Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'шта'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
    • Квизови
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Мобилна апликација друштвене мреже Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Found 30 results

  1. Да чујемо и видимо
  2. Европска Унија нема владу, нема председника већ има представника, нема заједничку војску и полицију. Чланице ЕУ су чланице НАТО-а, УН-а и Интерпола што многи сматрају за довољно, али. Има валуту Евро, европол заједничку полицију која чува новац и остале вредноносне папире, има неку скупштину на демократском нивоу. Разне уговоре и споразуме који чине унију унијом. Ако погледамо новац који јесте стандардизован, ипак има штампарије по свим државама и свака новчаница носи тачну ознаку земље у и за коју се штампа. Имају паралелне институције на нивоу заједнице и држава које сарађују. Већ данас су у многим питањима институције заједнице јаче од институција неке чланице-државе. Ципрас је говорећи о економској кризи грчке, шпаније и португала па и целе ЕУ указао да постоје економско-политички оправдане сугестије да се постигне статус уније са председником и владом која би направила федеративну унију европских држава. Шта је политика ЕУ, дали је стварно Бриселска бирократија против које се протестује толико неефикасна да изазива излазак Британије, лоше односе са Турском и Русијом док Америка која има 150.000.000 мање становника и лошију инфраструктуру од ЕУ доминира над истом. НАТО алијанса је изнела пар пута констатацију да је стварање заједничке европске војске са једном униформом, кључна за опстанак ЕУ и НАТО алијансе. Такође и обједињивање војних инфраструктура и индустрије у ту војску. Шта ви мислите о томе, где ће да утабају стазе своје будућности да би могли да изађу на крај са новим ветровима Азије и Америке, Исламског света...?
  3. Милош Ковић: Велики и мали 11 понедељак сеп 2017 Posted by Стање ствари Да мали не морају и не смеју да попуштају пред притисцима великих, показују и историографске студије које се баве знањима и предрасудама државника великих сила о страним, понекад врло далеким земљама о чијим судбинама су хтели да одлучују Милош Ковић На Западу, нарочито у англосаксонским земљама, већ вековима се верује да међународни односи нису царство хуманости и идеала, него силе и интереса. У последњим деценијама, истина, почевши од напада на Србију 1999, најјаче државе Запада воде и ратове због „вредности“. Независнији умови су, међутим, уочили да они непријатно личе на крсташке ратове, јер воде у бескрајна и масовна крвопролића. Уместо победе или правде, ратови за „вредности“ доносе пустош и вечите, тињајуће сукобе (западни Балкан, Авганистан, Ирак, Сирија, Либија). Још од Тукидидовог „Мелоског дијалога“ између атинских освајача и мелоских бранилаца, из 416. године пре Христа, тврди се да велики имају право да се позивају на силу, а мали на морал и право. Заиста, још од древних времена, односи између великих и малих мало су се променили. Није, међутим, довољно рећи „might is right“, или „јачи тлачи“. Искуство је нешто сложеније. Мали су, наравно, одувек избегавали сукобе са великим. Када се то није могло, међутим, пред малима би, баш као пред становницима Мелоса у Пелопонеском рату, била само два избора: рат или предаја. Рат са великима неминовно је водио у масовна страдања. Али, уколико би мали наишли на подршку неке велике силе, и ако би били спремни да у отпору иду до краја, да плате сваку цену, победа би била на њиховој страни. Добар пример за то су победе Северног Вијетнама и Кубе над САД. Или, ако не желимо да идемо тако далеко, сетимо се победе Србије над Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском у Првом светском рату. Хедонистима и материјалистима из 21. века је то можда тешко да разумеју, али искуство потврђује да чак и излазак на бојно поље и пораз од јачега могу да воде ка дугорочној победи. Сетимо се духовних и политичких достигнућа привидно поражених нација, у вековима после рушења јеврејског Другог храма (70. године), пораза Јермена у бици код Аварајра (451), или српског пораза у Косовској бици (1389). Други избор је, наравно, предаја. Она, међутим, мора да буде безусловна и потпуна. Са великим силама може да се цењка само онај ко је довољно јак, или има снажне заштитнике. Ако вас и уверавају да ће се задовољити делом ваше територије, и ако јој га уступите, можете да будете сигурни да је близу дан када ће се вратити да би вам узели све. То се, рецимо, десило Пољској (1772-1795) и Чехословачкој (1938-1939). То је данас перспектива Србије. Слободан Милошевић није схватио да ће, напустивши Крајину, угрозити Косово. Данашње српске власти живе у илузији да ће моћи да се цењкају Косовом, да би сачувале остатак Србије. Таква, жалосна будућност прети и Македонији. Велике силе су на овај начин растуриле чак и раслабљене, поражене силе, какво је било Османско царство, или СССР. Русија је пристала на разбијање СССР да би, потом, морала да од распарчавања брани сопствену територију и да се суочава са НАТО трупама распоређеним на територијама бивших совјетских република. Отрежњењу је допринело и бомбардовање и распарчавање Србије 1999, које су руски дисиденти, који су познавали Запад, Александар Солжењицин и Александар Зиновјев, а потом и руски државници, протумачили као показну вежбу онога што чека саму Русију. Данашњи догађаји у потпуности су им дали за право. Побуна и самоодбрана Русије, и њено приближавање Кини, проширили су, заузврат, маневарски простор за неку будућу Србију, која ће бити спремна да учи из сопственог искуства и да се служи сопственом памећу. Да мали не морају и не смеју да попуштају пред притисцима великих, показују и историографске студије које се баве знањима и предрасудама државника великих сила о страним, понекад врло далеким земљама о чијим судбинама су хтели да одлучују. Представе Бенџамина Дизраелија и Ота фон Бизмарка, кључних „доносилаца одлука“ на Берлинском конгресу (1878) о Србима и Балкану биле су, рецимо, смеса полузнања и предрасуда. Шта тек рећи о безбојним нижим службеницима ЕУ и САД, секретарима и комесарима, пред којима се данас до земље клањају наши политичари? Је ли њихова главна брига да помире људе на Балкану, или да себи обезбеде следећу уносну позицију у бриселској и вашингтонској хијерархији? Да ли заиста верујемо да је будућност наше деце преча овим људима него нама, Србима, Албанцима, Бошњацима или Хрватима? Да ли ћемо до мира доћи својим напором и способностима, у сарадњи са суседима, или просећи милостињу и молећи за подршку путнике-намернике угашених погледа, скромних знања и нечасних намера? Шта ће шовинисти, у чија једра данас дувају НАТО ветрови, чинити онда када се угаси моћ САД? Ми, Балканци, дуго памтимо и већ смо видели пад многих царевина, од Византије, преко Османског и Хабзбуршког царства, до Трећег Рајха и СССР-а. Неке од њих смо управо ми Срби, са својим савезницима, послали на онај свет. Аутор је ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду (Политика, 11. 9. 2017)
  4. Шта значи реч

    (4) Verujemo, dakle, u Oca i Sina i Svetoga Duha, pevajući Trojicu Božansku, Uzrok i Sazdatelja svega prouzrokovanoga, vidljivoga i nevidljivoga. [Trojicu] Koja je jedne suštine, to jest prirode, i u tri Lica, to jest govorimo Ipostasi i Ličnosti, čime nećemo da podrazumevamo obličjem ili razlikom tri Boga ili tri prirode ili suštine, nego ispovedamo jednoga Boga i jednu prostu i bestelesnu prirodu i suštinu, a razlikom Lica različitost Ipostasi označavamo; klanjajući se [na taj način] Trojici u Jedinici i Jedinici u Trojici, Jedinici Triipostasnoj i Trojici Jednosuštnoj i jednomoćnoj i sabespočetnoj. Nju jedinu poznajemo večnopostojeću, bespočetnu, nestvorenu, besmrtnu, nepropadljivu, nestradalnu, svezadteljnu i [sve]držeću i [sve]promisliteljnu. Žička beseda Svetoga Save o pravoj veri Шта значи реч sabespočetnoj ?
  5. Адолф Хитлер је толико био уверен у коначну победу да је испланирао поделу читавог света са Јапанцима. Адолф Хитлер и сви припадници Трећег Рајха били су уверени да ће победити у Другом светском рату. Управо због тога нису припремали само планове борбе, већ су детаљно разрадили и планове за владавину након победе. Враћање земље америчким Индијанцима Нацисти су били спремни на геноцид, али када је реч о до америчким Индијанцима, нацисти су их изненађујуће добро прихватили. Кад покоре Американце, обећавали су нацисти, вратиће америчку земљу домороцима. Радили су с групом названом „Америчко индијско савезништво“ и регрутовали су их као фашистичке симпатизере. Неки чланови групе нису били само симпатизери, већ су постали окорели нацисти. Поглавица Црвени Облак украшавао је одећу свастикама и држао говоре у којима је Јевреје називао „децом сатане“. Свемирско огледало Без сумње, један од необичнијих нацистичких планова био је велико свемирско огледало простора. Наиме, нацисти су планирали да ставе огромно огледало пречника 1,6 километара у орбиту изнад Земље на 35.900 километара. Планирали су да га користите као оружје из свемира и снагом Сунца могли су упалити било коју тачку на Земљи. „Азијски простор заједничког напретка“ Наравно, и Јапан је имао своје планове. У својим ратним собама, нацисти и Јапанци већ су искројили нове империје из свих делова света. Јапанци су се договорили да владају свим деловима света источно од 70. меридијана. Јапанско царство одабрало је да иде с пријатељски настројеним именом „The Greater East Asia Co-Prosperity Sphere“ (Велика источноазијска сфера заједничког просперитета). Било је то царство испуњено пријатељским речима одабраним да поробљене одврате од њихових мрачних, претећих значења. Људи сваке освојене нације биће обучени да буду „вође свога народа“ претварајући народе у јапанске марионете. Нацистички живи зид Нацистичка одбрана против новог јапанског царства морала је започети на 70. меридијану на истоку. Временом, били су сигурни нацисти, доћи ће до рата између двају нових владара света за ког се треба припремити. План је био да успоставе „живи зид“ немачких колониста који ће боравити дуж границе рађајући деце колико су могли. Свако способан, ко је служио 12 година у нацистичкој војсци морао је бити послан на источну границу, добио би фарму и пиштољ и било би му наређено да има што више малих нациста. Изазивање америчко-британског рата Упркос стварима које је лично рекао у приватном разговору Црвеном облаку, Хитлер је јавно тврдио да нема планова за напад на Сједињене Државе. Идеја је била, једном је рекао новинару магазина „Лајф“, фантастична као „инвазија на Месецу“. Али пошто га Американци нису слушали, окренуо је плочу. „Моји осећаји против Американаца су осећаји мржње и дубоког презира“, рекао је једном свом особљу. „Све о понашању америчког друштва открива чињеница да их је половина јудаизираних, а друга половина негроидна“. Ипак, није мислио да ће морати заузети Америку. Пре него што је Америка ушла у рат на страни савезника, био је сигуран да ће искористити прилику за напад на Велику Британију. И када су се придружили, инсистирао је Хитлер да је то све само део америчког дугорочног плана за уклањање Британаца. Поробљавање источне Европе Није изненађење да су нацисти били одлучни у убијању сваке јеврејске особе на планети, али њихови планови за геноцид нису се ту зауставили. Словени у Источној Европи били су следећа „расно непожељна“ скупина коју је требало искоренити. У време када се рат завршио, Хитлер је већ покренуо неке планове. План се звао „Генерал план Ост“ и био је системска операција за брисање Словена и њихове културе са лица земље. Прве на мети су биле вође. Пре него што је рат завршио, нацисти су већ „ликвидирали“ совјетске елите и све оне који су имали културни утицај. Да су нацисти освојили Русију, почели би депортације 31 милиона Словена у Сибир да раде као робови у логорима. Други би били послани на робовску трговину израђену према америчком моделу ропства. А како би их заменили, требало би послати 10 милиона етничких Немаца да би формирали нове, расно чисте породице. У року од 30 година, 50 милиона људи било би депортовано у робовске логоре или убијено. Готово цела Источна Европа била би „избрисана“. Гандијево убиство Године 1938. још пре рата, Хитлер је саветовао британском министру спољних послова: „Убиј Гандија“. „А ако то није довољно да их смањимо на подношљиву меру, упуцај десетак водећих чланова Конгреса“. Што се тиче Хитлера, Британци су превише попуштали мирним протестима Махатме Гандија. Хитлер је сматрао да су Индијци „нижа раса“ која је требало да буде подвргнута аријевској владавини. Да је преузео свет, савете Британцима би спровео у дело. Поробљавање Британаца Док је беснео рат у ком су се Британци одбили предати, Хитлерови позитивни осећаји према њима почели су бледети. После неког времена разрадио је план како да их пороби. Ако би Британија пала под нацисте, увели би нови закон по кејом би сви мушкарци између 17 и 45 година били пребачени у континенталну Европу где радили као робови. Муслиманска власт на Блиском истоку Хитлер је био изненађујуће промуслимански орјентисан. И он и Химлер су се жалили да је Немачка сувише хришћанска земља. Хитлер је рекао: „Мухамедова религија би била много више компатибилна с нама него хришћанство“. Раније је обећао Блиски исток Италији. Али како се рат наставио, почео је мењати своју причу. Пронашао је сродну душу у Хај Амину ел Хусеинију, Јерусалимском великом муфтији, који му је рекао да имају исте непријатеље: „Енглезе, Јевреје и комунисте“. Преобраћање у Јеховине сведоке То не значи да би цело нацистичко царство било муслиманско, иако би, да је Хајнрих Химлер остварио своје планове, источна Европа примила би другу религију — Јеховини сведоци. Нацисти су побили десетине хиљада Јеховиних сведока у концентрационим логорима. Иако их је масовно убијао, Химлер је поштовао ту религију. „Ако се њихов фанатизам може искористити за Немачку“, рекао је једном, „бићемо јачи него што смо данас“.
  6. Шта ви подразумевате под Државом, не мислим на националну свест, историју или језик. Већ рецимо како би ви замислили функционалан систем економије и легитимне власти и поретка који власт има у нашој држави?
  7. С времена на време на интернету, и медијима уопште, наиђем на аргумент да држави нешто треба да вратимо, да смо дужници. Дужници, јер нас је држава ишколовала, лечила, чувала, градила путеве, школе, болнице и слично томе, и да сада када смо одрасли ми треба да се ,,одужимо". Јесте да држава плаћа професора, али држава не ствара капитал, стварају га наши родитељи из чијег џепа је плаћен тај професор. И лекар, и пут, и полиција, и војска, итд. И самим тим што примају своје плате, њихове услуге су већ плаћене. Дакле, шта ми то дугујемо држави? Или је сентимент иза таквих аргумената просто родољубље? Каква су ваша размишљања у вези ове теме?
  8. Део 1. Волети значи желети добро другоме Крајем прошле године Издавачка кућа Сретењског манастира је објавила књигу «Нека Бог говори» — зборник беседа и писама грчких духовника. Нудимо нашим читаоцима одломак из ове књиге – чланке архимандрита Андреја (Конаноса; рођ. 1970). Отац Андреј је познати проповедник, дугогодишњи водитељ емисије «Невидљиви преласци» («Αθέατα περάσματα») на радију Пирејске митрополије. У многим градовима Грчке, Кипра и САД људи га позивају да држи предавања о духовним проблемима; текстове његових беседа са радија објављују водећи православни сајтови у разним земљама, они излазе као засебни зборници. Љубав које у нашем свету има све мање и која је погрешно схваћена – једна је од главних тема предавања и беседа архимандрита Андреја. Волети значи желети добро другоме Сваком своје. За оно што се не свиђа мени уопште не мора да значи да се неће свидети ником другом. И напротив: уопште није чињеница да ће се оно што се свиђа мени обавезно свидети и теби. Зато имамо право на слободан избор: шта да слушамо, коју емисију, шта да волимо, какву музику да слушамо. Нисмо у стању да променимо друге. Зар није тако? Међутим, постоји нешто што треба да обједини све нас, без обзира на неслагања, на различите погледе и на то што међусобно не личимо. То је љубав. И нека она не пресуши у нашим душама. Нека љубав увек буде међу нама и нека нас држи заједно као карика. Тада нећемо осећати никакав антагонизам. Нећемо ни са ким бити у непријатељским односима због било ког разлога у овом животу. Јер, обједињују нас заједнички бол и заједнички непријатељ: смрт. И заједничка тежња ка животу, ка васкрсењу, срећи и радости. Сви ми, људи, у најдубљем смислу смо повезани овим основним појмовима. Хајде да се волимо без обзира на то што смо различити. Свако има свој карактер. Али шта је Христос рекао? «По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13: 35). Није рекао, на пример: сви ће познати да сте Моји ученици ако слушате исту музику, ако сви имате исте погледе или ако исто живите. Свако од нас има свој карактер: ти имаш један, ја имам други. Јер и за време Свете литургије свако се моли на свој начин: твоја душа се радује, моја осећа умиљење, свако молитву доживљава на свој начин. Зар није тако? Али сви ми за време Литургије осећамо љубав. «По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.» То је најтеже. Најтеже је сачувати љубав. А како? Како можемо да волимо ако то прво не научимо? Тешко је волети. Волиш ли? Волиш. Чуваш у сећању оне које волиш и кажеш: «Волим га, волим је, осећам слабост према овом или оном човеку, умрећу за тог и тог...» И то се сматра љубављу. Све то називамо једном речју — љубав. Веома је тешко рећи истински «волим те». То је подвиг. Љубав је врх. Она је превладавање, а не нешто свакодневно и уобичајено. Негде сам прочитао о једном старцу, игуману манастира. У обитељи су биле у току припреме за хиротонију једног монаха. Већ је био рукоположен за ђакона. На дан хиротоније игуман је изашао на манастирску капију да дочека почасног госта — митрополита који се спремао да дође на свечаност и друге угледне званице. Поред игумана у обитељ је улазило мноштво људи. Обични верници, монаси и други. Сутрадан, кад се све завршило, игуман је окупио братију и рекао: — Драги моји оци, треба да вас напустим за неко време. Морам да одем како бих боље видео себе. — Зашто да идете од нас? Ми вас толико волимо! — Да, али сам јуче постао свестан нечега. — Шта сте спознали, геронда? — упитали су. — Док сам стајао на капији и чекао госте који су долазили на хиротонију приметио сам да су ми, кад се приближавао угледан човек, неко званично лице, руке постајале влажне од узбуђења. А кад су улазили обични ходочасници руке су ми биле суве као обично. Различито сам реаговао на различите људе. — Да, — рекли су, — и шта ту има чудно? Зар то није природно? — Можда је то за вас природно, али ја, ваш пастир, требало је већ да научим у свом животу да све волим подједнако. И да се подједнако пријатно осећам са сваким. Да волим све и да се не плашим никога, да се не повијам пред једним и да не будем смео пред другим. Треба да будем као у срцу Бога, да пребивам у Богу. Зато ћу отићи на краће време како бих се боље загледао у себе. Овде сам, због свакодневних послова и управљања, престао да се загледам у себе. И он је на неко време отишао из обитељи како би се загледао у себе, како би пронашао у себи одговоре на питања: а да ли воли? И шта воли? Да ли је прозрачан за све? Да ли је искрен са свима? Да ли је отворен за све? На пример, кажеш: волим. Али «волим» понекад значи «потребан си ми». И тада то више није љубав због љубави. Да, заиста, неки људи су нам потребни. Али то уопште не значи да их волимо. Волети значи желети добро ономе кога волиш. Бринути се о њему. Ако видим да човек у нечему може да напредује, желим му напредак, чак и ако ми то није «од користи». Размисли: «Желим да се моје дете развија, зато што га волим, и није ми важно куда ће отићи зарад тога. Нека иде да се школује у било којој земљи света ако то жели. Јер га волим и желим му добро. А ако је за његово добро да рашири крила и да одлети од мене, поштоваћу тај корак. Зато што га волим. Али ће ми толико недостајати! Моје очи га неће видети и моје руке га неће додиривати, неће га мазити, неће га загрлити. Мој малишан, моје чедо, неће бити поред мене.» Кад волиш истински, пре свега размишљаш о ономе кога волиш, о његовом добру. То је тешко. Ево шта ми је испричао један младић. Његов отац је веома желео да се син упише на факултет. То је желео «ради синовљевог добра» (тако је сматрао). Говорио му је: «Желим да се упишеш. Волим те, дечаче мој. То ти причамо ради твог добра, бринемо се за тебе.» А младић је одговарао: «Али зар ја не чиним све што могу? Чиним. Потрудићу се. Уложићу све напоре.» Трудио се, сиромах, учио је, али је на крају пао. Није се уписао. И отац му је у нападу гнева (кад се гневимо понекад откривамо своје право лице и омакне нам се оно што заиста осећамо, показујемо какви смо заиста) рекао: «Пиши пропало! Бићеш пропалитет у животу. Како сутра да одем на посао и шта да кажем онима чија су се деца уписала? Кћерка колеге из канцеларије се уписала. Како сутра да му изађем на очи и да кажем да ниси положио.» Син је схватио његову поруку: «Отац ми је увек говорио да ме воли и сад је моја вредност пала у његовим очима. Чим се нисам уписао саопштио ми је да ме не воли. Нисам успео и он ме већ пореди с колегином кћерком и прекорева ме због тога што ће га сутра бити срамота због мене на послу.» Али зар љубав поставља услове?! «Волим те ако се упишеш,» «волим те, ако због тебе не будем морао да црвеним». «Па добро, — рећи ћете, — свеједно волимо своје дете, не претеруј.» Да, али видео си шта је рекао? «Како ћу сутра изаћи комшијама пред очи? Шта ћу рећи људима? Како ћу показати право лице своје породице? И како да кажем да се мој син ове године није уписао?» А шта се заправо десило? Зар човек вреди у зависности од тога да ли се уписао и да ли има диплому? Зар је да бисмо човека волели потребно да буде способан за изучавање наука? Не, драги мој. Ја волим човека чиме год да се бави, као што и нас Господ воли. Упитао сам једно дете: «Кад чиниш грех, како осећаш Бога?» И дете је одговорило: «Осећам да ме гледа са чуђењем, са жаљењем и да се љути на мене.» Неко други је рекао: «Осећам да ће ме Бог казнити.» А свеци су говорили: «Кад грешимо и кад смо грешили у свом животу, осећали смо да нас Бог грли још топлије, још ватреније, с већом љубављу, зато што нам је тад био још потребнији.» Бог воли свако Своје створење. Он воли и тебе, воли и мене. Не само кад живимо врлински, већ и кад не живимо баш најбоље, кад чинимо грешке и кад падамо. Бог те воли чак и кад постајеш блудни син. И тада немаш вредност у Његовим очима зато што си добар или лош, већ зато што си дело Његове љубави, што си дело Његових руку. Имаш вредност и идеш путем на којем се бориш и војујеш. И Бог ти не суди, зато што зна да је оно што си данас – само тренутак, извесна етапа у твом животу, а можда и искушење које превладаваш, и зна да покушаваш да се поправиш. Не успева ти, али те Бог свеједно воли. Ти си попут сликарског платна које Христос гледа и види како се трудиш да сарађујеш с Његовом благодаћу, да узмеш Његову кичицу и са сликаш Његов лик у свом срцу, лик Божији, лик Христове љубави. Али не можеш. Чиниш грешке: овде направиш мрљу на платну, овде бришеш оно што си замазао, овде све преокрећеш наглавачке. Знам да си данас погрешио. Али знам да је твоје платно још увек у процесу стварања и не доносим никакве закључке о теби. Поштујем те. Не поредим те ни са ким, — каже Бог. — Не подсећам те на то да имам свеце, анђеле и арханђеле, да је поред Мене Богородица, Која има изванредну душу и предивно срце. Не прекоревам те, не говорим: а зашто си ти овакав или онакав?» Не. Бог то не говори. Он нас не пореди. Он воли сваког. Не знам да ли си видео како уметник ствара слику, или пре икону, пролазећи кроз различите фазе? Он прво наноси основу, затим постепено додаје боје, сенке, руменило. Све се то одвија у почетним фазама рада и видљивог резултата још увек нема. Не може се одмах добити готова икона и однети у храм. Икона још није завршена. Такву икону не можеш да окачиш чак ни у својој соби. Она није завршена. Али се притом не може назвати бескорисном. Не сме се умањивати њена вредност, не сме се бацити. На основу ње се не могу донети никакви закључци (још је на путу). Али има вредност чак и у незавршеном виду. Тако нас Господ воли. Зато што види да смо људи и да се помало трудимо да личимо на Њега и да стекнемо љубав од Његове љубави, живот од Његовог живота, светлост од Његове светлости. И Он то зна, и познаје нас. Зато нас воли. Кад не волиш човека може се рећи да га не знаш. Ко зна шта се заиста дешава с другим човеком – воли га. Онај ко зна да «ми други није непријатељ, а чак и ако је непријатељ, ја сам за то крив», волеће овог човека. Волећеш ону која ти је задала неиздржив бол, која те је повредила, ако схватиш да проблем није у њему и није у њој, већ у твом унутрашњем стању које још није излечено. То је твоја отворена рана која још није зарасла. То је твој бол који још није уминуо. Ми немамо непријатеља. Нема непријатеља на којег би вредело трошити снагу и мрзети га. Нема таквог непријатеља на овом свету. Ако се загледаш у живот онога ко ти је учинио велико зло и ако покушаш да одговориш како и због чега је то учинио, какви су били његови мотиви, како се осећао, како је провео детињство, зашто је дошао до таквог стања, видећеш да ти није непријатељ и противник. Зато Христос каже: «Немојте се плашити онога ко може да вас куша споља, јер вашу душу нико неће кушати.» Нико не може да ти причини штету. Кад осећаш да ти је неко нанео штету и да га због тога мрзиш, није ти заправо он нашкодио, већ нешто друго у теби није у реду, нешто друго те искушава. У тим тренуцима упитај Бога: — Боже мој, да ли и Ти мрзиш човека којег ја мрзим? И Христос ће ти рећи: — Не. Ја сам му опростио. На Голготи. Али не само онда, Ја и сад свима опраштам и све волим. — Али како, Господе? Како можеш да га волиш? А Бог ће ти одговорити: — Ја видим и друге ствари које ти, чедо моје, још ниси увидео. Видим да и он веома пати. Видим да није поступио према теби тако зато што је рђав, већ зато што се сам плаши и брани. — Али као се плаши, Боже мој? Нанео ми је толико зла... Знаш колико патње ми је задао. Изгубио сам посао због њега. Светио ми се, повлачио ме је по судовима... — Да, — каже Господ, — али веруј, кад би могао да видиш страх у његовој души, пометњу у његовом срцу, немир његове савести, не би га мрзео. Заволео би га. Осетио би оно што се назива милосрђем. Њему је, дете моје, потребна твоја љубав. Потребна му је помоћ, а не освета. Научи да се «светиш» онако као што се Бог «свети». Он се не «свети», већ увек одговара љубављу и то разоружава. Схвати да чак и онај кога не можеш да смислиш завређује твоју доброту и опроштај. Само што смо неискрени. И уместо да покажемо своју рану често правимо гадости. Али нема лоших, схвати то. Довољно је притиснути одговарајућу дирку у души ниткова и зачуће се мелодија љубави. Чини се да притискаш погрешну дирку. И зато се чује какофонија, чују се хистерични гласови, свађе и увреде. Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе. Један момак ми је рекао нешто што је на мене оставило изузетно јак утисак: — Много волим једну девојку, поштујем је, одушевљавам се њоме и веома желим да будем с њом. — И шта предузимаш? — упитао сам га. — Ништа. Она никад неће сазнати за моја осећања. — Зашто? — Зато што воли другог. А пошто је заиста волим ништа јој не говорим о својим осећањима и никад се нећу мешати у њен живот. Сад завршавамо студије и желео сам да јој се приближим, да поразговарам с њом, да јој понудим да заснујемо породицу. Али кад сам схватио да размишља о другом оставио сам је на миру. Волим је и зато не разговарам с њом. Волим је и зато је избегавам. Ето, то се зове љубав! Размишљати о добробити онога кога волиш. А пошто у овом случају добробит значи не дирати у срце, с поштовањем се односити према посебном путу којим човек жели да иде, љубав те води ка томе да чиниш незамисливе поступке, да претвараш своју љубав у сузу, у бисер, у бол, који ће источити живу воду и омити Божанском благодаћу твоје срце. И нека се чини да не испољаваш своју љубав и да је не показујеш, твоја љубав заправо постаје дубља. Човека чиниш изузетно осетљивим и истинским, поетским и часним. И једном ћеш добити награду за то. Ван сваке сумње! (Крај следи.) Архимандрит Андрей (Конанос) С новогрчког превела Александра Никифорова Нека Бог говори: Из беседа грчких духовника / С новогрчког превела Александра Никифорова. М.: Сретењски манастир, 2015. Са руског Марина Тодић 20 / 01 / 2016
  9. У емисији „Орбита културе“ присетићaмо се неких истинских музичких звезда са којима смо разговарали уочи њихових наступа у нашој земљи. Један од њих свакако је Олег Кирејев, који је пред београдском публиком показао како звучи и шта ново доноси руски џез. Овај руски саксофониста и композитор, пионир етно-џеза у Совјетском Савезу и Русији, открио је за Спутњик и разлоге због којих је за њега џез био и остао мера ствари. Шта нам је био Џони Штулић и шта нам је данас, пишу ли се и даље филигрански стихови или је Џони један и непревазиђен, покушали смо да сазнамо од једног од најтврдокорнијих „џониста“, књижевником Мухаремом Баздуљем. А како после четири деценије звуче нумере са албума „Црна дама“ групе Смак, да ли су виски и бунде и афера сплет актуелније данас него те 1977. године, када су се завртеле на свим југословенским радио-станицама, открио нам је оснивач крагујевачке групе Смак, легендарни гитариста Радомир Михаиловић Точак. Да ли је рокенрол само музички жанр, правац, или је више од тога? Колико је свака прича о једном од највећих феномена 20. века у основи социолошка студија, слика времена и друштва, а колико филозофска, будући да је реч о јасно дефинисаном односу према свету и погледу на свет? Ово су само нека су од питања на која су одговоре покушали да дају књижевник Михајло Пантић и рок критичар Петар Поповић, аутори књиге „Бити рокенрол“, која је за кратко време доживела неколико издања. У емисији „Орбита културе“ чућете како је Бора Чорба уз класику, под ведрим дрвенградским небом, на недавно одржаном фестивалу „Бољшој“, гитарским рифовима надјачао звуке виолине и клавира и овога пута направио добру журку. Расположен и нестрпљив да запали музиком небо над Дрвенградом, Бора је уочи концерта за Спутњик казао да је Мећавник богомдано место за рокенрол, будући да је његов творац, Емир Кустурица — стари проверени рокер. Спутњик је за време 5. Фестивала руске класичне музике „Бољшој“ разговарао и са светски познатим виолинистом Романом Симовићем.
  10. Шта је смисао?

    Од чега зависи, ако од ичега зависи? У каквој је вези са (са)знањем? Да ли превазилази поделу на добро и зло? Или одређујемо што је добро, а што је зло на основу смисла? Слободно проширите тему
  11. Ко су људи који су правили прве ракете и ракетне системе у нашој земљи, који су деценијама јачали позицију између сукобљених светских велесила. Да ли је то модел и за будућност? Србија, притиснута између Истока и Запада, тражи простор за позиционирање у неутралности. У политичком смислу, у овој намери засад успева. Међутим, неутралност, посебно војна, није мртво слово на папиру, није декларативна флоскула, њено утемељење је и у развоју технике, односно спремности да производи адекватне одбрамбене системе. © ФОТО: ВТИ Генерал Обрад Вучуровић са јапанским колегама. Систем са метеоролошким ракетама који је СФРЈ купила инсталиран је на Превлаци. Далеке 1960. ову визију имао је један човек, млади Херцеговац Обрад Вучуровић. Његова визија поклопила се са политиком људи који су водили тадашњу велику земљу. Завидан број научних институција спојен је у једну, у Београду је основан Војнотехнички институт. У њему је радио више од пет хиљада људи који су пратили визије младог инжењера Вучуровића. Спутњик је имао изузетну прилику да разговара са двојицом његових сарадника, Средојем Суботићем, који ускоро одлази у пензију, и нешто старијим колегом Савом Ивковићем. Развој наше ракетне технике почео је тако што је, по угледу на руску, конструисана мала авионска ракета. Било је то наше прво средство ракетне технике, били смо поносни, јер је то био велики изазов, каже Саво. „Упоредо с тим кренуо је пројекат развоја вишецевног ракетног система ’Пламен‘, домета осам и по километара, опет на бази сазнања везаних за неке стране системе. У то време врло мали број земаља у свету је смогао снаге и размишљао о томе да уђе у било какав посао везан за ракетну технику. Био је то изазов и за индустријски много напредније земље. Тај пројекат је водио генерал Вучуровић, који је тада био начелник Одсека за лансере у Институту“, присећа се Саво. © ФОТО: ВТИ Када стручњацима поменете "Пламен", "Огањ" или "Оркан" помисле на генерала, проф Обрада Вучуровића. Јапанско гориво за југословенске пројектиле Упоредо с ракетом развијан је и систем ПВО. И те пројекте водио је генерал Вучуровић. Један од највећих звао се „Вулкан“, била је то ракета која је требало да иде до висине од 25 километара. Била је 1962, година у којој је руска ракета срушила У2 са 22 километра, био је то велики залогај, била је то вишестепена ракета, за коју је требало обезбедити гориво за више фаза. „Успостављен је контакт са Јапаном, генерал Вучуровић је био у делегацији која је одлазила тамо и сретала се с Јапанцима овде. Они су тада имали метеоролошку сондажну ракету коју су звали ’капа‘. Имала је више типова, а могла је да одлети на висине између 40 и 60 километара. Ракете су лансиране вертикално, прикупљале метеоролошке податке и слале их на земљу, а на бази тих података су се правиле метеоролошке карте. Југославија је купила 6 ракета и лансирну рампу, радар којим је могла да их прати и постројење за производњу ракетног горива које су користиле“, каже Саво. © ФОТО: ВТИ Успомена из једне од посета Јапану због куповине ракете за прикупљање метеоролошких података. Ракете су растављене и испитане, лансирна рампа и радар монтирани на полигону Превлака код Херцег Новог, па су поједине и лансиране. Та технологија била је нека врста искорака, а заправо се цела прича вртела око спорног горива. Ракетни мотори таквих ракета користили су САД и СССР-у као помоћ у полетању млазних авиона који нису имали довољно велику снагу, јако оптерећен авион није могао да узлети са релативно кратке писте. Монтирани су под крила руског МиГ-19 и америчког „Тандерџета“, а гориво је, захваљујући Вучуру, како су сарадници звали тада младог инжењера Вучуровића, имало своју примену и у неразвијеној Југославији. Била је то школска вежбовна ракета домаће производње. На челу с генералом Вучуровићем пројекти су се ширили, не само по броју већ и по обухвату научних области. Не треба заборавити да је педесетих година прошлог века вођена ракета била мисаона именица, углавном су рађене ПВО ракете, подвлаче наши саговорници. У то време Совјетски Савез лансира чувену ракету Град БМ 21, једну од највише коришћених артиљеријских ракета у свету. Израђено је седам и по хиљада лансера и преко четири милиона пројектила. Кад се појавио „Град“, Југославија је почела да развија свој систем —„Огањ“. И тај пројекат је водио генерал Вучуровић. © SPUTNIK/ VALERIY MELNIKOV Руски ракетни систем „Бук“ Лансер и ракета нису личили на руско решење, али су се ракете поклапале у килограм тежине, у 100 м домета, само што је концепт наше школе ракетне артиљерије био потпуно другачији. Совјетски Савез је био суперсила, ако би ушао у сукоб са противником, рачунао је на масовну употребу, а наша земља је морала то да решава на други начин. Наша ракета била је неупоредиво прецизнија, а имала је и већу ватрену моћ. „Са Ираком је развијен ракетни систем ’Оркан‘ домета 50 км, завршен је за 7 година. САД су тада имале систем МЛРС прву верзију која је имала домет 35 километара и лошију прецизност од наше ракете. СССР је имао ’Ураган‘, који је такође имао домет 35 км. Кад кажете неком да је 1987. нека мала земља од 20 милиона становника направила ракетни систем који је супериоран у односу на системе које имају суперсиле, то делује мало застрашујуће“, каже у шали Саво. © ФОТО: ВТИ Генерал Вучуровић на терену током провере нове технике Наређујем да се порођај одложи Саговорници Спутњика, скромни инжењери, који би, да су радили у некој од поменутих великих сила, сигурно имали светску славу, јер поред чувеног Вучура носе део заслуге за то што се инжењерским решењима Института не могу похвалити индустријски много напредније земље, радо се присећају свог шефа, свесни чињенице да је рад с њим би прави благослов. Ипак, људи тако велике умне снаге, као што је био инжењер Вучуровић, често не схватају да околина не може непрекидно да одговара на њихове захтеве. „Једини који је заиста могао да га прати био је један од његових најближих саговорника Ђорђе Јауковић, бивши директор Института, невероватан човек у сваком погледу. Где год би се њих двојица појавили, нико није остајао равнодушан. Њих двојица отварали су врата начелника генералштаба ногом. Наравно да то нису радили, поштовали су и надређене и подређене, желим да појасним колико је њихово место било вредновано у систему Министарства одбране тадашње Југославије“, каже Средоје Суботић. Несвакидашњу, огромну енергију инжењера Вучуровића и његову апсолутну посвећеност послу можда најбоље описује анегдота коју нам је испричао Саво Ивковић. У последњој фази важног пројекта захтевао је да хитно на пут крене колега чија је супруга у болници чекала порођај. © SPUTNIK/ СЕНКА МИЛОШ Инжењер Саво Ивковић - иако ужива у пензији дошао је у Институт да за Спутњик говори о свом колеги Вучуру кога, како каже, не може да заборави нико ко је с њим радио. „Када му је то пријавио, он је потпуно озбиљно рекао: ’Може ли она то мало да одложи‘. То није био показатељ негативног односа према било чему или безосећајности. После пет минута је схватио, извинио се. Ова анегдота сјајно одражава његов однос према пројектима. Он је био човек фокусиран на посао 24 сата дневно. Ако би га позвали усред ноћи, када не зна где се налази, после три секунде би се укључио у решавање проблема“, присећа се Саво. Додаје да његова супруга није морала да одлаже порођај због Вучура, али да је морала сама да се бори са децом и пресели у нови стан, јер је он те године, радећи на пројекту „Оркан“, 135 дана провео на службеном путу. „Пратили смо га, јер као млади инжењери имали смо ретку прилику да када нешто нацртамо, готов комад видимо за свега неколико дана, да га испитамо, управо захваљујући Вучуру. Неки инжењери живот посвете пројекту чију примену никада не виде“, каже инжењер Ивковић. © ФОТО: ВОЈСКА СРБИЈЕДејство вишецевног бацача ракета на војној вежби "Челик 2017." у Никинцима поводом Дана Војске Србије, Дана победе и Дана Европе. Институт се не предаје Без обзира на маестралне инжењерске бравуре Обрада Вучуровића, Средоје Суботић каже да је тимски рад ипак био пресудан за успехе пројеката ВТИ. Иако начелник Сектора за ракетно наоружање, Вучуровић је био је организатор свих послова, имао је велики утицај на то у ком ће се правцу ти пројекти кретати, а то је било од пресудног значаја. Када је од Руса купљена прва лиценца, реализација није била нимало лака, било је потребно направити сопствено виђење тог истог решења на бази домаћих сировина, што је захтевало велико знање. Поред лиценце за „Маљутку“, Институт је од Совјета купио још неколико важних пројеката, али је интересантно да нам Руси никада нису продали ракетно гориво, а да су нам Американци само једном продали лиценцу за делове композитног ракетног горива и једно постројење, каже Ивковић. © SPUTNIK/ СЕНКА МИЛОШ Инжењер Средоје Суботић - у његовом одељењу некада је било 330, а данас ради свега 40 људи. Ипак, радимо пуним темпом, као у Вучурово време, наша ракетна техника и даље се развија, каже он. „То је та дивна особина некадашње државе, али и ове садашње — што смо своји. Могу да се политички не слажем са неким стварима данас, али се потпуно слажем да не треба да зависимо ни од Руса, ни од Американаца. У суштини, тај концепт је увек живео у овом Институту, не зато што смо ми тако хтели, једноставно, то најбољи избор. Тиме се, условно речено, дистанцирате од политичких опција и условљавања, што се десило свим земљама СЕВ-а. Они су пре нас почели да производе читав низ ових система, али никада нису ушли дубоко у њих, нису их познавали и нису могли да при иступању Русије из сарадничког односа са њима наставе производњу. Нама то није био проблем од момента када смо купили лиценцу, зато што смо је сами реализовали“, истиче инжењер Средоје Суботић. Он додаје да је овакав приступ довео до тога да наша држава има углед и на једној и на другој страни, а формирао га је управо чувени инжењер, генерал Обрад Вучуровић. Без обзира на то што је поделио тужну судбину Југославије, Војнотехнички институт је кућа која данас интегрише комплетну одбрамбену индустрију Србије, јер развој мањих предузећа која се баве развојем наоружања није довољан да изнедри велике системе и реализује њихову производњу. Институт својим знањем и искуством помаже у реализацији готово свих пројеката, а прошле године врата је отворио за више од седамдесет страних делегација које су дошле по парче знања српске школе ракетне технике. Сенка МИЛОШ
  12. Ne, ti nisi hedonista! Šta hedonizam jeste, a šta nije? Kako hedonizam još od svog nastanka (prvi teoretičar hedonizma bio je Sokratov učenik Aristip, 435. do 356. p.n.e) nailazi na osudu i predrasude, treba preispitati šta hedonizam jeste, a šta nije. Čak i u Rečniku filozofskih pojmova pod pojmom hedonizam autori ističu da se atribut „hedonistički“ često koristi u omalovažavajućem kontekstu. Ovaj tekst će pokušati da ispravi viševekovnu nepravdu prema hedonizmu i da čitaocima prometejski da vatru koja im može služiti. Ataraksija, eudamojnizam i utilitarizam: ili šta hedonizam jeste Epikur (341-270 p.n.e) je tvrdio da je zadovoljstvo najveće dobro. Zalagao se za trajno zadovoljstvo koje je posledica duševnog mira. Uživanja je delio na telesna i duhovna i ovim drugim je davao prednost. Smatrao je da istinski mudrac sebi ništa ne uskraćuje, ali da se ne ljuti na sudbinu i ne jadikuje zbog nečeg što nema ili što mu je uskraćeno. Zalagao se za ataraksiju: šta je do nas učinićemo, ali ono na šta ne možemo da utičemo neće nas obespokojiti; duševni mir je prioritet. Filozofijom se bavio zato što je smatrao da ona može čoveku da pruži blaženstvo, a samim tim i mir. Eudajmonizam nas uči da je cilj življena blaženstvo i sreća. Džeremi Bentam (1748-1832) bio je začetnik utilitarizma: zapoveđene su one radnje koje u dato vreme obećavaju da će dovesti do najveće moguće koristi, tj. sreće i ugodnosti za najveći broj onih kojih se to tiče. Smatra da čovek teži sreći. Bentamov polazni stav je da stepen u kojem naši postupci donose zadovoljstvo i izbegavaju bol jedino merilo moralne ispravnosti. Postoje viša i niža zadovoljstva. Zadovoljstvo ima sedam dimenzija: intenzitet, trajanje, izvesnost, bliskost, plodnost, čistota i obim. Moral je aritmetika koja treba da izračuna koje ponašanje i delovanje daje najveće rezultate i donosi najveću sreću. Dobrota ka drugom donosi vlastito zadovoljstvo. Džon Stjuart Mil (1806-1873) korigovao je i branio Bentamov utilitarizam. Psihološki hedonizam ukazuje na individualnu i na društvenu etiku. Vlastita sreća je motiv pojedinca, a najveća sreća svih je kriterijum društvenog dobra i cilj moralnog delovanja. Nisu sva zadovoljstva jednaka. I on smatra da je duhovno zadovoljstvo važnije od telesnog. Sloboda je traganje za sopstvenim dobrom na sopstveni način. Pod uslovom da ne sprečavamo napore drugih da čine to isto. Religija, razvrat, veštački rajevi, elitizam, egoizam, gikovština, luksuz, čaršija, oportunizam i politika: ili šta hedonizam nije Religija Kada gušimo i sputavamo sebe i druge pozivajući se na religiju i religiozne spise kao jedinu vrednost i kada bogougodnost navodimo kao vrlinu koja jedina treba da izazove zadovoljstvo, onda mi ne uživamo u bogu, već smo robovi religije. Što ne znači da su bog, vera i religija sami po sebi loši nego da to postaju onda kad ovladaju pojedincem i njegovom slobodom. Da li se može reći da je bosonogo koračanje po staklićima kao u Almodovarovom filmu Mračne navike (1983) bogougodno? Zašto bi bogu bilo u interesu da neko sebi nanosi bol i da ne uživa?! Budući da je bio religiozan, Džon Lok (1632-1704) je smatrao da je Novi zavet ukazao put ka sreći. Što će reći, da i religija treba da se stavi u službu čoveku i čovekovoj sreći, a ne obratno. Da su patrijarsi i pape tako tolerantni vernici kao Lok, religija nikad ne bi bila uzrok ratova, netrpeljivosti i rigidnih ograničenja. Iako je religija antihedonistički nastrojena i srednji vek, bogomoljsko doba, doprineo kaljanju humanizma i hedonizma i u hrišćanstvu ima ataraksije u poslovici: Razvrat Hrana, piće i seks mogu biti lepi, ugodni i pružiti zadovoljstvo onda kada vladamo sobom. Ali onog momenta kada nagoni ovladaju nama i teraju na kompulsivnu aktivnost, tada smo robovi. U toj tački nagonske radnje nemaju veze sa hedonizmom. Još je Aristip sugerisao da nam unutrašnje samopouzdanje govori da se čovek ne pokorava požudi nego da bira: iznad je užitaka i vlada njima. Što implicira da snaga nije u izbegavanju i odricanju od zadovoljstva nego u uvažavanju ljudske prirode i potreba, ali i u vladanju nagonima i njihovoj najmudrijoj eksploataciji. Čak su i cinici tvrdili da je nedostojan onaj užitak koji čini čoveka robom, ali teže nego kloniti se užitka (kao što oni čine) jeste radovati mu se, a ipak mu ne pripadati potpuno. Da ne bi upali u takvu zamku treba da imamo uvid u stanje stvari. Cinici su se zalagali za to da se potrebe smanje do minimuma i da se poštuje ljudska priroda. Iz toga sledi da su i neka ljudska uživanja direktna posledica te prirode i da kao takva treba da se uvažavaju. Iz Aristipovih reči (pa i iz reči cinika uslovno rečeno) možemo zaključiti da je za hedonizam i uživanje u pravom smislu potrebna snaga i odgovornost, jer će samo jaka ličnost upravljati svojim željama, a ne one njim, umeće da pronađe meru i da hoda po ivici. Demokrit (460-370 p.n.e) kaže da je prijatnost koja potiče iz uzbuđenja čula relativno tamna i sama u sebi nesigurna. Potrebna je tiha uzbuđenost vatrenih atoma. Sreća je u miru, ravnoteži i harmoniji, odnosno, u spoznaji. Iz toga sledi, kao i kod Aristipa, da uživanje nije samo po sebi dobro ili loše, nego da ga čovekov odnos prema njemu etički pozicionira. Platon (427-347 p.n.e) se u velikoj meri nije slagao sa Aristipom, ali je tvrdio da se ideje dobra realizuju i u čulnom svetu. U Gozbi i Filebu vrednuje zemaljska dobra. Tomas Mor (1478-1535) daje prednost duhovnom zadovoljstvu, ali se ne odriče ni telesnog, jer ono ne šteti društvu. Za asketizam je tvrdio da se protivi ljudskoj prirodi i da sve ono što ne šteti društvu treba da bude dozvoljeno. Džon Lok tvrdi da sve naše ideje izviru iz iskustva. Razlikuje složene i jednostavne ideje gde složene nastaju iz jednostavnih. Za jednostavne ideje postoje dva izvora: senzacije i refleksije, tj. spoljni i unutarnji opažaj. Senzacija (čulno) je povod za refleksiju (duhovno). Telesno i uslovno rečeno banalno prethodi duhovnom. Nagon prema Lauri (senzacija) Petrarku je podstakao na pisanje stihova (refleksija). Lok je smatrao da je prirodni cilj čoveka u životu sreća. Vadati sobom veoma je bitno. Najveće zlo je smrt, a cilj je samoodržanje. Onfre (1959) kaže da ako su nagoni i potrebe imanentni ljudskoj prirodi, onda treba da ih iživimo u radosti, a ne u kuluku. Treba da se radujemo i druge da obradujemo. Nalazio je radost u hrani i piću pa u svojoj knjizi Gurmanski um kaže o šampanjcu i mehurićima Hedonista će uvek oplemeniti banalnost, dati mu jedan viši smisao. Veštački rajevi Odnose se, u prvom redu, na drogu i alkohol, a u drugom, na internet, društvene mreže i igrice, kao na veštačke potrebe koje nisu same po sebi loše nego to postaju kada ljudi postanu zavisni. Narkomanija i alkoholizam su daleko od zadovoljstva, a blizu prinude i muke. Narkoman u početku bira da li će da se drogira, ali kasnije ponukan veštački stvorenom potrebom prinuđen je da nastavi sa tom aktivnošću po svaku cenu. Hedonizam je emanacija slobode, a ne ropstva. Aristip kaže da je najčistija prijatnost ona koja je pomešana sa najmanje neprijatnosti, tj. ono zadovoljstvo koje povlači za sobom najmanje „nuspojava“. Budući da droga i alkohol imaju katastrofalne posledice na uživaoce, ne govorimo o hedonizmu nego o zavisnosti. Kada internet, društvene mreže i igrice ovladaju čovekom i njegovim aktivnostima onda, takođe, postajemo robovi. Oni su dobre sluge, ali zli gospodari. Elitizam Kultura i umetnost treba da služe čoveku. Citiraću deo iz svog romana Glasovi prozora(2017) gde junak kaže: Kultura i umetnost dobijaju vrednost samo odnosno. Univerzalne vrednosti spašava vreme oličeno u ljudima koji ne daju kroz razna vremena da delo potone. Nema potrebe za kulturfašizmom, vreme će svakako da kaže svoje. Naše je da uživamo u umetnosti ili da je zaobiđemo. Mišel Onfre je iz hedonističkog principa počeo da čita. Majka ga je sa deset godina dala u sirotište, kod salezijanskih sveštenika. Bilo mu je teško i našao je spas u biblioteci. Kada je otvorio Hemingvejev roman Starac i more osetio je to more i talase i prevario je stvarnost i realnost. Knjige su ga spasile. Egoizam Odnosi se na raznorodne slabosti gde se favorizuje „ja“ u odnosu na „ti“, „vi“ i „mi“. Sujeta nije loša kad nas podstiče na delanje. Kao i kompleks. Još je Adler pisao da su kompleksi pozitivni ako subjekta gone na aktivnost i produktivnost. Ali sujeta koja tera u osvetoljubivost i durašnost je slabost, a često je brkaju sa hedonizmom. Mnogi filozofi su govorili o sreći koja proističe iz dobrote prema drugima. Sreća nije ni u nipodaštavanju „ja“ i favorizanju „ti“ nego u hemiskoj kombinaciji osnaživanja „mi“ tako što „ja“ činim dobro „tebi“, jer svako „ja“ je nekom drugom „ti“. Morov hedonizam možemo nazvati humanistički ili društveni hedonizam, jer je za njega čovek samo jedinica društva, a najveća sreća je dobrota prema ljudima i srećno društvo. Mišel Onfre nadahnut je De Šamforovom rečenicom: Gikovština Odnosi se na gomilanje znanja koje je samo sebi cilj, kada postajemo robovi informatičkog preobilja. To nije zadovoljstvo u obrazovanju i znanju nego ropstvo. Aristip je smatrao da je svrha života i najveća vrlina uživanje, ali i da samo obrazovan čovek, onaj koji zna, onaj koji ima uvida, mudrac, ume stvarno da uživa. Problem nastaje kada pojedinac zna samo da bi znao, bez da ga istine oplemene. Mišel Onfre želi da vrati slavu filozofiji i predstavlja je kao umetnost življenja. Kaže da treba raskrstiti sa religijom i preći na filozofiju. Svaki izgubljen sekund je zauvek izgubljen, ako nije proslavljen. Nudi hedonističku filozofiju. Do Ničea (1844-1900) se smatralo da filozof govori samo o idejama, neovisno od iskustva. Filozof nije imao telo i biografiju, bio je kao Krang iz crtaća Nindža kornjače, goli mozak. Onda se pojavio Niče i ukazao na to da je filozof biće sa telom, nagonima, strastima i intuicijom. Onfre smatra da je filozofija ispovest jednog tela, kao i da filozofija umire ako se otkači od stvarnosti. Potrebni su filozofski rad na sebi i introspekcija da bi nam bilo bolje. U renesansi dolazi do ponovnog interesovanja za čoveka i za reanimaciju hedonističkog pristupa. Vindelband kaže da je renesansni duh imao pred sobom ideal ugodnosti ljudskog života što će se razviti uz pomoć nauke, tako što će čovek (pokušati) da ovlada prirodom. Luksuz Luksuzni prioritet se ne vezuje isključivo i bukvalno za luksuz nego za robovanje novcu i nužno povezivanje vrednosti sa novcem. Hedonizam nije isto što i luksuz, a laici ih često mešaju. Često se može čuti primedba kako je potreban novac da bi bili hedonisti, što je netačno. Hedonizam se odnosi na to da uživamo u situaciji i u onome šta imamo, a ne da čeznemo za onim šta nemamo. Po toj logici, Nik Vujičić je reprezentativan primer hedoniste, jer je prevladao svoju objektivno tešku situaciju, invaliditet, i naučio da maksimalno iskoristi svoje mogućnosti i sposobnosti i uživa u njima. Tako da je hedonizam i veoma koristan zato što čini da izvlačimo maksimum iz života i eksploatišemo sebe u maksimumu, kao i da prihvatamo vlastite granice i delamo u okviru njih. Onfre kaže da hedonizam ponekad leži u čaši sveže vode u pravom trenutku. Čaršija Sve te neophodne slave i svadbe na koje nam se ne ide, ali eto „moramo“, utrka da budemo po jusu i ravnoj liniji, ne govori o tome da uživamo u sopstvenoj podobnosti i strahovanju šta će svet da kaže nego o ropstvu. Dejvid Hjum (1711-1776) smatra da su strasti pokretač našeg delovanja. Važeći principi u etici i politici počivaju na ljudskoj prirodi. Nema etike koja nije promenjiva. Stavovi etike i stavovi činjenica su logički nezavisni. To se zove Hjumova provalija. Ona nam kaže da je neopravdano primoravati nekog da prihvati naše vrednosti pod izgovorom naših vrednovanja i verovanja. Etika nastaje kao produkt osećanja. Cilj je lična sloboda, a ne da budemo po meri komšija, strina i šogora. Oportunizam i politika Oportunizam je odnosan, vezuje se uvek za druge ljude ili bar bića u takvoj dinamici gde jedan subjekt za vlastite ciljeve koristi drugi subjekt. Hedonizam nije nužno odnosan, može se vezivati za uživanje u lepom danu i slično. Utopija Tomasa Mora preteča je socijalizma. Zalaže se za radno vreme od šest sati i posvećivanje plemenitim aktivnostima. Govori loše o asketizmu i proslavlja neotuđivo pravo čoveka na sreću i zemaljske radosti. Zadovoljstvo se vezuje za pravedan život. Kada se čovek odriče manjih radosti dobija veća uživanja. Kada smo dobri prema drugim ljudima dobijamo moralnu satisfakciju, a samim tim i lično zadovoljstvo. Najveće zadovoljstvo proizilazi iz duhovnosti i spoznaje istine. Budući da je Utopija preteča socijalizma možemo da govorimo o manje ili više hedonističkim društvima što nameće zaključak da hedonizam nije samo etičko, tj. filozofsko pitanje nego i političko, kao što postoje i hedonističe epohe. Renesansna poslovica „carpe diem“, odnosno „zgrabi dan“ govori o hedonističkom opredeljenju te epohe. Mor kaže u Utopiji: Tomas Hobs (1588-1679) je pokušavao da hedonističkom tradicijom prožme politički idealizam. Tvorac je političkog hedonizma. Zaključak Iz svega napisanog sledi zaključak da je hedonizam veština uz pomoć koje crpimo maksimum iz sebe, okolnosti i ljudi, bez da budemo robovi. Hedonista je u svom hedonizmu superioran, jer vlada situacijom i postigao je unutašnji mir. On nije rob zadovoljstva – njegovo zadovoljstvo posledica je slobode. https://kultivisise.rs/sta-je-hedonizam/
  13. Бранка Миловановић (83) из Гојбуље, села у општини Вучитрн, огуглала на нападе Албанаца. Понекад само ноћу, када предосетим напад, не могу да проговорим - каже бака БАКА Бранка Миловановић (83) из косметског села Гојбуља у општини Вучитрн живи сама у својој кући и годинама је изложена нападима Албанаца. Због одлуке да не прода имовину, али пре свега због неколико извора минералне воде који се налазе на њеном имању, у дворишту и испред саме куће. Објашњава нам да и даље одолева притисцима, и да ће то чинити све док је памет и тело служе. - Додуше, ових месеци ме ређе нападају. Последњи пут то се догодило за Ђурђевдан када су ми све испревртали у помоћном објекту, јер више немају шта да ми украду осим душу. Срећом, Бог ми је сачувао памет, мада се и сама чудим како сам нормална кроз шта сам све прошла. Јер нападали су ме ноћу у самој кући, опљачкали све што су могли, а потом ми у подрум доносили крадене ствари. Једном су ми чак однели сандук са војничком униформом, вероватно да ме тако заплаше да би можда оптужили моје синове да су били у војсци, што нема везе са истином. Њиховим подметањима није било краја, али срећом, полиција је ипак реаговала на моје позиве - прича у даху бака која иако има комшије, осећа се усамљено. И док се са стране са које се прилази бакиној кући налази српско домаћинство са старијим члановима, део имања иза бакине куће, на који свакодневно гледа са својих прозора и терасе, комшија Србин продао је Албанцима, који су већ поставили на стотине кошнице пчела. То је, објашњава бака, донација неке међународне организације, које њу и остале мештане Србе у селу углавном заобилазе. - Упркос свему, решена сам да не идем одавде. Иако ме син који са породицом живи у Митровици зове да живим код њих, као и други син који ради у Шведској, ја не одступам од своје намере да останем на свом прагу. Ја сам у овом селу рођена, овде сам се удала, основала породицу, само овде могу да живим - прича бака Бранка док јој једна суза клизи низ образ. Каже не жали због одлуке да остане на своме, већ што је помало усамљена, јер су се и остали српски житељи, којих је у односу на 1999. годину готово троструко мање, некако изоловали. - До несрећног рата, у селу је било више од деведесет српских кућа, а сада их нема ни тридесет. Албанаца тада није било, али су почели да се настањују - говори тихо бака о променама у селу које осим основне школе, коју похађа неколико српских ђака, нема ниједне друге установе. Ипак, каже да не оскудева у намирницама које јој доноси син. Раније је, вели, док је имао ауто, чешће обилазио, али сада долази углавном таксијем из Митровице, удаљене петнаестак километара због чега га бака моли да је што ређе посећује. - Ето, прекјуче је дао 30 евра за такси, па сам му рекла да не долази често. - Иако је мој син поставио својевремено камеру на улазу у кућу и њу су преко ноћи украли. Тако да више не рачунам ни на чију помоћ већ се уздам у Бога, па како ми он буде одредио, нека тако буде - говори нам бака Бранка док нас испраћа кроз уређено двориште. ПОСЕКЛИ ЈОЈ И ШУМУ БРАНКА објашњава да има два и по хектара обрадиве земље и око три хектара шуме, и истиче да су Албанци већи део шуме посекли. - Пошто сам већ прилично стара, сада обрађујем само башту око куће, а имам и неколико кокошака - говори бака, која је свесна да су њено највеће богатство извори минералне воде. Објашњава да је њен покојни супруг давних седамдесетих вршио испитивања и да се показало да је квалитет минералне воде налик води коју пакује "Књаз Милош". Зато каже да је штета да вода пропада... линк
  14. Председник Србије Александар Вучић изјавио је данас да не дели став председавајућег спољнополитичког комитета Европског парламента и известиоца за Србију Дејвида Макалистера да је владавина права кључна област за напредак Србије на путу ка чланству у Европској унији. „Кључно питање је Косово, а друго кључно је однос Србије према Русији, а не владавина права, мада западни политичари то увек извуку“, рекао је Вучић новинарима у заједничком обраћању после разговора са Макалистером и указао да, рецимо, нико из ЕУ не пита ко ће, на пример, бити шеф Агенције за борбу против корупције. Председник Србије је, одговарајући на питање шта га највише брине када је у питању владавина права, рекао да се кључне области на путу ка ЕУ тичу Косова и Метохије, потом спољне политике и тек потом владавине права, а да га „глава највише боли“ због односа Београда и Приштине. „Само Србија има Поглавље 35. Зато је и важан наш интерни дијалог о Косову и Метохији, јер, док нема напретка у односима по том питању, нема напретка на путу ка ЕУ“, рекао је Вучић. „Нико нас не пита ко ће бити шеф Агенције за борбу против корупције“, приметио је председник, настојећи да илуструје оцену да није владавина права та која се види као кључна за напредак Србије ка ЕУ. Подсетио је да неке земље чланице ЕУ, нарочито 2007, попут Бугарске и Румуније, нису биле спремније за чланство него што је то сада Србија. „Али, то је ствар ЕУ“, рекао је и истакао: „Ја, међутим, не видим други пут за Србију до пута у Европску унију“.
  15. Одавно се каним отворити тему на ову тему. Да ли је човек zoon politikon? Да цитирам Остоју Симетића: Шта то значи? Зашто су битни закони? Зашто је (ако је) битно бити политичан ? Дакле, тема за ћаскање - your thoughts on this (и слободно проширите).
  16. Видим да пар форумаша говори о истинитом знању, па ме интересује шта је то, као и то шта је неистинито знање. Помозите.
  17. А шта ако скочим?

    А шта ако скочим. У шта скачем, знам ли? Из чега скачем, то могу да знам, обојим, искључим, померим, одложим, заборавим, поделим, одћутим, исповедим, заробим, исплачем, поклоним, угрејем, охладим, орочим, извртим, раскринкам, исцепкам и опет саставим, испричам поново и поново и поново. Из чега скачем, то сам ја. Бљесак у којем видим себе испред себе у скоку, није бљесак мога светла. Није ни тама мога мрака. Није ништа. Ништавило је. И не скачем само себи. Скачем свима. У ништавило, додајући га следећем, као штафету смрти, штафету истинске погибије. Бљесак, флеш, заслепљење, које у трену обрише све осим напетих скочних злобова и мисли да је тако лако, залепим осмехом као најлепшом крпом досадну муву на столу. Јер, то је мој сто, на њему радим, ручам, на њега спустим дечији цртеж, цвет, ситнице из џепова. Пресвучем га у чисто када се украсна тканина на њему испрља. Зашрафим га када се клима. Поставим га љубављу за љубљене. На њему има места само за оно што ја пустим. А то не може бити досадна, прљава, упорна мува из ништавила. Залепим је осмехом. И не скачем, хвала Богу. Можда само мало цимнем пете у неком делићу флеша, када ми неко дода штафету, али тада и њу и бљесак угасим сузама, држећи чврсто своја стопала у својим рукама.
  18. Знам дефиницију али не знам како изгледа то стање душе. Знам шта је туга, жалост и душевни бол, али не разумем како то може бити трајно стање. Ако вам није тешко објасните ми.
  19. Балкански стереотипи о Рускињама: Шта је мит, а шта истина? 11. јул 2017. Јевгенија Марија Шконда Наша ауторка Јевгенија Марија Шконда живи у Словенији. Она пише како људи у овом региону и другде у свету доживљавају Рускиње и који уврежени ставови су тачни, а који нису. Facebook87 Twitter Pinterest Print page ПОВЕЗАНИ МАТЕРИЈАЛИ „Нажалост у Србији засада не постоји бренд руског филма“ Емир Кустурица открива велике таленте на фестивалу „Баљшој“ Лажни преводиочеви пријатељи: вредан и вредный КЉУЧНЕ РЕЧИ РУСИЈА И СРБИЈА,РУСКЕ ЖЕНЕ, РУСИЈА И БИВШЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ РЕПУБЛИКЕ Извор: Андреј Аркуша/Global Look Press Први мит: Рускиње су лепе Рускиње излазе „међу људе“ дотеране као да су управо сишле са насловне стране модног часописа, тј. у хаљинама које им стоје као саливене, обавезно на штиклама (на којима се грациозно крећу независно од годишњег доба и подлоге), са савршеном шминком и идеалном фризуром. Наведене карактеристике су свакако врло преувеличане, али у њима ипак има истине. Рускиње се заиста труде да изгледају привлачно. Објашњење је једноставно: историјске околности су такве да у Русији има више жена него мушкараца, тако да је конкуренција доста јака. А шта се догађало и догађа са руским мушкарцима? Русија је претрпела доста ратова, а 20. век са његовим револуцијама, грађанским ратом и светским ратовима, Гулагом и депресијом током 1990-их, био је један од најкрвавијих и најтежих векова у њеној историји. У наше време се примећује позитивна тенденција у статистици, али мушкарци и даље умиру од срчаног удара, рака, сиде, алкохола, дувана, непажње на послу, итд. Жене у Русији у просеку живе 75 година, а мушкарци 63 године. Тако испада да на једног мушкарца дође више од једне жене. Неко ће помислити да то и није лоше. Па ипак, боље би било када би тај однос био 1:1. Према томе, ако видите Рускињу која се обукла превише добро за конкретно место или конкретну ситуацију, не журите са осудом. Пре ће бити да она заслужује саосећање. Фото: Сергеј Малгавко/РИА Новости Други мит: Све Рускиње прижељкују да се удају за странца Одговорно тврдим да нису све Рускиње такве! Али ни овај мит се није случајно појавио. Интернет је „препун“ сајтова за упознавање, где се жене из Источне Европе (држављанке свих земаља бившег СССР-а често свуда третирају као „Рускиње“), па и грађанке Русије траже у иностранству „љубав за цео живот“. Захваљујући тим порталима уврежио се став о очајним и сиромашним женама (или проституткама) са Истока, које покушавају да улове западног „принца“ и обезбеде лагодан живот. Тако је настао стереотип да су Рускиње „бића“ спремна да се удају за кога било, само да се извуку из земље у којој живот није лак. Фото: Алексеј Малгавко/РИА Новости Многе Рускиње заиста траже партнера у иностранству. Постоји мноштво агенција за брачно посредовање које спајају парове: жену из Русије и мушкарца са Запада, из европских земаља. Треба ипак нагласити да доминантан мотив који покреће Рускиње није бекство него потрага за „идеалним мужем“ изван Русије, у којој је „слаб улов“, мада у појединим случајевима заиста може бити присутна и жеља да се побегне од провинцијалног сивила, сиромаштва и безнађа. Трећи мит: Све руске жене су добре и пуне љубави Већ је било много покушаја да се завири у душу типичне Рускиње, нарочито у књижевности. Јунакиње чувеног руског песника Александра Пушкина су верне, романтичне, карактерне и пуне врлина. Жене руских „декабриста“ остављају високо друштво и одлазе са својим мужевима у Сибир. Јунакиње Достојевског пате заједно са мушкарцима који су на великим искушењима. Ана Карењина је жртвовала породицу ради љубави. Најидеалније жене, тачније госпођице, изнедрила је уобразиља Ивана Тургењева. Сасвим другачији лик жене осамдесетих година 20. века налазимо у познатом делу Виктора Јерофејева „Руска лепотица“, где је манекенка Ирина Тараканова приказана као жена која је постала безвољна усред свеопштег лицемерја, разочарала се у људе (посебно у мушкарце) и, што је најважније, у своју отаџбину. То је жена која очајнички жуди за својом смрћу и не види спас ни у религији, ни у емиграцији. Валерија Ланскаја у филму „Ана Карењина“ / Press photo Ако оставимо по страни све књижевне ликове, шта можемо рећи о Рускињама? Какве су оне у стварности? Нема сумње да Рускиње саосећају са људима у невољи. То је она изразита црта која је својствена многим Рускињама, исто као што је јеврејским мајкама својствена претерана брига о деци и мужу. Фото: Филип Херберт Састрадање је у суштини својствено свим женама, али је оно код многих Рускиња хипертрофирано. Поред тога, Рускиње по правилу и саме пате током целог живота, исто као и њихова отаџбина Русија. Непрекидни ратови и недаће на генетском нивоу не дају Рускињама да све време живе срећно и у благостању. (Рускиње често плачу, независно од узраста). Несрећна судбина жена у Русији трагикомично је одражена у следећим прилично неумесним руским пословицама: Удри жену чекићем, биће као злато. (рус. „Бей бабу молотом – будет баба золотом“). Кокошка не може постати петао, а жена не може постати мушко. (рус. „Курице не быть петухом, а бабе мужиком“). Држи се, жено, свог кривог вретена. (рус. „Знай, баба, свое кривое веретено“). Није нашла жена мушкарца, па се удала за цепаницу. (рус. „Не нашла баба мужика, вышла за чурбака“). Пас је паметнији од жене – не лаје на газду. (рус. „Собака умней бабы: на хозяина не лает“). Четврти мит: Рускиње су кротке, попустљиве, и слушају своје мужеве Шта је потребно мушкарцу да би се допао Рускињи? И ово мишљење се уврежило током векова неравноправности жена. Треба, међутим, истаћи да су жене у средњевековној Русији биле образоване као и мушкарци. Девојчице су ишле у школу и стицале образовање. У Новгороду је у средњем веку цветала република. До ње нису стигли монголски завојевачи. Тамо су жене имале право гласа, чега у тадашњој Европи није било, као што није било ни образованих жена. Шта се затим догодило? Већина руских кнежевина је постала политички зависна од моћне Златне хорде, и та зависност је трајала скоро три века (до 1480. године), што се морало одразити на менталитет народа. Однос према женама је постао источњачки. Жена је била дужна да рађа децу и води домаћинство. То су биле њене обавезе бар у наредна три столећа (са малим варијацијама везаним за припадност одређеном сталежу). Женама је образовање „вратио“ Петар Први, али је главну улогу у еманципацији жена у Русији одиграла Јекатерина Дашкова, пријатељица и сарадница Катарине Велике, прва жена у Европи која је била на челу Академије наука. Међутим, те промене су се тицале само највишег сталежа. Жене су у Русији почеле да стичу образовање независно од сталежа тек после револуције 1917. године. Тада су бољшевици имали циљ да створе „новог човека“. „Решавање женског питања“ (таква формулација је постојала у партијском речнику) значило је да жене морају бити активније у борби за социјализам. Формирани су специјални „женски савети“ за рад са женама, са циљем да се превазиђе пасивност Рускиња. На челу тих савета је била еманципована и контроверзна дама Александра Колонтај, прва жена на министарској функцији. Фото: Аша Мајлс Међутим, и после совјетске и савремене глобалне еманципације жене у Русији су још увек мање еманциповане од Европљанки, да и не говоримо о Американкама. Рускиње радо препуштају мужу да издржава породицу и „извирују“ иза његовог рамена, али под једним врло важним условом – то раме обавезно мора бити снажно и поуздано. С обзиром да демографска ситуација у Русији (о чему је већ било речи) није таква да свака жена може рачунати на поузданог мушкарца, Рускињама често не преостаје ништа друго него да преузму „власт“ у своје руке. Савремене Рускиње виде пут ка независности у образовању и каријери. Према социолошким истраживањима, 64% свих грађана Русије сматра да савремена жена обавезно мора имати високо образовање и добро плаћен посао. Само 27% испитаних Рускиња доводи у везу будуће благостање са високим материјалним статусом мужа. Сада 65% младих Рускиња има високо образовање, а 40% високообразованих Рускиња жели да ради чак и ако им муж буде довољно зарађивао. Зашто се Рускињама свиђају српски мушкарци? И поред свега реченог, породица је и даље за Рускиње најважнија компонента среће и благостања! Већина жена у Русији сматра да се породични односи морају заснивати на љубави. Оне су спремне да буду верне жене које воле своје мужеве, али под условом да муж воли своју породицу, да је издржава и брине о њој. Рускињама је потребно да буду материјално обезбеђене, да имају одговорног мужа који их воли, и да имају стални душевни мир. Због свега тога су оне прилично тешке и захтевне жене. Оне још нису навикле да озбиљно схватају термин „равноправност полова“. Све што сам навела не значи да ви нећете наићи на Рускињу која у потпуности одговара неком постојећем увреженом мишљењу, било позитивном или негативном. Али то су изузеци који само потврђују правило. https://ruskarec.ru/nas_i_srba_200_miliona/2017/07/11/balkanski-stereotipi-o-ruskinjama-shta-je-mit-a-shta-istina_799972 Tema ko stvorena za Natašu
  20. Права љубав према ближњем се познаје по оном унутрашњем болу који се појављује у срцу кад сазнајемо за тугу ближњег. Недостатак љубави се испољава у равнодушности – овој тишини мрачног вира, који гута жива и чиста осећања. Ако се ваш ближњи разболео и ако сте осетили тугу као за себе самог, волите ближњег. Ако сте сазнали да је други човек у невољи и одмах помислили шта можете да предузмете да му помогнете, нисте лишени хришћанских осећања. Али, ако сте чувши за непријатност која се догодила помислили: „Добро је што ме у том тренутку није било ту, да не морам да носим његов терет,“ – то значи да сте далеки од љубави. Уједно, љубав није само кад човек осећа сажаљење према ближњем, већ и онда кад се радује туђој радости. Авај, има људи који су спремни да саосећају кад чују за невољу ближњег: „Јао, што ти је тешко, много ми је жао.“ Али чим чују да је срећан, њихова лица бледе, а срца бивају испуњена негодовањем: „Види, какав си.“ Народна мудрост је овим поводом створила афоризам: тешко је опраштати туђе мане, али је још теже опраштати туђе врлине. Рецимо, ако чујем да је неко добио награду за књижевност и озлојеђено помислим: „А зашто не ја?“ – то је већ егоизам. Ако сам се, пак, кад сам од блиског писца чуо да је победио на међународном конкурсу обрадовао за њега, значи да, хвала Богу, нисам лишен макар и малог зрнца љубави: „Радујте се с онима који се радују и плачите с онима који плачу“ (Рим. 12, 15), – говорио је свети апостол Павле. Пратите себе и тачно ћете поставити дијагнозу својих сопствених унутрашњих осећања. Суштина реченог је следећа: радост због туђе радости је сигуран знак љубави према нашем ближњем. Како човек још да примети у себи хришћански однос према ближњима? Ако сте се порадовали због ближњег због тога што је, за разлику од вас, добио значајну повишицу, што је у његовом животу наступио успешан период, може се рећи да су то први изданци хришћанске љубави у вашој души. Напротив, недостатак љубави према ближњима се врло добро открива на основу тога што у души постоји завист. Завист је увек унутрашњи бунт: зашто је други добио оно што ја немам? Завист је најочигледније, најупадљивије огледало егоизма: све само мени, а другима ништа. Тако је згрешио први анђео, који је поседовао највећу моћ и славу, али је позавидео слави Творца и због тога је све изгубио. Тако стално греше људи мислећи да је некоме боље него њима. На крају крајева, завист је самоуништење, јер је завист незадовољство Божијом бригом о себи и протест против оног реалног места на које те је Господ поставио у твом животу. Зато је од десет заповести последња усмерена управо против зависти: „Не пожели жену ближњег свог, не пожели кућу ближњег свог, ни њиву његову, ни слугу његовог, ни слушкињу његову, ни вола његовог, ни магарца његовог, нити иштта што је ближњег твог“ (5 Мојс. 5, 21). Дакле, завист је најочигледнија супротност љубави. Без љубави према ближњем није могуће волети Бога, „јер који не љуби брата свог, кога види, како може љубити Бога, Кога не види?“ (Јн. 4, 20). А без љубави према Богу спасење није могуће. Да ли то значи да је онај ко не воли ближње пропао човек? Немојмо очајавати. У сваком случају, ако љубави нема, она се може гајити. На који начин? То објашњава преподобни ава Доротеј: „Спаситељ каже: „Љуби ближњег свог као самог себе“ (Мт. 22, 39). Не обраћај пању на то колико си далеко од ове врлине да те не обузме ужас и да не кажеш: „Како је могуће заволети ближњег као себе? Да ли могу да се бринем због његове туге као због своје сопствене, а посебно због оне скривене у његовом срцу коју не видим и не познајем као своју?“ Не препуштај се таквим размишљањима и немој мислити да врлина превазилази твоје снаге и да је немогуће испунити. Већ, започни с вером у Бога, покажи Му твоју вољу и твој напор – и видећеш помоћ коју ће ти дати за испуњавање врлина. Замисли двоје мердевина: једне воде горе на Небо, друге воде у пакао, а ти стојиш на земљи међу њима. Немој мислити и говорити: „Како могу да се винем са земље и да се одједном нађем на Небу?…“ Наравно, то није могуће, а ни Бог то од тебе не захтева, али се чувај да не сиђеш доле. Немој чинити зло ближњем, немој га љутити, не клевећи га, не злослови, не понижавај, не прекоревај. А после ћеш мало по мало почети да чиниш и добро свом брату, тешећи га речима, састрадавајући с њим или дајући му оно што му је потребно. И тако, пењући се с једне степенице на другу, уз Божију помоћ ћеш стићи и до врха лествице. Јер, мало по мало, помажући ближњем, доћи ћеш до тога да ћеш почети да желиш и његову корист као своју сопствену, и његов успех, као свој сопствени. То значи заволети ближњег као себе самог (Мт. 22, 39).“ Заправо, пут хришћанског живота и води ка томе, и аутор је више пута видео како се код људи, који су некада били хладни, окрутног срца и без принципа, после уцрквљења, мењало чак и лице – у њиховим очима су се појављивали добро и љубав. А преподобни Макарије Велики је ово објашњавао на следећи начин: „Као што пчела неприметно за људе прави саће у кошници, тако и благодат тајно гради своју љубав у човековом срцу, горчину претвара у сласт, а окрутно срце у добро. И као што мајстор за сребро, правећи шаре на чинији, постепено ову чинију покрива шарама и тек по завршетку посла показује свој рад у свој његовој лепоти – тако и истински Уметник – Господ – украшава дуборезом срца наша и тајанствено их обнавља док се не преселимо из нашег тела, кад ће се открити лепота наше душе.“ Ево због чега су у животу сваког од нас толико важни аскеза и унутрашњи рад на себи. Бог пре свега гледа на људско срце, дакле, важно је посветити пажњу унутрашњем очишћењу како се у дубинама наше душе не би угнездили гордост, твродглавост и окрутност и како зле, нечисте мисли не би нагризале наше сопствено срце као бесни пси. Наизглед смо сви ми пристојни и тешко да личимо на јавне злочинце, али је у својој правој суштини човек онакав какав је, пре свега у свом срцу. Стога треба поштено да се загледамо у дубину сопствене душе, како бисмо видели оне унутрашње кербере који нашу душу претварају у тамни пакао. А ови кербери се у нама показују кад комуницирамо с ближњима. Ослобађајући душу од окова страсти у срцу ослобађамо место за љубав. Чисто срце се и према ближњима чисто односи. Љубав према другима је могућа тек онда кад се превлада самољубље. Валерије Духањин Извор: Православие.ру
  21. Шта ти тачно радиш?

    https://www.facebook.com/severtasic/videos/vb.649580141873209/839299226234632/?type=2&theater
  22. Ево коначно имам те паре које планирам за бизнис. Има ли ко од форумаша неку идеју где да пласирам паре? У шта уложити и какав посао покренути? Слободно ако имате неку идеју, можемо заједно нешто покренути.
  23. Да молитва по стање човека има благодатно дејство је одавно познато људима који се моле, али увек је висило питање у ваздуху: “Како се то дешава?” Откриће је настало сасвим случајно!Наиме научници из Санкт Петербуршког неуропсихијатријског института проучавали су функционално стање мозга. У то време била су позната три таква стања: будност и два вида сна: брзи сан – када човек види сан, и спори сан – без снова. Али у биологији влада закон симетрије, што значи да ако постоје два вида сна, онда морају постојати и два вида будног стања. Током истраживања, свештеник учесник експеримента читао је стихове и решавао математичке задатке, ритмови биотокова су постали чешћи. Потом су га замолили да се моли. Када је почео да се моли, видели су низ фаза прелаза од брзих ка спорим ритмовима. На крају се код њега појавио ритам од 3 херца. Три херца значи да се код одрасле особе здравог ума и памети скоро потпуно обуставља рад коре великог мозга. Примање информација иде директно, заобилазећи мисаоне процесе и анализу. То је могуће само код одраслих кад спавају и двомесечних беба. То јест, са становишта неурофизиологије, молилац се буквално претвара у бебу. Током молитве, недавно су открили дански психолози, делови мозга одговорни за комуникацију, нагло се активирају. У нормалном стању, ове области префронталног кортекса, активније раде када човек очекује од свог саговорника неку реакцију на све раније речено. То значи да у току молитве наша свест чека одговор од тога коме се моли. Научници су открили да откривено “четврто ” стање мозга – молитвено, како су га назвали, такође је неопходно, као и сва остала. Јер одсуство чак и једног од њих нарушава хармоничан развој човека, доводи до болести и деградације психе. Енглески физиолози, преко молитве су рехабилитовали зависнике од хероина. Код њих није било ломова, а наркозависност је брже пролазила. Уз то, по истраживачима, много више користи током лечења доносила је кратака, али често понављајућа молитва. Не тако давно јордански кардиолози су закључили да је најкориснија јутарња молитва. После дугог сна, током којег се успорава циркулација, обраћање Свевишњем помаже да се пробуди и мозак и тело, и главно да се укључе у организам сви физички процеси. https://www.beogradskiportal.rs/2017/05/15/s/
  24. Поштовани чланови форума, занима ме да ли негде свети оци пишу како изгледа пакао и шта значи бити у вечном паклу. Ако се за рај каже да ће бити место пун Божије љубави зар није логично рећи за пакао да ће бити све супротно рају тј. место без Божије љубави? Због чега се спомиње да ће ватра и огањ служити као казна за људе у паклу? Зар није највећа казна за људе да их Бог одбаци од себе и да вечно човек живи без Божије љубави у самоћи и без наде за спасење него да гори у ватри?
×