Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'слава'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Мобилна апликација друштвене мреже Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Found 35 results

  1. Сутрадан, служена је света Литургија којом је началствовао игуман манастира архимандрит Козма уз саслужење протојереја-ставрофора Радована Петровића, протојереја-ставрофора Милана Благојевића пароха кладовског, затим, протојереја Милана Радовића пароха неготинског, протојереја Давида Селаковића пароха златиборског, јереја Ненада Марковића пароха младеновачког и ђакона Немање Матејића из Бајине Баште . Отац Ненад који је са својом породицом био домаћин славе обратио се вернима говорећи о празнику Покрова Пресвете Богородице када је по виђењу светог Андреја јуродивог, Мајка Пресвета својим Покровом закрилила људе и читав свет. – Пресвета Мајка се моли и заступа нас пред престолом сина свога, који нас позива да будемо храм Духа Светога јер блажени су они који слушају реч Божију и творе је – рекао је отац Ненад. Потом је честитао манастирском братству славу и празник сабраним верницима и позвао их да целивају чудотворну икону Богородицу Млекопитатељницу, која борави у манастиру, а коју је насликао свети апостол Лука. Уобичајено, за следећу годину бира се нови домаћин. Овог пута то је Владмимр Марјановић са својом породицом. После свете Литургије за све госте приређен је свечани славски ручак. Извор: Епархија тимочка Фото: Манастир Буково
  2. У суботу 14. октобра традиционално смо прославили Покров Пресвете Богородице, празник коме је посвећен параклис манастира Буково. Цео догађај био је узвеличан тиме што смо у петак 13. октобра дочекали Икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице, која тренутно борави у Тимочкој епархији. У вечерњим часовима, после празничног бденија одслужен је акатист пред иконом која је изложена у параклису, у присуству бројног верног народа. Сутрадан, служена је света Литургија којом је началствовао игуман манастира архимандрит Козма уз саслужење протојереја-ставрофора Радована Петровића, протојереја-ставрофора Милана Благојевића пароха кладовског, затим, протојереја Милана Радовића пароха неготинског, протојереја Давида Селаковића пароха златиборског, јереја Ненада Марковића пароха младеновачког и ђакона Немање Матејића из Бајине Баште . Отац Ненад који је са својом породицом био домаћин славе обратио се вернима говорећи о празнику Покрова Пресвете Богородице када је по виђењу светог Андреја јуродивог, Мајка Пресвета својим Покровом закрилила људе и читав свет. – Пресвета Мајка се моли и заступа нас пред престолом сина свога, који нас позива да будемо храм Духа Светога јер блажени су они који слушају реч Божију и творе је – рекао је отац Ненад. Потом је честитао манастирском братству славу и празник сабраним верницима и позвао их да целивају чудотворну икону Богородицу Млекопитатељницу, која борави у манастиру, а коју је насликао свети апостол Лука. Уобичајено, за следећу годину бира се нови домаћин. Овог пута то је Владмимр Марјановић са својом породицом. После свете Литургије за све госте приређен је свечани славски ручак. Извор: Епархија тимочка Фото: Манастир Буково View full Странице
  3. Прилог Радија Светигора -ФОТОГАЛЕРИЈА- Уз молитвено учешће мноштва вјерника из свих крајева нашег Отачаства, салуживало му је многобројно свештенство Српске православне цркве. У току Литургије Владика је миропомазао новокрштену слушкињу Божју Павлу. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да су се у пећкој светињи вјековима сабирали наши свети архиепископи и патријарси и проповиједали Христа распетога и васкрслога. „И крштавали су читава покољења у име Оца и Сина и Духа Светога и прибројавали их изабраном Божјем народу, Христовом народу“, казао је Владика. Говорећи о Покрову Пресвете Богородице, који покрива читаву васељену, Митрополит Амфилохије је рекао да је њен свети покров доспио и у нашу древну апостолску светињу пећку. „И ево, покрива вјековима овај народ Божји светосавски, народ који цјелива лик Богородице краснице пећке, чуварке и покровитељке нашега народа светосавскога. Света Богородица – чуварка и покровитељка, свети апостоли – путеводитељи пута који води у живот вјечни. И њихови наследници, наши свети архиепископи Арсеније, Данило, Јефрем, Спиридон, Максим, Евстатије, Пајсије и сви они који су овдје кроз вјекове свједочили Господа, проповиједали име свето Његово, који су сабирали и око којих се сабирао народ овај Божји“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Митрополит Амфилохије је рекао да је историја ове светиње у знаку Голготе. „У знаку Голготе је и живот свих оних који су се овдје кроз вјекове крштавали, миропомазивали и ходили Божјим путем – у знаку Голготе и у знаку васкрсења. У том знаку је и Христов живот. Преко Голготе и преко крста силази Бог међу нас и постаје наш Бог“, казао је он. Егзарх Трона пећкога је рекао да Косово и Метохија, наш Јерусалим, није само, попут неба звијездама, посут светим храмовима, него и светим Божјим људима. Посут је светим архиепископима, старцима, младићима и дјевојкама, мученицима, мученицама. И ако је вјековима постојање Косова и Метохије било у знаку Христовога распећа, зашто се онда чудите што се и данас поново исто то догађа“, казао је он. Додао је да је опредјељењем наших светих предака за царство небеско на Косову 1389. године косовска гробница постала живоносни гроб, као што је и Христов гроб у Јерусалиму постао живоносан. „Није онда чудо што је наш Тајновидац ловћенски Његош записао: нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке, надање се (не безнађе) наше закопало на Косово у једну гробницу. Косово је гробница изданак Христове гробнице“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је позвао раслабљене потомке Светог Саве да ходе путем који води у живот вјечни. „Да схватимо да је земаљско за малена царство, поготово царство које се отима насиљем. Давно је народ рекао: отето је проклето. И то треба да схвате и сви моћници земаљски који су допринијели отимању, гажењу, скрнављењу ових светиња. А то је гажење и скрнављење и себе самих, без обзира ко су и који су – амерички или европски, или овдашњи терористи који су тим насиљем осрамотили свој народ“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа благосиљан је славски колач, а онда се Владика Амфилохије поново обратио вјерном народу и казао да се српски народ након Другог свјетског рата у огромној већини одрекао косовског завјета. „Одрекао се царства небескога, оне велике истине која се открила по птици из Јерусалима Светом цару Лазару, који је био свјестан онога што огромној већини Срба у двадесетом вијеку није јасно – да је земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека. Главни носиоци безбожништва на Косову и Метохији били су Срби“, подсјетио је Владика. Нагласио је да су Српскиње у наше вријеме постале мајке чедоморке. „Оне у својим утробама побију за једну годину више дјеце него што су побили Мусолини и Хитлер и Броз и ови који су овдје на Косову и Метохији. А хоћете да као народ имамо благослов Божји“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Митрополит Амфилохије: У пећкој светињи вјековима су се сабирали наши свети архиепископи и патријарси и проповиједали Христа распетога и васкрслога! Светом архијерејском литургијом и благосиљањем славског колача у Пећкој Патријаршији је 14. октобра молитвено прослављена манастираска слава – празник Покров Пресвете Богородице. По благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја Светом службом је началствовао Егзарх свештеног Трона пећкога, Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Прилог Радија Светигора -ФОТОГАЛЕРИЈА- Уз молитвено учешће мноштва вјерника из свих крајева нашег Отачаства, салуживало му је многобројно свештенство Српске православне цркве. У току Литургије Владика је миропомазао новокрштену слушкињу Божју Павлу. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да су се у пећкој светињи вјековима сабирали наши свети архиепископи и патријарси и проповиједали Христа распетога и васкрслога. „И крштавали су читава покољења у име Оца и Сина и Духа Светога и прибројавали их изабраном Божјем народу, Христовом народу“, казао је Владика. Говорећи о Покрову Пресвете Богородице, који покрива читаву васељену, Митрополит Амфилохије је рекао да је њен свети покров доспио и у нашу древну апостолску светињу пећку. „И ево, покрива вјековима овај народ Божји светосавски, народ који цјелива лик Богородице краснице пећке, чуварке и покровитељке нашега народа светосавскога. Света Богородица – чуварка и покровитељка, свети апостоли – путеводитељи пута који води у живот вјечни. И њихови наследници, наши свети архиепископи Арсеније, Данило, Јефрем, Спиридон, Максим, Евстатије, Пајсије и сви они који су овдје кроз вјекове свједочили Господа, проповиједали име свето Његово, који су сабирали и око којих се сабирао народ овај Божји“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Митрополит Амфилохије је рекао да је историја ове светиње у знаку Голготе. „У знаку Голготе је и живот свих оних који су се овдје кроз вјекове крштавали, миропомазивали и ходили Божјим путем – у знаку Голготе и у знаку васкрсења. У том знаку је и Христов живот. Преко Голготе и преко крста силази Бог међу нас и постаје наш Бог“, казао је он. Егзарх Трона пећкога је рекао да Косово и Метохија, наш Јерусалим, није само, попут неба звијездама, посут светим храмовима, него и светим Божјим људима. Посут је светим архиепископима, старцима, младићима и дјевојкама, мученицима, мученицама. И ако је вјековима постојање Косова и Метохије било у знаку Христовога распећа, зашто се онда чудите што се и данас поново исто то догађа“, казао је он. Додао је да је опредјељењем наших светих предака за царство небеско на Косову 1389. године косовска гробница постала живоносни гроб, као што је и Христов гроб у Јерусалиму постао живоносан. „Није онда чудо што је наш Тајновидац ловћенски Његош записао: нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке, надање се (не безнађе) наше закопало на Косово у једну гробницу. Косово је гробница изданак Христове гробнице“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је позвао раслабљене потомке Светог Саве да ходе путем који води у живот вјечни. „Да схватимо да је земаљско за малена царство, поготово царство које се отима насиљем. Давно је народ рекао: отето је проклето. И то треба да схвате и сви моћници земаљски који су допринијели отимању, гажењу, скрнављењу ових светиња. А то је гажење и скрнављење и себе самих, без обзира ко су и који су – амерички или европски, или овдашњи терористи који су тим насиљем осрамотили свој народ“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа благосиљан је славски колач, а онда се Владика Амфилохије поново обратио вјерном народу и казао да се српски народ након Другог свјетског рата у огромној већини одрекао косовског завјета. „Одрекао се царства небескога, оне велике истине која се открила по птици из Јерусалима Светом цару Лазару, који је био свјестан онога што огромној већини Срба у двадесетом вијеку није јасно – да је земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека. Главни носиоци безбожништва на Косову и Метохији били су Срби“, подсјетио је Владика. Нагласио је да су Српскиње у наше вријеме постале мајке чедоморке. „Оне у својим утробама побију за једну годину више дјеце него што су побили Мусолини и Хитлер и Броз и ови који су овдје на Косову и Метохији. А хоћете да као народ имамо благослов Божји“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. Светом архијерејском Литургијом, резањем славског колача, свенародним сабором и славском трпезом хришћанске љубави прослављен је празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан, славе цркве у острошком манастиру коју је, по предању подигао Свети Василије Острошки. Свету архијерејску Литургију са свештенством у сриједу 27. септембра служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије. Звучни запис беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија након прочитаног Еванђелског одељка Звучни запис беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на крају Свете Литургије ВИДЕО ПРИЛОГ Током Литургије, надахнут великим празником и благословом острошке светиње, бесједећи је поучавао сабране, а подсјетио је да је Свети Василије Острошки један од оних који вјековима свједоче Христово Распеће. – Доље гдје почива његов ћивот, тамо је црквица посвећена Светом Ваведењу Пресвете Богородице, а Ваведење је почетак откривења Божијег и Божије тајне и јављања Христовог. Ваведењем почиње домострј спасења рода људског. Дубок и мудар је био Свети отац Василије. Зато је и посветио храм Ваведењу, као што је и овај храм посветио Воздвижењу Часног Крста. Часном Крсту је посветио ову пећину и ову планину, тако да је све у овој светињи и у овој планини Божијој, стијени Божијој и у животу Светог Василија, у животу Исаије који се овдје подвизавао прије њега и у животу свих оних који су овдје долазили и долазе кроз вјекове, у знаку Христовог Распећа и Часног Крста – казао је Митрополит Амфилохије. Он је објаснио да је човјек створен у знаку Часног Крста, јер када рашири руке његово тијело представља крст. Човјек је, рекао је, призван да живи у знаку Крста, а то је уписано у биће самог Бога. Говорећи о хришћанству Запада Митрополит Амфилохије је рекао да је данас све мање и мање живога Бога у свијести западних хришћана. – Шта ради данас западни свијет коме смо и ми почели да се клањамо? Шта друго ради него прогони Христа из људског живота? А прогони га управо тиме што све више и више заборавља да је Он Бог, да је сишао са неба на земљу и све више заборавља да је људски живот овјде и да је човјек призван да се сараспне Христу. Она ријеч јеванђељска ”ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, нека зме крст свој и нека иде за мном”. У знаку крста је људски живот, не само у природи људској, него и у дјелању људском овдје на земљи. У знаку Часног Крста је живот Бога овјде на земљи, то значи у знаку жртвовања, у знаку љубави према живом Богу и у знаку љубави према ближњима својим – казао је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Бесједећи говорио је и о породици која је данас разорена и казао да је Црквени суд Митрополије црногорско-приморске само ове године развео 42 брака, због чега је он као духовни пастир веома тужан. – Био сам тужан заједно са свештеницима. Међу онима који су се разводили био је и један брачни пар који је само прије годину склопио брак, а остали негдје послије 2000. године. Разговарајући са тим људима и гледајући разлоге за те разводе, очевидно да ти људи нијесу схватили светињу живота, светињу брака, светињу породице. Нема осјећања да је брак светиња над светињама. Брак јесте љубав, али она распета љубав – казао је Митрополит и истакао да је светиња брака данас угрожена више него икад. Митрополит Амфилохије је истакао да права и истинска љубав, Божија љубав у знаку које је људско биће и људски живот данас се претвара у неморал. – Да не скрнавимо ову светињу, са оним у шта се та љубав претвара данас и у Србији и у Црној Гори, а почело је то у Еворпи. Догађају се параде срама, смрада…љуте се да говорим језиком мржње, али то је парада неморала, обесвећење људског тијела и људске душе, обесвећење тајне љубави Богом дане и уграђене у људску природу. И то нам данас долази са обесвећеног и раскрштеног запада – казао је Митрополит Амфилохије. Митрополит је подсјетио да је наш народ увијек гледао према истоку, гдје сунце излази, гдје су Јерусалим, Витлејем и све хришћанске светиње које сијају и зраче. – Колико је данас лажних богова, идеала, идеологија којима се људи клањају данас широм свијета. Нажалост, то најдубље богоодступништво, а кроз њега и братоодступништво креће са некада светог запада, хришћанског запада, гдје су своје мошти оставили апостоли Петар и Павле, онога запада који је родио велике и свете Божије људе – казао је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Поводом манастирске славе у остошкој пештери сабрало се бројно свештенство, монаштво и вјерни народ из разних крајева свијета, који су се причестили Светим Тајнама Христовим, а потом је Митрополит Амфилохије са свештенством благосиљао и пререзао славски колач. На крају богослужења он је сабранима казао да је Свето Причешће најјача молитва за здравље тјелесно и духовно чиме се Бог усељава у људе. Подсјетио је да је прошле године у ове дане код нас долазио Патријарх јерусалимски Теофило, као и да је Јерусалимска црква која такође свечано и молитвено прославља данашњи елики празник мајка свих цркава, а коментарисао је и дјеловање тзв. црногорске цркве, која није призната ни од једне канонске и аутокефалне православне цркве у свијету. – Ово што видите код нас, ова некакава црногорска црква, безбожна црква, која у Бога Христа не вјерује, нема приступа Светом Гробу Христовом у Јерусалиму, каква је то црква? То су браћо и сестре не само они него мало шире Јудини сватови, они који продају вјру за вечеру. Данас се у том правцу креће сва Европа и Америка, а за њима хоће да иду Црна Гора и Србија, однсно они којима је Бог допустио да у овом тренутку буду на челу Црне Горе и Србије . закључио је Митрополит Амфилохије. Заједничарење у острошкој светињи настављено је за трпезом хришћанске љубави коју је припремила острошка братија, а која је традиционално на Крстовдан увијек посна. Извор: Манастир Острог
  6. Светом архијерејском Литургијом, резањем славског колача, свенародним сабором и славском трпезом хришћанске љубави прослављен је празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан, славе цркве у острошком манастиру коју је, по предању подигао Свети Василије Острошки. Свету архијерејску Литургију са свештенством у сриједу 27. септембра служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије. Звучни запис беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија након прочитаног Еванђелског одељка Звучни запис беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на крају Свете Литургије ВИДЕО ПРИЛОГ Током Литургије, надахнут великим празником и благословом острошке светиње, бесједећи је поучавао сабране, а подсјетио је да је Свети Василије Острошки један од оних који вјековима свједоче Христово Распеће. – Доље гдје почива његов ћивот, тамо је црквица посвећена Светом Ваведењу Пресвете Богородице, а Ваведење је почетак откривења Божијег и Божије тајне и јављања Христовог. Ваведењем почиње домострј спасења рода људског. Дубок и мудар је био Свети отац Василије. Зато је и посветио храм Ваведењу, као што је и овај храм посветио Воздвижењу Часног Крста. Часном Крсту је посветио ову пећину и ову планину, тако да је све у овој светињи и у овој планини Божијој, стијени Божијој и у животу Светог Василија, у животу Исаије који се овдје подвизавао прије њега и у животу свих оних који су овдје долазили и долазе кроз вјекове, у знаку Христовог Распећа и Часног Крста – казао је Митрополит Амфилохије. Он је објаснио да је човјек створен у знаку Часног Крста, јер када рашири руке његово тијело представља крст. Човјек је, рекао је, призван да живи у знаку Крста, а то је уписано у биће самог Бога. Говорећи о хришћанству Запада Митрополит Амфилохије је рекао да је данас све мање и мање живога Бога у свијести западних хришћана. – Шта ради данас западни свијет коме смо и ми почели да се клањамо? Шта друго ради него прогони Христа из људског живота? А прогони га управо тиме што све више и више заборавља да је Он Бог, да је сишао са неба на земљу и све више заборавља да је људски живот овјде и да је човјек призван да се сараспне Христу. Она ријеч јеванђељска ”ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, нека зме крст свој и нека иде за мном”. У знаку крста је људски живот, не само у природи људској, него и у дјелању људском овдје на земљи. У знаку Часног Крста је живот Бога овјде на земљи, то значи у знаку жртвовања, у знаку љубави према живом Богу и у знаку љубави према ближњима својим – казао је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Бесједећи говорио је и о породици која је данас разорена и казао да је Црквени суд Митрополије црногорско-приморске само ове године развео 42 брака, због чега је он као духовни пастир веома тужан. – Био сам тужан заједно са свештеницима. Међу онима који су се разводили био је и један брачни пар који је само прије годину склопио брак, а остали негдје послије 2000. године. Разговарајући са тим људима и гледајући разлоге за те разводе, очевидно да ти људи нијесу схватили светињу живота, светињу брака, светињу породице. Нема осјећања да је брак светиња над светињама. Брак јесте љубав, али она распета љубав – казао је Митрополит и истакао да је светиња брака данас угрожена више него икад. Митрополит Амфилохије је истакао да права и истинска љубав, Божија љубав у знаку које је људско биће и људски живот данас се претвара у неморал. – Да не скрнавимо ову светињу, са оним у шта се та љубав претвара данас и у Србији и у Црној Гори, а почело је то у Еворпи. Догађају се параде срама, смрада…љуте се да говорим језиком мржње, али то је парада неморала, обесвећење људског тијела и људске душе, обесвећење тајне љубави Богом дане и уграђене у људску природу. И то нам данас долази са обесвећеног и раскрштеног запада – казао је Митрополит Амфилохије. Митрополит је подсјетио да је наш народ увијек гледао према истоку, гдје сунце излази, гдје су Јерусалим, Витлејем и све хришћанске светиње које сијају и зраче. – Колико је данас лажних богова, идеала, идеологија којима се људи клањају данас широм свијета. Нажалост, то најдубље богоодступништво, а кроз њега и братоодступништво креће са некада светог запада, хришћанског запада, гдје су своје мошти оставили апостоли Петар и Павле, онога запада који је родио велике и свете Божије људе – казао је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Поводом манастирске славе у остошкој пештери сабрало се бројно свештенство, монаштво и вјерни народ из разних крајева свијета, који су се причестили Светим Тајнама Христовим, а потом је Митрополит Амфилохије са свештенством благосиљао и пререзао славски колач. На крају богослужења он је сабранима казао да је Свето Причешће најјача молитва за здравље тјелесно и духовно чиме се Бог усељава у људе. Подсјетио је да је прошле године у ове дане код нас долазио Патријарх јерусалимски Теофило, као и да је Јерусалимска црква која такође свечано и молитвено прославља данашњи елики празник мајка свих цркава, а коментарисао је и дјеловање тзв. црногорске цркве, која није призната ни од једне канонске и аутокефалне православне цркве у свијету. – Ово што видите код нас, ова некакава црногорска црква, безбожна црква, која у Бога Христа не вјерује, нема приступа Светом Гробу Христовом у Јерусалиму, каква је то црква? То су браћо и сестре не само они него мало шире Јудини сватови, они који продају вјру за вечеру. Данас се у том правцу креће сва Европа и Америка, а за њима хоће да иду Црна Гора и Србија, однсно они којима је Бог допустио да у овом тренутку буду на челу Црне Горе и Србије . закључио је Митрополит Амфилохије. Заједничарење у острошкој светињи настављено је за трпезом хришћанске љубави коју је припремила острошка братија, а која је традиционално на Крстовдан увијек посна. Извор: Манастир Острог View full Странице
  7. Саборни храм Рођења Пресвете Богородице и Град Зајечар свечано су прославили славу 21. септембра 2017. године, светим евхаристијским сабрањем свештенослужитеља и верног народа Епархије тимочке. Видео запис Свете Архијерејске Литургије и литије Славска свечана прослава започела је, у среду 20. септембра, дочеком копије чудотворне иконе Богородице Млекопитатељнице, а затим је служено празнично вечерње богослужење и прочитан Акатист Богородици Млекопитатељници. Светом архијерејском Литургијом, 21. септембра, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски Г. Јован уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Г. Илариона, војних свештеника капетана Ђорђа Динића и потпоручника Ивана Ганића, јереја Бранислава Секулића из Епархије пакрачко-славонске и великог броја свештенослужитеља Епархије тимочке. Литургији су поводом храмовне и градске славе присуствовали г. Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде, г. Владан Пауновић, начелник Зајечарског управног Округа, градоначелник Града Зајечара г. Бошко Ничић са најближим сарадницима, представници Војске Србије, Полиције, културних установа, као и мноштво верника који су се сабрали да узнесу молитве Пресветој Богородици Заштитници града. Славски колач владика Иларион је преломио са домаћином храмовне славе г. Жељком Васићем и градоначелником г. Бошком Ничићем. Домаћин храмовне славе за наредну годину биће Јавни бележник г. Јелена Баљевић са породицом. Након ломљења славског колача владика Иларион се обратио присутнима честитајући црквену и градску славу свим зајечарцима. Владика је заблагодарио свим гостима, на првом месту владики Јовану, што су се одазвали позиву да се окупимо у зајечарском храму Пресвете Богородице и узнесемо молитве Господу за спасење душа наших и за напредак на изграђивању Цркве Божје. Владика Јован је изразио благодарност на указаном гостопримству и љубави домаћина упутивши позив да се ускоро сви поново окупимо у Епархији пакрачко-славонској, да посетимо Јасеновац и да се помолимо на месту мученичког страдања српског народа. Свечана славска литија кренула је од Саборног храма улицама града, а предводили су је двојица Епископа и челници града. У литији су учествовали припадници Војске Србије, Полиције, Војни оркестар из Ниша, млади зајечарски спортисти, извиђачи, ученици основних и средњих школа као и бројни грађани. У порти цркве приређени су поклон пакети, дар Православног дечјег часописа „Светосавско звонце“, за сву децу која су учествовала у прослави храмовне славе и великој славској литији. У предвечерњим часовима славска свечаност је настављена културно-уметничком манифестацијом на Тргу ослобођења под називом „На тромеђи коло игра“. Учествовали су дечији фолклорни ансамбли ЦТУ „Корени“ из Зајечара, Танцов клуб „Северњаци“ из Видина и Центрул цултурал – Турн Северин из Румуније, као и КУД „Копаоник“ из Лепосавића. Извор: Епархија тимочка
  8. Саборни храм Рођења Пресвете Богородице и Град Зајечар свечано су прославили славу 21. септембра 2017. године, светим евхаристијским сабрањем свештенослужитеља и верног народа Епархије тимочке. Видео запис Свете Архијерејске Литургије и литије Славска свечана прослава започела је, у среду 20. септембра, дочеком копије чудотворне иконе Богородице Млекопитатељнице, а затим је служено празнично вечерње богослужење и прочитан Акатист Богородици Млекопитатељници. Светом архијерејском Литургијом, 21. септембра, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски Г. Јован уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Г. Илариона, војних свештеника капетана Ђорђа Динића и потпоручника Ивана Ганића, јереја Бранислава Секулића из Епархије пакрачко-славонске и великог броја свештенослужитеља Епархије тимочке. Литургији су поводом храмовне и градске славе присуствовали г. Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде, г. Владан Пауновић, начелник Зајечарског управног Округа, градоначелник Града Зајечара г. Бошко Ничић са најближим сарадницима, представници Војске Србије, Полиције, културних установа, као и мноштво верника који су се сабрали да узнесу молитве Пресветој Богородици Заштитници града. Славски колач владика Иларион је преломио са домаћином храмовне славе г. Жељком Васићем и градоначелником г. Бошком Ничићем. Домаћин храмовне славе за наредну годину биће Јавни бележник г. Јелена Баљевић са породицом. Након ломљења славског колача владика Иларион се обратио присутнима честитајући црквену и градску славу свим зајечарцима. Владика је заблагодарио свим гостима, на првом месту владики Јовану, што су се одазвали позиву да се окупимо у зајечарском храму Пресвете Богородице и узнесемо молитве Господу за спасење душа наших и за напредак на изграђивању Цркве Божје. Владика Јован је изразио благодарност на указаном гостопримству и љубави домаћина упутивши позив да се ускоро сви поново окупимо у Епархији пакрачко-славонској, да посетимо Јасеновац и да се помолимо на месту мученичког страдања српског народа. Свечана славска литија кренула је од Саборног храма улицама града, а предводили су је двојица Епископа и челници града. У литији су учествовали припадници Војске Србије, Полиције, Војни оркестар из Ниша, млади зајечарски спортисти, извиђачи, ученици основних и средњих школа као и бројни грађани. У порти цркве приређени су поклон пакети, дар Православног дечјег часописа „Светосавско звонце“, за сву децу која су учествовала у прослави храмовне славе и великој славској литији. У предвечерњим часовима славска свечаност је настављена културно-уметничком манифестацијом на Тргу ослобођења под називом „На тромеђи коло игра“. Учествовали су дечији фолклорни ансамбли ЦТУ „Корени“ из Зајечара, Танцов клуб „Северњаци“ из Видина и Центрул цултурал – Турн Северин из Румуније, као и КУД „Копаоник“ из Лепосавића. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  9. Јуче је у Великој Хочи прослављен празник Усековања главе Св. Претече, славе дечанског метоха Св. Јована. Св. Литургију служио је Високопреподобни архимандрит Сава (Јањић) са о. Миленком их Хоче, архим. Михајлом, игуманом Свето-архангелским и о. Вељом, парохом из Ораховца. Певали су призренски богословци. Отац Исаија и монаси који се брину о овом метоху, јеромонах Кирил и монах Давид, показали су се као прави домаћини. Много деце донело је посебну радост слави у овом јединственом древном месту. Након славе у метоху Св. Јована. отац Сава је обишао Дечанску виницу у Великој Хочи. Традиција прављења вина овде се негује још од 14. века. Данашњу зграду за монахе са виницом подигли су дечански монаси 1851 године.
  10. Извор:https://www.facebook.com/arhimandrit.sava?hc_ref=ARSy2atVrRPwMV979KhSbzvYLCmBxWsXJKKWLngVEM31ScGuOcVSp2RUH1kSdujqVOM Јуче је у Великој Хочи прослављен празник Усековања главе Св. Претече, славе дечанског метоха Св. Јована. Св. Литургију служио је Високопреподобни архимандрит Сава (Јањић) са о. Миленком их Хоче, архим. Михајлом, игуманом Свето-архангелским и о. Вељом, парохом из Ораховца. Певали су призренски богословци. Отац Исаија и монаси који се брину о овом метоху, јеромонах Кирил и монах Давид, показали су се као прави домаћини. Много деце донело је посебну радост слави у овом јединственом древном месту. Након славе у метоху Св. Јована. отац Сава је обишао Дечанску виницу у Великој Хочи. Традиција прављења вина овде се негује још од 14. века. Данашњу зграду за монахе са виницом подигли су дечански монаси 1851 године. View full Странице
  11. У Ресни у Катунској нахији прослављења слава храма Успенија Пресвете Богородице 28. августа 2017. У Цетињском селу Ресна, у срцу Катунске нахије, прослављена је храмовска слава Успенија Пресвете Богородице, коју слави тамошња сеоска црква, познатија у народу под именом „црква Милића“-јер је она братственичка црква бјеличког братства Милићи. Црква војводске куће Милића је специфична по пушкарницама које су уграђене у сами зид храма, а цијели објекат има посебан значај за то братство, као и за цијеле Бјелице. Најзначајнији догађај везан за тај крај десио се 1714. године када је Црну Гору напао везир Ћуприлић. У тој цркви затворилили су се Милићи, на челу са војводом Милијом, борећи се седам дана без престанка, док им је нестало муниције. Након што им је нестало муниције, Турци су провалили у цркву разбивши олтар, и убили их. Тај догађај је опјевао и Петар II Петровић Његош, чији стихови су урезани изнад врата у цркву. Свету Литургију је служио цетињски парох свештеник Гојко Перовић, а у служби је учествовао велики број вјерника, припадника братства Милића, који су за ову прилику, у поменуто катунско село, дошли са Цетиња, из Подгорице, Будве, Котора и Никшића. На Божијој служби пјевали су и чланови црквеног хора „Његош“ са Цетиња, предвођени диригентицом Милицом Пејовић. bdr bmd bdr bdr © 1219-2016 Православна Митрополија Црногорско-Приморска
  12. Отварам ову тему са намером да пишемо о томе какви су некада обичаји били у вези са славама, о обичајима за време неких празника , свадбама . Такође да пишемо о обичајима који су данас актуелни код вас . Посто код нас данас скоро свако село или град има своје обичаје , сматрам да би било интересатно да се о томе пише овде и да има доста ствари које би могло овде да се напишу. За почетак ево једне свадбе из 1911. године , да видимо како је то некада било.
  13. По благослову Епископа сремског Господина Василија, на дан када наша Света Црква прославља Светог пророка Илију, прослава дана рода авијације почела је у осам часова торжественом Литургијом у богослужбеном простору посвећеном овом Божјем угоднику. Началствовао је јереј Стеван Стевановић, војни свештеник Команде за обуку а саслуживали су војни свештеници: отац Горан Сандић, потпоручник, из Специјалне Бригаде из Панчева и домаћин сабрања војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде на аеродрому Батајница презвитер Предраг Докић. Дан авијације прославља се 2. августа, у спомен на дан када је, 1893. године, наређењем краља Александра Обреновића предвиђено да се у свакој дивизији образују ваздухопловна одељења. До 1941. године тај дан се традиционално прослављао као слава свих пилота и летача. Отац Предраг Докић се старао и данас о сабрању своје посебне пастве, команданата, пилота, летача, професора, особља запосленог на аеродрому, и био узоран домаћин породицама запослених, пријатељима. Камерни хор из Батајнице „Свети Андреј Првозвани“ је својим појањем улепшао и увеличао данашње славско сабрање. После причешћивања светим тајнама и Литургије, славски колач је пререзао и жито освештао часни војни свештеник Стеван Стевановић. Било је величанствено слушати како славски тропар данас заједно певају припадници 204. ваздухопловне бригаде, чувари нашег неба, богољубива чеда и духовна чада наше Свете Цркве. Кратку војничку проповед произнео је отац Горан Сандић из Специјалне бригаде у Панчеву казавши: „Свети пророк Илија нас је научио својим животом вери у Господа нашег. Та реченица би војнички могла да гласи и овако: Господ Бог не гледа на бројно стање.“ Образложио је отац Горан то једноставним речима о борби жречева и Пророка Илије у којој је Пророк против бројчано надмоћних жречева, призвао молитвом огањ Господњи и победио силом Господњом њих који су се сигурно и бранили и имали своју војску. „Сила Господња је помогла Светом пророку Илији. Нека би Господ Бог дао да никада не заборавимо, да ако је Господ против нас, бројно стање не игра улогу.“ Честитајући данашњу славу команданту 204. бригаде пуковнику Жељку Билићу, презвитер Предраг Докић је произнео празнично слово о Светом Илији, боговидцу и славном ревнитељу за Бога, изобличитељу безаконих царева, коритељу људи који су одступили од Бога, казнитеља лажних пророка и дивног чудотворца коме се стихије потчињаваху. „Свети пророк Илија је огњеном љубављу и том љубављу смо се и ми сабрали у нашем малом војном храму на аеродрому и захвални смо благодати његовој, молимо га да нас укрепи, да нам да снаге да ми следујемо њега који се борио за истину и праву веру “ казао је отац Предраг Докић. Капетан Игор Демировић са породицом био је кум овогодишње славе, а кумство за наредну годину преузео је командант 204. бригаде пуковник Жељко Билић. Славско послужење је припремљено у сали преко пута параклиса где се и налази свештеничка канцеларија презвитера Предрага Докића који се стара о свима на аеродрому у Батајници и чија паства непрестано нараста, а њој се придружују и богољубива браћа из Инђије, пријатељи и бројни сарадници, запослени на војном аеродрому, као и они који су свој радни век завршили у Војсци Србије, по ономе: Једном војник, увек војник. После Литургијског сабрања са почетком у 10 часова одржан је свечани дефиле припадника Бригаде на писти аеродрома. Поздравом српској застави и химном Боже правде свечаност под небом који су кроз историју само бранили војници нашег рода, уследила је смотра лепога, доброга, вреднога, племенитога, поузданога, јер док ми спавамо – чувари неба и граница су увек ту. Министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић са сарадницима присуствовали су централној свечаности поводом Дана авијације, 2. августа, одржаној на аеродрому Батајница у Команди 204. ваздухопловне бригаде. Свечаности су присуствовали заменик команданта РВ и ПВО бригадни генерал Сава Миленковић, досадашњи команданти и бивши припадници 204. ваздухопловне бригаде, представници локалне самоуправе, Српске Православне Цркве, бројних удружења и пријатеља јединице. После обраћања министра Вулина, пилотима пуковнику Саши Мијаиловићу, потпуковнику Бели Герстмајеру и мајорима Ђурици Марићу и Миломиру Маљковићу додељен је златни летачки знак, а затим су прочитане наредбе о награђеним и похваљеним припадницима 204. ваздухопловне бригаде. На крају свечаности одржан је дефиле јединица. У 11 часова оквиру обележавања Дана авијације на аеродрому је одржан помен а потом освештано спомен обележје Нико није рекао не, подигнуто у кругу касарне и посвећено погинулим припадницима Ратног ваздухопловства. Спомен обележје је подигнуто уз помоћ Српске Православне Цркве, Општине Стара Пазова и залагањем припадника 204. ваздухопловне бригаде. Помен и освећење спомен обележја је учино протојереј-ставрофор Миле Јокић архијерејски намесник старопазовачки уз саслужење војних свештеника и вероучитеља Светогора Сандића Крстоносни прота Миле Јокић је о овом дану и чину казао: „Ово спомен обележје Нико није рекао не, симбол је снаге и свих авијатичара, не само погинулих и пострадалих већ и ваздухопловаца који су показали изузетне резултате током борбених дејстава. Срби су врло рано добили ратна крила и нико их никада није сломио почев од првог пилота Михајла Петровића и прве жртве српског ваздухопловства, заједно са Шестим ловачким пуком који су неустрашиво полетели у сусрет бројним немачким ескадрилама 6. априла 1941. године. Дугачак је списак имена који би данас читали, помињући наше пилоте и ваздухополовце. Незабораван је и Миленко Павловић Зоран Радосављевић, Арисановић, Перић… Сви су они мир бранили и сви су се звали Миломири и Миомири. Борили су се против знатно јачег непријатеља НАТО агресора. Данас, на овај велики празник Светог пророка Илије, празник који спаја небо и земљу, који земљу уздиже к небу, а небо спушта на земљу, на празник Старог и Новог завета, сећамо се свих жртава и можемо да се поучимо којим путем и куда ићи и како ваља живети.“ У војничкој трпезарији где је приређен славски ручак, а за ову прилику, приређен је део изложбе коју је поводом стогодишњице српске авијације и погибије првог нашег пилота Михајла Петровића (20. марта 1913) приредило УПВЛПС. Аутори изложбе су пуковници авијације у пензији г. Златомир Грујић и г. Војислав Стојановић из Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије. Епархија сремска фото: Вујичић Хаџи Марко
  14. Слава рода Авијације и слава 204. ваздухопловне бригаде на аеродрому у Батајници. Освештано спомен обележје Нико није рекао нећу По благослову Епископа сремског Господина Василија, на дан када наша Света Црква прославља Светог пророка Илију, прослава дана рода авијације почела је у осам часова торжественом Литургијом у богослужбеном простору посвећеном овом Божјем угоднику. Началствовао је јереј Стеван Стевановић, војни свештеник Команде за обуку а саслуживали су војни свештеници: отац Горан Сандић, потпоручник, из Специјалне Бригаде из Панчева и домаћин сабрања војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде на аеродрому Батајница презвитер Предраг Докић. Дан авијације прославља се 2. августа, у спомен на дан када је, 1893. године, наређењем краља Александра Обреновића предвиђено да се у свакој дивизији образују ваздухопловна одељења. До 1941. године тај дан се традиционално прослављао као слава свих пилота и летача. Отац Предраг Докић се старао и данас о сабрању своје посебне пастве, команданата, пилота, летача, професора, особља запосленог на аеродрому, и био узоран домаћин породицама запослених, пријатељима. Камерни хор из Батајнице „Свети Андреј Првозвани“ је својим појањем улепшао и увеличао данашње славско сабрање. После причешћивања светим тајнама и Литургије, славски колач је пререзао и жито освештао часни војни свештеник Стеван Стевановић. Било је величанствено слушати како славски тропар данас заједно певају припадници 204. ваздухопловне бригаде, чувари нашег неба, богољубива чеда и духовна чада наше Свете Цркве. Кратку војничку проповед произнео је отац Горан Сандић из Специјалне бригаде у Панчеву казавши: „Свети пророк Илија нас је научио својим животом вери у Господа нашег. Та реченица би војнички могла да гласи и овако: Господ Бог не гледа на бројно стање.“ Образложио је отац Горан то једноставним речима о борби жречева и Пророка Илије у којој је Пророк против бројчано надмоћних жречева, призвао молитвом огањ Господњи и победио силом Господњом њих који су се сигурно и бранили и имали своју војску. „Сила Господња је помогла Светом пророку Илији. Нека би Господ Бог дао да никада не заборавимо, да ако је Господ против нас, бројно стање не игра улогу.“ Честитајући данашњу славу команданту 204. бригаде пуковнику Жељку Билићу, презвитер Предраг Докић је произнео празнично слово о Светом Илији, боговидцу и славном ревнитељу за Бога, изобличитељу безаконих царева, коритељу људи који су одступили од Бога, казнитеља лажних пророка и дивног чудотворца коме се стихије потчињаваху. „Свети пророк Илија је огњеном љубављу и том љубављу смо се и ми сабрали у нашем малом војном храму на аеродрому и захвални смо благодати његовој, молимо га да нас укрепи, да нам да снаге да ми следујемо њега који се борио за истину и праву веру “ казао је отац Предраг Докић. Капетан Игор Демировић са породицом био је кум овогодишње славе, а кумство за наредну годину преузео је командант 204. бригаде пуковник Жељко Билић. Славско послужење је припремљено у сали преко пута параклиса где се и налази свештеничка канцеларија презвитера Предрага Докића који се стара о свима на аеродрому у Батајници и чија паства непрестано нараста, а њој се придружују и богољубива браћа из Инђије, пријатељи и бројни сарадници, запослени на војном аеродрому, као и они који су свој радни век завршили у Војсци Србије, по ономе: Једном војник, увек војник. После Литургијског сабрања са почетком у 10 часова одржан је свечани дефиле припадника Бригаде на писти аеродрома. Поздравом српској застави и химном Боже правде свечаност под небом који су кроз историју само бранили војници нашег рода, уследила је смотра лепога, доброга, вреднога, племенитога, поузданога, јер док ми спавамо – чувари неба и граница су увек ту. Министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић са сарадницима присуствовали су централној свечаности поводом Дана авијације, 2. августа, одржаној на аеродрому Батајница у Команди 204. ваздухопловне бригаде. Свечаности су присуствовали заменик команданта РВ и ПВО бригадни генерал Сава Миленковић, досадашњи команданти и бивши припадници 204. ваздухопловне бригаде, представници локалне самоуправе, Српске Православне Цркве, бројних удружења и пријатеља јединице. После обраћања министра Вулина, пилотима пуковнику Саши Мијаиловићу, потпуковнику Бели Герстмајеру и мајорима Ђурици Марићу и Миломиру Маљковићу додељен је златни летачки знак, а затим су прочитане наредбе о награђеним и похваљеним припадницима 204. ваздухопловне бригаде. На крају свечаности одржан је дефиле јединица. У 11 часова оквиру обележавања Дана авијације на аеродрому је одржан помен а потом освештано спомен обележје Нико није рекао не, подигнуто у кругу касарне и посвећено погинулим припадницима Ратног ваздухопловства. Спомен обележје је подигнуто уз помоћ Српске Православне Цркве, Општине Стара Пазова и залагањем припадника 204. ваздухопловне бригаде. Помен и освећење спомен обележја је учино протојереј-ставрофор Миле Јокић архијерејски намесник старопазовачки уз саслужење војних свештеника и вероучитеља Светогора Сандића Крстоносни прота Миле Јокић је о овом дану и чину казао: „Ово спомен обележје Нико није рекао не, симбол је снаге и свих авијатичара, не само погинулих и пострадалих већ и ваздухопловаца који су показали изузетне резултате током борбених дејстава. Срби су врло рано добили ратна крила и нико их никада није сломио почев од првог пилота Михајла Петровића и прве жртве српског ваздухопловства, заједно са Шестим ловачким пуком који су неустрашиво полетели у сусрет бројним немачким ескадрилама 6. априла 1941. године. Дугачак је списак имена који би данас читали, помињући наше пилоте и ваздухополовце. Незабораван је и Миленко Павловић Зоран Радосављевић, Арисановић, Перић… Сви су они мир бранили и сви су се звали Миломири и Миомири. Борили су се против знатно јачег непријатеља НАТО агресора. Данас, на овај велики празник Светог пророка Илије, празник који спаја небо и земљу, који земљу уздиже к небу, а небо спушта на земљу, на празник Старог и Новог завета, сећамо се свих жртава и можемо да се поучимо којим путем и куда ићи и како ваља живети.“ У војничкој трпезарији где је приређен славски ручак, а за ову прилику, приређен је део изложбе коју је поводом стогодишњице српске авијације и погибије првог нашег пилота Михајла Петровића (20. марта 1913) приредило УПВЛПС. Аутори изложбе су пуковници авијације у пензији г. Златомир Грујић и г. Војислав Стојановић из Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије. Епархија сремска фото: Вујичић Хаџи Марко View full Странице
  15. „Политика” у Душановој задужбини Свети Архангели код Призрена За руком патријарха Павла Омиљена игра била нам је ко ће, од нас деце, први да дотрчи до руке владике Павла и да је пољуби, присећа се Биљана Симић Аутор: Живојин Ракочевић „Призрен, то су мириси и укуси. То је сећање на мога деду који је био предратни предузимач, градио је гимназију у Приштини, мост у Качанику, запошљавао људе. Овде су му, после Другог светског рата, све узели, остала је само кућа код католичке цркве у Призрену, која је запаљена 1999. године”, каже Биљана Симић на храмовној слави Светог архангела Гаврила код Призрена. Избегла је после бомбардовања, а град, манастир и детињство повезани су у једну животну целину. „Призрен видим у разним ситуацијама, рецимо у Турској – угледам берберницу у коју сам ишла с дедом. Ето, онда се враћам, гледам своје детињство негде другде. Омиљена игра била нам је ко ће, од нас деце, први да дотрчи до руке владике Павла и да је пољуби. Кад је умро као патријарх, ми смо били у избеглиштву у Београду. Било ми је тешко па сам отишла у Саборну цркву да запалим свећу. Кад тамо, из кола износе сандук нашег патријарха, тад сам му прва од свих последњи пут целивала руку. За мене се ту завршила трка из детињства, за руком патријарха Павла”, прича Биљана Симић. Председник Удружења пријатеља манастира Светих архангела код Призрена Бојан Бабић годишње организује неколико посета Архангелима и Призрену. На славу је ове године организовано довео деведесет особа из Јагодине, Београда, Новог Сада, Суботице, Панчева и Призрена. „Људи се одушеве. Архангели и Призрен оставе посебан утисак. Ја сам необјективан, ту сам рођен, али људи са стране гледају другачијим очима и понесу чудесне утиске одавде”, каже Бабић. На славу су стигли из Котора Иван и Неда Зечевић, они су се прошле године венчали у Призрену у Богородици Љевишкој, а ове године добили кћерку Марију, која је јуче крштена и први пут се причестила у Светим архангелима. „То је наша љубав, као и благослов ових светиња и овог дивног града”, каже поносно Иван. У Свете архангеле и њихов Душанов народни конак или, како га у шали зову, ДНК долази велики број људи. То је једино место у целој призренској регији где игуман манастира архимандрит Михаило може да смести велики број људи и где се за свакога може наћи реч утехе и охрабрења. Некадашње највеће манастирско властелинство и гробна црква највећег српског владара вековима су уништавани и обнављани, а погром 17. марта 2004. за собом није оставио ни камен на камену. Реконструкција комплекса је тежак и мучан процес, а започета обнова мале Цркве Светог Николе је заустављена, јер косовске власти не дозвољавају даљу градњу, упркос потребама СПЦ, а ни подршка међународне заједнице не даје резултате. „Божја воља је да ми живимо на овим просторима, тамо где се светиње обнављају, тамо има будућности, тамо где народ долази с љубављу, вером и радошћу, као што долазе овде, сигурни смо да има будућности. Не треба да будемо кратковиди и кратке памети па да мислимо да се с нама завршава све”, рекао је владика Теодосије и, позивајући се на речи патријарха Павла, нагласио: „Доћи ће неко боље време, и неки бољи људи, који ће бити достојни да заврше оно што ми данас не можемо.” Заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију Жељко Јовић јуче је апеловао да се „још јаче, снажније и храбрије бранимо и обнављамо нашу културу, наше светиње и наше обичаје”: „Чувајући их данас, ми утиремо пут, надам се, за неку бољу, лепшу и светлију будућност, за нас, нашу децу и унуке.” Манастирској слави у Светим архангелима присуствовало је неколико стотина гостију, а свету литургију, са свештенством и монаштвом, служио је епископ рашко-призренски Теодосије. Музички фестивал и школа калиграфије У Призрену се у организацији Удружења пријатеља Светих архангела одржава други Фестивал средњовековне музике у атријуму Цркве Светог Спаса. Ове године, 26. и 27. августа, учешће су потврдили Един Карамазов, Ансамбл „Левант” из Београда, словеначко-хрватски састав „Цансо” и мађарски трио „Боурдон”, а организационо помаже и Дом културе „Грачаница”. У истој организацији у Светим архангелима код Призрена од 19. до 24. августа одржава се „Архангелска летња школа калиграфије и историје”, намењена деци из дијаспоре, чији су боравак подржале Управа за дијаспору Владе Републике Србије и Канцеларија за Косово и Метохију.
  16. У данашњем броју Политика је донела репортажу г. Живојина Ракочевића са овогодишње славе манастира Светих Архангела код Призрена, задужбине цара Душана. „Политика” у Душановој задужбини Свети Архангели код Призрена За руком патријарха Павла Омиљена игра била нам је ко ће, од нас деце, први да дотрчи до руке владике Павла и да је пољуби, присећа се Биљана Симић Аутор: Живојин Ракочевић „Призрен, то су мириси и укуси. То је сећање на мога деду који је био предратни предузимач, градио је гимназију у Приштини, мост у Качанику, запошљавао људе. Овде су му, после Другог светског рата, све узели, остала је само кућа код католичке цркве у Призрену, која је запаљена 1999. године”, каже Биљана Симић на храмовној слави Светог архангела Гаврила код Призрена. Избегла је после бомбардовања, а град, манастир и детињство повезани су у једну животну целину. „Призрен видим у разним ситуацијама, рецимо у Турској – угледам берберницу у коју сам ишла с дедом. Ето, онда се враћам, гледам своје детињство негде другде. Омиљена игра била нам је ко ће, од нас деце, први да дотрчи до руке владике Павла и да је пољуби. Кад је умро као патријарх, ми смо били у избеглиштву у Београду. Било ми је тешко па сам отишла у Саборну цркву да запалим свећу. Кад тамо, из кола износе сандук нашег патријарха, тад сам му прва од свих последњи пут целивала руку. За мене се ту завршила трка из детињства, за руком патријарха Павла”, прича Биљана Симић. Председник Удружења пријатеља манастира Светих архангела код Призрена Бојан Бабић годишње организује неколико посета Архангелима и Призрену. На славу је ове године организовано довео деведесет особа из Јагодине, Београда, Новог Сада, Суботице, Панчева и Призрена. „Људи се одушеве. Архангели и Призрен оставе посебан утисак. Ја сам необјективан, ту сам рођен, али људи са стране гледају другачијим очима и понесу чудесне утиске одавде”, каже Бабић. На славу су стигли из Котора Иван и Неда Зечевић, они су се прошле године венчали у Призрену у Богородици Љевишкој, а ове године добили кћерку Марију, која је јуче крштена и први пут се причестила у Светим архангелима. „То је наша љубав, као и благослов ових светиња и овог дивног града”, каже поносно Иван. У Свете архангеле и њихов Душанов народни конак или, како га у шали зову, ДНК долази велики број људи. То је једино место у целој призренској регији где игуман манастира архимандрит Михаило може да смести велики број људи и где се за свакога може наћи реч утехе и охрабрења. Некадашње највеће манастирско властелинство и гробна црква највећег српског владара вековима су уништавани и обнављани, а погром 17. марта 2004. за собом није оставио ни камен на камену. Реконструкција комплекса је тежак и мучан процес, а започета обнова мале Цркве Светог Николе је заустављена, јер косовске власти не дозвољавају даљу градњу, упркос потребама СПЦ, а ни подршка међународне заједнице не даје резултате. „Божја воља је да ми живимо на овим просторима, тамо где се светиње обнављају, тамо има будућности, тамо где народ долази с љубављу, вером и радошћу, као што долазе овде, сигурни смо да има будућности. Не треба да будемо кратковиди и кратке памети па да мислимо да се с нама завршава све”, рекао је владика Теодосије и, позивајући се на речи патријарха Павла, нагласио: „Доћи ће неко боље време, и неки бољи људи, који ће бити достојни да заврше оно што ми данас не можемо.” Заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију Жељко Јовић јуче је апеловао да се „још јаче, снажније и храбрије бранимо и обнављамо нашу културу, наше светиње и наше обичаје”: „Чувајући их данас, ми утиремо пут, надам се, за неку бољу, лепшу и светлију будућност, за нас, нашу децу и унуке.” Манастирској слави у Светим архангелима присуствовало је неколико стотина гостију, а свету литургију, са свештенством и монаштвом, служио је епископ рашко-призренски Теодосије. Музички фестивал и школа калиграфије У Призрену се у организацији Удружења пријатеља Светих архангела одржава други Фестивал средњовековне музике у атријуму Цркве Светог Спаса. Ове године, 26. и 27. августа, учешће су потврдили Един Карамазов, Ансамбл „Левант” из Београда, словеначко-хрватски састав „Цансо” и мађарски трио „Боурдон”, а организационо помаже и Дом културе „Грачаница”. У истој организацији у Светим архангелима код Призрена од 19. до 24. августа одржава се „Архангелска летња школа калиграфије и историје”, намењена деци из дијаспоре, чији су боравак подржале Управа за дијаспору Владе Републике Србије и Канцеларија за Косово и Метохију. View full Странице
  17. Слава параклиса Светог Луке Симферопољског при Војномедицинској академији у Београду молитвено је прослављена 9. јуна 2017. године светом Литургијом коју су служили Епископи брегалнички Марко и изабрани нишки Арсеније. Преосвећенoj господи Епископима саслуживали су протојереј Небојша Тополић, јереји Зоран Керезовић и Василије Војводић, јерођакон Силуан и ђакон Ненад Ристић. Домаћин славе параклиса, уједно и Војномедицинске академије, био је заменик начелника ВМА пуковник проф. др Драган Динчић. Светој Литургији и славском обреду присуствовао је велики број запослених, начелник Војномедицинске академије проф. др Мирослав Вукосављевић, званичници војних и државних структура: др Марко Николић из Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, дипломата г. Тома Ђурин, привредник г. Ненад Поповић - ктитор, свештенство, монаштво, као и они који се лече у овој установи. У параклису Светог Луке Симферопољског редовно се служи света Литургија од Лазареве суботе - 11. априла 2009. године, када је прослављена крсна слава тадашњег Патријарха српског Павла који се налазио на лечењу у Војномедицинској академији. У параклису се чува икона са моштима Светог Луке Симферопољског, донешена из Русије као дар и благослов Патријарха московског и све Русије Кирила. Одлуком Министарства одбране од 6. маја 2017. године слава параклиса је и слава Војномедицинске академије. Житије светитеља Луке, Архиепископа симферопољског и кримског Архиепископ Лука, у световном животу Валентин Феликсович Војно-Јасенецки, рођен је у Керчи 27. априла 1877. године у породици апотекара. Био је знаменити руски хирург и архијереј који је цео свој живот посветио служби Богу и људима и својим изузетним подвизима остао да сија и после свог живота као најсветлији пример професионалнизма и духовне постојаности и данашњем нараштају. Светитељ Лука се упокојио 11. јуна 1961. године и сахрањен је на градском гробљу у Симферопољу. Године 1966. године Свети Синод Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије донео је одлуку о убрајању архиепископа Луке у свете, као светитеља и исповедника вере. Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве је 2000. године убројао Архиепископа кримског и симферопољског Луку међу Руске новомученике и исповеднике. Празнује се 29. маја/11.јуна. http://www.spc.rs/sr/slava_vojnomedicinske_akademije_u_beogradu_0 http://www.vma.mod.gov.rs/sr/vesti/obelezena-slava-vma
  18. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење Преосвећене господе Епископа источноамеричког г. Иринеја и моравичког Антонија. Након свете Литургије, уз звона Вазнесењске цркве, улицама престонице кренула је свечана литија у којој су учествовали Преосвећени Епископ топлички г. Арсеније, домаћин славе заменик градоначелника Београда г. Андреја Младеновић, градски менаџер г. Горан Весић и представници Града Београда, принц Александар Карађорђевић и принцеза Катарина, начелник Одељења за веру у Генералштабу Војске Србије пуковник Саша Милутиновић и припадници свих родова Војске Србије, коњица Полиције, чланови културно-уметничких друштава и спортских организација, као и многобројни благочестиви народ. Молитве за здравље и спасење житеља престонице читане су током Литије на Теразијама, потом код Саборне цркве, и на крају код Крста у порти Вазнесењске цркве где је патријарх Иринеј беседио о сили празника Вазнесења Господњег, као и о новопросијавшем светитељу Мардарију Либетривилском. Патријарх српски Иринеј: Београд - хришћански град! (Радио Слово љубве) Владика источноамерички Иринеј: Празник Вазнесења је празник спајања небеса и земље (Радио Слово љубве) Први пут у славској Литији ношене су мошти Светог деспота Стефана. Велики број деце се ове године први пут организовано придружио Спасовданској литији под окриљем ПСД Света Србија. У литији су учествовала и деца чланови Црквеног фолклорног ансамба „Бранко“ из Ниша. Извор: агенције, Радио Слово љубве, фото: ђакон Драган Танасијевић
  19. Светом Литургијом у Вазнесењској цркви и литијом централним градским улицама Град Београд је обележио своју славу - Вазнесење Господње, Спасовдан. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење Преосвећене господе Епископа источноамеричког г. Иринеја и моравичког Антонија. Након свете Литургије, уз звона Вазнесењске цркве, улицама престонице кренула је свечана литија у којој су учествовали Преосвећени Епископ топлички г. Арсеније, домаћин славе заменик градоначелника Београда г. Андреја Младеновић, градски менаџер г. Горан Весић и представници Града Београда, принц Александар Карађорђевић и принцеза Катарина, начелник Одељења за веру у Генералштабу Војске Србије пуковник Саша Милутиновић и припадници свих родова Војске Србије, коњица Полиције, чланови културно-уметничких друштава и спортских организација, као и многобројни благочестиви народ. Молитве за здравље и спасење житеља престонице читане су током Литије на Теразијама, потом код Саборне цркве, и на крају код Крста у порти Вазнесењске цркве где је патријарх Иринеј беседио о сили празника Вазнесења Господњег, као и о новопросијавшем светитељу Мардарију Либетривилском. Патријарх српски Иринеј: Београд - хришћански град! (Радио Слово љубве) Владика источноамерички Иринеј: Празник Вазнесења је празник спајања небеса и земље (Радио Слово љубве) Први пут у славској Литији ношене су мошти Светог деспота Стефана. Велики број деце се ове године први пут организовано придружио Спасовданској литији под окриљем ПСД Света Србија. У литији су учествовала и деца чланови Црквеног фолклорног ансамба „Бранко“ из Ниша. Извор: агенције, Радио Слово љубве, фото: ђакон Драган Танасијевић View full Странице
  20. Свечана сала СО Вождовац била је мала да прими посетиоце 344. трибине Цркве светог великомученика Трифуна са Топчидерског гробља, посвећене успомени на блаженопочившег крстоносног протојереја Дејана Дејановића. О његовом лику и делу сведочио је ипођакон професор Андреј Тарасјев, рекавши да је отац Дејан био необично обичан међу многим духовницима, пре свега својим хришћанским милосрђем и отвореношћу према сваком човеку. Забележио Марко Јовановић. http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/16/03/07.03.15_zbor_-_1.3.2016._andrej_tarasjev_o_ocu_dejanu_dejanovicu.mp3 http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-andrej-tarasjev-o-ocu-dejanu-dejanovicu
  21. Ријетко који народ је кроз историју тако пожртвовано чувао православну вјеру и поштовао њеног исповједника Светога Атанасија Александријског Великог, као наша браћа Цинцари. Непроцјењиво доприносећи култури свих балканских народа, па и српског, Цинцари су се у савременим условима "зараћених" и брзо-мијењајућих идентитета, нашли у ситуацији када српски народ треба да им врати дио културног дуга. Добра прилика за то је сјутрашња слава Српско-цинцарског друштва Луњина. Славски обред почиње 31. јануара у 15 сати у Вазнесењској цркви (за коју су београдски Цинцари веома везани, а од прије две године њихови омладинци благословом старешине храма о. Арсенија Арсенијевића учествују у београдској Спасовданској литији носећи управо икону Светог Атанасија Великог). Потом се празнично дружење уз традиционалну цинцарску музику наставља у Мајке Јевросиме 21, простору, који је сам по себи велика историјска вриједност јер је стан Бранислава Нушића. За оне који желе дјелимичан, али врло садржајан увид у богату интелектуалну дјелатност Српско-цинцарског друштва Луњина, препоручујем најтоплије да погледају пробрана предавања са њиховог јутјуб канала: https://www.youtube.com/user/scdlunjina
  22. Браћи и сестрама Републике Српске срећан дан републике и слава свети Стефан !
  23. Слава Теби, Господе, што си се родио!

    Слава Теби Господе! Опет смо дочекали светле дане Христовог рођења. Веселимо се сада и радујмо се. да би увећала наше радовање, света Црква је у ове дане одредила пост као извесну врсту ограничења. Завршавајући пост и приближавајући се празнику, ми осећамо као да излазимо на слободу. При свему томе, она никако неће да се ми само предајемо наслађивању чула и телесним задовољствима. Из старине су ови дани названи светима. Стога би требало да и наше весеље буде свето. а да се неко не би, веселећи се, заборавио, она нам је ставила у уста кратку песму у славу рођеног Христа, којом отрежњава тело и дух, указујући му на мисли достојне празника: Христос се рађа, славите... и остало. Славите Христа, и славите га тако да се славословљем услади душа и срце, те загуши привлачност сваког небогоугодног дела и посла, које обећава неку утеху. Славити Христа не значи да треба да му састављамо дуге похвалне песме, него да, помишљајући и слушајући о Његовом рођењу, једноставно из дубине душе ускликнимо: „Слава Теби Господе што си се родио!" и то је довољно. то ће бити тиха песма срца која ће проћи небеса и доћи до самога Бога (Свети Теофан Затворник). Свети Атанасије Велики: О очовечењу Бога Логоса - Божанство Христово 48. Ко је, дакле, и колико је велики тај Христос, Који је Својим именом и Својим присуством све магије посвуда засенио и укинуо, и Који је Сам све победио и Својим учењем испунио васељену? Нека одговоре на ово Јелини, који се много изругују, а нимало због тога не црвене! Јер, ако је Он човек, како је онда један човек надвладао силу свих њихових богова и Својом властитом силом показао да су они ништавни? Ако Га, опет, сматрају чаробњаком, како је могуће да један чаробњак уништи сву магију и да је не подржи? Према томе, ако је Он у стању да многе чаробњаке победи, или да макар само једнога надвлада, они би с правом могли да помисле да Он све њих савладава због тога што већу вештину поседује; међутим, пошто је победу над свом магијом однео Својим Крстом и силом Свога имена, јасно је да Он није чаробњак, него Спаситељ, од Кога као од Господа беже демони које други чаробњаци призивају. Па ко је, онда, Он? Нека то кажу Јелини, који су спремни само да се исмевају. Можда ће рећи да је и Он био демон, и да је због тога имао толику моћ. Но, ако тако кажу, онда ће доиста бити достојни подсмеха, јер их тада можемо ућуткати оним доказима које смо овде већ наводили. Јер, како може бити демон Онај Који је демоне изгонио? Ако је Он само изгонио демоне, с правом се може закључити да је ту премоћ над слабијима имао због тога што је био господар над демонима, што су Му Јудеји и говорили желећи да Га увреде; али, пошто се Његовим именом истерује и одгони безумље демона, јасно је да су Јудеји и овде у заблуди, и јасно је да Господ наш и Спаситељ Христос није, као што они мисле, никаква демонска сила. Према томе, пошто Спаситељ није само човек, нити је чаробњак, нити је какав демон, него је Својим Божанством и измишљотине песника, и опсене демона, и мудрост Јелина оповргао и засенио, јасно је, а то сви и исповедају, да је Он заиста Син Божији,[1] односно, Логос и Мудрост и Сила Очева. Због тога, дакле, Његова дела нису човечанска, него натчовечанска; а да су то уистину дела Божија, познаје се и по самом начину њиховог јављања и по томе колико су другачија од дела која људи могу учинити. 49. Јер, ко је од људи, који су икада рођени, своје тело задобио само од девице? Или који је човек икада излечио толике људске болести као што је то учинио Он Који је над свима Господ? Ко је надоместио оно што је од настанка недостојало, и учинио да прогледа онај који од рођења беше слеп? Они су начинили богом Асклепија јер се он лекаријама занимао и за телесне болести изналазио лековито биље; али, није га од земље саздавао, него га је проналазио изучавајући природу. Шта је то у поређењу са оним што је Спаситељ чинио, јер Он није ране исцељивао, него је тело пресаздао и васпоставио! Јелини се клањају Ираклису као богу зато што је савладао људе који су били као он, и зато што је помоћу лукавстава погубио дивље звери. Шта је то у поређењу са оним што је учинио Логос, Који је од људи одагнао и болести, и демоне, па и саму смрт! Они поштују Диониса, који је људе научио пијанству, а подсмевају се истинскоме Спаситељу и Господу свеколике васељене, Који нас је трезвеноумљу научио. Али, нека буде тако. Шта ли они могу рећи о осталим чудесима Његовог Божанства! Има ли тога човека чијом се смрћу Сунце помрачило, а земља се затресла? Јер, ево, све до данашњега дана људи умиру, као што су и у давнини умирали; па када се неко такво чудо са њима десило? Или, да оставим дела која је Он починио кроз Своје тело, и да поменем она која је учинио после Васкрсења Свога тела: има ли неког човека измећу свих који су икада рођени, да је његово учење надвладало сва друга учења са краја на крај земље, и да се његово штовање простире по свој земљи? Или опет, ако је, као што они веле, Христос човек, а не Бог Логос, зашто онда њихови богови не спрече да Његово штовање продре и у земље у којима се они налазе, него тај Логос долази и Својим учењем укида њихово поштовање и извргава руглу њихове опсене? 50. Постојали су пре Христа многи цареви и тирани земаљски. Помиње се у причама да је међу Халдејцима и Египћанима и Индијцима било много мудраца и чаробњака; па ко је икада мећу њима, да не кажем после смрти, него док је још живео, био у стању да целокупну земљу испуни својим учењем и да толико мноштво народа одврати од идолопоклоничке празноверице, колико је наш Спаситељ људи одвратио од идола и привукао Себи? Јелински философи су многе списе написали, и то веома уверљиво и веома умешно; па ипак, јесу ли изнели ишта што је толико велико као што је Крст Христов? Наиме, све до смрти писали су своје мудролије веома уверљиво; али, све што су за живота сматрали да има важности, били су предмети узајамних распри због којих су се они међусобно такмичили. Најнеобичније од свега је то што је Логос Божији, иако је поучавао најпростијим речима, ипак засенио велике мудраце и уништио њихово учење, и привукавши све људе Себи, испунио Своје Цркве. И чудесно је то да је Логос, тиме што је као човек сишао у смрт, укинуо мудрачке хвалоспеве о идолима. Па чија је смрт икада одагнала демоне? Или чија је смрт икада престрашила демоне, као што је Христова? Јер, тамо где се изговара име Спаситељево, сваки демон бива изагнан. Ко је људима на такав начин уклонио душевне страсти да блудници постају трезвеноумни, човекоубице више не држе мач, а они који раније беху плашљиви, сада бивају одважни? И уопште, ко је варваре и незнабошце по свим крајевима земаљским убедио да треба да се оставе безумља и да размишљају о миру, ако то не беху вера Христова и знамен Крста? И ко је други тако уверио људе у постојање бесмртности као што је то учинио Христов Крст и Његово телесно Васкрсење? Наиме, иако су у свему лагали, Јелини ипак нису били у стању да васкрсну своје идоле, јер нису ни размишљали о томе да ли је уопште могуће да после смрти тело и даље постоји. Штавише, могло би се схватити да они, размишљајући на такав начин, показују немоћ свога идолопоклонства и да су сваку силу препустили Христу, како би по њој сви могли познати да је Он Син Божији. 51. Дакле, ко је тај измећу људи који је после смрти, па чак и за живота, проповедао о девствености и који је сматрао да таква врлина човеку није немогућа? Но, Спаситељ наш и Цар свега Христос беше толико чврст у Свом учењу о девствености да су чак и млади, који још не беху пред законом пунолетни, ступали у девственост која беше изнад закона. И ко је од људи икада био у стању да обиће толика места и да посети и Скићане, и Етиопљане, и Персијанце, и Јермене, и Готе, и оне за које се говорило да су са оне стране океана, и оне који су настањивали крајеве повише Ирканије, па и Египћане и Халдејце, да би свима онима који верују у чаролије и који су преко мере празноверни и дивљачног владања, проповедао о врлини, о целомудрености и против идолопоклонства, као што је то чинио Господ свих, Сила Божија, Господ наш Исус Христос? Он није проповедао само кроз Своје ученике, него их је и Сам убеђивао да измене дивљачност свога владања и да не поштују више богове својих отаца, него да познају Њега, а кроз Њега да поштују Његовога Оца. Јер, некада раније, док су се још клањали идолима, Јелини и варвари су ратовали измећу себе и бивали сурови према својим сродницима. И нико није могао проћи ни копном ни морем а да није био мачем наоружан, јер беху непрекидне борбе мећу њима. Читав свој животни век проводили су ратујући, а мач им је био као палица за поштапање и за сваку другу помоћ. Но, иако су, као што сам већ рекао, поштовали идоле и приносили жртве демонима, они се ипак нису могли од њих ничему научити. Али, кад су приступили учењу Христовом, тада су на чудесан начин напустили суровост убиства и више нису размишљали ратнички, јер се наука Христова уистину дотакла њиховог ума; тада је за њих све постало мирно, а њихове жеље се усмерише према пријатељству. 52. Ко је, дакле, тај који је све то учинио, или ко је тај који је оне који мрзе једни друге, сјединио у миру, ако то није љубљени Син Очев, Спаситељ свега Исус Христос, Који је због Своје љубави претрпео све ради нашега спасења? Јер, одвајкада је пророковано о миру који ће Он предводити; јер Свето Писмо каже: Расковаће мачеве своје на раонике, и копља своја на српове, неће дизати мача народ на народ, нити ће се више учити боју.[2] Ово, свакако, није неистинито, јер варвари, којима је урођена осионост, и сада приносе жртве својим идолима, владају се обесно једни према другима, и ниједнога часа не могу да буду без мача; али, кад чују науку Христову, они сместа, уместо у борбу, хитају да обрађују поља, и уместо да припасују мач, они руке пружају на молитву; и уопште, уместо да војују измећу себе, они се сада наоружавају против ђавола и против демона, супротстављајући им се целомудреношћу и врлинама душе. Ово, с једне стране, говори о Божанству Спаситељевом, јер оно што људи нису могли научити од идола, то су научили од Њега; а са друге стране, ово нам јасно показује колика је немоћ и ништавност демона и идола. Знајући за своју немоћ, демони су у старини подстицали људе да ратују измећу себе како се не би, уколико престану са међусобним сукобима, окренули против самих демона. Јер, без сумње, будући да се ученици Христови не боре измећу себе, они се својим владањем и врлинским животом супротстављају демонима; њих одгоне, а ђаволу, њиховом начелнику, пркосе, тако да у младости живе целомудрено, у искушењима бивају истрајни, стрпљиво трпе болове, подносе кад их вређају, не обазиру се на лишавања; а најчудесније од свега јесте да чак и смрт презиру и постају мученици Христови. Из архиепископије Паљење бадњака испред цркве Ружице 06.01.2017 - 19:32 Божићни поклони малишанима на лечењу у Тиршовој 06.01.2017 - 16:30 више Вести са Косова и Метохије Бадњи дан на Косову и Метохији 06.01.2017 - 23:32 У Ђаковици нападнут аутобус са расељеним Србима 06.01.2017 - 17:59 више Вести из епархија Бадњи дан у Крагујевцу (фото) 06.01.2017 - 23:49 Владика тимочки Иларион: Христос је међу нама, данас као младенц - и јесте и биће! 06.01.2017 - 23:45 Бадњи дан у Зајечару 06.01.2017 - 23:36 Бадњи дан у Новом Саду 06.01.2017 - 23:18 Бадњи дан у Митрополији црногорско-приморској 06.01.2017 - 23:02 више Вести из православних помесних Цркава Владимир Путин честитао божићне празнике Предстојатељ Украјинске Православне Цркве служио на Бадњидан у Кијево-печерској лаври Патријарх Кирил одслужио Литургију на Бадњидан више Вести из хришћанског света Папа честитао Божић православним верницима ССЦ осудио терористичке нападе у Истанбулу У Риму одржан концерт у спомен на жртве авионске катастрофе више Слава Теби Господе што си се родио! Слава Теби Господе! Опет смо дочекали светле дане Христовог рођења. Веселимо се сада и радујмо се. да би увећала наше радовање, света Црква је у ове дане одредила пост као извесну врсту ограничења. Завршавајући пост и приближавајући се празнику, ми осећамо као да излазимо на слободу. При свему томе, она никако неће да се ми само предајемо наслађивању чула и телесним задовољствима. Из старине су ови дани названи светима. Стога би требало да и наше весеље буде свето. а да се неко не би, веселећи се, заборавио, она нам је ставила у уста кратку песму у славу рођеног Христа, којом отрежњава тело и дух, указујући му на мисли достојне празника: Христос се рађа, славите... и остало. Славите Христа, и славите га тако да се славословљем услади душа и срце, те загуши привлачност сваког небогоугодног дела и посла, које обећава неку утеху. Славити Христа не значи да треба да му састављамо дуге похвалне песме, него да, помишљајући и слушајући о Његовом рођењу, једноставно из дубине душе ускликнимо: „Слава Теби Господе што си се родио!" и то је довољно. то ће бити тиха песма срца која ће проћи небеса и доћи до самога Бога (Свети Теофан Затворник). Свети Атанасије Велики: О очовечењу Бога Логоса - Божанство Христово 48. Ко је, дакле, и колико је велики тај Христос, Који је Својим именом и Својим присуством све магије посвуда засенио и укинуо, и Који је Сам све победио и Својим учењем испунио васељену? Нека одговоре на ово Јелини, који се много изругују, а нимало због тога не црвене! Јер, ако је Он човек, како је онда један човек надвладао силу свих њихових богова и Својом властитом силом показао да су они ништавни? Ако Га, опет, сматрају чаробњаком, како је могуће да један чаробњак уништи сву магију и да је не подржи? Према томе, ако је Он у стању да многе чаробњаке победи, или да макар само једнога надвлада, они би с правом могли да помисле да Он све њих савладава због тога што већу вештину поседује; међутим, пошто је победу над свом магијом однео Својим Крстом и силом Свога имена, јасно је да Он није чаробњак, него Спаситељ, од Кога као од Господа беже демони које други чаробњаци призивају. Па ко је, онда, Он? Нека то кажу Јелини, који су спремни само да се исмевају. Можда ће рећи да је и Он био демон, и да је због тога имао толику моћ. Но, ако тако кажу, онда ће доиста бити достојни подсмеха, јер их тада можемо ућуткати оним доказима које смо овде већ наводили. Јер, како може бити демон Онај Који је демоне изгонио? Ако је Он само изгонио демоне, с правом се може закључити да је ту премоћ над слабијима имао због тога што је био господар над демонима, што су Му Јудеји и говорили желећи да Га увреде; али, пошто се Његовим именом истерује и одгони безумље демона, јасно је да су Јудеји и овде у заблуди, и јасно је да Господ наш и Спаситељ Христос није, као што они мисле, никаква демонска сила. Према томе, пошто Спаситељ није само човек, нити је чаробњак, нити је какав демон, него је Својим Божанством и измишљотине песника, и опсене демона, и мудрост Јелина оповргао и засенио, јасно је, а то сви и исповедају, да је Он заиста Син Божији,[1] односно, Логос и Мудрост и Сила Очева. Због тога, дакле, Његова дела нису човечанска, него натчовечанска; а да су то уистину дела Божија, познаје се и по самом начину њиховог јављања и по томе колико су другачија од дела која људи могу учинити. 49. Јер, ко је од људи, који су икада рођени, своје тело задобио само од девице? Или који је човек икада излечио толике људске болести као што је то учинио Он Који је над свима Господ? Ко је надоместио оно што је од настанка недостојало, и учинио да прогледа онај који од рођења беше слеп? Они су начинили богом Асклепија јер се он лекаријама занимао и за телесне болести изналазио лековито биље; али, није га од земље саздавао, него га је проналазио изучавајући природу. Шта је то у поређењу са оним што је Спаситељ чинио, јер Он није ране исцељивао, него је тело пресаздао и васпоставио! Јелини се клањају Ираклису као богу зато што је савладао људе који су били као он, и зато што је помоћу лукавстава погубио дивље звери. Шта је то у поређењу са оним што је учинио Логос, Који је од људи одагнао и болести, и демоне, па и саму смрт! Они поштују Диониса, који је људе научио пијанству, а подсмевају се истинскоме Спаситељу и Господу свеколике васељене, Који нас је трезвеноумљу научио. Али, нека буде тако. Шта ли они могу рећи о осталим чудесима Његовог Божанства! Има ли тога човека чијом се смрћу Сунце помрачило, а земља се затресла? Јер, ево, све до данашњега дана људи умиру, као што су и у давнини умирали; па када се неко такво чудо са њима десило? Или, да оставим дела која је Он починио кроз Своје тело, и да поменем она која је учинио после Васкрсења Свога тела: има ли неког човека измећу свих који су икада рођени, да је његово учење надвладало сва друга учења са краја на крај земље, и да се његово штовање простире по свој земљи? Или опет, ако је, као што они веле, Христос човек, а не Бог Логос, зашто онда њихови богови не спрече да Његово штовање продре и у земље у којима се они налазе, него тај Логос долази и Својим учењем укида њихово поштовање и извргава руглу њихове опсене? 50. Постојали су пре Христа многи цареви и тирани земаљски. Помиње се у причама да је међу Халдејцима и Египћанима и Индијцима било много мудраца и чаробњака; па ко је икада мећу њима, да не кажем после смрти, него док је још живео, био у стању да целокупну земљу испуни својим учењем и да толико мноштво народа одврати од идолопоклоничке празноверице, колико је наш Спаситељ људи одвратио од идола и привукао Себи? Јелински философи су многе списе написали, и то веома уверљиво и веома умешно; па ипак, јесу ли изнели ишта што је толико велико као што је Крст Христов? Наиме, све до смрти писали су своје мудролије веома уверљиво; али, све што су за живота сматрали да има важности, били су предмети узајамних распри због којих су се они међусобно такмичили. Најнеобичније од свега је то што је Логос Божији, иако је поучавао најпростијим речима, ипак засенио велике мудраце и уништио њихово учење, и привукавши све људе Себи, испунио Своје Цркве. И чудесно је то да је Логос, тиме што је као човек сишао у смрт, укинуо мудрачке хвалоспеве о идолима. Па чија је смрт икада одагнала демоне? Или чија је смрт икада престрашила демоне, као што је Христова? Јер, тамо где се изговара име Спаситељево, сваки демон бива изагнан. Ко је људима на такав начин уклонио душевне страсти да блудници постају трезвеноумни, човекоубице више не држе мач, а они који раније беху плашљиви, сада бивају одважни? И уопште, ко је варваре и незнабошце по свим крајевима земаљским убедио да треба да се оставе безумља и да размишљају о миру, ако то не беху вера Христова и знамен Крста? И ко је други тако уверио људе у постојање бесмртности као што је то учинио Христов Крст и Његово телесно Васкрсење? Наиме, иако су у свему лагали, Јелини ипак нису били у стању да васкрсну своје идоле, јер нису ни размишљали о томе да ли је уопште могуће да после смрти тело и даље постоји. Штавише, могло би се схватити да они, размишљајући на такав начин, показују немоћ свога идолопоклонства и да су сваку силу препустили Христу, како би по њој сви могли познати да је Он Син Божији. 51. Дакле, ко је тај измећу људи који је после смрти, па чак и за живота, проповедао о девствености и који је сматрао да таква врлина човеку није немогућа? Но, Спаситељ наш и Цар свега Христос беше толико чврст у Свом учењу о девствености да су чак и млади, који још не беху пред законом пунолетни, ступали у девственост која беше изнад закона. И ко је од људи икада био у стању да обиће толика места и да посети и Скићане, и Етиопљане, и Персијанце, и Јермене, и Готе, и оне за које се говорило да су са оне стране океана, и оне који су настањивали крајеве повише Ирканије, па и Египћане и Халдејце, да би свима онима који верују у чаролије и који су преко мере празноверни и дивљачног владања, проповедао о врлини, о целомудрености и против идолопоклонства, као што је то чинио Господ свих, Сила Божија, Господ наш Исус Христос? Он није проповедао само кроз Своје ученике, него их је и Сам убеђивао да измене дивљачност свога владања и да не поштују више богове својих отаца, него да познају Њега, а кроз Њега да поштују Његовога Оца. Јер, некада раније, док су се још клањали идолима, Јелини и варвари су ратовали измећу себе и бивали сурови према својим сродницима. И нико није могао проћи ни копном ни морем а да није био мачем наоружан, јер беху непрекидне борбе мећу њима. Читав свој животни век проводили су ратујући, а мач им је био као палица за поштапање и за сваку другу помоћ. Но, иако су, као што сам већ рекао, поштовали идоле и приносили жртве демонима, они се ипак нису могли од њих ничему научити. Али, кад су приступили учењу Христовом, тада су на чудесан начин напустили суровост убиства и више нису размишљали ратнички, јер се наука Христова уистину дотакла њиховог ума; тада је за њих све постало мирно, а њихове жеље се усмерише према пријатељству. 52. Ко је, дакле, тај који је све то учинио, или ко је тај који је оне који мрзе једни друге, сјединио у миру, ако то није љубљени Син Очев, Спаситељ свега Исус Христос, Који је због Своје љубави претрпео све ради нашега спасења? Јер, одвајкада је пророковано о миру који ће Он предводити; јер Свето Писмо каже: Расковаће мачеве своје на раонике, и копља своја на српове, неће дизати мача народ на народ, нити ће се више учити боју.[2] Ово, свакако, није неистинито, јер варвари, којима је урођена осионост, и сада приносе жртве својим идолима, владају се обесно једни према другима, и ниједнога часа не могу да буду без мача; али, кад чују науку Христову, они сместа, уместо у борбу, хитају да обрађују поља, и уместо да припасују мач, они руке пружају на молитву; и уопште, уместо да војују измећу себе, они се сада наоружавају против ђавола и против демона, супротстављајући им се целомудреношћу и врлинама душе. Ово, с једне стране, говори о Божанству Спаситељевом, јер оно што људи нису могли научити од идола, то су научили од Њега; а са друге стране, ово нам јасно показује колика је немоћ и ништавност демона и идола. Знајући за своју немоћ, демони су у старини подстицали људе да ратују измећу себе како се не би, уколико престану са међусобним сукобима, окренули против самих демона. Јер, без сумње, будући да се ученици Христови не боре измећу себе, они се својим владањем и врлинским животом супротстављају демонима; њих одгоне, а ђаволу, њиховом начелнику, пркосе, тако да у младости живе целомудрено, у искушењима бивају истрајни, стрпљиво трпе болове, подносе кад их вређају, не обазиру се на лишавања; а најчудесније од свега јесте да чак и смрт презиру и постају мученици Христови. 53. Има једна чињеница која на најчудеснији начин указује на Божанство Спаситељево: наиме, да ли је икада постојао неки обичан човек, или чаробњак, или тиранин, или цар, који је сам од себе био у стању да се супротстави читавом идолопоклонству, и целокупној демонској војсци, и свакој магији и свакој јелинској мудрости који су тада владали, и који су још увек били у процвату и свакога опсењивали, и да им се успротиви и у одлучном часу устане против свих - као што је то наш Господ, истинити Логос Божији? Јер, Он је, извргавајући на невидљив начин сваку заблуду, Сам савладао све непријатеље и све људе Себи преотео, тако да они који су се идолима клањали, сада њих презиру, они који су се чаролијама дивили, сада спаљују књиге,[3] а мудраци се најрадије од свега занимају тумачењем Јеванђеља. Оне којима су се раније клањали, сада напуштају; а Христу, Коме су се распетоме ругали, сада се клањају и исповедају Га као Бога. Они које су они боговима називали, сада беже испред знака крста; распети Спаситељ се у васколикој васељени открива као Бог и као Син Божији, док оне богове којима су се клањали, сада и сами Јелини одбацују као срамне. Они који Христову науку прихватају, проводе целомудренији живот од ових. Па ако ово, и све што је овоме слично, јесте човечије дело, нека нам онда неко ко има воље покаже и неке раније сличне примере, и нека нас тиме убеди. Но, ако све ово изгледа, и заистину јесте, дело Божије, а не људско, зашто су неверници толико безбожни да не прихватају Владику, Који је све ово учинио? Са њима се збива као са оним ко по делима стварања не препознаје Бога, Који је Творац тих дела. Јер, да су по Његовој сили, која је присутна свуда у васељени, познали и Његово Божанство, схватили би да дела која је Христос кроз Своје тело остварио, нису човечанска, него да припадају Богу Логосу, Спаситељу свих и свега. Да су то знали, као што вели апостол Павле, не би Господа славе разапели.[4] 54. Према томе, као што човек који хоће да види Бога Који је невидљив по природи и Кога никако није могуће видети, може да Га позна и да Га схвати по Његовим делима, тако и човек који својим умом не види Христа, нека Га позна по делима која је Он у телу учинио; и нека испита јесу ли то дела човечанска, или дела Божија. Па ако су то дела човечија, нека се изругује; но, ако нису човечија, већ се покаже да су Божија, нека се не подсмева ономе што није за подсмех, него боље нека им се диви, зато што нам се кроз те просте ствари открило Божанство, зато што је кроз смрт свима дошла бесмртност и зато што је кроз Очовечење Логоса свима објављена Промисао и њен Давалац и Творац, Логос Божији. Јер, Он се очовечио да бисмо се ми обожили; Он се открио у телу да бисмо ми примили спознају невидљивога Оца; и Он је претрпео увреде од људи да бисмо ми наследили бесмртност. Наравно да Он тиме није претрпео никакву штету, јер Он је бестрастан и нетрулежан и Самологос и Бог. Но, Својим бестрашћем Он је одржао и спасао страдалне људе, од којих је све то и претрпео. И уопште, сва дела која је Спаситељ Својим Очовечењем остварио, толико су многобројна и велика да када би неко пожелео да их исприча, био би налик онима који посматрају морску пучину и хоће да изброје њене таласе. Наиме, као што посматрач не може својим очима обухватити све таласе јер нови и нови таласи који наилазе, превазилазе његове моћи опажања, тако и онај ко хоће да поброји сва она дела која је Христос починио боравећи у телу, не може ни да их умом обухвати; јер, иако он мисли да је сва дела узео у обзир, ипак је сувише оних која његов ум надилазе. Према томе, онај ко посматра целину, боље је да о њој ништа не говори јер ниједан део те целине не може ваљано исказати; и нека говори само о једном делу, а теби нека препусти да се дивиш целини. Јер, у сваком појединачном делу подједнако је присутно чудо, и куда год да човек усмери поглед, видеће Божанство Логоса и задивиће се. 55. Дакле, после свега што је речено, ваљало би да схватиш и да то поставиш као начело и оних ствари о којима није било речи, те да се веома дивиш томе што се после доласка Спаситељевог на земљу идолопоклонство није више развијало, него је чак и оно које је већ постојало, одумирало и лагано нестајало; ни јелинска мудрост више не напредује, него се и ова постојећа све више и више гаси; а демони више не обмањују људе својим гатањима и враџбинама, него чим се одваже да нешто предузму, бивају посрамљени крсним знаком. Укратко речено, погледај како Спаситељево учење свугде буја, а свако идолопоклонство и све што се противи вери Христовој, свакодневно одумире, немоћа и опада. Имајући то на уму, поклони се Спаситељу свих и свега, силноме Богу Логосу, а презри оно што пред Њим слаби и нестаје. Јер, као што при појави сунца тама нема више никакве моћи, него чак и тамо где је преостала, бива одагнана, тако и са божанским доласком Бога Логоса тама идолопоклонства нема више никакве моћи, а сви делови васељене бивају обасјани Христовим учењем. Као када би, на пример, у некој земљи био неки цар који се нигде не појављује, него вазда седи у своме дому, па неки непослушни поданици, користећи се његовим одсуством, прогласе себе за цареве, и сваки стане да облачи царско рухо и да се тако прерушен представља као цар пред онима који су прости - те тако људи бивају обманути царским именом; чули су, наиме, да постоји цар, али га никада нису видели јер они, наравно, не могу ступити у царске одаје. Али, када истински цар дође и покаже се, тада они преваранти његовим доласком бивају раскринкани, а људи, видевши истинскога цара, напуштају оне који их претходно беху обманули. Тако су некада и демони обмањивали људе, а ови су им указивали почасти које Богу припадају; но, када се Логос Божији јавио у телу и кад нам је објавио Оца Свога, тада је укинута и тада је престала демонска превара, а људи су, усмеравајући поглед ка истинскоме Богу, Логосу Очевом, окренули леђа идолима, и отада признају истинскога Бога. То је показатељ да Христос јесте Бог Логос и Сила Божија. Па кад престане све што је човечанско и кад остану само речи Христове, свакоме је јасно да је привремено то што је престало, а да Онај Који остаје јесте истински Јединородни Логос, Бог и Син Божији. Напомене: Марк. 15, 39. Ис. 2, 4 Упор.Дела. ап. 19, 19-20. 1Кор. 2, 8. Превео С. Јакшић наставак текста на линку
  24. Слава Теби Господе! Опет смо дочекали светле дане Христовог рођења. Веселимо се сада и радујмо се. да би увећала наше радовање, света Црква је у ове дане одредила пост као извесну врсту ограничења. Завршавајући пост и приближавајући се празнику, ми осећамо као да излазимо на слободу. При свему томе, она никако неће да се ми само предајемо наслађивању чула и телесним задовољствима. Из старине су ови дани названи светима. Стога би требало да и наше весеље буде свето. а да се неко не би, веселећи се, заборавио, она нам је ставила у уста кратку песму у славу рођеног Христа, којом отрежњава тело и дух, указујући му на мисли достојне празника: Христос се рађа, славите... и остало. Славите Христа, и славите га тако да се славословљем услади душа и срце, те загуши привлачност сваког небогоугодног дела и посла, које обећава неку утеху. Славити Христа не значи да треба да му састављамо дуге похвалне песме, него да, помишљајући и слушајући о Његовом рођењу, једноставно из дубине душе ускликнимо: „Слава Теби Господе што си се родио!" и то је довољно. то ће бити тиха песма срца која ће проћи небеса и доћи до самога Бога (Свети Теофан Затворник). Свети Атанасије Велики: О очовечењу Бога Логоса - Божанство Христово 48. Ко је, дакле, и колико је велики тај Христос, Који је Својим именом и Својим присуством све магије посвуда засенио и укинуо, и Који је Сам све победио и Својим учењем испунио васељену? Нека одговоре на ово Јелини, који се много изругују, а нимало због тога не црвене! Јер, ако је Он човек, како је онда један човек надвладао силу свих њихових богова и Својом властитом силом показао да су они ништавни? Ако Га, опет, сматрају чаробњаком, како је могуће да један чаробњак уништи сву магију и да је не подржи? Према томе, ако је Он у стању да многе чаробњаке победи, или да макар само једнога надвлада, они би с правом могли да помисле да Он све њих савладава због тога што већу вештину поседује; међутим, пошто је победу над свом магијом однео Својим Крстом и силом Свога имена, јасно је да Он није чаробњак, него Спаситељ, од Кога као од Господа беже демони које други чаробњаци призивају. Па ко је, онда, Он? Нека то кажу Јелини, који су спремни само да се исмевају. Можда ће рећи да је и Он био демон, и да је због тога имао толику моћ. Но, ако тако кажу, онда ће доиста бити достојни подсмеха, јер их тада можемо ућуткати оним доказима које смо овде већ наводили. Јер, како може бити демон Онај Који је демоне изгонио? Ако је Он само изгонио демоне, с правом се може закључити да је ту премоћ над слабијима имао због тога што је био господар над демонима, што су Му Јудеји и говорили желећи да Га увреде; али, пошто се Његовим именом истерује и одгони безумље демона, јасно је да су Јудеји и овде у заблуди, и јасно је да Господ наш и Спаситељ Христос није, као што они мисле, никаква демонска сила. Према томе, пошто Спаситељ није само човек, нити је чаробњак, нити је какав демон, него је Својим Божанством и измишљотине песника, и опсене демона, и мудрост Јелина оповргао и засенио, јасно је, а то сви и исповедају, да је Он заиста Син Божији,[1] односно, Логос и Мудрост и Сила Очева. Због тога, дакле, Његова дела нису човечанска, него натчовечанска; а да су то уистину дела Божија, познаје се и по самом начину њиховог јављања и по томе колико су другачија од дела која људи могу учинити. 49. Јер, ко је од људи, који су икада рођени, своје тело задобио само од девице? Или који је човек икада излечио толике људске болести као што је то учинио Он Који је над свима Господ? Ко је надоместио оно што је од настанка недостојало, и учинио да прогледа онај који од рођења беше слеп? Они су начинили богом Асклепија јер се он лекаријама занимао и за телесне болести изналазио лековито биље; али, није га од земље саздавао, него га је проналазио изучавајући природу. Шта је то у поређењу са оним што је Спаситељ чинио, јер Он није ране исцељивао, него је тело пресаздао и васпоставио! Јелини се клањају Ираклису као богу зато што је савладао људе који су били као он, и зато што је помоћу лукавстава погубио дивље звери. Шта је то у поређењу са оним што је учинио Логос, Који је од људи одагнао и болести, и демоне, па и саму смрт! Они поштују Диониса, који је људе научио пијанству, а подсмевају се истинскоме Спаситељу и Господу свеколике васељене, Који нас је трезвеноумљу научио. Али, нека буде тако. Шта ли они могу рећи о осталим чудесима Његовог Божанства! Има ли тога човека чијом се смрћу Сунце помрачило, а земља се затресла? Јер, ево, све до данашњега дана људи умиру, као што су и у давнини умирали; па када се неко такво чудо са њима десило? Или, да оставим дела која је Он починио кроз Своје тело, и да поменем она која је учинио после Васкрсења Свога тела: има ли неког човека измећу свих који су икада рођени, да је његово учење надвладало сва друга учења са краја на крај земље, и да се његово штовање простире по свој земљи? Или опет, ако је, као што они веле, Христос човек, а не Бог Логос, зашто онда њихови богови не спрече да Његово штовање продре и у земље у којима се они налазе, него тај Логос долази и Својим учењем укида њихово поштовање и извргава руглу њихове опсене? 50. Постојали су пре Христа многи цареви и тирани земаљски. Помиње се у причама да је међу Халдејцима и Египћанима и Индијцима било много мудраца и чаробњака; па ко је икада мећу њима, да не кажем после смрти, него док је још живео, био у стању да целокупну земљу испуни својим учењем и да толико мноштво народа одврати од идолопоклоничке празноверице, колико је наш Спаситељ људи одвратио од идола и привукао Себи? Јелински философи су многе списе написали, и то веома уверљиво и веома умешно; па ипак, јесу ли изнели ишта што је толико велико као што је Крст Христов? Наиме, све до смрти писали су своје мудролије веома уверљиво; али, све што су за живота сматрали да има важности, били су предмети узајамних распри због којих су се они међусобно такмичили. Најнеобичније од свега је то што је Логос Божији, иако је поучавао најпростијим речима, ипак засенио велике мудраце и уништио њихово учење, и привукавши све људе Себи, испунио Своје Цркве. И чудесно је то да је Логос, тиме што је као човек сишао у смрт, укинуо мудрачке хвалоспеве о идолима. Па чија је смрт икада одагнала демоне? Или чија је смрт икада престрашила демоне, као што је Христова? Јер, тамо где се изговара име Спаситељево, сваки демон бива изагнан. Ко је људима на такав начин уклонио душевне страсти да блудници постају трезвеноумни, човекоубице више не држе мач, а они који раније беху плашљиви, сада бивају одважни? И уопште, ко је варваре и незнабошце по свим крајевима земаљским убедио да треба да се оставе безумља и да размишљају о миру, ако то не беху вера Христова и знамен Крста? И ко је други тако уверио људе у постојање бесмртности као што је то учинио Христов Крст и Његово телесно Васкрсење? Наиме, иако су у свему лагали, Јелини ипак нису били у стању да васкрсну своје идоле, јер нису ни размишљали о томе да ли је уопште могуће да после смрти тело и даље постоји. Штавише, могло би се схватити да они, размишљајући на такав начин, показују немоћ свога идолопоклонства и да су сваку силу препустили Христу, како би по њој сви могли познати да је Он Син Божији. 51. Дакле, ко је тај измећу људи који је после смрти, па чак и за живота, проповедао о девствености и који је сматрао да таква врлина човеку није немогућа? Но, Спаситељ наш и Цар свега Христос беше толико чврст у Свом учењу о девствености да су чак и млади, који још не беху пред законом пунолетни, ступали у девственост која беше изнад закона. И ко је од људи икада био у стању да обиће толика места и да посети и Скићане, и Етиопљане, и Персијанце, и Јермене, и Готе, и оне за које се говорило да су са оне стране океана, и оне који су настањивали крајеве повише Ирканије, па и Египћане и Халдејце, да би свима онима који верују у чаролије и који су преко мере празноверни и дивљачног владања, проповедао о врлини, о целомудрености и против идолопоклонства, као што је то чинио Господ свих, Сила Божија, Господ наш Исус Христос? Он није проповедао само кроз Своје ученике, него их је и Сам убеђивао да измене дивљачност свога владања и да не поштују више богове својих отаца, него да познају Њега, а кроз Њега да поштују Његовога Оца. Јер, некада раније, док су се још клањали идолима, Јелини и варвари су ратовали измећу себе и бивали сурови према својим сродницима. И нико није могао проћи ни копном ни морем а да није био мачем наоружан, јер беху непрекидне борбе мећу њима. Читав свој животни век проводили су ратујући, а мач им је био као палица за поштапање и за сваку другу помоћ. Но, иако су, као што сам већ рекао, поштовали идоле и приносили жртве демонима, они се ипак нису могли од њих ничему научити. Али, кад су приступили учењу Христовом, тада су на чудесан начин напустили суровост убиства и више нису размишљали ратнички, јер се наука Христова уистину дотакла њиховог ума; тада је за њих све постало мирно, а њихове жеље се усмерише према пријатељству. 52. Ко је, дакле, тај који је све то учинио, или ко је тај који је оне који мрзе једни друге, сјединио у миру, ако то није љубљени Син Очев, Спаситељ свега Исус Христос, Који је због Своје љубави претрпео све ради нашега спасења? Јер, одвајкада је пророковано о миру који ће Он предводити; јер Свето Писмо каже: Расковаће мачеве своје на раонике, и копља своја на српове, неће дизати мача народ на народ, нити ће се више учити боју.[2] Ово, свакако, није неистинито, јер варвари, којима је урођена осионост, и сада приносе жртве својим идолима, владају се обесно једни према другима, и ниједнога часа не могу да буду без мача; али, кад чују науку Христову, они сместа, уместо у борбу, хитају да обрађују поља, и уместо да припасују мач, они руке пружају на молитву; и уопште, уместо да војују измећу себе, они се сада наоружавају против ђавола и против демона, супротстављајући им се целомудреношћу и врлинама душе. Ово, с једне стране, говори о Божанству Спаситељевом, јер оно што људи нису могли научити од идола, то су научили од Њега; а са друге стране, ово нам јасно показује колика је немоћ и ништавност демона и идола. Знајући за своју немоћ, демони су у старини подстицали људе да ратују измећу себе како се не би, уколико престану са међусобним сукобима, окренули против самих демона. Јер, без сумње, будући да се ученици Христови не боре измећу себе, они се својим владањем и врлинским животом супротстављају демонима; њих одгоне, а ђаволу, њиховом начелнику, пркосе, тако да у младости живе целомудрено, у искушењима бивају истрајни, стрпљиво трпе болове, подносе кад их вређају, не обазиру се на лишавања; а најчудесније од свега јесте да чак и смрт презиру и постају мученици Христови. Из архиепископије Паљење бадњака испред цркве Ружице 06.01.2017 - 19:32 Божићни поклони малишанима на лечењу у Тиршовој 06.01.2017 - 16:30 више Вести са Косова и Метохије Бадњи дан на Косову и Метохији 06.01.2017 - 23:32 У Ђаковици нападнут аутобус са расељеним Србима 06.01.2017 - 17:59 више Вести из епархија Бадњи дан у Крагујевцу (фото) 06.01.2017 - 23:49 Владика тимочки Иларион: Христос је међу нама, данас као младенц - и јесте и биће! 06.01.2017 - 23:45 Бадњи дан у Зајечару 06.01.2017 - 23:36 Бадњи дан у Новом Саду 06.01.2017 - 23:18 Бадњи дан у Митрополији црногорско-приморској 06.01.2017 - 23:02 више Вести из православних помесних Цркава Владимир Путин честитао божићне празнике Предстојатељ Украјинске Православне Цркве служио на Бадњидан у Кијево-печерској лаври Патријарх Кирил одслужио Литургију на Бадњидан више Вести из хришћанског света Папа честитао Божић православним верницима ССЦ осудио терористичке нападе у Истанбулу У Риму одржан концерт у спомен на жртве авионске катастрофе више Слава Теби Господе што си се родио! Слава Теби Господе! Опет смо дочекали светле дане Христовог рођења. Веселимо се сада и радујмо се. да би увећала наше радовање, света Црква је у ове дане одредила пост као извесну врсту ограничења. Завршавајући пост и приближавајући се празнику, ми осећамо као да излазимо на слободу. При свему томе, она никако неће да се ми само предајемо наслађивању чула и телесним задовољствима. Из старине су ови дани названи светима. Стога би требало да и наше весеље буде свето. а да се неко не би, веселећи се, заборавио, она нам је ставила у уста кратку песму у славу рођеног Христа, којом отрежњава тело и дух, указујући му на мисли достојне празника: Христос се рађа, славите... и остало. Славите Христа, и славите га тако да се славословљем услади душа и срце, те загуши привлачност сваког небогоугодног дела и посла, које обећава неку утеху. Славити Христа не значи да треба да му састављамо дуге похвалне песме, него да, помишљајући и слушајући о Његовом рођењу, једноставно из дубине душе ускликнимо: „Слава Теби Господе што си се родио!" и то је довољно. то ће бити тиха песма срца која ће проћи небеса и доћи до самога Бога (Свети Теофан Затворник). Свети Атанасије Велики: О очовечењу Бога Логоса - Божанство Христово 48. Ко је, дакле, и колико је велики тај Христос, Који је Својим именом и Својим присуством све магије посвуда засенио и укинуо, и Који је Сам све победио и Својим учењем испунио васељену? Нека одговоре на ово Јелини, који се много изругују, а нимало због тога не црвене! Јер, ако је Он човек, како је онда један човек надвладао силу свих њихових богова и Својом властитом силом показао да су они ништавни? Ако Га, опет, сматрају чаробњаком, како је могуће да један чаробњак уништи сву магију и да је не подржи? Према томе, ако је Он у стању да многе чаробњаке победи, или да макар само једнога надвлада, они би с правом могли да помисле да Он све њих савладава због тога што већу вештину поседује; међутим, пошто је победу над свом магијом однео Својим Крстом и силом Свога имена, јасно је да Он није чаробњак, него Спаситељ, од Кога као од Господа беже демони које други чаробњаци призивају. Па ко је, онда, Он? Нека то кажу Јелини, који су спремни само да се исмевају. Можда ће рећи да је и Он био демон, и да је због тога имао толику моћ. Но, ако тако кажу, онда ће доиста бити достојни подсмеха, јер их тада можемо ућуткати оним доказима које смо овде већ наводили. Јер, како може бити демон Онај Који је демоне изгонио? Ако је Он само изгонио демоне, с правом се може закључити да је ту премоћ над слабијима имао због тога што је био господар над демонима, што су Му Јудеји и говорили желећи да Га увреде; али, пошто се Његовим именом истерује и одгони безумље демона, јасно је да су Јудеји и овде у заблуди, и јасно је да Господ наш и Спаситељ Христос није, као што они мисле, никаква демонска сила. Према томе, пошто Спаситељ није само човек, нити је чаробњак, нити је какав демон, него је Својим Божанством и измишљотине песника, и опсене демона, и мудрост Јелина оповргао и засенио, јасно је, а то сви и исповедају, да је Он заиста Син Божији,[1] односно, Логос и Мудрост и Сила Очева. Због тога, дакле, Његова дела нису човечанска, него натчовечанска; а да су то уистину дела Божија, познаје се и по самом начину њиховог јављања и по томе колико су другачија од дела која људи могу учинити. 49. Јер, ко је од људи, који су икада рођени, своје тело задобио само од девице? Или који је човек икада излечио толике људске болести као што је то учинио Он Који је над свима Господ? Ко је надоместио оно што је од настанка недостојало, и учинио да прогледа онај који од рођења беше слеп? Они су начинили богом Асклепија јер се он лекаријама занимао и за телесне болести изналазио лековито биље; али, није га од земље саздавао, него га је проналазио изучавајући природу. Шта је то у поређењу са оним што је Спаситељ чинио, јер Он није ране исцељивао, него је тело пресаздао и васпоставио! Јелини се клањају Ираклису као богу зато што је савладао људе који су били као он, и зато што је помоћу лукавстава погубио дивље звери. Шта је то у поређењу са оним што је учинио Логос, Који је од људи одагнао и болести, и демоне, па и саму смрт! Они поштују Диониса, који је људе научио пијанству, а подсмевају се истинскоме Спаситељу и Господу свеколике васељене, Који нас је трезвеноумљу научио. Али, нека буде тако. Шта ли они могу рећи о осталим чудесима Његовог Божанства! Има ли тога човека чијом се смрћу Сунце помрачило, а земља се затресла? Јер, ево, све до данашњега дана људи умиру, као што су и у давнини умирали; па када се неко такво чудо са њима десило? Или, да оставим дела која је Он починио кроз Своје тело, и да поменем она која је учинио после Васкрсења Свога тела: има ли неког човека измећу свих који су икада рођени, да је његово учење надвладало сва друга учења са краја на крај земље, и да се његово штовање простире по свој земљи? Или опет, ако је, као што они веле, Христос човек, а не Бог Логос, зашто онда њихови богови не спрече да Његово штовање продре и у земље у којима се они налазе, него тај Логос долази и Својим учењем укида њихово поштовање и извргава руглу њихове опсене? 50. Постојали су пре Христа многи цареви и тирани земаљски. Помиње се у причама да је међу Халдејцима и Египћанима и Индијцима било много мудраца и чаробњака; па ко је икада мећу њима, да не кажем после смрти, него док је још живео, био у стању да целокупну земљу испуни својим учењем и да толико мноштво народа одврати од идолопоклоничке празноверице, колико је наш Спаситељ људи одвратио од идола и привукао Себи? Јелински философи су многе списе написали, и то веома уверљиво и веома умешно; па ипак, јесу ли изнели ишта што је толико велико као што је Крст Христов? Наиме, све до смрти писали су своје мудролије веома уверљиво; али, све што су за живота сматрали да има важности, били су предмети узајамних распри због којих су се они међусобно такмичили. Најнеобичније од свега је то што је Логос Божији, иако је поучавао најпростијим речима, ипак засенио велике мудраце и уништио њихово учење, и привукавши све људе Себи, испунио Своје Цркве. И чудесно је то да је Логос, тиме што је као човек сишао у смрт, укинуо мудрачке хвалоспеве о идолима. Па чија је смрт икада одагнала демоне? Или чија је смрт икада престрашила демоне, као што је Христова? Јер, тамо где се изговара име Спаситељево, сваки демон бива изагнан. Ко је људима на такав начин уклонио душевне страсти да блудници постају трезвеноумни, човекоубице више не држе мач, а они који раније беху плашљиви, сада бивају одважни? И уопште, ко је варваре и незнабошце по свим крајевима земаљским убедио да треба да се оставе безумља и да размишљају о миру, ако то не беху вера Христова и знамен Крста? И ко је други тако уверио људе у постојање бесмртности као што је то учинио Христов Крст и Његово телесно Васкрсење? Наиме, иако су у свему лагали, Јелини ипак нису били у стању да васкрсну своје идоле, јер нису ни размишљали о томе да ли је уопште могуће да после смрти тело и даље постоји. Штавише, могло би се схватити да они, размишљајући на такав начин, показују немоћ свога идолопоклонства и да су сваку силу препустили Христу, како би по њој сви могли познати да је Он Син Божији. 51. Дакле, ко је тај измећу људи који је после смрти, па чак и за живота, проповедао о девствености и који је сматрао да таква врлина човеку није немогућа? Но, Спаситељ наш и Цар свега Христос беше толико чврст у Свом учењу о девствености да су чак и млади, који још не беху пред законом пунолетни, ступали у девственост која беше изнад закона. И ко је од људи икада био у стању да обиће толика места и да посети и Скићане, и Етиопљане, и Персијанце, и Јермене, и Готе, и оне за које се говорило да су са оне стране океана, и оне који су настањивали крајеве повише Ирканије, па и Египћане и Халдејце, да би свима онима који верују у чаролије и који су преко мере празноверни и дивљачног владања, проповедао о врлини, о целомудрености и против идолопоклонства, као што је то чинио Господ свих, Сила Божија, Господ наш Исус Христос? Он није проповедао само кроз Своје ученике, него их је и Сам убеђивао да измене дивљачност свога владања и да не поштују више богове својих отаца, него да познају Њега, а кроз Њега да поштују Његовога Оца. Јер, некада раније, док су се још клањали идолима, Јелини и варвари су ратовали измећу себе и бивали сурови према својим сродницима. И нико није могао проћи ни копном ни морем а да није био мачем наоружан, јер беху непрекидне борбе мећу њима. Читав свој животни век проводили су ратујући, а мач им је био као палица за поштапање и за сваку другу помоћ. Но, иако су, као што сам већ рекао, поштовали идоле и приносили жртве демонима, они се ипак нису могли од њих ничему научити. Али, кад су приступили учењу Христовом, тада су на чудесан начин напустили суровост убиства и више нису размишљали ратнички, јер се наука Христова уистину дотакла њиховог ума; тада је за њих све постало мирно, а њихове жеље се усмерише према пријатељству. 52. Ко је, дакле, тај који је све то учинио, или ко је тај који је оне који мрзе једни друге, сјединио у миру, ако то није љубљени Син Очев, Спаситељ свега Исус Христос, Који је због Своје љубави претрпео све ради нашега спасења? Јер, одвајкада је пророковано о миру који ће Он предводити; јер Свето Писмо каже: Расковаће мачеве своје на раонике, и копља своја на српове, неће дизати мача народ на народ, нити ће се више учити боју.[2] Ово, свакако, није неистинито, јер варвари, којима је урођена осионост, и сада приносе жртве својим идолима, владају се обесно једни према другима, и ниједнога часа не могу да буду без мача; али, кад чују науку Христову, они сместа, уместо у борбу, хитају да обрађују поља, и уместо да припасују мач, они руке пружају на молитву; и уопште, уместо да војују измећу себе, они се сада наоружавају против ђавола и против демона, супротстављајући им се целомудреношћу и врлинама душе. Ово, с једне стране, говори о Божанству Спаситељевом, јер оно што људи нису могли научити од идола, то су научили од Њега; а са друге стране, ово нам јасно показује колика је немоћ и ништавност демона и идола. Знајући за своју немоћ, демони су у старини подстицали људе да ратују измећу себе како се не би, уколико престану са међусобним сукобима, окренули против самих демона. Јер, без сумње, будући да се ученици Христови не боре измећу себе, они се својим владањем и врлинским животом супротстављају демонима; њих одгоне, а ђаволу, њиховом начелнику, пркосе, тако да у младости живе целомудрено, у искушењима бивају истрајни, стрпљиво трпе болове, подносе кад их вређају, не обазиру се на лишавања; а најчудесније од свега јесте да чак и смрт презиру и постају мученици Христови. 53. Има једна чињеница која на најчудеснији начин указује на Божанство Спаситељево: наиме, да ли је икада постојао неки обичан човек, или чаробњак, или тиранин, или цар, који је сам од себе био у стању да се супротстави читавом идолопоклонству, и целокупној демонској војсци, и свакој магији и свакој јелинској мудрости који су тада владали, и који су још увек били у процвату и свакога опсењивали, и да им се успротиви и у одлучном часу устане против свих - као што је то наш Господ, истинити Логос Божији? Јер, Он је, извргавајући на невидљив начин сваку заблуду, Сам савладао све непријатеље и све људе Себи преотео, тако да они који су се идолима клањали, сада њих презиру, они који су се чаролијама дивили, сада спаљују књиге,[3] а мудраци се најрадије од свега занимају тумачењем Јеванђеља. Оне којима су се раније клањали, сада напуштају; а Христу, Коме су се распетоме ругали, сада се клањају и исповедају Га као Бога. Они које су они боговима називали, сада беже испред знака крста; распети Спаситељ се у васколикој васељени открива као Бог и као Син Божији, док оне богове којима су се клањали, сада и сами Јелини одбацују као срамне. Они који Христову науку прихватају, проводе целомудренији живот од ових. Па ако ово, и све што је овоме слично, јесте човечије дело, нека нам онда неко ко има воље покаже и неке раније сличне примере, и нека нас тиме убеди. Но, ако све ово изгледа, и заистину јесте, дело Божије, а не људско, зашто су неверници толико безбожни да не прихватају Владику, Који је све ово учинио? Са њима се збива као са оним ко по делима стварања не препознаје Бога, Који је Творац тих дела. Јер, да су по Његовој сили, која је присутна свуда у васељени, познали и Његово Божанство, схватили би да дела која је Христос кроз Своје тело остварио, нису човечанска, него да припадају Богу Логосу, Спаситељу свих и свега. Да су то знали, као што вели апостол Павле, не би Господа славе разапели.[4] 54. Према томе, као што човек који хоће да види Бога Који је невидљив по природи и Кога никако није могуће видети, може да Га позна и да Га схвати по Његовим делима, тако и човек који својим умом не види Христа, нека Га позна по делима која је Он у телу учинио; и нека испита јесу ли то дела човечанска, или дела Божија. Па ако су то дела човечија, нека се изругује; но, ако нису човечија, већ се покаже да су Божија, нека се не подсмева ономе што није за подсмех, него боље нека им се диви, зато што нам се кроз те просте ствари открило Божанство, зато што је кроз смрт свима дошла бесмртност и зато што је кроз Очовечење Логоса свима објављена Промисао и њен Давалац и Творац, Логос Божији. Јер, Он се очовечио да бисмо се ми обожили; Он се открио у телу да бисмо ми примили спознају невидљивога Оца; и Он је претрпео увреде од људи да бисмо ми наследили бесмртност. Наравно да Он тиме није претрпео никакву штету, јер Он је бестрастан и нетрулежан и Самологос и Бог. Но, Својим бестрашћем Он је одржао и спасао страдалне људе, од којих је све то и претрпео. И уопште, сва дела која је Спаситељ Својим Очовечењем остварио, толико су многобројна и велика да када би неко пожелео да их исприча, био би налик онима који посматрају морску пучину и хоће да изброје њене таласе. Наиме, као што посматрач не може својим очима обухватити све таласе јер нови и нови таласи који наилазе, превазилазе његове моћи опажања, тако и онај ко хоће да поброји сва она дела која је Христос починио боравећи у телу, не може ни да их умом обухвати; јер, иако он мисли да је сва дела узео у обзир, ипак је сувише оних која његов ум надилазе. Према томе, онај ко посматра целину, боље је да о њој ништа не говори јер ниједан део те целине не може ваљано исказати; и нека говори само о једном делу, а теби нека препусти да се дивиш целини. Јер, у сваком појединачном делу подједнако је присутно чудо, и куда год да човек усмери поглед, видеће Божанство Логоса и задивиће се. 55. Дакле, после свега што је речено, ваљало би да схватиш и да то поставиш као начело и оних ствари о којима није било речи, те да се веома дивиш томе што се после доласка Спаситељевог на земљу идолопоклонство није више развијало, него је чак и оно које је већ постојало, одумирало и лагано нестајало; ни јелинска мудрост више не напредује, него се и ова постојећа све више и више гаси; а демони више не обмањују људе својим гатањима и враџбинама, него чим се одваже да нешто предузму, бивају посрамљени крсним знаком. Укратко речено, погледај како Спаситељево учење свугде буја, а свако идолопоклонство и све што се противи вери Христовој, свакодневно одумире, немоћа и опада. Имајући то на уму, поклони се Спаситељу свих и свега, силноме Богу Логосу, а презри оно што пред Њим слаби и нестаје. Јер, као што при појави сунца тама нема више никакве моћи, него чак и тамо где је преостала, бива одагнана, тако и са божанским доласком Бога Логоса тама идолопоклонства нема више никакве моћи, а сви делови васељене бивају обасјани Христовим учењем. Као када би, на пример, у некој земљи био неки цар који се нигде не појављује, него вазда седи у своме дому, па неки непослушни поданици, користећи се његовим одсуством, прогласе себе за цареве, и сваки стане да облачи царско рухо и да се тако прерушен представља као цар пред онима који су прости - те тако људи бивају обманути царским именом; чули су, наиме, да постоји цар, али га никада нису видели јер они, наравно, не могу ступити у царске одаје. Али, када истински цар дође и покаже се, тада они преваранти његовим доласком бивају раскринкани, а људи, видевши истинскога цара, напуштају оне који их претходно беху обманули. Тако су некада и демони обмањивали људе, а ови су им указивали почасти које Богу припадају; но, када се Логос Божији јавио у телу и кад нам је објавио Оца Свога, тада је укинута и тада је престала демонска превара, а људи су, усмеравајући поглед ка истинскоме Богу, Логосу Очевом, окренули леђа идолима, и отада признају истинскога Бога. То је показатељ да Христос јесте Бог Логос и Сила Божија. Па кад престане све што је човечанско и кад остану само речи Христове, свакоме је јасно да је привремено то што је престало, а да Онај Који остаје јесте истински Јединородни Логос, Бог и Син Божији. Напомене: Марк. 15, 39. Ис. 2, 4 Упор.Дела. ап. 19, 19-20. 1Кор. 2, 8. Превео С. Јакшић наставак текста на линку View full Странице
  25. Ми Срби једини хришћански народ који слави славу . Ни један други хришћански народ не слави Светитеље у кућним условима . Отварам ову тему да пишемо све о нашем јединственом обичају који се зове Слава. Да ли наша Слава у задње време губи свој смисао и претвара се у нешто сасвим друго ?
×