Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Снежана

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    10247
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Days Won

    56

Снежана last won the day on Август 9

Снежана had the most liked content!

О Снежана

  • Ранг
    аеон флух
  • Рођендан 01/29/70

Profile Information

  • Пол :
    Женско

Recent Profile Visitors

39286 profile views
  1. Како су се ослањали људи на људе када није било телефона? Не мислим да је страх од јављања, једноставно, то сокоћало има свој начин употребе, служи за договор, размену кратких информација, јасно ми је да су људи отуђени и усамљени али не морају баш да ми препричавају 7 сезона игре престола преко телефона, разумем када се људи не виђају па би да се испричају, али да ми сваки дан преноси рецепте и распоред својих дневних активности од одласка у тоалет до прања завеса то ме баш и не занима.
  2. Кишно поподне са bad guys у ЖРУ Двоћошку :)

     

  3. ЖРУ двоћошак

    Они су много јаки, згодни и неопходни - сваком форуму , они су вишеструки повратници и преступници, који доказују још једну сврху и смисао овог нашег форума, јер нам се увек врате нови, свежи, озбиљнији, одраслији и самосвеснији. Да ли су они bad guys Поука? КРАТОС МЛАЂОНИ 1. Ко је јачи од вас двојице? К: Čak Noris М: Challenge accepted! 2. ... а ко лепши? К: Nije na nama da o tome dajemo sud. М: Challenge accepted! 3. Имаш ли хоби, или се од настанка интернета тај сегмент живота преселио у ту сферу? К: Bilijar, fudbal, basket. Radim vežbe redovno sa bučicama i sklekovi, zgibovi. Čitanje knjiga. М: Sviram gitaricu. Motiv: 4. Шта је то у Поукама што људе увек враћа себи? К: Neka bude misao Svetoga Duha koja provejava kroz poruke pojedinaca povremeno. М: Kvalitetna ekipa ljudi. 5. Да ли су, колико и како утицале Поуке на твоје духовно узрастање? К: Jesu, naučio sam neke nove stvari o pravoslavnoj veri i Crkvi uopšte. Recimo shvatanje greha kao ontološke a ne moralne kategorije. М: Izuzetno puno, postao sam pravoslavac. Posebno bih hteo da se zahvalim za to Mladenu, Milojkovu, Grizliju, Cloudkingu, o. Ivanu, Dejanu Bicanicu, Crvenom Baronu - ti ljudi su najvise uticali na moje duhovno uzrastanje kao uzori i kao prepreke. 6. Зашто веровати у Бога? К: Zato što okrepljuje dušu. М: Zato sto je istina bitna. 7. Има ли Православље одговоре на сва питања савременог човека? К: Mislim da ima samo je pitanje koliko su savremenom čoveku ti odgovori zadovoljavajući a mislim da ipak nisu. М: Ne, mislim da pravoslabvlje na neki nacin ne treba da ima odgovore. Nije "udzbenik" pravoslavlje je za mene vise put/izazov. 8. Да ниси Православац, која би ти религија била најближа? К: Maloga Bude. М: Ateizam? (nije religija ali da nisam pravoslavac bio bih ateista) 9. Шта ми мислиш о сајтовима за упознавање? К: Ne mislim o njima. М: Nemam misljenje. Imao sam onaj badoo 15 minuta ali nije mi to - to. 10. Да ли би се оженио преко "Кане Галилејске"? К: Teško mada ko zna,sve je moguće. М: Otvoren sam za ideju ali dajem malu verovatnocu. 11. У чему би најрадије да будеш компатибилан са својом девојком/женом интелектуално, духовно или физички? К: Intelektualno,duhovno ali mora i da postoji fizička privlačnost da bi se do toga došlo. М: Iskreno - ne znam. Sada sam u nekom periodu konfuzije. Mislim da je balans bitan u sva tri pojla na neki nacin. 12. Јеси ли нарцис? К: Nisam. М: Nekada sam bio ali sam se oslobodio i te mane sada sam savrsen. 13. Имаш ли кочнице, да ли интернет трпи све или постоји граница коју никада не би прешао ма колико био заштићен ником и аватаром? К: Ugrađujem ABS postepeno. М: Rekao bh da postoji. 14. Шта презиреш? К: Izdaju М: Trudim se da ne prezirem nista, nisam zlopamtilo ali znam da eksplodiram ko vulkan na krace periode. 15. Шта/ко увек може да те освоји из почетка? К: Doslednost М: Ljudi. 16. Постоји ли нешто што себи не можеш да опростиш? К: Ako verujem u Boga koji sve prašta kako da ja onda sam sebi nešto ne praštam?Ne ide. М: Trenutno ne (u smislu da nisam uradio nista toliko lose) ali svakako da postoje stvari koje ako bih uradio ne bih mogao da orpostim sebi. 17. Колико и да ли ти је битна уметност? К: Ne nešto posebno. М: Izuzetno. 18. Препоручи музику, књигу или филм за кишно вече? К: Legends of Fall,film М: 19. Питање за Кратоса... Ко ти је омиљени члан/админ? К: Nemam ih. 19. Питање за Млађу... Ко ти је од чланова/админа рак рана на форуму? М: Trenutno nijedan, bio je crveni baron( kog pored toga postujem na neki cudan nacin). Sada ima ljudi sa kojima imam razlicite poglede na stvari i sa kojima nisam kompatibilan ali ne bih rekao da su rak rana jer mogu da "iskuliram" raspravu sa njima. Prvenstvno zbog toga sto ne verujem da su zlonamerni, samo mislim da su obe strane nesavrsene, pa eto - ne uklapamo se. 20. Постави питање свом двоћошкашу... К: Oće li bit WWW3? М: Nece biti ww3 jer niko nece imati interesa da bude, vreme siri previse informacija medju narodom i nema te propagande koja bi dozvolila ww3 М: Oces li da glasas za mene na izborima? Obecavam umanjenje javnog duga, ukidanje subvencija i dekriminalizaciju narkotika. :P К: Oću čim dođeš na vlast. 21. Порука за форумаше... К: Budite ljudi iako ste Srbi М: Samo napred, nema stajanja i nema predaje.
  4. СУЗЕ На судњи дан вагаће се само сузе. *** Хоћу ли икада постати тако чист да могу да се огледам једино у сузама светаца? *** Покушах да схватим одакле долазе сузе и зауставих се код светаца. Јесу ли одговорни за свој горки сјај? Ко би знао? Чини се, ипак, да су сузе њихови трагови. Нису ли оне посредством светаца доспеле у свет; да ли без светаца не бисмо знали да плачемо за рајем. Хтео бих да видим бар једну сузу коју је земља упила… Све одлазе горе, нама непознатим стазама. Само бол претходи сузама. Свецу су их само рехбилитовали. Немогуће је приближавати се свецима кроз спознају. Једино кад у нашим дубинама разбудимо успаване сузе и спознајемо путем њих, схватићемо како је неко могао да буде човек, али више није. Светост сама по себи није занимљива, занимљиви су само животи светаца; процес током којега се човек одриче себе и креће путевима светости... Али процес којим неко постаје хагиограф? Ићи стопама светаца…, поквасити табане њиховим сузама… *** Џелалудин Руми: „Глас виолине је бука коју изазивају рајска врата отварајући се.“ С чим онда да се упореди јецај анђела? МИСТИК И СВЕТАЦ Разлика између мистика и светаца? Први се задржавају само на унутрашњој визији; други је практично остварају. Светост сноси последице мистике; посебно оне етичке. Светац је мистик; мистик не мора бити светац. Племенитост није неопходни атрибут мистике; али без ње не можемо замислити светост. Мистика и етика, пренесене у натчовечну раван рађају узнемирујући феномен светлости. Мистици уживају узнемирујући феномен светлости. Уживају небеској сензуалности, у страстима рођеним из њихове везе са небесима. Само свеци преузимају тешкоће других, патње непознатих и само они интервенишу делотворно. У поређењу са чистим мистиком, светац је политичар. Јер је најактивнији од свих људи. Да бурни животи светаца ипак нису биографије у правом смислу казује чињеница да се њихова делатност одвија у једном једином смеру; варијације на исти мотив; апсолутно једнодименизионална страст. „Мистик је човек који говори о товјој тајни, док ти ћутиш“. (Не знам који је велики источњак изрекоа ову дефиницију.) МОЈА ДУША ЧЕКА КАП… „Када би само једна кап онога што осећам, вели у заносу св. Катарина Ђеновска, пала у пакао, претворила би га сместа у вечни живот.“ …И моја душа, која грозничаво чека ову кап, ако би је дотакла, не би требало да промени свој циљ… СРЦЕ ЈЕ ОРГАН ВИДА Исусово срце било је узглавље хришћанима. Ах! Како схватам оне мистике који су желели да заспу на њему! …Али сумње ме не воде даље од сенке Његовог срца! Једино моје склониште су небеске сенке. Нико не разуме светост ако није дуго предосећао да је симбол срца, за њу, еквивалентан свету. Срце као свемир – њена пространства као космичке димензије – то је најдубља смисао светости. Све се догађа у срцу, ето шта су мистика и светост. Но, не треба мислити на срце људи, већ на срце светаца. *** Очи ништа не виде. Зато врло добро схватам Катарину Емерих, када каже да види кроз срце! То је поглед светаца. И како, онда, да не види више од нас, који опажамо хоризонт путем чула? Око има сужено поље; види увек из спољашности. Но, будући да је свет унутар срца, интроспекција је једини процес спознаје. Видно поље срца? Свет плус Бог плус ништавило. То је све. Око може да увелича; у срцу је све велико. Разумем и Матилду из Магдебурга када се жали да ни лепота света ни свеци не могу да је утеше, већ једино Исус, само срце Исусово. Ни мистицима ни свецима нису потребне очи; они не гледају према свету. Срце је њихов орган вида. *** Боже, без Тебе сам луд, а с Тобом још луђи! Емил Сиоран – СУЗЕ И СВЕЦИ, Светови, Н. Сад, 1996 Превео: Петар Крду
  5. Традиционална Западна уметност

    Story behind the picture of Praying Hands – Albrecht Durer’s Praying Hands – Back in the fifteenth century, in a tiny village near Nuremberg, lived a family with eighteen children. Eighteen! In order merely to keep food on the table for this mob, the father and head of the household, goldsmith by profession, worked almost eighteen hours a day at his trade and any other paying chore he could find in the neighborhood. Despite their seemingly hopeless condition, two of Albrecht Durer the Elder’s children had a dream. They both wanted to pursue their talent for art, but they knew full well that their father would never be financially able to send either of them to Nuremberg to study at the Academy. After many long discussions at night in their crowded bed, the two boys finally worked out a pact. They would toss a coin. The loser would go down into the nearby mines and, with his earnings, support his brother while he attended the academy. Then, when that brother who won the toss completed his studies, in four years, he would support the other brother at the academy, either with sales of his artwork or, if necessary, also by laboring in the mines. They tossed a coin on a Sunday morning after church. Albrecht Durer won the toss and went off to Nuremberg. Albert went down into the dangerous mines and, for the next four years, financed his brother, whose work at the academy was almost an immediate sensation. Albrecht’s etchings, his woodcuts, and his oils were far better than those of most of his professors, and by the time he graduated, he was beginning to earn considerable fees for his commissioned works. When the young artist returned to his village, the Durer family held a festive dinner on their lawn to celebrate Albrecht’s triumphant homecoming. After a long and memorable meal, punctuated with music and laughter, Albrecht rose from his honored position at the head of the table to drink a toast to his beloved brother for the years of sacrifice that had enabled Albrecht to fulfill his ambition. His closing words were, “And now, Albert, blessed brother of mine, now it is your turn. Now you can go to Nuremberg to pursue your dream, and I will take care of you.” All heads turned in eager expectation to the far end of the table where Albert sat, tears streaming down his pale face, shaking his lowered head from side to side while he sobbed and repeated, over and over, “No …no …no …no.” Finally, Albert rose and wiped the tears from his cheeks. He glanced down the long table at the faces he loved, and then, holding his hands close to his right cheek, he said softly, “No, brother. I cannot go to Nuremberg. It is too late for me. Look … look what four years in the mines have done to my hands! The bones in every finger have been smashed at least once, and lately I have been suffering from arthritis so badly in my right hand that I cannot even hold a glass to return your toast, much less make delicate lines on parchment or canvas with a pen or a brush. No, brother … for me it is too late.” ——————————————————————————————- More than 450 years have passed. By now, Albrecht Durer’s hundreds of masterful portraits, pen and silver-point sketches, watercolors, charcoals, woodcuts, and copper engravings hang in every great museum in the world, but the odds are great that you, like most people, are familiar with only one of Albrecht Durer’s works. More than merely being familiar with it, you very well may have a reproduction hanging in your home or office. One day, to pay homage to Albert for all that he had sacrificed, Albrecht Durer painstakingly drew his brother’s abused hands with palms together and thin fingers stretched skyward. He called his powerful drawing simply “Hands,” but the entire world almost immediately opened their hearts to his great masterpiece and renamed his tribute of love “The Praying Hands.” The next time you see a copy of that touching creation, take a second look. Let it be your reminder, if you still need one, that no one – no one – ever makes it alone! http://www.turnbacktogod.com/story-behind-the-picture-of-praying-hands/
  6. Традиционална Западна уметност

    мислим да није био до сад, чудно за ову тему ruke u molitvi
  7. Vaše mišljenje o forumašu/forumašici :)

    Ситно, ситну књигу пише, неухватљив као измаглица, као мелодија коју сте сигурни да сте већ чули, стално вам се врти у глави али речи упорно измичу.
  8. не, и не заборави да се у СЗ налази и "Песма над песмама"
  9. то је зато што носе сукње које имају исцелитељску моћ
  10. Бог нас види као жељу - васкрсле.

    Н.Ђ.

  11. Orthodox Architecture and Iconography as Subjects in Fine Art Painting BY ANDREW GOULD ON NOVEMBER 15, 2013 Interior of Hagia Sophia, by John Singer Sargent, 1891. This is arguably the best rendition of the interior of the Great Church ever made. It conveys the experience of transfigured matter embracing us from all sides, erasing all doubt in the Glory of God. It shows golden light so substantial that it seems like the very air we would breath in the New Jerusalem. I have never seen a photograph that did not fail where this painting succeeds. Orthodox liturgical artists treat the vast world of secular fine art with some trepidation. The question of fine art influence on iconography, in particular, is a very delicate one. Western painting styles have done great harm to iconography historically. The reverse is arguably true as well. The ‘discovery’ of medieval painting inspired western art into the abysses of cubist abstraction. On the other hand, we can identify good influences as well. Those modern painters opened the world’s eyes to medieval iconography and set the stage for its revival. But today I would like to share a very different genre of paintings – those which depict Orthodox art as their subject, honestly and in the natural style of the painter. These are not paintings ‘influenced’ by Orthodox art, but paintings which happen to depict it. For the painter, the choice of subject was often merely an accident of time and place – a week to spend in Istanbul painting – why not Hagia Sophia? Such paintings are quite rare. Orthodox churches have never been a frequent subject for fine artists, being far off the beaten path of 19th-century travelers. But those that we have, which were painted by the best of western artists, have rather a lot of beauty to offer us. It is the chief virtue of naturalistic painting that it shows material things not with the uniform realism of a photograph, but as we truly perceive them with our senses. A great painter finds the most precious and distinctive beauty in a subject, refines and emphasizes it, and thereby depicts its visual ethos. The works of John Singer Sargent (1856-1925), in particular, reveal an extraordinary sensitivity to the unique beauty of Byzantine churches. His paintings impart the experience of those churches infinitely better than any photograph. And because that visual experience is inescapably holy, the paintings themselves have a prayerful beauty. They are valuable in that they show us things that do not lend themselves to words – the subtle luster of worn marble, the fiery flash of a sunbeam on gold tesserae, the ponderous quiet of an empty church in the early morning. It is hard to talk about these things the way we can talk about architectural form or iconographic programs. But it is this subtle beauty of real materiality that makes Orthodox art truly transfiguring. Architectural designs and iconological concepts do not ultimately matter if their material expression does not arrest us with beauty. These paintings show us that moment of conversion, when an outside visitor experiences a moment of atmospheric perfection in an ancient church, and suddenly sees the transfiguration of matter into something holy. I have included here a number of paintings I have encountered over the years which I especially enjoy. Sketch of Hagia Sophia, by John Singer Sargent, 1891. Unlike the above painting, which shows a church still and silent bursting with brilliant light, this sketch shows the bustle of mid-day, the sunbeams and the people as though dancing together on a ballroom floor. Pavement in San Marco, Venice, by John Singer Sargent, c.1880-1882. The mosaic pavement of San Marco is one of the great sights of the world – as immense and wavy as the ocean itself. It was the subject of famous debates among Victorian preservationists, who argued that it may have actually been built un-flat to better represent the mystical sea. Here Sargent focuses on the ancient pavement reflecting cold morning light, and truly it looks like a harbor surrounded by high Byzantine walls – or perhaps the river of the Waters of Life flowing out from the New Jerusalem. Pavement in the Church of San Cataldo, Palermo, Sicily, by John Singer Sargent, 1897 Mosaic of Saint Anne in the church of Santa Maria dell’Ammiraglio, Palermo, Sicily, by John Singer Sargent, 1897. Here Sargent seems captivated by the intricate geometries of the gold highlights on the robes. Mosaic of Saint Peter in the Cathedral of Monreal, Sicily, by John Singer Sargent, 1897. Mosaic of the Theotokos in the Cathedral of Monreal, Sicily, by John Singer Sargent, 1897. Mosaic of Christ Pantocrator in the Cathedral of Monreal, Sicily, by John Singer Sargent, 1897. This is one of Sargent’s most unusual paintings. Unlike his other paintings of mosaics, here he focuses on the face, making his painting itself almost an icon. The face is immensely beautiful and sensitive, probably even more so than the original mosaic (shown below). And the intense glow from the gold highlight on Christ’s robe conveys an extraordinary divine warmth glowing from within. Mosaic of Christ Pantocrator in Monreal Cathedral, Sicily. The mosaic was made by Greek artisans working for the Norman king of Sicily in the 1180s. Dome mosaics in the Palatine Chapel, Sicily, by John Singer Sargent, 1897. A spectacular rendition of the richness of gold mosaic rendered in watercolor. The mosaic of the Theotokos in the Church of Sts. Maria and Donato, Murano. Watercolor by John Singer Sargent, 1898. Mosaic in Sant’Apollinare Nuovo, Ravenna, by John Singer Sargent, 1898. Church of St. Alexis in the Chudov Monastery, Moscow. Painted by Stepan Shukhvostov in 1866. This is a good example of an earlier style of painting, crisp and neoclassical. It does not capture atmospherics as well as Sargent, but it nicely emphasizes the intricacy and precision of the iconostasis woodwork. Interior of San Marco, Venice, by Walter Sickert, c.1900. The British impressionist, painting in dim light, has captured the very essence of visual mystery – a darkness and uncertainty alive with richness just barely perceptible. Church in Plyos, by Isaak Levitan, 1888. The Russian impressionists focused on the beauty of churches as objects in the landscape. This village church seems to sprout out of the field like a mushroom, delicate and organic, a natural feature in the landscape of Holy Russia. The tradition of Russian Impressionism continues to this day. This painting was done recently by A. Osipov, a student at the Repin Institute in Russia. The 20th century brought fascination with abstraction and expression in painting. This 1915 painting of the Ivan the Great Bell Tower expresses the power of a great peal of bells. By Aristarkh Lentulov. A fascinating painting of an iconographer at work, by Valdimir Makovsky, 1891. A contemporary painting of iconographer’s studio on Mount Athos. By Aleksei Evstigeniev, 1997. https://www.orthodoxartsjournal.org/orthodox-architecture-and-iconography-as-subjects-in-fine-art-painting/
×