Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'интервју'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Found 45 results

  1. Интервју епископа Фотија за Искру 13. Новембар 2017 - 17:55 -Сви смо свесни да живимо у ери глобализма, који као жрвањ меље све пред собом – и нације и вере и културе. Ратови у Египту, Либији и Сирији нам то најбоље сведоче. Они неће на томе стати. Глобалисти свим средствима воде борбу против нација, покушавајући да бришу све разлике, зарад стварања новог комунизма, тј. глобализма као гробнице свих народа, која ће бити проглашена бастионом мира, слободе и благостања, каже у разговору за „Искру“ епископ тузланско-зворнички г. Фотије. Ваше Преосвештенство, на устоличењу говорили сте о великим страдањима српског народа у епархији на чијем сте челу. О страдањима и у Првом, и у Другом светском рату, али и у ближој прошлости, од 1991. до 1995. године. Сада се поново скрнаве српске цркве, српска горбоља. Шта саветујете онима који дођу на своје гробље а нађу порушене споменике, дођу у цркву па нађу је оскрнављену? -Живот је велика драма. Највећи умови овога света, од античких мудраца, Сократа и Платона, па све до модерних материјалиста и егзистенцијалиста, покушавали су да објасне тајну живота, ту драму и преплет светлости и таме, добра и зла, и нису успели. Боље рећи, успели су делимично. За нас верујуће хришћане, једино решење и одговор на све животне и људске недоумице дао је сам Христос, поставши реалан и савршен човек, а будући Син Божији од вечности. Ушавши у матицу и вртлог овога света, Христос је постао Пут, Истина и Живот, дарујући нам све то својим Крстом и Васкрсењем. Све, дакле, што затекнемо срушено, било цркве или села, то видимо као крст и страдање и све то вапије за обновом и васкрсењем. Мисија једних је да руше, других да обнављају. Ово друго је, мислим, узвишеније. На челу сте највеће епархије СПЦ у Босни и Херцеговини. У кавом сте стању затекли народ, цркве, манастире, свештенство, монаштво, шта је оно што им свакодневно говорите, саветујете… Шта су најважнији послови пред Вама? -Оно што је добро започето, да наставимо, немањићки да градимо цркве и манастире и чувамо народну душу од зла и греха. Ова епархија је велико градилиште. Требају нам три живота да бисмо све довршили. То је једна димензија нашег подвига. Друга, можда тежа и узвишенија је како да и у наше време тзв. постмодернизма посведочимо живог Христа, да га оживимо и оприсутнимо у реалном животу. То је пуноћа подвига и нас владика, свештеника и Цркве у целини. Без тога смо у искушењу да све сведемо на приче и духовну археологију. Не треба заборавити да су Дванаесторица галилејских рибара покрстили читаву васељену, древну Грчку и Рим, јер су имали Христа у срцима својим. То мора бити и наш идеал данас, без обзира што, по свим знацима, живимо пред крај људске историје. Говорили сте на устоличењу и потреби јачања националне свести код нашег народа. То је сада поприлично у колизији са новим европским трендовима где се ништи све што је национално, где се јачање националне свести, традиције, вере, често назива национализмом, шовинизмом… -Сви смо свесни да живимо у ери глобализма, који као жрвањ меље све пред собом – и нације и вере и културе. Ратови у Египту, Либији и Сирији нам то најбоље сведоче. Они неће на томе стати. Глобалисти свим средствима воде борбу против нација, покушавајући да бришу све разлике, зарад стварања новог комунизма, тј. глобализма као гробнице свих народа, која ће бити проглашена бастионом мира, слободе и благостања. Тако ће последња превара постати гора од прве, наиме, све тоталитарне државе и системи, биће само бледа сенка онога што нам се спрема. Има ли томе лека и како се томе супротставити, том „стакленом дворцу“, како га је називао Достојевски? Има! Људскост и поштење и све оно што једна нација, као дар од Бога носи у себи. У томе нема никаквог шовинизма, нити теорије натчовека, већ је то афирмација нације у оном најбољем и исконском смислу. Управо је то разлог зашто Путин враћа патриотизам у руске школе; јер у руској идеји не постоји глобализам, већ братство свих народа, утемељено на божанским и људским принципима. Сведоци смо политике двоструких аршина, да се за све што се на овим просторима десило криви само једна страна, док се на другој ослобађају кривице они чија је кривња сасвим извесна, јасна… Сведоци смо неправди које боле до самог срца. Како реаговати на те неправде? Шта је Ваш очински, пастирски савет? -Овај свет је долина плача, долина јада, муке и неправде. И тако ће, на жалост, бити све до Другог доласка Христовог и Суда Божијег, када ће Бог избрисати сваку сузу са људског лица. То је једина утеха, а не илузија, која даје истински смисао свему и зато не завидимо џелатима и злотворима, јер они никада неће видети Лице Божије. Земаљски судови су као све земаљско – променљиви и непостојани. Несавршени. Трагичари су они људи који траже и очекују коначну правду у овоме веку и у овоме животу. То ће бити само у вечности, а до тада нам ваља у мукама и невољама спасење тражити. Сведоци смо бројних страдања српског народа нарочито на српском Косову. Отимања тероторије, отимања и рушења цркава, манастира, отимања имовине, паљења кућа, убистава… Какав би требало да буде наш одговор као народа, да опстанемо, а истовремено и да останемо на путу о којем Ви говорите? -Наш Патријарх Иринеј често говори да је Косово наш Јерусалим. Тамо је наша духовна Колевка, не мит и митологија. Колико се ми Срби будемо враћали себи, Богу и својој вери, толико ћемо се враћати Косову и Метохији, Лазаревом завету и косовским божурима. Не може један народ да живи без својих корена. Сваки се човек, као и један народ, у светом Јеванђељу упоређују са дрветом. Наши српски корени су на Косову, а плодови су по читавом свету, ма где наш народ живео. Моћници овога света, руковођени идејом глобализма, покушавају да нам отму Косово, али неће успети, јер је Божија прва и последња. Косово можемо изгубити само онда, ако га не буде у нашим срцима. Нападима су изложени наша вера, наш језик, породица, традиција, култура, све оно на чему почивамо као народ. Уместо старих и проверених веза и пријатељстава по вери и крви, нуде нам се нека нова непримерена нашем духу и традицији… Шта ће од од нас остати ако останемо без своје вере, без свог језика, писма, крсне славе, породице, традиције? -Негде је један амерички дипломата на питање: „Докле ћете мучити и унижавати Србе?“, одговорио: „Док не направимо од њих Чехе.“ То је суштина. Све обезличити, модификовати и направити човека новог доба (New Age), који једе да би живео и живи да би јео. Управо оно што је говорио Велики инквизитор код Достојевског: Ми ћемо нахранити људе и они ће поћи за нама. Зато је данас задатак Цркве и сваког нормалног човека патриоте да се супротстави том унижењу људског бића и да сви заједно кажу: „Не живи човек само о хлебу, него од сваке речи која излази из уста Божијих.“ Сви заједно смо, дакле, позвани да чувамо све оно позитивно што је човек вековима створио – дар језика, писменост, културу. Једино се на тај начин можемо супроставити Молоху глобализма, о чему су писали Орвел и други умни људи, они који сачуваше божански лик и божанску икону у себи. Такви људи су нада и утеха нашег времена, јер су чувари вере и људског достојанства. Зоран Шапоњић Извор: http://iskra.co
  2. Интервју епископа Фотија за Искру 13. Новембар 2017 - 17:55 -Сви смо свесни да живимо у ери глобализма, који као жрвањ меље све пред собом – и нације и вере и културе. Ратови у Египту, Либији и Сирији нам то најбоље сведоче. Они неће на томе стати. Глобалисти свим средствима воде борбу против нација, покушавајући да бришу све разлике, зарад стварања новог комунизма, тј. глобализма као гробнице свих народа, која ће бити проглашена бастионом мира, слободе и благостања, каже у разговору за „Искру“ епископ тузланско-зворнички г. Фотије. Ваше Преосвештенство, на устоличењу говорили сте о великим страдањима српског народа у епархији на чијем сте челу. О страдањима и у Првом, и у Другом светском рату, али и у ближој прошлости, од 1991. до 1995. године. Сада се поново скрнаве српске цркве, српска горбоља. Шта саветујете онима који дођу на своје гробље а нађу порушене споменике, дођу у цркву па нађу је оскрнављену? -Живот је велика драма. Највећи умови овога света, од античких мудраца, Сократа и Платона, па све до модерних материјалиста и егзистенцијалиста, покушавали су да објасне тајну живота, ту драму и преплет светлости и таме, добра и зла, и нису успели. Боље рећи, успели су делимично. За нас верујуће хришћане, једино решење и одговор на све животне и људске недоумице дао је сам Христос, поставши реалан и савршен човек, а будући Син Божији од вечности. Ушавши у матицу и вртлог овога света, Христос је постао Пут, Истина и Живот, дарујући нам све то својим Крстом и Васкрсењем. Све, дакле, што затекнемо срушено, било цркве или села, то видимо као крст и страдање и све то вапије за обновом и васкрсењем. Мисија једних је да руше, других да обнављају. Ово друго је, мислим, узвишеније. На челу сте највеће епархије СПЦ у Босни и Херцеговини. У кавом сте стању затекли народ, цркве, манастире, свештенство, монаштво, шта је оно што им свакодневно говорите, саветујете… Шта су најважнији послови пред Вама? -Оно што је добро започето, да наставимо, немањићки да градимо цркве и манастире и чувамо народну душу од зла и греха. Ова епархија је велико градилиште. Требају нам три живота да бисмо све довршили. То је једна димензија нашег подвига. Друга, можда тежа и узвишенија је како да и у наше време тзв. постмодернизма посведочимо живог Христа, да га оживимо и оприсутнимо у реалном животу. То је пуноћа подвига и нас владика, свештеника и Цркве у целини. Без тога смо у искушењу да све сведемо на приче и духовну археологију. Не треба заборавити да су Дванаесторица галилејских рибара покрстили читаву васељену, древну Грчку и Рим, јер су имали Христа у срцима својим. То мора бити и наш идеал данас, без обзира што, по свим знацима, живимо пред крај људске историје. Говорили сте на устоличењу и потреби јачања националне свести код нашег народа. То је сада поприлично у колизији са новим европским трендовима где се ништи све што је национално, где се јачање националне свести, традиције, вере, често назива национализмом, шовинизмом… -Сви смо свесни да живимо у ери глобализма, који као жрвањ меље све пред собом – и нације и вере и културе. Ратови у Египту, Либији и Сирији нам то најбоље сведоче. Они неће на томе стати. Глобалисти свим средствима воде борбу против нација, покушавајући да бришу све разлике, зарад стварања новог комунизма, тј. глобализма као гробнице свих народа, која ће бити проглашена бастионом мира, слободе и благостања. Тако ће последња превара постати гора од прве, наиме, све тоталитарне државе и системи, биће само бледа сенка онога што нам се спрема. Има ли томе лека и како се томе супротставити, том „стакленом дворцу“, како га је називао Достојевски? Има! Људскост и поштење и све оно што једна нација, као дар од Бога носи у себи. У томе нема никаквог шовинизма, нити теорије натчовека, већ је то афирмација нације у оном најбољем и исконском смислу. Управо је то разлог зашто Путин враћа патриотизам у руске школе; јер у руској идеји не постоји глобализам, већ братство свих народа, утемељено на божанским и људским принципима. Сведоци смо политике двоструких аршина, да се за све што се на овим просторима десило криви само једна страна, док се на другој ослобађају кривице они чија је кривња сасвим извесна, јасна… Сведоци смо неправди које боле до самог срца. Како реаговати на те неправде? Шта је Ваш очински, пастирски савет? -Овај свет је долина плача, долина јада, муке и неправде. И тако ће, на жалост, бити све до Другог доласка Христовог и Суда Божијег, када ће Бог избрисати сваку сузу са људског лица. То је једина утеха, а не илузија, која даје истински смисао свему и зато не завидимо џелатима и злотворима, јер они никада неће видети Лице Божије. Земаљски судови су као све земаљско – променљиви и непостојани. Несавршени. Трагичари су они људи који траже и очекују коначну правду у овоме веку и у овоме животу. То ће бити само у вечности, а до тада нам ваља у мукама и невољама спасење тражити. Сведоци смо бројних страдања српског народа нарочито на српском Косову. Отимања тероторије, отимања и рушења цркава, манастира, отимања имовине, паљења кућа, убистава… Какав би требало да буде наш одговор као народа, да опстанемо, а истовремено и да останемо на путу о којем Ви говорите? -Наш Патријарх Иринеј често говори да је Косово наш Јерусалим. Тамо је наша духовна Колевка, не мит и митологија. Колико се ми Срби будемо враћали себи, Богу и својој вери, толико ћемо се враћати Косову и Метохији, Лазаревом завету и косовским божурима. Не може један народ да живи без својих корена. Сваки се човек, као и један народ, у светом Јеванђељу упоређују са дрветом. Наши српски корени су на Косову, а плодови су по читавом свету, ма где наш народ живео. Моћници овога света, руковођени идејом глобализма, покушавају да нам отму Косово, али неће успети, јер је Божија прва и последња. Косово можемо изгубити само онда, ако га не буде у нашим срцима. Нападима су изложени наша вера, наш језик, породица, традиција, култура, све оно на чему почивамо као народ. Уместо старих и проверених веза и пријатељстава по вери и крви, нуде нам се нека нова непримерена нашем духу и традицији… Шта ће од од нас остати ако останемо без своје вере, без свог језика, писма, крсне славе, породице, традиције? -Негде је један амерички дипломата на питање: „Докле ћете мучити и унижавати Србе?“, одговорио: „Док не направимо од њих Чехе.“ То је суштина. Све обезличити, модификовати и направити човека новог доба (New Age), који једе да би живео и живи да би јео. Управо оно што је говорио Велики инквизитор код Достојевског: Ми ћемо нахранити људе и они ће поћи за нама. Зато је данас задатак Цркве и сваког нормалног човека патриоте да се супротстави том унижењу људског бића и да сви заједно кажу: „Не живи човек само о хлебу, него од сваке речи која излази из уста Божијих.“ Сви заједно смо, дакле, позвани да чувамо све оно позитивно што је човек вековима створио – дар језика, писменост, културу. Једино се на тај начин можемо супроставити Молоху глобализма, о чему су писали Орвел и други умни људи, они који сачуваше божански лик и божанску икону у себи. Такви људи су нада и утеха нашег времена, јер су чувари вере и људског достојанства. Зоран Шапоњић Извор: http://iskra.co View full Странице
  3. У програму Радио Требиња, у емисији „Актуелно“ гостовао је Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски господин Григорије. Са Епископом Григоријем разговарала је Влатка Мусић. Звучни запис интервјуа са Преосвећеним владиком можете да послушате на званичној интернет презентацији Епархије захумско-херцеговачке и приморске
  4. У програму Радио Требиња, у емисији „Актуелно“ гостовао је Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски господин Григорије. Са Епископом Григоријем разговарала је Влатка Мусић. Звучни запис интервјуа са Преосвећеним владиком можете да послушате на званичној интернет презентацији Епархије захумско-херцеговачке и приморске View full Странице
  5. Када се начини тек скромни осврт на сва постигнућа током пола века мисионарења широм света, чини се, редове похвале подвигу тешко је нанизати. Одолевао је свим искушењима безбожних времена у отаџбини. У Београду основао Верско добротворно старатељство, које и данас предано брине о онима којима помоћи треба; аустралијским Србима донео је парче завичаја; у Немачкој формирао заједницу и долазећим генерацијама Срба бесцени бисер у аманет оставио - дела новопросијавшег светитеља Светог владике Николаја. По завршетку прославе јубилеја, коју је Епископ ваљевски г. Милутин заокружио доделом ордена Светог владике Николаја драгом брату архијереју, Владика Лаврентије учинио нам је част да са нама подели неке од успомена из својих архипастирских година широм света. Преосвећени Владико, ево нас овде у Ваљеву славимо Ваш и, слободно се може рећи, јубилеј наше Свете Цркве - пола века Вашег службовања крај њених олтара широм света. Да почнемо тамо где је све почело… За епископа сте посвећени 1967. У Саборној цркви у Београду и службу отпочели као викарни Епископ моравички. Шта највише памтите из времена својих владичанских почетака? Владика Лаврентије: Памтим много тога јер сам тада био викарни епископ патријарха Германа. Он је био врло искусан архијереј Српске Православне Цркве, видра једна, прошао је кроз сито и решето. Он је био мој духовни отац и од њега сам се много чему научио. То су биле најплодније године мог пастирског пута и најкорисније године за моје усавршавање. У Београду сам затекао и значајан број пријатеља, које сам стекао док сам студирао. Поставши епископ, са њима сам основао Верско добротворно старатељство – хуманитарну организацију са харитативном делатношћу. Народ је тај подухват од срца поздравио, јер се после Другог светског рата дуго није смело радити на том пољу и народ је био гладан хуманитарних активности као хлеба. Та организација је нагло напредовала и, Богу хвала, донела плодова. Кад сам ја отишао, епископи и свештеници су наставили да раде и Верско добротворно старатељство траје до данас. Потом, пастирска служба Вас води у западну Европу и Аустралију у време када, нарочито у западноевропским земљама, долази до повећања броја исељеника. Прилике, надасве специфичне. У Аустралији се сусрећете са „идеолошки неподобнима“ и њиховим потомцима, док европски део српске дијаспоре тада чине углавном људи из комунистиче Југославије. Какав утисак на Вас је све то остављало? На који начин сте им „пришли“? Владика Лаврентије: Мене никад није интересовала политика, већ само религија. Они су то знали, мудри су људи били. Они су чували Цркву. Нису хтели ни мене, ни Цркву да увлаче у некакве политикантске жабокречине, него кажу: -Владико, Ви будите на висини, гледајте своје црквене послове и ми ћемо Вас подржати. Хвала Богу, у томе смо успели! Чак и званични представници наше отаџбине су ме прихватали, ценећи то што се не мешам ни у шта, већ само држим своје вере, свог родољубља. Знали би ми рећи: -Ви знате да владајући систем различито гледа на живот него овде (у Аустралији). Атеистички је, али ми Вам нећемо сметати. Радите часно свој посао и што год можемо ми ћемо вам помоћи. То је мени добро дошло јер ми је омогућило да радим како сам сматрао да треба. Руку на срце, народ у Аустралији ме прихватио као да сам рођен међу њима. Међу њима сам био топло и лепо прихваћен, не као Лаврентије, већ као Епископ Српске Православне Цркве из отаџбине. Они су у мени гледали отаџбину. Кад ја дођем, неки који нису видели родни крај дуго почну да плачу. Било је ту доста припадника старе емиграције, који чак по четрдесет година нису долазили у отаџбину. Ја сам био прозор кроз ког су је гледали. Дубоко сам благодаран што је Бог тако удесио. Ја никаквих препрека нисам имао као проповедник речи Божје, нико ме није одбио, било да је реч о представницима наше отаџбине или неким од „екстремних“ представника нашег народа. Док сам био епископ за Западну Европу, срео сам се десетак пута и са Ђујићем (четнички командант војвода Момчило Ђујић, нап. аут.), долазио је из Америке у Глазгов, Единбург… Сви су благонаклоно гледали на рад Цркве јер се Црква није мешала ни у шта, нити је мене ико питао да ли ћу да гласам и за кога. У Химелстиру (Немачка) сте основали епархијски центар. Прва генерација тамошњих исељеника и данас са великом љубављу прича о Вама. Кажу: -Звали смо га „отац Лаврентије“, нисмо знали како му се обраћа… Поучавали сте их и приводили вери, јер то су углавном били људи који су тамо дошли из комунистичке Југославије. Ту сте почели „од нуле“. Насупрот приликама у Аустралији, нисте имали ни заједницу народа, ни богомоље. Како сте све успели, будући да је СПЦ у матици тада била немоћна да Вам помогне? Владика Лаврентије: Захваљујући Немцима, који су били пријатељи наших људи и моји пријатељи, добили смо богомоље. Ставили су нам их на располагање да можемо да служимо у време кад они не служе. Тако смо радили док се нисмо снашли, док нисмо нешто своје створили. Свесрдно су нас помогли и због тога се Немцима никад не могу одужити. Ја сам службовао у многим земљама. Моја епархија је покривала Француску, Шведску, Енглеску… Верујте ми, нико од домаћег становништва није био толико предусретљив према Српској Цркви као Немци. Да ли су то чинили због гриже савести, свесни да су се огрешили о српски народ или не, ми смо код њих увек наилазили на отворена врата, кад год бисмо замолили за неку услугу. Управо у то време рађа се у Вама идеја да објавите књиге Светог владике Николаја. Како сте успели да остварите тај подвиг? Владика Лаврентије: Ех, како… Та моја жеља била је стара двадесет година. Али, овде то није могло. Успео сам да сакупим све што је владика Николај написао и сакрио код неколико свештеника и монаха. То је било око 60 примерака разних сепарата које је требало ставити у сабрана дела. Неки од представника наших власти су ми рекли: -Није још време, сачекајте… Можда Вам неће дозволити. И онда, када сам ја стално куцао на врата и досадио, почели смо да штампамо. Добио сам подршку и помоћ Немаца и других пријатеља. Говорили су: -Владико, штампајте! Колико год Ви скупите новца, ми ћемо вам дати још толико. На сваку марку коју скупите, ми дајемо по још једну. Али, нећемо дати ако Ви не скупите. Вашем народу онда то не треба и немојте да намећете. Ако народ хоће, ту смо на све начине да помогнемо. Заиста, од почетка свесрдно су нам помагали. Ми смо то одштампали у њиховим штампаријама. Плаћали смо поштено… По завршетку службе у Западној Европи, године 1989., долазите у Епархију шабачко- ваљевску. На трону наслеђујете блажене успомене епископа Јована Велимировића… Након невероватног пастирског успеха и широког дијапазона мисионарских искустава у дијаспори, како сте доживели повратак у завичај? Владика Лаврентије: Да вам кажем, отаџбина је отаџбина! Она је магнет који увек привлачи. Што год даље да сам био, отаџбина је срцу бивала све ближе. Ја сам отишао одавде најпре у Аустралију и Нови Зеланд да будем епископ. Што сам се више удаљавао од Београда, он ми је био све ближи срцу. Све се то, хвала Богу, код нас показивало у виду узвишенијих циљева, а то су вера, љубав и слога међ’нашим народом. И народ је то осетио. Са каквом су они љубављу мене чекали на аеродрому… Стајали су гладни сатима. Сунце упекло, авион касни, а они чекају владику! Дођем, а они ми ноге љубе јер први пут је нога српског епископа крочила на тле аустралијског континента. Благодарили су и у Аустралији и на Новом Зеланду мајци Цркви што их није заборавила. Они су били више осећајни и са тим дивним успоменама вратио сам се у Србију. Вратили сте се у Србију у време кад је народ почео у већем броју да се враћа Цркви. Посматрано са дужности архијереја, шта је било најважније учинити на плану духовне обнове? Владика Лаврентије: Чујте, док сам ја био одсутан, овде се радило много. Ја сам дошао само да наставим онде где су стали они који су били ту. Они су створили можда више тога него што бих ја да сам био ту. Православље у српском народу није никада имало вакум, није никада чекало. Народ овде је увек био традиционално религиозан. Човек одавде би одлазио у свет без веронауке. Није имао прилику да научи како да се моли Богу, али је видео тамо са каквим се поштовањем комшије римокатолици и протестанти односе према својој Цркви. И то је њих упутило да се према својој Цркви лепо опходе. Године 1991. мошти Светог Владике Николаја враћене су у Епархију шабачко-ваљевску, у његову задужбину у родном селу Лелић. То је, такође, добрим делом Ваша заслуга. Како сте се тада осећали? Владика Лаврентије:То је било испуњење мог једног завета. Сам владика Николај је то тражио. У својим мемоарима је записао да тугује за отаџбином и да би му тешко било да остане да почива у туђини. Молио се Богу да се промене прилике у Србији да би могао да почива крај његове мајке Кате и других чланова породице. И ми смо се Богу молили да створи такве услове. Хвала Богу, створили су се! Један министар нас је саветовао да не радимо ништа противуставно, да се држимо религије и радимо. Тако је и било и, хвала Богу, владика Николај нам се вратио! Године 2006., на Ваш предлог, долази до умножавања епархија. Од Шабачко-ваљевске настају Шабачка и Ваљевска епархија. Ви остајете у Шапцу, а трон у Ваљеву преузима Преосвећени Епископ г. Милутин. Будући да се налазимо у Владичанском дому, где нас је с љубављу он дочекао, замолила бих Вас да са нама поделите шта сте му посаветовали као старији брат приликом интронизације… Владика Лаврентије: Да се држи вере Христове и своје заклетве коју је као владика у цркви положио, као и да увек има у интересу љубав према свом народу. Да никад не заборави да служи Богу и свом роду. Заправо, служи Богу кроз људе. Он је то, Богу хвала наставио. Плодови његовог труда су овде. Поред вишедеценијске службе у дијаспори, Српску Цркву представљали сте на бројним међуцрквеним скуповима. Из сусрета и разговора са представницима других верских заједница, како Вам изгледа стање духа данашњих људи у доба свеопште секуларизације? Владика Лаврентије: Један велики светитељ је рекао: -Душа човекова је по природи хришћанка. Она је религиозна и нико не може из душе човека ишчупати Бога. Филозоф Брана Петронијевић је чини ми се свештеницима рекао: -Докле год буде било смрти, биће и религије, а док буде религије, биће и вас свештеника. Нама Господ са неба помаже. Немамо ми могућности да своју мисију протежирамо, него Господ иде испред нас. Он и светитељи наши нам отварају врата. Наша дужност је да служимо. разговарала Јадранка Јанковић Извор: Српска Православна Црква
  6. Његов, за историју Светосавске Цркве и историју српског народа у матици и дијаспори, вредан јубилеј - 50 година архијерејске службе, сабрао је мноштво верног народа у Ваљеву, чији је духовни отац био безмало две деценије (1989- 2006). Када се начини тек скромни осврт на сва постигнућа током пола века мисионарења широм света, чини се, редове похвале подвигу тешко је нанизати. Одолевао је свим искушењима безбожних времена у отаџбини. У Београду основао Верско добротворно старатељство, које и данас предано брине о онима којима помоћи треба; аустралијским Србима донео је парче завичаја; у Немачкој формирао заједницу и долазећим генерацијама Срба бесцени бисер у аманет оставио - дела новопросијавшег светитеља Светог владике Николаја. По завршетку прославе јубилеја, коју је Епископ ваљевски г. Милутин заокружио доделом ордена Светог владике Николаја драгом брату архијереју, Владика Лаврентије учинио нам је част да са нама подели неке од успомена из својих архипастирских година широм света. Преосвећени Владико, ево нас овде у Ваљеву славимо Ваш и, слободно се може рећи, јубилеј наше Свете Цркве - пола века Вашег службовања крај њених олтара широм света. Да почнемо тамо где је све почело… За епископа сте посвећени 1967. У Саборној цркви у Београду и службу отпочели као викарни Епископ моравички. Шта највише памтите из времена својих владичанских почетака? Владика Лаврентије: Памтим много тога јер сам тада био викарни епископ патријарха Германа. Он је био врло искусан архијереј Српске Православне Цркве, видра једна, прошао је кроз сито и решето. Он је био мој духовни отац и од њега сам се много чему научио. То су биле најплодније године мог пастирског пута и најкорисније године за моје усавршавање. У Београду сам затекао и значајан број пријатеља, које сам стекао док сам студирао. Поставши епископ, са њима сам основао Верско добротворно старатељство – хуманитарну организацију са харитативном делатношћу. Народ је тај подухват од срца поздравио, јер се после Другог светског рата дуго није смело радити на том пољу и народ је био гладан хуманитарних активности као хлеба. Та организација је нагло напредовала и, Богу хвала, донела плодова. Кад сам ја отишао, епископи и свештеници су наставили да раде и Верско добротворно старатељство траје до данас. Потом, пастирска служба Вас води у западну Европу и Аустралију у време када, нарочито у западноевропским земљама, долази до повећања броја исељеника. Прилике, надасве специфичне. У Аустралији се сусрећете са „идеолошки неподобнима“ и њиховим потомцима, док европски део српске дијаспоре тада чине углавном људи из комунистиче Југославије. Какав утисак на Вас је све то остављало? На који начин сте им „пришли“? Владика Лаврентије: Мене никад није интересовала политика, већ само религија. Они су то знали, мудри су људи били. Они су чували Цркву. Нису хтели ни мене, ни Цркву да увлаче у некакве политикантске жабокречине, него кажу: -Владико, Ви будите на висини, гледајте своје црквене послове и ми ћемо Вас подржати. Хвала Богу, у томе смо успели! Чак и званични представници наше отаџбине су ме прихватали, ценећи то што се не мешам ни у шта, већ само држим своје вере, свог родољубља. Знали би ми рећи: -Ви знате да владајући систем различито гледа на живот него овде (у Аустралији). Атеистички је, али ми Вам нећемо сметати. Радите часно свој посао и што год можемо ми ћемо вам помоћи. То је мени добро дошло јер ми је омогућило да радим како сам сматрао да треба. Руку на срце, народ у Аустралији ме прихватио као да сам рођен међу њима. Међу њима сам био топло и лепо прихваћен, не као Лаврентије, већ као Епископ Српске Православне Цркве из отаџбине. Они су у мени гледали отаџбину. Кад ја дођем, неки који нису видели родни крај дуго почну да плачу. Било је ту доста припадника старе емиграције, који чак по четрдесет година нису долазили у отаџбину. Ја сам био прозор кроз ког су је гледали. Дубоко сам благодаран што је Бог тако удесио. Ја никаквих препрека нисам имао као проповедник речи Божје, нико ме није одбио, било да је реч о представницима наше отаџбине или неким од „екстремних“ представника нашег народа. Док сам био епископ за Западну Европу, срео сам се десетак пута и са Ђујићем (четнички командант војвода Момчило Ђујић, нап. аут.), долазио је из Америке у Глазгов, Единбург… Сви су благонаклоно гледали на рад Цркве јер се Црква није мешала ни у шта, нити је мене ико питао да ли ћу да гласам и за кога. У Химелстиру (Немачка) сте основали епархијски центар. Прва генерација тамошњих исељеника и данас са великом љубављу прича о Вама. Кажу: -Звали смо га „отац Лаврентије“, нисмо знали како му се обраћа… Поучавали сте их и приводили вери, јер то су углавном били људи који су тамо дошли из комунистичке Југославије. Ту сте почели „од нуле“. Насупрот приликама у Аустралији, нисте имали ни заједницу народа, ни богомоље. Како сте све успели, будући да је СПЦ у матици тада била немоћна да Вам помогне? Владика Лаврентије: Захваљујући Немцима, који су били пријатељи наших људи и моји пријатељи, добили смо богомоље. Ставили су нам их на располагање да можемо да служимо у време кад они не служе. Тако смо радили док се нисмо снашли, док нисмо нешто своје створили. Свесрдно су нас помогли и због тога се Немцима никад не могу одужити. Ја сам службовао у многим земљама. Моја епархија је покривала Француску, Шведску, Енглеску… Верујте ми, нико од домаћег становништва није био толико предусретљив према Српској Цркви као Немци. Да ли су то чинили због гриже савести, свесни да су се огрешили о српски народ или не, ми смо код њих увек наилазили на отворена врата, кад год бисмо замолили за неку услугу. Управо у то време рађа се у Вама идеја да објавите књиге Светог владике Николаја. Како сте успели да остварите тај подвиг? Владика Лаврентије: Ех, како… Та моја жеља била је стара двадесет година. Али, овде то није могло. Успео сам да сакупим све што је владика Николај написао и сакрио код неколико свештеника и монаха. То је било око 60 примерака разних сепарата које је требало ставити у сабрана дела. Неки од представника наших власти су ми рекли: -Није још време, сачекајте… Можда Вам неће дозволити. И онда, када сам ја стално куцао на врата и досадио, почели смо да штампамо. Добио сам подршку и помоћ Немаца и других пријатеља. Говорили су: -Владико, штампајте! Колико год Ви скупите новца, ми ћемо вам дати још толико. На сваку марку коју скупите, ми дајемо по још једну. Али, нећемо дати ако Ви не скупите. Вашем народу онда то не треба и немојте да намећете. Ако народ хоће, ту смо на све начине да помогнемо. Заиста, од почетка свесрдно су нам помагали. Ми смо то одштампали у њиховим штампаријама. Плаћали смо поштено… По завршетку службе у Западној Европи, године 1989., долазите у Епархију шабачко- ваљевску. На трону наслеђујете блажене успомене епископа Јована Велимировића… Након невероватног пастирског успеха и широког дијапазона мисионарских искустава у дијаспори, како сте доживели повратак у завичај? Владика Лаврентије: Да вам кажем, отаџбина је отаџбина! Она је магнет који увек привлачи. Што год даље да сам био, отаџбина је срцу бивала све ближе. Ја сам отишао одавде најпре у Аустралију и Нови Зеланд да будем епископ. Што сам се више удаљавао од Београда, он ми је био све ближи срцу. Све се то, хвала Богу, код нас показивало у виду узвишенијих циљева, а то су вера, љубав и слога међ’нашим народом. И народ је то осетио. Са каквом су они љубављу мене чекали на аеродрому… Стајали су гладни сатима. Сунце упекло, авион касни, а они чекају владику! Дођем, а они ми ноге љубе јер први пут је нога српског епископа крочила на тле аустралијског континента. Благодарили су и у Аустралији и на Новом Зеланду мајци Цркви што их није заборавила. Они су били више осећајни и са тим дивним успоменама вратио сам се у Србију. Вратили сте се у Србију у време кад је народ почео у већем броју да се враћа Цркви. Посматрано са дужности архијереја, шта је било најважније учинити на плану духовне обнове? Владика Лаврентије: Чујте, док сам ја био одсутан, овде се радило много. Ја сам дошао само да наставим онде где су стали они који су били ту. Они су створили можда више тога него што бих ја да сам био ту. Православље у српском народу није никада имало вакум, није никада чекало. Народ овде је увек био традиционално религиозан. Човек одавде би одлазио у свет без веронауке. Није имао прилику да научи како да се моли Богу, али је видео тамо са каквим се поштовањем комшије римокатолици и протестанти односе према својој Цркви. И то је њих упутило да се према својој Цркви лепо опходе. Године 1991. мошти Светог Владике Николаја враћене су у Епархију шабачко-ваљевску, у његову задужбину у родном селу Лелић. То је, такође, добрим делом Ваша заслуга. Како сте се тада осећали? Владика Лаврентије:То је било испуњење мог једног завета. Сам владика Николај је то тражио. У својим мемоарима је записао да тугује за отаџбином и да би му тешко било да остане да почива у туђини. Молио се Богу да се промене прилике у Србији да би могао да почива крај његове мајке Кате и других чланова породице. И ми смо се Богу молили да створи такве услове. Хвала Богу, створили су се! Један министар нас је саветовао да не радимо ништа противуставно, да се држимо религије и радимо. Тако је и било и, хвала Богу, владика Николај нам се вратио! Године 2006., на Ваш предлог, долази до умножавања епархија. Од Шабачко-ваљевске настају Шабачка и Ваљевска епархија. Ви остајете у Шапцу, а трон у Ваљеву преузима Преосвећени Епископ г. Милутин. Будући да се налазимо у Владичанском дому, где нас је с љубављу он дочекао, замолила бих Вас да са нама поделите шта сте му посаветовали као старији брат приликом интронизације… Владика Лаврентије: Да се држи вере Христове и своје заклетве коју је као владика у цркви положио, као и да увек има у интересу љубав према свом народу. Да никад не заборави да служи Богу и свом роду. Заправо, служи Богу кроз људе. Он је то, Богу хвала наставио. Плодови његовог труда су овде. Поред вишедеценијске службе у дијаспори, Српску Цркву представљали сте на бројним међуцрквеним скуповима. Из сусрета и разговора са представницима других верских заједница, како Вам изгледа стање духа данашњих људи у доба свеопште секуларизације? Владика Лаврентије: Један велики светитељ је рекао: -Душа човекова је по природи хришћанка. Она је религиозна и нико не може из душе човека ишчупати Бога. Филозоф Брана Петронијевић је чини ми се свештеницима рекао: -Докле год буде било смрти, биће и религије, а док буде религије, биће и вас свештеника. Нама Господ са неба помаже. Немамо ми могућности да своју мисију протежирамо, него Господ иде испред нас. Он и светитељи наши нам отварају врата. Наша дужност је да служимо. разговарала Јадранка Јанковић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. Интервју са Сањом Станковић – православним психологом Пред вама је интервју са православним психологом Сањом Станковић, уредницом сајта православне психологије „Има наде“. Овим настављамо серију интервјуа са праволсавним хришћанима који раде на пољу православне психологије. 1. Чиме се Ви тачно бавите као православни психолог? Како се то разликује од осталих, назовимо их „стандардних“ психолога? – Ово је питање које ми прилично често постављају људи који долазе код мене на психолошке разговоре а верујући су православни хришћани. И то сматрам потпуно оправданим и разумљивим, и ја бих на њиховом месту то питала. Оно што ја радим се назива православно-психолошко саветовање. Шта то подразумева? Најпре да појасним у чему је разлика између психолошког саветовања и психотерапије. Саветовање не мора да траје месецима и годинама, понекад особе дођу на 1-2 разговора и то им буде сасвим довољно да могу даље сами. Затим, бавимо се конкретним проблемом због кога особа долази, па одатле проширујемо уколико за тиме постоји потреба. Циљ саветовања је да особа дође до правилних увида у свој проблем, да научи одређене психолошке вештине (уколико јој недостају, на пример, вештина контакта са собом, социјалне вештине у различитим ситуацијама, вештина бављења својим емоцијама, посебно непријатним, итд.) и да добије довољно адекватних знања, информација и психолошке подршке како би могла надаље да решава проблем. И, последња специфичност оваквог саветодавног рада, на коју се обично људи осмехну када изговорим а то је – да се понекад дешава да више причам ја него особа која је дошла на разговор. Шта је православно у свему томе? 1) полази се од тога да постоји и духовна реалност, да постоје и духовне болести и духовни узроци који продиру на психолошку раван и тамо се испољавају са одређеним симптомима које онда психологија евидентира и назива их одређеним именима. Да појасним на примеру, рецимо, анксиозности. Анксиозност може имати и духовни узрок који се састоји у духовним заблудама по питању тога какав је Бог заиста а какав ми фантазирамо да Он јесте? Да ли Бог кажњава или је Бог само љубав а ми сами себе кажњавамо? Да ли Бог гледа само на неку нашу и најмању грешку да би нас казнио? Да ли ми имамо неки неисповеђни тежак грех? Да ли смо изложили себе енергијама које нису од Бога тиме што смо због анксиозних симптома ишли код врачара, биоенергетичара, спиритиста, бавили источњачким медитативним праксама? Када особа има неки од ових духовних узрока анксиозности, тада ти узроци на психолошком плану почињу да стварају нејасну узнемиреност, присилне мисли, присилне радње и , када то почиње да овладава особом, тада психологија томе даје дијагнозу анксиозног поремећаја или опсесивно-компулзивног поремећаја, а психијатри предлажу одговарајуће медикаменте и психотерапију. Наравно, не морају сви психолошки проблеми имати обавезно и духовни узрок (па ни горепоменути проблем анксиозности), али о томе можемо касније говорити детаљније. 2) Полази се од тога да православни психолог није тај који може да реши нечији проблем, да излечи човека, већ је улога православног психолога да човека упути да се на правилан начин окрене Богу (наглашавам ово „правилан“ начин) , Који ће му помоћи да заиста реши свој проблем. И не само тај конкретан проблем због којег је потражио психолошку помоћ, већ и друге проблеме настале из истог извора. Укратко, да сумирам речено, као православни психолог ја се у разговору са особом дотичем и тема у вези са духовним животом, као и секуларних психолошких знања која су у складу са православним учењем о човеку. Зависно од тога шта је особи потребније у датом тренутку, тако и теме у психолошком разговору варирају. 2. Како сте постали баш православни психолог? Има ли нека школа за то, шта сте завршили? Да, православни психолози у Србији су, да кажем, „ретке птице“. За сада. Зато и није необично да људи поставе оваква питања желећи да сазнају мало више о свему Ја сам по формалном образовању дипломирани психолог. Завршила сам студије психологије на Филозофском факултету у Београду. Три године сам се едуковала за гешталт психотерапију ( која иначе траје четири године, тако да ту едукацију нисам завршилауслед породичних околнсти). Остале податке из моје биографије можете наћи на мом сајту „Има наде“. Годинама сам се питала, радећи различите послове из области психологије и живећи као православна хришћанка, постоји ли тако нешто што би се назвало православном психологијом. Дакле, таква психологија која је прошла кроз „филтер“ православне духовности и истинитог учења о човеку које постоји неизмењено и потпуно само у Православној Цркви. Једино на шта сам `90-их година у Србији наилазила а да је на сродну тему су била предавања Пастирске психологије на Богословском факултету и предавања која су се почетком 2000-тих година одржавала при Пастирском центру у „Београђанци“. Међутим, из више разлога то није било баш оно за чим сам трагала. А онда сам открила да у Русији то постоји и ступила у контакт са неколико православних психолога и психијатара од којих посебно издвајам православног психолога Михаила Хасминког. Он је руководилац православног Центра кризне психологије који делује под благословом Патријарха московског и све Русије Кирила, а налази се при храму Христовог Васкрсења, на Семеновској, у Москви. У контактима са њим предложио ми је да почнем са развојем правца православне психологије у Србији на начин на који он ради и почела сам да учим од њега. Он је постао мој ментор и супервизор и као завршница тог процеса стекла сам диплому православног психолога. Слика у прилогу. Пре неколико година ме је више људи подстакло (међу којима издвајам и водитеља овог интервјуа) да почнем и да радим као православни психолог у пракси, као и да наставим даље да развијам сајт са ресурсима из православне психологије који је паралелно прерастао и у својеврсно православно-психолошко интернет саветовалиште, јер сам почела да одговарам људима путем сајта у оквиру рубрике „ПИТАЊА И ОДГОВОРИ“. За тај подухват сам такође добила немерљиву подршку и пастирску саветодавну помоћ од стране два изузетна свештеника наше Цркве – протојереја-ставрофора и професора богословије у пензији Душана Колунџића и протојереја Бранислава Јелића. Користим ову прилику да им се захвалим на њиховој подршци која се очитовала на толико лепих начина да сам често била дирнута њиховим речима и поступцима. И која траје и дан данас. 3. Зашто је уопште битно да наглашавате да сте `православни` психолог? Постоје ли лутерански психолози или католички? Колико знам, постоје хришћански психолози и универзитети у Америци. У Русији постоје више школе где се обучавају православни психолози. Зашто су потребни православни психолози? И то је веома важно питање. Бити православни психолог и бити психолог који је уједно и православни хришћанин – нису исте ствари. Ми у Србији имамо више психолога који су по свом верском опредељењу верујући православни хришћани и они своју верску опредељеност посебно не истичу. У раду они, колико сам упућена, не дотичу се питања православне вере, светотајинског црквеног живота, питања и дилема која проистичу из православног живота у Христу. Већ, раде као и сви други психолози (који су приватно иноверни, инославни, атеисти, агностици, неопагани и антитеисти), фокусирају се примарно на психолошки аспект одређеног проблема, користе се психолошким знањима стеченим на студијама и додатним секуларно-психолошким едукацијама и то је то. За разлику од њих, како сам и научила од наших руских православних психолога, православни психолог је онај који директно у свој психолошки рад уводи и Божије учење о човеку, о човековој боголикој личности, о његовој палој, грехом повређеној, природи и последицама по наш духовни и психички живот које одатле проистичу. Такође, православни психолог директно упућује човека да за одређене духовне проблеме потражи помоћ тамо где је искључиво и може добити – у Цркви. Упућује га на Свете Тајне, на самог Лекара Христа. Не глуми духовника нити духовно руководи особу која је дошла на психолошки разговор. Због тога ја наглашавам да сам баш православни психолог – зато што мислим да је неопходно неговати ту врсту транспарентности о вредносним полазиштима, техникама и темама које постоје у мом саветодавном раду. На тај начин особе могу тачно знати шта могу да очекују, да не стрепе од тога шта им може бити понуђено на психолошком разговору а што им може у неком смислу нашкодити или их одвући од решења проблема. 4. Шта то могу да ураде секуларни психолози, а што може нашкодити православном вернику? Нека грубље ствари су ми отприлике јасне. Можете ли рећи о нечем мало суптилнијем, што је теже за препознати чак и искуснијим верницима? Да почнемо од, како Ви рекосте, грубљих проблематичних ствари. Проблеми и теме у вези са којима постоји супротстављено и непомирљиво гледиште између православних психолога и секуларних психолога су: – тема хомосексуалности, бисексуалности, такозване „трансродности“ и сличних, са становишта православног учења и православне психологије, промашених начина изражавања и функционисања богомдане људске сексуалности. – затим тема предбрачних телесних односа, абортуса, мастурбације, различитог сексуалног „истраживања, експериментисања и стимулације“ ван брака и у браку. Ако буде интересовања, могу и детаљније објаснити у чему се састоји ова супротстављеност гледишта. То је што се тиче крупније видљивих разлика. Оно где такође постоји битна разлика а мање је видљиво су проблеми повезани са : – темом психосоматских обољења насталих као последица хроничног, негативног стреса и начина на који је прихватљиво и правилно редуковати стрес. – поједини аспекти када је тематика различитих зависности у питању (наркоманије, на пример) – затим у коришћењу специфичних техника (хипнозе, аутогеног тренинга, медитивних елемената, специфичних визуализација…) – и поједини аспекти у оквиру теме жаљења због губитка ближњих и суочавања са неком озбиљном болешћу или инвалидитетом. Такође, морам да нагласим, да не би испало да све што раде секуларни психолози може бити штетно, за многе проблеме који су у потпуности психолошке природе (дакле, не морају имати духовни узрок) – секуларни психолози могу бити од велике помоћи, подједнако као и православни. На пример, када су у питању неки социјални проблеми, комуникацијски проблеми са ближњима и околином, неки емотивни проблеми настали услед неких потешкоћа у детињству и одрастању, затим за одређене животне кризе (нпр. застој у студирању, дилема по питању избора факултета, каријере, промене посла) – за такве проблеме ја понекад и препоручујем особама да потраже секуларног психолога. Чак и лично препоручим одређеним особама да , уместо да долазе код мене на разговор, да контактирају по мојој препоруци тачно одређеног секуларног психолога. Постоје и секуларни психолози чији рад изузетно поштујем и од њих учим. https://poznajsebe.wordpress.com/2017/10/30/intervju-sa-sanjom-stankovic/
  8. Именовање, а посебно говор који је приликом свог рукоположења 1. октобра у Шибенику изрекао владика Никодим, нови епископ на челу Епархије далматинске Српске Православне Цркве, изазвао је поприличну пажњу јавности и много коментара. Кад смо пре недељу дана, у сунчано и топло подне, јели за камени стол у лепом малом парку испред владичанске резиденције у шибенској Тежачкој улици, напоменуо сам му како је Алојзије Степинац био само годину дана старији од њега када је постао загребачки надбискуп коадјутор. -Па ето, што се онда неки овде ишчуђавају због моје младости - са смешком ми је одговорио тренутно најмлађи епископ Српске Православне Ццркве, а вјеројатно и шире. Али, његова младост само је један, и то мање битан разлог због којег је нови далматински епископ особа коју вреди упознати. Ово је први интервју који је дао хрватским медијима након свог рукоположења. У својој присутпној беседи, снажно сте истакли да сте човек одавде, Далматинац, и то први након читавог столећа који је постао далматински епископ. Колико је то важно за вашу епархију? -За многе људе јесте. Зато сам то и нагласио у својој беседи. Људима је драго што им је епископ човек из овога краја, који познаје ово поднебље, овај народ, менталитет и све што иде уз то. Прво место које сте истакли у свом говору је ваш родни град Задар, с најлепшим заласком сунца на свету. То сте извукли из властитих сећања? -Да. Памтим из детињства та дивна јутра, а поготово вечери. Како је полуострво углавном затворено за саобраћај, играли смо се најчешће баш на риви и гледао сам скоро свако вече тај залазак сунца. Где сте тачно живели? -У старој вароши, код цркве Стоморице, како се данас зове и та улица, а некада се звала Николе Тесле. Што су вам родитељи били по занимању? -Обични радници. Нису завршили неке велике школе. Колико је у породици била важна вера? -Била је то класична далматинска прича. Тата је увек говорио "идем код цркве", како се то овде каже, и ишао је код цркве, није у њу улазио осим да запали свећу и целива икону након чега би излазио напоље. Али зато нас је мама, која је била побожнија, водила сваке недеље у цркву. Није да отац није био побожан, веровао је у Бога, али и данас влада обичај да мушкарци не улазе у цркву, него стоје испред, сусретну се, виде и причају, док су у цркви жене с децом. Имали сте само десет година када је ваша породица напустила Задар 1991. Како се данас и колико сећате тог раздобља? -Сећам се, али не бих много говорио о томе. Имао је тај одлазак и негативне и позитивне стране. Био је то културолошки шок, отићи из центра једног таквог града какав је Задар, на мору, с тим каменом излизаним од ногу људи који су вековима шетали по њему, па онда доћи у једно село у Шумадији. Тај шок био је још јачи због разлога одласка. То је значило прекид контакта с родбином, пријатељима, с људима који су чинили наш живот и долазак у нову средину која је другачија социјално, културолошки и на све друге начине. Како сте тамо били прихваћени? -Људи су нас стварно лепо примили, доносили нам храну, посећивали нас да провере како смо, пошто су родитељи већ били старији и болесни. Што је у томе за вас било позитивно? -То што сам први пут добио прилику открити село и радост живота на селу. Не знам морам ли о томе да причам, али радили смо све што деца иначе раде. Крали смо јабуке, ишли у штету, све играјући се и мислећи да је то што радимо занимљиво. Наравно, људима којима смо радили штету то баш и није било тако занимљиво. Јесте ли добили од деце можда добили неки надимак? Нешто као "Далмош"? -Не, а и брзо смо променили говор. Само су нас звали "избеглице". Јесте ли се тако и осећали? -Па ми јесмо отишли одавде, остали без својих корена и свега осталог, дошли у нову средину, међу нове људе и другачији начин живот. На многе начине то је било управо то. Кажете да сте променили говор. А како сте до тада говорили? -Као сваки мали Далматинац. Додуше, више ијекавицом него икавицом, али баш по далматински. Што се даље догађало? -Мајка се убрзо разболела, а онда је, након што је годину дана била у болници, умрла 1993. године. Отац, сестра и ја прешли смо 1994. у Јагодину, у једно избегличко насеље у којем нам је држава доделила једну кућицу. А онда је 1995. умро и отац. И остали сте сами с годину дана старијом сестром. Да. Нека четири месеца чак смо и живели потпуно сами нас двоје, све док иза Олује није дошао наш стриц из Бенковца. Ја сам вас упознао као човека у којем нема замерања или горчине због прошлости. Је ли то због ваше нарави, или је резултат рада на себи? -Мислим да је више дар. А што се неког рада тиче, сигурно ми је помогло и то што сам живио у срединама које су биле мултикултуралне и у којима сам ја био странац. А на крају и спознаја да живот иде даље, да не можемо остати само на тим временима кад се дешавало то што се дешавало, што је мени наравно увек у сећању. Како је наш покојни патријарх Герман говорио, наше је да опростимо, али не да заборавимо. Нисам избрисао сећање на то што је и како је било, али немам због тога ни огорченост, нити било какав проблем с Хрватима. И додатно се трудим да немам. Је ли та често понављана изрека "опростити, али не заборавити" заиста најбољи пут? Не захтијева ли можда опроштење и заборав онога што се опростило? -Не, зато што за мене као теолога заборав подразумијева нешто друго: да се више не молимо за те људе, па чак ни за непријатеље. Јер како Господ каже, "па каква вам је награда ако волите само пријатеље?". Права је награда када волите и непријатеље. Зато је то сећање за нас хршћане један вид молитве, посебно за жртве које су се десиле, а то би увек требало значити за све невино пострадале жртве, с једне и друге стране, а онда и за непријатеље. То је једини хршћански приступ. Ако тога нема, међу људима остаје мржња, нема ни помирења, ни суживота. У јесен 1995. отишли сте у богословију, у Сремске Карловце, које такође лепо описујете. -То је било уистину лепо животно искуство. Биле су то детиње године у којима човек и може само да се игра. А ти Карловци су место некако само по себи разиграно, те фасаде, град разбацан по брдима, Дунав... И опет мешање култура? -Да, мултикултурална средина у којој има Хрвата, Срба, Мађара и нас дођоша, како у Војводини зову све људе који су дошли са стране. Је ли и богословија подстицала вашу разиграност? -Па није баш у свему. Чак су је на многе начине убијали, али нису могли до краја убити децу у нама ти одрасли који су, како оно каже Мали принц, заборавили како је бити деца. Када сте први пут поново дошли у Далмацију? -У току лета 1999. године и то кратко, а онда поново пред Нову годину 2000. Најпре сам отишао у Задар да извадим документе, домовницу и личну карту, а након тога дошао сам код владике овамо у Шибеник, на сам Бадњи дан 2000. године. Јесте ли тада добили или само обновили хрватско држављанство? -Само обновио, то јест, добио га први пут, јер оно старо је било држављанство СФРЈ. Што вам је значио тадашњи далматински владика Фотије? Он ми је био духовник још у богословији у Сремским Карловцима, где је био и професор, пре него је 1999. дошао овамо на место далматинског епископа. Он је био човек који нас је уводио у веру и живот у Цркви, а поред још једног професора исказивао нам је и највећу љубав и на тај нас начин, како се каже, купио за вечност. Две године након повратка отишли сте у Грчку... -Пре тога сам био у манастиру Крка замонашен и рукоположен за ђакона, а онда, пред сам одлазак, и за свештеника. Следећих шест-седам година провео сам у Солуну. Тамо је тек био различит живот! Центар града, факултет, учење језика... а највише ме одушевљавао грчки народ који је весео сам по себи. Знају да славе и да се радују сваком тренутку живота, топли су, заустављају вас на улици, питају одакле сте. Имам осећај да у Грчкој човек никако не може да остане гладан и жедан. Баш онако јеванђељски. А након Солуна? -Из Солуна сам директно отишао тамо где воде сви путеви, у Рим. И то нисам ја хтео да идем, него ме је владика Фотије натерао на то, што је помало и чудно пошто он баш и није екуменски настројен. Зашто вас је онда послао тамо? Да боље упознате непријатеља? -Па можда је могуће и то. (смех) Причао ми је како је први пут био у Риму као изасланик нашег Синода и видео свет о којем је до тада само слушао. Видио је како људи говоре час једним, час другим језиком, осетио ширину која тамо постоји. Тамо су му и понудили стипендију за једног студента, коју је он наменио мени. Тада ми се није напуштао Солун, али данас сам владики Фотију на томе много захвалан, јер године у Риму биле су ми најлепше раздобље живота. Постдипломске студије сам имао на Понтификалном оријенталном институту, а после сам прешао на Грегоријану да радим докторат. Како сам се у истом тренутку вратио и на место игумана у манастиру Крка, следеће три године сам често путовао, а на сплитском аеродрому сусретао католичке бискупе, нарочито задарског надбискупа Пуљића. Налазили смо се и у тренуцима неких важних догађања, као што је било ослобођење генерала Готовине, или сукоб око ћирилице, па смо о свему томе и разговарали. И какви су били ти разговори? -Угодни и врло занимљиви. Ја бих имао свој став, они свој, па смо их размењивали. Али, оно што ми је било особито упечатљиво јесте како бисмо се у Риму на аеродрому поздравили и кренули сваки својим путем да се више не видимо, до сљлдећег сусрета на аеродрому, или врло ретко између тих прилика. Колико је ретко и неуобичајено да православни свештеници и теолози одлазе да студирају у Риму? -У нашој Цркви то баш није уобичајено, а није баш ни прихваћено, управо због оптерећених односа Срба и Хрвата. Тако да ни ми који смо тамо студирали понекад баш нисмо најбоље прихваћени. Чиме вас је то Рим толико освојио? -Својом лепотом, бојама које се преливају по читавом граду, зеленилом, улицама са калдрмом. Уз то, како сам рекао у мојој беседи, Рим на сваком кораку одише древношћу и хршћанством. А с друге стране и на сваком кораку може се видети и хаос какав само на Медитерану постоји. Сви се свађају и сви некуда јуре. Тих година имао сам по читав дан обавезе на факултету и много добрих пријатеља, Срба, Хрвата, Арапа, Грка, Талијана... Живот ми је био испуњен реалним животним стварима. Која је тема вашег доктората? -Непогрешивост Цркве у Католичкој Цркви и Православној Цркви, из угла канонског права. Колико се ти концепти разликују? -Доста. Ми немамо персонификацију те непогрешивости као што је папа у Римокатоличкој Цркви. Код нас је то у суштини читава заједница, док год се налази на Литургији, то јест кад уводимо есхатон у историју. Чуо сам да сте се током последњег боравка у Риму сусрели и са самим папим Фрањом. -Да, био сам у пратњи једног нашег владике, члана заједничке комисије о Степинцу. Када се једног дана у Дому Свете Марте пред нама отворио лифт, у њему је био папа и позвао нас руком да уђемо. Ја сам чак направио и мали "инцидент" када сам замолио папу да направимо selfie. Његов пратитељ је љутито негодовао, али папа је врло смирено и са смешком пристао. Како ви доживљавате његов понтификат? -Па, за разлику од Ратзингера, за којег смо сви знали у контексту теологије и приближавања наших Цркава, о овом папи у тренутку његова избора нисам знао ништа, а тек сам касније сазнавао зашто је то толико символично да је један језуит узео име Фрањо. Показао је на многе начине да је то учинио с добрим разлогом, посебно кад прича о сиромашнима и социјалној перспективи Цркве, чиме је заправо прожет читав његов понтификат. Какви су данас ваши односи с католичким бискупима и свештеницима? -Шибенски бискуп Роглић чини ми се отворен за дијалог и мислим да ћемо добро сарађивати, а са задарским надбискупом још од оних аеродромских сусрета имам коректан однос. Али, у пракси и у свакодневном животу није увек тако. На пример, пре неки дан сам ишао у тржни центар и десило се да су нам усусрет ишле две часне сестре. Ја сам им рекао добар дан, а оне ништа. Спустиле су главу и нису ни погледале према нама. А како стоје ствари са екуменизмом у Српској Православној Цркви? -Код нас то прилично овиси о личном ставу, како који владика одлучи. Немамо неко упутство према којем морамо да радимо иако је лани на Криту донесен неки начелни документ да би требало да се ради на томе. Мој лични приступ је да за сада међу нама може и треба бити само дијалог. Требамо да разговарамо једни с другима и покушамо на тај начин дођемо до јединства, премда се ја прибојавам да до тога неће доћи ни до другог доласка Христовог. У Православној Цркви има и оних који екуменизам називају јеретичким. Што ви мислите? -Као дијалог за мене то сигурно није, али да имамо неке заједничке молитве, не кажем да је баш на нивоу јереси, али мислим то није добро. Не можемо само због представа за јавност имати неке синкретистичке молитве, које не припадају ни једном, ни другом обреду и у којима ми заједно стојимо да бисмо се показали, а онда се до следеће такве прилике више не видимо. Сматрам да је то безуспешно и да неће донети неки велики напредак, што се већ и показује у протеклих сто година. А што мислите о национализму у Црквама? -Црква је Црква. Као што сам рекао у својој беседи, неће бити ни Грка ни Јевреја, ни Срба ни Хрвата, ни Француза, ни икога... бићемо једно у Господу, односно биће само један човек који ће се појавити испред лица Божјег и постати свестан себе и других и онога што је радио, а и Господа самог. Хршћанство је на многе начине у свом основу левичарско и ту се тешко може уклопити крајњи десничарски национализам који искључује право на постојање другоме. Наравно, ја знам да сам Србин, али немам никакве потребе да то намећем другоме, а камоли да другоме поричем право на постојање, или да тврдим да не можемо живети заједно, до чега обично у најгорој форми национализма долази. То овде у Далмацији никад није било. Вековима смо живели заједно, одлазили једни другима на славе и славља и чак кумовали једни другима, премда је то према црквеним законима забрањено. Значи у праву су они који су вас сврстали у левичаре још откако сте у Шибенику учествовали на фестивалу Фалиш. -Да. Мада из последњег чланка објављеног на ту тему у Слободној Далмацији ни сам нисам могао да схватим јесам ли левичар или десничар и националиста. Оно у што верујем је да сам одговоран за сваку душу која ми је поверена. Једина одговорност коју имам је да људе приводим спасењу. За мене је једино мерило Царство Небеско и то је наша једина отаџбина, на небу. И то нам мора бити мерило и према националним осећајима и свему осталом. Ако томе не тежимо, онда нам је узалуд сав боравак и све друго на овом свету. Предвиђате ли ипак ситуације у којима ћете морати и политички иступати? -Како ми је поверено то стадо и свака душа, ако се дешава нека социјална неправда или ако су ти људи на било који начин угрожени позван сам реаговати. Не у смислу мешања у политику, него просто да скренем пажњу као јавна личност и особа с црквеним послањем да се брине нарочито о онима који су унижени, понижени, сиромашни, повређени. Осим тога, и ја сам грађанин ове државе, па се и ја, као и сваки други грађанин, могу нешто питати. Вест о свом именовању сами сте објавили на Фејсбуку... -Да, али то је последње што сам објавио, и то на неколико језика, у првом реду зато што имам много пријатеља по целом свету који за то иначе не би чули. Фејсбук ми у првом реду служи да останем у контакту с пријатељима на разним странама. Још увек вам на фејсбук-профилу стоји порука "људски је праштати, али и блокирати"? -Стоји и стајаће. Некад ми баш улепша дан када неког блокирам. Је ли то хршћански? -Блокирати? Не знам, видећемо када изађемо пред лице Божје. Како оцењујете реакције у јавности на Ваше именовање и поруке у приступној беседи? -Најбитније ми је оно што видим међу људима, шетајући градом, одлазећи у трговине. Људи ми приђу, честитају на избору, пожеле ми добродошлицу у овом граду. Наравно, они не знају да сам у Шибенику живио већ пре седамнеаст година. Догоди ми се да ме људи сликају, или да у трговини цитирају реченице из моје беседе. Наравно, има разних коментара на друштвеним мрежама, попут оног да сам спомињао само Далмацију, а нисам Хрватску, а ипак сам споменуо у оном контексту да нема ни Јевреја ни Грка, ни Срба ни Хрвата. Ето спомиње се Хрватска кроз Хрвате, а у Царству Небеском ће то свакако бити небитно. Ти људи очито не разумеју да сам ја постављен да будем епископ у Далмацији, у Далматинској епархији, а не у читавој Хрватској и да се у крајњем случају на многе начине осећам управо као Далматинац. Извор: Вечерњи лист, фото: Борис Шчитар, Вечерњи лист, PIXSELL
  9. Разговор са Преосвећеним г. Никодимом Косовићем, новим Епископом далматинским, водио г. Бранимир Пофук Именовање, а посебно говор који је приликом свог рукоположења 1. октобра у Шибенику изрекао владика Никодим, нови епископ на челу Епархије далматинске Српске Православне Цркве, изазвао је поприличну пажњу јавности и много коментара. Кад смо пре недељу дана, у сунчано и топло подне, јели за камени стол у лепом малом парку испред владичанске резиденције у шибенској Тежачкој улици, напоменуо сам му како је Алојзије Степинац био само годину дана старији од њега када је постао загребачки надбискуп коадјутор. -Па ето, што се онда неки овде ишчуђавају због моје младости - са смешком ми је одговорио тренутно најмлађи епископ Српске Православне Ццркве, а вјеројатно и шире. Али, његова младост само је један, и то мање битан разлог због којег је нови далматински епископ особа коју вреди упознати. Ово је први интервју који је дао хрватским медијима након свог рукоположења. У својој присутпној беседи, снажно сте истакли да сте човек одавде, Далматинац, и то први након читавог столећа који је постао далматински епископ. Колико је то важно за вашу епархију? -За многе људе јесте. Зато сам то и нагласио у својој беседи. Људима је драго што им је епископ човек из овога краја, који познаје ово поднебље, овај народ, менталитет и све што иде уз то. Прво место које сте истакли у свом говору је ваш родни град Задар, с најлепшим заласком сунца на свету. То сте извукли из властитих сећања? -Да. Памтим из детињства та дивна јутра, а поготово вечери. Како је полуострво углавном затворено за саобраћај, играли смо се најчешће баш на риви и гледао сам скоро свако вече тај залазак сунца. Где сте тачно живели? -У старој вароши, код цркве Стоморице, како се данас зове и та улица, а некада се звала Николе Тесле. Што су вам родитељи били по занимању? -Обични радници. Нису завршили неке велике школе. Колико је у породици била важна вера? -Била је то класична далматинска прича. Тата је увек говорио "идем код цркве", како се то овде каже, и ишао је код цркве, није у њу улазио осим да запали свећу и целива икону након чега би излазио напоље. Али зато нас је мама, која је била побожнија, водила сваке недеље у цркву. Није да отац није био побожан, веровао је у Бога, али и данас влада обичај да мушкарци не улазе у цркву, него стоје испред, сусретну се, виде и причају, док су у цркви жене с децом. Имали сте само десет година када је ваша породица напустила Задар 1991. Како се данас и колико сећате тог раздобља? -Сећам се, али не бих много говорио о томе. Имао је тај одлазак и негативне и позитивне стране. Био је то културолошки шок, отићи из центра једног таквог града какав је Задар, на мору, с тим каменом излизаним од ногу људи који су вековима шетали по њему, па онда доћи у једно село у Шумадији. Тај шок био је још јачи због разлога одласка. То је значило прекид контакта с родбином, пријатељима, с људима који су чинили наш живот и долазак у нову средину која је другачија социјално, културолошки и на све друге начине. Како сте тамо били прихваћени? -Људи су нас стварно лепо примили, доносили нам храну, посећивали нас да провере како смо, пошто су родитељи већ били старији и болесни. Што је у томе за вас било позитивно? -То што сам први пут добио прилику открити село и радост живота на селу. Не знам морам ли о томе да причам, али радили смо све што деца иначе раде. Крали смо јабуке, ишли у штету, све играјући се и мислећи да је то што радимо занимљиво. Наравно, људима којима смо радили штету то баш и није било тако занимљиво. Јесте ли добили од деце можда добили неки надимак? Нешто као "Далмош"? -Не, а и брзо смо променили говор. Само су нас звали "избеглице". Јесте ли се тако и осећали? -Па ми јесмо отишли одавде, остали без својих корена и свега осталог, дошли у нову средину, међу нове људе и другачији начин живот. На многе начине то је било управо то. Кажете да сте променили говор. А како сте до тада говорили? -Као сваки мали Далматинац. Додуше, више ијекавицом него икавицом, али баш по далматински. Што се даље догађало? -Мајка се убрзо разболела, а онда је, након што је годину дана била у болници, умрла 1993. године. Отац, сестра и ја прешли смо 1994. у Јагодину, у једно избегличко насеље у којем нам је држава доделила једну кућицу. А онда је 1995. умро и отац. И остали сте сами с годину дана старијом сестром. Да. Нека четири месеца чак смо и живели потпуно сами нас двоје, све док иза Олује није дошао наш стриц из Бенковца. Ја сам вас упознао као човека у којем нема замерања или горчине због прошлости. Је ли то због ваше нарави, или је резултат рада на себи? -Мислим да је више дар. А што се неког рада тиче, сигурно ми је помогло и то што сам живио у срединама које су биле мултикултуралне и у којима сам ја био странац. А на крају и спознаја да живот иде даље, да не можемо остати само на тим временима кад се дешавало то што се дешавало, што је мени наравно увек у сећању. Како је наш покојни патријарх Герман говорио, наше је да опростимо, али не да заборавимо. Нисам избрисао сећање на то што је и како је било, али немам због тога ни огорченост, нити било какав проблем с Хрватима. И додатно се трудим да немам. Је ли та често понављана изрека "опростити, али не заборавити" заиста најбољи пут? Не захтијева ли можда опроштење и заборав онога што се опростило? -Не, зато што за мене као теолога заборав подразумијева нешто друго: да се више не молимо за те људе, па чак ни за непријатеље. Јер како Господ каже, "па каква вам је награда ако волите само пријатеље?". Права је награда када волите и непријатеље. Зато је то сећање за нас хршћане један вид молитве, посебно за жртве које су се десиле, а то би увек требало значити за све невино пострадале жртве, с једне и друге стране, а онда и за непријатеље. То је једини хршћански приступ. Ако тога нема, међу људима остаје мржња, нема ни помирења, ни суживота. У јесен 1995. отишли сте у богословију, у Сремске Карловце, које такође лепо описујете. -То је било уистину лепо животно искуство. Биле су то детиње године у којима човек и може само да се игра. А ти Карловци су место некако само по себи разиграно, те фасаде, град разбацан по брдима, Дунав... И опет мешање култура? -Да, мултикултурална средина у којој има Хрвата, Срба, Мађара и нас дођоша, како у Војводини зову све људе који су дошли са стране. Је ли и богословија подстицала вашу разиграност? -Па није баш у свему. Чак су је на многе начине убијали, али нису могли до краја убити децу у нама ти одрасли који су, како оно каже Мали принц, заборавили како је бити деца. Када сте први пут поново дошли у Далмацију? -У току лета 1999. године и то кратко, а онда поново пред Нову годину 2000. Најпре сам отишао у Задар да извадим документе, домовницу и личну карту, а након тога дошао сам код владике овамо у Шибеник, на сам Бадњи дан 2000. године. Јесте ли тада добили или само обновили хрватско држављанство? -Само обновио, то јест, добио га први пут, јер оно старо је било држављанство СФРЈ. Што вам је значио тадашњи далматински владика Фотије? Он ми је био духовник још у богословији у Сремским Карловцима, где је био и професор, пре него је 1999. дошао овамо на место далматинског епископа. Он је био човек који нас је уводио у веру и живот у Цркви, а поред још једног професора исказивао нам је и највећу љубав и на тај нас начин, како се каже, купио за вечност. Две године након повратка отишли сте у Грчку... -Пре тога сам био у манастиру Крка замонашен и рукоположен за ђакона, а онда, пред сам одлазак, и за свештеника. Следећих шест-седам година провео сам у Солуну. Тамо је тек био различит живот! Центар града, факултет, учење језика... а највише ме одушевљавао грчки народ који је весео сам по себи. Знају да славе и да се радују сваком тренутку живота, топли су, заустављају вас на улици, питају одакле сте. Имам осећај да у Грчкој човек никако не може да остане гладан и жедан. Баш онако јеванђељски. А након Солуна? -Из Солуна сам директно отишао тамо где воде сви путеви, у Рим. И то нисам ја хтео да идем, него ме је владика Фотије натерао на то, што је помало и чудно пошто он баш и није екуменски настројен. Зашто вас је онда послао тамо? Да боље упознате непријатеља? -Па можда је могуће и то. (смех) Причао ми је како је први пут био у Риму као изасланик нашег Синода и видео свет о којем је до тада само слушао. Видио је како људи говоре час једним, час другим језиком, осетио ширину која тамо постоји. Тамо су му и понудили стипендију за једног студента, коју је он наменио мени. Тада ми се није напуштао Солун, али данас сам владики Фотију на томе много захвалан, јер године у Риму биле су ми најлепше раздобље живота. Постдипломске студије сам имао на Понтификалном оријенталном институту, а после сам прешао на Грегоријану да радим докторат. Како сам се у истом тренутку вратио и на место игумана у манастиру Крка, следеће три године сам често путовао, а на сплитском аеродрому сусретао католичке бискупе, нарочито задарског надбискупа Пуљића. Налазили смо се и у тренуцима неких важних догађања, као што је било ослобођење генерала Готовине, или сукоб око ћирилице, па смо о свему томе и разговарали. И какви су били ти разговори? -Угодни и врло занимљиви. Ја бих имао свој став, они свој, па смо их размењивали. Али, оно што ми је било особито упечатљиво јесте како бисмо се у Риму на аеродрому поздравили и кренули сваки својим путем да се више не видимо, до сљлдећег сусрета на аеродрому, или врло ретко између тих прилика. Колико је ретко и неуобичајено да православни свештеници и теолози одлазе да студирају у Риму? -У нашој Цркви то баш није уобичајено, а није баш ни прихваћено, управо због оптерећених односа Срба и Хрвата. Тако да ни ми који смо тамо студирали понекад баш нисмо најбоље прихваћени. Чиме вас је то Рим толико освојио? -Својом лепотом, бојама које се преливају по читавом граду, зеленилом, улицама са калдрмом. Уз то, како сам рекао у мојој беседи, Рим на сваком кораку одише древношћу и хршћанством. А с друге стране и на сваком кораку може се видети и хаос какав само на Медитерану постоји. Сви се свађају и сви некуда јуре. Тих година имао сам по читав дан обавезе на факултету и много добрих пријатеља, Срба, Хрвата, Арапа, Грка, Талијана... Живот ми је био испуњен реалним животним стварима. Која је тема вашег доктората? -Непогрешивост Цркве у Католичкој Цркви и Православној Цркви, из угла канонског права. Колико се ти концепти разликују? -Доста. Ми немамо персонификацију те непогрешивости као што је папа у Римокатоличкој Цркви. Код нас је то у суштини читава заједница, док год се налази на Литургији, то јест кад уводимо есхатон у историју. Чуо сам да сте се током последњег боравка у Риму сусрели и са самим папим Фрањом. -Да, био сам у пратњи једног нашег владике, члана заједничке комисије о Степинцу. Када се једног дана у Дому Свете Марте пред нама отворио лифт, у њему је био папа и позвао нас руком да уђемо. Ја сам чак направио и мали "инцидент" када сам замолио папу да направимо selfie. Његов пратитељ је љутито негодовао, али папа је врло смирено и са смешком пристао. Како ви доживљавате његов понтификат? -Па, за разлику од Ратзингера, за којег смо сви знали у контексту теологије и приближавања наших Цркава, о овом папи у тренутку његова избора нисам знао ништа, а тек сам касније сазнавао зашто је то толико символично да је један језуит узео име Фрањо. Показао је на многе начине да је то учинио с добрим разлогом, посебно кад прича о сиромашнима и социјалној перспективи Цркве, чиме је заправо прожет читав његов понтификат. Какви су данас ваши односи с католичким бискупима и свештеницима? -Шибенски бискуп Роглић чини ми се отворен за дијалог и мислим да ћемо добро сарађивати, а са задарским надбискупом још од оних аеродромских сусрета имам коректан однос. Али, у пракси и у свакодневном животу није увек тако. На пример, пре неки дан сам ишао у тржни центар и десило се да су нам усусрет ишле две часне сестре. Ја сам им рекао добар дан, а оне ништа. Спустиле су главу и нису ни погледале према нама. А како стоје ствари са екуменизмом у Српској Православној Цркви? -Код нас то прилично овиси о личном ставу, како који владика одлучи. Немамо неко упутство према којем морамо да радимо иако је лани на Криту донесен неки начелни документ да би требало да се ради на томе. Мој лични приступ је да за сада међу нама може и треба бити само дијалог. Требамо да разговарамо једни с другима и покушамо на тај начин дођемо до јединства, премда се ја прибојавам да до тога неће доћи ни до другог доласка Христовог. У Православној Цркви има и оних који екуменизам називају јеретичким. Што ви мислите? -Као дијалог за мене то сигурно није, али да имамо неке заједничке молитве, не кажем да је баш на нивоу јереси, али мислим то није добро. Не можемо само због представа за јавност имати неке синкретистичке молитве, које не припадају ни једном, ни другом обреду и у којима ми заједно стојимо да бисмо се показали, а онда се до следеће такве прилике више не видимо. Сматрам да је то безуспешно и да неће донети неки велики напредак, што се већ и показује у протеклих сто година. А што мислите о национализму у Црквама? -Црква је Црква. Као што сам рекао у својој беседи, неће бити ни Грка ни Јевреја, ни Срба ни Хрвата, ни Француза, ни икога... бићемо једно у Господу, односно биће само један човек који ће се појавити испред лица Божјег и постати свестан себе и других и онога што је радио, а и Господа самог. Хршћанство је на многе начине у свом основу левичарско и ту се тешко може уклопити крајњи десничарски национализам који искључује право на постојање другоме. Наравно, ја знам да сам Србин, али немам никакве потребе да то намећем другоме, а камоли да другоме поричем право на постојање, или да тврдим да не можемо живети заједно, до чега обично у најгорој форми национализма долази. То овде у Далмацији никад није било. Вековима смо живели заједно, одлазили једни другима на славе и славља и чак кумовали једни другима, премда је то према црквеним законима забрањено. Значи у праву су они који су вас сврстали у левичаре још откако сте у Шибенику учествовали на фестивалу Фалиш. -Да. Мада из последњег чланка објављеног на ту тему у Слободној Далмацији ни сам нисам могао да схватим јесам ли левичар или десничар и националиста. Оно у што верујем је да сам одговоран за сваку душу која ми је поверена. Једина одговорност коју имам је да људе приводим спасењу. За мене је једино мерило Царство Небеско и то је наша једина отаџбина, на небу. И то нам мора бити мерило и према националним осећајима и свему осталом. Ако томе не тежимо, онда нам је узалуд сав боравак и све друго на овом свету. Предвиђате ли ипак ситуације у којима ћете морати и политички иступати? -Како ми је поверено то стадо и свака душа, ако се дешава нека социјална неправда или ако су ти људи на било који начин угрожени позван сам реаговати. Не у смислу мешања у политику, него просто да скренем пажњу као јавна личност и особа с црквеним послањем да се брине нарочито о онима који су унижени, понижени, сиромашни, повређени. Осим тога, и ја сам грађанин ове државе, па се и ја, као и сваки други грађанин, могу нешто питати. Вест о свом именовању сами сте објавили на Фејсбуку... -Да, али то је последње што сам објавио, и то на неколико језика, у првом реду зато што имам много пријатеља по целом свету који за то иначе не би чули. Фејсбук ми у првом реду служи да останем у контакту с пријатељима на разним странама. Још увек вам на фејсбук-профилу стоји порука "људски је праштати, али и блокирати"? -Стоји и стајаће. Некад ми баш улепша дан када неког блокирам. Је ли то хршћански? -Блокирати? Не знам, видећемо када изађемо пред лице Божје. Како оцењујете реакције у јавности на Ваше именовање и поруке у приступној беседи? -Најбитније ми је оно што видим међу људима, шетајући градом, одлазећи у трговине. Људи ми приђу, честитају на избору, пожеле ми добродошлицу у овом граду. Наравно, они не знају да сам у Шибенику живио већ пре седамнеаст година. Догоди ми се да ме људи сликају, или да у трговини цитирају реченице из моје беседе. Наравно, има разних коментара на друштвеним мрежама, попут оног да сам спомињао само Далмацију, а нисам Хрватску, а ипак сам споменуо у оном контексту да нема ни Јевреја ни Грка, ни Срба ни Хрвата. Ето спомиње се Хрватска кроз Хрвате, а у Царству Небеском ће то свакако бити небитно. Ти људи очито не разумеју да сам ја постављен да будем епископ у Далмацији, у Далматинској епархији, а не у читавој Хрватској и да се у крајњем случају на многе начине осећам управо као Далматинац. Извор: Вечерњи лист, фото: Борис Шчитар, Вечерњи лист, PIXSELL View full Странице
  10. Ово је Седмица Радио-Београда 1. Право, па и обавеза Српске Православне Цркве да учествује у унутрашњем дијалогу о Косову суштински су легитимни и неспорни. Они су, позивом председника Републике, признати и у формалном смислу. Jављају се, међутим, покушаји да се они релативизују, минимизирају и оспоре. Ваше Преосвештенство, најпре хвала што говорите за Седмицу, а одмах и питање: како објашњавате оваква настојања и свест која их обликује? Хвала вама за позив и за могућност да се на овако озбиљне теме озбиљно поразговара, као што и доликује Вама као уредници и првом програму Радио-Београда. Хтео бих, најпре, да кажем како лично сматрам да унутрашњи дијалогније најсрећнији израз. Ја бих пре рекао да се ради о свесрпском или свенародном дијалогу, а у том смислу он је и унутрашњи и спољашњи. Како год да узмемо, веома је важан управо због тога што се ради о решавању Гордијевог чвора званог проблем Косова и Метохије или косовска криза, а ја бих пре рекао – дубока угроженост и тренутна окупација Косова и Метохије, као и нелегитимно проглашавање његове наводне независности. Све то изискује суштински, свенародни, став и одговор. У том смислу, позив на дијалог је сасвим уместан и користан. Никада једна група људи, маколико била добронамерна, – претпоставимо притом да нису у питању политичари него, рецимо, научници, књижевници, уметници, и то махом академици, – не може увек са сигурношћу тврдити да баш она изражава став већине, а камоли став свих. То ни ми, епископи и остали пастири Цркве, не можемо тврдити за себе, а још мање то можемо тврдити за све вернике Цркве или за народ у целини. Добро је, значи, ослушнути разне гласове, разна мишљења. У којем год правцу да се иде – било у правцу даљег попуштања, што значи наше постепене капитулације по питању Косова и Метохије, било у правцу одбране нашег легитимног права на сопствену територију, која никад у историји није била албанска територија, а као српска територија је духовно и идентитетски најважнија српска територија, – сваки покушај решавања мора се, у сваком случају, заснивати на ставу огромне већине нашега народа. Без обзира на ток разговорâ и преговорâ, као и на пратеће међународне притиске, немогуће је доносити далекосежне одлуке или вући радикалне потезе (као што је мењање Устава, као што је пристајање на нове минимуме, нове „црвене линије“ које то можда и нису), а да иза тога не стоји већина народа. Није ствар само у поштовању демократских процедура, које се данас сматрају обавезнима и које су свакако боље него ауторитарни системи у којима одлучује мали број људи или само један човек, него у томе што у стварном животу није одрживо никакво решење против којега је већина. То, ако хоћете, видимо и на негативном примеру понашања албанске већине на Косову и Метохији. Не бих да сад улазим у тематику како је уопште дошло до етничке мајоризације албанског народа на Косову и Метохији на штету тамошњега српског народа; просто напомињем да је, нажалост, до тога дошло насиљем, а не природним путем. То се не сме губити из вида и не може се допустити да нам Запад соли памет да Арбанаси, зато што су већина, имају право на територију. Каталонци су у Каталонији већина, па тај исти Запад каже да немају право на засебну територију и суверенитет. Било како било, став већине да треба прогласити независност, макар и на своју штету, ипак је одиграо крупну улогу у развоју догађајâ. Без те већинске подршке, постигнуте и пропагандом, па и неким грешкама са наше, српске стране, ствари би се мало друкчије одвијале. Није то, наравно, био пресудан чинилац. Све кључне одлуке су, колико знам, доносили моћни странци. Ни једну једину нису донели косовско-метохијски Албанци сами нити смо ми могли да изменимо договоре и планове коване у време када је Русија била Јељцинова Русија, Русија на коленима, када Кина још није била на великој светској позорници, када смо ми били потпуно сами, када су наши политички вођи кукали и молили Козирјева, тадашњег руског министра иностраних послова, да нам помогне и на Косову и у Босни и Херцеговини и када је он са хладним подсмехом, имајући породицу већ стално настањену у САД, презриво одговорио: „Немате шта да очекујете“. Имамо резултат који имамо. Имамо га захваљујући споју оба елемента, односно синхронизованом деловању споља и изнутра. Свестан тога, мислим да је дијалог – зовимо га унутрашњим или свенародним, свесрпским – користан јер заиста може да покаже шта народ мисли. То не значи да пристајемо на једноумље или да нам је циљ једноумље. Оно је апсолутно немогуће у животу, у било ком периоду. Уз то, оно је неприродно и нечовечно. Неизнуђени, недириговани, неизманипулисани дијалог одузима могућност било којој елити – правој, самозваној, политичкој, интелектуалној, медијској, па и црквеној – да мисли како има право да говори у име свих. Да би дијалог био плодан и користан, он мора бити слободан и искрен: не сме бити никаквих ограничења, не сме се ничији став унапред оквалификовати оваквим или онаквим. А када се овако заиста утврди шта је већински став, онда га сви, почевши од државног врха, морају уважавати. Српска Православна Црква је, на неки начин, већ скицирала становиште по овом питању. На чему се оно темељи? Овде бих морао да вас донекле исправим, односно допуним, и то управо у духу онога што сам сада говорио. Врло је тешко говорити о ставу Српске Православне Цркве, и то „већ скицираном”. Постоји став многих црквених људи, укључујући и мене као Вашег саговорника у овом тренутку. У крајњој линији, свако има свој став и сви имамо свој став. Моје дубоко убеђење јесте да ће став огромне, чак апсолутне већине верникâ Српске Православне Цркве бити јединствен и да они неће бити за даље уступке по питању Косова и Метохије него за сваки напор да се оно очува као део српске државе, као српска територија, као наше алфа и омега у суштинском, идентитетском смислу. То никако не значи, како би хтели да протумаче злонамерни људи, да ми желимо да онде постоје само Срби, а да других уопште нема или да их има, али да немају иста права као ми. Такво становиште нам није било својствено никада, па ни у временима када је Србија могла да несметано и некажњено изврши такозвано етничко чишћење, као, рецимо, после балканских ратова. Српски народ га није вршио, а неки други су га вршили, и до данас врше, на штету српскога народа. Свим овим хоћу да кажем да постоји једна важна компонента, коју, нажалост, у нашој јавности многи не разумеју. Било би, разуме се, погрешно и грешно казати да нико не разуме, али веома многи, забрињавајуће многи, не разумеју. Посреди је следеће: Црква није ни партија ни идеологија. Следствено, погрешан је приступ оних лица која су ишла дотле да Патријарху, првом човеку Цркве, оспоре право на мишљење које је друкчије од претпостављеног владајућег мишљења, иако то „владајуће мишљење” уопште није познато. Не знамо какво ће оно бити. Лично не верујем да ико икоме може да нуди Косово и Метохију, али споменута реакција полази управо од претпоставке да позив на дијалог значи некакав ублажавајући завој, неку врсту камуфлаже за наше даље напуштање идеје о суверенитету Србије над Косовом и Метохијом. Али да ли се иза идеје о дијалогу крије оваква замисао, то, пре свега, још не знамо. Лично не верујем да би такво тумачење могло бити истинито. Али и да јесте, ко има право да прописује мишљење било коме, па ма то био и један једини „мали човек”, а не духовни поглавар десетак милиона верникâ, једини ex officio, по функцији и дужности, овлашћен да говори у њихово име? То је, уосталом, једна од његових прерогатива као Патријарха: он ad extra (пред разним друштвеним субјектима и пред јавношћу уопште) изражава став Цркве као целине. Тај став није, наглашавам, резултат директивâ, као што је у партијама, било у оној јединој (комунистичкој) некада било у многима сада. Свака партија има своју „генералну линију” и директиве које њено чланство обавезују. Тога у Цркви нема. Апарата притиска, ограничавања слободе мишљења и изражавања, у Цркви нема. Хвала Богу што га нема! Иначе би Црква радила сама против себе. Како онда, зар није моје очекивање да ће став огромне већине у Цркви бити једнозначан и готово једногласан у противности са мојим тврђењем да тај став неће бити плод неког упутства такозваног црквеног врха, неке врсте унутрашњег наговарања или пропаганде? Нема ту контрадикције! Зашто? Зато што питање Косова и Метохије није само политичко питање нити само територијални спор. Посреди је суштинско и дубинско питање нашег народног и духовног бића, питање нашег идентитета. Наша самосвест и наше самоосећање засновани су кроз историју на Косовском Завету или, по другој терминологији, на видовданском опредељењу, чије су идеје познате или би требало да су познате. Тај вековни свети Завет неки данас називају косовским митом. Нека га називају тако! Они по правилу и не знају шта уствари значи израз мит. Не знају да он није нимало пежоративан него да заправо има исти смисао као и завет. Ја ћу ипак радије говорити о заветној мисли, о заветном опредељењу, јер је то наш вишевековни израз, уткан у наш кôд мишљења и понашања. Ако се једном народу одузме његов Завет, његова идеја водиља, онда он престаје да буде народ у органском смислу те речи, престаје да постоји као духовно жив организам. Постаје, напротив, аморфна маса којом може да се манипулише, којој је свеједно како ће се звати и да ли ће бити ове, оне или никакве вере, да ли ће припадати овом или оном цивилизацијском кругу, овом или оном вредносном систему. Просто, постаје духовно мртва – мада биолошки још увек жива – људска заједница. С тим у вези морам нагласити да духовна смрт често претходи биолошкој смрти, а не обрнуто, као што обично мислимо. У овом, дакле, смислу, вековно сазнање и осећање, изражено у нашој књижевности и уметности, у стваралаштву из свих области, у укупној традицији и култури, везано је за Косово. Ко је могао да очекује да ће неки удаљени делови српског народа, који не живе чак ни у суседној и донедавно српској Црној Гори, него у Далмацији, Лици и другде у Крајини, вековима певати о Косову, уз гусле и без гусала, рађати се и умирати са Косовом на уснама и у срцу? Није то ствар географије. Ја памтим своје детињство, проведено не у епским крајевима него овде у Бачкој, у Војводини, у северном делу Србије. И ту се живело и дисало косовском мишљу. Када сам већ био ђак основне школе и умео да читам, старији људи – наши родитељи, деке и баке, суседи – тражили су од нас деце да им у вечерњим сатима наглас читамо народне јуначке песме. Треба ли да нагласим да су и те песме, као и приповедања старијих, за тему најчешће имала косовске ликове и догађаје? А били су то прости људи, људи из народа. И није то било баш тако давно... Зато сам недавно и рекао, коментаришући врло незграпну и нимало демократску изјаву једне личности, да, с једне стране, Патријарх има право да изрази мишљење Цркве, с друге стране службено је на то позван и обавезан, а с треће стране – он ће дубље и суштинскије од других исказати ову органску мисао, поготову у амбијенту отуђености од народног самоосећања, што је, нажалост, чест случај међу припадницима наше данашње интелигенције. Мене сте поправили у претходном питању због тога што сте хтели да ми нагласите да, с једне стране, по вашем мишљењу постоји јединствен став, али нема званичног става. Можда сам се недовољно јасно изразио. Хвала што ме подсећате на то! Када Патријарх или Синод нешто изјави, то, свакако, у одређеном смислу јесте службени или званични став. Јер, неко мора да изражава саборно осећање већине у Цркви. Службено изражени став није, међутим, резултат ни испирања мозга, ни пропаганде, ни неке врсте директиве, ни менталног насиља, него се њиме констатује оно што спонтано, органски, већ постоји и што сви добро знамо. Лично, примера ради, не могу, а да не знам шта о овом проблему мисли српски сељак на Косову или у Метохији. Знам јер сам у младости, дуги низ годинâ, био сабрат манастира Дечана и више сам пешачио по Метохији него по родној Бачкој. А и да нисам, једнако бих знао! То исто, још боље од мене, зна наш Патријарх, који је годинама службовао као професор Богословије у Призрену. То исто је знао покојни патријарх Павле, који је три и по деценије онде живео. То исто зна већина наших епископа; знају, практично, сви. То исто зна и већина народа који припада Цркви. То није нагађање – то је искуствено знање. Дозволите ми да цитирам део изјаве нашег Патријарха који је, по свој прилици, био повод за неумесну критику на његов рачун о којој сам, пре неколико дана, писао. Патријарх каже овако: „Апелујемо на наше државнике да не смеју да дају никада своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, а оно што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено. То Срби и Србија не смеју дозволити“. Ове речи су заиста израз свенароднога мишљења и става. Све је ту речено јасно, гласно и, надасве, часно. Додаћу још нешто: Патријарх вели да ми апелујемо на наше државнике. Не каже да ми одлучујемоуместо њих. Ми нисмо државници већ црквени пастири и духовни посленици. Али управо вековно духовно искуство Цркве, животом проверено и историјом оверено, даје нам право да говоримо, сведочимо, апелујемо, на нама својствен начин и утичемо. Благодатна савест и историјска свест Цркве претходила је, штавише, постојању српске државе и многих других држава. Она ће постојати докле год постоји наш народ – тачније, док је света и века. Опростите ми што вас прекидам и дозволите ми потпитање. У политици се често користи фраза о „црвеним линијама“. Моје потпитање гласи: може ли Црква да размишља у тим категоријама и које би „црвене линије“ то биле? Наведени Патријархов исказ значи једину „црвену линију“, дату и задату. Свесни смо да је потребно пронаћи неки начин за опстанак српског народа на Косову и у Метохији, известан modus vivendi. У датим околностима – међународним пре свега – није могуће остварити суверенитет Србије „на терену”, у пракси. Сви знамо из којих разлога. Један од њих јесте што се не поштује Резолуција 1244. Да се поштује, постојало би извесно државно присуство Србије. Други је што, и да постоји ограничено присуство Србије, то не би била довољна снага, не бисмо могли да суштински одлучујемо. У том светлу, не сматрам да је главни проблем то што Срби на терену, онде где живе, морају, да би опстали, да имају одређене контакте са органима самопроглашене „државе”, да пристају на одређене компромисе, не признајући притом њен лажни суверенитет. Да је садашње стање ствари такво какво јесте, то је схваћено, можда са извесним закашњењем, и код нас, „у остатку Србије”, како се каже. Од наше браће и сестара који остадоше и опстадоше на огњиштима предака по најстрашнију цену, често и по цену жртава у сопственој породици, и који желе да и даље остану и опстану, не можемо да тражимо да они буду ти див-јунаци који ће се супротставити како непосредном окружењу, са свим његовим предрасудама и опсесијама, тако и окупационој сили која је створила и која одржава постојеће стање. Формула опстанка уз одређени компромис на терену никада, међутим не подразумева нашу спремност на формално и суштинско отуђивање, на одрицање од заветне српске земље, баш како је наш Патријарх рекао. Хтео бих и ово да кажем! Има неких међу нама који овако формулишу ствар: шта сад? То је изгубљена ствар. Са згражавањем сам читао изјаве и коментаре ове врсте чак и из пера (или компјутера) неких аутора које познајем и од којих то никад не бих очекивао. А шта да кажем о онима који се непрестано, систематски, често и острашћено, залажу за добровољно прихватање „реалне ситуације” (што у преводу значи пораза), за одрицање од идентитета, а против „митова” и „поповских придика”? Они нису ништа друго до аутошовинисти, односно Срби биолошки, а антисрби психолошки. Та категорија „интелектуалаца”, нажалост, постоји, и то само код нас. Они кажу: „Шта сад? Већ је прошло толико година, треба се помирити са губитком...” Притом „заборављају” да је пет векова прошло од пада под Турке, после Маричке и Косовске битке, до 1912. године, када је Србија поново постала суверена на Косову и Метохији. За читаво то време људи су опстајали, и поред великих сеоба под Арсенијем Трећим и Арсенијем Четвртим и сталних мањих сеоба. И те сеобе – увек у нади на повратак – биле су компромис у служби опстанка док не сване дан слободе. Током целог тог дуготрајног периода текао је процес исламизације, потом и албанизације. Најпре су исламизовани досељени Арбанаси, а онда и велики број Срба. Све до времена између два светска рата знало се које породице су прави Арбанаси или Арнаути (данас се каже Албанци), а које су такозвани арнауташи. Српске породице су, наиме, временом, примајући ислам, примале и албански језик. Било је тада, у времену када су живи завидели мртвима, не мало људи који су мислили: немамо излаза, хајде да се и ми потурчимо! За један потресан пример знам из казивања блаженопочившег патријарха Павла. У неком селу, под неописивим арнаутским и арнауташким зулумом (данас кажемо: терор), неки домаћини одлучују да се, због неиздрживих мука и патњи, потурче. Али сеоски свештеник им каже: „Људи, браћо, немојте! Издржите још мало! Толико векова су ваши дедови издржали и нису се потурчили. Издржите још мало, доћи ће слобода“. Људи с тешком муком прихвате његов савет и, гле чуда, кроз две или три године српска војска је корачала њиховим селом. И данас је у суштини исто. Двадесет година, тридесет година, два века, три века... – не знамо колико ће трајати данашње стање ствари нити како ће се уопште развијати ствари у свету. Али да ми кажемо: „Узели сте, поклањамо“, – на то немамо право јер бисмо се тиме одрекли себе као народа. Дозволите ми да овим поводом додам следеће, иако ми оштри начин говора није особито својствен: ако то урадимо, онда историјски то и заслужујемо – уколико заслужујемо место у историји народâ после таквога чина. Неколико пута сте поменули компромис. На шта сте конкретно мислили? Шта би, по вашем мишљењу, компромис данас требало да буде? Мислим да је са наше стране, од стране наше државе, већ понуђен максимални компромис. Прихваћен је Бриселски споразум, који албанска страна непрекидно опструише, а да није притиска странаца, не би га ни формално прихватила. Мислим да је то сваком јасно. Тај споразум, који се налази на ивици гажења нашег сопственог Устава, те је уставно-правно на једвите јаде прихватљив, заиста је огроман компромис. Он показује да ратна опција стварно није присутна у размишљању било кога са наше стране. Са друге стране, то јесте некакав, макар и понижавајући, оквир за колико-толико нормалан живот косовско-метохијских Срба. За њих, подсећам, још увек није могућ иоле нормалан живот ако у близини нема страних војника. Живети страхујући за себе, за свој живот и имовину, а понајвише за своју децу – то је била, а и даље јесте, њихова сурова и горка животна збиља. Заједница српских општина такође би била известан заштитни оквир. Управо зато га албанска страна већ толико времена избегава и хтела би да га сведе на неку врсту невладине организације која у пракси не значи ништа. На делу је чудан, неприродан, али и неминован однос између органâ власти самопроглашене лажне државе и српског народа у Покрајини, посебно у енклавама јужно од Ибра: српски народ у суштини не прихвата и не признаје структуре те власти, али га живот приморава на симбиозу. Јер, Србин, упркос свему, мора да има возачку дозволу, мора да има здравствену књижицу, мора да упише дете у школу, и тако даље. Сматрам, дакле, да је максимум компромиса са стране Србије понуђен. Кад би такозвана међународна заједница (термин је намерно недоречен и неодређен, а заправо значи велике силе Запада) стварно хтела да се ствари смире, да Балкан не буде вечита зона сукобâ ниског интензитета, где ће исти светски моћници час распиривати час гасити пожаре, онда би она албанску страну, која ништа не чини без инструкцијâ са Запада, натерала да понуђени или изнуђени компромис прихвати. За сада, стање је такво какво јесте – флуидно, нејасно, недефинисано. Нама преостаје да се надамо да се барем неће погоршавати. Верујете ли да су опште околности у региону, па и у Европи, повољније за нас него што су биле ранијих деценија? Односи у региону, у светлу нашег виђења проблема Косова и Метохије, нису, по мом мишљењу, бољи већ гори него раније. Бивше југословенске републике су похитале да признају тобожњу независност Косова и Метохије. То нису урадиле само Хрватска и неке друге суседне земље, од којих смо то и могли очекивати с обзиром на општи „тренд” у њиховом односу према Србији и Србима уопште. То је учинила и Црна Гора, што је заиста највећа срамота у њеној историји, већа, рекао бих, него и њено учлањење у НАТО. То, штавише, није срамота само Црне Горе него и укупног српског народа. Како неко може називати Његоша својим највећим писцем, а у исто време урадити тако нешто? Па и да се не ради о српском народу на Косову и Метохији, да се ради о било ком народу, како схватити и прихватити овакво понашање? Да је ситуација обрнута, да су у питању Шиптари, зар ми не бисмо били дужни да и њих жалимо, да и са њима дубоко саосећамо, уколико себе сматрамо хришћанским народом? Нажалост, исти је случај и кад је у питању бивша Република Македонија, о неким другима да и не говоримо. На светској сцени, међутим, мислим да је ситуација неупоредиво повољнија по нас него што је била деведесетих година зато што значајне светске силе, пре свих Русија и Кина, принципијелно бране и међународно право и наше право на властиту територију. Баш ових дана су се све лицемерје и двострука мерила Запада показала на примеру Каталоније. Оно што су наметнули у случају Косова и Метохије сада хоће да спрече када је у питању Каталонија. Није ово једини пример. Има и много поразнијих примера. Велика Британија нас бомбардује јер, тобоже, не поштујемо право албанског народа на самоопредељење, а нешто пре тога она убија домороце далеких острва (Малвини или Фокланд), која никада нису била њена територија него су у питању отете земље, колоније. Британски суверенитет је неприкосновена светиња, а право на самоопредељење не постоји. То је савремени свет, свет двоструког морала, уствари свет без морала. Ми ту немамо шта да очекујемо. Али, на другој страни, Кина и Русија, што због свог империјалног статуса, што из принципијелних разлога, што у циљу самозаштите, доследно подржавају нашу позицију. И друге моћне и утицајне земље (Индија, Бразил, најмногољуднија муслиманска земља Индонезија) наши су савезници по овом питању. Притом Запад данас не може да издиктира своју вољу великом и моћном Истоку. Једноставно, мора да преговара. Са наше стране – духовно и егзистенцијално, а не само политички – било би самоубиствено да у новим, много повољнијим, светским околностима, сада кренемо путем добровољног напуштања онога што нисмо отели и што је исконски наше. Ви сте ми, заправо, посредно одговорили и на питање како Црква у начелу гледа на питање државно-правне суверености и мањинских права. Што се тиче суверености, међународно право заступа начело да нема насилног мењања граница. Западне земље су то начело погазиле и у нашем случају и у другим случајевима, нарочито на Блиском и Средњем Истоку, али, наравно, љубоморно га чувају за себе. Границе постојећих држава често су, заиста, крајње проблематичне. У Африци и на Блиском Истоку цртали су их колонијални господари, а не народи који онде живе. Неприродне границе обично деле органске целине, етничке и културне, а спајају разнородне, тешко спојиве целине. Много веће муке и невоље ствара, међутим, сваки покушај њиховог насилног мењања. Па шта би овде био излаз? Излаз би био да унутар постојећих граница, какве су да су, функционише механизам који обезбеђује пуну слободу, идентитетску, верску, културну, просветну и сваку другу самосвојност и најширу могућу аутономију. Мора постојати потпуна равноправност међу људима и народима, без обзира на порекло, језик, расу, боју коже, верску опредељеност... Ако ње нема, онда неизбежно долази до напетости, до кризâ, до дилеме између природнога права народâ на самоопредељење и права државâ да се њихов суверенитет поштује. Грешку Запада, па и његов грех, видим управо у томе што – искључиво ради својих сугубо себичних интереса – промовише час једно час друго. У нашој јавности упадљиво је било присуство појединих политичара из Војводине на каталонском референдуму. Као бумеранг, овде су се појавили графити Каталонија једнако Војводина. Какво је ваше становиште о оваквим ставовима народних посланика и политичара? Да вам право кажем, знам да јесу политичари, а да неки од њих јесу и народни посланици, али колико реално представљају не само српски народ Војводине него и било кога у Војводини види се и по томе колико су јаки у Скупштини Србије, у Скупштини Војводине и овде у Новом Саду. Главни галамџија и првак у таквој врсти реторике није се никада сетио да тражи Лику Републику у завичају својих предака, а Моша Пијаде – који није био Србин него Јеврејин, и није био православне вере него, можда, у младости мојсијевске, а у зрелим годинама никакве – јесте тражио аутономију за српски народ у Хрватској. Овде се, бар по мом мишљењу, ради о још већем лицемерју него што је оно које сам претходно описао, – а све ради фотеље, ради ситних интереса и амбиција, ради опстанка на политичкој арени. То су, по мени, крајње неозбиљне приче неозбиљних људи, и не би требало да се њима много бавимо. Наравно, узнемиравајуће јесу, као што човека може да узнемирава и зујање комарца. Тако и ово: јесте непријатна појава, али мислим да реално не значи ништа. Уосталом, ако је Каталонија питање свога државног статуса решавала или покушала да решава референдумом, нека дотични изволе да предложе референдум у Србији о статусу Војводине! Да видимо који је то проценат Срба, Мађара, Словака, Буњеваца, Хрвата и осталих који би подржао њихову опцију! Осим њих самих, – а зна се који су и колико их је, – тешко да би било иког другог. Сви су они наследници добро познате аутономашке клике коју је у своје време створила комунистичка партија управо зато да би стално раслабљивала и понижавала Србију. Владико, деведесетих година, после пада комунизма, у једном чланку сте написали: „Није радосно духовно стање нашег народа, а то још више важи за његову интелигенцију“. Од тада је прошло двадесет и пет година. Како бисте данас описали духовно стање народа и наше интелектуалне, па и политичке елите? Што се тиче опште дијагнозе или дефиниције, поновио бих и данас ове исте речи. Бојим се да ће проћи још доста деценија у којима ће такве речи – а оне нису усамљене нити су само моје – бити, нажалост, актуелне. Чини ми се, ипак, да је народ мање дезоријентисан: инстиктивно, интуитивно, без особите заслуге, без великог подвига и жртве, негде дубоко је и даље укорењен у вековној традицији, у заветном осећању света и живота, у косовској мисли, коначно – у хришћанству, Православљу и Светосављу. Није лако – ни идеолошким притиском, ни прогонима, ни другим методама – истргнути један народ из његове историје. Заветно самоосећање и самосазнање народа кроз векове, које му даје снагу да се бори за слободу и опстанак, даје му снагу и да у свим околностима, па и у ратним, тежи ка идеалу чојства и јунаштва. Зато осећамо урођено гнушање према злочинима, без обзира на то да ли злочинци потичу из наше или из туђе средине. Ако ствари посматрамо под овим углом, произилази да народ лакше и брже може да се врати самом себи него што то може интелигенција. Њу, опет, делим на малобројну праву интелигенцију и на ону другу, већинску, која себе сматра елитом зато што има одређене титуле и одређена знања, али је духовно отуђена од Цркве и удаљена од било каквог дубљег односа према сопственом народу. Ево и један пример! Видели смо коментаре којима поједини људи у име такозване секуларне државе поричу суграђанима право слободног јавног манифестовања њихових верских осећања иако то право јемче све међународне конвенције (чија је потписница, узгред буди речено, и Србија). Секуларност тумаче искључиво у титоистичком и марксистичком кључу, а никад у савременом демократском кључу, где Црква и држава јесу одвојене, али сарађују у свему што се односи на опште добро. Не знају да је начело поделе надлежности Црква наметнула држави, а не обрнуто. Јеванђеље бележи речи Христове: Богу Божје, а цару царево! У исламу, напротив, нема јасне разлике између верске и државне заједнице. Какве, дакле, логике има гледиште да, зато што је држава секуларна, верник нема право да пољуби руку свом свештенику или, поготову, свом Патријарху? Како испада, ни највиши представник државе не сме се декларисати као верник. На које време нас то подсећа? Да ли су Сједињене Државе секуларна држава или нису? Да ли тамо живе само хришћани? Има ли тамо милионâ и милионâ муслиманâ, будистâ, свих могућих вера и невера? Па ипак, сваки нови амерички председник се заклиње на Библији. Даље, да ли је Немачка секуларна држава? У Бундестагу, међутим, постоји капела – био сам у њој, зато говорим са непосредним сазнањем – у коју сваки посланик, кад о нечем размишља, има право да уђе, да размишља, да се моли Богу ако је верник, да се о свакој својој дилеми, државничкој, политичкој, ма каквој, посаветује са представником своје Цркве или верске заједнице. И гле, Немачка ипак остаде секуларна држава, а Србија постаде теократија, џамахирија, шта ли, зато што је њен председник на јавном месту целивао руку првосвештенику Цркве у којој је крштен и којој припада! Неће бити... У неком другом грму лежи зец... При крају смо разговора. Владико, имам још само два питања. Да ли сваки народ има елиту какву заслужује и да ли наш народ заслужује боље вођство од овог које сад има? Без обзира на то што сам малопре рекао да наша елита, по мом осећању, није дорасла времену (част изузецима!) и да је народ у духовно-моралном погледу у нешто бољој позицији, мислим да је и народ једним делом одговоран за своју елиту. Много више су, наравно, одговорни сви они чиниоци који утичу на то да елита буде равнодушна према сопственом народу. Тешко могу да тврдим да народ заслужује управо такву елиту какву тренутно има, али тешко могу и да поричем одређену међузависност народа и елите, ма шта овај термин значио. Следеће године се навршава осам векова откако је Свети Сава успоставио аутокефалност Српске Православне Цркве и тако „залио корење националног идентитета“. Истина је да ова тема можда заслужује посебну емисију, а ми са њом завршавамо овај интервју. Како ће Црква обележити јубилеј? Ви сте у праву када кажете да је то велика тема. То је једна од централних тема читаве наше историје и нашег укупног духовног, националног, културног, па, ако хоћете, и државног бића. Она заслужује не један засебан разговор него више засебних разговора, и то не само са мном него и са многим другим људима, умнијим и обавештенијим од мене када су у питању њени одређени аспекти. Година Господња 1219. јесте гранични камен наше историје, вододелница између векова пре ње (јер ми, наравно, не постојимо само од времена Светога Саве ни само од времена досељења на Балкан) и потоњих векова. Као што се светска историја у нашем културном кругу дели на историју пре Христа и на историју после Христа, тако би се и наша, српска историја могла поделити на историју до Светога Саве и на историју после Светога Саве. Ми, засад, уочи јубиларне године, вршимо одређене припреме. То је јубилеј који треба достојно обележити. Строго црквена прослава тог јубилеја садржаће учешће свих Православних Цркава, ако Бог дâ, и то на највишем нивоу, на нивоу патријараха и осталих поглавара Цркава, затим посматраче и госте из свих других хришћанских Цркава, као и из монотеистичких религија са чијим верницима смо географски измешани или живимо једни поред других. На првом месту ће бити заступљен чисто црквени, богослужбени програм свечаности. Други сегмент је нераскидиво везан са овим. То ће бити културне и научне манифестације
  11. Редови који следе представљају пуну, језички и стилски „умивену” , ауторизовану верзију интервјуа. Његов сажетак је претходних дана објављиван и коментарисан у медијима. Повезана вест: Епископ бачки др Иринеј: Питање број један данас - Косово и Метохија Ово је Седмица Радио-Београда 1. Право, па и обавеза Српске Православне Цркве да учествује у унутрашњем дијалогу о Косову суштински су легитимни и неспорни. Они су, позивом председника Републике, признати и у формалном смислу. Jављају се, међутим, покушаји да се они релативизују, минимизирају и оспоре. Ваше Преосвештенство, најпре хвала што говорите за Седмицу, а одмах и питање: како објашњавате оваква настојања и свест која их обликује? Хвала вама за позив и за могућност да се на овако озбиљне теме озбиљно поразговара, као што и доликује Вама као уредници и првом програму Радио-Београда. Хтео бих, најпре, да кажем како лично сматрам да унутрашњи дијалогније најсрећнији израз. Ја бих пре рекао да се ради о свесрпском или свенародном дијалогу, а у том смислу он је и унутрашњи и спољашњи. Како год да узмемо, веома је важан управо због тога што се ради о решавању Гордијевог чвора званог проблем Косова и Метохије или косовска криза, а ја бих пре рекао – дубока угроженост и тренутна окупација Косова и Метохије, као и нелегитимно проглашавање његове наводне независности. Све то изискује суштински, свенародни, став и одговор. У том смислу, позив на дијалог је сасвим уместан и користан. Никада једна група људи, маколико била добронамерна, – претпоставимо притом да нису у питању политичари него, рецимо, научници, књижевници, уметници, и то махом академици, – не може увек са сигурношћу тврдити да баш она изражава став већине, а камоли став свих. То ни ми, епископи и остали пастири Цркве, не можемо тврдити за себе, а још мање то можемо тврдити за све вернике Цркве или за народ у целини. Добро је, значи, ослушнути разне гласове, разна мишљења. У којем год правцу да се иде – било у правцу даљег попуштања, што значи наше постепене капитулације по питању Косова и Метохије, било у правцу одбране нашег легитимног права на сопствену територију, која никад у историји није била албанска територија, а као српска територија је духовно и идентитетски најважнија српска територија, – сваки покушај решавања мора се, у сваком случају, заснивати на ставу огромне већине нашега народа. Без обзира на ток разговорâ и преговорâ, као и на пратеће међународне притиске, немогуће је доносити далекосежне одлуке или вући радикалне потезе (као што је мењање Устава, као што је пристајање на нове минимуме, нове „црвене линије“ које то можда и нису), а да иза тога не стоји већина народа. Није ствар само у поштовању демократских процедура, које се данас сматрају обавезнима и које су свакако боље него ауторитарни системи у којима одлучује мали број људи или само један човек, него у томе што у стварном животу није одрживо никакво решење против којега је већина. То, ако хоћете, видимо и на негативном примеру понашања албанске већине на Косову и Метохији. Не бих да сад улазим у тематику како је уопште дошло до етничке мајоризације албанског народа на Косову и Метохији на штету тамошњега српског народа; просто напомињем да је, нажалост, до тога дошло насиљем, а не природним путем. То се не сме губити из вида и не може се допустити да нам Запад соли памет да Арбанаси, зато што су већина, имају право на територију. Каталонци су у Каталонији већина, па тај исти Запад каже да немају право на засебну територију и суверенитет. Било како било, став већине да треба прогласити независност, макар и на своју штету, ипак је одиграо крупну улогу у развоју догађајâ. Без те већинске подршке, постигнуте и пропагандом, па и неким грешкама са наше, српске стране, ствари би се мало друкчије одвијале. Није то, наравно, био пресудан чинилац. Све кључне одлуке су, колико знам, доносили моћни странци. Ни једну једину нису донели косовско-метохијски Албанци сами нити смо ми могли да изменимо договоре и планове коване у време када је Русија била Јељцинова Русија, Русија на коленима, када Кина још није била на великој светској позорници, када смо ми били потпуно сами, када су наши политички вођи кукали и молили Козирјева, тадашњег руског министра иностраних послова, да нам помогне и на Косову и у Босни и Херцеговини и када је он са хладним подсмехом, имајући породицу већ стално настањену у САД, презриво одговорио: „Немате шта да очекујете“. Имамо резултат који имамо. Имамо га захваљујући споју оба елемента, односно синхронизованом деловању споља и изнутра. Свестан тога, мислим да је дијалог – зовимо га унутрашњим или свенародним, свесрпским – користан јер заиста може да покаже шта народ мисли. То не значи да пристајемо на једноумље или да нам је циљ једноумље. Оно је апсолутно немогуће у животу, у било ком периоду. Уз то, оно је неприродно и нечовечно. Неизнуђени, недириговани, неизманипулисани дијалог одузима могућност било којој елити – правој, самозваној, политичкој, интелектуалној, медијској, па и црквеној – да мисли како има право да говори у име свих. Да би дијалог био плодан и користан, он мора бити слободан и искрен: не сме бити никаквих ограничења, не сме се ничији став унапред оквалификовати оваквим или онаквим. А када се овако заиста утврди шта је већински став, онда га сви, почевши од државног врха, морају уважавати. Српска Православна Црква је, на неки начин, већ скицирала становиште по овом питању. На чему се оно темељи? Овде бих морао да вас донекле исправим, односно допуним, и то управо у духу онога што сам сада говорио. Врло је тешко говорити о ставу Српске Православне Цркве, и то „већ скицираном”. Постоји став многих црквених људи, укључујући и мене као Вашег саговорника у овом тренутку. У крајњој линији, свако има свој став и сви имамо свој став. Моје дубоко убеђење јесте да ће став огромне, чак апсолутне већине верникâ Српске Православне Цркве бити јединствен и да они неће бити за даље уступке по питању Косова и Метохије него за сваки напор да се оно очува као део српске државе, као српска територија, као наше алфа и омега у суштинском, идентитетском смислу. То никако не значи, како би хтели да протумаче злонамерни људи, да ми желимо да онде постоје само Срби, а да других уопште нема или да их има, али да немају иста права као ми. Такво становиште нам није било својствено никада, па ни у временима када је Србија могла да несметано и некажњено изврши такозвано етничко чишћење, као, рецимо, после балканских ратова. Српски народ га није вршио, а неки други су га вршили, и до данас врше, на штету српскога народа. Свим овим хоћу да кажем да постоји једна важна компонента, коју, нажалост, у нашој јавности многи не разумеју. Било би, разуме се, погрешно и грешно казати да нико не разуме, али веома многи, забрињавајуће многи, не разумеју. Посреди је следеће: Црква није ни партија ни идеологија. Следствено, погрешан је приступ оних лица која су ишла дотле да Патријарху, првом човеку Цркве, оспоре право на мишљење које је друкчије од претпостављеног владајућег мишљења, иако то „владајуће мишљење” уопште није познато. Не знамо какво ће оно бити. Лично не верујем да ико икоме може да нуди Косово и Метохију, али споменута реакција полази управо од претпоставке да позив на дијалог значи некакав ублажавајући завој, неку врсту камуфлаже за наше даље напуштање идеје о суверенитету Србије над Косовом и Метохијом. Али да ли се иза идеје о дијалогу крије оваква замисао, то, пре свега, још не знамо. Лично не верујем да би такво тумачење могло бити истинито. Али и да јесте, ко има право да прописује мишљење било коме, па ма то био и један једини „мали човек”, а не духовни поглавар десетак милиона верникâ, једини ex officio, по функцији и дужности, овлашћен да говори у њихово име? То је, уосталом, једна од његових прерогатива као Патријарха: он ad extra (пред разним друштвеним субјектима и пред јавношћу уопште) изражава став Цркве као целине. Тај став није, наглашавам, резултат директивâ, као што је у партијама, било у оној јединој (комунистичкој) некада било у многима сада. Свака партија има своју „генералну линију” и директиве које њено чланство обавезују. Тога у Цркви нема. Апарата притиска, ограничавања слободе мишљења и изражавања, у Цркви нема. Хвала Богу што га нема! Иначе би Црква радила сама против себе. Како онда, зар није моје очекивање да ће став огромне већине у Цркви бити једнозначан и готово једногласан у противности са мојим тврђењем да тај став неће бити плод неког упутства такозваног црквеног врха, неке врсте унутрашњег наговарања или пропаганде? Нема ту контрадикције! Зашто? Зато што питање Косова и Метохије није само политичко питање нити само територијални спор. Посреди је суштинско и дубинско питање нашег народног и духовног бића, питање нашег идентитета. Наша самосвест и наше самоосећање засновани су кроз историју на Косовском Завету или, по другој терминологији, на видовданском опредељењу, чије су идеје познате или би требало да су познате. Тај вековни свети Завет неки данас називају косовским митом. Нека га називају тако! Они по правилу и не знају шта уствари значи израз мит. Не знају да он није нимало пежоративан него да заправо има исти смисао као и завет. Ја ћу ипак радије говорити о заветној мисли, о заветном опредељењу, јер је то наш вишевековни израз, уткан у наш кôд мишљења и понашања. Ако се једном народу одузме његов Завет, његова идеја водиља, онда он престаје да буде народ у органском смислу те речи, престаје да постоји као духовно жив организам. Постаје, напротив, аморфна маса којом може да се манипулише, којој је свеједно како ће се звати и да ли ће бити ове, оне или никакве вере, да ли ће припадати овом или оном цивилизацијском кругу, овом или оном вредносном систему. Просто, постаје духовно мртва – мада биолошки још увек жива – људска заједница. С тим у вези морам нагласити да духовна смрт често претходи биолошкој смрти, а не обрнуто, као што обично мислимо. У овом, дакле, смислу, вековно сазнање и осећање, изражено у нашој књижевности и уметности, у стваралаштву из свих области, у укупној традицији и култури, везано је за Косово. Ко је могао да очекује да ће неки удаљени делови српског народа, који не живе чак ни у суседној и донедавно српској Црној Гори, него у Далмацији, Лици и другде у Крајини, вековима певати о Косову, уз гусле и без гусала, рађати се и умирати са Косовом на уснама и у срцу? Није то ствар географије. Ја памтим своје детињство, проведено не у епским крајевима него овде у Бачкој, у Војводини, у северном делу Србије. И ту се живело и дисало косовском мишљу. Када сам већ био ђак основне школе и умео да читам, старији људи – наши родитељи, деке и баке, суседи – тражили су од нас деце да им у вечерњим сатима наглас читамо народне јуначке песме. Треба ли да нагласим да су и те песме, као и приповедања старијих, за тему најчешће имала косовске ликове и догађаје? А били су то прости људи, људи из народа. И није то било баш тако давно... Зато сам недавно и рекао, коментаришући врло незграпну и нимало демократску изјаву једне личности, да, с једне стране, Патријарх има право да изрази мишљење Цркве, с друге стране службено је на то позван и обавезан, а с треће стране – он ће дубље и суштинскије од других исказати ову органску мисао, поготову у амбијенту отуђености од народног самоосећања, што је, нажалост, чест случај међу припадницима наше данашње интелигенције. Мене сте поправили у претходном питању због тога што сте хтели да ми нагласите да, с једне стране, по вашем мишљењу постоји јединствен став, али нема званичног става. Можда сам се недовољно јасно изразио. Хвала што ме подсећате на то! Када Патријарх или Синод нешто изјави, то, свакако, у одређеном смислу јесте службени или званични став. Јер, неко мора да изражава саборно осећање већине у Цркви. Службено изражени став није, међутим, резултат ни испирања мозга, ни пропаганде, ни неке врсте директиве, ни менталног насиља, него се њиме констатује оно што спонтано, органски, већ постоји и што сви добро знамо. Лично, примера ради, не могу, а да не знам шта о овом проблему мисли српски сељак на Косову или у Метохији. Знам јер сам у младости, дуги низ годинâ, био сабрат манастира Дечана и више сам пешачио по Метохији него по родној Бачкој. А и да нисам, једнако бих знао! То исто, још боље од мене, зна наш Патријарх, који је годинама службовао као професор Богословије у Призрену. То исто је знао покојни патријарх Павле, који је три и по деценије онде живео. То исто зна већина наших епископа; знају, практично, сви. То исто зна и већина народа који припада Цркви. То није нагађање – то је искуствено знање. Дозволите ми да цитирам део изјаве нашег Патријарха који је, по свој прилици, био повод за неумесну критику на његов рачун о којој сам, пре неколико дана, писао. Патријарх каже овако: „Апелујемо на наше државнике да не смеју да дају никада своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, а оно што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено. То Срби и Србија не смеју дозволити“. Ове речи су заиста израз свенароднога мишљења и става. Све је ту речено јасно, гласно и, надасве, часно. Додаћу још нешто: Патријарх вели да ми апелујемо на наше државнике. Не каже да ми одлучујемоуместо њих. Ми нисмо државници већ црквени пастири и духовни посленици. Али управо вековно духовно искуство Цркве, животом проверено и историјом оверено, даје нам право да говоримо, сведочимо, апелујемо, на нама својствен начин и утичемо. Благодатна савест и историјска свест Цркве претходила је, штавише, постојању српске државе и многих других држава. Она ће постојати докле год постоји наш народ – тачније, док је света и века. Опростите ми што вас прекидам и дозволите ми потпитање. У политици се често користи фраза о „црвеним линијама“. Моје потпитање гласи: може ли Црква да размишља у тим категоријама и које би „црвене линије“ то биле? Наведени Патријархов исказ значи једину „црвену линију“, дату и задату. Свесни смо да је потребно пронаћи неки начин за опстанак српског народа на Косову и у Метохији, известан modus vivendi. У датим околностима – међународним пре свега – није могуће остварити суверенитет Србије „на терену”, у пракси. Сви знамо из којих разлога. Један од њих јесте што се не поштује Резолуција 1244. Да се поштује, постојало би извесно државно присуство Србије. Други је што, и да постоји ограничено присуство Србије, то не би била довољна снага, не бисмо могли да суштински одлучујемо. У том светлу, не сматрам да је главни проблем то што Срби на терену, онде где живе, морају, да би опстали, да имају одређене контакте са органима самопроглашене „државе”, да пристају на одређене компромисе, не признајући притом њен лажни суверенитет. Да је садашње стање ствари такво какво јесте, то је схваћено, можда са извесним закашњењем, и код нас, „у остатку Србије”, како се каже. Од наше браће и сестара који остадоше и опстадоше на огњиштима предака по најстрашнију цену, често и по цену жртава у сопственој породици, и који желе да и даље остану и опстану, не можемо да тражимо да они буду ти див-јунаци који ће се супротставити како непосредном окружењу, са свим његовим предрасудама и опсесијама, тако и окупационој сили која је створила и која одржава постојеће стање. Формула опстанка уз одређени компромис на терену никада, међутим не подразумева нашу спремност на формално и суштинско отуђивање, на одрицање од заветне српске земље, баш како је наш Патријарх рекао. Хтео бих и ово да кажем! Има неких међу нама који овако формулишу ствар: шта сад? То је изгубљена ствар. Са згражавањем сам читао изјаве и коментаре ове врсте чак и из пера (или компјутера) неких аутора које познајем и од којих то никад не бих очекивао. А шта да кажем о онима који се непрестано, систематски, често и острашћено, залажу за добровољно прихватање „реалне ситуације” (што у преводу значи пораза), за одрицање од идентитета, а против „митова” и „поповских придика”? Они нису ништа друго до аутошовинисти, односно Срби биолошки, а антисрби психолошки. Та категорија „интелектуалаца”, нажалост, постоји, и то само код нас. Они кажу: „Шта сад? Већ је прошло толико година, треба се помирити са губитком...” Притом „заборављају” да је пет векова прошло од пада под Турке, после Маричке и Косовске битке, до 1912. године, када је Србија поново постала суверена на Косову и Метохији. За читаво то време људи су опстајали, и поред великих сеоба под Арсенијем Трећим и Арсенијем Четвртим и сталних мањих сеоба. И те сеобе – увек у нади на повратак – биле су компромис у служби опстанка док не сване дан слободе. Током целог тог дуготрајног периода текао је процес исламизације, потом и албанизације. Најпре су исламизовани досељени Арбанаси, а онда и велики број Срба. Све до времена између два светска рата знало се које породице су прави Арбанаси или Арнаути (данас се каже Албанци), а које су такозвани арнауташи. Српске породице су, наиме, временом, примајући ислам, примале и албански језик. Било је тада, у времену када су живи завидели мртвима, не мало људи који су мислили: немамо излаза, хајде да се и ми потурчимо! За један потресан пример знам из казивања блаженопочившег патријарха Павла. У неком селу, под неописивим арнаутским и арнауташким зулумом (данас кажемо: терор), неки домаћини одлучују да се, због неиздрживих мука и патњи, потурче. Али сеоски свештеник им каже: „Људи, браћо, немојте! Издржите још мало! Толико векова су ваши дедови издржали и нису се потурчили. Издржите још мало, доћи ће слобода“. Људи с тешком муком прихвате његов савет и, гле чуда, кроз две или три године српска војска је корачала њиховим селом. И данас је у суштини исто. Двадесет година, тридесет година, два века, три века... – не знамо колико ће трајати данашње стање ствари нити како ће се уопште развијати ствари у свету. Али да ми кажемо: „Узели сте, поклањамо“, – на то немамо право јер бисмо се тиме одрекли себе као народа. Дозволите ми да овим поводом додам следеће, иако ми оштри начин говора није особито својствен: ако то урадимо, онда историјски то и заслужујемо – уколико заслужујемо место у историји народâ после таквога чина. Неколико пута сте поменули компромис. На шта сте конкретно мислили? Шта би, по вашем мишљењу, компромис данас требало да буде? Мислим да је са наше стране, од стране наше државе, већ понуђен максимални компромис. Прихваћен је Бриселски споразум, који албанска страна непрекидно опструише, а да није притиска странаца, не би га ни формално прихватила. Мислим да је то сваком јасно. Тај споразум, који се налази на ивици гажења нашег сопственог Устава, те је уставно-правно на једвите јаде прихватљив, заиста је огроман компромис. Он показује да ратна опција стварно није присутна у размишљању било кога са наше стране. Са друге стране, то јесте некакав, макар и понижавајући, оквир за колико-толико нормалан живот косовско-метохијских Срба. За њих, подсећам, још увек није могућ иоле нормалан живот ако у близини нема страних војника. Живети страхујући за себе, за свој живот и имовину, а понајвише за своју децу – то је била, а и даље јесте, њихова сурова и горка животна збиља. Заједница српских општина такође би била известан заштитни оквир. Управо зато га албанска страна већ толико времена избегава и хтела би да га сведе на неку врсту невладине организације која у пракси не значи ништа. На делу је чудан, неприродан, али и неминован однос између органâ власти самопроглашене лажне државе и српског народа у Покрајини, посебно у енклавама јужно од Ибра: српски народ у суштини не прихвата и не признаје структуре те власти, али га живот приморава на симбиозу. Јер, Србин, упркос свему, мора да има возачку дозволу, мора да има здравствену књижицу, мора да упише дете у школу, и тако даље. Сматрам, дакле, да је максимум компромиса са стране Србије понуђен. Кад би такозвана међународна заједница (термин је намерно недоречен и неодређен, а заправо значи велике силе Запада) стварно хтела да се ствари смире, да Балкан не буде вечита зона сукобâ ниског интензитета, где ће исти светски моћници час распиривати час гасити пожаре, онда би она албанску страну, која ништа не чини без инструкцијâ са Запада, натерала да понуђени или изнуђени компромис прихвати. За сада, стање је такво какво јесте – флуидно, нејасно, недефинисано. Нама преостаје да се надамо да се барем неће погоршавати. Верујете ли да су опште околности у региону, па и у Европи, повољније за нас него што су биле ранијих деценија? Односи у региону, у светлу нашег виђења проблема Косова и Метохије, нису, по мом мишљењу, бољи већ гори него раније. Бивше југословенске републике су похитале да признају тобожњу независност Косова и Метохије. То нису урадиле само Хрватска и неке друге суседне земље, од којих смо то и могли очекивати с обзиром на општи „тренд” у њиховом односу према Србији и Србима уопште. То је учинила и Црна Гора, што је заиста највећа срамота у њеној историји, већа, рекао бих, него и њено учлањење у НАТО. То, штавише, није срамота само Црне Горе него и укупног српског народа. Како неко може називати Његоша својим највећим писцем, а у исто време урадити тако нешто? Па и да се не ради о српском народу на Косову и Метохији, да се ради о било ком народу, како схватити и прихватити овакво понашање? Да је ситуација обрнута, да су у питању Шиптари, зар ми не бисмо били дужни да и њих жалимо, да и са њима дубоко саосећамо, уколико себе сматрамо хришћанским народом? Нажалост, исти је случај и кад је у питању бивша Република Македонија, о неким другима да и не говоримо. На светској сцени, међутим, мислим да је ситуација неупоредиво повољнија по нас него што је била деведесетих година зато што значајне светске силе, пре свих Русија и Кина, принципијелно бране и међународно право и наше право на властиту територију. Баш ових дана су се све лицемерје и двострука мерила Запада показала на примеру Каталоније. Оно што су наметнули у случају Косова и Метохије сада хоће да спрече када је у питању Каталонија. Није ово једини пример. Има и много поразнијих примера. Велика Британија нас бомбардује јер, тобоже, не поштујемо право албанског народа на самоопредељење, а нешто пре тога она убија домороце далеких острва (Малвини или Фокланд), која никада нису била њена територија него су у питању отете земље, колоније. Британски суверенитет је неприкосновена светиња, а право на самоопредељење не постоји. То је савремени свет, свет двоструког морала, уствари свет без морала. Ми ту немамо шта да очекујемо. Али, на другој страни, Кина и Русија, што због свог империјалног статуса, што из принципијелних разлога, што у циљу самозаштите, доследно подржавају нашу позицију. И друге моћне и утицајне земље (Индија, Бразил, најмногољуднија муслиманска земља Индонезија) наши су савезници по овом питању. Притом Запад данас не може да издиктира своју вољу великом и моћном Истоку. Једноставно, мора да преговара. Са наше стране – духовно и егзистенцијално, а не само политички – било би самоубиствено да у новим, много повољнијим, светским околностима, сада кренемо путем добровољног напуштања онога што нисмо отели и што је исконски наше. Ви сте ми, заправо, посредно одговорили и на питање како Црква у начелу гледа на питање државно-правне суверености и мањинских права. Што се тиче суверености, међународно право заступа начело да нема насилног мењања граница. Западне земље су то начело погазиле и у нашем случају и у другим случајевима, нарочито на Блиском и Средњем Истоку, али, наравно, љубоморно га чувају за себе. Границе постојећих држава често су, заиста, крајње проблематичне. У Африци и на Блиском Истоку цртали су их колонијални господари, а не народи који онде живе. Неприродне границе обично деле органске целине, етничке и културне, а спајају разнородне, тешко спојиве целине. Много веће муке и невоље ствара, међутим, сваки покушај њиховог насилног мењања. Па шта би овде био излаз? Излаз би био да унутар постојећих граница, какве су да су, функционише механизам који обезбеђује пуну слободу, идентитетску, верску, културну, просветну и сваку другу самосвојност и најширу могућу аутономију. Мора постојати потпуна равноправност међу људима и народима, без обзира на порекло, језик, расу, боју коже, верску опредељеност... Ако ње нема, онда неизбежно долази до напетости, до кризâ, до дилеме између природнога права народâ на самоопредељење и права државâ да се њихов суверенитет поштује. Грешку Запада, па и његов грех, видим управо у томе што – искључиво ради својих сугубо себичних интереса – промовише час једно час друго. У нашој јавности упадљиво је било присуство појединих политичара из Војводине на каталонском референдуму. Као бумеранг, овде су се појавили графити Каталонија једнако Војводина. Какво је ваше становиште о оваквим ставовима народних посланика и политичара? Да вам право кажем, знам да јесу политичари, а да неки од њих јесу и народни посланици, али колико реално представљају не само српски народ Војводине него и било кога у Војводини види се и по томе колико су јаки у Скупштини Србије, у Скупштини Војводине и овде у Новом Саду. Главни галамџија и првак у таквој врсти реторике није се никада сетио да тражи Лику Републику у завичају својих предака, а Моша Пијаде – који није био Србин него Јеврејин, и није био православне вере него, можда, у младости мојсијевске, а у зрелим годинама никакве – јесте тражио аутономију за српски народ у Хрватској. Овде се, бар по мом мишљењу, ради о још већем лицемерју него што је оно које сам претходно описао, – а све ради фотеље, ради ситних интереса и амбиција, ради опстанка на политичкој арени. То су, по мени, крајње неозбиљне приче неозбиљних људи, и не би требало да се њима много бавимо. Наравно, узнемиравајуће јесу, као што човека може да узнемирава и зујање комарца. Тако и ово: јесте непријатна појава, али мислим да реално не значи ништа. Уосталом, ако је Каталонија питање свога државног статуса решавала или покушала да решава референдумом, нека дотични изволе да предложе референдум у Србији о статусу Војводине! Да видимо који је то проценат Срба, Мађара, Словака, Буњеваца, Хрвата и осталих који би подржао њихову опцију! Осим њих самих, – а зна се који су и колико их је, – тешко да би било иког другог. Сви су они наследници добро познате аутономашке клике коју је у своје време створила комунистичка партија управо зато да би стално раслабљивала и понижавала Србију. Владико, деведесетих година, после пада комунизма, у једном чланку сте написали: „Није радосно духовно стање нашег народа, а то још више важи за његову интелигенцију“. Од тада је прошло двадесет и пет година. Како бисте данас описали духовно стање народа и наше интелектуалне, па и политичке елите? Што се тиче опште дијагнозе или дефиниције, поновио бих и данас ове исте речи. Бојим се да ће проћи још доста деценија у којима ће такве речи – а оне нису усамљене нити су само моје – бити, нажалост, актуелне. Чини ми се, ипак, да је народ мање дезоријентисан: инстиктивно, интуитивно, без особите заслуге, без великог подвига и жртве, негде дубоко је и даље укорењен у вековној традицији, у заветном осећању света и живота, у косовској мисли, коначно – у хришћанству, Православљу и Светосављу. Није лако – ни идеолошким притиском, ни прогонима, ни другим методама – истргнути један народ из његове историје. Заветно самоосећање и самосазнање народа кроз векове, које му даје снагу да се бори за слободу и опстанак, даје му снагу и да у свим околностима, па и у ратним, тежи ка идеалу чојства и јунаштва. Зато осећамо урођено гнушање према злочинима, без обзира на то да ли злочинци потичу из наше или из туђе средине. Ако ствари посматрамо под овим углом, произилази да народ лакше и брже може да се врати самом себи него што то може интелигенција. Њу, опет, делим на малобројну праву интелигенцију и на ону другу, већинску, која себе сматра елитом зато што има одређене титуле и одређена знања, али је духовно отуђена од Цркве и удаљена од било каквог дубљег односа према сопственом народу. Ево и један пример! Видели смо коментаре којима поједини људи у име такозване секуларне државе поричу суграђанима право слободног јавног манифестовања њихових верских осећања иако то право јемче све међународне конвенције (чија је потписница, узгред буди речено, и Србија). Секуларност тумаче искључиво у титоистичком и марксистичком кључу, а никад у савременом демократском кључу, где Црква и држава јесу одвојене, али сарађују у свему што се односи на опште добро. Не знају да је начело поделе надлежности Црква наметнула држави, а не обрнуто. Јеванђеље бележи речи Христове: Богу Божје, а цару царево! У исламу, напротив, нема јасне разлике између верске и државне заједнице. Какве, дакле, логике има гледиште да, зато што је држава секуларна, верник нема право да пољуби руку свом свештенику или, поготову, свом Патријарху? Како испада, ни највиши представник државе не сме се декларисати као верник. На које време нас то подсећа? Да ли су Сједињене Државе секуларна држава или нису? Да ли тамо живе само хришћани? Има ли тамо милионâ и милионâ муслиманâ, будистâ, свих могућих вера и невера? Па ипак, сваки нови амерички председник се заклиње на Библији. Даље, да ли је Немачка секуларна држава? У Бундестагу, међутим, постоји капела – био сам у њој, зато говорим са непосредним сазнањем – у коју сваки посланик, кад о нечем размишља, има право да уђе, да размишља, да се моли Богу ако је верник, да се о свакој својој дилеми, државничкој, политичкој, ма каквој, посаветује са представником своје Цркве или верске заједнице. И гле, Немачка ипак остаде секуларна држава, а Србија постаде теократија, џамахирија, шта ли, зато што је њен председник на јавном месту целивао руку првосвештенику Цркве у којој је крштен и којој припада! Неће бити... У неком другом грму лежи зец... При крају смо разговора. Владико, имам још само два питања. Да ли сваки народ има елиту какву заслужује и да ли наш народ заслужује боље вођство од овог које сад има? Без обзира на то што сам малопре рекао да наша елита, по мом осећању, није дорасла времену (част изузецима!) и да је народ у духовно-моралном погледу у нешто бољој позицији, мислим да је и народ једним делом одговоран за своју елиту. Много више су, наравно, одговорни сви они чиниоци који утичу на то да елита буде равнодушна према сопственом народу. Тешко могу да тврдим да народ заслужује управо такву елиту какву тренутно има, али тешко могу и да поричем одређену међузависност народа и елите, ма шта овај термин значио. Следеће године се навршава осам векова откако је Свети Сава успоставио аутокефалност Српске Православне Цркве и тако „залио корење националног идентитета“. Истина је да ова тема можда заслужује посебну емисију, а ми са њом завршавамо овај интервју. Како ће Црква обележити јубилеј? Ви сте у праву када кажете да је то велика тема. То је једна од централних тема читаве наше историје и нашег укупног духовног, националног, културног, па, ако хоћете, и државног бића. Она заслужује не један засебан разговор него више засебних разговора, и то не само са мном него и са многим другим људима, умнијим и обавештенијим од мене када су у питању њени одређени аспекти. Година Господња 1219. јесте гранични камен наше историје, вододелница између векова пре ње (јер ми, наравно, не постојимо само од времена Светога Саве ни само од времена досељења на Балкан) и потоњих векова. Као што се светска историја у нашем културном кругу дели на историју пре Христа и на историју после Христа, тако би се и наша, српска историја могла поделити на историју до Светога Саве и на историју после Светога Саве. Ми, засад, уочи јубиларне године, вршимо одређене припреме. То је јубилеј који треба достојно обележити. Строго црквена прослава тог јубилеја садржаће учешће свих Православних Цркава, ако Бог дâ, и то на највишем нивоу, на нивоу патријараха и осталих поглавара Цркава, затим посматраче и госте из свих других хришћанских Цркава, као и из монотеистичких религија са чијим верницима смо географски измешани или живимо једни поред других. На првом месту ће бити заступљен чисто црквени, богослужбени програм свечаности. Други сегмент је нераскидиво везан са овим. То ће бити културне и научне манифестације View full Странице
  12. Епископ бачки и портпарол Српске Православне Цркве Иринеј Буловић изјавио је, поводом најављеног унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, да термин „унутрашњи” није најсрећнији израз. „Пре бих рекао да се ради о свесрпском дијалогу, па је он, у том смислу, и унутрашњи и спољашњи и због тога је веома важан”, изјавио је у емисији „Седмица” Радио-Београда 1 епископ бачки и потрпарол Српске Православне Цркве Иринеј Буловић. Он је истакао да је питање Косова и Метохије Гордијев чвор и да захтева суштински и свенародни одговор. „Због тога је позив на дијалог сасвим уместан и користан, јер никада једна група људи, било која, – политичка, научна, уметничка, – не може увек са сигурношћу тврдити да изражава став већине. То не можемо чинити чак ни ми, епископи, то не можемо тврдити чак ни за вернике, а камоли за народ у целини. Значи, добро је ослушнути разне гласове и мишљења“, рекао је Буловић. „Сваки покушај решења – било у правцу даљег попуштања, постепене капитулације, било у правцу одбране наших легитимних права на сопствену територију – мора се заснивати на ставу већине народа. Немогуће је доношење радикалне одлуке (као што је, на пример, промена Устава) ни прелажење преко „црвених линија“, а да иза тога не стоји већина. Таква решења не би била животно одржива. Дакле, дијалог је користан јер може да покаже шта народ мисли“, казао је портпарол СПЦ. „Али, дијалог мора бити слободан, искрен, не сме бити ограничења, не сме ничији став унапред бити оквалификован“, одговорио је Иринеј реагујући на изјаву министарке Зоране Михајловић о СПЦ и ставу Патријарха. На питање какав је став СПЦ заузела пред почетак дијалога, епископ бачки је рекао да је његово апсолутно убеђење да ће став у СПЦ бити јединствен и да неће бити за даље уступке по питању КиМ него за сваки напор да се оно очува као део српске државе, као српска територија. „Ми смо свесни да неки модус вивенди треба изнети. Треба да се иде на компромис на терену, али да он никада не подразумева нашу спремност на формално и суштинско отуђење“, рекао је епископ бачки и додао: „Са наше стране је већ понуђен компромис – Бриселски споразум и Заједница српских општина. То је, иако понижавајући, ипак какав-такав оквир и ништа друго до компромис. Сматрам да је максимум компромиса са српске стране већ понуђен“. „Шта би био излаз? Да се унутар постојећих граница створи јак механизам који би обезбедио најширу могућу аутономију“, сматра Иринеј Буловић. Он је објаснио да се на светској сцени ситуација променила и да је знатно повољнија него пре петнаест или двадесет година јер „Запад данас не може да издиктира своју вољу великом и моћном Истоку; једноставно, мора да преговара”. „Зато би било самоубиствено да у таквим, много повољнијим околностима, ми сада кренемо у добровољно напуштање онога што је наше“, рекао је Иринеј Буловић за „Седмицу”. Он се осврнуо и на пароле „Каталонија = Војводина“. „Све је то због фотеља и ситних амбиција појединих политичара“, рекао је. „Узнемирујуће јесу, као што човека узнемирава зујање комарца: тако и ово. Јесте непријатна појава, али у животу ништавна. Наиме, ако је Каталонија организовала референдум, нека дотични изволе да организују референдум о статусу Војводине, па да видимо који је то проценат који ће их подржати“. Извор: Српска Православна Црква/Епархија бачка
  13. Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Правславне Цркве Питање број један данас: Косово и Метохија Не ради се само о територији већ о бићу и идентитету српског народа Епископ бачки и портпарол Српске Православне Цркве Иринеј Буловић изјавио је, поводом најављеног унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, да термин „унутрашњи” није најсрећнији израз. „Пре бих рекао да се ради о свесрпском дијалогу, па је он, у том смислу, и унутрашњи и спољашњи и због тога је веома важан”, изјавио је у емисији „Седмица” Радио-Београда 1 епископ бачки и потрпарол Српске Православне Цркве Иринеј Буловић. Он је истакао да је питање Косова и Метохије Гордијев чвор и да захтева суштински и свенародни одговор. „Због тога је позив на дијалог сасвим уместан и користан, јер никада једна група људи, било која, – политичка, научна, уметничка, – не може увек са сигурношћу тврдити да изражава став већине. То не можемо чинити чак ни ми, епископи, то не можемо тврдити чак ни за вернике, а камоли за народ у целини. Значи, добро је ослушнути разне гласове и мишљења“, рекао је Буловић. „Сваки покушај решења – било у правцу даљег попуштања, постепене капитулације, било у правцу одбране наших легитимних права на сопствену територију – мора се заснивати на ставу већине народа. Немогуће је доношење радикалне одлуке (као што је, на пример, промена Устава) ни прелажење преко „црвених линија“, а да иза тога не стоји већина. Таква решења не би била животно одржива. Дакле, дијалог је користан јер може да покаже шта народ мисли“, казао је портпарол СПЦ. „Али, дијалог мора бити слободан, искрен, не сме бити ограничења, не сме ничији став унапред бити оквалификован“, одговорио је Иринеј реагујући на изјаву министарке Зоране Михајловић о СПЦ и ставу Патријарха. На питање какав је став СПЦ заузела пред почетак дијалога, епископ бачки је рекао да је његово апсолутно убеђење да ће став у СПЦ бити јединствен и да неће бити за даље уступке по питању КиМ него за сваки напор да се оно очува као део српске државе, као српска територија. „Ми смо свесни да неки модус вивенди треба изнети. Треба да се иде на компромис на терену, али да он никада не подразумева нашу спремност на формално и суштинско отуђење“, рекао је епископ бачки и додао: „Са наше стране је већ понуђен компромис – Бриселски споразум и Заједница српских општина. То је, иако понижавајући, ипак какав-такав оквир и ништа друго до компромис. Сматрам да је максимум компромиса са српске стране већ понуђен“. „Шта би био излаз? Да се унутар постојећих граница створи јак механизам који би обезбедио најширу могућу аутономију“, сматра Иринеј Буловић. Он је објаснио да се на светској сцени ситуација променила и да је знатно повољнија него пре петнаест или двадесет година јер „Запад данас не може да издиктира своју вољу великом и моћном Истоку; једноставно, мора да преговара”. „Зато би било самоубиствено да у таквим, много повољнијим околностима, ми сада кренемо у добровољно напуштање онога што је наше“, рекао је Иринеј Буловић за „Седмицу”. Он се осврнуо и на пароле „Каталонија = Војводина“. „Све је то због фотеља и ситних амбиција појединих политичара“, рекао је. „Узнемирујуће јесу, као што човека узнемирава зујање комарца: тако и ово. Јесте непријатна појава, али у животу ништавна. Наиме, ако је Каталонија организовала референдум, нека дотични изволе да организују референдум о статусу Војводине, па да видимо који је то проценат који ће их подржати“. Извор: Српска Православна Црква/Епархија бачка View full Странице
  14. Прије два дана, владика захумско-херцеговачки г. Григорије дао је нови, краћи, интервју. Тим поводом на сајту Видовдан.орг, 05.07.2017, појавио се полемички напис Чедомира Крстића. Пружамо вам увид у размишљање преосвећеног владике и његовог опонента: Чедомир Крстић: Неколико питања владики Григорију Од ВИДовдан -5. јула 2017. Преосвећени владико Српске православне цркве, уколико се још тако изјашњавате?!. Желим да вам упутим јавно неколико питања на која бих ја, а претпостављам и велики део српске православна јавности хтео да чује Ваше одговоре. Већ дуже време, Вашим јавним иступима, углавном у регионалним па донекле и антисрпским медијима, који Вас глорификују, Ви добијате велики простор за изјаве којим нас, преосвећени владико, доводите у недоумицу око разумевања вашег деловања и ваше лествице православних а и осталих вредности. Ваши јавни иступи, чини ми се, великим су делом у супротности са реализмом Српске православне цркве или га ви једноставно не желите да поштујете. У Вашем јучерашњем интервју телевизији Н1, која предњачи у оптужбама свега што је српско, између осталог рекли сте ,,Бог нас је створио да будемо различити, сваки понаособ носи свој идентитет. Иако смо припадници неких религија, националних или било каквих….итд…итд…“. Поштовани владико ви нисте припадник и великодостојник неке религије већ Српске православне религије коју сваки црквени великодостојник треба да помиње и поштује а не да говори да је „припадник неке религије“. Преосвећени владико у чему сте нашли пробјеглиште кад Вам је очигледно мрско да идентификујте српку православну веру.!?? Многи већ дуже времена примећују да Ви остајете неми на нападе на Српску правоославну цркву, српски народ, Србију и Републику Српску. Напротив и Ви се налазите неријетко у тим нападима. У име кога то радите и да ли је Ваша наклоњеност Западу потпуна и дефинитивна и да ли то значи да ће те наставити да багателишете са оним што би требало заштити-Српском православном црквом и њеним вјерницима и народом. Поштовани владико не доличи једном црквеном великодостојнику да говори и да се понаша као да води неку невладину организацију сорошевског типа а не свету епископију захумско-херцеговачку и приморску. Немамо ништа против да пропагиирате мир и љубав, да ифтарите и пишете приче да би потврдили да су и Срби били нељуди. Али желим да Вас упозорим да сте одавно ,,Прешли праг,, и да Вам се негдје загубило православље. Чедомир Крстић ВИДОВДАН
  15. Одговор: Оштроумни оксфордски православни епископ, Калист Вер, иначе почасни доктор Универзитета у Београду, рекао је да „традиција није у томе да нешто понављаш, него да будеш веран истој на стваралачки начин“. За нас хришћане, традиција (или предање) је пре свега литургијско преношење Тајне Христа унутар Цркве као богочовечанске заједнице. С једне стране, нема ничег узбудљивијег од тог преношења „живог живота“ и убризгавање истог у нове нараштаје живих чланова православних парохија, нпр. у Земуну, Паризу, Требињу или Њујорку. Било речито или ћутке, све то открива једну богочовечанскустварност у историјском и културном контексту. С друге стране, наше предање је пребогато симболима и врло је сложено садржајима. Неко је приметио да православни имају тако богату и слојевиту традицију да не знају како да рукују њоме. У томе има истине, али то богатство су дарови наших доброчинитеља, „знаних и незнаних“; то предање је један пример „православног капитализма“. Треба пазити да критеријум није форма (обрасци) него садржај (јеванђелски Христос). Француски писац Кристијан Бобен је рекао: „Оно што је у Јеванђељима добро јесте управо то што их никада нико није прочитао“. Не може се Јеванђеље „прочитати“ или сасвим појмити. Стога је пред свима нама једна узбудљива, често трагична, борба за oпит, за доживљај, за право искуство, за ,,искуство Истине“. Традиција је зависна од прошлости, садашњости и будућности, али је важно њено садашње живљење, почевши од јутарњег буђења. Наша молитва је, тако мислим, есхатолошко умивање наших очију за виђење правих ствари које нам долазе као залог из будућности. Било да смо велики или мали, богати или убоги, смирено се кајемо пред Живим Богом, на начин како се умивамо ујутру или како једемо свој свакодневни хлеб. О томе нам сведочи видовданска етика потекла на заветној постојбини Српске земље – Косову и Метохији. Свест да се послужи Богу и роду, покретала је не само моћне и богате да подижу Цркве и Манастире, него и прости народ да их гради и поново, из рушевина и пепела, обнавља и подиже. У овом смислу, несебичну љубав и бригу према Косову показивао је посебно проф. Душан Батаковић, тај витез српске дипломатије и доајен српске историографије, који нас је уочи овог Видовдана прерано напустио, преселивши се у вечни живот. Критеријум шта је у нашем чувању и обогаћивању традиције вредно а шта не – даће будућност. Понекад размишљам: утешно је то што није толико битно шта ће о нама рећи савременици, него како ће нас схватити нека будућа генерација. Ово није „одлагање одговорности“, него више ослањање на суд времена, које је најбоље решето, и на Божију правду која суди љубављу а не законом. 2. У једном од најзначајнијих есеја XX века, Традиције и индивидуални таленат, Т. С. Елиот је био врло опрезан када је говорио о значењу традиције. Као одлику традиције он је одбацио просто преношење облика или искуства из генерације у генерацију. Написао је моћне речи: „Традиција се не може наследити; ако вам је потребна, морате је стећи великим трудом“. Шта заправо значи улазак у предање и усвајање традиције и коју улогу она има у животу сваког појединца? Одговор: Треба бити свестан потребе новог примања сопствене традиције и прилагођавања себе изворној, једном за свагда преданој, апостолској вери. Ту последњу реч нема појединац (био он теолог или не) него Црква. Међутим, Црква не сме да буде пуки јерархијски ауторитет који с врха диктира одлуке; Црква је заједница, црквена општина устројена као догађај заједничарења. Традицији су страни како усамљене индивидуе тако и изоловани ауторитети. Она надахњује, мења и освећује цело биће човека и све што оно ствара: погледајте израз црквених икона, мелодију химни и архитектонску одежду црквених здања – све са добродошлицом дочекује човека. Кад још постоје и свештеници отвореног срца за оне који куцају на врата храма, тада традиција постаје живот. Када тога нема… Мислим да су два момента битна. Труд јесте потребан, али благослови не долазе притиском на дугме, него изненада. Апостоли су чекали обећани силазак Светога Духа, али је Он ипак изненада сишао на њих. „И уједанпут (ἄφνω) настаде шум са неба као хујање силног ветра“ (ДАп. 2,2). Дакле, предање као изненађење. Осим елемента изненађења, ту је и моменат занетости. „Занео си ме љубавном чежњом, Христе, и изменио ме Твојом божанском љубављу“. Обратимо пажњу да Светитељи, попут оца Порфирија Кавсокаливита, говоре о еросу, опијености, лудости. Тај грчки старац Порфирије се простодушно молио једном светитељу: „Еј бре, свети Максиме, дај нам и Ти да доживимо ту свету лудост“! Желим да наша помесна Црква у овом народу још видљивије пружа зреле плодове утехе свакоме и да насићује сваку глад, од детета до зрелог човека. Да ли размишљамо о томе да у Цркви уметник може да пронађе најузвишенији склад (чули сте да је недавно португалски композитор постао српски ђакон?), да модерни философ открије мудрост, а биолог или психијатар – смисао своје науке? Црква не дарива само спокој у смирај дана, него осмишљава авантуру на отвореном узбурканом мору живота. И после свега тога можеш, попут Одисеја Елитија, да узвикнеш: „Боже мој, колико си само плавог потрошио да се заклониш од нашег погледа“! Када путујеш тим хоризонтима, тада схватиш да се и у српском поднебљу одвија вековечна тајна обновљења и покајања. 3. Традиција на првом месту обухвата осећање историје, али укључује не само оно што је прошло у прошлости, него шта је садашње у прошлости. То осећање историје приморава човека да не буде прожет само својим временом и генерацијом, већ је прожет осећањем да читава европска мисао, почев од Хомера и античких философа и у оквиру ње читава философија и књижевност његове земље, истовремено егзистирају и сачињавају један поредак. Одговор: Светосавски духовно-интелектуални универзум не уклапа се лако у дилеме „модернизма“ или „традиционализма“. У нашем случају, ради се у уласку у живе токове кирило-методијевског предања, надахнутог Фотијевим „раним византијским хуманизмом“. Дивно је то што наше наслеђе у историјском и философском смислу конституишу не само Свети Оци него и Хомер и класици. Ипак, треба знати да је хришћанство, у једном стваралачком процесу, преобразило класичну културу. Тако је демократска форма управљања у Цркви преображена у синодалну; поезија и философија су преточене у химнографију и литургијско богословље; уметност позоришта и искуство трагедије су преиначени у иконографију и тајноводство богослужења. Mutatis mutandis, чини ми се да данас не уочавамо ту потребу црквеног одговора на модерне изазове, попут либералне етике, симулације стварности, релативизма вредности, последица стреса, технологије, интернета, више-димензионалне структуре друштва. Мало ко зна у ком правцу ће гравитирати људско друштво у блиској будућности, али је проблем што одсуствује здрава запитаност о свему томе код националне и црквене елите. 4. Честа појава је дубок јаз између старе и младе генерације. Очито је да старије генерације енергично желе да задрже примат у тумачењу стварности, при томе неретко показујући своје слабости (острашћеност, прикривене или отворене претње, застрашивања, медијски рат, својеврсне хајке, увреде и сл.). Где су узроци томе и како се то превазилази? Да ли је то неминовност? Одговор: Христос је осудио сваку посесивну тежњу за ексклузивним тумачењем стварности којe су држали фарисеји. Интимно сам против „саморазумљивих ствари“, па тиме и против монопола ex cathedra у тумачењу истине. То је толико страно Православљу! Прикривене или отворене претње, хајке, уцењивања и сл. јесу пратеће манифестације живота света, али, видимо, и појединаца у Цркви. Како их превазићи? Треба погледати на Христа и унутар широког хоризонта Цркве – схваћене не просто као јерархије него као антрополошко-космичке тајне – сведочити на свом микро-плану холистичку слику Божијег света и творевине. Црква, а ту мислим и на јерархију, треба да помогне истицањем јасних критеријума код усвајања културних образаца. У прошлости, то је бивало уз помоћ теолошких критеријума. Данас мало ко о томе размишља. Например, да ли користити iPad у св. Литургији? Ако треба, под којим онда околностима треба? Замислите, читате молитву на вечерњи, а као нотификација искочи вам вест да је председник републике поднео оставку или да је „Звезда“ изгубила од „Партизана“! Или, ко данас брине о адиктивном понашању код свештеника? У Грчкој се одржавају симпосиони на тему терапеутских решења за психичку исцрпљеност клирикâ. Имате самозване гуру-интернет-саветнике по разним форумима који проводе огромно време бесомучно крстарећи по нету и умишљајући да помажу савременом хришћанину. Истовремено, ти исти „саветници верника“ дају оцене о „демонском“ интернету и слично томе, док су истовремено класичан пример овисника о нечему што још увек није сасвим јасно дефинисано. Да ли је савет који они дају за тренутну употребу или се дотиче дубљих слојева бића? И да ли је уопште могуће духовно помагати „са дистанце“? Када је негде средином VII века Св. Максим Исповедник писао дело Мистагогија, имао је пред собом цркву Свете Софије у Цариграду (или можда неку другу), па је рекао да је Црква слика Бога по томе што у њу улазе многи људи, жене и деца, различити по роду, врсти, нацији, језику, начинима живљења, узрастима, вештинама, обичајима, занимањима, наукама, достојанствима, судбинама, навикама. И каже он: сви они су међусобно раздељени и већином различити, али у Цркви се препорађају Духом, који свима омогућава да јесу и називају се хришћани. За таквом Црквом жудимо. 5. У појединим деловима света примећује се унеспокојавајућа појава: репресија над сваким ко другачије и слободно мисли, услед многобројних различитих идеологија. Како се носити и како одговорити на ове изазове и нимало лака искушења времена? Да ли смо и ми у сличној опасности? Одговор: Монопол на побожност је духовно опасна појава. Обратимо пажњу на то да се Христос није супротстављао блудницима, лоповима и сл. него ондашњем јудејском свештенству. У филму „Risen“, Пилат се после Христовог распећа обраћа јеврејским свештеницима следећим циничним речима: „Он више не представља претњу вашем монополу на побожност“ (Risen. Dir. Kevin Reynolds, LD Entertainment, 2016. Film). Једино несигуран човек прибегава репресији. Треба бити свестан два феномена. Први је да православни данас нису сасвим начисто с тим како се односити према животним реалијама, попут друштва, политике, интелигенције итд. Поједини имају негативан став према култури, други према науци, трећи према технологији… Од највише духовне јерархије очекујемо руковођење, пастирску благу реч, а не казне и прогоне. Уосталом, замислите да свештеници крену да имитирају лоше поступке епископа, где би нас то довело? А главна одлика јеванђелског приступа је преумљенски преображај личности. С друге стране, ваља бити свестан да култура, цивилизација (једном речју: контекстуалност), природно теже да све подведу под норме и појмове које оне „схватају“ као веродостојне и меродавне. Апсолутизовањем контекста долази се, поред осталог, и до вере у свемоћ људског знања, до утопијске занесености историцизмом и натурализмом, што све лако скончава у научном фактопоклонству. Међутим, Апостол Павле нас учи: „Tако, браћо моја, и ви умресте закону телом Христовим, да припаднете другоме (εἰς τὸ γενέσθαι ὑμᾶς ἑτέρῳ), Ономе који устаде из мртвих, да плод донесемо Богу“ (Рим. 7,4). За трансцендентно(г) се и не може лако отворити неко ко истинитост изводи искључиво из подударања стварности и ума (adaequatio rei et intellectus), неко ко унутар чврсте овостраности није начинио ниједан отвор за онострано. За то је потребан препород срца и ума, чиме се превазилазе закони греха. 6. У дијалогу друштва са светом и друштва са Црквом веома нам недостају једноставне, јасне, истините и охрабрајуће речи које искључују погрешно разумевање и тумачење. Другим речима, услед недостатка добронамерног и отвореног дијалога на свим фронтовима, као и унутарцрквеног дијалога, а онда и дијалога Цркве и света, како поспешити активнију улогу црквене јерархије да дезорјентисаном народу пружи аутентично мишљење Цркве по многим актуелним питањима данашњице? Одговор: Кажу да је Паскалова сестра, монахиња Пор Роајала, под притиском ауторитетâ да потпише образац противан њеним уверењима, у атомском миру своје келије забележила: „Пошто епископи имају храброст девојчица, девојчице морају имати храброст епископа.“ Дијалог је доста истрошена реч, али не треба од њега одустати чак и у ситуацији када је он пао на ниске гране. Осуђивање или кажњавање без сусрета и погледа у очи нема много везе са хуманошћу и личи на „лоше снове“. Болна зачуђеност Јованке Орлеанке због немилости моћника, посебно уверљиво показана у немом француском филму из 1928, La Passion de Jeanne d'Arc, остаће заувек као тужни показатељ страдања на правди Бога. Тон византијских канона је потресно снисходљив, посебно када се упореди са неким новијим одлукама. Нема сумње да постоје недобронамерни медији, али то не значи да симптом самозаштите и страх од лошег публицитета треба да држи људе спутане. Унеспокојавајуће да они који воле Цркву изнад свега због те љубави задобијају ране. 7. Свети и Велики Сабор 2016. дао је подршку концепту „теологија у јавној сфери“ када је у документу Мисија Православне Цркве у савременом свету рекао: „Црква има право да у јавној сфери прокламује сведочење свога учења“. Питање гласи: ако теолози неће наступати у јавности, ко ће то да чини? Одговор: Зна се, разни парацрквени и антицрквени портали којима је препуштено да шире полуистине и неистине без трунке савести? Сећам се када је средином осамдесетих година лист „Дуга“ отворио дијалог са Црквом, интервјуом Александра Тијанића са тадашњим јеромонахом Атанасијем Јевтићем, под називом „Отварање прозора“. Био је то први отворен и жустар дијалог у коме Атанасије није „увијено“ ни „у рукавицама“ описивао реалност него је критички – рекао бих, профетски – говорио о негативним појавама како у социјалистичком друштву тако и у црквеној јерархији. Сигурно да то није одговарало тадашњем црквеном врху, али Атанасије није претрпео санкције. Навео бих низ тема које сасвим наоправдано одсуствују како са црквене сцене тако и из дискурса теологије у јавној сфери: серија питања везаних за биоетичке дилеме (попут биомедицински потпомогнуте оплодње), полност (трансгендер, брак истополних, итд.), технолошки изазови (виртуелна реалност)… Постоји један „духовни аутизам“ и летаргија о којима се не говори. Ја их помињем не због прозивања било кога него због потребе да „што пре – то боље“ успоставимо дијагнозу ових симптома и почнемо да их третирамо као обољење у нади на излечење. На том пољу желим да истакнем улогу образовања и значај нашег Православног богословског факултета. Познато ми је да највећи број професора и асистената међу студентима подстиче здраву екстравертност теологије, што једино може довести до плоднијег дијалога са савременим светом и његовим изазовима – све то засновано на васељенскости Православља. Наш мото треба да буде сажет у речима docendo discimus(„учимо док друге научавамо“). Ако то не учине теолози, ко ће подстаћи стваралачки сусрет науке и теологије? Теолошки факултет је и својим статутом обавезан да настоји да интегрише утемељена научна и уметничка знања, противећи се самодовољности појединачних знања и бринући се за јединство и смисао целокупног божанског и људског знања. Наше полазиште не треба да буде у песимистичном ставу „наука је гробље бивших хипотеза“, како је рекао Мигуел де Унамуно. Уместо тог „трагичног осећања живота“, стоји радост и изненађење услед научног открића. Радије бих цитирао Џорџа Лихтенберга (немачког експерименталног физичара), који је рекао: „Чудно је да само изузетни људи долазе до открића која се другима касније чине тако лака и проста“. На улаз у свако училиште ставио бих следећи савет: „Ако хоћеш да будеш разборит (ἐπιγνώμων) и смеран, и да не робујеш страсти надмености, свагда тражи у постојећим (бићима и стварима) шта је то што се скрива од твог знања. И налазећи многе и различите ствари које су ти непознате, чудићеш се своме незнању, и смирићеш своје мишљење, и познавши себе схватићеш многе и велике и дивне ствари. Јер мислити да знамо, не допушта напредовање у познању“ (Максим Исповедник, Главе о љубави, 3, 81). Искрени став великог дела професорског кадра на Православном богословском факултету је у томе да теологија треба да прожме постојећа знања хришћанским погледом. Другачије неће моћи да оплемени свет у ком заједно живимо. 8. Како тумачите и гледате на чињеницу да Србију сваке године напусти преко 20.000 (словима: двадесет хиљада) младих, школованих, образованих људи? Један од кључних фактора лежи у великој незапослености, али и у изостанку државне стратегије шта ће са својим даровитим људима који се не дају подјармити под кров било какве па ни владајуће политичке идеологије... Одговор: Мислим да сте одговор већ дали, а да ли ће се тај крајње негативни процес зауставити показаће скора будућност. Постоји бојазан да даровитима овде нема места и тај одлив је већ постао пример лоше „традиције“. Треба да нас као друштво боле ране таквих људи. У сваком случају, ако се то већ не може зауставити, треба позивати те људе да у новој средини раде на пољима свог стваралаштва не заборављајући своје сународнике. 9. Какав је смисао теолошког образовања, с обзиром да су данас све више тражени програмери и тумачи нове дигиталне стварности? Одговор: Ако схватимо да је теологија потребна свима, па и програмерима, тада смо на правом трагу. Владимир Соловјев је рекао да „свако биће јесте оно, што оно воли“. Па никоме није стало да постане тек обичан „техничар“ — и да само помогне функционисање складног рада неког строја, који се лако може окренути против човека који је принц творевине и заробити га! Тумачи дигиталне стварности у свету информатике би могли да постану теолози под условом да им не затворимо врата, као да су некаква persona non grata за теологију. Савет који сам чуо из једног скита са Свете Горе је задивљујуће човекољубив: „Пружите сваком човеку могућност да прати сопствени пут и позив, да постане занатлија, научник, радник, ратар, предузимач, уметник, и да осећа да је све свето, узвишено, испуњено светлошћу, благодаћу и вечношћу – чак и оно што је пролазно, неважно, материјално – када је Богом благословено“. И да завршим опаском Светог Јустина Ћелијског, коју је записао у уводу Житијима Светих, да кроз та житија видимо како један ратар постаје – свети ратар; војник – свети војник итд. Рекао бих да на тај начин и један програмер може постати – свети програмер. Разговор водио ”Сербика Американа тим” http://eserbia.org/sa-culture/views/1188-nekad-i-sad
  16. [Илустрације су преузете из монографије The Christian Heritage of Kosovo and Metohija] 1. Преосвећени Владико, у данашњем савременом, постмодерном и мултикултуралном друштву, намеће се потреба правилног разумевања традиције и односа према предању, оној у којој смо рођени и коју наслеђујемо. Ову потребу можда и највише осећају млади људи пред којима се, чини се, као никад пре налази лепеза различитих традиција и предања у својим крајностима. Како Ви то видите, посебно у светлу Видовдана? Одговор: Оштроумни оксфордски православни епископ, Калист Вер, иначе почасни доктор Универзитета у Београду, рекао је да „традиција није у томе да нешто понављаш, него да будеш веран истој на стваралачки начин“. За нас хришћане, традиција (или предање) је пре свега литургијско преношење Тајне Христа унутар Цркве као богочовечанске заједнице. С једне стране, нема ничег узбудљивијег од тог преношења „живог живота“ и убризгавање истог у нове нараштаје живих чланова православних парохија, нпр. у Земуну, Паризу, Требињу или Њујорку. Било речито или ћутке, све то открива једну богочовечанскустварност у историјском и културном контексту. С друге стране, наше предање је пребогато симболима и врло је сложено садржајима. Неко је приметио да православни имају тако богату и слојевиту традицију да не знају како да рукују њоме. У томе има истине, али то богатство су дарови наших доброчинитеља, „знаних и незнаних“; то предање је један пример „православног капитализма“. Треба пазити да критеријум није форма (обрасци) него садржај (јеванђелски Христос). Француски писац Кристијан Бобен је рекао: „Оно што је у Јеванђељима добро јесте управо то што их никада нико није прочитао“. Не може се Јеванђеље „прочитати“ или сасвим појмити. Стога је пред свима нама једна узбудљива, често трагична, борба за oпит, за доживљај, за право искуство, за ,,искуство Истине“. Традиција је зависна од прошлости, садашњости и будућности, али је важно њено садашње живљење, почевши од јутарњег буђења. Наша молитва је, тако мислим, есхатолошко умивање наших очију за виђење правих ствари које нам долазе као залог из будућности. Било да смо велики или мали, богати или убоги, смирено се кајемо пред Живим Богом, на начин како се умивамо ујутру или како једемо свој свакодневни хлеб. О томе нам сведочи видовданска етика потекла на заветној постојбини Српске земље – Косову и Метохији. Свест да се послужи Богу и роду, покретала је не само моћне и богате да подижу Цркве и Манастире, него и прости народ да их гради и поново, из рушевина и пепела, обнавља и подиже. У овом смислу, несебичну љубав и бригу према Косову показивао је посебно проф. Душан Батаковић, тај витез српске дипломатије и доајен српске историографије, који нас је уочи овог Видовдана прерано напустио, преселивши се у вечни живот. Критеријум шта је у нашем чувању и обогаћивању традиције вредно а шта не – даће будућност. Понекад размишљам: утешно је то што није толико битно шта ће о нама рећи савременици, него како ће нас схватити нека будућа генерација. Ово није „одлагање одговорности“, него више ослањање на суд времена, које је најбоље решето, и на Божију правду која суди љубављу а не законом. 2. У једном од најзначајнијих есеја XX века, Традиције и индивидуални таленат, Т. С. Елиот је био врло опрезан када је говорио о значењу традиције. Као одлику традиције он је одбацио просто преношење облика или искуства из генерације у генерацију. Написао је моћне речи: „Традиција се не може наследити; ако вам је потребна, морате је стећи великим трудом“. Шта заправо значи улазак у предање и усвајање традиције и коју улогу она има у животу сваког појединца? Одговор: Треба бити свестан потребе новог примања сопствене традиције и прилагођавања себе изворној, једном за свагда преданој, апостолској вери. Ту последњу реч нема појединац (био он теолог или не) него Црква. Међутим, Црква не сме да буде пуки јерархијски ауторитет који с врха диктира одлуке; Црква је заједница, црквена општина устројена као догађај заједничарења. Традицији су страни како усамљене индивидуе тако и изоловани ауторитети. Она надахњује, мења и освећује цело биће човека и све што оно ствара: погледајте израз црквених икона, мелодију химни и архитектонску одежду црквених здања – све са добродошлицом дочекује човека. Кад још постоје и свештеници отвореног срца за оне који куцају на врата храма, тада традиција постаје живот. Када тога нема… Мислим да су два момента битна. Труд јесте потребан, али благослови не долазе притиском на дугме, него изненада. Апостоли су чекали обећани силазак Светога Духа, али је Он ипак изненада сишао на њих. „И уједанпут (ἄφνω) настаде шум са неба као хујање силног ветра“ (ДАп. 2,2). Дакле, предање као изненађење. Осим елемента изненађења, ту је и моменат занетости. „Занео си ме љубавном чежњом, Христе, и изменио ме Твојом божанском љубављу“. Обратимо пажњу да Светитељи, попут оца Порфирија Кавсокаливита, говоре о еросу, опијености, лудости. Тај грчки старац Порфирије се простодушно молио једном светитељу: „Еј бре, свети Максиме, дај нам и Ти да доживимо ту свету лудост“! Желим да наша помесна Црква у овом народу још видљивије пружа зреле плодове утехе свакоме и да насићује сваку глад, од детета до зрелог човека. Да ли размишљамо о томе да у Цркви уметник може да пронађе најузвишенији склад (чули сте да је недавно португалски композитор постао српски ђакон?), да модерни философ открије мудрост, а биолог или психијатар – смисао своје науке? Црква не дарива само спокој у смирај дана, него осмишљава авантуру на отвореном узбурканом мору живота. И после свега тога можеш, попут Одисеја Елитија, да узвикнеш: „Боже мој, колико си само плавог потрошио да се заклониш од нашег погледа“! Када путујеш тим хоризонтима, тада схватиш да се и у српском поднебљу одвија вековечна тајна обновљења и покајања. 3. Традиција на првом месту обухвата осећање историје, али укључује не само оно што је прошло у прошлости, него шта је садашње у прошлости. То осећање историје приморава човека да не буде прожет само својим временом и генерацијом, већ је прожет осећањем да читава европска мисао, почев од Хомера и античких философа и у оквиру ње читава философија и књижевност његове земље, истовремено егзистирају и сачињавају један поредак. Одговор: Светосавски духовно-интелектуални универзум не уклапа се лако у дилеме „модернизма“ или „традиционализма“. У нашем случају, ради се у уласку у живе токове кирило-методијевског предања, надахнутог Фотијевим „раним византијским хуманизмом“. Дивно је то што наше наслеђе у историјском и философском смислу конституишу не само Свети Оци него и Хомер и класици. Ипак, треба знати да је хришћанство, у једном стваралачком процесу, преобразило класичну културу. Тако је демократска форма управљања у Цркви преображена у синодалну; поезија и философија су преточене у химнографију и литургијско богословље; уметност позоришта и искуство трагедије су преиначени у иконографију и тајноводство богослужења. Mutatis mutandis, чини ми се да данас не уочавамо ту потребу црквеног одговора на модерне изазове, попут либералне етике, симулације стварности, релативизма вредности, последица стреса, технологије, интернета, више-димензионалне структуре друштва. Мало ко зна у ком правцу ће гравитирати људско друштво у блиској будућности, али је проблем што одсуствује здрава запитаност о свему томе код националне и црквене елите. 4. Честа појава је дубок јаз између старе и младе генерације. Очито је да старије генерације енергично желе да задрже примат у тумачењу стварности, при томе неретко показујући своје слабости (острашћеност, прикривене или отворене претње, застрашивања, медијски рат, својеврсне хајке, увреде и сл.). Где су узроци томе и како се то превазилази? Да ли је то неминовност? Одговор: Христос је осудио сваку посесивну тежњу за ексклузивним тумачењем стварности којe су држали фарисеји. Интимно сам против „саморазумљивих ствари“, па тиме и против монопола ex cathedra у тумачењу истине. То је толико страно Православљу! Прикривене или отворене претње, хајке, уцењивања и сл. јесу пратеће манифестације живота света, али, видимо, и појединаца у Цркви. Како их превазићи? Треба погледати на Христа и унутар широког хоризонта Цркве – схваћене не просто као јерархије него као антрополошко-космичке тајне – сведочити на свом микро-плану холистичку слику Божијег света и творевине. Црква, а ту мислим и на јерархију, треба да помогне истицањем јасних критеријума код усвајања културних образаца. У прошлости, то је бивало уз помоћ теолошких критеријума. Данас мало ко о томе размишља. Например, да ли користити iPad у св. Литургији? Ако треба, под којим онда околностима треба? Замислите, читате молитву на вечерњи, а као нотификација искочи вам вест да је председник републике поднео оставку или да је „Звезда“ изгубила од „Партизана“! Или, ко данас брине о адиктивном понашању код свештеника? У Грчкој се одржавају симпосиони на тему терапеутских решења за психичку исцрпљеност клирикâ. Имате самозване гуру-интернет-саветнике по разним форумима који проводе огромно време бесомучно крстарећи по нету и умишљајући да помажу савременом хришћанину. Истовремено, ти исти „саветници верника“ дају оцене о „демонском“ интернету и слично томе, док су истовремено класичан пример овисника о нечему што још увек није сасвим јасно дефинисано. Да ли је савет који они дају за тренутну употребу или се дотиче дубљих слојева бића? И да ли је уопште могуће духовно помагати „са дистанце“? Када је негде средином VII века Св. Максим Исповедник писао дело Мистагогија, имао је пред собом цркву Свете Софије у Цариграду (или можда неку другу), па је рекао да је Црква слика Бога по томе што у њу улазе многи људи, жене и деца, различити по роду, врсти, нацији, језику, начинима живљења, узрастима, вештинама, обичајима, занимањима, наукама, достојанствима, судбинама, навикама. И каже он: сви они су међусобно раздељени и већином различити, али у Цркви се препорађају Духом, који свима омогућава да јесу и називају се хришћани. За таквом Црквом жудимо. 5. У појединим деловима света примећује се унеспокојавајућа појава: репресија над сваким ко другачије и слободно мисли, услед многобројних различитих идеологија. Како се носити и како одговорити на ове изазове и нимало лака искушења времена? Да ли смо и ми у сличној опасности? Одговор: Монопол на побожност је духовно опасна појава. Обратимо пажњу на то да се Христос није супротстављао блудницима, лоповима и сл. него ондашњем јудејском свештенству. У филму „Risen“, Пилат се после Христовог распећа обраћа јеврејским свештеницима следећим циничним речима: „Он више не представља претњу вашем монополу на побожност“ (Risen. Dir. Kevin Reynolds, LD Entertainment, 2016. Film). Једино несигуран човек прибегава репресији. Треба бити свестан два феномена. Први је да православни данас нису сасвим начисто с тим како се односити према животним реалијама, попут друштва, политике, интелигенције итд. Поједини имају негативан став према култури, други према науци, трећи према технологији… Од највише духовне јерархије очекујемо руковођење, пастирску благу реч, а не казне и прогоне. Уосталом, замислите да свештеници крену да имитирају лоше поступке епископа, где би нас то довело? А главна одлика јеванђелског приступа је преумљенски преображај личности. С друге стране, ваља бити свестан да култура, цивилизација (једном речју: контекстуалност), природно теже да све подведу под норме и појмове које оне „схватају“ као веродостојне и меродавне. Апсолутизовањем контекста долази се, поред осталог, и до вере у свемоћ људског знања, до утопијске занесености историцизмом и натурализмом, што све лако скончава у научном фактопоклонству. Међутим, Апостол Павле нас учи: „Tако, браћо моја, и ви умресте закону телом Христовим, да припаднете другоме (εἰς τὸ γενέσθαι ὑμᾶς ἑτέρῳ), Ономе који устаде из мртвих, да плод донесемо Богу“ (Рим. 7,4). За трансцендентно(г) се и не може лако отворити неко ко истинитост изводи искључиво из подударања стварности и ума (adaequatio rei et intellectus), неко ко унутар чврсте овостраности није начинио ниједан отвор за онострано. За то је потребан препород срца и ума, чиме се превазилазе закони греха. 6. У дијалогу друштва са светом и друштва са Црквом веома нам недостају једноставне, јасне, истините и охрабрајуће речи које искључују погрешно разумевање и тумачење. Другим речима, услед недостатка добронамерног и отвореног дијалога на свим фронтовима, као и унутарцрквеног дијалога, а онда и дијалога Цркве и света, како поспешити активнију улогу црквене јерархије да дезорјентисаном народу пружи аутентично мишљење Цркве по многим актуелним питањима данашњице? Одговор: Кажу да је Паскалова сестра, монахиња Пор Роајала, под притиском ауторитетâ да потпише образац противан њеним уверењима, у атомском миру своје келије забележила: „Пошто епископи имају храброст девојчица, девојчице морају имати храброст епископа.“ Дијалог је доста истрошена реч, али не треба од њега одустати чак и у ситуацији када је он пао на ниске гране. Осуђивање или кажњавање без сусрета и погледа у очи нема много везе са хуманошћу и личи на „лоше снове“. Болна зачуђеност Јованке Орлеанке због немилости моћника, посебно уверљиво показана у немом француском филму из 1928, La Passion de Jeanne d'Arc, остаће заувек као тужни показатељ страдања на правди Бога. Тон византијских канона је потресно снисходљив, посебно када се упореди са неким новијим одлукама. Нема сумње да постоје недобронамерни медији, али то не значи да симптом самозаштите и страх од лошег публицитета треба да држи људе спутане. Унеспокојавајуће да они који воле Цркву изнад свега због те љубави задобијају ране. 7. Свети и Велики Сабор 2016. дао је подршку концепту „теологија у јавној сфери“ када је у документу Мисија Православне Цркве у савременом свету рекао: „Црква има право да у јавној сфери прокламује сведочење свога учења“. Питање гласи: ако теолози неће наступати у јавности, ко ће то да чини? Одговор: Зна се, разни парацрквени и антицрквени портали којима је препуштено да шире полуистине и неистине без трунке савести? Сећам се када је средином осамдесетих година лист „Дуга“ отворио дијалог са Црквом, интервјуом Александра Тијанића са тадашњим јеромонахом Атанасијем Јевтићем, под називом „Отварање прозора“. Био је то први отворен и жустар дијалог у коме Атанасије није „увијено“ ни „у рукавицама“ описивао реалност него је критички – рекао бих, профетски – говорио о негативним појавама како у социјалистичком друштву тако и у црквеној јерархији. Сигурно да то није одговарало тадашњем црквеном врху, али Атанасије није претрпео санкције. Навео бих низ тема које сасвим наоправдано одсуствују како са црквене сцене тако и из дискурса теологије у јавној сфери: серија питања везаних за биоетичке дилеме (попут биомедицински потпомогнуте оплодње), полност (трансгендер, брак истополних, итд.), технолошки изазови (виртуелна реалност)… Постоји један „духовни аутизам“ и летаргија о којима се не говори. Ја их помињем не због прозивања било кога него због потребе да „што пре – то боље“ успоставимо дијагнозу ових симптома и почнемо да их третирамо као обољење у нади на излечење. На том пољу желим да истакнем улогу образовања и значај нашег Православног богословског факултета. Познато ми је да највећи број професора и асистената међу студентима подстиче здраву екстравертност теологије, што једино може довести до плоднијег дијалога са савременим светом и његовим изазовима – све то засновано на васељенскости Православља. Наш мото треба да буде сажет у речима docendo discimus(„учимо док друге научавамо“). Ако то не учине теолози, ко ће подстаћи стваралачки сусрет науке и теологије? Теолошки факултет је и својим статутом обавезан да настоји да интегрише утемељена научна и уметничка знања, противећи се самодовољности појединачних знања и бринући се за јединство и смисао целокупног божанског и људског знања. Наше полазиште не треба да буде у песимистичном ставу „наука је гробље бивших хипотеза“, како је рекао Мигуел де Унамуно. Уместо тог „трагичног осећања живота“, стоји радост и изненађење услед научног открића. Радије бих цитирао Џорџа Лихтенберга (немачког експерименталног физичара), који је рекао: „Чудно је да само изузетни људи долазе до открића која се другима касније чине тако лака и проста“. На улаз у свако училиште ставио бих следећи савет: „Ако хоћеш да будеш разборит (ἐπιγνώμων) и смеран, и да не робујеш страсти надмености, свагда тражи у постојећим (бићима и стварима) шта је то што се скрива од твог знања. И налазећи многе и различите ствари које су ти непознате, чудићеш се своме незнању, и смирићеш своје мишљење, и познавши себе схватићеш многе и велике и дивне ствари. Јер мислити да знамо, не допушта напредовање у познању“ (Максим Исповедник, Главе о љубави, 3, 81). Искрени став великог дела професорског кадра на Православном богословском факултету је у томе да теологија треба да прожме постојећа знања хришћанским погледом. Другачије неће моћи да оплемени свет у ком заједно живимо. 8. Како тумачите и гледате на чињеницу да Србију сваке године напусти преко 20.000 (словима: двадесет хиљада) младих, школованих, образованих људи? Један од кључних фактора лежи у великој незапослености, али и у изостанку државне стратегије шта ће са својим даровитим људима који се не дају подјармити под кров било какве па ни владајуће политичке идеологије... Одговор: Мислим да сте одговор већ дали, а да ли ће се тај крајње негативни процес зауставити показаће скора будућност. Постоји бојазан да даровитима овде нема места и тај одлив је већ постао пример лоше „традиције“. Треба да нас као друштво боле ране таквих људи. У сваком случају, ако се то већ не може зауставити, треба позивати те људе да у новој средини раде на пољима свог стваралаштва не заборављајући своје сународнике. 9. Какав је смисао теолошког образовања, с обзиром да су данас све више тражени програмери и тумачи нове дигиталне стварности? Одговор: Ако схватимо да је теологија потребна свима, па и програмерима, тада смо на правом трагу. Владимир Соловјев је рекао да „свако биће јесте оно, што оно воли“. Па никоме није стало да постане тек обичан „техничар“ — и да само помогне функционисање складног рада неког строја, који се лако може окренути против човека који је принц творевине и заробити га! Тумачи дигиталне стварности у свету информатике би могли да постану теолози под условом да им не затворимо врата, као да су некаква persona non grata за теологију. Савет који сам чуо из једног скита са Свете Горе је задивљујуће човекољубив: „Пружите сваком човеку могућност да прати сопствени пут и позив, да постане занатлија, научник, радник, ратар, предузимач, уметник, и да осећа да је све свето, узвишено, испуњено светлошћу, благодаћу и вечношћу – чак и оно што је пролазно, неважно, материјално – када је Богом благословено“. И да завршим опаском Светог Јустина Ћелијског, коју је записао у уводу Житијима Светих, да кроз та житија видимо како један ратар постаје – свети ратар; војник – свети војник итд. Рекао бих да на тај начин и један програмер може постати – свети програмер. Разговор водио ”Сербика Американа тим” http://eserbia.org/sa-culture/views/1188-nekad-i-sad View full Странице
  17. Владика Хризостом: У цркви нема раскола, Дарвин остаје теорија Владимир МИТРИЋ | 11. јун 2017.http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:669872-Владика-Хризостом-У-цркви-нема-раскола-Дарвин-остаје-теорија Митрополит дабробосански о контроверзној петицији о еволуцији коју је подржао део свештенства, о нашем народу у БиХ, Валентину Инцку, имовини СПЦ... Фото Епархија зворничко - тузланска У ЦРКВИ није настао, не дао Бог, никакав расцеп по питању различитих ставова о Дарвиној теорији о настанку човека, али се десила једна ненаучна несмотреност. Не знам зашто се то догодило и чиме су одређени професори Богословског факултета били изазвани да се тако изјасне. Ја верујем и учим онако како верује и учи једна света, саборна и апостолска црква. Надам се да је јасан наш став. Дарвинова теорија је теорија, а не научна доктрина. Овако, за "Новости", говори нови митрополит дабробосански Хризостом о бури насталој у јавности поводом контроверзног апела групе теолога поводом захтева за ревизију теорије еволуције у српским школама. У првом интервјуу откако је на челу митрополије у Сарајеву, владика Хризостом наглашава да је "такозвана Дарвинова теорија еволуције вековима многима камен спотицања", зато што наука није дала одговоре на многа отворена питања. - Тиме је остављен слободан простор за теорије и претпоставке. У тај амбис упао је и Дарвин са својом теоријом еволуције, које се сада и научници и ненаучници држе као пијани плота. Црква је увек веровала и верује онако како је богооткривено и записано светим пророцима и оцима, а то значи да је човек створен по слици и прилици Божјој, да га Бог сазда од земаљског праха и дуну у њега Дух живи и човек постаде душа жива. Због тог и таквог сазданог човека и његовог спасења, оваплотио се сам Син Божији. * Много је отворених питања на подручју Митрополије на чијем сте сада челу, од враћања црквене имовине, преко положаја сународника и цркве у Федерацији БиХ...? - Добро сте споменули прилике и околности које владају у Федерацији. Али то ме не обесхрабрује. Напротив, то ме инспирише да се сав посветим Цркви и њеном народу. Знам да је преостало мало православних Срба у Федерацији. Али управо они заслужују наше поштовање, нашу посвећеност њиховој жртви и трпљењу. Борићу се да све прогнане и расељене повежем са њиховим завичајем, да успоставимо њихов посебан однос према свом завичају, као што сам то урадио у Епархији бихаћко-петровачкој. То изискује лични пример посвећености ономе што се зове суживот и људскост. ИДЕМ ТАМО ГДЕ ЈЕ НАЈТЕЖЕ * ДА ли сте очекивали да ће Свети архијерејски сабор СПЦ баш вас изабрати за митрополита дабробосанског? - Нисам очекивао овај избор јер сам знао за кандидатуру других за ово узвишено место служења. Чињеница да сам само пре четири године дошао на трон Епархије зворничко-тузланске ишла је у прилог томе да не будем предложен, а самим тим нити биран. То је велика ствар да Црква преко свог Сабора епископа има и исказује своје поверење према мојој маленкости и шаље ме тамо где је најтеже. Тако је било и 1991. године када сам изабран за Епархију бихаћко-петровачку и 2013, када сам изабран за епископа зворничко-тузланског. * Има ли простора да се утицај СПЦ оснажи на добробит нашег народа у БиХ? - Увек постоји шанса за боље и више. Бог даје и благосиља, а ми људи то морамо препознати и радити на томе. Кад кажем радити, онда управо тако и мислим - радити са посвећеношћу да то што радиш и успе. Примарни задатак мене као митрополита биће брига за сваког човека, не само у Федерацији, већ и у Републици Српској. Други део нашег посла биће брига за оно што је народ, односно што је жива Црква Божија створила кроз векове у Сарајеву и целој Митрополији. А српски народ сарајевске, односно дабробосанске митрополије створио је много и то се мора и сачувати и унапредити. Борићемо се за то. * Често се у јавности спомињу ваши добри односи са делом домаћих политичара, али и са међународним, међу којима је и Валентин Инцко, високи представник међународне заједнице у БиХ? - Моји односи са Инцком датирају из времена док је био амбасадор Аустрије у Сарајеву. Тада смо се упознали, боље рећи тада сам упознао финог, племенитог и доброг човека, највећег добротвора нашег Богословског факултета у Београду, великог доброчинитеља наших манастира, као што је Жича и др. То што је он био онда државни дипломата Аустрије, а потом високи представник УН и ЕУ нема никакве везе. Ја сам упознао човека и то је за мене главно, а све друго је служба. Ја сам се лично уверио у добре намерне господина Инцка. Ја на њега не гледам и не судим о њему очима политичара, ваћ властитим очима. Са носиоцима власти у Српској моји односи су коректни, а што се пак тиче односа према властима у Федерацији, не могу рећи да они и не постоје последње четири године. Сада ћу успоставити нормалну комуникацију са властима Федерације, али и са заједничким органима власти БиХ... * Шта остављате свом наследнику на трону Епархије зворничко--тузланске? - Остављам му најбољу епархију - са најбољим свештенством и народом, стотине цркава и десетине манастира са монаштвом. Остављам - мир, ред и поредак. Митрополит Хризостом и Валентин Инцко НАРОД ЈЕ БОГАТСТВО ЈЕДНЕ ЕПАРХИЈЕ * ИМА ли зле намере у тврдњи оних који кажу да је Епархија зворничко-тузланска најбогатија у СПЦ? - Епархија зворничко-тузланска је велика и сређена. Она је и најмногољуднија епископија СПЦ у БиХ. Не могу директно одговорити на ваше питање из два разлога. Прво, било би некоректно према другима да као епископ своју садашњу епархију промовишем да је најбогатија. Друго, богатство је релативна материјалистича категорија и то није параметар по којој би се могле равнати епархије. Она псаламска песма коју певамо на вечерњу каже - "богати осиромашише и огладњеше, а они који траже Господа неће бити лишени ниједнога добра". Дакле, и материјално најбогатији постајали су сиромашни, просјаци и гладни, али народ, као што је народ епархије зворничко--тузланске, иако сиромашан, увек је тражио Господа и зато га Господ никад није лишавао ниједнога добра. Дакле, Епархија зворничко-тузланска је богата вером и љубављу њених епархијана.
  18. Владика Хризостом: У цркви нема раскола, Дарвин остаје теорија Владимир МИТРИЋ | 11. јун 2017.http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:669872-Владика-Хризостом-У-цркви-нема-раскола-Дарвин-остаје-теорија Митрополит дабробосански о контроверзној петицији о еволуцији коју је подржао део свештенства, о нашем народу у БиХ, Валентину Инцку, имовини СПЦ... Фото Епархија зворничко - тузланска У ЦРКВИ није настао, не дао Бог, никакав расцеп по питању различитих ставова о Дарвиној теорији о настанку човека, али се десила једна ненаучна несмотреност. Не знам зашто се то догодило и чиме су одређени професори Богословског факултета били изазвани да се тако изјасне. Ја верујем и учим онако како верује и учи једна света, саборна и апостолска црква. Надам се да је јасан наш став. Дарвинова теорија је теорија, а не научна доктрина. Овако, за "Новости", говори нови митрополит дабробосански Хризостом о бури насталој у јавности поводом контроверзног апела групе теолога поводом захтева за ревизију теорије еволуције у српским школама. У првом интервјуу откако је на челу митрополије у Сарајеву, владика Хризостом наглашава да је "такозвана Дарвинова теорија еволуције вековима многима камен спотицања", зато што наука није дала одговоре на многа отворена питања. - Тиме је остављен слободан простор за теорије и претпоставке. У тај амбис упао је и Дарвин са својом теоријом еволуције, које се сада и научници и ненаучници држе као пијани плота. Црква је увек веровала и верује онако како је богооткривено и записано светим пророцима и оцима, а то значи да је човек створен по слици и прилици Божјој, да га Бог сазда од земаљског праха и дуну у њега Дух живи и човек постаде душа жива. Због тог и таквог сазданог човека и његовог спасења, оваплотио се сам Син Божији. * Много је отворених питања на подручју Митрополије на чијем сте сада челу, од враћања црквене имовине, преко положаја сународника и цркве у Федерацији БиХ...? - Добро сте споменули прилике и околности које владају у Федерацији. Али то ме не обесхрабрује. Напротив, то ме инспирише да се сав посветим Цркви и њеном народу. Знам да је преостало мало православних Срба у Федерацији. Али управо они заслужују наше поштовање, нашу посвећеност њиховој жртви и трпљењу. Борићу се да све прогнане и расељене повежем са њиховим завичајем, да успоставимо њихов посебан однос према свом завичају, као што сам то урадио у Епархији бихаћко-петровачкој. То изискује лични пример посвећености ономе што се зове суживот и људскост. ИДЕМ ТАМО ГДЕ ЈЕ НАЈТЕЖЕ * ДА ли сте очекивали да ће Свети архијерејски сабор СПЦ баш вас изабрати за митрополита дабробосанског? - Нисам очекивао овај избор јер сам знао за кандидатуру других за ово узвишено место служења. Чињеница да сам само пре четири године дошао на трон Епархије зворничко-тузланске ишла је у прилог томе да не будем предложен, а самим тим нити биран. То је велика ствар да Црква преко свог Сабора епископа има и исказује своје поверење према мојој маленкости и шаље ме тамо где је најтеже. Тако је било и 1991. године када сам изабран за Епархију бихаћко-петровачку и 2013, када сам изабран за епископа зворничко-тузланског. * Има ли простора да се утицај СПЦ оснажи на добробит нашег народа у БиХ? - Увек постоји шанса за боље и више. Бог даје и благосиља, а ми људи то морамо препознати и радити на томе. Кад кажем радити, онда управо тако и мислим - радити са посвећеношћу да то што радиш и успе. Примарни задатак мене као митрополита биће брига за сваког човека, не само у Федерацији, већ и у Републици Српској. Други део нашег посла биће брига за оно што је народ, односно што је жива Црква Божија створила кроз векове у Сарајеву и целој Митрополији. А српски народ сарајевске, односно дабробосанске митрополије створио је много и то се мора и сачувати и унапредити. Борићемо се за то. * Често се у јавности спомињу ваши добри односи са делом домаћих политичара, али и са међународним, међу којима је и Валентин Инцко, високи представник међународне заједнице у БиХ? - Моји односи са Инцком датирају из времена док је био амбасадор Аустрије у Сарајеву. Тада смо се упознали, боље рећи тада сам упознао финог, племенитог и доброг човека, највећег добротвора нашег Богословског факултета у Београду, великог доброчинитеља наших манастира, као што је Жича и др. То што је он био онда државни дипломата Аустрије, а потом високи представник УН и ЕУ нема никакве везе. Ја сам упознао човека и то је за мене главно, а све друго је служба. Ја сам се лично уверио у добре намерне господина Инцка. Ја на њега не гледам и не судим о њему очима политичара, ваћ властитим очима. Са носиоцима власти у Српској моји односи су коректни, а што се пак тиче односа према властима у Федерацији, не могу рећи да они и не постоје последње четири године. Сада ћу успоставити нормалну комуникацију са властима Федерације, али и са заједничким органима власти БиХ... * Шта остављате свом наследнику на трону Епархије зворничко--тузланске? - Остављам му најбољу епархију - са најбољим свештенством и народом, стотине цркава и десетине манастира са монаштвом. Остављам - мир, ред и поредак. Митрополит Хризостом и Валентин Инцко НАРОД ЈЕ БОГАТСТВО ЈЕДНЕ ЕПАРХИЈЕ * ИМА ли зле намере у тврдњи оних који кажу да је Епархија зворничко-тузланска најбогатија у СПЦ? - Епархија зворничко-тузланска је велика и сређена. Она је и најмногољуднија епископија СПЦ у БиХ. Не могу директно одговорити на ваше питање из два разлога. Прво, било би некоректно према другима да као епископ своју садашњу епархију промовишем да је најбогатија. Друго, богатство је релативна материјалистича категорија и то није параметар по којој би се могле равнати епархије. Она псаламска песма коју певамо на вечерњу каже - "богати осиромашише и огладњеше, а они који траже Господа неће бити лишени ниједнога добра". Дакле, и материјално најбогатији постајали су сиромашни, просјаци и гладни, али народ, као што је народ епархије зворничко--тузланске, иако сиромашан, увек је тражио Господа и зато га Господ никад није лишавао ниједнога добра. Дакле, Епархија зворничко-тузланска је богата вером и љубављу њених епархијана. View full Странице
  19. У Даљу, у Недељу пачисту, лета Господњег 2015, Блаженог Спомена епископ осечкопољски и барањски г. Лукијан, дао је интервју "Православљу - новинама Српске Патријаршије" (објављен у броју 1152). Од искушења времена опстајемо захваљујући милости Божијој Владика Лукијан (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr) Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом осјечкопољским и барањским Г. Лукијаном Разговарала Снежана Крупниковић Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Српска Православна Епархија осјечкопољска и барањска једна је од пет епархија СПЦ на подручју Републике Хрватске. Од 1991. године, када је одлуком Светог Архијерејског Сабора поново успостављена, на њеном челу налази се Епископ осјечкопољски и барањски Његово Преосвештенство Господин Г. Лукијан (Владулов), до тада настојатељ манастира Бођани. „Осјечко поље“ је назив с почетка 18. века, за подручје које је обухватало сав крај око града Осијека, тачније међуречја доњег тока Драве, Дунава и практично целога тока реке Вуке. Што се тиче историјског контекста у коме је ова епархија настала, прво треба навести Сабор у манастиру Крушедолу 1710. године, на коме је Епископ Софроније изабран за врховног Митрополита Срба под аустроугарском власти, а подручје „Осјечког поља“ дато је на старање новоизабраном Епископу Никанору (Мелентијевићу), као „Епископу мохачком, сигетском и осјечкопољском“. Затим је, године 1721, за Епископа осјечкопољског изабран Максим (Гавриловић), настојатељ манастира Бешенова. Овај Епископ купио је у осјечкој Доњој вароши велелепну кућу која је била епископска резиденција. Као самостална епархија остала је до 1733. године, када је укинута. Њен угарски део придружен је Будимској епархији, а славонски део Сремској архидијецези. Међутим, већ Патријарх Арсеније Четврти (Јовановић) предао је Епархију осјечкопољску на духовно старање, 1746. године, своме Епископу Јовану (Георгијевићу). Резиденција Епископа Јована била је у Осијеку. Убрзо, после избора новог Митрополита 1748. године, Архијерејски Синод поново је придружио Осјечкопољску епархију Славонско- пакрачкој. Од 1758. године Епархија осјечкопољска дефинитивно је дошла у састав Сремске дијецезе, у чијем саставу је остала до 1991. године. Како је Свети Архијерејски Сабор СПЦ 1991. године обновљеној Осјечкопољској епархији придружио целу Барању, она данас покрива географско подручје источне Славоније, западног Срема и Барање. О крсту српског народа, о опстанку, вери и суживоту на територији ове епархије, за новине Српске Патријаршије Православље, разговарали смо са Преосвећеним Владиком Лукијаном. Од оснивања Епархије осјечкопољске и барањске Ви сте на њеном челу као Архијереј. Тачније од 1991. године. Биле су то тешке године за српски живаљ, страдални тренуци за православни народ који је на том подручју живео вековима. Како су живљене и преживљене те године? – Историјско битисање српског православног народа на простору који данас покрива Епархија осјечкопољска и барањска вишевековно је. Православни Срби су се населили на поменуте просторе још пре Велике сеобе. Бројна су сведочанства кроз писане трагове и многобројне тапије која сведоче у прилог томе. Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Наш избор за Епископа богоспасаване, васпостављене Епархије осјечкопољске и барањске догодио се 23. маја 1991. г., када се на овим просторима већ назирао рат. Када смо устоличени, у Саборном храму Св. великомученика Димитрија у Даљу, 18. августа исте године, и настанили се у Патријаршијском двору – летњиковцу, затекли смо „мерзост и запустјеније“, нигде и ништа. Преосвећени Еп. Лукијан испред вуковарског Саборног храма Светог Николаја 1992. године Саборнa црква Светог Оца Николаја у Вуковару данас (фото: Википедија) Двор је био празан, запуштен. Нисмо имали секретара, па ни возило, те је наше кретање по епархији било веома отежано и ограничено. Затекли смо мали број свештеника, јер су неки већ пребегли у Србију. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене. Колико је пре распада СФРЈ и последњих ратних разарања било православних верника на територији Ваше епархије, а колико их је преостало данас? – На ово питање тешко је у потпуности тачно одговорити. Пре распада Југославије много већи број Срба живео је на просторима наше епархије, по неким проценама више од 100.000, али многи од њих нису се изјашњавали као припадници Православне Цркве, уосталом као и у остатку тадашње државе. Како било, чињенице говоре да се велики број православних Срба иселио са простора источне Хрватске после реинтеграције тог подручја у уставно- правни поредак данашње државе. Чак и данас када је, наизглед, лакше утврдити тачан број православних верника на овом простору, иако имамо и званичне податке са одржана два послератна пописа становништва, 2001. и 2011. године, тај број је и даље предмет спорења. Наиме, често се званични резултати пописа становништва у Републици Хрватској које имамо на увид, а које можемо сазнати из релевантних државних тела, не подударају са подацима које добијамо од наших свештеника, из наших парохија. Разлози оваквој диспропорцији у бројкама су вишеструки. Многи наши епархиоти су везани за свој завичај из имовинских разлога, други, пак, после уласка Хрватске у ЕУ 2013. г., траже и виде своју шансу за бољим животом у некој од земаља ЕУ, тамо остају и тек повремено долазе својим кућама. Са разочарењем морамо нагласити и то да још увек немали број наших сународника и верника и после 20 година од завршетка рата на овим просторима, осећају нелагоду, одређени притисак, па чак и страх да се слободно изјасне о својој верској и националној припадности. То је, заиста, несхватљиво и неприхватљиво, с обзиром на то у којем веку и на којим просторима живимо. Коначно, по нашим подацима, негде око 28.000 људи се изјашњавају као припадници СПЦ, али, нажалост, тај број је из дана у дан све мањи. Преосвећени, да ли се може говорити о повратницима, да ли их има и како тече тај процес? – Што се тиче повратника, ситуација у нашој епархији је нешто другачија него у осталим деловима Хрватске. Након завршетка грађанског рата у Југославији, на простору источне Хрватске дошло је до потписивања Ердутског споразума којим је окончан сукоб на поменутом подручју. Многи Срби су тада одлучили да напусте своја огњишта. Углавном су се људи преселили у нашу матичну државу Србију, највише у Војводину. Разлози тако великог одлива православног становништва су углавном јасни и добро познати. Тешко је за очекивати да ће се ти људи вратити на ове просторе као повратници. Многи су се већ снашли и скућили, пронашли посао, деца су им тамо рођена… Данас, када је Европу па и добар део света погодила економска криза, која није заобишла ни нас овде, наставља се, нажалост, исељавање Срба из Хрватске, поготово младих, који одлазе у потрази за бољим животом. Но, с друге стране, верујемо да ће многи и остати, чекајући нека боља и срећнија времена за све нас који живимо на овим просторима па и шире. После сваке кише и таме, сунце гране и обасја и загреје земљу и људе. У ужасима ратних разарања страдали су људи, али и светиње. Обнављају ли се богослужбене православне светиње, има ли нових, каква је ситуација по том питању? – Иако све претходно речено, наизглед, не буди претерани оптимизам и наду, иако смо често као народ имали својих успона и падова, ипак, као што смо већ рекли, ми смо народ који зна да савладава разна искушења, да се бори и избори са њима. Епархија осјечкопољска и барањска је, чак и у време ратних сукоба, била, али то и данас јесте, једно велико градилиште. Но, пре него што конкретно одговоримо на Ваше питање, рекли бисмо неколико речи о нечему још важнијем, а када је у питању обнављање или, можемо рећи, препород наше Свете Цркве на овим просторима. На првом месту, ми смо васпоставили живу, евхаристијску Цркву! Многе наше парохије, па и оне најудаљеније и најсиромашније, добиле су духовне пастире, образоване и младе свештенослужитеље који су, уз помоћ и подршку старије и искусније браће свештеника, неуморно и са пуно духовног елана кренули у окупљање народа Божијег, уплашеног и расутог, око Цркве Христове, храбрећи их, проповедајући и сведочећи им да ће се „у име Његово уздати народи“ (Мт. 12, 21). Неуморно смо подстицали наше свештенике да се, заједно са својим народом, храбро носе са свим недаћама на које ће наилазити, да не посустану. У основним и средњим школама широм поверене нам епархије веома успешно се изводи верска настава као веома важна мисијска и јеванђелска делатност наше Цркве и као таква она има веома велики значај за очување, како верског, тако и националног идентитета Срба у Републици Хрватској. Школујемо, у исто време, велики број богословске омладине. Двојица ће од њих, верујемо, већ ове године, понети висока академска звања у рангу доктора теолошких наука. То је за нас, за овако територијално и бројчано малу епархију, веома значајно и поносимо се тиме. Нека Господ благослови трудове наше. Веома успешно је организована душебрижничка служба кроз коју је омогућено да свештеник из наше Цркве може да посети болне у болницама, сужње у тамницама, старе и немоћне у старачким домовима. Никога нисмо и нећемо заборавити. Следујући Христове речи: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40). „Ако и мајка заборави пород свој, ја те нећу заборавити“, говори Господ. Када је у питању обнова светих храмова и других пратећих објеката рећи ћемо следеће – нема готово нити једне црквене јединице у епархији у којој није нешто урађено. Многи свети храмови, парохијски домови и црквене сале су генерално обновљени, а у неколико парохија саграђени су потпуно нови свети храмови и парохијски домови. У неким местима никада у историји није забележено да је постојала православна црква. Данас та места красе велелепни православни храмови, рецимо у Борову насељу, Силашу, Бијелој Лози, Каранцу. Патријаршијски двор у Даљу, наша привремена резиденција, генерално је обновљен и опремљен. Враћен му је првобитни сјај и слава, те данас представља, као уосталом и кроз своју дугу историју, важну тапију и белег свести вековног присуства православних Срба на овим просторима. Манастир Успења Пресвете Богородице у Даљској планини, такође је велико градилиште. Манастирски храм генерално је обновљен, захваљујући свесрдној помоћи Владе Републике Србије. Подигнут је и нови манастирски конак, а генерално је обновљен и чардакна извору лековите воде који је средином 19. века подигао Патријарх Јосиф Рајачић. Овде треба истакнути да су ова два значајна објекта, али и многи други пројекти, реализовани захваљујући финансијским средствима која СПЦ у Хрватској добија од хрватске државе, а на темељу Уговора од заједничког интереса, који су склопиле 2002. године Влада Републике Хрватске и представници СПЦ у Хрватској. Такође, многе парохијске храмове, сведоке и светионике наше вере, обнављамо и враћамо им стари сјај и лепоту. Даљ, Вуковар, Осијек, Винковци, Бели Манастир, Дарда, Кнежеви Виногради, Бршадин, Трпиња, Чепински Мартинци, Будимци, Сотин, Бобота, Бијело Брдо, Сремске Лазе, Болман, Јагодњак, Габош, Острово, Маркушица – парохије су у којима су храмови генерално обновљени или се тренутно на њима изводе радови, а неки су и потпуно нови саграђени. У Борову, Боботи, Борову насељу, Винковцима, Вуковару, Габошу, Сремским Лазама, Будимцима, Поповцу, Негославцима, Вери, Бијелом Брду, Мирковцима, Сремским Чаковцима подигнути су нови парохијски домови са пратећим просторијама – салама и канцеларијама. Неки свештенички домови започети су пре нашег доласка за Епископа, а завршени су у наше време. Све ово не би било могуће урадити без помоћи наше матичне државе Србије, финансијске дотације од хрватске државе загарантоване поменутим Уговором, као и сваком и најмањом лептом коју прилаже наш благочестиви народ, ма где год се налазио. Предстоји нам још неколико значајних пројеката, као што су генерална обнова светога храма у Борову, изградња новог парохијског центра у Белом Манастиру, обнова минираног и порушеног храма у Чепину. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. ] ] Са освећења новоподигнуте Цркве Рођења Пресвете Богородице у Бијелој Лози (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr) Како живи данас Србин православне вероисповести у Вашој епархији? По Вама, који су највећи проблеми са којима се суочавају СПЦ и православни верници у Хрватској? – Није лако данас готово нигде. Поменули смо проблеме које тиште младе људе. Не могу наћи запослења иако многи завршавају високе школе, стичу академска образовања. То умногоме утиче на опште расположење код свих, не само код Срба. Када је у питању црквена имовина, можемо да кажемо да нисмо у потпуности задовољни са динамиком враћања одузете нам имовине, све то тече споро и отежано. Верујемо да ће се и ту стање поправити и да ћемо, коначно, поново постати власници онога што је наше и што нам је неправедно одузето. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. Надамо се, дубоко верујемо, можемо рећи и све чинимо, колико је до нас, да се ти и такви проблеми и непријатности којима смо неретко изложени, што пре превазиђу, да окренемо нови лист у нашим међусобним односима, да покажемо свету, али превасходно сами себи, да смо хришћани, народ Божији, који умемо да се кајемо и да праштамо. „Никтоже без грјеха токмо једин Бог!“ На крају, Преосвећени Владико кажите нам каква су Ваша искуства у вези са сарадњом Римокатоличке и Српске Православне Цркве у Хрватској? – Сарадњу наше две Цркве назвао бих коректном. Она се креће од уобичајене куртоазне, али искрене и братске кореспонденције поводом великих празника, значајних јубилеја или догађаја, па до спонтаних сусрета или одазивања на позиве једних према другима. Бројни сусрети и корисни разговори су иза нас, верујем и пред нама. Сви смо позвани да служимо Христу, али и једни другима, да у другоме пронађемо Христа. Тако ћемо се показати свету као истински хришћани и достојни најсветијег имена којим се зовемо – именом Христовим. Сигурно је једно, а то је да дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве треба да постоји, на свим нивоима, да се кроз тај дијалог и међусобно уважавање, уз Божију помоћ, допринесе да сви људи који живе на просторима Републике Хрватске не угрожавају једни друге, да живе слободно и без страха, негујући, притом, различитости идентитета као богатство наслеђа и врхунско начело слободе. Епископ осјечкопољски и барањски † Лукијан View full Странице
  20. Од искушења времена опстајемо захваљујући милости Божијој Владика Лукијан (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr) Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом осјечкопољским и барањским Г. Лукијаном Разговарала Снежана Крупниковић Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Српска Православна Епархија осјечкопољска и барањска једна је од пет епархија СПЦ на подручју Републике Хрватске. Од 1991. године, када је одлуком Светог Архијерејског Сабора поново успостављена, на њеном челу налази се Епископ осјечкопољски и барањски Његово Преосвештенство Господин Г. Лукијан (Владулов), до тада настојатељ манастира Бођани. „Осјечко поље“ је назив с почетка 18. века, за подручје које је обухватало сав крај око града Осијека, тачније међуречја доњег тока Драве, Дунава и практично целога тока реке Вуке. Што се тиче историјског контекста у коме је ова епархија настала, прво треба навести Сабор у манастиру Крушедолу 1710. године, на коме је Епископ Софроније изабран за врховног Митрополита Срба под аустроугарском власти, а подручје „Осјечког поља“ дато је на старање новоизабраном Епископу Никанору (Мелентијевићу), као „Епископу мохачком, сигетском и осјечкопољском“. Затим је, године 1721, за Епископа осјечкопољског изабран Максим (Гавриловић), настојатељ манастира Бешенова. Овај Епископ купио је у осјечкој Доњој вароши велелепну кућу која је била епископска резиденција. Као самостална епархија остала је до 1733. године, када је укинута. Њен угарски део придружен је Будимској епархији, а славонски део Сремској архидијецези. Међутим, већ Патријарх Арсеније Четврти (Јовановић) предао је Епархију осјечкопољску на духовно старање, 1746. године, своме Епископу Јовану (Георгијевићу). Резиденција Епископа Јована била је у Осијеку. Убрзо, после избора новог Митрополита 1748. године, Архијерејски Синод поново је придружио Осјечкопољску епархију Славонско- пакрачкој. Од 1758. године Епархија осјечкопољска дефинитивно је дошла у састав Сремске дијецезе, у чијем саставу је остала до 1991. године. Како је Свети Архијерејски Сабор СПЦ 1991. године обновљеној Осјечкопољској епархији придружио целу Барању, она данас покрива географско подручје источне Славоније, западног Срема и Барање. О крсту српског народа, о опстанку, вери и суживоту на територији ове епархије, за новине Српске Патријаршије Православље, разговарали смо са Преосвећеним Владиком Лукијаном. Од оснивања Епархије осјечкопољске и барањске Ви сте на њеном челу као Архијереј. Тачније од 1991. године. Биле су то тешке године за српски живаљ, страдални тренуци за православни народ који је на том подручју живео вековима. Како су живљене и преживљене те године? – Историјско битисање српског православног народа на простору који данас покрива Епархија осјечкопољска и барањска вишевековно је. Православни Срби су се населили на поменуте просторе још пре Велике сеобе. Бројна су сведочанства кроз писане трагове и многобројне тапије која сведоче у прилог томе. Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Наш избор за Епископа богоспасаване, васпостављене Епархије осјечкопољске и барањске догодио се 23. маја 1991. г., када се на овим просторима већ назирао рат. Када смо устоличени, у Саборном храму Св. великомученика Димитрија у Даљу, 18. августа исте године, и настанили се у Патријаршијском двору – летњиковцу, затекли смо „мерзост и запустјеније“, нигде и ништа. Преосвећени Еп. Лукијан испред вуковарског Саборног храма Светог Николаја 1992. године Саборнa црква Светог Оца Николаја у Вуковару данас (фото: Википедија) Двор је био празан, запуштен. Нисмо имали секретара, па ни возило, те је наше кретање по епархији било веома отежано и ограничено. Затекли смо мали број свештеника, јер су неки већ пребегли у Србију. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене. Колико је пре распада СФРЈ и последњих ратних разарања било православних верника на територији Ваше епархије, а колико их је преостало данас? – На ово питање тешко је у потпуности тачно одговорити. Пре распада Југославије много већи број Срба живео је на просторима наше епархије, по неким проценама више од 100.000, али многи од њих нису се изјашњавали као припадници Православне Цркве, уосталом као и у остатку тадашње државе. Како било, чињенице говоре да се велики број православних Срба иселио са простора источне Хрватске после реинтеграције тог подручја у уставно- правни поредак данашње државе. Чак и данас када је, наизглед, лакше утврдити тачан број православних верника на овом простору, иако имамо и званичне податке са одржана два послератна пописа становништва, 2001. и 2011. године, тај број је и даље предмет спорења. Наиме, често се званични резултати пописа становништва у Републици Хрватској које имамо на увид, а које можемо сазнати из релевантних државних тела, не подударају са подацима које добијамо од наших свештеника, из наших парохија. Разлози оваквој диспропорцији у бројкама су вишеструки. Многи наши епархиоти су везани за свој завичај из имовинских разлога, други, пак, после уласка Хрватске у ЕУ 2013. г., траже и виде своју шансу за бољим животом у некој од земаља ЕУ, тамо остају и тек повремено долазе својим кућама. Са разочарењем морамо нагласити и то да још увек немали број наших сународника и верника и после 20 година од завршетка рата на овим просторима, осећају нелагоду, одређени притисак, па чак и страх да се слободно изјасне о својој верској и националној припадности. То је, заиста, несхватљиво и неприхватљиво, с обзиром на то у којем веку и на којим просторима живимо. Коначно, по нашим подацима, негде око 28.000 људи се изјашњавају као припадници СПЦ, али, нажалост, тај број је из дана у дан све мањи. Преосвећени, да ли се може говорити о повратницима, да ли их има и како тече тај процес? – Што се тиче повратника, ситуација у нашој епархији је нешто другачија него у осталим деловима Хрватске. Након завршетка грађанског рата у Југославији, на простору источне Хрватске дошло је до потписивања Ердутског споразума којим је окончан сукоб на поменутом подручју. Многи Срби су тада одлучили да напусте своја огњишта. Углавном су се људи преселили у нашу матичну државу Србију, највише у Војводину. Разлози тако великог одлива православног становништва су углавном јасни и добро познати. Тешко је за очекивати да ће се ти људи вратити на ове просторе као повратници. Многи су се већ снашли и скућили, пронашли посао, деца су им тамо рођена… Данас, када је Европу па и добар део света погодила економска криза, која није заобишла ни нас овде, наставља се, нажалост, исељавање Срба из Хрватске, поготово младих, који одлазе у потрази за бољим животом. Но, с друге стране, верујемо да ће многи и остати, чекајући нека боља и срећнија времена за све нас који живимо на овим просторима па и шире. После сваке кише и таме, сунце гране и обасја и загреје земљу и људе. У ужасима ратних разарања страдали су људи, али и светиње. Обнављају ли се богослужбене православне светиње, има ли нових, каква је ситуација по том питању? – Иако све претходно речено, наизглед, не буди претерани оптимизам и наду, иако смо често као народ имали својих успона и падова, ипак, као што смо већ рекли, ми смо народ који зна да савладава разна искушења, да се бори и избори са њима. Епархија осјечкопољска и барањска је, чак и у време ратних сукоба, била, али то и данас јесте, једно велико градилиште. Но, пре него што конкретно одговоримо на Ваше питање, рекли бисмо неколико речи о нечему још важнијем, а када је у питању обнављање или, можемо рећи, препород наше Свете Цркве на овим просторима. На првом месту, ми смо васпоставили живу, евхаристијску Цркву! Многе наше парохије, па и оне најудаљеније и најсиромашније, добиле су духовне пастире, образоване и младе свештенослужитеље који су, уз помоћ и подршку старије и искусније браће свештеника, неуморно и са пуно духовног елана кренули у окупљање народа Божијег, уплашеног и расутог, око Цркве Христове, храбрећи их, проповедајући и сведочећи им да ће се „у име Његово уздати народи“ (Мт. 12, 21). Неуморно смо подстицали наше свештенике да се, заједно са својим народом, храбро носе са свим недаћама на које ће наилазити, да не посустану. У основним и средњим школама широм поверене нам епархије веома успешно се изводи верска настава као веома важна мисијска и јеванђелска делатност наше Цркве и као таква она има веома велики значај за очување, како верског, тако и националног идентитета Срба у Републици Хрватској. Школујемо, у исто време, велики број богословске омладине. Двојица ће од њих, верујемо, већ ове године, понети висока академска звања у рангу доктора теолошких наука. То је за нас, за овако територијално и бројчано малу епархију, веома значајно и поносимо се тиме. Нека Господ благослови трудове наше. Веома успешно је организована душебрижничка служба кроз коју је омогућено да свештеник из наше Цркве може да посети болне у болницама, сужње у тамницама, старе и немоћне у старачким домовима. Никога нисмо и нећемо заборавити. Следујући Христове речи: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40). „Ако и мајка заборави пород свој, ја те нећу заборавити“, говори Господ. Када је у питању обнова светих храмова и других пратећих објеката рећи ћемо следеће – нема готово нити једне црквене јединице у епархији у којој није нешто урађено. Многи свети храмови, парохијски домови и црквене сале су генерално обновљени, а у неколико парохија саграђени су потпуно нови свети храмови и парохијски домови. У неким местима никада у историји није забележено да је постојала православна црква. Данас та места красе велелепни православни храмови, рецимо у Борову насељу, Силашу, Бијелој Лози, Каранцу. Патријаршијски двор у Даљу, наша привремена резиденција, генерално је обновљен и опремљен. Враћен му је првобитни сјај и слава, те данас представља, као уосталом и кроз своју дугу историју, важну тапију и белег свести вековног присуства православних Срба на овим просторима. Манастир Успења Пресвете Богородице у Даљској планини, такође је велико градилиште. Манастирски храм генерално је обновљен, захваљујући свесрдној помоћи Владе Републике Србије. Подигнут је и нови манастирски конак, а генерално је обновљен и чардакна извору лековите воде који је средином 19. века подигао Патријарх Јосиф Рајачић. Овде треба истакнути да су ова два значајна објекта, али и многи други пројекти, реализовани захваљујући финансијским средствима која СПЦ у Хрватској добија од хрватске државе, а на темељу Уговора од заједничког интереса, који су склопиле 2002. године Влада Републике Хрватске и представници СПЦ у Хрватској. Такође, многе парохијске храмове, сведоке и светионике наше вере, обнављамо и враћамо им стари сјај и лепоту. Даљ, Вуковар, Осијек, Винковци, Бели Манастир, Дарда, Кнежеви Виногради, Бршадин, Трпиња, Чепински Мартинци, Будимци, Сотин, Бобота, Бијело Брдо, Сремске Лазе, Болман, Јагодњак, Габош, Острово, Маркушица – парохије су у којима су храмови генерално обновљени или се тренутно на њима изводе радови, а неки су и потпуно нови саграђени. У Борову, Боботи, Борову насељу, Винковцима, Вуковару, Габошу, Сремским Лазама, Будимцима, Поповцу, Негославцима, Вери, Бијелом Брду, Мирковцима, Сремским Чаковцима подигнути су нови парохијски домови са пратећим просторијама – салама и канцеларијама. Неки свештенички домови започети су пре нашег доласка за Епископа, а завршени су у наше време. Све ово не би било могуће урадити без помоћи наше матичне државе Србије, финансијске дотације од хрватске државе загарантоване поменутим Уговором, као и сваком и најмањом лептом коју прилаже наш благочестиви народ, ма где год се налазио. Предстоји нам још неколико значајних пројеката, као што су генерална обнова светога храма у Борову, изградња новог парохијског центра у Белом Манастиру, обнова минираног и порушеног храма у Чепину. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. ] ] Са освећења новоподигнуте Цркве Рођења Пресвете Богородице у Бијелој Лози (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr) Како живи данас Србин православне вероисповести у Вашој епархији? По Вама, који су највећи проблеми са којима се суочавају СПЦ и православни верници у Хрватској? – Није лако данас готово нигде. Поменули смо проблеме које тиште младе људе. Не могу наћи запослења иако многи завршавају високе школе, стичу академска образовања. То умногоме утиче на опште расположење код свих, не само код Срба. Када је у питању црквена имовина, можемо да кажемо да нисмо у потпуности задовољни са динамиком враћања одузете нам имовине, све то тече споро и отежано. Верујемо да ће се и ту стање поправити и да ћемо, коначно, поново постати власници онога што је наше и што нам је неправедно одузето. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. Надамо се, дубоко верујемо, можемо рећи и све чинимо, колико је до нас, да се ти и такви проблеми и непријатности којима смо неретко изложени, што пре превазиђу, да окренемо нови лист у нашим међусобним односима, да покажемо свету, али превасходно сами себи, да смо хришћани, народ Божији, који умемо да се кајемо и да праштамо. „Никтоже без грјеха токмо једин Бог!“ На крају, Преосвећени Владико кажите нам каква су Ваша искуства у вези са сарадњом Римокатоличке и Српске Православне Цркве у Хрватској? – Сарадњу наше две Цркве назвао бих коректном. Она се креће од уобичајене куртоазне, али искрене и братске кореспонденције поводом великих празника, значајних јубилеја или догађаја, па до спонтаних сусрета или одазивања на позиве једних према другима. Бројни сусрети и корисни разговори су иза нас, верујем и пред нама. Сви смо позвани да служимо Христу, али и једни другима, да у другоме пронађемо Христа. Тако ћемо се показати свету као истински хришћани и достојни најсветијег имена којим се зовемо – именом Христовим. Сигурно је једно, а то је да дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве треба да постоји, на свим нивоима, да се кроз тај дијалог и међусобно уважавање, уз Божију помоћ, допринесе да сви људи који живе на просторима Републике Хрватске не угрожавају једни друге, да живе слободно и без страха, негујући, притом, различитости идентитета као богатство наслеђа и врхунско начело слободе. Епископ осјечкопољски и барањски † Лукијан
  21. Други део интервјуа који је пред Васкрс ове године епископ бачки господин Иринеј дао професору Горану Раденковићу. Први део интервјуа у коме се говори о славној историји и садашњој духовности коју негује новосадска архијерејска катедра и образлаже предлог канонизације Блаженог Спомена епископа бачког др Иринеја (Ћирића), можете да погледате овде: View full Странице
×