зач. (XII, 10-19).

Браћо, добре сам воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима, у тјескобама за Христа; јер када сам слаб онда сам силан. 11. Постадох безуман хвалећи се! Ви ме натјерасте. Јер је требало да ме ви хвалите, пошто ни у чему нисам мањи од превеликих апостола иако сам ништа. 12. Јер знаци апостола учињени су међу вама у сваком трпљењу, у знацима и чудесима и силама. 13. Јер шта је то у чему сте мањи од осталих Цркава, осим што вам ја сам не досадих? Опростите ми ову неправду. 14. Ево готов сам по трећи пут да вам дођем, и нећу вам досадити: јер не тражим ваше него вас. Јер нису дјеца дужна тећи имање родитељима него родитељи дјеци. 15. А ја ћу врло радо трошити и истрошићу се потпуно за душе ваше, иако вас ја одвише љубим, а ви ме мање љубите. 16. Али нека буде, ја вам не бих на терету, него будући лукав, добих вас пријеваром. 17. Еда ли вас што закидох преко некога од оних које сам слао к вама? 18. Умолих Тита, и с њим послах брата: еда ли вас Тит што закиде? Зар не ходисмо истим духом? Зар не истим стопама? 19. Мислите ли опет да се бранимо пред вама? Пред Богом у Христу говоримо; а све је, љубљени, за ваше изграђивање.

Мк. 16 зач. (IV, 10-23).

У вријеме оно, приступише ученици Исусу кад оста сам, и запиташе га за ову причу. 11. И рече им: Вама је дано да знате тајне Царства Божијега, а онима напољу све у причама бива, 12. да очима гледају и да не виде, и да ушима слушају и да не разумију; да се како не обрате и да им се опросте гријеси. 13. И рече им: Зар не разумијете причу ову? А како ћете све приче разумјети? 14. Сијач ријеч сије. 15. А покрај пута, гдје се сије ријеч, јесу они који кад је чују, одмах дође сатана и узме ријеч посијану у срцима њиховим. 16. Тако и они посијани на каменитим мјестима јесу они који кад чују ријеч, одмах је приме с радошћу, 17. али немају коријена у себи. него су непостојани, па кад дођу до невоље, или гоњења због ријечи, одмах се саблазне. 18. А они посијани у трњу, јесу они који слушају ријеч, 19. али бриге овога вијека и обмана богатства и пожуде за осталим стварима уђу и загуше ријеч, и без рода остане. 20. А они на доброј земљи посијани, јесу они који слушају ријеч и примају, и доносе род по тридесет и по шездесет и по сто. 21. И говораше им: Еда ли се свјетиљка доноси да се метне под суд или под одар? А не да се на свијећњак постави? 22. Јер нема ништа тајно што неће бити јавно; нити би што сакривено, а да не изиђе на видјело. 23. Ко има уши да чује, нека чује!

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Дуну Бог дух животни и постаде човек по образу Божијем. Тако је и у препороду: надахњивањем Духа Божијег, који незнано откуда и незнано како прилази, поставља се почетак новог живота и обнавља се образ човека. То је полазна тачка. Од тада почиње труд усавршавања образа до подобија. Препорођени по образу Онога који га је саздао се Господњим Духом преображава из славе у славу, иако не без личног удела. Наш је труд и старање, а Бог, по нашој вери у Господа, изграђује и узраста [дело] благодаћу Пресветог Духа. Ето идеала и начина остварења образа и подобија Божијег! А колико само пишу и говоре о васпитању! Међутим, у речи Божијој оно је у потпуности одређено са неколико речи. Подухвати се само да оствариш написано и васпитање ће само по себи успешно да крене ка свом циљу. То је Божији пут. Он, међутим, не искључује и људске путеве. Напротив, он им даје смер и венчава их успехом. Кад се остаје само на људском, васпитање обично бива недовољно и мањкаво, а не ретко и сасвим изопачујуће за васпитанике. После тога и живот почиње да иде наопако. Где се умножава наопако васпитање, све друштво почиње да се све више и више накривљује - и у свом животу и у својим погледима. Крај тога је - свеопшта искривљеност. Један вуче на једну страну, а други на другу.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Уторак четрнаести по Педесетници Свето Писмо - читање за данас

2 Кор. 196 зач. (XII, 20 - XIII, 2).

Браћо, бојим се да вас, кад дођем, нећу наћи какве хоћу, и ја ћу се наћи вама каквог ме нећете; да како не буду свађе, зависти, срдње, пркоси, опадања, шаптања, надимања, нереди; 21. Да ме опет кад дођем не понизи Бог мој код вас, те не заплачем за многима који су прије гријешили и нису се покајали за нечистоту и блуд и разврат што починише. 1. Ово трећи пут долазим к вама; на устима два или три свједока утврђује се свака ријеч. 2. Напријед казах и унапријед говорим, када сам био код вас други пут, и сад кад нисам код вас, пишем онима који су прије сагријешили и свима осталима, да ако дођем опет, нећу штедјети.

Мк. 17 зач. (IV, 24-34).

Рече Господ Својим ученицима: Памтите што чујете: каквом мјером мјерите онаквом ће вам се мјерити и дометнуће се вама који слушате. 25. Јер ко има, даће му се; а који нема, узеће му се и оно што има. 26. И говораше им: Тако је Царство Божије као човјек кад баци сјеме у земљу; 27. И спава и устаје ноћу и дању; и сјеме ниче и расте, да он и не зна. 28. Јер земља сама од себе донесе најприје траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу. 29. А кад сазри род, одмах пошаље срп: јер наста жетва. 30. И говораше: Са чиме ћемо упоредити Царство Божије? Или у каквој ћемо га причи исказати? 31. Оно је као зрно горушично које кад се посије у земљу мање је од свију сјемена на земљи; 32. А кад се посије, узрасте и буде веће од свега поврћа, и пусти гране велике да могу у његову хладу и птице небеске боравити. 33. И таквим многим причама казиваше им ријеч колико могаху слушати. 34. А без приче не говораше им ни ријечи. А ученицима насамо тумачаше све.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Прича о постепеном расту пшенице из семена (Мк.4,26-29) у односу на сваког човека символизује постепени раст скривеног човека срца, благодаћу Божијом посејаног и чуваног, а у односу на човечанство - постепени раст тела Цркве или заједнице спасаваних у Господу Исусу Христу, на начин који је Он установио. Том причом се даје одговор на питање због чега ни до нашег времена Хришћанство није постало свеобухватно? Семе које човек баци на земљу клија и расте само по себи, без његовог знања, док он спава и устаје. Положивши на земљи семе божанственог живота, и Господ оставља слободу да се по себи разраста, потчинивши га његовом природном току догађања и не вршећи насиље над њим. Он га само чува, помажући му у неким случајевима и дајући му опште усмерење. Узрок томе је у слободи човека. Господ тражи да му се сам човек потчини и чека приклањање његове слободе. Због тога се дело и одужило. Кад би све зависило само од воље Божије, већ одавно би сви били Хришћани. Друга мисао: тело Цркве које је у изградњи, гради се на небу. Са земље, међутим, притиче материјал, који се такође обликује небеским делатељима. Реч долази са неба на земљу и привлачи оне који је хоће. Они који је прихвате и следе јој, као сирови материјал долазе у радионицу Божију, у Цркву, и ту се прерађују по обрасцима који су са неба дати. По изласку из овог живота, прерађени прелазе на небо и улазе у здање Божије, свако на одговарајуће место. И тако без прекида. Према томе, дело Божије није у застоју. Свеопшта раширеност Хришћанства и није неопходан услов за њега. Здање Божије се гради невидљиво.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Среда четрнаеста по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

2 Кор. 197 зач. (XIII, 3-13).

Браћо, тражите да искушате Христа који у мени говори, који за вас није слаб, него је силан међу вама. 4. Јер ако и распет би по слабости, али живи по сили Божијој; јер смо и ми слаби у Њему, али ћемо живјети с Њим силом Божијом за вас. 5. Сами себе испитујте, јесте ли у вјери. сами себе испробајте. Или не познајете себе да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани. 6. А надам се да ћете познати да ми нисмо неваљани. 7. А молимо се Богу да ви не чините никаква зла. не да се ми ваљани покажемо, него да ви добро чините, а ми као неваљанн да будемо. 8. Јер ништа не можемо против истине, него за истину. 9. Јер се радујемо када смо ми слаби, а ви јаки; за то се и молимо Богу, за ваше савршенство. 10. Због тога, одсутан вам пишем ово, да када будем присутан не поступим строго, по власти коју ми је дао Господ за изграђивање а не за рушење. 11. Најзад, браћо, радујте се, усавршавајте се, утјешавајте се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће с вама. 12. Поздравите један другога светим цјеливом. Поздрављају вас сви свети. 13. Благодат Господа Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа са свима вама. Амин.

Мк. 18 зач. (IV, 35-41).

Рече Господ Својим ученицима: Пређимо на ону страну. 36. И они, оставивши народ, узеше га као што бјеше у лађи; а и друге лађе бијаху с њим. 37. И настаде велика бура од вјетра; и валови тако запљускиваху лађу да она већ поче да тоне. 38. А он бијаше на крми спавајући на узглављу; и пробудише га и рекоше му: Учитељу, зар ти не мариш што пропадамо? 39. И уставши запријети вјетру, и рече мору: Ћути, престани! И утоли вјетар, и постаде тишина велика. 40. И рече им: Зашто сте тако страшљиви? Како немате вјере? 41. И страхом се великим испунише, и говораху један другоме: Ама ко је овај да га и вјетар и море слушају?

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Ученици плове по мору. Подиже се бура и они доспевају у опасан положај. Господ, међутим, спава. Они вичу: "Господе, спаси!" Он једном речју утишава буру (Мк.4,38-39). Друго чињеничко пројављивање поретка Божаственог промишљања. Сваки човек, и народ, и Црква - сами плове по мору живота, природним н натприродним силама које су у њих положене, по поретку који је Бог успоставио. Господ почива, иако пребива усред догађаја који се збивају. Сам почиње да делује тек када прети неминовна беда, која намерава да смер догађања скрене супротно Његовим Божанственим плановима. Он је свагде и све чува, све загрева дисањем своје љубави, премда својој твари оставља да делује силама које је Он дао, по законима и порецима које је Он завео за свагда и определио на трајност. Не делује Он свагде лично, иако је све од Њега и премда без Њега ништа не бива. Увек је готов да и сам делује, када, по својој безграничној мудрости и правди, види да је неопходно. Молитва је, пак, прималац Божијег дејства. А најбоља је: "Господе, Ти све знаш! Учини са мном како сам хоћеш!"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Четвртак четрнаести по Педесетници свето писмо данашње читање

Гал. 198 зач. (I, 1-10, 20 - II, 5).

Павле, апостол не од људи ни преко човјека, него кроз Исуса Христа и Бога Оца који га васкрсе из мртвих, 2. и сва браћа која су са мном. Црквама Галатије: 3. Благодат вам и мир од Бога Оца и Господа нашега Исуса Христа. 4. Који даде себе за гријехе наше да избави нас од садашњега вијека злога, по вољи Бога и Оца нашега, 5. Којему слава у вијекове вијекова. Амин. 6. Чудим се да се од Онога који вас позва благодаћу Христовом, тако брзо одвраћате на друго јеванђеље, 7. које није друго, само што вас неки збуњују и хоће да изврћу јеванђеље Христово. 8. Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде! 9. Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповиједа јсванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде! 10. Зар ја сад настојим да људе придобијем или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов. 20. А што вам пишем, ево Бог ми је свједок да не лажем. 21. Потом дођох у предјеле Сирије и Киликије. 22. А бијах лично непознат Христовим Црквама Јудеје, 23. него само бијаху чули да онај који нас је некада гонио сада проповиједа вјеру коју је некада рушио, 24. и слављаху Бога због мене. 1. А потом, након четрнаест година, опет изиђох у Јерусалим са Варнавом, узевши са собом и Тита; 2. А изиђох по откривењу, и изложих им јеванђеље које проповиједам незнабошцима, посебно пак изложих угледнима, да како не трчим или не трчах узалуд; 3. Али ни Тит, који бјеше са мном, и бјеше Јелин, не би приморан да се обреже; 4. И то због придошле лажне браће што се увукоше да уходе слободу нашу, коју имамо у Христу Исусу, да нас заробе; 5. Овима се ни за час не дадосмо у покорност, да истина јеванђеља остане код вас.

Мк. 19 зач. (V, 1-20).

У вријеме оно, дође Исус преко мора у земљу Гадаринску. 2. И кад изиђе из лађе, одмах га срете из гробова човјек с духом нечистим, 3. који борављаше у гробовима и нико га не могаше свезати ни веригама; 4. Јер је много пута био свезиван у окове и вериге, па је искидао вериге и окове изломио; и нико га не могаше укротити. 5. И стално ноћ и дан он бјеше у гробовима и по горама, вичући и бијући себе камењем. 6. А кад видје Исуса издалека, потрча и поклони му се. 7. И повикавши из свег гласа рече: Шта хоћеш од мене, Исусе Сине Бога Вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме! 8. Јер му говораше: Изиђи, душе нечисти, из човјека! 9. И питаше га: Како ти је име? И одговори му и рече: Легион ми је име: јер нас је много. 10. И молише га много да их не шаље из оног краја. 11. А ондје по бријегу пасијаше велико крдо свиња. 12. И молише га сви демони говорећи: Пошаљи нас у свиње да у њих уђемо. 13. И донусти им Исус одмах. И изишавши духови нечисти уђоше у свиње: и навали крдо с бријега у море; а бијаше их око двије хиљаде: и утопише се у мору. 14. А свињари побјегоше, и јавише у граду и по селима. И изиђоше људи да виде шта се догодило. 15. И дођоше Исусу, и видјеше бјесомучнога у коме је био легион гдје сједи, обучен и присебан; и уплашише се. 16. И испричаше им они што су видјели шта се догодило бјесомучноме, и о свињама. 17. И почеше га молити да иде из њихових крајева. 18. И кад уђе у лађу, мољаше га онај што је био бјесомучан да буде с њим. 19. А Исус му не даде, већ му рече: Иди кући својој к својима и кажи им шта ти је Господ учинио, и како те помиловао.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Легион ми је име; јер нас је много (Мк.5,9). Духови нису телесни и због тога не заузимају и не испуњавају простор, као што је случај са телима. Тиме се објашњава физичка могућност пребивања многих духова у једном човеку. Наравствена могућност таквог пребивања са стране духова је схватљива услед њихове безнаравствености, или одсуства сваког начела нарави, а са стране човека - услед многостуког додиривања његовог душевног устројства са мрачним областима нечистих сила. Ипак, тиме се објашњава само могућност, док стварност усељења бесова подлеже условима које не можемо да одредимо. Можемо само рећи да усељење духова не бива увек видљиво и да се не препознаје увек по одређеном понашању ђавоиманих. Постоји усељење духова које се не показује, тј. - скривено. Постоји, опет и власт духова над умовима мимо тела. У таквим случајевима, они умом руководе како хоће, путем страсти које у њему делују. При томе, људи све мисле да сами дејствују, због чега постају подсмех нечистим силама. Шта ту да се ради? Буди прави Хришћанин и никаква вражја сила те неће моћи савладати.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!


Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде


Пријави се одмах

  • Recently Browsing   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу