Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'дан'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
    • Квизови
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Мобилна апликација друштвене мреже Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Found 29 results

  1. Малопре је на Фејсбуку "осванула" позивница за манифестацију Отворени дан на батајничком аеродрому, која ће се како је наведено одржати 20. октобра ове године, на Дан ослобођења Београда у Другом светском рату. Пошто је крај октобра некако неуобичајен термин за овакву врсту манифестација на нашим географским ширинама (без обзира на Михољско лето-обично се аеромитинзи код нас организују у мају-јуну-септембру; прошле године је на Батајници рецимо био 1. октобра), да ли је организовање ове манифестације можда најава за долазак тог "дуго чеканог Годоа" у виду (ремонтованих) најављених летелица из Русије... Тим пре што је радни дан у питању... Да ли ће се можда поводом Дана ослобођења одржати војна парада попут оне од пре три године када је престони град обележавао седам деценија од ослобођења у Другом светском рату. Подсећам да је тада на "Кораку победника" (тако се звала манифестација) био присутан и председник РФ Владимир Владимирович; поред јединица војске и НВО који су прошли испред свечане бине код зграде СИВ на Новом Београду, тј. јединица Речне флотиле које су окупљене "поздравиле" са Дунава и Ушћа, у летачком програму и налету авијације, поред наших ваздухоплова, учествовала је и акро-група Ваздушно космичких снага РФ "Стрижи". Да ли у складу са тим можда постоји могућност да ће најављивани авиони евентуално стићи неколико дана пре, па ће грађани који дођу 20. октобра на батајнички аеродром, поред "статике", бити у могућности да присуствују и извођењу летачког програма тих летелица које би евентуално учествовале и у ваздушном ешелону ако би се парада организовала у граду. Наравно, ако по Вулиновим речима, ти авиони стигну ремонтовани (он је скоро изјавио да ће авиони из РФ стићи ремонтовани и да је то разлог "кашњења", иако се у последњих годину и више дана медијских спинова и манипулација, УВЕК говорило о томе да ће летелице стићи "у виђеном" стању, те да ће се ремонт радити код нас у Ваздухопловном заводу "Мома Станојловић"-у сарадњи са руским техничарима и инжењерима, баш као што је учињено и пре више од деценије). Додатно, ову спекулацију подгрева и чињеница да су медији у два наврата, прво у јуну, а онда у августу, објавили информацију да је Министру одбране РФ Сергеју Шојгуу упућен званичан позив да посети Београд и Србију. Прво је у јуну помоћник Министра одбране Ненад Милорадовић најавио посету Шојгуа што је пренео руски Спутњик-сервис на српском језику, док је српски министар одбране Вулин, средином августа приликом посети Русији и манифестацији "Тенковски биатлон", тада изјавио да је предао Шојгуу и Путину "званичан позив Врховног команданта и председника Александра Вучића" да посете Београд. Истина, позив се тада, како су медији пренели, односио на следећу годину (2018.) и обележавање стоте годишњице од пробоја Солунског фронта... Како год, са најављеним Миговима из Русије или не-петак, 20. октобар 2017 године, од 8-17 сати, аеродром Батајница.
  2. Због Монтреалског протокола, који је потписан на данашњи дан 1987. године, 16. септембар је проглашен Међунродним даном заштите озонског омотача Текст: Н. Павлов На данашњи дан 1987. године потписан је Монтреалски протокол, споразум о заштити и очувању озонског омотача. Међународни дан заштите озонскго омотача проглашен је 16. септембра 1994. године одлуком Уједињених нација. Открићем озонске рупе у атмосфери 1985. године, утврђено је да фреони и сродни хлорофлуороугљеници разграђују озон, природни филтер од штетног УВ зрачења. То је био повод да се многе земље обавежу на смањење производње ових једињења која се користе претежно у расхладним уређајима. Временом је производња и употреба фреона смањена на минимум, а у развијеним земљама чак и забрањена. Међутим, ови гасови се и даље налазе у атмосфери, а процењује се да ће бити потребно неколико деценија да се ниво озона врати на онај од пре 1980. године. Иако један од многих споразума који су донети са тим циљем, Монтреалски протокол је значајн управо по томе што је био најделотворнији у намери да сачува живи свет на Земљи од смртоносног зрачења. http://elementarium.cpn.rs/teleskop/dan-zastite-ozonskog-omotaca/
  3. Пре тачно 57 година, 19.августа 1960. године, у Земљину орбиту лансиран је „Спутњик 5“, чију посаду су чиниле Белка и Стрелка. Експеримент је био успешан. Научници су добили потребне податке о боравку животиња у космосу, а пси су се вратили неповређени и осећали су се добро. Белка и Стрелка су тако постале први Земљани који су се живи вратили из свемира. Ево неколико кључних чињеница о овом значајном догађају за руску и светску космонаутику. Белка и Стрелка су биле трећа псећа екипа која је послана у Земљину орбиту. Космички пионир била је Лајка, која је прва 1957. године полетела у свемир, али је, нажалост, после четири круга око Земље, угинула због повишене температуре у капсули. © SPUTNIK/ РИА НОВОСТИ Пас Лајка Још једна псећа екипа, Чајка и Лисичка, изгубиле су живот 28. јула 1960. године. У деветнаестој секунди лансирања, бочни блок ракете се одвојио, након чега је пао и експлодирао. Белка и Стрелка су биле њихови дублери. Циљ експеримента је био да се изврши целодневни лет, и да се након њега пси врате безбедно на Земљу. За сваки случај, животиње су припремљене за осмодневни лет. Са космодрома Бајконур „Спутњик 5“ је 19. августа 1960. године, у 11 сати и 44 минута по московском времену, лансиран у орбиту. Припремом за лансирање руководио је лично Сергеј Павлович Корољев. Поред Белке и Стрелке, у капсули је било 12 мишева, инсекти, биљке, гљиве, семење кукуруза, пшенице, грашка, лука и неки микроби. Ван капсуле је смештено 28 лабораторијских мишева и два бела пацова. © SPUTNIK/ РИА НОВОСТИ Пси Белка и Стрелка Лет Белке и Стрелке је био први у коме се користио и телевизијски пренос. Видео-пренос са космичког брода је сниман директно на филмску траку. Брод са псећом посадом направио је тачно 17 кругова око Земље. Стрелка се понашала уобичајено, док је Белка, након четири круга, постала изузетно немирна и покушавала да се ослободи појасева којим је била везана, што је указивало на промене у њеном расположењу. Анализе обављене након лета показале су да никакви психички и физички проблеми код паса нису уочени. Управо је Белкино понашање довело до одлуке да на следећи лет буде упућен брод у коме ће бити човек. Знамо добро и ко је то био. Летови Белке и Стрелке и многих других паса обављени су захваљујући руском и совјетском физиологу и добитнику Нобелове награде Ивану Петровичу Павлову (1849–1936), који је управо псе користио у својим експериментима. Као резултат тога, СССР је имао богато искуство рада са псима, идеалним кандидатима за космонауте у односу на мајмуне које су користиле САД и имале велике проблеме са њиховим немирним понашањем. За улогу космонаута су бирани мешанци из тачно одређеног легла. Ове животиње су подвргнуте природној селекцији у условима уличног и лутајућег животног стила, одликовале су се добрим здрављем, халапљивошћу и великим поверењем и лојалношћу према људима. Током ’50-их и ’60-их година, десетине паса учествовало је у експерименталним летовима на геофизичким ракетама које су се пеле на различите висине. Спроведено је двадесет и шест суборбиталних лансирања, две трећине експеримената је успешно завршено, док су у преосталим случајевима пси угинули. Управо је ово путовање Белке и Стрелке омогућило да се дође до закључка о способности да људи издрже орбитални лет око Земље. У току лета добијени су јединствени научни подаци о утицају космичких летачких фактора на физиолошке, биохемијске, генетске и цитолошке системе животиња и биљака. © SPUTNIK/ РИА НОВОСТИ Кадар из филма "Земља - Космос - Земља" После лета, легендарни пси су живели у „Институту за ваздухопловство и свемирску медицину“, одакле су их водили да их покажу деци у вртићима, школама и сиротиштима. Неколико месеци касније, Стрелка је донела на свет шест апсолутно здравих штенаца. Једно од њих, женкицу са именом Пушинка, Никита Хрушчов је поклонио супрузи и ћерци председника САД Џона Кенедија — Жаклини и Керолајн. Белка и Стрелка су доживеле дубоку старост и угинуле природном смрћу. Њихова препарирана тела налазе се данас у Меморијалном музеју астронаутике у Москви.
  4. О ономе што се догодило у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године сазнаће се тек много касније, кад буду прикупљена бројна, лажна и истинита сведочења. Појављиваће се разне верзије и до дана данашњег нико неће моћи са сигурношћу да тврди да је нека апсолутно тачна. То ће заувек остати ноћ о којој ће се судити само по гласинама и легендама. Ипак, кад се узме оно у чему се сви слажу, уз оно што је логично и оно што је вероватно, добија се ова слика… — Те ноћи, у два сата, Јуровски је започео свој крвави посао. Пробудио је цара и царицу, њихову децу и све који су спавали у кући. Наредио им је да се брзо обуку и окупе у сутерену. Бивши император, бивша императорка, четири принцезе, доктор, кувар и лакеј, излазе из својих соба. Император носи бившег наследника престола. Њих двојица имају капе на главама, императорка и девојке су у хаљинама, без капута и без шешира. Напред иде цар са сином. Не показују страх, нема суза, нема питања… © WIKIPEDIA/ RAS67 МИСТЕРИЈА: Да ли је неко од Романових, ипак, преживео? Девојке носе јастучиће, а једна је понела и псића. Излазе у двориште, а отуда улазе на друга врата у собу у сутерену. Ту собу је Јуровски изабрао зато што је била укопона, па ће се из ње мање чути пуцњи, што ће му дати времена да однесе тела и уништи их. Једино није предвидео да мали прозор те собе гледа на двориште, и да су два стражара могла све да виде. Али њихово сведочење није било неопходно. Злочинци се нису устручавали да причају. Напротив, и Јуровски, и његов саучесник Медведев, целог живота ће се поносити оним што су урадили и хвалити се како су пуцали цару директно у главу. Занимљиво је да су то изјавили сви који су учествовали у овој операцији. И то је, највјероватније, тачно. Свако од њих је хтео да буде главни, да баш он убије цара! А кад све прође, сви ће они писати своје успомене, такмичиће се ко је имао више заслуга у том злочину! И добијаће награде, ордење… По њима ће се називати улице, школе, метро станице… И данас, кад вероватно нико више не мисли да је било нормално убити цара и царицу без суда, па још и њихову децу, од којих је троје било малолетно, ти називи нису промењени. Кад су сишли у сутерен, царица се пожалила да нема где да седне. Донете су две столице, за њу и за Алексеја. Јуровски наређује да се сви построје поред зида, уз објашњење да намерава да их фотографише: © SPUTNIK/ РИА НОВОСТИ Цар Николај Романов са женом Алексндром Федорова и ћерком Олгом — У Москви не верују да сте живи, морам им послати потврду. И они су се дисциплиновано поређали. Улазе егзекутори. Имена неких заувек ће остати упамћена — два Медведева, комесар Јермаков, Ваганов, Никулин, један непознати војник и шест војника из ЧК. Било их је укупно 12, са Јуровским који је себе називао командантом. Према неким сведочењима, међу војницима Летонцима био је и Имре Нађ, будући лидер мађарске револуције од 1956. године, који ће касније бити стрељан у Будимпешти. Треба поменути и двојицу Летонаца који су одбили да учествују у злочину. Њихова имена нису запамћена. Вероватно су жртве у том тренутку све схватиле, али се нико није ни померио. Уосталом, нису имали куд, у соби површине између 30 и 35 квадрата било их је укупно 23. Јуровски хладнокрвно изговара: „Ваши рођаци су покушали да вас ослободе, али нису успели. Зато ћемо вас сада стрељати!“ Кажу да је цар рекао: „Шта, шта?“, а онда додао: „Господе, опрости им!“, а онда: „Не знате шта радите!“ И свих 12 пиштоља пуца у цара. Цар одмах пада. Пала је велика руска империја! © ФОТО: RUSSIAINPHOTO.RU Цар Николај Романов са супругом током заточеништва у Царском селу Почиње бесомучна пуцњава по осталима. Али, шта се то дешава? Меци се одбијају од принцеза! Сујеверне војнике хвата паника. Принцезе, собарица Демидова, царевић Алексеј и доктор Боткин, упркос киши метака, дају знаке живота. Кнегиња Анастазија вришти, Демидова устаје… И престолонаследник необично дуго живи… Војници не знају шта да раде. Јуровски се не боји Бога, он хладнокрвно прилази и пуца неколико пута царевићу у главу. Наследник се смирио… За сваки случај, дотући ће га бајонетима. Крв ће тећи у потоцима… А онда, пошто су констатовали смрт, износе тела и убацују их у камион… У три ноћу, све је било готово! То је, рекло би се, најлогичнија верзија. О броју испаљених метака, врстама оружја из кога је пуцано, биће исписане читаве књиге. Неки учесници тог крвавог догађаја изјавиће у истрази да је испаљен невероватан број метака. Помињу се бројеви од 500 до 700, што делује прилично невероватно. Чему толика пуцњава да би се са растојања од неколико метара убило неколико људи!? © SPUTNIK/ Династија Романов Злочинци су предузели у историји незапамћене мере да се никад не сазна шта се стварно догодило у кући Ипатјева — лажно су обавестили јавност да је само цар убијен а породица „смештена на сигурно место“, уништавали су лешеве, организовали су лажну сахрану, лажни судски процес и лажни истражни комитет. Готово читав век се историчари и истраживачи баве реконструкцијом догађаја те кобне ноћи, и до данашњег дана се неће сложити. А завера? Формално — и завера је постојала. Бољшевицима је био неопходан разлог за злочин који су се спремали да учине. Зато је цар једног дана у боци од млека које им сваког јутра доносе монахиње, нашао писамце са планом за бекство, написано на француском језику, са правописним грешкама. „Ми, група официра руске армије…“ CC BY 3.0 / ВИКИПЕДИЈА Последњег Романова у царској Русији родила је Српкиња Ако су те грешке и збуниле императора, и наводиле га на опрез — царицу нису. Племство, које одлично говори француски, одавно их је издало. Остали су им верни, у то царица искрено верује, само „прости“ официри и војници који су, ево, спремни да помогну. А њихов француски није баш на нивоу… Александра је одушевљена — то је помоћ „одозго“. Она моли Николаја да одговори и прихвати понуђени план. Као и обично, цар је слуша. Почиње чудна преписка. „Морате да одлепите прозоре (прозори су се у Русији, зими, лепили специјалним лепком, како би се спречио губитак топлоте), да бисте могли да их отворите када затреба. Молим вас да ми тачно кажете који ће то прозори бити. У случају да царевић не може да хода, то ће отежати ситуацију. Питајте доктора може ли на сат или два да га успава неким наркотиком? Не секирајте се, нећемо ништа предузети ако унапред не будемо сигурни да ћемо успети…“ Цар не зна како да неприметно отвори прозор, али, тамничари ће се за то сами побринути. Њима су докази неопходни, па ће прозори бити одлепљени на Свету Тројицу. © SPUTNIK/ РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ Николај Романов „Отворили су један прозор… Ваздух у соби је постао приметно чистији“. Цар одговара на писмо и шаље га, такође, у боци: „Други прозор од угла који излази на трг отворен је већ два дана, чак и ноћу. Прозори број 7 и 8 код главног улаза увек су отворени. У соби су командант и његови помоћници који представљају унутрашњу стражу. Има их 13, наоружани су пушкама, револверима, бомбама… Командант и његов помоћник улазе код нас кад пожеле. Дежурни обилази кућу два пута на сат. На балкону је један митраљез, а испод балкона други. Прекопута наших прозора, с друге стране улице, налази се стража у малој кући. Она се састоји од 50 људи…“ Све јасно, прецизно, војнички! Чудна преписка се наставља. Уверен да је слобода близу, император не заборавља оне који су му били тако одани — доктора, дворску даму, кувара… Зато пита да ли може и њих да поведе са собом. А да бекством не би довео у незгодну ситуацију оне којима је посао био да их чувају, а који су колико-толико били љубазни према њима, цар објашњава да он не може да бежи јер ће онда стражари и официри страдати. „Ми можемо да будемо само отети“. © SPUTNIK/ ИГОР РУСАК Романови стигли у Русију Николај је опрезан, зна да у сваком тренутку стража може да уђе у собу и претресе их, па уништава писма. Али, по свом старом обичају, све записује у дневник. Па и то да је 14. јуна целу ноћ, по договору са „спасиоцима“, цела породица била будна и спремна да буде отета. „Али, дани су пролазили а ништа се није догађало, а чекање и несигурност су за све нас били веома мучни“ — записаће касније. Како ли су се само радовали „организатори бекства“ кад су видели дневнике! Обавили су посао! Сад имају доказ да је постојала „монархистичка завера с циљем да буде ослобођена царска породица“. Радзински ће после 70 година у архиви пронаћи доказе да је писма потписана надимком „Официр“ писао Петар Војков, члан извршног комитета Ванредне комисије. Тако су бољшевици и формално обезбедили себи доказе да се припрема бекство, и могли су да доведу посао до краја. После стрељања Николаја Другог, трг на коме се налазила кућа називан је „Тргом народне освете“. До Другог светског рата у кући је био музеј, и револуционари свих земаља волели су да се сликају испред зида — оног на чијој су унутрашњој страни и даље стајале рупе од метака и крв коју нису могли да униште ни прање ни кречење. Кућа је потом враћена инжењеру Ипатјеву, али ју је он ускоро продао и отишао у емиграцију. За време Другог светског рата у њој ће се чувати експонати из Ермитажа… А оригинални намештај који су користили Романови разнеће „хероји“ који су се прославили оне страшне ноћи. Неке делове тог намештаја купиће касније чувени руски уметници Галина Вишњевска и Мсистлав Ростропович. (одломак из књиге Љубинке Милинчић „Последњи Романови — пут патње“), sputnjik
  5. На данашњи дан рођен Никола Тесла! Понедељак, 10. јули 2017. (27. јуни 2017.) На данашњи дан 1856. године рођен је српски научник и проналазач Никола Тесла, један од највећих умова у историји. Његовим изумима у много чему постављен је правац научно-техничког развоја у 20. веку. Рођен је као син свештеника Српске цркве. Студирао је електротехнику, али је никада није завршио. Насупрот свим великим ауторитетима његовог времена инстистирао је на коришћењу наизменичне струје наместо једносмерне. Пронашао је обртно магнетно поље, индукциони мотор, генератор и трансформатор, феномен електромагнетне резонанце и патентирао је низ изума на којима се заснива савремена електроника и електротехника уопште. Без његових изума савремена цивилизација имала би потпуно другачији изглед. Пионир је и радио технике, бежичне телеграфије, радара. Патентирао је око 700 проналазака. Након што је прекинуо студије у Грацу, извесно време провео је у Будимпешти и Паризу, затим одлази у САД, где остаје до краја живота. Поводом стогодишњице његовог рођења, 1956. јединица за мерење високог напона добила је Теслино име, којим је названа и јединица јачине магнетног поља. Отварањем ове вести сазнаћете како ће се овај дан обележити у бројним установама у Београду. Музеј Николе Тесле у Београду поклања данас на Теслин рођендан свим посетиоцима бесплатан улаз. Електропривреда Србије током целог дана на Електротехничком факултету организује "Путовање кроз време са Николом Теслом", а то је путовање кроз прошлост, садашњост и будућност. Изложба "Никола Тесла и династија Карађорђевић" Музеја Никола Тесле биће отворена од 20 сати у Кули на Гардошу у Земуну. Прича о контактима краљевске породице и славног научника почиње у лето 1942. када је краљ Петар II посетио Николу Теслу. Вест са радија "Слово љубве"
  6. У постсовјетској ери Руска православна црква пролази етапу опоравка. Упркос притисцима и стремљењима савременог живота, све више младих људи уписује теолошке студије, решени да постану свештеници. Како замишљате живот студента богословије? Претпостављате да је то скроман момак, који већину свог времена изучава и ишчитава Јеванђеље. Међутим, у 21. веку богослови не изучавају само Свето писмо, већ возе скејтборд, сликају селфије на крововима зграда, излазе до јутра и уживају у петербуршким белим ноћима. „Векови су прошли, али стереотипи опстају“, шале се млади богослови. Узмимо пример Влада Григоровича, студента Санктпетербуршке православне теолошке академије. Он верује да сваки студент теологије има јединствену и неочекивану причу. Своје утиске поделио је са екипом „Руске речи“. Влад Григорович. Фото: Руслан Шамуков На зиду календар са сликом партијарха Павла Влад, у чијој студентској соби поред много религиозних мотива виси и календар са сликом српског партијарха Павла, никада није мислио да ће уписати теолошки факултет. Када је био дечак маштао је да постане спасилац. „Отац ме је као дете одвео у цркву, у једном малом сибирском граду где смо живели. Међутим, када сам имао 13 година, остао сам без оца и све у породици је почело да се руши. Једне ноћи, када нисам могао дуго да заспим, размишљао сам зашто људи пате и одлучио сам да се молим. После молитве осећао сам се боље“, прича Влад са пуно емоција. Те ноћи догодила се прекретница у Владовом животу, он почиње да редовно иде у цркву и помаже свештеницима као саслужитељ. „Једном ми је било речено да могу постати добар свештеник, али ја сам на тај рачун збијао шале, говорећи да и у колеџу, где сам учио, никада нисам стизао на време на први час. Стога, које су шансе да похађам теолошки факултет и повинујем се строгим правилима која тамо владају? Касније сам, међутим, схватио да је то мој позив. Мислим да нисам ја дошао у цркву, већ да је мене овде довео Бог“, наставља Влад своју животну причу. Руслан Шамуков „Од детињства сам навијач 'Зенита' из Санкт Петербурга и мој отац је сањао да ме пошаље на њихову фудбалску академију. Много година касније дошао сам у Санкт Петербург да полажем испите на једној другој, веома различитој академији, теолошкој", наводи Влад. Влад је студент друге године. Сви студенти теологије живе на сличан начин. Радни дани им почињу молитвом, која претходи доручку. Онда сваки студент има слободних 30 минута до почетка предавања. После три одржана часа следи ручак, затим је време резервисано за учење и слободне активности, а у 10 увече поново почиње молитва. Суботом и недељом студенти одлазе у цркву и учествују у црквеној служби. Фото: Руслан Шамуков „Једва сам се суздржао да не заплешем“ Владову страст представља скејтборд. „Волим да возим скејтборд јер тако добијам прилику да осетим брзину и изводим невероватне маневре. У шали често кажем да је то један од најбољих 'антидепресива' у овим лудим временима“, уз осмех изговара млади студент. Фото: Руслан Шамуков Готовo сви Владови пријатељи су студенти теологије. Они често разговарају о студијама, воде филозофске дебате и шетају центром Санкт Петербурга. Влад их често одводи на места са добром атмосфером. Фото: Руслан Шамуков Владу се допадају дела Виктора Игоа, за кога истиче да је „био добар хришћанин и осећао дубоко сваки карактер“, као и Ериха Марију Ремарка, о коме каже: „Нико о пријатељству није писао тако истинито као што је то урадио он у делу 'Три друга'“. Фото: Руслан Шамуков Влад је такође љубитељ музике. Воли да слуша све, од класичне музике, Вивалдија и Шуберта, па до савремених музичких хитова, на пример Interstellar Ханса Зимера. Теолошки факултет својим студентима често обезбеђује улазнице за Филхармонију, наступе хорова у концертној сали Маријинског театра. „Једном приликом на џез концерту једва сам се суздржао да не почнем да плешем право у концертној сали“, каже Влад уз осмех. Фото: Руслан Шамуков Влад од детињства игра фудбал и сада тренира у тиму факултета. Неколико пута током семестра њихова екипа играла је утакмице са децом из сиротишта и васпитно поправних домова. Влад је ове манифестације видео као могућност да разговара са децом и одговара им на питања о Богу. Фото: Руслан Шамуков Неколико месеци раније Влад је набавио камеру и почео да се бави фотографијом. Каже да није разумео како камера ради и успева једноставним покушајима да сними људске емоције, односно забележи оно што људи у журби не примећују. Више од обичног универзитета Након уписа на Санктпетербуршку теолошку академију сваки студент је обавезан на интервју са ректором. Студенти су такође обавезни на разговор са ректором у случају да се одлуче на женидбу. Владов пријатељ Сергеј примио је од ректора благослов за женидбу пре неколико дана. „То је заиста древна традиција на нашем факултету. Био је случај када је ректор тражио да се венчање помери на пола године, и за то време се веза распала“, објашњава Влад. Фото: Руслан Шамуков Сви студенти академије имају одређене задатке на промоцији установе коју похађају. Поједини су одговорни за вођење профила академије на друштвеним мрежама, а Влад дочекује посетиоце факултета и води их у обилазак. Његово омиљено место је библиотека која има преко 300.000 књига. Поред класичне и хришћанске литературе у библиотеци се налазе књиге од велике вредности, старе и преко 300 година, као на пример Литургијско јеванђеље из 18. века у специјалном повезу. Фото: Руслан Шамуков „За мене је академија више од обичног факултета. Неће сви дипломци када заврше студије постати свештена лица. Примарни циљ ових студија је научити како се постаје прави хришћанин“, објашњава Влад. За празнике Влад воли да побегне од градске вреве и посети манастир Св. Сергеја у Стелни, месту надомак Санкт Петербурга. „Ово место ми је веома драго. Тамо је веома мирно и ту сам нашао свог духовног ментора, оца Андреја. Могу да поставим питање о свему, цркви, животним темама, и увек добијем веома мудре одговоре“, каже Влад. Фото: Руслан Шамуков Фото: Руслан Шамуков Истинска срећа Студенти теолошког факултета имају једну важну традицију – друштвени рад. Влад путује у рехабилитациони центар Lifeline, где разговара о духовним и етичким темама са бескућницима и људима који имају животне проблеме, као што су зависност од наркотика и незапосленост. Фото: Руслан Шамуков „Једном сам се вратио у мој родни град и пријатељи су ме позвали да прославимо Нову годину. Почео сам да разговарам о теолошким темама са неким и у једном моменту сам око себе приметио много људи. Нисам им рекао да студирам на теолошком факултету, међутим они су сви почели да ми постављају питањи о вери и Богу“, препричава Влад своје искуство. Фото: Руслан Шамуков „Мислим да многим људима треба вера и нада, али многи људи такође нису религиозни, зато што су негативни стереотипи о религији из совјетског периода и даље живи. Покушавам да ту ситуацију променим у непосредном разговору са људима и то ми доноси истинску срећу“, речи су којима је овај млади студент теологије завршио свој разговор са екипом „Руске речи“. Дарја АМИНОВА/Анастасија КАРАГОДИНА
  7. Дошао је и први дан лета 21. јун 2017. године Како планирате да проведете овај дан?
  8. У селу Баћевац код Барајева, недалеко од Београда, на први дан празника Света Тројица навршило се седам деценија од крвавог догађаја када су комунистички активисти, наочиглед неколико стотина мештана у литији, убили Љубомира Љубу Михаиловића, решени да растуре крстоноше, за инат Богу и народу. Убице су, наравно, после били тужиоци и сведоци, па су све оне који су носили црквене барјаке, иконе и кандила отерали на робију. И данас, у Баћевцу, после толико година, о томе влада језиви мук. Овако Драгиша Божић, публициста из Мораваца код Љига, описује атмосферу у Баћевцу коју је, засада први и једини, описао и забележио у својој књизи „Црвени метак“, зборнику потресних догађаја страховладе нове комунистичке власти. Од „чишћења терена“ – ликвидације невиних цивила, преко принудног откупа и одузимања имовине, па до обрачуна са стаљинистима, за време Информбироа. – О злочину у Баћевцу причао ми је сада покојни Миливоје Марковић, који је тада тек загазио у другу деценију живота и баш се био вратио из војске – каже Драгиша Божић. – Око пет стотина сељана, претежно младих и деце, са свештеником, три црквена барјака, крстовима и иконама, кренуло је кроз Баћевац, да код традиционалних записа одржи молитву за здравље, родну годину, да не буде града. Миливоје се сећао да су тада приметили неколико комунистичких активиста, али нису слутили никакво зло, јер власт није била званично забранила крстоноше. Активисти су чекали поворку на Мељачком путу, али да би избегли сукоб, крстоноше су кренуле другим правцем, на Липар. Међутим, активисти су ударили пречицом и стали пред колону. НА почетку поворке црквени барјак носио је Љубомир Михаиловић, кога су звали Маџаревић, а друга два су носили његови саборци, с њим демобилисани са Сремског фронта. Наспрам колоне стали су комунисти из Баћевца и активисти из Великог Борка, који су их намерно пресрели, и почели су да их провоцирају, забележио је Божић у „Црвеном метку“. Маџаревић им је рекао: „Другови, ако хоћете са нама, скините капе. Ако нећете, склоните се с пута, да прођемо.“ Не одступише, поворка крете ка њима, одјекнуо је пуцањ из пиштоља, Маџаревић је закукао, испустио барјак и пао. Настали су метеж, вриска, општа бежанија… Жртва Љубомир Михаиловић / Сведок Миливоје Марковић Љубу је у врат ранио Драга Миловановић из Великог Борка, присећао се Миливоје Марковић: „Хтео је да настави да пуца, али му се метак заглавио, те су он и његови ортаци побегли. Касније смо сазнали да су намеравали да убију и попа. Мој пиштољ био је код рођака Златомира Гајића, који је испалио три хица ка зликовцима, али су они побегли у јаругу. Било је страшно на највеселији, најсвечанији и најпобожнији дан у Баћевцу, на Свету Тројицу. Стотине чељади бежало је, а из ране на Љубином врату лила је крв. Нашли смо запрежна кола, те га потерали за болницу.“ – Марија Весић, сестра рањеног Љубе Михаиловића, причала ми је да сумња да у болници у Београду намерно нису хтели да га оперишу. Умро је сутрадан, а човек који га је убио ни дана није одговарао – каже Божић. – У Баћевцу је, потом, завладао терор Удбе. Златомира Гајића, који је пуцао на комунистичке активисте, и још неке сељане, два месеца у Београду су држали у затвору, тукли, мучили, гасили им цигарете по лицу, приморавали да потпишу већ срочена признања… Већину су осудили на робију. Док је родбина оплакивала убијеног Маџаревића, а остала четворица су тамновала, у Баћевцу је владао невиђен терор Удбе. ЗАТАШКАВАЊЕ ИСТИНЕ – ПОСЛЕ седам деценија од тог злочина, недавно сам посетио Баћевац мислећи да ће се тај догађај ове године гласније обележити, подсетити на време када су неки безумни људи приграбили силу и моћ коју им је дала Титова држава, те починили зверства над невиним комшијама – каже Божић. – Нажалост, ништа од тога. Млађи су о томе нешто мало начули, а међу старијима је настало опште ћутање. Они који још жале за временом Јосипа Броза, скоро углас веле да то не треба помињати, да се не изазива зла крв. Овоме се приклонило и локално свештенство, па последњих година, на дан сеоске преславе, на месту где се одиграо злочин, више не обављају пригодан помен јер је, кажу, прошло време четника и партизана. Али живот је показао да свако „гласно ћутање“ никад ништа доброг није донело. ДА СЕ НЕ ПОНОВИ – О ИСТИНИ о злочину у Баћевцу није се смело гласно причати пуних 40 година – каже Божић. – Ја сам за то сазнао 1989. године, а требало је да прође још две па да, после неколико неуспелих покушаја, нађем саговорнике. у првом нечовештву комуниста, „чишћењу терена“, било је на хиљаде настрадалих у градовима, нарочито у Београду. У градским срединама наилазио сам на ћутање родбине ликвидираних, из страха од поновног упирања прстом, губитка посла, често и од истеривања из партије, оне исте која је и њиховима дошла главе. Казивачи, родбина невино убијених у својим исповестима нису били отровани осветом, срце и душу отворили су да се иста и слична зла не би поновила, нигде и ником. Аутор: Бранко Пузовић Извор: НОВОСТИ http://jadovno.com/dan-kada-su-komunisti-pucali-na-litiju/#.WT3D5mjyiiO
  9. Седам деценија од злочина у селу Баћевац код Барајева, о коме се дуго времена ћутало Црква у Баћевцу и верници били су мета комунистичког режима после Другог светског рата Фото Б.Пузовић, Хроничар Драгиша Божић У селу Баћевац код Барајева, недалеко од Београда, на први дан празника Света Тројица навршило се седам деценија од крвавог догађаја када су комунистички активисти, наочиглед неколико стотина мештана у литији, убили Љубомира Љубу Михаиловића, решени да растуре крстоноше, за инат Богу и народу. Убице су, наравно, после били тужиоци и сведоци, па су све оне који су носили црквене барјаке, иконе и кандила отерали на робију. И данас, у Баћевцу, после толико година, о томе влада језиви мук. Овако Драгиша Божић, публициста из Мораваца код Љига, описује атмосферу у Баћевцу коју је, засада први и једини, описао и забележио у својој књизи „Црвени метак“, зборнику потресних догађаја страховладе нове комунистичке власти. Од „чишћења терена“ – ликвидације невиних цивила, преко принудног откупа и одузимања имовине, па до обрачуна са стаљинистима, за време Информбироа. – О злочину у Баћевцу причао ми је сада покојни Миливоје Марковић, који је тада тек загазио у другу деценију живота и баш се био вратио из војске – каже Драгиша Божић. – Око пет стотина сељана, претежно младих и деце, са свештеником, три црквена барјака, крстовима и иконама, кренуло је кроз Баћевац, да код традиционалних записа одржи молитву за здравље, родну годину, да не буде града. Миливоје се сећао да су тада приметили неколико комунистичких активиста, али нису слутили никакво зло, јер власт није била званично забранила крстоноше. Активисти су чекали поворку на Мељачком путу, али да би избегли сукоб, крстоноше су кренуле другим правцем, на Липар. Међутим, активисти су ударили пречицом и стали пред колону. НА почетку поворке црквени барјак носио је Љубомир Михаиловић, кога су звали Маџаревић, а друга два су носили његови саборци, с њим демобилисани са Сремског фронта. Наспрам колоне стали су комунисти из Баћевца и активисти из Великог Борка, који су их намерно пресрели, и почели су да их провоцирају, забележио је Божић у „Црвеном метку“. Маџаревић им је рекао: „Другови, ако хоћете са нама, скините капе. Ако нећете, склоните се с пута, да прођемо.“ Не одступише, поворка крете ка њима, одјекнуо је пуцањ из пиштоља, Маџаревић је закукао, испустио барјак и пао. Настали су метеж, вриска, општа бежанија… Жртва Љубомир Михаиловић / Сведок Миливоје Марковић Љубу је у врат ранио Драга Миловановић из Великог Борка, присећао се Миливоје Марковић: „Хтео је да настави да пуца, али му се метак заглавио, те су он и његови ортаци побегли. Касније смо сазнали да су намеравали да убију и попа. Мој пиштољ био је код рођака Златомира Гајића, који је испалио три хица ка зликовцима, али су они побегли у јаругу. Било је страшно на највеселији, најсвечанији и најпобожнији дан у Баћевцу, на Свету Тројицу. Стотине чељади бежало је, а из ране на Љубином врату лила је крв. Нашли смо запрежна кола, те га потерали за болницу.“ – Марија Весић, сестра рањеног Љубе Михаиловића, причала ми је да сумња да у болници у Београду намерно нису хтели да га оперишу. Умро је сутрадан, а човек који га је убио ни дана није одговарао – каже Божић. – У Баћевцу је, потом, завладао терор Удбе. Златомира Гајића, који је пуцао на комунистичке активисте, и још неке сељане, два месеца у Београду су држали у затвору, тукли, мучили, гасили им цигарете по лицу, приморавали да потпишу већ срочена признања… Већину су осудили на робију. Док је родбина оплакивала убијеног Маџаревића, а остала четворица су тамновала, у Баћевцу је владао невиђен терор Удбе. ЗАТАШКАВАЊЕ ИСТИНЕ – ПОСЛЕ седам деценија од тог злочина, недавно сам посетио Баћевац мислећи да ће се тај догађај ове године гласније обележити, подсетити на време када су неки безумни људи приграбили силу и моћ коју им је дала Титова држава, те починили зверства над невиним комшијама – каже Божић. – Нажалост, ништа од тога. Млађи су о томе нешто мало начули, а међу старијима је настало опште ћутање. Они који још жале за временом Јосипа Броза, скоро углас веле да то не треба помињати, да се не изазива зла крв. Овоме се приклонило и локално свештенство, па последњих година, на дан сеоске преславе, на месту где се одиграо злочин, више не обављају пригодан помен јер је, кажу, прошло време четника и партизана. Али живот је показао да свако „гласно ћутање“ никад ништа доброг није донело. ДА СЕ НЕ ПОНОВИ – О ИСТИНИ о злочину у Баћевцу није се смело гласно причати пуних 40 година – каже Божић. – Ја сам за то сазнао 1989. године, а требало је да прође још две па да, после неколико неуспелих покушаја, нађем саговорнике. у првом нечовештву комуниста, „чишћењу терена“, било је на хиљаде настрадалих у градовима, нарочито у Београду. У градским срединама наилазио сам на ћутање родбине ликвидираних, из страха од поновног упирања прстом, губитка посла, често и од истеривања из партије, оне исте која је и њиховима дошла главе. Казивачи, родбина невино убијених у својим исповестима нису били отровани осветом, срце и душу отворили су да се иста и слична зла не би поновила, нигде и ником. Аутор: Бранко Пузовић Извор: НОВОСТИ http://jadovno.com/dan-kada-su-komunisti-pucali-na-litiju/#.WT3D5mjyiiO View full Странице
  10. Дођите на Јадовно 01. јула 2017. Са благословом Његовог Преосвештенства, Eпископа горњокарловачког г. Герасима, у суботу 01. јула 2017, осму годину за редом, биће обиљежен: „Дан сјећања на Јадовно 1941-2017.“ Организатори овог Сабрања су удружења грађана Јадовно 1941. из Бања Луке и Београда и Епархија горњокарловачка. Молитвено окупљање код Шаранове јаме на Велебиту и Часног крста постављеног прошле године на мјесту будуће Капеле Јадовно, одржаће се у суботу 01. јула у једанаест часова, када ће бити служен парастос за 38.010 православних Срба, побијених у комплексу логора НДХ, Госпић – Јадовно – Паг. Након парастоса, кренућемо узбрдо, пјешке мученичком стазом јадовничком око 5 км до јаме под Гргиним бријегом, једне од 32 регистроване јаме у којима су убијане жртве. Уз саму јаму ће бити постављен Часни Крст и служен кратки помен. Наставићемо још око 2 км узбрдо, до мјеста логора Јадовно гдје смо 2012. поставили Часни Крст. На повратку, обићемо Меморијални центар Никола Тесла у Смиљану. За учеснике ће бити обезбјеђен бесплатан превоз аутобусима из Београда, Новог Сада, Бања Луке, Приједора и Новог Града. Заинтересовани за пут са подручја Бање Луке, Приједора и Новог Града, треба да се јаве на број телефона удружења Јадовно 1941 у Српској: +387 51 333 588 или 051 333 500 или путем електронске поште: udruzenje@jadovno.com . Заинтересовани за пут са подручја Београда, треба да се јаве Вељку Ђиновићу, на телефон: +381 64 421 6548 или путем електронске поште: djinovicveljko@gmail.com или udruzenje@jadovno.com . Заинтересовани за пут са подручја Новог Сада, треба да се пријаве Удружењу ратних добровољаца 1912-1918. њихових потомака и поштовалаца "Обилић" Нови Сад путем електронске поште: srpskidobrovoljci.ns.1912.1918@gmail.com или на бројеве телефона +381 60 764 15 64 или 064/153-59-36 или 064/671-5881 Због ограниченог буџета и трошкова финансирања Сабрања, молимо све оне који могу помоћи, да то и учине. Пођимо на Јадовно, јер нисмо заборавили! https://www.facebook.com/events/378184235898909/?active_tab=about
  11. Данас је Спасовдан. Ове године 40 дан од Васкрса пада на датум 25. маја. Као што је познато, неспоменик је тај дан славио као свој наводни рођендан. Овај " празник" је за време атеистичке Југославије највише од подсећао на римске обичаје пре увођења хришћанства. У данашњој Србији, 37 година након смрти Нерона, медији подједнако, једну за другом, пуштају вест шта се данас обележава. Да ли је могуће славити обе ствари? Да ли је могуће славити једну ствар након друге? Да ли је могуће имати нацију без лица, са дуплим идентитетом?
  12. - 20. мај 2017. 9-10.30 Литургија у факултетском параклису Св. Јована Богослова (поју студенти Православног богословског факултета) 10.30-11.00 пријем заинтересованих кандидата за упис у амфитеатру бр. 1 (сусрет са руководством Факултета, професорима, студентима, информације о Факултету, условима студија) 11.00-15.00 слободне активности заинтересованих кандидата (дружење са студентима, обилазак библиотеке са читаоницом, факултетске књижаре, електронске учионице, набављање литературе за пријемни испит, информатора, издања православних издавача, студентских гласила Православног богословског факултета, консултовање са сарадницима Студентске службе) ДОБРО НАМ ДОШЛИ! View full Странице
  13. Прошло је 72 године од краја другог по реду ратног сукоба светских размера. И ове године, 9. маја ће бити обележен Дан победе над фашизмом. Иако уједињени, без обзира на појединачне интересе, али ипак уједињени у заједничкој борби против фашистичког зла оличеног у Хитлеру и Трећем Рајху, земље победнице предвођене Русијом, САД и Великом Британијом нису „могле“ да се договоре око заједничког датума обележавања Дана победе, али су их на својеврстан начин ујединили ветерани и сени предака који су своје животе дали у борби против фашистичког непријатеља. Сви оличени у покрету и манифестацији „Бесмртни пук“. Историја Министар унутрашњих послова Трећег рајха Хајнрих Химлер, понудио је 28. априла 1945. владама САД и Велике Британије безусловну капитулацију. Ову понуду су Вашингтон и Лондон одбили, уз захтев да она буде упућена и Влади СССР-а. Немачка врховна команда је 1. маја затражила примирје од Совјетског Савеза, али је влада СССР-а одбила преговоре о тој понуди. Захуктала ратна машинерија Антихитлеровске коалиције имала је да одради свој победнички посао до краја. Претходни протокол о безусловној капитулацији свих немачких оружаних снага потписан је у Ремсу, у Француској, 7. маја. Према овом протоколу, поред осталог, било је предвиђено да немачка Врховна команда изда наређење потчињеним командантима својих копнених, поморских и ваздухопловних снага да 8. маја у 23.01 часа обуставе све операције. Политички и војни врх Трећег рајха претходно је покушао маневар, па су представници владе адмирала Деница, кога је Хитлер одредио за свог наследника, покушали да се предају само западним савезницима, члановима Антихитлеровске коалиције. Пошто овај покушај није успео, настојали су да одлагањем предаје добију у времену, да би што више трупа и становништва Немачке извукли из зоне дејства совјетских армија које су незадрживо хрлиле ка Берлину. Ни овај маневар владе Трећег рајха није успео, јер су западни савезници тражили ултимативну капитулацију Немачке. У таквим околностима, начелник оперативног одељења немачке Врховне команде, генерал Јодл, у присуству представника западних савезника и Совјетског Савеза, потписао је претходни протокол о капитулацији 7. маја у 02.41 часа. На самом почетку, 9. маја 1945, у 00.16 часова, тек што је откуцала поноћ, у Берлину је потписан акт о безусловној и коначној капитулацији немачких оружаних снага. У име поражене нацистичке Немачке, овај акт су потписали фелдмаршал Кајтел, генерал Штумпф и генерал Хиндебург. У име чланица Антифашистичке коалиције, безусловну капитулацију Немачке посведочили су совјетски маршал Жуков и британски генерал Тедер, а током дана су вест о капитулацији објавили западни савезници. Тако је и званично, Други светски рат у Европи окончан, с изузетком Југославије, где је потрајао до 15. маја. Када је остатак света већ три месеца уживао плодове мира, 6. августа 1945. САД су из специјално опремљеног бомбардера Б-29 бациле прву атомску бомбу. Циљ је био Хирошима, град који је у само једном удару, првом тог типа у историји ратовања, доживео апокалипсу. После два дана, 8. августа 1945. СССР је објавио рат Јапану, а САД су бациле и другу атомску бомбу, овога пута на Нагасаки. Упркос изгледном поразу, јапански војни врх био је спреман на наставак рата, али се јапански цар с тим није сложио. После пет дана, 14. августа 1945, Јапан је дефинитивно капитулирао. На америчком броду „Мисури”, у Токијском заливу, 2. септембра је званично потписан акт о безусловној капитулацији Јапана. Тиме је Други светски рат, започет нападом Трећег рајха на Пољску 1. септембра 1939, коначно био завршен. Дан победе У знак сећања на 9. мај, у Москви се сваке године одржава велика Парада победе у којој поред дефилеа (некада Совјетске) Руске војске и приказа актуелних потенцијала НВО, учествују и ветерани, учесници велике победе над фашизмом, као и делегације војски земаља савезница које за свечани мимоход пошаљу и војну јединицу. Највећи број држава света је прихватио обележавање овог дана, као Дана победе, док се тај датум у ЕУ ипак обележава дан раније-8. маја. То је још израженије у последње време. Истина и „Европа“ обележава 9. мај, али као свој „дан-Дан Европе“ у знак сећања на тзв. „Шуманову декларацију“ која је 1950. године утрла пут оснивањеу ЕЕЗ, тј. Европске уније. Бесмртни пук У знак сећања на борце против фашизма, у преко 60 држава света се сваког 9. маја одржава манифестација „Бесмртни пук“. Први пут је марш „Бесмртног пука“ одржан још 1965. године у Новосибирску, када су ученици једне школе прошетали улицама тог града носећи фотографије својих очева и дедова-рођака који су учествовали у Другом светском рату. Следећих 30-ак година, понегде су сличне манифестације одржаване у Совјетском савезу, да би се 1999. године та манифестација одржала и ван граница Русије, у Израелу. У данашњем облику, марш „Бесмртног пука“ се одржава од 2011. године, када је на иницијативу тројице новинара из Томска (Сергеј Лаленков, Сергеј Колотовкин и Игор Дмитриев), у том граду основан Покрет „Бесмртни пук“ са Повељом која је формулисала принципе рада ове непрофитне, нестрачке и невладине грађанске иницијативе. Од тада се организовану широм Русије, а у наредним годинама и у великом броју земаља света одржава ова манифестација. Најчешће млади носећи фотографије својих предака, раме уз раме са живим ветеранима, сваког 9. маја се прошетају градовима Русије, Велике Британије, Француске, САД, Кине, Аустралије, Белорусије, Грчке, Канаде, Србије-свеукупно 64 земље. „БЕСМРТНИ ПУК” ће поново – и овога 9. маја – бити у Београду! У саопштењу организатора се каже: Поштовани сународници и српски пријатељи, У Србији ће се и ове године 9. маја, на Дан победе, по други пут одржати шетња Бесмртног пука. Сународници и балканска браћа поново ће изаћи на улице Београда са портретима својих ближњих, оних који су били учесници ратова. Они ће носити фрагменте сећања о рату који се чувају у породичним документима, албумима и писмима. Обновићемо целокупну слику судбина војника, јединица и одреда, свих који су учествовали у одбрани Отаџбине у Првом и Другом светском рату, као и у одбрани од агресије НАТО на Југославију 1999. године. Позивамо вас да учествујете у акцији Бесмртног пука у Србији. Деветог маја обележићемо 72. годишњицу Победе у Великом отаџбинском рату. У свим градовима и селима Руске Федерације и многим земљама у свету биће одржане манифестације посвећене Победи над фашизмом. Српска историја је тесно повезана са руском, посебно историја српске борбе у страшним ратовима који су у ХХ веку потресали Европу. Многи Срби сматрају да припадају руском свету и деле са нама исти систем вредности. За нас је простор заједничког сећања шири од државних граница. Бесмртни пук може да постане још једна важна етапа наше заједничке историје. Кад прође улицама Београда, он ће још једном потврдити да се налазимо у истом простору сећања. Ако Срби изађу са портретима својих јунака и бораца за слободу и независност своје Отаџбине, то ће бити још једна потврда да ће Срби и Руси вечно остати заједно. На 9. мај, дан Велике Победе над фашизмом, „Бесмртни пук Србија” проћи ће улицама Београда и показати читавом свету лица оних који се нису покорили злу, лица оних који су победили фашизам! Будите у борбеном строју са нашим прецима! Позивамо вас да Дан победе заједно дочекамо са јунацима из строја „Бесмртни пук”! Љубазно молимо све оне који желе да се придруже да са собом понесу сачуване фотографије рођака, учесника у српским ратовима: Првом светском рату, оних који су се током Другог светског рата борили против фашистичке окупације Југославије, ако и оних који су бранили Југославију током агресије НАТО 1999. године. Позивамо све, без обзира на политичке погледе и партијску припадност, да се уздрже од политичких транспарената и разлика током шетње, у знак сећања и поштовања према нашим Херојима. Видимо се 9. маја. ПАТРИОТ
  14. У селу Врхбарје које се налази у близини Сокоца у Босни, живели су заједно Срби и Муслимани до потписивања Дејтонског споразума 1995. године. Тада је БиХ подељена на два дела, муслиманско-хрватску федерацију и Републику Српску, а људи су морали да се растану. Ово село је припало српском ентитету, а Муслимани су одлучили да се иселе, иако су многе године провели заједно и у том месту стекли пријатеље за цео живот. На снимку који је објављен у мају 2013. године, и данас има скоро пола милиона прегледа, приказан је растанак суседа који тврде да никад нису имали проблеме и сукобе, иако су неки од њих Срби а неки Муслимани. Тако се у кратком прилогу појављују Суно и Неђа, пријатељи који су живели заједно и делили све 68 година. Муслимани су причали о својим српским комшијама као о најбољим људима и особама које ће им недостајати када напусте домове. Њихове приче и речи су потресне и пружају нам сасвим другачију слику о ономе што се дешавало пре 20 година на овим просторима. http://kosmopol.rs/2017/03/05/ovo-kriju-od-sveta-dan-kada-su-se-rastale-komsije-kada-su-srbi-i-muslimani-plakali-zajedno/
  15. Војска Србије прославља свој празник 23. априла, у спомен на дан када је 1815. године подигнут Други српски устанак, који је био прекретница у стварању модерне српске државе и војске. Други српски устанак на одређени начин представља темељ за стварање српске државе односно српске војске. Као продукт самосталности српске државе уследило је стварање стајаће војске и установљавање Гарде, од 76 младића „по стасу и угледу“ из најбољих сеоских кућа. Како је стварање стајаће војске, од најпре „уписника“, а касније „солдата“, прошло неопажено од Порте, Народна скупштина је озваничила назив „солдати“. Уводе се први регрути, који су остајали у војсци десет година, имајући у виду да им рок службе није био одређен. Стајаћа војска живела је у касарнама и примала плату. Установљене су униформе, односно „мундири“. Српска војска настала је из устаничких чета, дакле из народа који се латио оружја да би изборио своју слободу. Ту леже корени дубоке повезаности нашег народа и наше војске. Војска Србије негује ову суштинску везу, тако да и у условима професионализације остаје привржена грађанима Србије и помаже им кад год је то потребно. Грађани, такође, препознају ту судбоносну повезаност и цене напоре које војска чини за опште добро. ПРИЈЕМ ПОВОДОМ ДАНА ВОЈСКЕ СРБИЈЕ Министар одбране Зоран Ђорђевић и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић приредили су вечерас, поводом 23. априла – Дана Војске Србије, пријем у Дому Гарде на Топчидеру. Свечаности су присуствовали изасланик председника Републике Мирослав Латиновић, представници Владе, цркава и верских заједница, дипломатског и војнодипломатског кора у нашој земљи, представници Министарства одбране и Војске Србије и многобројни гости. Министар Ђорђевић честитао је, том приликом, припадницима система одбране предстојећи празник Дан Војске Србије, одајући признање свим припадницима Министарства одбране и Војске Србије који непрекидно и самопрегорно извршавају све постављене задатке, пружају помоћ локалним властима и становништву на отклањању елементарних непогода тамо где је то потребно, организују и изводе бројне и изузетно комплексне вежбе на нашим и страним полигонима, репрезентујући државу и народ на најбољи начин. – Наши припадници непрекидно су ангажовани у Копненој зони безбедности и на граници заједно са припадницима МУП-а, пружајући свој максимални допринос као носиоци задатака у решавању мигрантске кризе. Данас са поносом кажемо да смо у Европи у врху земаља по бројности када је реч у мировним мисијама под окриљем УН и ЕУ. Тренутно се у мировним мисијама налази 328 наших припадника, присутни смо у 10 земаља у оквиру 11 мировних мисија, под окриљем УН и ЕУ – нагласио је министар одбране. Према његовим речима, Србија следи политику војне неутралности која јој омогућава активну сарадњу са свима, а припадници Војске Србије учествују на билатералној и мултилатералној основи на вежбама у земљи и иностранству, са припадницима оружаних снага свих партнерских земаља, са Руском Федерацијом, Сједињеним Америчким Државама, земљама региона, као и у вежбама у оквиру НАТО и Програма Партнерство за мир. – Наша војска је данас незаобилазан чинилац научног, технолошког и сваког другог вида развоја Србије и у том смислу Министарство одбране је један од предводника у овој области, као неко ко је препознао потребу непрестаног учења и усавршавања, што смо и доказали потписивањем уговора о дуалном образовању са Министарством просвете – истакао је министар Ђорђевић додајући да тиме желимо да се капацитети система одбране употпуне и попуне младим људима који ће имати праксу у Војсци Србије. Министарство одбране и Војска Србије, подсетио је министар Ђорђевић, омогућавају младим људима да добровољно служе војни рок и да носе нашу униформу и они су то прихватили у великом броју, са жељом да након тога постану радно ангажовани у Војсци Србије. – Зато смо обезбедили још 600 радних места, што укупно, у овој години, чини повећање нашег бројног стања за 1100 места. То је све обезбеђено за младе и способне људе чија је жеља да служе Србији као професионални војници. Захваљујући Влади Републике Србије, која је створила стабилне услове и здраву основу за повећање стандарда наших припадника, али и уложеним великим напорима у погледу опремања, осавремењивања и модернизације Војске Србије, у циљу повећања нивоа оперативних способности, ми смо као Министарство одбране и Војска Србије данас у могућности да додатно ојачамо војску и њену одбрамбену способност, али ће тај задатак бити наш стални задатак и убудуће – поручио је министар Ђорђевић. Говорећи о опремању Војске Србије, министар одбране је истакао да, управо захваљујући одлукама и напорима Владе, започето је са опремањем РВиПВО, а у току је опремање Копнене војске савременим артиљеријским оруђем и опремом. – Истовремено смо започели и у фази смо завршетка са опремањем првих 1500 војника који ће имати најсавременију опрему за брзо реаговање, а наш циљ је да комплетну професионалну војску опремимо најсавременијом опремом, тако да сваки наш војник, буде већ сада војник 22. века – нагласио је министар Ђорђевић. Осврнувши се на капацитете наменске индустрије, министар одбране је оценио да је модернизација војске, која је гарант безбедности свих наших грађана, условљена развојем наше наменске индустрије – Наша одбрамбена индустрија са правом је препозната као покретач целокупне привреде Србије и она својим резултатима то чини и чини замајац наше економије. Ова предузећа успели смо да консолидујемо и данас она послују без дугова, плаћају све порезе и доприносе. Извоз наменске индустрије прошле године увећан је три пута у односу на 2012. годину, док се ове године очекује 20 одсто већи извоз него претходне. Са овом праксом, наставићемо и у наредним годинама – поручио је министар Ђорђевић додајући да је због таквог потенцијала наша Влада одлучила да инвестира у наменску индустрију после више деценија 43 милиона евра, што ће донети нова радна места, раст производње и повећање извоза. Говорећи о историјском значају празника, министар одбране је поручио да ћемо само модернизацијом и напретком успети да очувамо национални идентитет и континуитет државности српског народа и војске и да поносно, часно и достојанствено чувамо, сачувамо и поштујемо дела наших предака. – Сигуран сам да ће у периоду испред нас резултати нашег рада и труда и напорног рада који смо сви заједно уложили од 2012. године, са јасном визијом и јачања наше економије, институција и наше државе постајати све видљивији у чему су нам, морам да истакнем, помогли сви наши партнери – закључио је министар Ђорђевић захваљујући на несебичној подршци и изузетној сарадњи свим државним органима и институцијама и свим партнерима ван Министарства одбране и Војске Србије, нарочито Влади и председнику Републике Србије, као и свим припадницима страних армија са којима су, кроз заједничке вежбе, припадници нашег система одбране стекли нека нова искуства и пријатељства. Војска Србије празнује 23. април као свој празник у знак сећања на дан када је, на Цвети 1815. године, донета одлука о подизању Другог српског устанка за ослобођење Србије од Османског царства, што је касније омогућило стварање модерне српске државе. ПОЧАСНА ПАЉБА ПОВОДОМ ДАНА ВОЈСКЕ СРБИЈЕ По наређењу председника Републике Томислава Николића, а у присуству великог броја грађана, на Савском шеталишту на Калемегдану, са десет плотуна из шест артиљеријских оруђа, изведена је почасна паљба поводом Дана Војске Републике Србије. Почасном плотуну је претходило свечано подизање државне заставе уз химну Србије, „Боже правде“ и „Марш на Дрину“, у извођењу Репрезентативног оркестра Гарде. Свечаној паљби, испред Генералштаба Војске Србије, присуствовали су заменик команданта Здружене оперативне команде генерал-мајор Славољуб Јанићијевић и командант Гарде генерал-мајор Миломир Тодоровић. СВЕЧАНОСТ ПОВОДОМ ДАНА ВОЈСКЕ СРБИЈЕ У ГЕНЕРАЛШТАБУ У касарни „Бањица-2“ у Београду данас је одржан свечани скуп поводом Дана Војске Србије и пријем пензионисаних генерала из Генералштаба Војске Србије. Свечаности су присуствовали начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, са члановима Колегијума, као и активни и пензионисани припадници организационих јединица Генералштаба. Генерал Диковић је, честитајући највећи војни празник свим припадницима Војске Србије, говорио о периоду између два празника и постигнутим резултатима, о успесима у области заштите безбедности грађана, подизању способности и опремању Војске Србије, као и развоју наоружања и војне опреме и њиховој модернизацији. Начелник Генералштаба осврнуо се и на резултате у обуци, војним вежбама и успешној међународној војној сарадњи и закључио да „данас имамо припаднике Војске Србије који су способни, одани отаџбини, њеним вредностима и спремни да те вредности штите“. На данашњој свечаности, начелник Генералштаба уручио је одликовања из надлежности председника Републике Србије – Орден заслуга за одбрану и безбедност 1. степена генерал-мајору Душану Стојановићу, Сребрну медаљу за заслуге пуковнику Жељку Трамошљики, као и генерал-потпуковнику у пензији Јовици Драганићу који је, на основу Указа председника поводом Дана државности, одликован Орденом белог орла са мачевима 3. степена. Генерал Диковић уручио је данас и поклоне пензионисаним генералима Јовици Драганићу, Маринку Павловићу и Стојану Коњиковцу и тиме им, у име припадника Војске Србије, одао признање за „њихов одличан и високо професионални рад током дуге војничке каријере“. За изузетно залагање и предан рад додељене су награде и стимулативне мере из надлежности министра одбране и начелника Генералштаба. ОБЕЛЕЖЕН ДАН ВОЈСКЕ У ЈЕДИНИЦАМА ВОЈСКЕ СРБИЈЕ Војним свечаностима и полагањем венаца и цвећа на спомен-обележја погинулим припадницима, данас је у свим командама, јединицама и установама прослављен 23. април – Дан Војске Србије. Свечаном постројавању припадника Команде Копнене војске у Дому војске у Нишу, присуствовао је командант Копнене војске, генерал-потпуковник Милосав Симовић, који је у име начелника Генералштаба и лично, честитао Дан Војске Србије. Након свечаности у Дому војске, припадници Команде Копнене војске присуствовали су полагању венца на споменик Краљу Александру. Постројавањем припадника Прве бригаде Копнене војске, Речне флотиле, 5. батаљона Војне полиције и 240. срд за ПВД, у касарни „Југовићево“ у Новом Саду, припадници новосадског гарнизона обележили су предстојећи празник. Свечаности су присуствовали командант Прве бригаде бригадни генерал Жељко Петровић, командант Речне флотиле капетан бојног брода Андрија Андрић, градоначелник Новог Сада Милош Вучевић, Покрајински секретар за високо образовање и научно – истраживачку делатност Зоран Милошевић, Начелник Јужнобачког управног округа Милана Новаковић и бројни други гости. У касарнама „Растко Немањић“ у Панчеву, „Рибница“ у Краљеву, „Књаз Михаило“ и „Мија Станимировић“ у Нишу и касарни „1. пешадијски пук књаза Милоша Великог“ у Врању, припадницима Војске празник су честитали бригадни генерал Зоран Величковић и пуковници Мухарем Фазлић, Предраг Грбић, Звонко Стојковић и Слободан Стопа. Празник је обележен и у осталим гарнизонима и гарнизонским местима Копнене војске. Припадници Ратног ваздухопловства и ПВО обележили су Дан Војске Србије војним свечаностима у Команди овог вида Војске у Земуну, на аеродромима у Батајници, Лађевцима и Нишу, као и у касарнама у Зуцама, Крагујевцу, Панчеву и на Бањици. У касарни „Бањица“ у Београду, у присуству начелника Управе за оперативне послове Генералштаба бригадног генерала Душка Жарковића и заменика команданта РВ и ПВО бригадног генерала Саве Миленковића, пред свечаним стројем припадника 250. ракетне бригаде, 126. бригаде ВОЈИН и 210. батаљона везе прочитане су честитке председника Републике Србије, министра одбране и начелника Генералштаба поводом Дана Војске Србије, као и наредбе о наградама и стимулативним мерама. Војна делегација положила је цвеће на спомен обележја погинулим припадницима РВ и ПВО у овој касарни. На свечаности у касарни „Топчидер“, уз честитке за Дан Војске Србије и уједно јубилеј —10 година од формирања Команде за обуку, командант овог састава генерал–потпуковник Ђокица Петровић рекао је да су слобода и част највредније и најузвишеније вредности једног народа и да је зато борба за слободу одувек захтевала велике жртве и одрицања. Генерал Петровић је додао да највећу вредност Команде за обуку представља људски потенцијал који краси професионализам, оспособљеност, стабилни међуљудски односи, солидарност и међусобно поштовање и уважавање. Војне свечаности, уз присуство пензионисаних припадника Команде за обуку, представника локалних самоуправа, Српске православне цркве и јавних предузећа, као и церемоније полагања венаца и цвећа на спомен обележја погинулим припадницима одржане су данас и у Сомбору, Ваљеву, Лесковцу, Пожаревцу, Крушевцу, Горњем Милановцу, Батајници, Панчеву, Зрењанину, Јакову и на Интервидовском полигону „Пасуљанске ливаде“. Припадници Гарде прославили су Дан Војске Србије у касарни „Дедиње“ у Београду. Командант свечаности генерал-мајор Миломир Тодоровић, поздрављајући свечани строј и госте, честитао је празник припадницима наше елитне јединице, уз жељу да и наредном периоду као и до сада, успешно обављају све постављене задатке. Дан Војске Србије прослављен је и у Команди и јединицама Централне логистичке базе, у Бригади везе, 224. Центру за електронска дејства, Војногеографском институту, Центру за обуку путем симулација, Центру за командно-информационе системе и подршку и Центру за примењену математику и електронику. ПРОМЕНАДНИ ДЕФИЛЕИ ВОЈНИХ ОРКЕСТАРА ПОВОДОМ ДАНА ВОЈСКЕ Обележавању празника – Дана Војске Србије, прикључили су се и Војни оркестар Ниш и Репрезентативни оркестар Гарде Војске Србије променадним дефилеима улицама Ниша и Београда. Дефиле Војног оркестра Ниш отпочео је наступом на Тргу Краља Милана, након чега је настављен у Обреновићевој улици и на Тргу Краља Александра, а грађани Ниша имали су прилику да уживају у маршевима и корачницама „Марш на Дрину“, „Моја домовина“, „Војвода Степа Степановић“, „Александар Први“, „Милан Обреновић“ и бројним другим. Диригент војног оркестра био је капетан Дејан Ђорђевић. Променадни дефиле у Београду почео је на улазу у Кнез Михајлову улицу, извођењем најчувеније српске корачнице, „Марш на Дрину“. Током дефилеа, на неколико тачака, Репрезентативни оркестар Гарде је извео још седам композиција. Шетачи у Кнез Михајловој имали су прилике да уживају у маршевима посвећеним великим владарима Србије, Милошу Обреновићу, Петру I Карађорђевићу, краљевима Милану и Александру, али је гардијски оркестар показао да су им блиске и мало лакше ноте, извођењем џез и поп композиција попут Saint Louis Blues-a, Superstition, измамивши громке аплаузе публике. Није изостало ни марширање малишана, нити прављење видео снимака за успомену на то атрактивно дешавање. Свечани дефиле је завршен пред Калемегданом, поновним извођењем „Марша на Дрину“. МОРС/ВС
  16. Пре 47 година, једанаестог априла 1970, лансиран је трећи космички брод намењен слетању на Месец. Његова посада, коју су чинили Џејмс Лоуел, Фред Хејз и Џон Свајгерт ‒ на Месец, међутим, неће крочити. Летелица о којој говоримо је „Аполо 13”. Два дана након беспрекорног лансирања са космодрома Кејп Канаверал, на више од три стотине хиљада километара од Земље, снажна експлозија потресла је брод и поклонила историји космичких летова (данас већ увелико легендарну) реченицу „Хјустоне, имамо проблем“ ‒ један од најпознатијих икад изговорених извештаја астронаута. Експлодирао је, како се испоставило, један од резервоара са течним кисеоником на командном модулу, који је убрзо изгубио све залихе кисеоника, као и резерве воде, напајање електричном енергијом и погонски систем. Једина нада астронаута био је лунарни модул, који је тако постао чамац за спасавање. Да би преживела, посада је морала да се подвргне екстремној штедњи воде и кисеоника, као и да снизи потрошњу енергије на свега петину уобичајене. Ситуација у којој се нашао „Аполо 13″ била је без преседана у историји космичких летова, те је највећи део пажљиво разрађених процедура и планова намењених потенцијалним проблемима у извођењу мисије био од мале помоћи. Инжењери мисије су стога осмислили многобројне импровизације како би оштећеном броду обезбедили какве-такве изгледе повратка. Пошто маневарске могућности нису допуштале да се „Аполо 13″ напросто окрене натраг ка Земљи, стручњаци су прорачунали низ деликатних корекција путање са сложеним резултатом – да летелица начини круг око Месеца и да се, након тога, управљена силом Месечеве гравитације, послуживши се оним што се неретко означава као „гравитациона праћка“, најзад нађе на курсу који је води кући. Притом је за астронауте засебан изазов било да помоћу позиције Сунца одрже исправну оријентацију брода. Вишак угљен-диоксида у лунарном модулу, који, разуме се, није био предвиђен за дужи боравак тројице астронаута, уклоњен је тешком муком, иновативним и помало насилним адаптирањем филтера пренетих из командног модула, који уз то нису одговарали лежишту, те су астронаути морали да их прекроје на лицу места. Неизвесност је такође, до последњег тренутка, лебдела над питањем како ће се при повратку кроз атмосферу показати топлотни штит летелице. Посада „Аполо 13” након безбедног повратка на Земљу Упркос дугом списку озбиљних и потенцијално фаталних проблема, готово невероватна упорност посаде и тимова на Земљи на крају је уродила плодом. Седамнаестог априла лунарни модул „Апола 13″ безбедно је пљуснуо у Тихи океан. Тако се окончао подухват који ће бити предмет исцрпних књижевних и филмских обрада и оставити у популарној култури траг који нимало не заостаје за оним који су оставиле мисије из програма „Аполо“ које су, за разлику од „злосрећне“ тринаестице, досегле Месец. Путовање које умало није постало путовање без повратка, по славним речима једног од путника Џејмса Лоуела, остаће најјезгровитије упамћено као „успешни неуспех“ ‒ истински подвиг људског знања, креативности, одважног духа и одлучног одбијања предаје. СРБИН спасао посаду! Милојко Мајк Вучелић, машински инжењер родом из села Гарешница у Славонији, као већ потврђени стручњак у неколико ваздухопловних компанија, па и у самој НАСА-и где је „догурао“ до главног пројектанта, 1966. године постављен је за директора америчког свемирског програма „АПОЛО“. А баш ти дани Милојковог „управљања“ Аполом, остаће упамћени по две легендарне мисије тог програма. Аполо 11 Мисија Аполо 11, у склопу које су први људи отишли на Месец и Аполо 13, мисије која је читав свет 5 дана „држала“ у зебњи за животе тројице астронаута, који су замало избегли „остајање“ у свемиру до краја времена, а који су највећим делом и Милојковом заслугом спашени и враћени на Земљу. Аполо 13 Поред тога што је био одговоран за ванредне поступке на програму Аполо (ако нешто крене по злу), те што је био директор програма, Милојко је пројектовао и модел алунирања и повратка са Месеца, путем спајања са матичним бродом. И управо тај Милојков пројекат је и спасао животе тројици астронаута у Аполу 13. За исказане резултате током дотадашње каријере, за вођење програма Аполо и руковођење спашавањем астронаута, 18. априла 1970 је амерички председник Ричард Никсон одликовао Милојка највишим америчким цивилним одликовањем–Председничком Медаљом слободе. Срђа ЈАНКОВИЋ, РТС/Милан РАКИЋ, ПАТРИОТ
  17. Ваздухопловци са батајничког аеродрома молитвено обележили Дан сећања на жртве НАТО агресије на нашу земљу, међу којима је било и доста њихових колега, јер, "Нико није рекао нећу" Великим словима исписан, данашњи новински наслов. Поносно се истиче међу бројним данашњим првим странама српских новина. Изборио се часно за своје насловно место, међу насловима који нас данима замарају и воде у бесконачну расправу. Овај наслов пуно више говори од свих других наслова, наслов пун емоција, прикривеног бола целог народа, храброг узвика војника и беспомоћног вриска жртве. Данашњи наслов у сваком грађанину ове земље буди сиву и тешку тугу у срцу. Односи нас на тренутак у прошлост уз дубоки уздах у грудима сваког од нас. Уздах који прати слика потпуног мрака, сирена које парају небо и разарања које не оставља ништа за живот после. Буди у нама давно заборављену беспомоћност невине жртве. Жртве која поносно стоји на пролећној ливади и чека ударац насилника из мрака. На тренутак покрену се слике из тих дана, слике погинулих, слике хиљада наших безимених суграђана, великих хероја који су то постали у тренутку експлозије и одласка у вечност. Нико их није питао да ли желе да постану хероји и одлете у вечност светлости на хоризонту. Нико их није питао да ли желе да оставе своје најмилије у сузама. Нису им дозволили да се опросте од своје породице, мајки, очева, деце, пријатеља. Нико их није питао да ли желе да одрасту, да ли желе да осете укус првог пољупца, да ли желе да се веселе рађању новог живота, да ли желе да створе бољи свет. Нису их ништа питали. Нису им ништа дали, а све су им узели. Људи из мрака. Људи који су због своје тренутне користи одлучили да из мрака дођу у наше животе и разарају, пале, убијају и коначно победе са бакљом уништења у руци. Колико таква њихова одлука има вредност? Има ли уопште цену? Може ли да се плати? Да ли су задовољни и сретни након свега!? Питања за сваког од њих. Сигуран сам да ће одговоре давати оног дана кад буду напуштали овај овоземаљски живот. Без тих одговора сигурно неће доћи на место где стоје мала Милица, Оливера, Мирослав, Јулијана и бројни други. Враћамо се погледом на наслов пред нама. Сви ми, пред тим насловом издвајамо се на тренутак у свом свету, као јасни знак сведоцима поред нас, како је било тешко тих дана. Како је било тешко живети у овој земљи и шта је свако од нас натеран да види и доживи. Однесени тако у даљину непознатог, бивамо разбијени као таласи на стени непознатог мора. Тешке мисли притисну нам срце и полако крећемо назад у реалност данашњице, у живот са нашим вољенима. Враћамо се у стварност, враћамо се животу и испитивачким погледима наше радознале деце, унука. Станемо тако, иако журимо за неважним стварима и увек изговоримо по коју реченицу о тим данима, о тим тешким временима. Говоримо нашој деци, нашој будућности. То је наш дуг према онима којих нема поред нас, дуг према великим жртвама које су дате тих дана, жртвама датим да би ми данас живели у миру. То је наша обавеза према онима који не могу да испричају своју бол својим наследницима. Свако од нас исприча своју јединствену причу, никад записану, покаже руком на део града који је срушен и исприча како је леп био пре уништења. Исприча како је леп живот био пре тог дана, онда исприча како је било тог дана. Покуша да опише свој болни утисак, бол који је доживео, сузу коју није испустио и жртву коју је видео. Гледа у своје руке које су биле беспомоћне да се одбране од удараца из мрака. Гледа у руке које би дао за будућност своје деце. И на крају увек застанемо и пар секунди ћутимо. Тада тишина говори више од речи. Тих пар секунди, нико не може да опише. Нити велики Добрица Ћосић нити речити Матија Бећковић нити разборити Владета Јеротић. Увек у тим тренуцима, одлучимо и да ублажимо истину јер наша деца то не би могла све да схвате, а не треба им тровати душу са туђим отровом. Отровом давно просутим са неба наше лепе Србије. Тек након тога можемо наставити својим путем. Тако полако, лењо пролазе године. Једна за другом. Слике патње би да побледе, сирене уништења би да се утишају, али свако од нас их носи у срцу и уткане су у нас као својеврсни генетски код нашег народа. Генетски код испреплетан са болом доласка нашег народа на ову светску ветрометину, испреплетан са Косовским болом победе у поразу, испреплетан са Карађорђевим болом устанка или уништења, испреплетан са болним победама на Церу и Колубари, смрзнутим болом беспућа Албаније и болним сазнањем напуштености на обалама Албаније. Тај бол памти и прославе Васкрса са Немачким бомбама 1941. године, али и Васкрса са Савезничким бомбама 1944. године. Подсетили су нас и 1999. године, како знају да нам честитају Васкрс. Болни Васкрси и бомбе са порукама. То се напросто не може заборавити. Постало је део свих нас, део нашег народа. Свако од нас носи хиљадугодишњи бол нашег народа и само му придодаје бол 1999. године. Ове године наш бол је постао пунолетан. Да је други повод, славили би до дубоко у ноћ. Позивали би пријатеље и кумове. Славили би живот и напредак. Боље сутра које долази. Наш пунолетни бол је сећање на велико зло које је дошло из мрака, ударило у наше животе и преполовило их на два неједнака дела. Сви ми сведоци тих догађаја имамо половину пре и половину после. Нису никако једнаке. Једна носи лепоту живота и стварања. Укусну слаткоћу првог пољупца, осмех, трешњин цвет у парку, лепоту мирног живота. Друга половина је наметнута и представља живот после дог дана. Живот на који си натеран да живиш или да се одселиш у неку далеку земљу и натераш себе у души да си тамо сретан. Тамо негде далеко. Дошао је и данашњи 24-ти март, посебан дан за све нас на аеродрому Батајница. Сваког од нас сведока тих догађаја. Док полако облачимо плаву униформу, везујемо кравату и намештамо шапку, у мислима смо у 1999. години. Враћамо се у дан када је све почело. Видим у канцеларији поред себе све моје пријатеље, колеге и саборце. Видим одлучне погледе мојих ваздухопловаца да нема одступања пред силом непријатеља. Видим храбре војнике који ће бранити свој народ до последњег у строју. Видим искрене осмехе младости јер знамо да је истина на нашој страни и да ће једног дана истина победити. Видим и оне који више нису међу нама. Разредио се строј бранилаца Србије. Неки часно дадоше животе у рату, други нестадоше у животу после њега, бројни нас напустише у заслуженој пензији. Сваког марта све нас је мање, али то не значи да истина о тим херојским данима бледи и да се прича о тим херојима заборавља. Поносно и данас корачам према месту где је све започело. Месту срушене команде 204. ловачког авијацијског пука. Команди пука, која је прва подигнута на пустој ливади далеке 1951. године. Великој команди која је одувек била централна грађевина аеродрома Батајница, својеврсни камен темељац овог аеродрома. Команда ловачког пука, представљала је одувек срце ловачке авијације, свих пилота ловаца, бедем ваздушне одбране престонице. Кроз ту Команду прошле су стотине и стотине најбољих пилота, пилота пробраних, храбрих, одлучних и надасве верних отаџбини и свом народу. Сви заједно као један годинама су летели, летели да као поносни орлови чувају свој део неба, небо Отаџбине. Годинама је Команда пука, красила слику аеродрома Батајница и била је својеврсни светионик свих ваздухопловаца и кад су полетали са свог аеродрома и кад су се враћали. Прво што је агресор 1999. године одлучио да уништи, била је Команда 204. ловачког пука. У свом бесу, јер се нисмо покорили, спустили главу, пољубили крваву руку, агресор је желео да сломи дух бранилаца и казни цео наш народ. Како се само преварио! Својом срамном агресијом само је покренуо успавани патриотизам код бројних ваздухопловаца, од пилота, до летача, механичара и војника. Пробудио је безимене Синђелиће. Поносно на плавој блузи данас носим и медаљу учесника у рату 1999. године. Поносан сам на њу и због себе и због оних који данас не корачају поред мене. Носим је због свих нас. По томе се препознају и непознати војници ратници. Показује младим колегама да су сви ови седокоси ваздухопловци из строја, били на месту где је требало кад је отаџбина била у опасности. Данас смо поносно открили на темељима бивше команде и нови споменик. Споменик посвећен нашим палим ваздухопловцима. Нашем Зорану и Миленку. Данашњи дан поделили смо са њиховим породицама. У тишини, уз упаљене свеће и топле речи подршке. Испред окупљеног строја свих ваздухопловаца са аеродрома Батајница, парастос је одржао Архијерејски намесник старопазовачки протојереј ставрофор Миле Јокић и ђакон Светогор Сандић уз нашег бригадног свештеника презвитера Предрага Докића. У бројним новинама, данас ће стајати кратак текст као информација. ВЕЋ ТРАДИЦИОНАЛНО, НА АЕРОДРОМУ БАТАЈНИЦА И ОВОГ 24. МАРТА, ОДРЖАН ЈЕ ПАРАСТОС ПОГИНУЛИМ ВАЗДУХОПЛОВЦИМА ТОКОМ НАТО АГРЕСИЈЕ НА САВЕЗНУ РЕПУБЛИКУ ЈУГОСЛАВИЈУ 1999. ГОДИНЕ. Ову причу данас сам написао због свих нас из рата 1999. године. Бројних безимених војника и цивила. Да се истина о херојским данима не заборави, да се хероји Зоран и Миленко не забораве, да се бол нашег народа разуме и поштује и у данашње време. ПРВИ У РАТУ, ПРВИ У МИРУ! Поносни припадник 204.ваздухопловне бригаде заставник 1 класе Саша ЈОВАНОВИЋ
  18. У оквиру активности којима се у Министарству одбране и Војсци Србије обележава Дан сећања на страдале у НАТО агресији, данас су постављене лансирна рампа 5П73 и ракете 5В27Д/У у екстеријеру Војног музеја на Калемегдану. Лансирна рампа и ракете припадају борбеном комплету ракетног система С-125 (НЕВА – САМ3), којим је оборен авион „Ф-117“, током НАТО агресије 1999. године, и постављени су као музејски предмети који ће сведочити поменутом догађају. Представљању експоната присуствовали су државни секретар у Министарству одбране Ненад Нерић, представници Министарства одбране и Војске Србије, чланови борбене послуге 3. ракетног дивизиона 250. ракетне бригаде противваздухопловне одбране Војске Југославије који су оборили „невидљиви авион“ и бројни посетиоци. Државни секретар Нерић рекао је да „није лако сећати се тешких тренутака и отварати старе ране, јер постоје оне које никада не зарасту, као и моменти који никако не могу бити заборављени“. – Иако се тај период чини далеким, многима од нас успомене су још свеже. Нека овај музејски експонат симболизује живот свих оних који нису више са нама. Почаст коју одајемо страдалим војницима, полицајцима и цивилима нека буде неми сведок трагичних догађаја. Наша је дужност и обавеза, због нараштаја који долазе, да тешке тренутке бомбардовања сачувамо од заборава кроз обележавање 24. марта и да очувамо успомене на оне који нису више са нама у жељи да се такво време више никада не понови, рекао је Нерић. Према његовим речима, постављањем тог ракетног система у екстеријер сталне изложбене поставке Војног музеја „богатимо нашу баштину још једним будућим културним добром које ће моћи да види, како наша, тако и страна јавност“. – Дозволимо времену да лечи ране. У томе нас не спречава сећање на жртве НАТО агресије 1999. године. Нека претрају своје време, јер су своје битисање причврстили у бескрајан ланац онога што ми наслеђујемо, истакао је државни секретар Нерић. МОРС
  19. Драга браћо и сестре! Када смо приступили изградњи Храма посвећеног Васкрсењу Христовом и Новомученицима Руским, спремали смо се да у њему одржимо прво богослужење на стогодишњицу почетка руске смуте (преврата). 2. марта 1917 (15. марта по новом календару) револуционари су принудили Господара-Страстострепца Николаја II на одрицање од престола. Сто година касније ми дочекујемо тај дан осмишљавајући своју историју, пређени пут и прослављајући Новомученике и Исповједнике Христа Спаса. /.../ По благослову Свјатејшег патријарха, на тај дан, 15 марта о.г., одржаће се прва литургија испред храма у простору предвиђеном за спољашње служење. То је и дан јављања Иконе Мајке Божије "Державнаја" и сриједа када се по обичају Сретењског манастира Литургија Пређеосвећених дарова служи увече од 18 часова. Како ова литургија подразумијева и земне поклоне, можете понијети простирку за кољена какву користе браћа старообредници. Они који желе да се причесте треба да се, по црквеном уставу, уздржавају од узимања хране и течности од поноћи, а у случајевима нарушеног здравља од поднева тог дана. Епископ јегоровски Тихон
  20. Завршена је изградња и унутрашње опремање Храма Васкрсења Христовог и Новомученика Руских у московском Сретењском манастиру. То је још један Храм на Крви, будући да се налази у непосредној близини злогласне тамнице Лубјанка. Фотографије предивног новог храма можете да погледате овдје: Његова светост московски и сверуски патријарх господин Кирил благословио је освећење Храма на дан Вазнесења Господњег 25. маја о.г. када ће бити обиљежена и десетогодишњица васпостављања јединства Московске патријаршије и Руске Заграничне Цркве. Прва литургија у простору испред храма биће одслужена 15. марта, а њен историјски значај објашњава у писму пастви епископ јегоровски Тихон (Шевкунов). Извор:http://www.pravoslavie.ru/101727.html Драга браћо и сестре! Када смо приступили изградњи Храма посвећеног Васкрсењу Христовом и Новомученицима Руским, спремали смо се да у њему одржимо прво богослужење на стогодишњицу почетка руске смуте (преврата). 2. марта 1917 (15. марта по новом календару) револуционари су принудили Господара-Страстострепца Николаја II на одрицање од престола. Сто година касније ми дочекујемо тај дан осмишљавајући своју историју, пређени пут и прослављајући Новомученике и Исповједнике Христа Спаса. /.../ По благослову Свјатејшег патријарха, на тај дан, 15 марта о.г., одржаће се прва литургија испред храма у простору предвиђеном за спољашње служење. То је и дан јављања Иконе Мајке Божије "Державнаја" и сриједа када се по обичају Сретењског манастира Литургија Пређеосвећених дарова служи увече од 18 часова. Како ова литургија подразумијева и земне поклоне, можете понијети простирку за кољена какву користе браћа старообредници. Они који желе да се причесте треба да се, по црквеном уставу, уздржавају од узимања хране и течности од поноћи, а у случајевима нарушеног здравља од поднева тог дана. Епископ јегоровски Тихон View full Странице
  21. У богослужењи и у литију учествоваће православна омладина из преко 20 земаља: Русије, Украјине, Немачке, САД, Шведске, Канаде, Индије, Пољске, Србије, Грчке, Сирије, Кине, Јужне Кореје и др. Молитве и богослужења читаће се на црквенословенском, сиријском, грчком, енглеском, хинду и арапском језику. Светски дан православне омладине је установљен у јуну 1922. године, на 14. скупштини Светског православног омладинског покрета по благослову предстојатеља свих Православних Цркава. Последњих неколико година овај дан се у Петрограду традиционално обележава у Исакијевској саборној цркви. Током одржавања скупштине, а настојањем Петроградске духовне академије и сарадника Музеја Исакијевског собора, приређују се нарочита богослужења за децу и младе, уз учешће хорова из неколико држава, који ће изводити песме у складу с њиховим традицијама и на њиховим језицима, а такође хорови који су изводили старинске песме према рукописима из 17-19. века из Руске националне библиотеке, Библиотеке Академије наука, Државног историјског музеја, Руске државне библиотеке. Извор: Патриархиа.ру (превод Информативне службе СПЦ) Вести из сестринских цркава |
  22. У Петрограду ће се 19. фебруара 2017. године провести догађаји посвећени Међународном дану православне омладине. Главни догађај биће Литургија у Исакијевском саборном храму, а у наставку традиционална литија. Божанску службу одслужиће ректор Петроградске духовне академије Архиепископ петергофски Амвросије У богослужењи и у литију учествоваће православна омладина из преко 20 земаља: Русије, Украјине, Немачке, САД, Шведске, Канаде, Индије, Пољске, Србије, Грчке, Сирије, Кине, Јужне Кореје и др. Молитве и богослужења читаће се на црквенословенском, сиријском, грчком, енглеском, хинду и арапском језику. Светски дан православне омладине је установљен у јуну 1922. године, на 14. скупштини Светског православног омладинског покрета по благослову предстојатеља свих Православних Цркава. Последњих неколико година овај дан се у Петрограду традиционално обележава у Исакијевској саборној цркви. Током одржавања скупштине, а настојањем Петроградске духовне академије и сарадника Музеја Исакијевског собора, приређују се нарочита богослужења за децу и младе, уз учешће хорова из неколико држава, који ће изводити песме у складу с њиховим традицијама и на њиховим језицима, а такође хорови који су изводили старинске песме према рукописима из 17-19. века из Руске националне библиотеке, Библиотеке Академије наука, Државног историјског музеја, Руске државне библиотеке. Извор: Патриархиа.ру (превод Информативне службе СПЦ) Вести из сестринских цркава | View full Странице
  23. Version 1.0.0

    55 downloads

    "Апостол" за сваки дан у години
×