Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Претражи Живе Речи Утехе: Showing results for tags 'дан'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
    • Квизови
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Мобилна апликација друштвене мреже Црква.нет
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Downloads
    • Блогови
    • Videos
    • Не псуј БОГА!!!

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Иванов блог
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • Марио Токовић's Blog
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • LogosAgape blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • Playlist
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Aвденаго
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • Двери-Јахачи олује/ The doors-Riders on the storm
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Мала Светосавска посланица
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak

Calendars

  • Community Calendar

Found 20 results

  1. Данас је Спасовдан. Ове године 40 дан од Васкрса пада на датум 25. маја. Као што је познато, неспоменик је тај дан славио као свој наводни рођендан. Овај " празник" је за време атеистичке Југославије највише од подсећао на римске обичаје пре увођења хришћанства. У данашњој Србији, 37 година након смрти Нерона, медији подједнако, једну за другом, пуштају вест шта се данас обележава. Да ли је могуће славити обе ствари? Да ли је могуће славити једну ствар након друге? Да ли је могуће имати нацију без лица, са дуплим идентитетом?
  2. - 20. мај 2017. 9-10.30 Литургија у факултетском параклису Св. Јована Богослова (поју студенти Православног богословског факултета) 10.30-11.00 пријем заинтересованих кандидата за упис у амфитеатру бр. 1 (сусрет са руководством Факултета, професорима, студентима, информације о Факултету, условима студија) 11.00-15.00 слободне активности заинтересованих кандидата (дружење са студентима, обилазак библиотеке са читаоницом, факултетске књижаре, електронске учионице, набављање литературе за пријемни испит, информатора, издања православних издавача, студентских гласила Православног богословског факултета, консултовање са сарадницима Студентске службе) ДОБРО НАМ ДОШЛИ! View full Странице
  3. Прошло је 72 године од краја другог по реду ратног сукоба светских размера. И ове године, 9. маја ће бити обележен Дан победе над фашизмом. Иако уједињени, без обзира на појединачне интересе, али ипак уједињени у заједничкој борби против фашистичког зла оличеног у Хитлеру и Трећем Рајху, земље победнице предвођене Русијом, САД и Великом Британијом нису „могле“ да се договоре око заједничког датума обележавања Дана победе, али су их на својеврстан начин ујединили ветерани и сени предака који су своје животе дали у борби против фашистичког непријатеља. Сви оличени у покрету и манифестацији „Бесмртни пук“. Историја Министар унутрашњих послова Трећег рајха Хајнрих Химлер, понудио је 28. априла 1945. владама САД и Велике Британије безусловну капитулацију. Ову понуду су Вашингтон и Лондон одбили, уз захтев да она буде упућена и Влади СССР-а. Немачка врховна команда је 1. маја затражила примирје од Совјетског Савеза, али је влада СССР-а одбила преговоре о тој понуди. Захуктала ратна машинерија Антихитлеровске коалиције имала је да одради свој победнички посао до краја. Претходни протокол о безусловној капитулацији свих немачких оружаних снага потписан је у Ремсу, у Француској, 7. маја. Према овом протоколу, поред осталог, било је предвиђено да немачка Врховна команда изда наређење потчињеним командантима својих копнених, поморских и ваздухопловних снага да 8. маја у 23.01 часа обуставе све операције. Политички и војни врх Трећег рајха претходно је покушао маневар, па су представници владе адмирала Деница, кога је Хитлер одредио за свог наследника, покушали да се предају само западним савезницима, члановима Антихитлеровске коалиције. Пошто овај покушај није успео, настојали су да одлагањем предаје добију у времену, да би што више трупа и становништва Немачке извукли из зоне дејства совјетских армија које су незадрживо хрлиле ка Берлину. Ни овај маневар владе Трећег рајха није успео, јер су западни савезници тражили ултимативну капитулацију Немачке. У таквим околностима, начелник оперативног одељења немачке Врховне команде, генерал Јодл, у присуству представника западних савезника и Совјетског Савеза, потписао је претходни протокол о капитулацији 7. маја у 02.41 часа. На самом почетку, 9. маја 1945, у 00.16 часова, тек што је откуцала поноћ, у Берлину је потписан акт о безусловној и коначној капитулацији немачких оружаних снага. У име поражене нацистичке Немачке, овај акт су потписали фелдмаршал Кајтел, генерал Штумпф и генерал Хиндебург. У име чланица Антифашистичке коалиције, безусловну капитулацију Немачке посведочили су совјетски маршал Жуков и британски генерал Тедер, а током дана су вест о капитулацији објавили западни савезници. Тако је и званично, Други светски рат у Европи окончан, с изузетком Југославије, где је потрајао до 15. маја. Када је остатак света већ три месеца уживао плодове мира, 6. августа 1945. САД су из специјално опремљеног бомбардера Б-29 бациле прву атомску бомбу. Циљ је био Хирошима, град који је у само једном удару, првом тог типа у историји ратовања, доживео апокалипсу. После два дана, 8. августа 1945. СССР је објавио рат Јапану, а САД су бациле и другу атомску бомбу, овога пута на Нагасаки. Упркос изгледном поразу, јапански војни врх био је спреман на наставак рата, али се јапански цар с тим није сложио. После пет дана, 14. августа 1945, Јапан је дефинитивно капитулирао. На америчком броду „Мисури”, у Токијском заливу, 2. септембра је званично потписан акт о безусловној капитулацији Јапана. Тиме је Други светски рат, започет нападом Трећег рајха на Пољску 1. септембра 1939, коначно био завршен. Дан победе У знак сећања на 9. мај, у Москви се сваке године одржава велика Парада победе у којој поред дефилеа (некада Совјетске) Руске војске и приказа актуелних потенцијала НВО, учествују и ветерани, учесници велике победе над фашизмом, као и делегације војски земаља савезница које за свечани мимоход пошаљу и војну јединицу. Највећи број држава света је прихватио обележавање овог дана, као Дана победе, док се тај датум у ЕУ ипак обележава дан раније-8. маја. То је још израженије у последње време. Истина и „Европа“ обележава 9. мај, али као свој „дан-Дан Европе“ у знак сећања на тзв. „Шуманову декларацију“ која је 1950. године утрла пут оснивањеу ЕЕЗ, тј. Европске уније. Бесмртни пук У знак сећања на борце против фашизма, у преко 60 држава света се сваког 9. маја одржава манифестација „Бесмртни пук“. Први пут је марш „Бесмртног пука“ одржан још 1965. године у Новосибирску, када су ученици једне школе прошетали улицама тог града носећи фотографије својих очева и дедова-рођака који су учествовали у Другом светском рату. Следећих 30-ак година, понегде су сличне манифестације одржаване у Совјетском савезу, да би се 1999. године та манифестација одржала и ван граница Русије, у Израелу. У данашњем облику, марш „Бесмртног пука“ се одржава од 2011. године, када је на иницијативу тројице новинара из Томска (Сергеј Лаленков, Сергеј Колотовкин и Игор Дмитриев), у том граду основан Покрет „Бесмртни пук“ са Повељом која је формулисала принципе рада ове непрофитне, нестрачке и невладине грађанске иницијативе. Од тада се организовану широм Русије, а у наредним годинама и у великом броју земаља света одржава ова манифестација. Најчешће млади носећи фотографије својих предака, раме уз раме са живим ветеранима, сваког 9. маја се прошетају градовима Русије, Велике Британије, Француске, САД, Кине, Аустралије, Белорусије, Грчке, Канаде, Србије-свеукупно 64 земље. „БЕСМРТНИ ПУК” ће поново – и овога 9. маја – бити у Београду! У саопштењу организатора се каже: Поштовани сународници и српски пријатељи, У Србији ће се и ове године 9. маја, на Дан победе, по други пут одржати шетња Бесмртног пука. Сународници и балканска браћа поново ће изаћи на улице Београда са портретима својих ближњих, оних који су били учесници ратова. Они ће носити фрагменте сећања о рату који се чувају у породичним документима, албумима и писмима. Обновићемо целокупну слику судбина војника, јединица и одреда, свих који су учествовали у одбрани Отаџбине у Првом и Другом светском рату, као и у одбрани од агресије НАТО на Југославију 1999. године. Позивамо вас да учествујете у акцији Бесмртног пука у Србији. Деветог маја обележићемо 72. годишњицу Победе у Великом отаџбинском рату. У свим градовима и селима Руске Федерације и многим земљама у свету биће одржане манифестације посвећене Победи над фашизмом. Српска историја је тесно повезана са руском, посебно историја српске борбе у страшним ратовима који су у ХХ веку потресали Европу. Многи Срби сматрају да припадају руском свету и деле са нама исти систем вредности. За нас је простор заједничког сећања шири од државних граница. Бесмртни пук може да постане још једна важна етапа наше заједничке историје. Кад прође улицама Београда, он ће још једном потврдити да се налазимо у истом простору сећања. Ако Срби изађу са портретима својих јунака и бораца за слободу и независност своје Отаџбине, то ће бити још једна потврда да ће Срби и Руси вечно остати заједно. На 9. мај, дан Велике Победе над фашизмом, „Бесмртни пук Србија” проћи ће улицама Београда и показати читавом свету лица оних који се нису покорили злу, лица оних који су победили фашизам! Будите у борбеном строју са нашим прецима! Позивамо вас да Дан победе заједно дочекамо са јунацима из строја „Бесмртни пук”! Љубазно молимо све оне који желе да се придруже да са собом понесу сачуване фотографије рођака, учесника у српским ратовима: Првом светском рату, оних који су се током Другог светског рата борили против фашистичке окупације Југославије, ако и оних који су бранили Југославију током агресије НАТО 1999. године. Позивамо све, без обзира на политичке погледе и партијску припадност, да се уздрже од политичких транспарената и разлика током шетње, у знак сећања и поштовања према нашим Херојима. Видимо се 9. маја. ПАТРИОТ
  4. У селу Врхбарје које се налази у близини Сокоца у Босни, живели су заједно Срби и Муслимани до потписивања Дејтонског споразума 1995. године. Тада је БиХ подељена на два дела, муслиманско-хрватску федерацију и Републику Српску, а људи су морали да се растану. Ово село је припало српском ентитету, а Муслимани су одлучили да се иселе, иако су многе године провели заједно и у том месту стекли пријатеље за цео живот. На снимку који је објављен у мају 2013. године, и данас има скоро пола милиона прегледа, приказан је растанак суседа који тврде да никад нису имали проблеме и сукобе, иако су неки од њих Срби а неки Муслимани. Тако се у кратком прилогу појављују Суно и Неђа, пријатељи који су живели заједно и делили све 68 година. Муслимани су причали о својим српским комшијама као о најбољим људима и особама које ће им недостајати када напусте домове. Њихове приче и речи су потресне и пружају нам сасвим другачију слику о ономе што се дешавало пре 20 година на овим просторима. http://kosmopol.rs/2017/03/05/ovo-kriju-od-sveta-dan-kada-su-se-rastale-komsije-kada-su-srbi-i-muslimani-plakali-zajedno/
  5. Војска Србије прославља свој празник 23. априла, у спомен на дан када је 1815. године подигнут Други српски устанак, који је био прекретница у стварању модерне српске државе и војске. Други српски устанак на одређени начин представља темељ за стварање српске државе односно српске војске. Као продукт самосталности српске државе уследило је стварање стајаће војске и установљавање Гарде, од 76 младића „по стасу и угледу“ из најбољих сеоских кућа. Како је стварање стајаће војске, од најпре „уписника“, а касније „солдата“, прошло неопажено од Порте, Народна скупштина је озваничила назив „солдати“. Уводе се први регрути, који су остајали у војсци десет година, имајући у виду да им рок службе није био одређен. Стајаћа војска живела је у касарнама и примала плату. Установљене су униформе, односно „мундири“. Српска војска настала је из устаничких чета, дакле из народа који се латио оружја да би изборио своју слободу. Ту леже корени дубоке повезаности нашег народа и наше војске. Војска Србије негује ову суштинску везу, тако да и у условима професионализације остаје привржена грађанима Србије и помаже им кад год је то потребно. Грађани, такође, препознају ту судбоносну повезаност и цене напоре које војска чини за опште добро. ПРИЈЕМ ПОВОДОМ ДАНА ВОЈСКЕ СРБИЈЕ Министар одбране Зоран Ђорђевић и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић приредили су вечерас, поводом 23. априла – Дана Војске Србије, пријем у Дому Гарде на Топчидеру. Свечаности су присуствовали изасланик председника Републике Мирослав Латиновић, представници Владе, цркава и верских заједница, дипломатског и војнодипломатског кора у нашој земљи, представници Министарства одбране и Војске Србије и многобројни гости. Министар Ђорђевић честитао је, том приликом, припадницима система одбране предстојећи празник Дан Војске Србије, одајући признање свим припадницима Министарства одбране и Војске Србије који непрекидно и самопрегорно извршавају све постављене задатке, пружају помоћ локалним властима и становништву на отклањању елементарних непогода тамо где је то потребно, организују и изводе бројне и изузетно комплексне вежбе на нашим и страним полигонима, репрезентујући државу и народ на најбољи начин. – Наши припадници непрекидно су ангажовани у Копненој зони безбедности и на граници заједно са припадницима МУП-а, пружајући свој максимални допринос као носиоци задатака у решавању мигрантске кризе. Данас са поносом кажемо да смо у Европи у врху земаља по бројности када је реч у мировним мисијама под окриљем УН и ЕУ. Тренутно се у мировним мисијама налази 328 наших припадника, присутни смо у 10 земаља у оквиру 11 мировних мисија, под окриљем УН и ЕУ – нагласио је министар одбране. Према његовим речима, Србија следи политику војне неутралности која јој омогућава активну сарадњу са свима, а припадници Војске Србије учествују на билатералној и мултилатералној основи на вежбама у земљи и иностранству, са припадницима оружаних снага свих партнерских земаља, са Руском Федерацијом, Сједињеним Америчким Државама, земљама региона, као и у вежбама у оквиру НАТО и Програма Партнерство за мир. – Наша војска је данас незаобилазан чинилац научног, технолошког и сваког другог вида развоја Србије и у том смислу Министарство одбране је један од предводника у овој области, као неко ко је препознао потребу непрестаног учења и усавршавања, што смо и доказали потписивањем уговора о дуалном образовању са Министарством просвете – истакао је министар Ђорђевић додајући да тиме желимо да се капацитети система одбране употпуне и попуне младим људима који ће имати праксу у Војсци Србије. Министарство одбране и Војска Србије, подсетио је министар Ђорђевић, омогућавају младим људима да добровољно служе војни рок и да носе нашу униформу и они су то прихватили у великом броју, са жељом да након тога постану радно ангажовани у Војсци Србије. – Зато смо обезбедили још 600 радних места, што укупно, у овој години, чини повећање нашег бројног стања за 1100 места. То је све обезбеђено за младе и способне људе чија је жеља да служе Србији као професионални војници. Захваљујући Влади Републике Србије, која је створила стабилне услове и здраву основу за повећање стандарда наших припадника, али и уложеним великим напорима у погледу опремања, осавремењивања и модернизације Војске Србије, у циљу повећања нивоа оперативних способности, ми смо као Министарство одбране и Војска Србије данас у могућности да додатно ојачамо војску и њену одбрамбену способност, али ће тај задатак бити наш стални задатак и убудуће – поручио је министар Ђорђевић. Говорећи о опремању Војске Србије, министар одбране је истакао да, управо захваљујући одлукама и напорима Владе, започето је са опремањем РВиПВО, а у току је опремање Копнене војске савременим артиљеријским оруђем и опремом. – Истовремено смо започели и у фази смо завршетка са опремањем првих 1500 војника који ће имати најсавременију опрему за брзо реаговање, а наш циљ је да комплетну професионалну војску опремимо најсавременијом опремом, тако да сваки наш војник, буде већ сада војник 22. века – нагласио је министар Ђорђевић. Осврнувши се на капацитете наменске индустрије, министар одбране је оценио да је модернизација војске, која је гарант безбедности свих наших грађана, условљена развојем наше наменске индустрије – Наша одбрамбена индустрија са правом је препозната као покретач целокупне привреде Србије и она својим резултатима то чини и чини замајац наше економије. Ова предузећа успели смо да консолидујемо и данас она послују без дугова, плаћају све порезе и доприносе. Извоз наменске индустрије прошле године увећан је три пута у односу на 2012. годину, док се ове године очекује 20 одсто већи извоз него претходне. Са овом праксом, наставићемо и у наредним годинама – поручио је министар Ђорђевић додајући да је због таквог потенцијала наша Влада одлучила да инвестира у наменску индустрију после више деценија 43 милиона евра, што ће донети нова радна места, раст производње и повећање извоза. Говорећи о историјском значају празника, министар одбране је поручио да ћемо само модернизацијом и напретком успети да очувамо национални идентитет и континуитет државности српског народа и војске и да поносно, часно и достојанствено чувамо, сачувамо и поштујемо дела наших предака. – Сигуран сам да ће у периоду испред нас резултати нашег рада и труда и напорног рада који смо сви заједно уложили од 2012. године, са јасном визијом и јачања наше економије, институција и наше државе постајати све видљивији у чему су нам, морам да истакнем, помогли сви наши партнери – закључио је министар Ђорђевић захваљујући на несебичној подршци и изузетној сарадњи свим државним органима и институцијама и свим партнерима ван Министарства одбране и Војске Србије, нарочито Влади и председнику Републике Србије, као и свим припадницима страних армија са којима су, кроз заједничке вежбе, припадници нашег система одбране стекли нека нова искуства и пријатељства. Војска Србије празнује 23. април као свој празник у знак сећања на дан када је, на Цвети 1815. године, донета одлука о подизању Другог српског устанка за ослобођење Србије од Османског царства, што је касније омогућило стварање модерне српске државе. ПОЧАСНА ПАЉБА ПОВОДОМ ДАНА ВОЈСКЕ СРБИЈЕ По наређењу председника Републике Томислава Николића, а у присуству великог броја грађана, на Савском шеталишту на Калемегдану, са десет плотуна из шест артиљеријских оруђа, изведена је почасна паљба поводом Дана Војске Републике Србије. Почасном плотуну је претходило свечано подизање државне заставе уз химну Србије, „Боже правде“ и „Марш на Дрину“, у извођењу Репрезентативног оркестра Гарде. Свечаној паљби, испред Генералштаба Војске Србије, присуствовали су заменик команданта Здружене оперативне команде генерал-мајор Славољуб Јанићијевић и командант Гарде генерал-мајор Миломир Тодоровић. СВЕЧАНОСТ ПОВОДОМ ДАНА ВОЈСКЕ СРБИЈЕ У ГЕНЕРАЛШТАБУ У касарни „Бањица-2“ у Београду данас је одржан свечани скуп поводом Дана Војске Србије и пријем пензионисаних генерала из Генералштаба Војске Србије. Свечаности су присуствовали начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, са члановима Колегијума, као и активни и пензионисани припадници организационих јединица Генералштаба. Генерал Диковић је, честитајући највећи војни празник свим припадницима Војске Србије, говорио о периоду између два празника и постигнутим резултатима, о успесима у области заштите безбедности грађана, подизању способности и опремању Војске Србије, као и развоју наоружања и војне опреме и њиховој модернизацији. Начелник Генералштаба осврнуо се и на резултате у обуци, војним вежбама и успешној међународној војној сарадњи и закључио да „данас имамо припаднике Војске Србије који су способни, одани отаџбини, њеним вредностима и спремни да те вредности штите“. На данашњој свечаности, начелник Генералштаба уручио је одликовања из надлежности председника Републике Србије – Орден заслуга за одбрану и безбедност 1. степена генерал-мајору Душану Стојановићу, Сребрну медаљу за заслуге пуковнику Жељку Трамошљики, као и генерал-потпуковнику у пензији Јовици Драганићу који је, на основу Указа председника поводом Дана државности, одликован Орденом белог орла са мачевима 3. степена. Генерал Диковић уручио је данас и поклоне пензионисаним генералима Јовици Драганићу, Маринку Павловићу и Стојану Коњиковцу и тиме им, у име припадника Војске Србије, одао признање за „њихов одличан и високо професионални рад током дуге војничке каријере“. За изузетно залагање и предан рад додељене су награде и стимулативне мере из надлежности министра одбране и начелника Генералштаба. ОБЕЛЕЖЕН ДАН ВОЈСКЕ У ЈЕДИНИЦАМА ВОЈСКЕ СРБИЈЕ Војним свечаностима и полагањем венаца и цвећа на спомен-обележја погинулим припадницима, данас је у свим командама, јединицама и установама прослављен 23. април – Дан Војске Србије. Свечаном постројавању припадника Команде Копнене војске у Дому војске у Нишу, присуствовао је командант Копнене војске, генерал-потпуковник Милосав Симовић, који је у име начелника Генералштаба и лично, честитао Дан Војске Србије. Након свечаности у Дому војске, припадници Команде Копнене војске присуствовали су полагању венца на споменик Краљу Александру. Постројавањем припадника Прве бригаде Копнене војске, Речне флотиле, 5. батаљона Војне полиције и 240. срд за ПВД, у касарни „Југовићево“ у Новом Саду, припадници новосадског гарнизона обележили су предстојећи празник. Свечаности су присуствовали командант Прве бригаде бригадни генерал Жељко Петровић, командант Речне флотиле капетан бојног брода Андрија Андрић, градоначелник Новог Сада Милош Вучевић, Покрајински секретар за високо образовање и научно – истраживачку делатност Зоран Милошевић, Начелник Јужнобачког управног округа Милана Новаковић и бројни други гости. У касарнама „Растко Немањић“ у Панчеву, „Рибница“ у Краљеву, „Књаз Михаило“ и „Мија Станимировић“ у Нишу и касарни „1. пешадијски пук књаза Милоша Великог“ у Врању, припадницима Војске празник су честитали бригадни генерал Зоран Величковић и пуковници Мухарем Фазлић, Предраг Грбић, Звонко Стојковић и Слободан Стопа. Празник је обележен и у осталим гарнизонима и гарнизонским местима Копнене војске. Припадници Ратног ваздухопловства и ПВО обележили су Дан Војске Србије војним свечаностима у Команди овог вида Војске у Земуну, на аеродромима у Батајници, Лађевцима и Нишу, као и у касарнама у Зуцама, Крагујевцу, Панчеву и на Бањици. У касарни „Бањица“ у Београду, у присуству начелника Управе за оперативне послове Генералштаба бригадног генерала Душка Жарковића и заменика команданта РВ и ПВО бригадног генерала Саве Миленковића, пред свечаним стројем припадника 250. ракетне бригаде, 126. бригаде ВОЈИН и 210. батаљона везе прочитане су честитке председника Републике Србије, министра одбране и начелника Генералштаба поводом Дана Војске Србије, као и наредбе о наградама и стимулативним мерама. Војна делегација положила је цвеће на спомен обележја погинулим припадницима РВ и ПВО у овој касарни. На свечаности у касарни „Топчидер“, уз честитке за Дан Војске Србије и уједно јубилеј —10 година од формирања Команде за обуку, командант овог састава генерал–потпуковник Ђокица Петровић рекао је да су слобода и част највредније и најузвишеније вредности једног народа и да је зато борба за слободу одувек захтевала велике жртве и одрицања. Генерал Петровић је додао да највећу вредност Команде за обуку представља људски потенцијал који краси професионализам, оспособљеност, стабилни међуљудски односи, солидарност и међусобно поштовање и уважавање. Војне свечаности, уз присуство пензионисаних припадника Команде за обуку, представника локалних самоуправа, Српске православне цркве и јавних предузећа, као и церемоније полагања венаца и цвећа на спомен обележја погинулим припадницима одржане су данас и у Сомбору, Ваљеву, Лесковцу, Пожаревцу, Крушевцу, Горњем Милановцу, Батајници, Панчеву, Зрењанину, Јакову и на Интервидовском полигону „Пасуљанске ливаде“. Припадници Гарде прославили су Дан Војске Србије у касарни „Дедиње“ у Београду. Командант свечаности генерал-мајор Миломир Тодоровић, поздрављајући свечани строј и госте, честитао је празник припадницима наше елитне јединице, уз жељу да и наредном периоду као и до сада, успешно обављају све постављене задатке. Дан Војске Србије прослављен је и у Команди и јединицама Централне логистичке базе, у Бригади везе, 224. Центру за електронска дејства, Војногеографском институту, Центру за обуку путем симулација, Центру за командно-информационе системе и подршку и Центру за примењену математику и електронику. ПРОМЕНАДНИ ДЕФИЛЕИ ВОЈНИХ ОРКЕСТАРА ПОВОДОМ ДАНА ВОЈСКЕ Обележавању празника – Дана Војске Србије, прикључили су се и Војни оркестар Ниш и Репрезентативни оркестар Гарде Војске Србије променадним дефилеима улицама Ниша и Београда. Дефиле Војног оркестра Ниш отпочео је наступом на Тргу Краља Милана, након чега је настављен у Обреновићевој улици и на Тргу Краља Александра, а грађани Ниша имали су прилику да уживају у маршевима и корачницама „Марш на Дрину“, „Моја домовина“, „Војвода Степа Степановић“, „Александар Први“, „Милан Обреновић“ и бројним другим. Диригент војног оркестра био је капетан Дејан Ђорђевић. Променадни дефиле у Београду почео је на улазу у Кнез Михајлову улицу, извођењем најчувеније српске корачнице, „Марш на Дрину“. Током дефилеа, на неколико тачака, Репрезентативни оркестар Гарде је извео још седам композиција. Шетачи у Кнез Михајловој имали су прилике да уживају у маршевима посвећеним великим владарима Србије, Милошу Обреновићу, Петру I Карађорђевићу, краљевима Милану и Александру, али је гардијски оркестар показао да су им блиске и мало лакше ноте, извођењем џез и поп композиција попут Saint Louis Blues-a, Superstition, измамивши громке аплаузе публике. Није изостало ни марширање малишана, нити прављење видео снимака за успомену на то атрактивно дешавање. Свечани дефиле је завршен пред Калемегданом, поновним извођењем „Марша на Дрину“. МОРС/ВС
  6. Пре 47 година, једанаестог априла 1970, лансиран је трећи космички брод намењен слетању на Месец. Његова посада, коју су чинили Џејмс Лоуел, Фред Хејз и Џон Свајгерт ‒ на Месец, међутим, неће крочити. Летелица о којој говоримо је „Аполо 13”. Два дана након беспрекорног лансирања са космодрома Кејп Канаверал, на више од три стотине хиљада километара од Земље, снажна експлозија потресла је брод и поклонила историји космичких летова (данас већ увелико легендарну) реченицу „Хјустоне, имамо проблем“ ‒ један од најпознатијих икад изговорених извештаја астронаута. Експлодирао је, како се испоставило, један од резервоара са течним кисеоником на командном модулу, који је убрзо изгубио све залихе кисеоника, као и резерве воде, напајање електричном енергијом и погонски систем. Једина нада астронаута био је лунарни модул, који је тако постао чамац за спасавање. Да би преживела, посада је морала да се подвргне екстремној штедњи воде и кисеоника, као и да снизи потрошњу енергије на свега петину уобичајене. Ситуација у којој се нашао „Аполо 13″ била је без преседана у историји космичких летова, те је највећи део пажљиво разрађених процедура и планова намењених потенцијалним проблемима у извођењу мисије био од мале помоћи. Инжењери мисије су стога осмислили многобројне импровизације како би оштећеном броду обезбедили какве-такве изгледе повратка. Пошто маневарске могућности нису допуштале да се „Аполо 13″ напросто окрене натраг ка Земљи, стручњаци су прорачунали низ деликатних корекција путање са сложеним резултатом – да летелица начини круг око Месеца и да се, након тога, управљена силом Месечеве гравитације, послуживши се оним што се неретко означава као „гравитациона праћка“, најзад нађе на курсу који је води кући. Притом је за астронауте засебан изазов било да помоћу позиције Сунца одрже исправну оријентацију брода. Вишак угљен-диоксида у лунарном модулу, који, разуме се, није био предвиђен за дужи боравак тројице астронаута, уклоњен је тешком муком, иновативним и помало насилним адаптирањем филтера пренетих из командног модула, који уз то нису одговарали лежишту, те су астронаути морали да их прекроје на лицу места. Неизвесност је такође, до последњег тренутка, лебдела над питањем како ће се при повратку кроз атмосферу показати топлотни штит летелице. Посада „Аполо 13” након безбедног повратка на Земљу Упркос дугом списку озбиљних и потенцијално фаталних проблема, готово невероватна упорност посаде и тимова на Земљи на крају је уродила плодом. Седамнаестог априла лунарни модул „Апола 13″ безбедно је пљуснуо у Тихи океан. Тако се окончао подухват који ће бити предмет исцрпних књижевних и филмских обрада и оставити у популарној култури траг који нимало не заостаје за оним који су оставиле мисије из програма „Аполо“ које су, за разлику од „злосрећне“ тринаестице, досегле Месец. Путовање које умало није постало путовање без повратка, по славним речима једног од путника Џејмса Лоуела, остаће најјезгровитије упамћено као „успешни неуспех“ ‒ истински подвиг људског знања, креативности, одважног духа и одлучног одбијања предаје. СРБИН спасао посаду! Милојко Мајк Вучелић, машински инжењер родом из села Гарешница у Славонији, као већ потврђени стручњак у неколико ваздухопловних компанија, па и у самој НАСА-и где је „догурао“ до главног пројектанта, 1966. године постављен је за директора америчког свемирског програма „АПОЛО“. А баш ти дани Милојковог „управљања“ Аполом, остаће упамћени по две легендарне мисије тог програма. Аполо 11 Мисија Аполо 11, у склопу које су први људи отишли на Месец и Аполо 13, мисије која је читав свет 5 дана „држала“ у зебњи за животе тројице астронаута, који су замало избегли „остајање“ у свемиру до краја времена, а који су највећим делом и Милојковом заслугом спашени и враћени на Земљу. Аполо 13 Поред тога што је био одговоран за ванредне поступке на програму Аполо (ако нешто крене по злу), те што је био директор програма, Милојко је пројектовао и модел алунирања и повратка са Месеца, путем спајања са матичним бродом. И управо тај Милојков пројекат је и спасао животе тројици астронаута у Аполу 13. За исказане резултате током дотадашње каријере, за вођење програма Аполо и руковођење спашавањем астронаута, 18. априла 1970 је амерички председник Ричард Никсон одликовао Милојка највишим америчким цивилним одликовањем–Председничком Медаљом слободе. Срђа ЈАНКОВИЋ, РТС/Милан РАКИЋ, ПАТРИОТ
  7. Ваздухопловци са батајничког аеродрома молитвено обележили Дан сећања на жртве НАТО агресије на нашу земљу, међу којима је било и доста њихових колега, јер, "Нико није рекао нећу" Великим словима исписан, данашњи новински наслов. Поносно се истиче међу бројним данашњим првим странама српских новина. Изборио се часно за своје насловно место, међу насловима који нас данима замарају и воде у бесконачну расправу. Овај наслов пуно више говори од свих других наслова, наслов пун емоција, прикривеног бола целог народа, храброг узвика војника и беспомоћног вриска жртве. Данашњи наслов у сваком грађанину ове земље буди сиву и тешку тугу у срцу. Односи нас на тренутак у прошлост уз дубоки уздах у грудима сваког од нас. Уздах који прати слика потпуног мрака, сирена које парају небо и разарања које не оставља ништа за живот после. Буди у нама давно заборављену беспомоћност невине жртве. Жртве која поносно стоји на пролећној ливади и чека ударац насилника из мрака. На тренутак покрену се слике из тих дана, слике погинулих, слике хиљада наших безимених суграђана, великих хероја који су то постали у тренутку експлозије и одласка у вечност. Нико их није питао да ли желе да постану хероји и одлете у вечност светлости на хоризонту. Нико их није питао да ли желе да оставе своје најмилије у сузама. Нису им дозволили да се опросте од своје породице, мајки, очева, деце, пријатеља. Нико их није питао да ли желе да одрасту, да ли желе да осете укус првог пољупца, да ли желе да се веселе рађању новог живота, да ли желе да створе бољи свет. Нису их ништа питали. Нису им ништа дали, а све су им узели. Људи из мрака. Људи који су због своје тренутне користи одлучили да из мрака дођу у наше животе и разарају, пале, убијају и коначно победе са бакљом уништења у руци. Колико таква њихова одлука има вредност? Има ли уопште цену? Може ли да се плати? Да ли су задовољни и сретни након свега!? Питања за сваког од њих. Сигуран сам да ће одговоре давати оног дана кад буду напуштали овај овоземаљски живот. Без тих одговора сигурно неће доћи на место где стоје мала Милица, Оливера, Мирослав, Јулијана и бројни други. Враћамо се погледом на наслов пред нама. Сви ми, пред тим насловом издвајамо се на тренутак у свом свету, као јасни знак сведоцима поред нас, како је било тешко тих дана. Како је било тешко живети у овој земљи и шта је свако од нас натеран да види и доживи. Однесени тако у даљину непознатог, бивамо разбијени као таласи на стени непознатог мора. Тешке мисли притисну нам срце и полако крећемо назад у реалност данашњице, у живот са нашим вољенима. Враћамо се у стварност, враћамо се животу и испитивачким погледима наше радознале деце, унука. Станемо тако, иако журимо за неважним стварима и увек изговоримо по коју реченицу о тим данима, о тим тешким временима. Говоримо нашој деци, нашој будућности. То је наш дуг према онима којих нема поред нас, дуг према великим жртвама које су дате тих дана, жртвама датим да би ми данас живели у миру. То је наша обавеза према онима који не могу да испричају своју бол својим наследницима. Свако од нас исприча своју јединствену причу, никад записану, покаже руком на део града који је срушен и исприча како је леп био пре уништења. Исприча како је леп живот био пре тог дана, онда исприча како је било тог дана. Покуша да опише свој болни утисак, бол који је доживео, сузу коју није испустио и жртву коју је видео. Гледа у своје руке које су биле беспомоћне да се одбране од удараца из мрака. Гледа у руке које би дао за будућност своје деце. И на крају увек застанемо и пар секунди ћутимо. Тада тишина говори више од речи. Тих пар секунди, нико не може да опише. Нити велики Добрица Ћосић нити речити Матија Бећковић нити разборити Владета Јеротић. Увек у тим тренуцима, одлучимо и да ублажимо истину јер наша деца то не би могла све да схвате, а не треба им тровати душу са туђим отровом. Отровом давно просутим са неба наше лепе Србије. Тек након тога можемо наставити својим путем. Тако полако, лењо пролазе године. Једна за другом. Слике патње би да побледе, сирене уништења би да се утишају, али свако од нас их носи у срцу и уткане су у нас као својеврсни генетски код нашег народа. Генетски код испреплетан са болом доласка нашег народа на ову светску ветрометину, испреплетан са Косовским болом победе у поразу, испреплетан са Карађорђевим болом устанка или уништења, испреплетан са болним победама на Церу и Колубари, смрзнутим болом беспућа Албаније и болним сазнањем напуштености на обалама Албаније. Тај бол памти и прославе Васкрса са Немачким бомбама 1941. године, али и Васкрса са Савезничким бомбама 1944. године. Подсетили су нас и 1999. године, како знају да нам честитају Васкрс. Болни Васкрси и бомбе са порукама. То се напросто не може заборавити. Постало је део свих нас, део нашег народа. Свако од нас носи хиљадугодишњи бол нашег народа и само му придодаје бол 1999. године. Ове године наш бол је постао пунолетан. Да је други повод, славили би до дубоко у ноћ. Позивали би пријатеље и кумове. Славили би живот и напредак. Боље сутра које долази. Наш пунолетни бол је сећање на велико зло које је дошло из мрака, ударило у наше животе и преполовило их на два неједнака дела. Сви ми сведоци тих догађаја имамо половину пре и половину после. Нису никако једнаке. Једна носи лепоту живота и стварања. Укусну слаткоћу првог пољупца, осмех, трешњин цвет у парку, лепоту мирног живота. Друга половина је наметнута и представља живот после дог дана. Живот на који си натеран да живиш или да се одселиш у неку далеку земљу и натераш себе у души да си тамо сретан. Тамо негде далеко. Дошао је и данашњи 24-ти март, посебан дан за све нас на аеродрому Батајница. Сваког од нас сведока тих догађаја. Док полако облачимо плаву униформу, везујемо кравату и намештамо шапку, у мислима смо у 1999. години. Враћамо се у дан када је све почело. Видим у канцеларији поред себе све моје пријатеље, колеге и саборце. Видим одлучне погледе мојих ваздухопловаца да нема одступања пред силом непријатеља. Видим храбре војнике који ће бранити свој народ до последњег у строју. Видим искрене осмехе младости јер знамо да је истина на нашој страни и да ће једног дана истина победити. Видим и оне који више нису међу нама. Разредио се строј бранилаца Србије. Неки часно дадоше животе у рату, други нестадоше у животу после њега, бројни нас напустише у заслуженој пензији. Сваког марта све нас је мање, али то не значи да истина о тим херојским данима бледи и да се прича о тим херојима заборавља. Поносно и данас корачам према месту где је све започело. Месту срушене команде 204. ловачког авијацијског пука. Команди пука, која је прва подигнута на пустој ливади далеке 1951. године. Великој команди која је одувек била централна грађевина аеродрома Батајница, својеврсни камен темељац овог аеродрома. Команда ловачког пука, представљала је одувек срце ловачке авијације, свих пилота ловаца, бедем ваздушне одбране престонице. Кроз ту Команду прошле су стотине и стотине најбољих пилота, пилота пробраних, храбрих, одлучних и надасве верних отаџбини и свом народу. Сви заједно као један годинама су летели, летели да као поносни орлови чувају свој део неба, небо Отаџбине. Годинама је Команда пука, красила слику аеродрома Батајница и била је својеврсни светионик свих ваздухопловаца и кад су полетали са свог аеродрома и кад су се враћали. Прво што је агресор 1999. године одлучио да уништи, била је Команда 204. ловачког пука. У свом бесу, јер се нисмо покорили, спустили главу, пољубили крваву руку, агресор је желео да сломи дух бранилаца и казни цео наш народ. Како се само преварио! Својом срамном агресијом само је покренуо успавани патриотизам код бројних ваздухопловаца, од пилота, до летача, механичара и војника. Пробудио је безимене Синђелиће. Поносно на плавој блузи данас носим и медаљу учесника у рату 1999. године. Поносан сам на њу и због себе и због оних који данас не корачају поред мене. Носим је због свих нас. По томе се препознају и непознати војници ратници. Показује младим колегама да су сви ови седокоси ваздухопловци из строја, били на месту где је требало кад је отаџбина била у опасности. Данас смо поносно открили на темељима бивше команде и нови споменик. Споменик посвећен нашим палим ваздухопловцима. Нашем Зорану и Миленку. Данашњи дан поделили смо са њиховим породицама. У тишини, уз упаљене свеће и топле речи подршке. Испред окупљеног строја свих ваздухопловаца са аеродрома Батајница, парастос је одржао Архијерејски намесник старопазовачки протојереј ставрофор Миле Јокић и ђакон Светогор Сандић уз нашег бригадног свештеника презвитера Предрага Докића. У бројним новинама, данас ће стајати кратак текст као информација. ВЕЋ ТРАДИЦИОНАЛНО, НА АЕРОДРОМУ БАТАЈНИЦА И ОВОГ 24. МАРТА, ОДРЖАН ЈЕ ПАРАСТОС ПОГИНУЛИМ ВАЗДУХОПЛОВЦИМА ТОКОМ НАТО АГРЕСИЈЕ НА САВЕЗНУ РЕПУБЛИКУ ЈУГОСЛАВИЈУ 1999. ГОДИНЕ. Ову причу данас сам написао због свих нас из рата 1999. године. Бројних безимених војника и цивила. Да се истина о херојским данима не заборави, да се хероји Зоран и Миленко не забораве, да се бол нашег народа разуме и поштује и у данашње време. ПРВИ У РАТУ, ПРВИ У МИРУ! Поносни припадник 204.ваздухопловне бригаде заставник 1 класе Саша ЈОВАНОВИЋ
  8. У оквиру активности којима се у Министарству одбране и Војсци Србије обележава Дан сећања на страдале у НАТО агресији, данас су постављене лансирна рампа 5П73 и ракете 5В27Д/У у екстеријеру Војног музеја на Калемегдану. Лансирна рампа и ракете припадају борбеном комплету ракетног система С-125 (НЕВА – САМ3), којим је оборен авион „Ф-117“, током НАТО агресије 1999. године, и постављени су као музејски предмети који ће сведочити поменутом догађају. Представљању експоната присуствовали су државни секретар у Министарству одбране Ненад Нерић, представници Министарства одбране и Војске Србије, чланови борбене послуге 3. ракетног дивизиона 250. ракетне бригаде противваздухопловне одбране Војске Југославије који су оборили „невидљиви авион“ и бројни посетиоци. Државни секретар Нерић рекао је да „није лако сећати се тешких тренутака и отварати старе ране, јер постоје оне које никада не зарасту, као и моменти који никако не могу бити заборављени“. – Иако се тај период чини далеким, многима од нас успомене су још свеже. Нека овај музејски експонат симболизује живот свих оних који нису више са нама. Почаст коју одајемо страдалим војницима, полицајцима и цивилима нека буде неми сведок трагичних догађаја. Наша је дужност и обавеза, због нараштаја који долазе, да тешке тренутке бомбардовања сачувамо од заборава кроз обележавање 24. марта и да очувамо успомене на оне који нису више са нама у жељи да се такво време више никада не понови, рекао је Нерић. Према његовим речима, постављањем тог ракетног система у екстеријер сталне изложбене поставке Војног музеја „богатимо нашу баштину још једним будућим културним добром које ће моћи да види, како наша, тако и страна јавност“. – Дозволимо времену да лечи ране. У томе нас не спречава сећање на жртве НАТО агресије 1999. године. Нека претрају своје време, јер су своје битисање причврстили у бескрајан ланац онога што ми наслеђујемо, истакао је државни секретар Нерић. МОРС
  9. Драга браћо и сестре! Када смо приступили изградњи Храма посвећеног Васкрсењу Христовом и Новомученицима Руским, спремали смо се да у њему одржимо прво богослужење на стогодишњицу почетка руске смуте (преврата). 2. марта 1917 (15. марта по новом календару) револуционари су принудили Господара-Страстострепца Николаја II на одрицање од престола. Сто година касније ми дочекујемо тај дан осмишљавајући своју историју, пређени пут и прослављајући Новомученике и Исповједнике Христа Спаса. /.../ По благослову Свјатејшег патријарха, на тај дан, 15 марта о.г., одржаће се прва литургија испред храма у простору предвиђеном за спољашње служење. То је и дан јављања Иконе Мајке Божије "Державнаја" и сриједа када се по обичају Сретењског манастира Литургија Пређеосвећених дарова служи увече од 18 часова. Како ова литургија подразумијева и земне поклоне, можете понијети простирку за кољена какву користе браћа старообредници. Они који желе да се причесте треба да се, по црквеном уставу, уздржавају од узимања хране и течности од поноћи, а у случајевима нарушеног здравља од поднева тог дана. Епископ јегоровски Тихон
  10. Завршена је изградња и унутрашње опремање Храма Васкрсења Христовог и Новомученика Руских у московском Сретењском манастиру. То је још један Храм на Крви, будући да се налази у непосредној близини злогласне тамнице Лубјанка. Фотографије предивног новог храма можете да погледате овдје: Његова светост московски и сверуски патријарх господин Кирил благословио је освећење Храма на дан Вазнесења Господњег 25. маја о.г. када ће бити обиљежена и десетогодишњица васпостављања јединства Московске патријаршије и Руске Заграничне Цркве. Прва литургија у простору испред храма биће одслужена 15. марта, а њен историјски значај објашњава у писму пастви епископ јегоровски Тихон (Шевкунов). Извор:http://www.pravoslavie.ru/101727.html Драга браћо и сестре! Када смо приступили изградњи Храма посвећеног Васкрсењу Христовом и Новомученицима Руским, спремали смо се да у њему одржимо прво богослужење на стогодишњицу почетка руске смуте (преврата). 2. марта 1917 (15. марта по новом календару) револуционари су принудили Господара-Страстострепца Николаја II на одрицање од престола. Сто година касније ми дочекујемо тај дан осмишљавајући своју историју, пређени пут и прослављајући Новомученике и Исповједнике Христа Спаса. /.../ По благослову Свјатејшег патријарха, на тај дан, 15 марта о.г., одржаће се прва литургија испред храма у простору предвиђеном за спољашње служење. То је и дан јављања Иконе Мајке Божије "Державнаја" и сриједа када се по обичају Сретењског манастира Литургија Пређеосвећених дарова служи увече од 18 часова. Како ова литургија подразумијева и земне поклоне, можете понијети простирку за кољена какву користе браћа старообредници. Они који желе да се причесте треба да се, по црквеном уставу, уздржавају од узимања хране и течности од поноћи, а у случајевима нарушеног здравља од поднева тог дана. Епископ јегоровски Тихон View full Странице
  11. У богослужењи и у литију учествоваће православна омладина из преко 20 земаља: Русије, Украјине, Немачке, САД, Шведске, Канаде, Индије, Пољске, Србије, Грчке, Сирије, Кине, Јужне Кореје и др. Молитве и богослужења читаће се на црквенословенском, сиријском, грчком, енглеском, хинду и арапском језику. Светски дан православне омладине је установљен у јуну 1922. године, на 14. скупштини Светског православног омладинског покрета по благослову предстојатеља свих Православних Цркава. Последњих неколико година овај дан се у Петрограду традиционално обележава у Исакијевској саборној цркви. Током одржавања скупштине, а настојањем Петроградске духовне академије и сарадника Музеја Исакијевског собора, приређују се нарочита богослужења за децу и младе, уз учешће хорова из неколико држава, који ће изводити песме у складу с њиховим традицијама и на њиховим језицима, а такође хорови који су изводили старинске песме према рукописима из 17-19. века из Руске националне библиотеке, Библиотеке Академије наука, Државног историјског музеја, Руске државне библиотеке. Извор: Патриархиа.ру (превод Информативне службе СПЦ) Вести из сестринских цркава |
  12. У Петрограду ће се 19. фебруара 2017. године провести догађаји посвећени Међународном дану православне омладине. Главни догађај биће Литургија у Исакијевском саборном храму, а у наставку традиционална литија. Божанску службу одслужиће ректор Петроградске духовне академије Архиепископ петергофски Амвросије У богослужењи и у литију учествоваће православна омладина из преко 20 земаља: Русије, Украјине, Немачке, САД, Шведске, Канаде, Индије, Пољске, Србије, Грчке, Сирије, Кине, Јужне Кореје и др. Молитве и богослужења читаће се на црквенословенском, сиријском, грчком, енглеском, хинду и арапском језику. Светски дан православне омладине је установљен у јуну 1922. године, на 14. скупштини Светског православног омладинског покрета по благослову предстојатеља свих Православних Цркава. Последњих неколико година овај дан се у Петрограду традиционално обележава у Исакијевској саборној цркви. Током одржавања скупштине, а настојањем Петроградске духовне академије и сарадника Музеја Исакијевског собора, приређују се нарочита богослужења за децу и младе, уз учешће хорова из неколико држава, који ће изводити песме у складу с њиховим традицијама и на њиховим језицима, а такође хорови који су изводили старинске песме према рукописима из 17-19. века из Руске националне библиотеке, Библиотеке Академије наука, Државног историјског музеја, Руске државне библиотеке. Извор: Патриархиа.ру (превод Информативне службе СПЦ) Вести из сестринских цркава | View full Странице
  13. Данас Црква прославља Светог Трифуна, преко којег је Бог тешио и лечио. Светог Валентина православна Црква такође прославља, али тек 13. августа. Дан заљубљених је празник који води порекло из времена ренесансе, која је, поред осталог, величала заљубљеност. Постоје лоши и ружни обичаји које смо преузели од запада, али овај, усуђујем се да кажем – то није. Све док се сувише не комерцијализује и не банализује. Наравно, Дан заљубљених никако не сме да стави у други план личност и значај светог Трифуна. Гледам момке у средњој школи који носе цвеће симпатијама/девојкама, а ове то срамежљиво прихватају. То је симпатично и лепо. Нема у томе искварености и зла. Зашто бисмо сатанизовали све што долази са запада? Овај обичај није верске природе, он слави заљубљеност, младалачки полет, романтику, и погрешно је све то везивати са „плотским“ елементом (на такав, негативан став сам наишао). Неки православци као да су запели у манихејству и сматрају да љубав између мушкарца и жене треба да буде скоро па платонска. Мисле да је свака љубавна страст од ђавола и да свака физичка привлачност неумитно води у перверзију. Нека прочитају једну библијску књигу - Песму над песмама. Данас ту песму можемо тумачити као алегорију за Христа и Цркву, али пре свега је то песма која велича заљубљеност и љубав двоје младих. У Песми над песмама постоје моменти на које би се многи ревносни хришћани саблазнили. Ту је описана потреба, жудња, па и страст за вољеном особом, и описана је као добро, здраво и пожељно стање људског духа и тела. Јевреји нису познавали дељење на духовно и физичко, јер човек је једно. Ако неког волиш, осећаш, просто жељу и потребу да тој особи будеш близу. Камо лепе среће да смо мало више као тадашњи Јевреји. И да је више полета, енергије и инспирације у људима Цркве. Не дирајмо заљубљене и њихова ситна задовољства. Опет, сваки дан јесте дан заљубљених – када си заљубљен. Не треба само дозволити да нас систем реклама и спољашњих, наметнутих друштвених ритуала увуче у себе. Не будимо романтични јер је неко некада одлучио да „се то мора“ одређеног датума. Будимо романтични јер желимо да усрећимо, изненадимо или насмејемо особе у које смо заљубљени. Немојмо мислити ако на наговор хипермаркета, цвећара и ресторана посегнемо за новчаником, да је то довољно да усрећимо другог. Ми смо тада само глупи потрошачи производа које нам они намећу као робу, а тај производ је њихова визија среће и љубави. Не наседајмо на оно што нам представљају као љубав. То није љубав. То је плакат где се девојка фотошопирано цери и грли партнера због неке глупости (ђинђуве, кредита, путовања) коју нам продају. То је филм у којем момак у последњем тренутку дотрчава на аеродром, изјављује љубав и тражи опроштај, па се љубе на киши. То је пар који фотографише и поставља на друштвене мреже скоро сваки посебан и интиман тренутак који би могли да имају, да нису толико сујетни и желе да сви знају колико су „срећни“. А сви они су тако једнаки, безлични, укалупљени и тако застрашујуће беживотни. Људи истински заљубљени су пуни живота. Заљубљеност је једно велико, као свемир велико ХВАЛА! – упућено животу, Богу и тој особи због које свако јутро осване са новом нијансом наде. Заљубљени људи не слушају рекламе о љубави, јер је већ имају и знају да није онаква каквом је други представљају. Они не претварају свој живот у „романтични“ филм, јер не прате ничији сценарио. Не деле своју интиму на друштвеним мрежама, јер је то њихова светиња, само њихов свет, и не маре за туђе мишљење. Дан заљубљених може да утиче на ту спонтаност, на ту неугасиву жељу да другог усрећимо и изненадимо, јер - тешко да ће се десити изненађење ако се оно очекује, зар не? Но, младима то не смета. Једни су довољно блесави да, упркос томе, уложе напор да разгале вољено биће, а други још блесавији да се разнеже на тај напор, иако су га свакако ишчекивали. Јер младост је блесава и заљубљива. И то је лепо. Ето, моје лично мишљење је да не треба да се противимо овом блесавом обичају, јер блесави имају искрену жељу да другог усреће, а то не треба спречавати. И не, нисам купио жену ружу. Замолио да не замерите што овде не правим значајну разлику између љубави и заљубљености. Јасно је да, кад заљубљеност прерасте у љубав, она и даље опстаје, али под другачијим рухом. Но о томе други пут. Марко Радаковић Извор: Авденаго Пратите преко фејсбука овде
  14. Version 1.0.0

    41 downloads

    "Апостол" за сваки дан у години
  15. Канал Балкан-инфо који се издаје за националистички, на дан Светог Саве избацује на свој канал видео клип за лажним, артемијевским "хороепископом" Максимом. Трабуњање о екуменизму, исмејавање са СПЦ, глупирање за медаљу. Лично, због свих тих квази-националистима ми се потпуно смучила та прича. Немам ама баш никакав однос према њој. Кад видим ко се све издаје за националисту и велике вернике, све губи било какав смисао.
  16. http://www.mitropolija.com/badnji-dan/
  17. На­ве­че Бад­њег да­на, на Бад­ње ве­че, ло­жи се бад­њак. Ово мла­до др­во, обич­но хра­сто­во, сим­во­ли­ше Хри­ста и ње­гов ула­зак у свет. Ло­же­ње бад­ња­ка пред­ста­вља то­пли­ну Хри­сто­ве љу­ба­ви. За­тим, бад­њак је под­се­ћа­ње на др­во ко­је су па­стири до­не­ли у пе­ћи­ну и ко­је је пра­вед­ни Јо­сиф за­ло­жио ка­ко би се тек ро­ђе­ни Бо­го­мла­де­нац за­гре­јао у хлад­ној пе­ћи­ни. Има још јед­но ту­ма­че­ње: бад­њак је на­го­ве­штај Хри­сто­вог стра­да­ња и Ње­го­вог Кр­ста. Сла­ма ко­ја се уно­си у ку­ћу под­се­ћа­ње је на ону сла­му из ја­са­ла на ко­ју је Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца по­ло­жи­ла тек ро­ђе­ног Го­спо­да. Та­мјан ко­јим се ка­ди ку­ћа, као и да­ро­ви ко­ји се ста­вља­ју у сла­му, под­се­ћа­ње су на да­ро­ве ко­је су до­не­ли му­дра­ци са Ис­то­ка и њи­ма да­ро­ва­ли Но­во­ро­ђе­ног Хри­ста. http://www.mitropolija.com/badnji-dan/ View full Странице
  18. У београдској касарни „Бањица 2” данас је свечано обележен Бадњи дан, где је након литије, уприличено и освештење и налагање бадњака. Литији су присуствовали министар одбране Зоран Ђорђевић, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, са сарадницима, а учествовали су и запослени припадници Министарства одбране и Војске Србије који раде у тој касарни. Бадњак је носио пуковник др Саша Милутиновић, начелник Одељења за веру у Управи за људске ресурсе Генералштаба. Литију је предводио епископ шумадијски и војни господин Јован уз саслуживање главног војног свештеника мајора Слађана Влајића. Уз честитку „Мир Божији, Христос се роди” обраћајући се окупљенима након церемоније налагања бадњака, владика Јован је, говорећи о значају овог великог православног празника, поручио присутнима да данашњи дан у њихова срца и душе унесе Христа и да се „он изнова и увек рађа у њима”. Бадњи дан, на сличан начин, обележава се данас и у другим касарнама Војске Србије. У Команди Копнене војске у Нишу, по први пут је одржан свечани обред освештења и паљења бадњака. Царским часовима, које је служио војни свештеник Команде Копнене војске капетан Ђорђе Димић, присуствовао је командант Копнене војске генерал-потпуковник Милосав Симовић, као и бројни припадници ове команде. Уз традиционални хришћански поздрав „Христос се роди” командант Копнене воjске је поручио да је Божић најлепши хришћански празник – дан помирења људи са Богом, празник љубави и породице. У касарни „Топчидер” у Београду, након литургије у параклису Светог великомученика Теодора Тирона, положени су бадњаци у присуству припадника војске који раде у овој касарни и уз пригодну беседу команданта Команде за обуку генерал-потпуковника Ђокице Петровића.Света литургија служена је и у капели светог Симона Монаха, у нишкој касарни „Књаз Михаило” у присуству припадника Треће бригаде Копнене војске, 21. батаљона везе и Трећег батаљона војне полиције. Свету литургију служио је потпоручник Иван Ганић.Припадници команде и јединица Друге бригаде Копнене војске, на челу са командантом бригаде пуковником Жељком Кузмановићем, након свете литургије присуствовали су освештању и паљењу бадњака у Краљеву. Свечани обред освештања и паљење бадњака уз Свету литургију одржан је и у 21. пешадијском батаљону у касарни „Стефан Немања” у Рашкој. Литургији у храму Светог Нестора у команди Прве бригаде Копнене војске, коју је служио војни свештеник капетан Ђорђе Стојисављевић, присуствовали су командант бригаде бригадни генерал Жељко Петровић, припадници бригаде и многобројни гости. По традицији бадњак је унео командант бригаде. Припадници Четврте бригаде Копнене војске на челу са бригадним генералом Зораном Лубуром, рано јутрос су у близини Бориног брда код Врања, организовали сечење бадњака. Литургију у капели Светог Атанасија Великог у касарни „Први пешадијски пук књаза Милоша Великог” служили су војни свештеник потпоручник Ведран Костић и свештеник Епархије Врањске Дејан Шкарић. Вечерас ће део припадника са породицама учествовати у паљењу бадњег дрвета. Раније јутрос, НГШ, генерал Љубиша Диковић са члановима колегијума Генералштаба је у шуми крај Добановаца секао бадњак. Он се током дана сусрео са епископом војним и шумадијским г. Јованом. Генерал Диковић и епископ Јован су сумирали резултате рада органа верске службе у протеклој години, а било је речи и о планираним задацима у наредном периоду и даљем развоју верске службе, чија је намена омогућавање уставног права припадника Војске Србије на остваривање слободе вероисповести.Састанку у Генералштабу присуствовали су заменик начелника Генералштаба генерал-потпуковник Јовица Драганић, начелник Управе за људске ресурсе пуковник Саво Иришкић, начелник Одељења за веру у овој управи пуковник др Саша Милутиновић и главни војни свештеник мајор Слађан Влајић. МОРС/ПОУКЕ/М. Ракић