Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'шта'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Found 39 results

  1. Пад

    Човек после више година се бори са неким грехом и Бог му помогне и успе да се избори са тим. Шта радити када човек опет после пар година се врати истом греху ? Поред тога да не сме да очајава и да се бори, шта треба још радити ?
  2. Носталгија је опасна ствар, зато што је врло селективна. После неког времена заборављамо све што је било лоше, а добре стране представљамо себи у најбољем светлу. На пример, још увек памтим чудесни укус совјетског сладоледа из папирне чашице који смо јели дрвеним штапићима, и дружење са децом из братске Чехословачке у међународном пионирском кампу. Добро се сећам радосних лица људи на прослави Дана револуције 7. новембра и не желим да се присетим како ме је учитељица из руског, уз страшне погрде, истерала из учионице јер сам «погрешно» – на хришћански начин – тумачио дела Достојевског. Како се ближи стогодишњица Октобарског преврата појављује се све више чланака у којима се братоубилачки рат, који је однео милионе живота наших сународника и црвени терор карактеришу као «измишљотина лажних историчара» и «назадних црквењака». Ма који су то милиони мучених и невино убијених људи? Дошао је друг Лењин са бољшевицима и дао народу слободу, хлеба и власт над целом земљом! Противим се улепшавањима и измишљеним причама, ма с које стране долазиле, стога се трудим да се придржавам историјских чињеница. А чињенице говоре да су бољшевици, поступајући по директивама свог вође Уљанова-Лењина, покушали физички да униште моју Цркву. Преподобни Серафим Саровски је ђавола називао првим револуционаром. «Нема ничег што се више коси са законима овоземаљске природе од револуције», писао је бивши истакнути револуционарни нихилиста Лав Тихомиров, након што се покајао и вратио Православљу. Филозоф Иван Иљин је писао да је револуција 1917. године избацила на површину све најниже страсти и пороке руског народа и да је тиме оголила бездан свега најгрешнијег, најпримитивнијег, најбестиднијег, најгрубљег и најнемилосрднијег: «Изгледало је као да је сам паклени огањ захватио Русију, безбројне гадаринске демонске легије поразиле су њен организам и до краја разрушиле њено морално устројство, укључујући ту и елементарне норме пристојности. Људи су се окренули једни против других, нека непојмљива мржња обузела је многе. Убијати невине, пљачкати, рушити, палити – у то време је било свакодневна појава.» Испричао бих својој деци о трагедији која је смрћу поделила породице, када је син дигао руку на оца, а брат на брата. Мој прадеда Андреј је био херој Првог светског рата и вратио се са фронта са два Георгијевска крста за храброст. Када је почела револуција постао је члан бољшевичке партије и отишао у грађански рат. Учествовао је у заузимању Перекопа и међу првима био одликован орденом Црвене звезде. Од окршаја на залеђеном језеру Сиваш, мој деда је остао инвалид за читав живот, а када се вратио у родно село био је постављен за председавајућег клохоза за заслуге у грађанском рату. Пут који је он изградио и данас се зове «Андрејевски». Његова жена, моја прабаба Марија, била је богобојажљива тиха сеоска девојка и није делила револуционарне погледе свог мужа. Они су се венчали у храму Вазнесења у родној Темновки, који су касније бољшевици похарали, затворили и на крају од њега направили складиште за стајско ђубриво. Дедино ордење се сада налази у неком музеју, а од баке смо наследили једноставну Казанску икону Пресвете Богородице, коју сам нашао у остави, скривену у сандуку окованом гвожђем. Икона је била пажљиво умотана у бело, ручно извезено платно са украсима у виду црвених петлова. «Црвени петлови» су разорили и похарали све цркве у целом округу и притом поубијали много невиног народа, али против бабине молитве нису могли ништа. Икона је провела у тамној заборављеној остави безмало сто година, а сада се налази на источном зиду наше собе, на месту које јој припада. Преживела је два светска рата, револуцију и совјетски режим, лопове и заборав, а сада нам се вратила. Доћи ће време када ћемо је у аманет предати нашој деци, а она – својој. Милост Мајке Божије и бабина молитва ће бити са нама, а то значи да ће се живот наставити. Хтео бих да вам испричам о мом познанику, историчару-публицисти, који тренутно ради на књизи о историји Урала и има увид у совјетске партијске архиве. Сада обрађује период од 1918. до 1919. године када су бољшевици тек заузели власт. Тог човека, који је много шта видео у својој професији, шокирало је демонстративно стрељање седамнаестогодишњег гимназијалца пред гомилом људи која је ридала, и то у самом центру града. Његова једина кривица била је у томе што је носио царску школску униформу. Занемео је и пред сувопарним директивама из Москве и Петрограда, у којима је било јасно прописано колики број свештеника и монаха треба ухапсити, осудити и стрељати. Биле су то конкретне бројке. И то је била лична одговорност локалних Народних одбора. Од самог почетка свог постојања совјетска власт се у свему ослањала на планове: треба ухватити и пострељати толико и толико белих свештеника, толико и толико црноризаца. И не само да су испуњавали задату норму, већ су је често и ударнички премашивали. Усто, већина тих крвника нису били некакви Кинези, Мађари или Летонци, већ обични мештани. Исти они који су заједно одрасли са својим жртвама, играли се на истим улицама, ишли у исте школе и посећивали... исте цркве. Једни су изабрали судбину џелата, а други чисту савест и смрт уз Христа. Испричао бих својој деци о настојатељу моје родне Покровске цркве у Камишлову, о Свештеномученику Сергију Увицком и Свештеномученику Константину Лебедеву из села Покљевскоје у околини мог Камишлова. Први је био ректор Богословије у Камишлову од 1913. до 1918. године и настојатељ наше Покровске цркве од 1918. до 1921. године. Он је спасао од смрти глађу нашег познатог писца бајки Павла Бажова и пребацио га у тада још увек добростојећи Камишлов, где га је удомио заједно са целом његовом породицом у сопственом парохијском дому у близини Покровске цркве. Данас је на тој кући истакнута меморијална плоча да је ту живео познати совјетски писац бајки, а о свештенику чији је то дом био нема ни речи. Ни у једном градском архиву и музеју није се сачувала фотографија најпознатијег и омиљеног грађанина, у чијем дому се окупљала сва градска интелигенција. Али су се зато сачували документи из политичког предмета број 117 којим се «грађанин Сергеј Увицки оптужује за антисовјетске радње». Његово «недело» се сводило на то што није хтео да престане да проповеда реч Божију у свом храму, упркос забрани локалних власти. Дошли су по њега и ухапсили га усред цркве док је служио недељну Литургију. Заједно са њим, ухапсили су још 47 парохијана, од којих су захтевали само једно – да сведоче против свог пастира. Нико није хтео да огреши своју душу и 36 од њих су били осуђени за «противљење совјетској власти и антисовјетску агитацију» и напослетку послати у логоре. Мислите да су они пали с крушке? Да нису знали шта им прети ако не кажу то што су комунисти тражили од њих? Знали су они све! Сви су били породични људи, имали су послове. А они су се одрекли свега тога само да би остали верни Богу и својој вери. Били су спремни на смрт, осуђени да граде «светлу совјетску будућност» у логорима, али нису кренули против своје савести. И нису то неки митски хероји, неки принчеви иза седам мора и седам гора. То су били сасвим обични људи из Камишлова, наши суседи из оближње улице. Ето о чему бих испричао својој деци. Оца Сергија, који је био крив јер није хтео да изда Господа, ставили су у затвор, а после и у логор, по којима је он без прекида провео скоро десет година. Он се није одрекао својих убеђења и упокојио се у логору код Беломорска, на далеком северу. Пред саму смрт, отац Сергије је неким чудом успео да се састане са својом женом и да јој каже да не жали ни због чега и да сања само о једном – да још једанпут служи пред Престолом Божијим. Црвеноармејци су ухапсили оца Константина Лебедева у јулу 1918. године за време Литургије и одвезли га у свој штаб где су га за време саслушања зверски убили. По сведочњима ноћног чувара штаба оца Константина су љуто мучили: «Чупали су му браду, имао је тешке посекотине на челу и на длановима, тетиве на рукама су му биле пререзане.» Чувар је слушао како се отац Константин моли за своје мучитеље и тражио је да га што брже убију. Уморни од мучења убили су старца, а његово тело бацили на улицу и прекрили га изметом и сламом. Али Господ је Свог слугу обукао у «Велики погребни покров мучеништва», по речима Јована Златоустог, «драгоценији од сваке царске порфирне багренице». Страшно је то или-или... Сви ми имамо и увек ћемо имати избор. И треба да направимо прави. Попут наших пастира – Свештеномученика Сергија и Константина, који се сада даноноћно моле за Русију пред Престолом Божијим. Господе, помози! Ето шта бих ја испричао својој деци на стогодишњицу Револуције. Денис Ахалашвили С руског Александар Ђокић 07 / 11 / 2017
  3. Носталгија је опасна ствар, зато што је врло селективна. После неког времена заборављамо све што је било лоше, а добре стране представљамо себи у најбољем светлу. На пример, још увек памтим чудесни укус совјетског сладоледа из папирне чашице који смо јели дрвеним штапићима, и дружење са децом из братске Чехословачке у међународном пионирском кампу. Добро се сећам радосних лица људи на прослави Дана револуције 7. новембра и не желим да се присетим како ме је учитељица из руског, уз страшне погрде, истерала из учионице јер сам «погрешно» – на хришћански начин – тумачио дела Достојевског. Како се ближи стогодишњица Октобарског преврата појављује се све више чланака у којима се братоубилачки рат, који је однео милионе живота наших сународника и црвени терор карактеришу као «измишљотина лажних историчара» и «назадних црквењака». Ма који су то милиони мучених и невино убијених људи? Дошао је друг Лењин са бољшевицима и дао народу слободу, хлеба и власт над целом земљом! Противим се улепшавањима и измишљеним причама, ма с које стране долазиле, стога се трудим да се придржавам историјских чињеница. А чињенице говоре да су бољшевици, поступајући по директивама свог вође Уљанова-Лењина, покушали физички да униште моју Цркву. Преподобни Серафим Саровски је ђавола називао првим револуционаром. «Нема ничег што се више коси са законима овоземаљске природе од револуције», писао је бивши истакнути револуционарни нихилиста Лав Тихомиров, након што се покајао и вратио Православљу. Филозоф Иван Иљин је писао да је револуција 1917. године избацила на површину све најниже страсти и пороке руског народа и да је тиме оголила бездан свега најгрешнијег, најпримитивнијег, најбестиднијег, најгрубљег и најнемилосрднијег: «Изгледало је као да је сам паклени огањ захватио Русију, безбројне гадаринске демонске легије поразиле су њен организам и до краја разрушиле њено морално устројство, укључујући ту и елементарне норме пристојности. Људи су се окренули једни против других, нека непојмљива мржња обузела је многе. Убијати невине, пљачкати, рушити, палити – у то време је било свакодневна појава.» Испричао бих својој деци о трагедији која је смрћу поделила породице, када је син дигао руку на оца, а брат на брата. Мој прадеда Андреј је био херој Првог светског рата и вратио се са фронта са два Георгијевска крста за храброст. Када је почела револуција постао је члан бољшевичке партије и отишао у грађански рат. Учествовао је у заузимању Перекопа и међу првима био одликован орденом Црвене звезде. Од окршаја на залеђеном језеру Сиваш, мој деда је остао инвалид за читав живот, а када се вратио у родно село био је постављен за председавајућег клохоза за заслуге у грађанском рату. Пут који је он изградио и данас се зове «Андрејевски». Његова жена, моја прабаба Марија, била је богобојажљива тиха сеоска девојка и није делила револуционарне погледе свог мужа. Они су се венчали у храму Вазнесења у родној Темновки, који су касније бољшевици похарали, затворили и на крају од њега направили складиште за стајско ђубриво. Дедино ордење се сада налази у неком музеју, а од баке смо наследили једноставну Казанску икону Пресвете Богородице, коју сам нашао у остави, скривену у сандуку окованом гвожђем. Икона је била пажљиво умотана у бело, ручно извезено платно са украсима у виду црвених петлова. «Црвени петлови» су разорили и похарали све цркве у целом округу и притом поубијали много невиног народа, али против бабине молитве нису могли ништа. Икона је провела у тамној заборављеној остави безмало сто година, а сада се налази на источном зиду наше собе, на месту које јој припада. Преживела је два светска рата, револуцију и совјетски режим, лопове и заборав, а сада нам се вратила. Доћи ће време када ћемо је у аманет предати нашој деци, а она – својој. Милост Мајке Божије и бабина молитва ће бити са нама, а то значи да ће се живот наставити. Хтео бих да вам испричам о мом познанику, историчару-публицисти, који тренутно ради на књизи о историји Урала и има увид у совјетске партијске архиве. Сада обрађује период од 1918. до 1919. године када су бољшевици тек заузели власт. Тог човека, који је много шта видео у својој професији, шокирало је демонстративно стрељање седамнаестогодишњег гимназијалца пред гомилом људи која је ридала, и то у самом центру града. Његова једина кривица била је у томе што је носио царску школску униформу. Занемео је и пред сувопарним директивама из Москве и Петрограда, у којима је било јасно прописано колики број свештеника и монаха треба ухапсити, осудити и стрељати. Биле су то конкретне бројке. И то је била лична одговорност локалних Народних одбора. Од самог почетка свог постојања совјетска власт се у свему ослањала на планове: треба ухватити и пострељати толико и толико белих свештеника, толико и толико црноризаца. И не само да су испуњавали задату норму, већ су је често и ударнички премашивали. Усто, већина тих крвника нису били некакви Кинези, Мађари или Летонци, већ обични мештани. Исти они који су заједно одрасли са својим жртвама, играли се на истим улицама, ишли у исте школе и посећивали... исте цркве. Једни су изабрали судбину џелата, а други чисту савест и смрт уз Христа. Испричао бих својој деци о настојатељу моје родне Покровске цркве у Камишлову, о Свештеномученику Сергију Увицком и Свештеномученику Константину Лебедеву из села Покљевскоје у околини мог Камишлова. Први је био ректор Богословије у Камишлову од 1913. до 1918. године и настојатељ наше Покровске цркве од 1918. до 1921. године. Он је спасао од смрти глађу нашег познатог писца бајки Павла Бажова и пребацио га у тада још увек добростојећи Камишлов, где га је удомио заједно са целом његовом породицом у сопственом парохијском дому у близини Покровске цркве. Данас је на тој кући истакнута меморијална плоча да је ту живео познати совјетски писац бајки, а о свештенику чији је то дом био нема ни речи. Ни у једном градском архиву и музеју није се сачувала фотографија најпознатијег и омиљеног грађанина, у чијем дому се окупљала сва градска интелигенција. Али су се зато сачували документи из политичког предмета број 117 којим се «грађанин Сергеј Увицки оптужује за антисовјетске радње». Његово «недело» се сводило на то што није хтео да престане да проповеда реч Божију у свом храму, упркос забрани локалних власти. Дошли су по њега и ухапсили га усред цркве док је служио недељну Литургију. Заједно са њим, ухапсили су још 47 парохијана, од којих су захтевали само једно – да сведоче против свог пастира. Нико није хтео да огреши своју душу и 36 од њих су били осуђени за «противљење совјетској власти и антисовјетску агитацију» и напослетку послати у логоре. Мислите да су они пали с крушке? Да нису знали шта им прети ако не кажу то што су комунисти тражили од њих? Знали су они све! Сви су били породични људи, имали су послове. А они су се одрекли свега тога само да би остали верни Богу и својој вери. Били су спремни на смрт, осуђени да граде «светлу совјетску будућност» у логорима, али нису кренули против своје савести. И нису то неки митски хероји, неки принчеви иза седам мора и седам гора. То су били сасвим обични људи из Камишлова, наши суседи из оближње улице. Ето о чему бих испричао својој деци. Оца Сергија, који је био крив јер није хтео да изда Господа, ставили су у затвор, а после и у логор, по којима је он без прекида провео скоро десет година. Он се није одрекао својих убеђења и упокојио се у логору код Беломорска, на далеком северу. Пред саму смрт, отац Сергије је неким чудом успео да се састане са својом женом и да јој каже да не жали ни због чега и да сања само о једном – да још једанпут служи пред Престолом Божијим. Црвеноармејци су ухапсили оца Константина Лебедева у јулу 1918. године за време Литургије и одвезли га у свој штаб где су га за време саслушања зверски убили. По сведочњима ноћног чувара штаба оца Константина су љуто мучили: «Чупали су му браду, имао је тешке посекотине на челу и на длановима, тетиве на рукама су му биле пререзане.» Чувар је слушао како се отац Константин моли за своје мучитеље и тражио је да га што брже убију. Уморни од мучења убили су старца, а његово тело бацили на улицу и прекрили га изметом и сламом. Али Господ је Свог слугу обукао у «Велики погребни покров мучеништва», по речима Јована Златоустог, «драгоценији од сваке царске порфирне багренице». Страшно је то или-или... Сви ми имамо и увек ћемо имати избор. И треба да направимо прави. Попут наших пастира – Свештеномученика Сергија и Константина, који се сада даноноћно моле за Русију пред Престолом Божијим. Господе, помози! Ето шта бих ја испричао својој деци на стогодишњицу Револуције. Денис Ахалашвили С руског Александар Ђокић 07 / 11 / 2017 View full Странице
  4. Занима ме шта је за вас лично Света Литургија? На који начин перципирате саму Литургију? Какав је ваш лични приступ њој? Да се разумемо не мислим као књишко објашњавање, него за вас лично као појединца/појединку шта оно представља, какав осећај вам доноси и какав осећај имате по нпр завршетку Литургије...
  5. Од угледа расколничара зависи и број његових следбеника, односно величина раскола. Пример раскола дијаспоре у СПЦ и начин његовог умирења, дају нам могућност да закључимо о неопходности два елемента за укидање раскола: потребу одласка виновника раскола на обе стране, и у Цркви и у расколу, и потреба појаве светог човека, главе Цркве која има благодат и добро стојање пред Господом, да би, с Његовом помоћу, раскол измирио и укинуо, пише архим. др Никодим Богосављевић о тзв. артемијевском расколу у предговору своје нове књиге Архим. др Никодим Богосављевић: Прилог измирењу раскола еп. Артемија ПРЕДГОВОР „Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати“ (Мт. 5, 9) Две највеће опасности за Цркву, за нарушавање њеног јединства и мира јесу јереси и расколи. Прве, својим лажним и истиноборним учењима заражавају и труле поједине удове тела Цркве, и у краћем или дужем временском периоду изнуравају Цркву и ометају њен унутрашњи живот, и унутрашњу и спољашњу мисију. Јереси су током векова „напредовале“. За разлику од древних, чији су лжеучитељи излагали своја учења у писаном виду, и тако могла бити подвргнута богословском разобличавању и осуди Светих Отаца и Светих Сабора, савремене јереси мењају тактику: њени носиоци нигде отворено не излажу своја учења, већ систематски раде на освајању власти у Помесним Црквама и њиховим богословским школама, и затим спроводе своје неправославно богословље у праксу. Такве су јереси које у задњих стотину година муче и разједају Православну Цркву: свејерес екуменизма и јерес литургијске обнове. Екуменисти-неообновљенци нису се бавили теоријским радом, само су радили, тихо и упорно на свим плановима: освајању власти у Црквама, повезивању са инославним екуменистима, школовању кадрова. Коначно, они су са Критским лажним сабором истерани на чистац. Није изостала критика њихових екуменистичко-хуманистичких докумената, у којима су заступљене нова јерес екуменизма и старе јереси пантеизма, хилијазма и апокатастазе. Црква без православног Цара нема унутрашњи механизам да их заустави, зато што су они освојили власт у већини Цркава. Зато је јаз између власти и народа у Цркви све већи и већи. Доказ за то су празни храмови новотараца. Народ, руковођен духовним чулом и неповерљивим конзервативизмом, разумљиво, неће да их следи. Како и када ће се ова супротстављеност између лажних пастира и стада уклонити, зна и учиниће само Бог. Све јереси су последице гордости људског ума, оних који неће да се смире пред богооткривеним истинама Светог Писма и Светих Пророка, Апостола и Отаца. У основи свих јереси лежи погрешно тумачење Светог Писма. Горди, неблагодатни ум, без Светога Духа, не може да схвати правилно реч која је Духом Светим написана: Свето Писмо је писано Светим Духом, и Њиме се оно једино правилно разуме, тумачи и објављује. Оно се откључава само онима који му са смирењем и страхом Божијим приступају, и распитују се и уче од Светих Отаца. Они који се уздају у себе и свој ум, стварају ново, њихово богословље, које није учење и вера Цркве. Опасност јереси је у томе што оно заводи интелектуалце и помодарце својом лажно-високом ученошћу, тачније софизмима и релативизмима. На једној страни, јереси изнурују и гуше живот Цркве, а на другој, помажу вршења једне од служби Цркве: одвајању жита од кукоља, и, исто тако, помажу да се учење Цркве обликује и објављује против њих. Као и увек, и данас у Цркви постоји довољно истинитих учитеља, који разобличавају савремене јереси и помажу вернима да их не прихвате, и да се одвоје и не следе за лажним учитељима и њиховим лажним учењима. Зато су потребне две ствари: будност и безбрижност; будност да се чују и препознају учитељи и пастири истините вере, а безбрижност да би се њоме одагнала малодушност и очајање, односно положила нада на Господа, Који неће закаснити да лажна учења и лажне учитеље укине, порази и, уколико се не покају, казни. Архимандрит др Никодим (Богосављевић) Ништа мање опасни, ако не и опаснији, по Цркву су расколи. Њихови виновници под видом праве вере, а са погрешним расуђивањем, одлазе ван Цркве и за собом повлаче мањи или већи број верника. Расколи су у односу на јереси опаснији због два разлога. Први је, што се теже разобличавају. Јереси се, наиме, тичу свештених догмата, а расколи свештених канона Цркве. И док су јереси јасније, јер су догмати православне вере познатији, дотле су канони Цркве мање познати, и теже их је тумачити, јер се тичу примене догмата вере у практичном животу Цркве. За тумачење свештених канона је потребан дар расуђивања, који је редак, и даје се онима који дуго изучавају Свето Писмо, богословље и историју Цркве, и, колико смо приметили, само онима који имају службу управљања у Цркви – епископима, свештеницима и игуманима. Пустињаци, по правилу, немају тај дар, јер им није потребан, јер никога не руководе. Зато се верни тешко сналазе у избору између два супротна тумачења истих канона. На другој страни, расколи за свој барјак уздижу и објављују своју борбу против јереси, што даје повода да ревноснији, а несмиренији и без расуђивања, крену за њима. Расколи, осим борбе против јереси, настају и због нетрпљења канонске непревда, које за основу имају повређену сујету расколника. Притом, они се при трпљењу канонске неправде уздају у своје снаге, а када бивају преоптерећени новим неправдама, они све одбацују, одлазе ван Цркве и накнадно траже канонско оправдање за свој поступак. Од угледа расколничара зависи и број његових следбеника, односно величина раскола. Пример раскола дијаспоре у СПЦ и начин његовог умирења, дају нам могућност да закључимо о неопходности два елемента за укидање раскола: потребу одласка виновника раскола на обе стране, и у Цркви и у расколу, и потреба појаве светог човека, главе Цркве која има благодат и добро стојање пред Господом, да би, с Његовом помоћу, раскол измирио и укинуо. Колико је велико дело разобличавање и осуђивање јереси, толико је, можда и веће, дело умирења раскола. Миротворство у Цркви је велико дело, и по речима Мироположника и Миродавца Господа Исуса Христа, творци мира у Цркви се називају синовима Божијим, зато што је Бог сушти мир, и мир који Он даје није од овога света (Јн. 15, 27), и основа је нашег спасења. Мира нема без јединства у истини (догматима) и правди (канонима), а без истине, правде, мира и јединства нема спасења. Ово је наш скромни миротворачки прилог исцељењу раскола вл. Артемија, са жељом, надом и молитвом да се у нашој Помесној Србској Цркви поново зацаре истина, правда, мир и јединство. Амин! Боже дај! Ман. Голубац Воздвижење Часног Крста 14/27. 9. 2017. Архим. др Никодим (Богосављевић) Књиге архимандрита др Никодима можете наручити путем сајта http://nikodimbogosavljevic.com/ ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ Видљиви су знаци времена којима Господ преко Својих слугу шаље упозорења о духовном злу које нараста у свету, из часа у час, готово видљиво и опипљиво. О путевима борбе против тамних коридора моћи, усмерених на увођење сатанистичког поретка, у суботу, 14.10.2017. године у 14 часова за Инфоратнике говори Архимандрит др Никодим Богосављевић угледни игуман манастира Рибница код Мионице, Епархија ваљевска, из које након прогона наставља своје пастирско и мисионарско дело као монах са великим духовно-подвижничким искуством. Др Никодим Богосављевић је изузетан борац против свејереси екуменизма и аутор великог броја књига међу којима су: О литургијској обнови, препороду и реформама, Рибница 2013 (друго, допуњено издање, Рибница 2014). О канонизацији Петра II Петровића Његоша, Рибница 2014. Православна етика рата, Бесребреник 2, 2014, 71-75. Светоотачко богословље vs хуманистичко филозофирање, Рибница 2015. Хуманизам, екуменизам, пацифизам…, Рибница 2015. Екуменистички папизам, Голубац 2016. Свети и Велики Сабор 2016, Голубац 2016. Ипак се не окреће, Голубац 2017. Против учења Еп. Игнатија (Мидића), Голубац 2017. Извор: сајт Стање ствари https://stanjestvari.com/2017/10/17/prilog-pomirenju/
  6. Ово је мени мало тежа тема, па вероватно многи као и ја нису компетентни да о томе озбиљније дискутују... Стари Завет је водио до Новог завета. Нови Завет у књизи откровење описује долазак Царства Небеског којем су тежили Старо Заветници, сада тежи Црква. Није ми јасно чиме се баве јевреји који и даље поштују само Тору и Кабалу, али на страну то, да их не мешамо у Хришћанство. Скоро сам гледао неку краћу емисију на Дојче Веле, издвојићу битно за ову тему где теолог један каже да оно што Јован у откровењу описује, је више доказ Даниловог пророчанства које говори о јеврејском васкрсењу, кад узмемо у обзир 7 свећа, анђела... јер је то седам јеврејских племена и анђели њихових синагога ако се не варам. А да су други народи, они који су били део њихове заједнице. Хтео је да објасни, да то нема везе са нејеврејским народима. већ са поновним настанком државе Израел као земље коју је Бог обећао Авраму за његово потомство тј. Народ Божији... Шта знамо о томе? Шта Цркве Саборне заправо уче и Свето Писмо или житије светих откривају? Ја сам у разговору са људима чуо мишљења да се ради о некој новој планети или природи на овој планети коју ће Бог да стоври; да ће да влада бесмртност; да ће пре тога да васкрсну сви мртви; да је то рајски врт у који се враћамо или он опет постаје видљив; да је то поредак неки сличан социјализму...
  7. Откровење Јованово описује мач који излази из Христових уста. Ја ево извукох где се помиње али ми није јасна симболика мача који излази из уста Христа-Бога. Па уз то помиње се мач антихриста... И дали онај верник који се мача лати нужно одлази у пакао или само на земљи страдава од мача, јер са друге стране Цркве Православна благосиља одбрамбени рат ?. 1.16: И имаше у својој десној руци седам звијезда, и из уста његових излажаше мач оштар с обје стране, и лице његово бјеше као сунце што сија у сили својој 2.12: И анђелу Цркве у Пергаму напиши: Тако говори Онај који има мач оштар с обје стране: 2.13: Знам дјела твоја, и гдје обитаваш, ондје гдје је пријесто сатанин; и држиш Име моје, и ниси се одрекао вјере моје ни у оне дане у које је Антипа, вјерни свједок мој, убијен код вас, гдје сатана борави. 2.16: Покај се, дакле; ако ли не, доћи ћу ти ускоро, и војеваћу с њима мачем уста својих. -Мимо тога у тексту се помиње даље мач али вероватно као засебна симболика. 6.4: И изиђе коњ риђ, и ономе што сјеђаше на њему даде се да узме мир са земље те да се људи међусобно кољу, и даде му се мач велики. 6.8: И видјех, и гле, коњ сивац, и јахач на њему коме је име Смрт, и пакао иђаше за њим; и даде му се власт над четвртином земље, да убија мачем и глађу и помором и звјерињем земаљским. 13.10: Ко у ропство одводи, у ропство ће отићи; ко мачем убија, треба и он мачем да буде убијен. Овдје је трпљење и вјера светих. 13.14: И обмањује оне који живе на земљи чудесима, која јој бише дана да чини пред звијери, говорећи онима који живе на земљи да начине лик звијери, која имаде рану од мача и оста жива. -Онда опет мач из уста 19.15: И из уста његових излази мач оштар с обје стране, да њиме порази незнабошце; и Он ће их напасати палицом гвозденом, и Он гази кацу вина љутога гњева Бога Сведржитеља. 19.21: А остали бише побијени мачем који изиђе из уста Онога што сједи на коњу; и све се птице наситише од меса њихова.
  8. Након незваничне получасовне посете председника самопроглашене тзв. државе Косово, Хашима Тачија папи Франциску у Ватикану, домаћу јавност је заинтригирала могућност да Ватикан коначно призна Косово. Ватикан до сада није признао Косово као државу. Разлози за непризнавање Косова као државе од стране Ватикана нису, како се то уобичајено сматра у домаћој јавности због масовног уништења српских православних (тј. хришћанских) сакралних објеката од стране Шиптара на Косову, јер таква непочинства су се дешавала и широм Хрватске па то Ватикан ни најмање није спречило да међу првима призна Хрватску као независну државу. Главни разлог формалног непризнавања косовске «независности» је труд Ватикана на добрим односима са православним светом, пре свега кроз екуменизам, али и уважавање од стране Ватикана Косова као центра српске духовности и идентитета. Отворено признавање Косова од стране Ватикана сасвим би пореметило односе са Српском црквом, али оно што је значајније за Ватикан, посредно би пореметило односе са Руском православном црквом и сасвим обезвредило могућност за даљи екуменски дијалог који је од велике важности за садашњег папу. Када се има у виду да је највећи број православних хришћана управо у Руској цркви, јасно је зашто Ватикан не жели ову врсту конфронтације са православљем или у најмању руку блокаду процес екуменског дијалога са Истоком. Срби и српска Црква су схваћени као нека врста «врата према Истоку» која су одшкринута али би са признањем Косова била за неко време затворена. Посета Хашима Тачија Ватикану и папи је пре свега маркетиншки потез у циљу придобијања западне јавности до које након бомбардовања континуираном антисрпском пропагандом «на кашикицу» долазе информације о масовном разарању хришћанске културне баштине од стране косовских Шиптара са антисрпских и антихришћанских позиција. Антимиграционо и антиисламско расположење упоредо расте у Европи, чега је показатељ недавни тријумф десничарске странке на недавним изборима у Немачкој која је изразито антимиграционо настројена. Исто тако је и на таласу антиисламизма и антиимиграционе политике победио у САД Доналд Трамп. Шиптарима на Косову који су већински муслимани, никако не одговарају савремени политички трендови у Европи у којој јача десница која не гледа благонаклоно на ислам. Иако су Шиптари уложили озбиљан труд и средства да формирају препознатљив хришћански идентитет по укусу запада, пре свега у јачању култа мајке Терезе, значајним финанскијским учешћем у подизању храмова римокатоличке цркве, па чак и допуштањем конвертитства, Ватикан још увек није признао Косово. Католичка црква је озбиљно присутна на Косову, а међу самим Албанцима има око 10% римокатолика. Чак се практикује да у Приштини у католичкој цркви која је посвећена мајци Терези (за коју се тврди да је албанског порекла) у спрези са властима и државном телевизијом преноси уживо конвертовања појединих Шиптара из ислама у католичанство. За шиптарску јавност на Косову веома је болна чињеница да Ватикан као главни центар западноевропских хришћана није признао Косово као државу. И поред отвореног или прикривеног прозелитизма католичке цркве уз прећутну сагласност власти, шиптарска политичка елита на Косову нема тако добре односе са Ватиканом, па чак ни толику подршку коју је својевремено уживао Ругова (који је држао папину слику у канцеларији). У том кључу се може разумети Тачијево помињање мајке Терезе и „добрих међуверских односа“ као путева лобирања код католика и других западних хришћана. Ипак главни „папа“ Хашиму Тачију је свакако Мајкл Пенс и Америка, коме је отишао у посету након Ватикана да лобира „благослов“ за формирање војске Косова као и да покуша да убеди Пенса да се Америка директно укључи у преговоре Београда и Приштине. Све ово показује извесну дозу несигурности па и страха код актуелних косовских власти. Премда Трампова администрација није успела да преузме контролу над дубоком државом и да се политика у региону строго спроводи према замисли претходне америчке администрације, сама измена на челу Америке и актуелни раст популарности анимграционо и антиисламски настројене деснице у Европи унела је несигурност и пометњу и међу косовским становништвом а и међу политичарима који на власт долазе управо гласовима тог становништва. Веома лоша економска ситуација на Косову и стално и масовно исељавање Шиптара, додатно су допринели политичкој нестабилности. Трећа узастопна влада Косова која није дочекала крај мандата замењена је владом Харадинаја и то уз значајну подршку косовских Срба. Чак и да тренутна влада дочека крај овог мандата, велике су шансе да ће их заменити много екстремније политички оријентисани Шиптари. Лобирање Хашима Тачија је тренутно више лобирање за себе и опстанак на политичкој сцени а не толико за независно шиптарско Косово. Трампу и Пенсу су веома важна права хришћана у одређеним деловима света, то је део њихове политике, јер су обојица верујући људи у њиховим конгрегацијама. Тачи је свестан тога и јасно му је да Американци врло добро знају како се на Косову третира СПЦ. Сем СПЦ и представници других вероисповести имају озбиљне проблеме на Косову, на пример малобројна протестантска популација, а треба напоменути да су Јевреји скоро сви протерани. Американци знају и да је у порасту радикализовање Албанаца, на које ниједна влада, а Тачи је био у скоро свим владама, нема одоговор. Због тога је, вероватно да би пред посету Пенсу показао колико му је стало до хришћанства и хришћана и уопште права верских заједница на Косову, Тачи прво свратио до папе. Такође овом посетом Тачи покушава да и пред албанском јавношћу добије неки поен, јер нема ни нових признања Косова, а по питању Интерпола и чланства у УНЕСКО ове године нису остварени никакви резултати. Шиптарска власт на Косову за чланство у УНЕСКО нема подршку западних земаља, тако се може рећи да је сасвим извесно да се неће ни кандидовати. Шта Србија треба да уради? Да јасно пошаље поруку Ватикану да ће у случају признања Косова и цивилна и црквена власт прекинути све разговоре са њима и лобирати код Руса да и они следе њихов пример. Са друге стране Мајкл Пенс је амерички хришћански фунадаменталиста коме би био велики минус ако би његова конзервативна јавност била запљуснута снимцима о томе како Шиптари руше хришћанске храмове и ломе крстове на црквама. За америчку јавност је непозната чињеница да су Шиптари муслимани а Срби хришћани те да су муслимански екстремисти убијали и прогонили хришћане и уништавали хришћанске храмове и у двадесетом и у дведесет првом веку. Ако би Србија повела дугорочну и систематичну кампању међу америчким конзервативним и хришћанским круговима то би могло имати утицај и на политичаре чија је то изборна база попут Пенса. Без тога – те чињенице тамо готово нико не зна и оне немају уплив у политичке одлуке у Вашингтону чак и у оним круговима који се називају конзервативним и хришћанским. Жељко ИЊАЦ
  9. Светомихољска метохија основана је око манастира Светог Архангела Михаила на превлаци, са благословом Светог Саве Немањића 1219 године. Обухватала је велико подручије насељено Србима, Грцима као већином од Будве до Дубровника. Са царским градом Котором који је старији од Дубровника и Михољском Превлаком као сабориштем најумнијих Срба и вере. Касније су млеци заузели простор и почели брисати трагове православља који су ипак опстали и обанављају се локалним трудом. Нема литературе скоро уопште на ову тему, ради се заправо о највећем светилишту Срба у данашњој Црног Гори и Далмацији. Постоји преко 40 светаца и мученика Српске Православне Цркве из овог места да сам ја прочитао. Ови светитељи су 500 година пре Петровића и Цетињске Митрополије чували бакљу Српства и Православне вере. Сајт манастира Светом Архангелу Михаилу који се обнавља: http://www.manastirprevlaka.me/ Слике рушевина манастира и икона великомученика који су отровани у њему (пре више од 500 година) а скоро су пронађени (око манстира) у виду мироточивих моштију или костију не разумем се у терминологију.
  10. Европска Унија нема владу, нема председника већ има представника, нема заједничку војску и полицију. Чланице ЕУ су чланице НАТО-а, УН-а и Интерпола што многи сматрају за довољно, али. Има валуту Евро, европол заједничку полицију која чува новац и остале вредноносне папире, има неку скупштину на демократском нивоу. Разне уговоре и споразуме који чине унију унијом. Ако погледамо новац који јесте стандардизован, ипак има штампарије по свим државама и свака новчаница носи тачну ознаку земље у и за коју се штампа. Имају паралелне институције на нивоу заједнице и држава које сарађују. Већ данас су у многим питањима институције заједнице јаче од институција неке чланице-државе. Ципрас је говорећи о економској кризи грчке, шпаније и португала па и целе ЕУ указао да постоје економско-политички оправдане сугестије да се постигне статус уније са председником и владом која би направила федеративну унију европских држава. Шта је политика ЕУ, дали је стварно Бриселска бирократија против које се протестује толико неефикасна да изазива излазак Британије, лоше односе са Турском и Русијом док Америка која има 150.000.000 мање становника и лошију инфраструктуру од ЕУ доминира над истом. НАТО алијанса је изнела пар пута констатацију да је стварање заједничке европске војске са једном униформом, кључна за опстанак ЕУ и НАТО алијансе. Такође и обједињивање војних инфраструктура и индустрије у ту војску. Шта ви мислите о томе, где ће да утабају стазе своје будућности да би могли да изађу на крај са новим ветровима Азије и Америке, Исламског света...?
  11. Милош Ковић: Велики и мали 11 понедељак сеп 2017 Posted by Стање ствари Да мали не морају и не смеју да попуштају пред притисцима великих, показују и историографске студије које се баве знањима и предрасудама државника великих сила о страним, понекад врло далеким земљама о чијим судбинама су хтели да одлучују Милош Ковић На Западу, нарочито у англосаксонским земљама, већ вековима се верује да међународни односи нису царство хуманости и идеала, него силе и интереса. У последњим деценијама, истина, почевши од напада на Србију 1999, најјаче државе Запада воде и ратове због „вредности“. Независнији умови су, међутим, уочили да они непријатно личе на крсташке ратове, јер воде у бескрајна и масовна крвопролића. Уместо победе или правде, ратови за „вредности“ доносе пустош и вечите, тињајуће сукобе (западни Балкан, Авганистан, Ирак, Сирија, Либија). Још од Тукидидовог „Мелоског дијалога“ између атинских освајача и мелоских бранилаца, из 416. године пре Христа, тврди се да велики имају право да се позивају на силу, а мали на морал и право. Заиста, још од древних времена, односи између великих и малих мало су се променили. Није, међутим, довољно рећи „might is right“, или „јачи тлачи“. Искуство је нешто сложеније. Мали су, наравно, одувек избегавали сукобе са великим. Када се то није могло, међутим, пред малима би, баш као пред становницима Мелоса у Пелопонеском рату, била само два избора: рат или предаја. Рат са великима неминовно је водио у масовна страдања. Али, уколико би мали наишли на подршку неке велике силе, и ако би били спремни да у отпору иду до краја, да плате сваку цену, победа би била на њиховој страни. Добар пример за то су победе Северног Вијетнама и Кубе над САД. Или, ако не желимо да идемо тако далеко, сетимо се победе Србије над Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском у Првом светском рату. Хедонистима и материјалистима из 21. века је то можда тешко да разумеју, али искуство потврђује да чак и излазак на бојно поље и пораз од јачега могу да воде ка дугорочној победи. Сетимо се духовних и политичких достигнућа привидно поражених нација, у вековима после рушења јеврејског Другог храма (70. године), пораза Јермена у бици код Аварајра (451), или српског пораза у Косовској бици (1389). Други избор је, наравно, предаја. Она, међутим, мора да буде безусловна и потпуна. Са великим силама може да се цењка само онај ко је довољно јак, или има снажне заштитнике. Ако вас и уверавају да ће се задовољити делом ваше територије, и ако јој га уступите, можете да будете сигурни да је близу дан када ће се вратити да би вам узели све. То се, рецимо, десило Пољској (1772-1795) и Чехословачкој (1938-1939). То је данас перспектива Србије. Слободан Милошевић није схватио да ће, напустивши Крајину, угрозити Косово. Данашње српске власти живе у илузији да ће моћи да се цењкају Косовом, да би сачувале остатак Србије. Таква, жалосна будућност прети и Македонији. Велике силе су на овај начин растуриле чак и раслабљене, поражене силе, какво је било Османско царство, или СССР. Русија је пристала на разбијање СССР да би, потом, морала да од распарчавања брани сопствену територију и да се суочава са НАТО трупама распоређеним на територијама бивших совјетских република. Отрежњењу је допринело и бомбардовање и распарчавање Србије 1999, које су руски дисиденти, који су познавали Запад, Александар Солжењицин и Александар Зиновјев, а потом и руски државници, протумачили као показну вежбу онога што чека саму Русију. Данашњи догађаји у потпуности су им дали за право. Побуна и самоодбрана Русије, и њено приближавање Кини, проширили су, заузврат, маневарски простор за неку будућу Србију, која ће бити спремна да учи из сопственог искуства и да се служи сопственом памећу. Да мали не морају и не смеју да попуштају пред притисцима великих, показују и историографске студије које се баве знањима и предрасудама државника великих сила о страним, понекад врло далеким земљама о чијим судбинама су хтели да одлучују. Представе Бенџамина Дизраелија и Ота фон Бизмарка, кључних „доносилаца одлука“ на Берлинском конгресу (1878) о Србима и Балкану биле су, рецимо, смеса полузнања и предрасуда. Шта тек рећи о безбојним нижим службеницима ЕУ и САД, секретарима и комесарима, пред којима се данас до земље клањају наши политичари? Је ли њихова главна брига да помире људе на Балкану, или да себи обезбеде следећу уносну позицију у бриселској и вашингтонској хијерархији? Да ли заиста верујемо да је будућност наше деце преча овим људима него нама, Србима, Албанцима, Бошњацима или Хрватима? Да ли ћемо до мира доћи својим напором и способностима, у сарадњи са суседима, или просећи милостињу и молећи за подршку путнике-намернике угашених погледа, скромних знања и нечасних намера? Шта ће шовинисти, у чија једра данас дувају НАТО ветрови, чинити онда када се угаси моћ САД? Ми, Балканци, дуго памтимо и већ смо видели пад многих царевина, од Византије, преко Османског и Хабзбуршког царства, до Трећег Рајха и СССР-а. Неке од њих смо управо ми Срби, са својим савезницима, послали на онај свет. Аутор је ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду (Политика, 11. 9. 2017)
  12. Шта значи реч

    (4) Verujemo, dakle, u Oca i Sina i Svetoga Duha, pevajući Trojicu Božansku, Uzrok i Sazdatelja svega prouzrokovanoga, vidljivoga i nevidljivoga. [Trojicu] Koja je jedne suštine, to jest prirode, i u tri Lica, to jest govorimo Ipostasi i Ličnosti, čime nećemo da podrazumevamo obličjem ili razlikom tri Boga ili tri prirode ili suštine, nego ispovedamo jednoga Boga i jednu prostu i bestelesnu prirodu i suštinu, a razlikom Lica različitost Ipostasi označavamo; klanjajući se [na taj način] Trojici u Jedinici i Jedinici u Trojici, Jedinici Triipostasnoj i Trojici Jednosuštnoj i jednomoćnoj i sabespočetnoj. Nju jedinu poznajemo večnopostojeću, bespočetnu, nestvorenu, besmrtnu, nepropadljivu, nestradalnu, svezadteljnu i [sve]držeću i [sve]promisliteljnu. Žička beseda Svetoga Save o pravoj veri Шта значи реч sabespočetnoj ?
  13. Адолф Хитлер је толико био уверен у коначну победу да је испланирао поделу читавог света са Јапанцима. Адолф Хитлер и сви припадници Трећег Рајха били су уверени да ће победити у Другом светском рату. Управо због тога нису припремали само планове борбе, већ су детаљно разрадили и планове за владавину након победе. Враћање земље америчким Индијанцима Нацисти су били спремни на геноцид, али када је реч о до америчким Индијанцима, нацисти су их изненађујуће добро прихватили. Кад покоре Американце, обећавали су нацисти, вратиће америчку земљу домороцима. Радили су с групом названом „Америчко индијско савезништво“ и регрутовали су их као фашистичке симпатизере. Неки чланови групе нису били само симпатизери, већ су постали окорели нацисти. Поглавица Црвени Облак украшавао је одећу свастикама и држао говоре у којима је Јевреје називао „децом сатане“. Свемирско огледало Без сумње, један од необичнијих нацистичких планова био је велико свемирско огледало простора. Наиме, нацисти су планирали да ставе огромно огледало пречника 1,6 километара у орбиту изнад Земље на 35.900 километара. Планирали су да га користите као оружје из свемира и снагом Сунца могли су упалити било коју тачку на Земљи. „Азијски простор заједничког напретка“ Наравно, и Јапан је имао своје планове. У својим ратним собама, нацисти и Јапанци већ су искројили нове империје из свих делова света. Јапанци су се договорили да владају свим деловима света источно од 70. меридијана. Јапанско царство одабрало је да иде с пријатељски настројеним именом „The Greater East Asia Co-Prosperity Sphere“ (Велика источноазијска сфера заједничког просперитета). Било је то царство испуњено пријатељским речима одабраним да поробљене одврате од њихових мрачних, претећих значења. Људи сваке освојене нације биће обучени да буду „вође свога народа“ претварајући народе у јапанске марионете. Нацистички живи зид Нацистичка одбрана против новог јапанског царства морала је започети на 70. меридијану на истоку. Временом, били су сигурни нацисти, доћи ће до рата између двају нових владара света за ког се треба припремити. План је био да успоставе „живи зид“ немачких колониста који ће боравити дуж границе рађајући деце колико су могли. Свако способан, ко је служио 12 година у нацистичкој војсци морао је бити послан на источну границу, добио би фарму и пиштољ и било би му наређено да има што више малих нациста. Изазивање америчко-британског рата Упркос стварима које је лично рекао у приватном разговору Црвеном облаку, Хитлер је јавно тврдио да нема планова за напад на Сједињене Државе. Идеја је била, једном је рекао новинару магазина „Лајф“, фантастична као „инвазија на Месецу“. Али пошто га Американци нису слушали, окренуо је плочу. „Моји осећаји против Американаца су осећаји мржње и дубоког презира“, рекао је једном свом особљу. „Све о понашању америчког друштва открива чињеница да их је половина јудаизираних, а друга половина негроидна“. Ипак, није мислио да ће морати заузети Америку. Пре него што је Америка ушла у рат на страни савезника, био је сигуран да ће искористити прилику за напад на Велику Британију. И када су се придружили, инсистирао је Хитлер да је то све само део америчког дугорочног плана за уклањање Британаца. Поробљавање источне Европе Није изненађење да су нацисти били одлучни у убијању сваке јеврејске особе на планети, али њихови планови за геноцид нису се ту зауставили. Словени у Источној Европи били су следећа „расно непожељна“ скупина коју је требало искоренити. У време када се рат завршио, Хитлер је већ покренуо неке планове. План се звао „Генерал план Ост“ и био је системска операција за брисање Словена и њихове културе са лица земље. Прве на мети су биле вође. Пре него што је рат завршио, нацисти су већ „ликвидирали“ совјетске елите и све оне који су имали културни утицај. Да су нацисти освојили Русију, почели би депортације 31 милиона Словена у Сибир да раде као робови у логорима. Други би били послани на робовску трговину израђену према америчком моделу ропства. А како би их заменили, требало би послати 10 милиона етничких Немаца да би формирали нове, расно чисте породице. У року од 30 година, 50 милиона људи било би депортовано у робовске логоре или убијено. Готово цела Источна Европа била би „избрисана“. Гандијево убиство Године 1938. још пре рата, Хитлер је саветовао британском министру спољних послова: „Убиј Гандија“. „А ако то није довољно да их смањимо на подношљиву меру, упуцај десетак водећих чланова Конгреса“. Што се тиче Хитлера, Британци су превише попуштали мирним протестима Махатме Гандија. Хитлер је сматрао да су Индијци „нижа раса“ која је требало да буде подвргнута аријевској владавини. Да је преузео свет, савете Британцима би спровео у дело. Поробљавање Британаца Док је беснео рат у ком су се Британци одбили предати, Хитлерови позитивни осећаји према њима почели су бледети. После неког времена разрадио је план како да их пороби. Ако би Британија пала под нацисте, увели би нови закон по кејом би сви мушкарци између 17 и 45 година били пребачени у континенталну Европу где радили као робови. Муслиманска власт на Блиском истоку Хитлер је био изненађујуће промуслимански орјентисан. И он и Химлер су се жалили да је Немачка сувише хришћанска земља. Хитлер је рекао: „Мухамедова религија би била много више компатибилна с нама него хришћанство“. Раније је обећао Блиски исток Италији. Али како се рат наставио, почео је мењати своју причу. Пронашао је сродну душу у Хај Амину ел Хусеинију, Јерусалимском великом муфтији, који му је рекао да имају исте непријатеље: „Енглезе, Јевреје и комунисте“. Преобраћање у Јеховине сведоке То не значи да би цело нацистичко царство било муслиманско, иако би, да је Хајнрих Химлер остварио своје планове, источна Европа примила би другу религију — Јеховини сведоци. Нацисти су побили десетине хиљада Јеховиних сведока у концентрационим логорима. Иако их је масовно убијао, Химлер је поштовао ту религију. „Ако се њихов фанатизам може искористити за Немачку“, рекао је једном, „бићемо јачи него што смо данас“.
  14. Шта ви подразумевате под Државом, не мислим на националну свест, историју или језик. Већ рецимо како би ви замислили функционалан систем економије и легитимне власти и поретка који власт има у нашој држави?
  15. У емисији „Орбита културе“ присетићaмо се неких истинских музичких звезда са којима смо разговарали уочи њихових наступа у нашој земљи. Један од њих свакако је Олег Кирејев, који је пред београдском публиком показао како звучи и шта ново доноси руски џез. Овај руски саксофониста и композитор, пионир етно-џеза у Совјетском Савезу и Русији, открио је за Спутњик и разлоге због којих је за њега џез био и остао мера ствари. Шта нам је био Џони Штулић и шта нам је данас, пишу ли се и даље филигрански стихови или је Џони један и непревазиђен, покушали смо да сазнамо од једног од најтврдокорнијих „џониста“, књижевником Мухаремом Баздуљем. А како после четири деценије звуче нумере са албума „Црна дама“ групе Смак, да ли су виски и бунде и афера сплет актуелније данас него те 1977. године, када су се завртеле на свим југословенским радио-станицама, открио нам је оснивач крагујевачке групе Смак, легендарни гитариста Радомир Михаиловић Точак. Да ли је рокенрол само музички жанр, правац, или је више од тога? Колико је свака прича о једном од највећих феномена 20. века у основи социолошка студија, слика времена и друштва, а колико филозофска, будући да је реч о јасно дефинисаном односу према свету и погледу на свет? Ово су само нека су од питања на која су одговоре покушали да дају књижевник Михајло Пантић и рок критичар Петар Поповић, аутори књиге „Бити рокенрол“, која је за кратко време доживела неколико издања. У емисији „Орбита културе“ чућете како је Бора Чорба уз класику, под ведрим дрвенградским небом, на недавно одржаном фестивалу „Бољшој“, гитарским рифовима надјачао звуке виолине и клавира и овога пута направио добру журку. Расположен и нестрпљив да запали музиком небо над Дрвенградом, Бора је уочи концерта за Спутњик казао да је Мећавник богомдано место за рокенрол, будући да је његов творац, Емир Кустурица — стари проверени рокер. Спутњик је за време 5. Фестивала руске класичне музике „Бољшој“ разговарао и са светски познатим виолинистом Романом Симовићем.
  16. Ко су људи који су правили прве ракете и ракетне системе у нашој земљи, који су деценијама јачали позицију између сукобљених светских велесила. Да ли је то модел и за будућност? Србија, притиснута између Истока и Запада, тражи простор за позиционирање у неутралности. У политичком смислу, у овој намери засад успева. Међутим, неутралност, посебно војна, није мртво слово на папиру, није декларативна флоскула, њено утемељење је и у развоју технике, односно спремности да производи адекватне одбрамбене системе. © ФОТО: ВТИ Генерал Обрад Вучуровић са јапанским колегама. Систем са метеоролошким ракетама који је СФРЈ купила инсталиран је на Превлаци. Далеке 1960. ову визију имао је један човек, млади Херцеговац Обрад Вучуровић. Његова визија поклопила се са политиком људи који су водили тадашњу велику земљу. Завидан број научних институција спојен је у једну, у Београду је основан Војнотехнички институт. У њему је радио више од пет хиљада људи који су пратили визије младог инжењера Вучуровића. Спутњик је имао изузетну прилику да разговара са двојицом његових сарадника, Средојем Суботићем, који ускоро одлази у пензију, и нешто старијим колегом Савом Ивковићем. Развој наше ракетне технике почео је тако што је, по угледу на руску, конструисана мала авионска ракета. Било је то наше прво средство ракетне технике, били смо поносни, јер је то био велики изазов, каже Саво. „Упоредо с тим кренуо је пројекат развоја вишецевног ракетног система ’Пламен‘, домета осам и по километара, опет на бази сазнања везаних за неке стране системе. У то време врло мали број земаља у свету је смогао снаге и размишљао о томе да уђе у било какав посао везан за ракетну технику. Био је то изазов и за индустријски много напредније земље. Тај пројекат је водио генерал Вучуровић, који је тада био начелник Одсека за лансере у Институту“, присећа се Саво. © ФОТО: ВТИ Када стручњацима поменете "Пламен", "Огањ" или "Оркан" помисле на генерала, проф Обрада Вучуровића. Јапанско гориво за југословенске пројектиле Упоредо с ракетом развијан је и систем ПВО. И те пројекте водио је генерал Вучуровић. Један од највећих звао се „Вулкан“, била је то ракета која је требало да иде до висине од 25 километара. Била је 1962, година у којој је руска ракета срушила У2 са 22 километра, био је то велики залогај, била је то вишестепена ракета, за коју је требало обезбедити гориво за више фаза. „Успостављен је контакт са Јапаном, генерал Вучуровић је био у делегацији која је одлазила тамо и сретала се с Јапанцима овде. Они су тада имали метеоролошку сондажну ракету коју су звали ’капа‘. Имала је више типова, а могла је да одлети на висине између 40 и 60 километара. Ракете су лансиране вертикално, прикупљале метеоролошке податке и слале их на земљу, а на бази тих података су се правиле метеоролошке карте. Југославија је купила 6 ракета и лансирну рампу, радар којим је могла да их прати и постројење за производњу ракетног горива које су користиле“, каже Саво. © ФОТО: ВТИ Успомена из једне од посета Јапану због куповине ракете за прикупљање метеоролошких података. Ракете су растављене и испитане, лансирна рампа и радар монтирани на полигону Превлака код Херцег Новог, па су поједине и лансиране. Та технологија била је нека врста искорака, а заправо се цела прича вртела око спорног горива. Ракетни мотори таквих ракета користили су САД и СССР-у као помоћ у полетању млазних авиона који нису имали довољно велику снагу, јако оптерећен авион није могао да узлети са релативно кратке писте. Монтирани су под крила руског МиГ-19 и америчког „Тандерџета“, а гориво је, захваљујући Вучуру, како су сарадници звали тада младог инжењера Вучуровића, имало своју примену и у неразвијеној Југославији. Била је то школска вежбовна ракета домаће производње. На челу с генералом Вучуровићем пројекти су се ширили, не само по броју већ и по обухвату научних области. Не треба заборавити да је педесетих година прошлог века вођена ракета била мисаона именица, углавном су рађене ПВО ракете, подвлаче наши саговорници. У то време Совјетски Савез лансира чувену ракету Град БМ 21, једну од највише коришћених артиљеријских ракета у свету. Израђено је седам и по хиљада лансера и преко четири милиона пројектила. Кад се појавио „Град“, Југославија је почела да развија свој систем —„Огањ“. И тај пројекат је водио генерал Вучуровић. © SPUTNIK/ VALERIY MELNIKOV Руски ракетни систем „Бук“ Лансер и ракета нису личили на руско решење, али су се ракете поклапале у килограм тежине, у 100 м домета, само што је концепт наше школе ракетне артиљерије био потпуно другачији. Совјетски Савез је био суперсила, ако би ушао у сукоб са противником, рачунао је на масовну употребу, а наша земља је морала то да решава на други начин. Наша ракета била је неупоредиво прецизнија, а имала је и већу ватрену моћ. „Са Ираком је развијен ракетни систем ’Оркан‘ домета 50 км, завршен је за 7 година. САД су тада имале систем МЛРС прву верзију која је имала домет 35 километара и лошију прецизност од наше ракете. СССР је имао ’Ураган‘, који је такође имао домет 35 км. Кад кажете неком да је 1987. нека мала земља од 20 милиона становника направила ракетни систем који је супериоран у односу на системе које имају суперсиле, то делује мало застрашујуће“, каже у шали Саво. © ФОТО: ВТИ Генерал Вучуровић на терену током провере нове технике Наређујем да се порођај одложи Саговорници Спутњика, скромни инжењери, који би, да су радили у некој од поменутих великих сила, сигурно имали светску славу, јер поред чувеног Вучура носе део заслуге за то што се инжењерским решењима Института не могу похвалити индустријски много напредније земље, радо се присећају свог шефа, свесни чињенице да је рад с њим би прави благослов. Ипак, људи тако велике умне снаге, као што је био инжењер Вучуровић, често не схватају да околина не може непрекидно да одговара на њихове захтеве. „Једини који је заиста могао да га прати био је један од његових најближих саговорника Ђорђе Јауковић, бивши директор Института, невероватан човек у сваком погледу. Где год би се њих двојица појавили, нико није остајао равнодушан. Њих двојица отварали су врата начелника генералштаба ногом. Наравно да то нису радили, поштовали су и надређене и подређене, желим да појасним колико је њихово место било вредновано у систему Министарства одбране тадашње Југославије“, каже Средоје Суботић. Несвакидашњу, огромну енергију инжењера Вучуровића и његову апсолутну посвећеност послу можда најбоље описује анегдота коју нам је испричао Саво Ивковић. У последњој фази важног пројекта захтевао је да хитно на пут крене колега чија је супруга у болници чекала порођај. © SPUTNIK/ СЕНКА МИЛОШ Инжењер Саво Ивковић - иако ужива у пензији дошао је у Институт да за Спутњик говори о свом колеги Вучуру кога, како каже, не може да заборави нико ко је с њим радио. „Када му је то пријавио, он је потпуно озбиљно рекао: ’Може ли она то мало да одложи‘. То није био показатељ негативног односа према било чему или безосећајности. После пет минута је схватио, извинио се. Ова анегдота сјајно одражава његов однос према пројектима. Он је био човек фокусиран на посао 24 сата дневно. Ако би га позвали усред ноћи, када не зна где се налази, после три секунде би се укључио у решавање проблема“, присећа се Саво. Додаје да његова супруга није морала да одлаже порођај због Вучура, али да је морала сама да се бори са децом и пресели у нови стан, јер је он те године, радећи на пројекту „Оркан“, 135 дана провео на службеном путу. „Пратили смо га, јер као млади инжењери имали смо ретку прилику да када нешто нацртамо, готов комад видимо за свега неколико дана, да га испитамо, управо захваљујући Вучуру. Неки инжењери живот посвете пројекту чију примену никада не виде“, каже инжењер Ивковић. © ФОТО: ВОЈСКА СРБИЈЕДејство вишецевног бацача ракета на војној вежби "Челик 2017." у Никинцима поводом Дана Војске Србије, Дана победе и Дана Европе. Институт се не предаје Без обзира на маестралне инжењерске бравуре Обрада Вучуровића, Средоје Суботић каже да је тимски рад ипак био пресудан за успехе пројеката ВТИ. Иако начелник Сектора за ракетно наоружање, Вучуровић је био је организатор свих послова, имао је велики утицај на то у ком ће се правцу ти пројекти кретати, а то је било од пресудног значаја. Када је од Руса купљена прва лиценца, реализација није била нимало лака, било је потребно направити сопствено виђење тог истог решења на бази домаћих сировина, што је захтевало велико знање. Поред лиценце за „Маљутку“, Институт је од Совјета купио још неколико важних пројеката, али је интересантно да нам Руси никада нису продали ракетно гориво, а да су нам Американци само једном продали лиценцу за делове композитног ракетног горива и једно постројење, каже Ивковић. © SPUTNIK/ СЕНКА МИЛОШ Инжењер Средоје Суботић - у његовом одељењу некада је било 330, а данас ради свега 40 људи. Ипак, радимо пуним темпом, као у Вучурово време, наша ракетна техника и даље се развија, каже он. „То је та дивна особина некадашње државе, али и ове садашње — што смо своји. Могу да се политички не слажем са неким стварима данас, али се потпуно слажем да не треба да зависимо ни од Руса, ни од Американаца. У суштини, тај концепт је увек живео у овом Институту, не зато што смо ми тако хтели, једноставно, то најбољи избор. Тиме се, условно речено, дистанцирате од политичких опција и условљавања, што се десило свим земљама СЕВ-а. Они су пре нас почели да производе читав низ ових система, али никада нису ушли дубоко у њих, нису их познавали и нису могли да при иступању Русије из сарадничког односа са њима наставе производњу. Нама то није био проблем од момента када смо купили лиценцу, зато што смо је сами реализовали“, истиче инжењер Средоје Суботић. Он додаје да је овакав приступ довео до тога да наша држава има углед и на једној и на другој страни, а формирао га је управо чувени инжењер, генерал Обрад Вучуровић. Без обзира на то што је поделио тужну судбину Југославије, Војнотехнички институт је кућа која данас интегрише комплетну одбрамбену индустрију Србије, јер развој мањих предузећа која се баве развојем наоружања није довољан да изнедри велике системе и реализује њихову производњу. Институт својим знањем и искуством помаже у реализацији готово свих пројеката, а прошле године врата је отворио за више од седамдесет страних делегација које су дошле по парче знања српске школе ракетне технике. Сенка МИЛОШ
  17. Шта је смисао?

    Од чега зависи, ако од ичега зависи? У каквој је вези са (са)знањем? Да ли превазилази поделу на добро и зло? Или одређујемо што је добро, а што је зло на основу смисла? Слободно проширите тему
  18. Ne, ti nisi hedonista! Šta hedonizam jeste, a šta nije? Kako hedonizam još od svog nastanka (prvi teoretičar hedonizma bio je Sokratov učenik Aristip, 435. do 356. p.n.e) nailazi na osudu i predrasude, treba preispitati šta hedonizam jeste, a šta nije. Čak i u Rečniku filozofskih pojmova pod pojmom hedonizam autori ističu da se atribut „hedonistički“ često koristi u omalovažavajućem kontekstu. Ovaj tekst će pokušati da ispravi viševekovnu nepravdu prema hedonizmu i da čitaocima prometejski da vatru koja im može služiti. Ataraksija, eudamojnizam i utilitarizam: ili šta hedonizam jeste Epikur (341-270 p.n.e) je tvrdio da je zadovoljstvo najveće dobro. Zalagao se za trajno zadovoljstvo koje je posledica duševnog mira. Uživanja je delio na telesna i duhovna i ovim drugim je davao prednost. Smatrao je da istinski mudrac sebi ništa ne uskraćuje, ali da se ne ljuti na sudbinu i ne jadikuje zbog nečeg što nema ili što mu je uskraćeno. Zalagao se za ataraksiju: šta je do nas učinićemo, ali ono na šta ne možemo da utičemo neće nas obespokojiti; duševni mir je prioritet. Filozofijom se bavio zato što je smatrao da ona može čoveku da pruži blaženstvo, a samim tim i mir. Eudajmonizam nas uči da je cilj življena blaženstvo i sreća. Džeremi Bentam (1748-1832) bio je začetnik utilitarizma: zapoveđene su one radnje koje u dato vreme obećavaju da će dovesti do najveće moguće koristi, tj. sreće i ugodnosti za najveći broj onih kojih se to tiče. Smatra da čovek teži sreći. Bentamov polazni stav je da stepen u kojem naši postupci donose zadovoljstvo i izbegavaju bol jedino merilo moralne ispravnosti. Postoje viša i niža zadovoljstva. Zadovoljstvo ima sedam dimenzija: intenzitet, trajanje, izvesnost, bliskost, plodnost, čistota i obim. Moral je aritmetika koja treba da izračuna koje ponašanje i delovanje daje najveće rezultate i donosi najveću sreću. Dobrota ka drugom donosi vlastito zadovoljstvo. Džon Stjuart Mil (1806-1873) korigovao je i branio Bentamov utilitarizam. Psihološki hedonizam ukazuje na individualnu i na društvenu etiku. Vlastita sreća je motiv pojedinca, a najveća sreća svih je kriterijum društvenog dobra i cilj moralnog delovanja. Nisu sva zadovoljstva jednaka. I on smatra da je duhovno zadovoljstvo važnije od telesnog. Sloboda je traganje za sopstvenim dobrom na sopstveni način. Pod uslovom da ne sprečavamo napore drugih da čine to isto. Religija, razvrat, veštački rajevi, elitizam, egoizam, gikovština, luksuz, čaršija, oportunizam i politika: ili šta hedonizam nije Religija Kada gušimo i sputavamo sebe i druge pozivajući se na religiju i religiozne spise kao jedinu vrednost i kada bogougodnost navodimo kao vrlinu koja jedina treba da izazove zadovoljstvo, onda mi ne uživamo u bogu, već smo robovi religije. Što ne znači da su bog, vera i religija sami po sebi loši nego da to postaju onda kad ovladaju pojedincem i njegovom slobodom. Da li se može reći da je bosonogo koračanje po staklićima kao u Almodovarovom filmu Mračne navike (1983) bogougodno? Zašto bi bogu bilo u interesu da neko sebi nanosi bol i da ne uživa?! Budući da je bio religiozan, Džon Lok (1632-1704) je smatrao da je Novi zavet ukazao put ka sreći. Što će reći, da i religija treba da se stavi u službu čoveku i čovekovoj sreći, a ne obratno. Da su patrijarsi i pape tako tolerantni vernici kao Lok, religija nikad ne bi bila uzrok ratova, netrpeljivosti i rigidnih ograničenja. Iako je religija antihedonistički nastrojena i srednji vek, bogomoljsko doba, doprineo kaljanju humanizma i hedonizma i u hrišćanstvu ima ataraksije u poslovici: Razvrat Hrana, piće i seks mogu biti lepi, ugodni i pružiti zadovoljstvo onda kada vladamo sobom. Ali onog momenta kada nagoni ovladaju nama i teraju na kompulsivnu aktivnost, tada smo robovi. U toj tački nagonske radnje nemaju veze sa hedonizmom. Još je Aristip sugerisao da nam unutrašnje samopouzdanje govori da se čovek ne pokorava požudi nego da bira: iznad je užitaka i vlada njima. Što implicira da snaga nije u izbegavanju i odricanju od zadovoljstva nego u uvažavanju ljudske prirode i potreba, ali i u vladanju nagonima i njihovoj najmudrijoj eksploataciji. Čak su i cinici tvrdili da je nedostojan onaj užitak koji čini čoveka robom, ali teže nego kloniti se užitka (kao što oni čine) jeste radovati mu se, a ipak mu ne pripadati potpuno. Da ne bi upali u takvu zamku treba da imamo uvid u stanje stvari. Cinici su se zalagali za to da se potrebe smanje do minimuma i da se poštuje ljudska priroda. Iz toga sledi da su i neka ljudska uživanja direktna posledica te prirode i da kao takva treba da se uvažavaju. Iz Aristipovih reči (pa i iz reči cinika uslovno rečeno) možemo zaključiti da je za hedonizam i uživanje u pravom smislu potrebna snaga i odgovornost, jer će samo jaka ličnost upravljati svojim željama, a ne one njim, umeće da pronađe meru i da hoda po ivici. Demokrit (460-370 p.n.e) kaže da je prijatnost koja potiče iz uzbuđenja čula relativno tamna i sama u sebi nesigurna. Potrebna je tiha uzbuđenost vatrenih atoma. Sreća je u miru, ravnoteži i harmoniji, odnosno, u spoznaji. Iz toga sledi, kao i kod Aristipa, da uživanje nije samo po sebi dobro ili loše, nego da ga čovekov odnos prema njemu etički pozicionira. Platon (427-347 p.n.e) se u velikoj meri nije slagao sa Aristipom, ali je tvrdio da se ideje dobra realizuju i u čulnom svetu. U Gozbi i Filebu vrednuje zemaljska dobra. Tomas Mor (1478-1535) daje prednost duhovnom zadovoljstvu, ali se ne odriče ni telesnog, jer ono ne šteti društvu. Za asketizam je tvrdio da se protivi ljudskoj prirodi i da sve ono što ne šteti društvu treba da bude dozvoljeno. Džon Lok tvrdi da sve naše ideje izviru iz iskustva. Razlikuje složene i jednostavne ideje gde složene nastaju iz jednostavnih. Za jednostavne ideje postoje dva izvora: senzacije i refleksije, tj. spoljni i unutarnji opažaj. Senzacija (čulno) je povod za refleksiju (duhovno). Telesno i uslovno rečeno banalno prethodi duhovnom. Nagon prema Lauri (senzacija) Petrarku je podstakao na pisanje stihova (refleksija). Lok je smatrao da je prirodni cilj čoveka u životu sreća. Vadati sobom veoma je bitno. Najveće zlo je smrt, a cilj je samoodržanje. Onfre (1959) kaže da ako su nagoni i potrebe imanentni ljudskoj prirodi, onda treba da ih iživimo u radosti, a ne u kuluku. Treba da se radujemo i druge da obradujemo. Nalazio je radost u hrani i piću pa u svojoj knjizi Gurmanski um kaže o šampanjcu i mehurićima Hedonista će uvek oplemeniti banalnost, dati mu jedan viši smisao. Veštački rajevi Odnose se, u prvom redu, na drogu i alkohol, a u drugom, na internet, društvene mreže i igrice, kao na veštačke potrebe koje nisu same po sebi loše nego to postaju kada ljudi postanu zavisni. Narkomanija i alkoholizam su daleko od zadovoljstva, a blizu prinude i muke. Narkoman u početku bira da li će da se drogira, ali kasnije ponukan veštački stvorenom potrebom prinuđen je da nastavi sa tom aktivnošću po svaku cenu. Hedonizam je emanacija slobode, a ne ropstva. Aristip kaže da je najčistija prijatnost ona koja je pomešana sa najmanje neprijatnosti, tj. ono zadovoljstvo koje povlači za sobom najmanje „nuspojava“. Budući da droga i alkohol imaju katastrofalne posledice na uživaoce, ne govorimo o hedonizmu nego o zavisnosti. Kada internet, društvene mreže i igrice ovladaju čovekom i njegovim aktivnostima onda, takođe, postajemo robovi. Oni su dobre sluge, ali zli gospodari. Elitizam Kultura i umetnost treba da služe čoveku. Citiraću deo iz svog romana Glasovi prozora(2017) gde junak kaže: Kultura i umetnost dobijaju vrednost samo odnosno. Univerzalne vrednosti spašava vreme oličeno u ljudima koji ne daju kroz razna vremena da delo potone. Nema potrebe za kulturfašizmom, vreme će svakako da kaže svoje. Naše je da uživamo u umetnosti ili da je zaobiđemo. Mišel Onfre je iz hedonističkog principa počeo da čita. Majka ga je sa deset godina dala u sirotište, kod salezijanskih sveštenika. Bilo mu je teško i našao je spas u biblioteci. Kada je otvorio Hemingvejev roman Starac i more osetio je to more i talase i prevario je stvarnost i realnost. Knjige su ga spasile. Egoizam Odnosi se na raznorodne slabosti gde se favorizuje „ja“ u odnosu na „ti“, „vi“ i „mi“. Sujeta nije loša kad nas podstiče na delanje. Kao i kompleks. Još je Adler pisao da su kompleksi pozitivni ako subjekta gone na aktivnost i produktivnost. Ali sujeta koja tera u osvetoljubivost i durašnost je slabost, a često je brkaju sa hedonizmom. Mnogi filozofi su govorili o sreći koja proističe iz dobrote prema drugima. Sreća nije ni u nipodaštavanju „ja“ i favorizanju „ti“ nego u hemiskoj kombinaciji osnaživanja „mi“ tako što „ja“ činim dobro „tebi“, jer svako „ja“ je nekom drugom „ti“. Morov hedonizam možemo nazvati humanistički ili društveni hedonizam, jer je za njega čovek samo jedinica društva, a najveća sreća je dobrota prema ljudima i srećno društvo. Mišel Onfre nadahnut je De Šamforovom rečenicom: Gikovština Odnosi se na gomilanje znanja koje je samo sebi cilj, kada postajemo robovi informatičkog preobilja. To nije zadovoljstvo u obrazovanju i znanju nego ropstvo. Aristip je smatrao da je svrha života i najveća vrlina uživanje, ali i da samo obrazovan čovek, onaj koji zna, onaj koji ima uvida, mudrac, ume stvarno da uživa. Problem nastaje kada pojedinac zna samo da bi znao, bez da ga istine oplemene. Mišel Onfre želi da vrati slavu filozofiji i predstavlja je kao umetnost življenja. Kaže da treba raskrstiti sa religijom i preći na filozofiju. Svaki izgubljen sekund je zauvek izgubljen, ako nije proslavljen. Nudi hedonističku filozofiju. Do Ničea (1844-1900) se smatralo da filozof govori samo o idejama, neovisno od iskustva. Filozof nije imao telo i biografiju, bio je kao Krang iz crtaća Nindža kornjače, goli mozak. Onda se pojavio Niče i ukazao na to da je filozof biće sa telom, nagonima, strastima i intuicijom. Onfre smatra da je filozofija ispovest jednog tela, kao i da filozofija umire ako se otkači od stvarnosti. Potrebni su filozofski rad na sebi i introspekcija da bi nam bilo bolje. U renesansi dolazi do ponovnog interesovanja za čoveka i za reanimaciju hedonističkog pristupa. Vindelband kaže da je renesansni duh imao pred sobom ideal ugodnosti ljudskog života što će se razviti uz pomoć nauke, tako što će čovek (pokušati) da ovlada prirodom. Luksuz Luksuzni prioritet se ne vezuje isključivo i bukvalno za luksuz nego za robovanje novcu i nužno povezivanje vrednosti sa novcem. Hedonizam nije isto što i luksuz, a laici ih često mešaju. Često se može čuti primedba kako je potreban novac da bi bili hedonisti, što je netačno. Hedonizam se odnosi na to da uživamo u situaciji i u onome šta imamo, a ne da čeznemo za onim šta nemamo. Po toj logici, Nik Vujičić je reprezentativan primer hedoniste, jer je prevladao svoju objektivno tešku situaciju, invaliditet, i naučio da maksimalno iskoristi svoje mogućnosti i sposobnosti i uživa u njima. Tako da je hedonizam i veoma koristan zato što čini da izvlačimo maksimum iz života i eksploatišemo sebe u maksimumu, kao i da prihvatamo vlastite granice i delamo u okviru njih. Onfre kaže da hedonizam ponekad leži u čaši sveže vode u pravom trenutku. Čaršija Sve te neophodne slave i svadbe na koje nam se ne ide, ali eto „moramo“, utrka da budemo po jusu i ravnoj liniji, ne govori o tome da uživamo u sopstvenoj podobnosti i strahovanju šta će svet da kaže nego o ropstvu. Dejvid Hjum (1711-1776) smatra da su strasti pokretač našeg delovanja. Važeći principi u etici i politici počivaju na ljudskoj prirodi. Nema etike koja nije promenjiva. Stavovi etike i stavovi činjenica su logički nezavisni. To se zove Hjumova provalija. Ona nam kaže da je neopravdano primoravati nekog da prihvati naše vrednosti pod izgovorom naših vrednovanja i verovanja. Etika nastaje kao produkt osećanja. Cilj je lična sloboda, a ne da budemo po meri komšija, strina i šogora. Oportunizam i politika Oportunizam je odnosan, vezuje se uvek za druge ljude ili bar bića u takvoj dinamici gde jedan subjekt za vlastite ciljeve koristi drugi subjekt. Hedonizam nije nužno odnosan, može se vezivati za uživanje u lepom danu i slično. Utopija Tomasa Mora preteča je socijalizma. Zalaže se za radno vreme od šest sati i posvećivanje plemenitim aktivnostima. Govori loše o asketizmu i proslavlja neotuđivo pravo čoveka na sreću i zemaljske radosti. Zadovoljstvo se vezuje za pravedan život. Kada se čovek odriče manjih radosti dobija veća uživanja. Kada smo dobri prema drugim ljudima dobijamo moralnu satisfakciju, a samim tim i lično zadovoljstvo. Najveće zadovoljstvo proizilazi iz duhovnosti i spoznaje istine. Budući da je Utopija preteča socijalizma možemo da govorimo o manje ili više hedonističkim društvima što nameće zaključak da hedonizam nije samo etičko, tj. filozofsko pitanje nego i političko, kao što postoje i hedonističe epohe. Renesansna poslovica „carpe diem“, odnosno „zgrabi dan“ govori o hedonističkom opredeljenju te epohe. Mor kaže u Utopiji: Tomas Hobs (1588-1679) je pokušavao da hedonističkom tradicijom prožme politički idealizam. Tvorac je političkog hedonizma. Zaključak Iz svega napisanog sledi zaključak da je hedonizam veština uz pomoć koje crpimo maksimum iz sebe, okolnosti i ljudi, bez da budemo robovi. Hedonista je u svom hedonizmu superioran, jer vlada situacijom i postigao je unutašnji mir. On nije rob zadovoljstva – njegovo zadovoljstvo posledica je slobode. https://kultivisise.rs/sta-je-hedonizam/
  19. Бранка Миловановић (83) из Гојбуље, села у општини Вучитрн, огуглала на нападе Албанаца. Понекад само ноћу, када предосетим напад, не могу да проговорим - каже бака БАКА Бранка Миловановић (83) из косметског села Гојбуља у општини Вучитрн живи сама у својој кући и годинама је изложена нападима Албанаца. Због одлуке да не прода имовину, али пре свега због неколико извора минералне воде који се налазе на њеном имању, у дворишту и испред саме куће. Објашњава нам да и даље одолева притисцима, и да ће то чинити све док је памет и тело служе. - Додуше, ових месеци ме ређе нападају. Последњи пут то се догодило за Ђурђевдан када су ми све испревртали у помоћном објекту, јер више немају шта да ми украду осим душу. Срећом, Бог ми је сачувао памет, мада се и сама чудим како сам нормална кроз шта сам све прошла. Јер нападали су ме ноћу у самој кући, опљачкали све што су могли, а потом ми у подрум доносили крадене ствари. Једном су ми чак однели сандук са војничком униформом, вероватно да ме тако заплаше да би можда оптужили моје синове да су били у војсци, што нема везе са истином. Њиховим подметањима није било краја, али срећом, полиција је ипак реаговала на моје позиве - прича у даху бака која иако има комшије, осећа се усамљено. И док се са стране са које се прилази бакиној кући налази српско домаћинство са старијим члановима, део имања иза бакине куће, на који свакодневно гледа са својих прозора и терасе, комшија Србин продао је Албанцима, који су већ поставили на стотине кошнице пчела. То је, објашњава бака, донација неке међународне организације, које њу и остале мештане Србе у селу углавном заобилазе. - Упркос свему, решена сам да не идем одавде. Иако ме син који са породицом живи у Митровици зове да живим код њих, као и други син који ради у Шведској, ја не одступам од своје намере да останем на свом прагу. Ја сам у овом селу рођена, овде сам се удала, основала породицу, само овде могу да живим - прича бака Бранка док јој једна суза клизи низ образ. Каже не жали због одлуке да остане на своме, већ што је помало усамљена, јер су се и остали српски житељи, којих је у односу на 1999. годину готово троструко мање, некако изоловали. - До несрећног рата, у селу је било више од деведесет српских кућа, а сада их нема ни тридесет. Албанаца тада није било, али су почели да се настањују - говори тихо бака о променама у селу које осим основне школе, коју похађа неколико српских ђака, нема ниједне друге установе. Ипак, каже да не оскудева у намирницама које јој доноси син. Раније је, вели, док је имао ауто, чешће обилазио, али сада долази углавном таксијем из Митровице, удаљене петнаестак километара због чега га бака моли да је што ређе посећује. - Ето, прекјуче је дао 30 евра за такси, па сам му рекла да не долази често. - Иако је мој син поставио својевремено камеру на улазу у кућу и њу су преко ноћи украли. Тако да више не рачунам ни на чију помоћ већ се уздам у Бога, па како ми он буде одредио, нека тако буде - говори нам бака Бранка док нас испраћа кроз уређено двориште. ПОСЕКЛИ ЈОЈ И ШУМУ БРАНКА објашњава да има два и по хектара обрадиве земље и око три хектара шуме, и истиче да су Албанци већи део шуме посекли. - Пошто сам већ прилично стара, сада обрађујем само башту око куће, а имам и неколико кокошака - говори бака, која је свесна да су њено највеће богатство извори минералне воде. Објашњава да је њен покојни супруг давних седамдесетих вршио испитивања и да се показало да је квалитет минералне воде налик води коју пакује "Књаз Милош". Зато каже да је штета да вода пропада... линк
  20. Председник Србије Александар Вучић изјавио је данас да не дели став председавајућег спољнополитичког комитета Европског парламента и известиоца за Србију Дејвида Макалистера да је владавина права кључна област за напредак Србије на путу ка чланству у Европској унији. „Кључно питање је Косово, а друго кључно је однос Србије према Русији, а не владавина права, мада западни политичари то увек извуку“, рекао је Вучић новинарима у заједничком обраћању после разговора са Макалистером и указао да, рецимо, нико из ЕУ не пита ко ће, на пример, бити шеф Агенције за борбу против корупције. Председник Србије је, одговарајући на питање шта га највише брине када је у питању владавина права, рекао да се кључне области на путу ка ЕУ тичу Косова и Метохије, потом спољне политике и тек потом владавине права, а да га „глава највише боли“ због односа Београда и Приштине. „Само Србија има Поглавље 35. Зато је и важан наш интерни дијалог о Косову и Метохији, јер, док нема напретка у односима по том питању, нема напретка на путу ка ЕУ“, рекао је Вучић. „Нико нас не пита ко ће бити шеф Агенције за борбу против корупције“, приметио је председник, настојећи да илуструје оцену да није владавина права та која се види као кључна за напредак Србије ка ЕУ. Подсетио је да неке земље чланице ЕУ, нарочито 2007, попут Бугарске и Румуније, нису биле спремније за чланство него што је то сада Србија. „Али, то је ствар ЕУ“, рекао је и истакао: „Ја, међутим, не видим други пут за Србију до пута у Европску унију“.
  21. Видим да пар форумаша говори о истинитом знању, па ме интересује шта је то, као и то шта је неистинито знање. Помозите.
  22. А шта ако скочим?

    А шта ако скочим. У шта скачем, знам ли? Из чега скачем, то могу да знам, обојим, искључим, померим, одложим, заборавим, поделим, одћутим, исповедим, заробим, исплачем, поклоним, угрејем, охладим, орочим, извртим, раскринкам, исцепкам и опет саставим, испричам поново и поново и поново. Из чега скачем, то сам ја. Бљесак у којем видим себе испред себе у скоку, није бљесак мога светла. Није ни тама мога мрака. Није ништа. Ништавило је. И не скачем само себи. Скачем свима. У ништавило, додајући га следећем, као штафету смрти, штафету истинске погибије. Бљесак, флеш, заслепљење, које у трену обрише све осим напетих скочних злобова и мисли да је тако лако, залепим осмехом као најлепшом крпом досадну муву на столу. Јер, то је мој сто, на њему радим, ручам, на њега спустим дечији цртеж, цвет, ситнице из џепова. Пресвучем га у чисто када се украсна тканина на њему испрља. Зашрафим га када се клима. Поставим га љубављу за љубљене. На њему има места само за оно што ја пустим. А то не може бити досадна, прљава, упорна мува из ништавила. Залепим је осмехом. И не скачем, хвала Богу. Можда само мало цимнем пете у неком делићу флеша, када ми неко дода штафету, али тада и њу и бљесак угасим сузама, држећи чврсто своја стопала у својим рукама.
  23. Балкански стереотипи о Рускињама: Шта је мит, а шта истина? 11. јул 2017. Јевгенија Марија Шконда Наша ауторка Јевгенија Марија Шконда живи у Словенији. Она пише како људи у овом региону и другде у свету доживљавају Рускиње и који уврежени ставови су тачни, а који нису. Facebook87 Twitter Pinterest Print page ПОВЕЗАНИ МАТЕРИЈАЛИ „Нажалост у Србији засада не постоји бренд руског филма“ Емир Кустурица открива велике таленте на фестивалу „Баљшој“ Лажни преводиочеви пријатељи: вредан и вредный КЉУЧНЕ РЕЧИ РУСИЈА И СРБИЈА,РУСКЕ ЖЕНЕ, РУСИЈА И БИВШЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ РЕПУБЛИКЕ Извор: Андреј Аркуша/Global Look Press Први мит: Рускиње су лепе Рускиње излазе „међу људе“ дотеране као да су управо сишле са насловне стране модног часописа, тј. у хаљинама које им стоје као саливене, обавезно на штиклама (на којима се грациозно крећу независно од годишњег доба и подлоге), са савршеном шминком и идеалном фризуром. Наведене карактеристике су свакако врло преувеличане, али у њима ипак има истине. Рускиње се заиста труде да изгледају привлачно. Објашњење је једноставно: историјске околности су такве да у Русији има више жена него мушкараца, тако да је конкуренција доста јака. А шта се догађало и догађа са руским мушкарцима? Русија је претрпела доста ратова, а 20. век са његовим револуцијама, грађанским ратом и светским ратовима, Гулагом и депресијом током 1990-их, био је један од најкрвавијих и најтежих векова у њеној историји. У наше време се примећује позитивна тенденција у статистици, али мушкарци и даље умиру од срчаног удара, рака, сиде, алкохола, дувана, непажње на послу, итд. Жене у Русији у просеку живе 75 година, а мушкарци 63 године. Тако испада да на једног мушкарца дође више од једне жене. Неко ће помислити да то и није лоше. Па ипак, боље би било када би тај однос био 1:1. Према томе, ако видите Рускињу која се обукла превише добро за конкретно место или конкретну ситуацију, не журите са осудом. Пре ће бити да она заслужује саосећање. Фото: Сергеј Малгавко/РИА Новости Други мит: Све Рускиње прижељкују да се удају за странца Одговорно тврдим да нису све Рускиње такве! Али ни овај мит се није случајно појавио. Интернет је „препун“ сајтова за упознавање, где се жене из Источне Европе (држављанке свих земаља бившег СССР-а често свуда третирају као „Рускиње“), па и грађанке Русије траже у иностранству „љубав за цео живот“. Захваљујући тим порталима уврежио се став о очајним и сиромашним женама (или проституткама) са Истока, које покушавају да улове западног „принца“ и обезбеде лагодан живот. Тако је настао стереотип да су Рускиње „бића“ спремна да се удају за кога било, само да се извуку из земље у којој живот није лак. Фото: Алексеј Малгавко/РИА Новости Многе Рускиње заиста траже партнера у иностранству. Постоји мноштво агенција за брачно посредовање које спајају парове: жену из Русије и мушкарца са Запада, из европских земаља. Треба ипак нагласити да доминантан мотив који покреће Рускиње није бекство него потрага за „идеалним мужем“ изван Русије, у којој је „слаб улов“, мада у појединим случајевима заиста може бити присутна и жеља да се побегне од провинцијалног сивила, сиромаштва и безнађа. Трећи мит: Све руске жене су добре и пуне љубави Већ је било много покушаја да се завири у душу типичне Рускиње, нарочито у књижевности. Јунакиње чувеног руског песника Александра Пушкина су верне, романтичне, карактерне и пуне врлина. Жене руских „декабриста“ остављају високо друштво и одлазе са својим мужевима у Сибир. Јунакиње Достојевског пате заједно са мушкарцима који су на великим искушењима. Ана Карењина је жртвовала породицу ради љубави. Најидеалније жене, тачније госпођице, изнедрила је уобразиља Ивана Тургењева. Сасвим другачији лик жене осамдесетих година 20. века налазимо у познатом делу Виктора Јерофејева „Руска лепотица“, где је манекенка Ирина Тараканова приказана као жена која је постала безвољна усред свеопштег лицемерја, разочарала се у људе (посебно у мушкарце) и, што је најважније, у своју отаџбину. То је жена која очајнички жуди за својом смрћу и не види спас ни у религији, ни у емиграцији. Валерија Ланскаја у филму „Ана Карењина“ / Press photo Ако оставимо по страни све књижевне ликове, шта можемо рећи о Рускињама? Какве су оне у стварности? Нема сумње да Рускиње саосећају са људима у невољи. То је она изразита црта која је својствена многим Рускињама, исто као што је јеврејским мајкама својствена претерана брига о деци и мужу. Фото: Филип Херберт Састрадање је у суштини својствено свим женама, али је оно код многих Рускиња хипертрофирано. Поред тога, Рускиње по правилу и саме пате током целог живота, исто као и њихова отаџбина Русија. Непрекидни ратови и недаће на генетском нивоу не дају Рускињама да све време живе срећно и у благостању. (Рускиње често плачу, независно од узраста). Несрећна судбина жена у Русији трагикомично је одражена у следећим прилично неумесним руским пословицама: Удри жену чекићем, биће као злато. (рус. „Бей бабу молотом – будет баба золотом“). Кокошка не може постати петао, а жена не може постати мушко. (рус. „Курице не быть петухом, а бабе мужиком“). Држи се, жено, свог кривог вретена. (рус. „Знай, баба, свое кривое веретено“). Није нашла жена мушкарца, па се удала за цепаницу. (рус. „Не нашла баба мужика, вышла за чурбака“). Пас је паметнији од жене – не лаје на газду. (рус. „Собака умней бабы: на хозяина не лает“). Четврти мит: Рускиње су кротке, попустљиве, и слушају своје мужеве Шта је потребно мушкарцу да би се допао Рускињи? И ово мишљење се уврежило током векова неравноправности жена. Треба, међутим, истаћи да су жене у средњевековној Русији биле образоване као и мушкарци. Девојчице су ишле у школу и стицале образовање. У Новгороду је у средњем веку цветала република. До ње нису стигли монголски завојевачи. Тамо су жене имале право гласа, чега у тадашњој Европи није било, као што није било ни образованих жена. Шта се затим догодило? Већина руских кнежевина је постала политички зависна од моћне Златне хорде, и та зависност је трајала скоро три века (до 1480. године), што се морало одразити на менталитет народа. Однос према женама је постао источњачки. Жена је била дужна да рађа децу и води домаћинство. То су биле њене обавезе бар у наредна три столећа (са малим варијацијама везаним за припадност одређеном сталежу). Женама је образовање „вратио“ Петар Први, али је главну улогу у еманципацији жена у Русији одиграла Јекатерина Дашкова, пријатељица и сарадница Катарине Велике, прва жена у Европи која је била на челу Академије наука. Међутим, те промене су се тицале само највишег сталежа. Жене су у Русији почеле да стичу образовање независно од сталежа тек после револуције 1917. године. Тада су бољшевици имали циљ да створе „новог човека“. „Решавање женског питања“ (таква формулација је постојала у партијском речнику) значило је да жене морају бити активније у борби за социјализам. Формирани су специјални „женски савети“ за рад са женама, са циљем да се превазиђе пасивност Рускиња. На челу тих савета је била еманципована и контроверзна дама Александра Колонтај, прва жена на министарској функцији. Фото: Аша Мајлс Међутим, и после совјетске и савремене глобалне еманципације жене у Русији су још увек мање еманциповане од Европљанки, да и не говоримо о Американкама. Рускиње радо препуштају мужу да издржава породицу и „извирују“ иза његовог рамена, али под једним врло важним условом – то раме обавезно мора бити снажно и поуздано. С обзиром да демографска ситуација у Русији (о чему је већ било речи) није таква да свака жена може рачунати на поузданог мушкарца, Рускињама често не преостаје ништа друго него да преузму „власт“ у своје руке. Савремене Рускиње виде пут ка независности у образовању и каријери. Према социолошким истраживањима, 64% свих грађана Русије сматра да савремена жена обавезно мора имати високо образовање и добро плаћен посао. Само 27% испитаних Рускиња доводи у везу будуће благостање са високим материјалним статусом мужа. Сада 65% младих Рускиња има високо образовање, а 40% високообразованих Рускиња жели да ради чак и ако им муж буде довољно зарађивао. Зашто се Рускињама свиђају српски мушкарци? И поред свега реченог, породица је и даље за Рускиње најважнија компонента среће и благостања! Већина жена у Русији сматра да се породични односи морају заснивати на љубави. Оне су спремне да буду верне жене које воле своје мужеве, али под условом да муж воли своју породицу, да је издржава и брине о њој. Рускињама је потребно да буду материјално обезбеђене, да имају одговорног мужа који их воли, и да имају стални душевни мир. Због свега тога су оне прилично тешке и захтевне жене. Оне још нису навикле да озбиљно схватају термин „равноправност полова“. Све што сам навела не значи да ви нећете наићи на Рускињу која у потпуности одговара неком постојећем увреженом мишљењу, било позитивном или негативном. Али то су изузеци који само потврђују правило. https://ruskarec.ru/nas_i_srba_200_miliona/2017/07/11/balkanski-stereotipi-o-ruskinjama-shta-je-mit-a-shta-istina_799972 Tema ko stvorena za Natašu
×