Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

Молимо, подржите Поуке, помозите одржавање вашег омиљеног сајта

 

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Srecko Urosevic

Члан
  • Број садржаја

    49
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О Srecko Urosevic

  • Ранг
    Напише по коју
  • Рођендан 04/15/71

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Contact Methods

  • Website URL
    http://carinik-veskoisrecna@blogspot.com

Скорашњи посетиоци профила

7721 profile views
  1. БЛАГОУХАНИЈЕ

    БЛАГОУХАНИЈЕ Ударна десантна јединица ходочасника нашег храма на челу са елитним члановима хора (на челу су, јер су млађи и бржи) уредно и примерено одевена и наоружана радозналим погледима и оштрим мачевима питања која миришу на крв света ненајављено упада у малени манастир наше Богом чуване епархије, разбијајући молчаније два брата монаха у спокојном недељном дану. Несвесни тога шта смо учинили, скупљени и примирени у црквици слушамо беседу једног од браће која се прелива преко нас као хладна вода и чисти мисли од свега што донесмо са собом. Осетисмо до дубоког срца како нас шиба реч поуке. Омамљени бесмо кад ступисмо у манастирску порту, а још више кад нас братија отпусти, уз љубавне речи на крају, ипак, стојећи испред капије, самилосно нас гледајући испод црних веђа и осењујући крсним знамењем, док смо замицали низ прашњави кривудави пут ка следећој станици - месту где се подвизавао на Христа лепи Старац Гаврило Ралетиначки. Њему као да нас шаље монахиња Сара, једна од три сестре из чијих су светих тела изникли манастири у Левач-Шумадији. Из њених моштију, видљиве восак жуте кости лобање, као миловање мајке по челу кад си болестан, као лахор Духа Светога, као Господ Сам, са нама у уму и срцу и у сећању заувек да остане у себе нас облачи неописиво благоуханије, па као нови да смо, безбрижни и лаки, изнад свих разлика и подела и прећутаних прекора.
  2. Светом мученику Трифуну жртва

    Предсмртна молитва светог Трифуна: "Господе Боже богова и Цару царева, Најсветији од свих светих, благодарим Ти што си ме удостојио да завршим подвиг без колебања. И сад Ти се молим, да ме се не додирне рука демона невидљивог, да ме не свуче у дубину погибељи. Него, нека ме свети Твоји ангели уведу у красна насеља Твоја, и учини ме наследником царства Твог жељеног. Прими душу моју, и услиши молитву свих оних који буду Теби приносили жртве за спомен мој; погледај на њих из Твог светог обиталишта; даруј им обилне и нетрулежне дарове. Јер Ти си једини благ и милостив Дародавац во вјеки вјеков. Амин." На Христа лепи заступниче наш, молитвениче, исцелитељу и чудотворче, као што си цареву кћер Гордијану од наказног непоменика избавио, избави и нас од демона: што у подне мори и мисао чисту гризе и ноћног, што се скрива у лицу ближњег дајући му нове црте и нож у руке да снове коље, буђења ти не да; немог, што кроз затворене двери ума, као да не постоје, невидљив прође и врисак и јецај на јастук цеди (сву ноћ квасим постељу своју, Псалмопевац поје). Издалека, из небеске Кампсаде, запрети и пре него што их Божијом силом вратиш у пусте горе и безводна места сваког на своје место у дубину пакла, нареди им, немоћнима, да се и нама, као негда Гордијану и његовој свити, покажу у телесном обличју, не би ли их следећи пут препознали, кад нам грешну жељу намиришу и грлимо их на вратима срца ко најдражег госта. Молитвама твојим, вечно млади свече, нек благи, свемоћни Господ отрине сваки недуг и сваку болест одозго од : главе ума темена косе лица очију ушију уста ноздрва обрва језика чела образа тела слепоочница грла груди плећа ребара леђа срца бедара ногу хода од спавања воде пића поврћа младости замисли греха према мајци од кукова бедара листова глежњева стопала пете прстију зглавака жила руку лаката вида дланова, изнутра и споља, Господ добри да приведе из болести у здравље. Немамо ти шта друго на жртву принети, до овај грцај-песму-молитву, а ти заступи и измоли од Оног Који Јесте, као што си обећао и то чиниш во вјеки вјеков. На Светог мученика Трифуна, фебруара 2016. године
  3. SVETI MINA I PREPODOBNI PAJSIJE SVETOGORAC Bogosluzenje nedeljom u manastiru Svetog Mine nedaleko od gradica Agia Marina (Svete Marine-Ognjene Marije) pocinje u 6 ujutro po grckom vremenu jos dok se noc srpom meseca bori sa svetloscu novog dana. Put do manastira vodi uzbrdo, prvo uskim gradskim ulicama, pa makadamom, pa stazom, uskom, pesackom, strmom, gotovo planinskom. Sa obe strane staze po nama koji smo krenuli na jutrenje i liturgiju nevidljivo kaplje uhanije borovih iglica i sisarki i razblazuje nam mrzovolju zbog ranog ustajanja nastalu razbijanjem najsladjih snova pred zoru. Posle pola sata uz pomoc rada naizmanicno sirecih, pa skupljajucih plucnih krila stizemo pred zatvorena vrata manastira koja na zvuk zvona pritiskom na taster sa spoljnje bocne strane dovratka sirom otvara iste sirine osmeha starija monahinja ispod cije gornje kecelje stidljivo proviruje velikoshimnicka odezda. "Kalimera!" "Dobro jutro!", odgovaramo mi, jer je zaista dobro. Prilazimo celivajucoj ikoni, dok se sa leve i desne pevnice prvim molitvama trasira put u Nebesko Carstvo. Sa ikone iz Vecnog Sada u nas gleda i smesi nam se nekad samo Starac, a sad Prepodobni Starac Pajsije Svetogorac. Ote nam se u isti glas ne bas tihi uzvik iznenadjenja iz grla, malo remeteci tok molitvenih radova i redova za pevnicom. Nismo znali koji je danas svetac. Po nasem kalendaru u nasoj crkvi je Petrovdan, a ovde smo se malko pogubili, pa kad nam je doprlo do svesti ko nas ovde, na Egini, maltene u svojoj kuci, docekuje kao najrodjenije, na svoj prvi u Vremenu Slavljeni Praznik koji je ikona Praznika nad praznicima, umalo sto se, sto bi mi u Srbiji rekli, od srece na ledja, usred hrama, nismo prevrnuli. I kad se na nama naopaki nacin - muski desno , a zene levo gledajuci licem od ikonostasa sa Carskih Dveri - smestismo na svoja muska i zenska mesta, zapoce poj monahinja: istinski praznik. Ako monahinje u manastiru Svete Trojice na Egini pevaju zajedno sa pticama i citavom tvorevinom, ovde, u manastiru Svetog Mine, poju zajedno sa nevidivim angelima, pod dirigentskim prstima horovodje iliti protopsaltkinje, ako bih smeo tako da kazem, (a da ne "lupim" u oskudnome svome znanju), cija svaka promena polozaja dlana i prstiju izaziva momentalan skladan odgovor u umu i glasu "pevnica" izmedju kojih ona necujno klizi, ne-lebdi , okrecuci stranice i ukazujuci prstom na bogosluzbene tekstove u "pevajucim knjigama". Preko nas koji pojanje umom, srcem, pa i telom pratimo cas sedeci, cas stojeci, preko nas koji se molimo kako znamo i umemo prelivaju se talasi umiljenja i mi pokusavamo da se odrzimo na povrsini, ali nas sopstveno srce u sebe vuce da se u njemu Bogu i Prepodobnom Starcu Pajsiju poklonimo. "Gotovo je moje srce, gotovo!" grcamo kao David Psalmopevac, kao Majka Bozija pred svoje Uspenje. O Boze, da li se moze ovo izdrzati!? I slivaju se suze niz unutrasnje lice duse kojih su spoljne na obrazima tek bledi odraz. Koliko je samo prema nama milostiv Gospod i sipa nam darove u pruzene ruke koje tesko mogu sve podneti i poneti, pa se moraju podeliti sa vama! Posle liturgije i posluzenja naforama, hladnom vodom, kafom i ratlukom devojke i zene iz nase grupice se grle sa monahinjama koje sve znaju: i ko smo i odakle smo i kuda idemo i mole nas i mole se za nas i molice se Gospodu da im ponovo u goste dodjemo, mi koji smo im kao dukat i zalog u hramu manastira pred ikonom Svetog Mine ostavili otpojanu himnu Dostojno jest na srpskom po nasem napevu i Aksion Estin po njihovom, da i nasim glasovima tvorimo i otvorimo puteve za neke nove ljude iz nasih krajeva, da dodirnu i oni duhovna Nebesa na ovom svetom mestu. A i mi cemo doci, ako Bog da, ponovo, i ako nam se na putu ne isprece duhovi zlobe. Zato smo u povratku za njih spremili zamku, uzevsi sa ogromnih kaktusa pelcere, njih - nikad u zivotu vidjeno - vecih uzivo, kaktusa raznih oblika i velicina i boja cvetova cija lepota na vrelini traje ne vise do taj dan kada cvetaju, da bi ti djavolcici, kad na njih natrce, pukli u nista, sto i jesu, i u netrag, od zavisti i muke. A ako se neki od njih kroz kaktuse provuce, miris jasmina nece moci podneti - on ce ih dotuci. Pelceri vec iz sebe pruzaju korenje ka slatkoj vodi u staklenoj casi. Na praznik Prepodobnog Pajsija Agiorita, prvi praznik u Vremenu njemu i s njim proslavljen, Manastir Svetog Mine, Egina, 12. jula 2015. godine
  4. U GOSTIMA KOD SVETOG NEKTARIJA 1. Za vreme bogosluzenja u manastiru Svete Trojice na Egini zajedno sa monahinjama ispred i iznad crkve poju ptice. Njihova pesma skladno se utkiva izmedju reci molitava i stihova psalama. Poju slavuji, laste i monahinje koje pred pocetak pesama zakrstavaju svoja usta krsnim znakom. Tako taj poj-molitva-pesma mora uzici pred Gospodnji Presto. 2. U praznu spavaonicu, dok citam molitve pred spavanje pred Gospodnjom ikonom, dok jos ima dnevnog svetla, kroz otvorena ulazna vrata ulecu dva laste praveci vihor u gustom, od toplote treperavom vazduhu. Jedna od njih brzo pronalazi izlaz napolje, u slobodu. Druga se zalece u otvorene prozore, ali prekrivene mrezom za komarce. Nemoguce joj je da izleti i ona usplahireno, gotovo ocajno, lupka krilima i zalece se grudima i srcem na mrezu sve ponovo i ponovo. Gospodin I. i ja razmakosmo krevete, prinesmo stolicu i I. nezno i blago obuhvati malecno, drhtavo telo. Ono se iz gotovo nezatvorenog kaveza njegovih dlanova otrgnu i ponovo zalete u mrezu, rasprsujuci neznost i dobrotu ovog coveka svuda po sobi. U drugom pokusaju, stojeci jednom nogom na stolici, a drugom na naslonu kreveta kao pravi akrobata, gdin I. uspeva, dodaje mi lastu i ja dlanom odbrojavam brze udarce srca koje bi da iskoci iz grudi. Iz spavaonice stepenice vode do cesme sa ledenom, na svetu najukusnijom vodom. Na prvom odmoristu stepenista na siroki kameni rukohvat spustam pticu koja sve vreme bez glasa otvara i zatvara kljun, sirim dlanove i isprva maleni stvor nije svestan da je slobodan , vec lezi scucuren, kao da se pomirio sa sudbinom da mu nema vise ni cvrkutanja radosnih pesama u pozdrav Suncu, ni slobodnog leta, ni zivota.... Ali, kad biva svestan da kaveza i mreza i zatvorenog prostora vise nema, uzlece u umiruce svetlo dana, u letu iscrtavajuci svrdlo kojim u vazduhu tvori otvor kroz koji u uspomenu istice i danasnji dan. Tako i ti, duso moja, budi kao ova lasta, oslobodi se, pohrli u narucje Bozije, otisni se u secanje Bozije! 3. Citamo akatist na grobu Svetog Nektarija Eginskog. Knjizica kruzi iz ruke u ruku, zamuckujemo dok citamo stihove, ne moguci bas jednostavno da dodjemo do daha. Dve Grkinje prilaze, spustaju ogromne svece na gornju kamenu plocu , prislanjaju svoje glave uz bocnu stranu sarkofaga i placu. Neki od nas, koji nisu na redu da citaju, cine to isto, prislanjaju glavu, ali bez suza. Moja V. iznenada, iznenadjeno, odmice glavu od ploce i grabi me svojom levicom za rame, a desnicom "blizankinju" M.: "Jesi li cuo?" "Kuckanje!!! Iz groba...I grebuckanje!?" "I ja sam cula!", javlja se M. Spustam dlan na glavu V. da se vrati u predjasnji polozaj i molim je sapatom da se stisa i da pokusa da cuje i razume sta joj odgovara Sveti na neme molitve, ja poucen njenim prethodnim iskustvom pre mnogo godina kad je celivala otvorene mosti Svetog Vladike Nikolaja Srpskog u Lelicu, pa joj se on u umu glasom obratio, ali reci nisu bile razgovetne. I dalje u miru privedosmo citanje Akatista kraju, otpevavsi Svetome Nektariju i Majci Bozijoj (uz koju je on u vekova vekova) angelski slavoslov-himnu: "Dostojno jest!" Sveti je nadalje sve vreme cutao. Kuckanjem je odgovario samo njima dvema. 4. Prenocismo u spavaonici manastira, uvijeni u sarene snove kao bebe u pelene. Nekima od nas nije smatalo ni to sto smo svoje telo nesebicno izlagali komarcima i demonima koji su nam grebali po snovima od zavisti i zlobe sto smo doprli do Sveca, ili su vristali i u svojoj nemoci skrgutali zubima, dok ih je Sveti svojim pastirskim stapom razgonio i slao, ako Bog da, u nepovrat. Jutrenje i liturgija kao bistar planinski potok i ponovo ptice skladno sa monahinjama poju. Ovde je Nebo na zemlji, a mi u Liturgiji zajedno sa Svetim Nektarijem na Nebu. U zenskom delu crkve je vruce i V. odlazi ponovo do groba Svetog Nektarija da mu zablagodari na milosti sto nas je ponovo u goste pozvao i ovako ugostio i to cini, ponovo naslonivsi svoju glavu na zadnju stranu gde su bile noge Svetom dok je u grobu boravio. Sveti je zahvalnost primio, na njena vazna zivotna pitanja odgovarao brzim, kao stapom, kuckanjem sa unutrasnje strane ploce i grebuckanjem, kao noktom kad preko kamena prelazis. Necujan dijalog su nastavili dalje na liturgiji, ne vise sami. Kad je V. posle odsluzene liturgije ispred crkve ispricala sestri Filoteji sta je dozivela, dok smo mi ostali grickali nafore velike kao kuca, monahinjino ozbiljno, smerno lice je ozario radostan, blistav osmeh: "Divno, divno! To vam Sveti javlja da su uslisene Vase molitve i da ste dobili razresenje!" I onda je i V. zablistala, a M., kao mladja, za njom. 5. Na liturgiji, dok je sedela u vreme kad se to ovde na liturgiji moze, gospodju M., dirigenticu, na tren je uhvatio san. I unutar tog trena pred njom se ukazao monah, krupnih, bademastih ociju, glave blago nagnute na svoju levu stranu. Kosa i brada na jednoj polovini lica bili su sedi, a druga polovina je bila tamnije puti, crne brade i kose. " Iju, Boze, sta je ovo?", prozbori M. i u tom casu se probudi i otvori oci. I vidjenja ne bese vise. 6. Kada sam orosio svoju blagodarnu molitvu izgovorenu gotovo necujno uz kamenu plocu groba, Sveti Nektarije je i meni, gresnom i nedostojnom, odgovorio prevukavsi dva puta duzim potezom svojim pastirskim stapom preko kamena sa unutrasnje strane bocne kamene ploce. Meni koji ovu ispovest ne mogu zadrzati za sebe, vec moram da je podelim sa vama, a sve u slavu Boziju i poziv da svi dodjete barem jednom ovamo, u ovu svetinju, da bi najkracom precicom vase molitve stigle na ruke Bozije. Dodjite. I vidite. I cujte. Ako verujete, sve vam je moguce. 7. Oprosti mi, Sveti Nektarije, na smelosti i drskosti! 8. Molitvama Svetog Nektarija, Mitropolita Pentapoljskog i Cudotvorca Eginskog, Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj nas gresne! Na Egini 9/10. jula 2015. godine
  5. SILA SE BOZIJA U NEMOCI POKAZUJE SAVRSENA ILI STA SE DESAVA KAD SI DUHOVNO CEDO SVETOG NEKTARIJA EGINSKOG Ovo sto cu vam sad ispricati verovatno jos nije nigde zapisano (ali ce biti) i vec par meseci se prenosi od usta do usta, isprva kao lahor, a sad vec kao dah Duha Svetoga iznad reke hodocasnika koji bi da celivaju ruku jednom od poslednjih velikih staraca naseg vremena, geronde Nektarija Vitalisa. Starac Nektarije je onaj koga je Sveti Nektarije na cudestan nacin iscelio od raka, koji mu je iz groba prorokovao da ce biti svestenik, onaj starac koji je i u Akatist Svetom Nektariju usao. Pricu nama kazuje jedan nas svestenik koji vec dugo godina zivi i sluzi u Grckoj, a kome je u raygovoru svoje duhovno iskustvo direktno preneo starac Nektarije. Otac D. B. svedoci: " Kad je geronda na Veliki Petak ove 2015. i bukvalno pao s nogu, smestili su ga u postelju u svojoj keliji iz koje vise nije mogao da ustane. Starac kaze da je ono sto je nakon toga doziveo trajalo nesto oko sat vremena. Video je svoje telo odozgo, a sebe kako se iz tela izvlaci negde u predelu gde je stomak i gde smo svi nekada za majcino telo pupcanom vrpcom bili privezani. Osecao je kako se polako uspinje navise kroz duhovna Nebesa ka Prestolu Bozijem. Na kraju tog uspinjanja ponovo ga je docekao Sveti Nektarije, mitropolit pentapoljski i cudotvorac eginski. Kada su prisli da se poklone Onome Koji Jeste, Gospod Isus Hristos upita Svetog Nektarija: "Ko ti je ovaj starcic?" "To je moje duhovno cedo!", odgovori Sveti, sa puno ljubavi i ponosa. I Gospod, Onaj Koji sve vidi i sve zna, pogleda starca, nagnu se malo i obrati se ponovo svetitelju: "Valja njemu jos mnoge na zemlji utesiti i jos mnogima pomoci. Neka se vrati, nije jos doslo njegovo vreme za preseljenje. A kad dodje, ti ga uzmi kod sebe u svoju obitelj." Starac Nektarije je dalje svedocio svesteniku da mu je povratak nazad medju zive licio na putovanje liftom, sprat po sprat, dok se nije nasao ponovo u svom, bolestima izmucenom, postom i molitvama ociscenom i blagouhanom telu. Kad je otvorio oci, video je svoj dlan polozen na ikonu Svetog Nektarija, a kada je dlan pomerio i prstima pomilovao blagi lik, oni koji su bili pored njega poznali su da se starac vratio iz mrtvih. Starcevih sat vremena na onom svetu u zemaljskom proticanju trajalo je mnogo, mnogo duze. Za to vreme ljudi okupljeni oko manastira u Kamarizi koga je starac podigao i, na srecu, ne jednu, vec hiljade liturgija odsluzio, stigli su i da pozovu doktore, doktori da konstatuju da se starac upokojio, obaveste sve one koji se u takvim prlikama duzni da se obaveste, dopreme i opreme kovceg za starcevo telo, ispune ga cvecem po ovdasnjem grckom obicaju, a onda se starac miloscu Bozijom svima nama na radost, korist i svedocenje Istine vratio. Koliko je to tacno vreme to nam otac nije rekao, ali je sigurno proslo mnogo sati." Dok je nasa poklonicka grupa Starcu, posle susreta sa svakim od nas pojedinacno, kad smo pored njega i na njega izrucili nase molbe i vapaje da ih on svojim slabackim rukama ka Gospodu uznese, pevala "Dostojno jest", "Tamo daleko" i "Hristos voskrese", jednoj od nas koja je stajala najblize starcu i nije ocu mogla u lice da pogleda, vec je gledala u starceve noge ispod prekrivaca, cinilo se da su one bukvalno poigravale prateci ritam i melodiju. U jednom trenutku svima nama se cinilo da ce starac Nektarije u radosti smoci snage i da se ustane i ponovo stane na noge. Ali za to mu je potrebna nasa pomoc. Dakle, kao sto se otac Nektarije Vitalis za svaku nasu grupu i za svakog od nas pomoli iz sveg srca Gospodu i Svetom Nektariju da isceli sve nase nemoci, bolesti, slabosti i nedostatke, da oprosti i izbrise sve nase grehe, tako je ovom dragom starcicu, velikim pred Bogom, potrebna iz sveg naseg srca nasa molitva da ponovo ustane iz postelje, zakoraci iz svoje kelije u crkvu koju je sa svojim parohijanima podigao, da ponovo udje u oltar, odsluzi Svetu Litugiju, stane na Carske Dveri da mu ponovo na tom mestu celivamo svetu ruku. To ce se i desiti ako ga ponese oblak nasih molitava. Onaj koji ovo pise tu molbu i starcevu potrebu iz starcevih usta je cuo. Svim svojim bicem smo svi koji smo uz starca stajali i pevali videli kolika je njegova zelja da mu telo i dalje zivi duh prati, pa molimo sve vas koji ovo citate, pomolite se za Starca Nektarija Vitalisa, onoga koji je svojim ocima Gospoda Isusa Hrista na prestolu Slave Bozije gledao, svojim usima Glas Njegov slusao, on koji se svom duhovnom ocu Svetom Nektariju Eginskom i u Carstvu Bozijem poklonio, rukama ga zagrlio i suzama im lica orosio: "Molitvama Svetog Nektarija, mitropolita pentapoljskog i cudotvorca eginskog, Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj Starca Nektarija Vitalisa!" Na Egini i u Kamarizi 6. jula 2015. godine
  6. НЕВИДЉИВИ

    У славу и част Светог свештеномученика Јоаникија, митрополита црногорског и приморског написана је ова прича у форми и са јунацима који су, донекле, задати у оквиру Радионице креативног писања под диригентским пером професора Миомира Петровића ("Мирис мрака", "Лисичје лудило", "Бакарни бубњеви", "Стаклена прашина", "Галеријеве ватре".. ) одржане у Аранђеловцу крајем маја 2015. године. http://carinik-veskoisrecna.blogspot.com/2015/06/blog-post.html:
  7. 1. " Колика је мука -Кад сам био у Пиперима, имао сам осјећај да је Свети Стефан много строжији од Светог Василија. Можда зато што је био велики исихаста, можда и није, не знам. Свети Василије је много милостив, не гледа која је вјера, већ колика је мука. Питам се, какво је то његово срце било, и остало, кад оволико људи привлачи к себи. -Гледам колико хиљада људи прође кроз Острошку светињу, и колико голотиње и саблазни види наша братија. Али тако их Свети Василије покрије, као да пролазе поред дрва." ("Положи наду на Господа", Духовна поетика оца Лазара, Монахиња Јелена (Станишић), Игуманија манастира Ћелија Пиперска, Подгорица 2012.год., друго измијењено издање) 2. Позив на пут за манастир Острог овога пута моја жена и ја добили смо прошле године крајем јесени у истој ноћи преко сневне поште, сањајући два различита сна у исто време. Ја сам се у сну чврсто држао иза Владике Амфилохија, митрополита црногорског и приморског, док смо буквално летели на мотоциклу високе кубикаже. Владика је без трунке страха секао кривине узбрдо пењући се серпентинама сада већ старим путем ка Доњем манастиру, док сам ја позади премирао од страха, јер смо се на појединим оштрим криванама одвајали од асфалта и, као у цртаном филму, лебдели над понором изнад Бјелопавлићке равнице. Госпођа В. се пењући се, у сну, истим путем, заобилазила јаме на коловозу у којима су се ходочаснице пресвлачиле из панталона у дугачке сукње, повезујући шалове и мараме, и потом спремне из јама излазиле и кретале полако даље узбрдо ка манастиру. В. је продужила (у сну) даље ка Горњем манастиру да се поклони моштима Светог Василија и кад је већ стигла надомак улаза у цркву из ниских оквира врата улаза у припрату цркве Ваведења Пресвете Богородице Горњег манастира излази висок седи монах и пита је строго зашто она жели свом детету да надене име Григорије кад дете треба да се да зове Василије. В,, мало препаднута, почиње да се правда, објашњавајући да је њена жеља за именом Григорије потиче од тога што се један Василије на молитве упућене Светом Василију већ, пре нешто више од седам година, родио, упркос свим дијагнозама лекара које су показивале да је то немогуће. Али монах је строго поновио да ће се дете које ће В. родити звати Василије, потом се окренуо, прошао кроз припрату, ушао у цркву и у свој ћивот. Снове смо једном другом сервирали ујутро уз доручак и закључили да је позивница послата и да само треба чекати прилику да се пут отвори. 3. А 2005. године у јесен када смо В. и ја били тек нешто више од године у браку, да би осмелили један брачни пар из нашег града који дуго, дуго времена није могао да добије дете, и поред свих покушаја и помоћи лекара, брачни пар који је већ залазио у четврту деценију и који није био црквен, приступамо заједно Светом Василију и дежурни монах нам заједно чита молитву за бездетне брачнике. Исту молитву чита нам и отац Николај у манастиру Куманица дан касније над расутим моштима Преподобног Григорија Куманичког. Мало касније, у аутобусу, више онако, кроз шалу, не верујући нешто да ће молитве уродити плодом, јер би то поготово за С. и Г, било равно чуду, договарамо се да прво дете које буде дошло на свет да се заодене именом Василије, а друго од другог пара-Григорије. Осамнаестог августа 2006. године брачни пар Тодоровић добија сина Василија који се у својих четири-пет година, а да га то никад није пре тога није учио, кад је први пут чуо и разабрао да је тај звук звук црвених звона, у кући својих родитеља недалеко од Врбичке цркве, сам прекрстио. Григорије од Господа још није призван из небића у биће, а ако буде, можда му то буде монашко име. 4. Док магла скрива поглед на пространство толико огромно да је бездан и које нас учи смирењу и своди величину наших личности на праву меру у Горњем манастиру од шест сати ујутро тече литургија као бистар планински поток. Други је мај 2014. године и празник је посвећен Светој Блаженој Матрони Московској. В. и ја са већ заједницом ходочасника (пет година заједно обилазимо света места) стојимо на степеницама испред цркве у којој бдије Свети Василије и имамо трему, јер кад се одслужи литургија пригнућемо своја колена и главе и замолићемо Светог Василија за оно што смо га први пут молили пре девет година. Птице изнад наших глава хватају интонацију на Тропар и Кондак Светом Василију, а на Свјати Боже заједно са окупљеним народом уз звона складно поју молитву Светој Тројици. 5. Срце Светог Василија је, кад спустиш главу на његове груди и изговараш речи вреле молитве, огањ који огањ прима и велико је као срце материно и Богоматерино. 6. Живим од умиљења коме је извор у физичком додиру чела ми и усана са топлим срцем Светог Василија. 7. "Пишем ради потврде истини да знају хришћани да бејах неко време у Острогу у пустињи, и приложих тамо сав свој труд усрдно и све своје имање, и ништа не поштедих Бога ради и милости ради Свете Богородице. И са неком братијом уз помоћ Божју обнових тамо оно што се и на самом делу види. И многи ми пакост чинише, али ми Бог би помоћник у сваком добром делу. А ово пишем да знају црквени служитељи који ће после мене служити Богу и Светој Богородици у Острогу, у студеној стени топлоте ради Божије, да знате и ви и хришћани који после мене будете" Ово писмо потиче из 1666. године и чува се до данас у манастиру Острогу. (Завештајно писмо Светог Василија, а из Житија Светих за 29. април, Светог авве Јустина Ћелијског)
  8. БОРБА АНЂЕЛА

    (По сведочењу искушенице у ризници манастира Милешева у којој није дозвољено фотографисање без благослова, сем фотографског памћења. Иштем благослов од Творца свих сећања да из ризнице изнесем светлост Победника.) У време хуманитарне акције бомбардовања Србије и Црне Горе назване "Милосрдни анђео" жена-пилот Нато-алијансе, Јеврејка по националности, добија задатак да прецизно навођене ракете из свог ловца-бомбардера лансира изнад једног места близу границе између Србије и Црне Горе на војно-стратешки циљ од изузетног значаја чијим би неутралисањем дошло до прекида свих земаљских комуникација са вишим инстанцама технички далеко слабијег противника. Тај циљ се у стварности, случајно или намерно (биће да је намерно) поклапао са позицијом манастира кога је подигао српски краљ Владислав, манастира где је Свети Сава пребивао у виду својих моштију стотинама година и где пребива, између осталих стварности и истина, и сад, плавоок, на фрески изнад каменог ћивота у коме, засад, почива само део његове неспаљене руке. И када је та жена, тај врхунско обучени пилот у својој летелици на екрану као на видео игрици имала на крстићу задати циљ који се поклопио са крстом на куполи цркве, наспрам ње се у кабини у седећем положају буквално ниоткуд створило биће саткано од светлости у обличју младића, које јој, такорећи, леди прст на обарачу и који јој строгим гласом наређује да задатак обустави и да се врати у базу Авиано. Како са смртоносним товаром авион не може да слети, то хуманитарни пакет завршава у Јадранском Мору, а жена је по слетању искорачила на писту у шоку, не знајући прво себи, а потом и претпостављенима да објасни шта се десило и зашто задатак није извршила. Остала јој је у глави само мисао и нејасно сећање и осећање које није смела ни пред ким дуго времена наглас да изговори , а то је да је морала да послуша наредбу са вишег командног места. Када су године прошле и рат се одавно завршио и НАТО војници нису више били непријатељи нашој земљи, та жена-пилот је, жудећи свим срцем да разјасни себи то виђење, стигла на Златибор, а одатле је даље по површини земље коју је не мало пута прелетала и имала на нишану с неким нашим људима аутомобилом дошла и до самог манастира Милешева. Ушавши у цркву, разгледајући њен живопис, на средини цркве нешто је нагнало да подигне поглед и на десном зиду високо изнад ње се њој некако самилосно смешио младић, сав у белом, са густом, врпцом везаном, косом и крилима-Милешевски Бели Анђео-и даље руком-њој-показујући у смеру Авиана. (1. мај 2014., још једна цртица са ходочашћа)
  9. "Једним устима, једним срцем..."

    ЈОШ ЈЕДАН ФОТО-АЛБУМ ЦРКВЕНОГ ХОРА "ОПЛЕНАЦ" СА ФЕСТИВАЛА "ДЕРЖАВНИ ГЛАС" У МАНАСТИРУ СВЕТЕ ЈЕЛИСАВЕТЕ У МИНСКУ, БЕЛОРУСИЈА 1. Овде су фотографије забележене на најосетљивијем филму, филму свести, чије развијање и одраз стварности, по чувеном закону неодређености, зависи од онога ко филм развија и од ока посматрача. Важан фактор је и време које фотографије крза по ивицама, претвара их својим протоком у пожутеле и на њима се ликови стапају један у други, губећи свој идентитет. У тескоби која жуља испод ребара да је сећање варљива, а скупа ствар, извући ћу из унутрашњег душевног џепа понеке од њих, добро скривене од времена и косих јесењих зрака, вама на увид, док су још свеже и верне, а које сведоче о постојању нетварне Божије благодати која је нас, појце Црквеног хора "Опленац" из Тополе, осенила на овом путовању у топло срце Белорусије-манастир Свете Јелисавете у Минску. И та благодат је једина која се не мења, која остаје увек иста , која само може да приступа или васпитно одступа, да "дише где хоће", а која Својим присуством преображава и нас, замрљане и загарављене иконе Божије, које су се самим Његовим чудом, обреле на овом светом месту. 2. Није то било наше најбоље издање, најбоље певање. Штавише... Стојимо испред олтара на бини Покровског храма СветоЈелисаветинског манастира у Минску, у длановима који приметно подрхтавају држимо фасцикле са нотама композиција које се изводе: Тајчевић, Мокрањац, Алфејев, Денисова..., док нас монахиња Јулијанија (та Денисова) најављује као следеће учеснике фестивала "Державни глас". У моменту постајем свестан и постајемо свесни где ми то, уствари стојимо, постајемо свесни Љубави која нас милује из људи који седе на клупама испред нас у лађи Цркве, постајемо свесни да нас са балкона цркве слушају следећи учесници, хор Харковске духовне семинарије из Украјине који би нас, да је фестивал такмичарски оодуувалии, и, у тих неколико секунди, мени кроз главу пролази: све оно што се десило од почетка до краја да би овде били, од јавног позива на фестивал преко интернета, дељења истог од стране моје маленкости на страницу нашег хора, Маријине смелости да попуни приступну анкету и да је пошаље, брзог позитивног одговора, нашег дерилијума у неколико наредних дана, "склапања финансијске конструкције" за плаћање превоза у дужини од хиљаду и по километара у једном смеру, писања молби писама о "намерама", ломова и ломова у души наше диригентице (а и наше нису биле поштеђене од разних искушења), снаге,подршке и ослонца у молитвама наших најдражих монахиња из Никоља и наших духовника и наших домаћина; одабир композиција које ћемо певати, пробе на којима се певало мало, а више расправљало о томе шта обући и како треба да изгледамо, извесности поласка на пут, контраста између бајковитости описа Белорусије упокојеног игумана Дајбабске обитељи, оца Луке Анића и митарства кроз које смо морали да прођемо на уласку у ову чудесну земљу, пута дугог тридесет сати у, зачудо, најудобнијем аутобусу на свету са малим и великим Миланом као возачима, питање шта ћемо ми овде, трема и узбуђење нас које секу преко стомака и које смо покушали да смиримо само гутљајем кајсијеваче пола сата пре изласка на бину, а онда из куполе Цркве, кад смо кренули да певамо, и из срца ових драгих људи, пружиле су се раширене руке Господа нашег Исуса Христа и Богомајке и примиле нас, онако на ивици суза, једва стојеће, у топли, пријатељски загрљај. Аплаузи. Овације. Сузе. Љубав Бога и верног Божијег народа. 3. Иконе у црквама манастира Свете Јелисавете су све велике и на скоро свакој су делови моштију светитеља чија је икона. Спуштам усне, па чело и свијам се срцем око делића моштију Светог Јована Претече, Светог великомученика Пантелејмона, Светог Антонија Великог у Покровском храму, а кад смо после одржавања фестивала ишли у обилазак Светониколајевског храма при улазу са леве стране као прави домаћини дочекаше нас Свети Јован, Архиепископ Шангајски и Санфранцискански и Свети Силуан Атонски, моја два омиљена светитеља. То што су они у вечности, а ми у времену и одатле нас кроз прозор својих икона гледају не представља проблем да ћутећи разговарамо и Бога тишином славимо. 4. Монахиње манастира Свете Јелисавете су пчелице радилице у савршено организованој кошници манастира. Кухиња. Трпезарија. Продавнице књига, прелепих сувенира од стакла. Ходници конака који се још осликавају. Радионице. Продавница козметичких приозвода и чајева око чијих полица се тискају мале и велике ходочаснице. Продавница производа из Подворја манастира. 5. Суботњи дан је ведар, диван, мало прохладан, тек да се зна да смо у руским земљама, са златном јесењом светлошћу која облачи цркве и грађевине, стабла бреза и другог дрвећа, и сваки детаљ у манастиру у рајске, прозрачне одежде. Плаво-златне куполе и крстови на ултрамарин подлози неба. 6. На бденију уочи недеље свештеници мирошу приступајући верни народ пред целивајућом иконом. Црква је пуна и препуна. На налоње наслоњени у припрати Покровске цркве на ухо примају исповести дежурни свештеници. Духовник манастира протојереј отац Андреј Лемешонок у десном делу цркве недалеко од олтара исповеда тако што, седећи на не баш удобној столици, ономе који поред њега клечи прима уз образ и браду прошаптане исповеђене грехове у крило и исте, тихо и меко изговарајући разрешну молитву, епитрахиљом брише са овог и оног света. 7. Монахиња Катарина, наш водич кроз манастир, која је један део свог монашког живота провела у манастиру Бешка на Скадарском језеру, у рано недељно јутро води нас нас на литургију у манастир Свете Јелисавете од коначишта Дома паломники удаљеног на пола сата пешице од манастира. Десном руком за руку држи малу Ксенију, а у левој јој је духовни мач-монашка бројаница (најмлађа ћерка диригентице Маце која више и није тако мала, али да би је разликовали од једне друге алт-Ксеније која је мало већа, зовемо је мала Ксенија). Невидљива борба траје све време на сваком месту. 8. На литургији преплићу се и смењују гласови хора монахиња манастира и хора Харковске духовне семинарије. Народ учествује својим гласом заједно са ђаконом који даје ритам испруженом руком и свештеницима на Вјерују и Оче наш на црквенословенском. Света (Бело)Русија се отвара пред нама гостима, на овако свечано богослужење ненавиклим. 9. У првим редовима са десне стране лађе Покровског храма уз беле милосрдне манастирске сестре свијају се као руже пузавице деца болујућа од Дауновог синдрома, као да и својим ручицама и телом желе да упију ту неисрпну љубав која из сестара зрачи. Девојка и жена, параплегичари, тако испреплетаних удова и намучених тела да је тешко и бацити поглед на њих, су испред мене, једна у колицима, једна на болничком кревету са точкићима. Уз њих стоје сестре и милују им лица, сагињу се и нешто им шапућу, ваде из џепова на њиховим белим униформама бочице са освештаним уљем и помазују им руке и чела у знаку крста. Свештеници у току литургије и даље у њиховој близини исповедају народ који би да приступи Светој Чаши. Један свештеник са требником и епитрахиљом прилази до жене која лежи у болничком кревету,прислања своје ухо уз њена уста и она се исповеда, покушавајући да контролише невољне трзаје главе. Испод епитрахиља се, по читању рарешне молитве, израња лице које сија нетварном светлошћу. И ко сам сад па ја, безнадежни, да заједничарим са њима у истој Чаши? 10. Причешће дуго траје и сви би да се причесте из путира који држи отац Андреј. На молбу сестара моја супруга Весна алт и ја бас причешћујемо се код другог свештеника-члана хора из Украјине. Кад је Весна изговорила своје име и он је, изрекавши на руском оно што говори свештеник при причешћивању, узвикнуо:"Ти наша!" Деци која болују од Дауновог синдрома, кад се причесте, израстају анђеоска крила, добијају осмех серафима и почињу да лете по цркви. 11. Кад смо се растајали од монахиња Јулијаније Денисове и монахиње Катарине, знали смо да растанак постоји само на физичком нивоу. Рекла нам је Денисова да певамо детиње искрено, невино и из срца. На руском Србија и срце су речи које готово идентично звуче. Можда ћемо једном и сами дорасти до те истине. 12. Слава Богу за все!
  10. Помаже Бог, оче игумане и благословите! Мене занима у којој мери је код вас на богослужењима заступљено византијско, а у којој мери српско црквено појање по карловачком напеву и да ли за византијско појање користите и записе Игора Зиројевића? Читају ли се молитве и на српском и на црквенословенском језику? Какав је ваш однос према томе и како Ви видите стање што се тиче црквеног пјенија у нашој помесној православној цркви ? Верујем да је свима нама када се помену дечански монаси у глави њихово живо, динамично и Богом надахнуто појање. У Христу Ваш брат Срећко.
  11. Јеромонах Серафим (Петковић) о Светој тајни причешћа (аудио)

    Arhimandrit Sofronije Saharov je imao za oca starca Siluana Atonskog. Otac Jefrem Filotejski i Arizonski i drugi igumani svetogorski, ako se ne varam, imali su starca Josifa Isihastu, starac Pajsije Svetogorac Svetog Arsenija Kapadokijskog... Mi, mnogobrojna njegova duhovna deca, svegresni i beznadezni, nedostojni bilo kakvog poredjenja sa gore navedenim Licnostima, naseg oca Serafima, ali verujte da nam ljubav prema nasem ocu nije nista manja od ljubavi ovih od Boga proslavljenih sinova prema onima koji su ih vodili uskim putem do bogopoznanja. I mi cemo, koliko-toliko, svako po svojoj meri i trudu, progledati umiveni Ljubavlju koju nam otac Serafim pruza...
  12. Цртице са ходочашћа

    ЈАШИ или КАД (НЕ) ЗНА ЛЕВА ШТА РАДИ ДЕСНА, КОНАЧНО У Саборном храму Митрополије Молдавске теку реке верника ка ћивоту са моштима Свете Мати Параскеве, ка своме ушћу и извору благе Божије благодати. Испред цркве стоји старица, проси и гризе комад сувог хлеба преосталим зубима, дуго мотајући залогај по устима, чинећи час један, час други образ ковачким мехом. Прилазим и пружам јој пластичну чашу од два деци у којој је кисело млеко, купљено у радњи пре неки минут ради окрепе пред наставак ходочашћа по румунским манастирима. То је једино што тренутно код себе имам, све друго је код моје жене која се већ сатима купа у благодати у лађи цркве. И, гле, старица започиње чудесни, раскошни плес који се састоји од поцупкивања, ширења руку, осмеха, благодарења, врускавих узвика на румунском које наравно не разумем, прекиданих покушајевима да садржај пресели тамо где треба, а без кашичице-усисавањем уснама директно из чаше. Оно што ја заузврат добијам је радост: округла, чиста и бела као капљица млека на њеној бради, можда зато што први пут у животу имам осећај да сам у право време пружио неком оно што му је у том часу најпотребније. (29. јануар 2013. год.)
  13. Преображење Господње

    По заповести "Будите савршени..."
  14. Постоје романи који те обухвате и држе пар дана након читања, постоје и они који исто чине, рецимо, месец дана након читања, а постоје и они који те држе читав живот и којима се увек враћаш. Ово је роман у славу Божију! Никола Миловић, протојереј, је уредник епархијског часописа "Каленић", рођен је 1965. Објављивао је прозу у више часописа. Његова прича "Неофит" уврштена је у Антологију српске хришћанске приповетке. Живи у Младеновцу. Ово дело је изашло као издање издавачке куће Шумадијске епархије "Каленић". Роман је дубок и предубок. Већ иде од руке до руке људи из Цркве у граду из којег сам, а у којем и и о.Никола служио једно време. Неће овај роман добити Нинову награду, или неку другу, он ће тихо, временом нарасти до својих висина, у годинама које следе. Јер говори о времену и хришћанима у времену које ће тек доћи или долази или је већ дошло. Роман је последњим данима пред Други Христов долазак, овде у Србији, у граду, или тачније у оном што је од тог града остало, Младеновцу. Роман тока једне искидане свести, једне намучене хришћанске душе која исповеда своју веру у тим данима наспрам другог јунака овог романа - Доктора - који му је антипод, али је човек-по својој слободи, ерудицији, знању-човек ван Христа и такав остаје до своје физичке смрти и бира одлазак у не-биће, по датој му од Бога слободи, Сцене, слике, кулисе, романа имају тонове, обрисе , боје филмова "Рубљов", "Острво", СФ романа Артура Кларка и Стивена Бакстера ("Око времена", Олуја са Сунца", "Прворођени"-ово, можда само ја видим философије стоика и других философија, Откривења Јовановог, Достојевског,Светих Отаца, речи руских светитеља о томе како ће изгледати свет последњих дана пред Други Христов долазак, нежне и потресне тонове и сенке љубави према жени и величанствене љубави човека хришћанина у том добу према Христу, и непоколебљиве вере да Он мора доћи. Финале романа је неописиво-као што је неописив и тај час доласка. Мени су текле сузе умиљења. У роману је на крају и моја црква Светог Арханђела Гаврила са све споменицима и натписима на њима изнад гробова свештеника и војника . Довољно сам рекао. Ја нисам чуо нити наишао негде на текст да је неко написао роман овакве врсте. Заиста, редак роман-у славу Божију.
  15. Житије схимонахиње Макарије Схимонахиња Макарија рођена је 11.јуна/29.мај 1926.године,када Црква празнује преподобну мученицу Теодосију и икону Божије Мајке „Посредница грешнима“.Њени родитељи Михајло Артемович и Теодосија Никифоровна,Артемјеви живели су у селу Карпово,Вјаземског округа Смоленске губерније. Крстивши новорођену девојчицу јеромонах Василије дао јој је име Теодосија,што значи „Богом дата“.Узевши је из крстионице и предавши је куми да је повије ,рекао je: “Добра девојчица,поживеће,али неће ходати“. Њена мајка је заједно са оцем радила на железничкој прузи и поред тога је радила као шнајдерка.Тако јој је једном дошла нека старица која је дошла да наручи да јој са- шије јорган.Погледавши на живахну и чилу једногодишњу Теодосију она јој је са ди- вљењем рекла :“О како мало дете,а већ хода“ ,и потом је помиловала по глави и по ле- ђима.Тада се девојчици скврчише колена и она паде.“Што ти не устајеш“- упитала ју је мајка пришавши ћерки која је лежала на поду.“Како да устанем када не могу да ис- правим колена“.Од тада су је заболеле ноге,она је падала на под и више није могла да устане. Несрећни родитељи су водили дете многим лекарим.али лечење није давало ника- квог резултата,и болесна девојчица је све веше и више била обузета болешћу и постала је велики терет за породицу у којој је живело двадесет људи.Њени укућани су не једном девојчици казали:“Када би те Господ узео“.За време обеда за њу није било места, и гла- дна девојчица је пузала под столом и била би срећна ако би тамо нашла корицу хлеба, која би некоме испала.Породица Артемових је живела у невеликом службеном стану,и када су распремали да спавају,постељу би делили на пола,а место болесне севојчице би било под креветом.Тамо она сада није само спавала,негоје проводила већи део дана.Са- мо ако би испузала испод кревета,девојчица би је вређале,а то би одрасли ,а и њена ма- јка би јој рекла:“Склони се са пута“.Она је почела да се моли веома рано.Њој није било ни две године када је она седећи под креветом певала:“Заштитнице,вију,вију,вију(тј. свију).Мати јој је пришла и питала је:“О,шта ти рашчупана моја певаш само „Зашти- тнице усрдна..“.“Мамице,ја се молим још:Господе,Господе,буди самном“рекла јој је Теодосија!. Са две навршене године јавио јој се преподобни Тихон Калушки.А једном када је девојчици било три године бездетна млада Софија која је више од свију волела несре- ћну девојчицу,једном је однела у цркву.После завршене литургије приметило се да ј е Теодосија нестала.Софија је претражила све у храму али девојчице није било.Ништа не остављајући случају она се обратила свештенику са молбом да је потражи у олтару.Та- мо је он пронашао како спава под светим престолом,на коме неведљиво присуствује Господ, и кога могу дотицати само свештеници. У осмој години Теодосијиног живот десио се догађај који је изменио целу њену даљњу судбину.Једном,тако обично она је заспала,и следећег јутра,када су они устали, она се није пробудила.Мисливши да је она умрла,отац је одвезао у болницу.Посебним старањем Божијим Теодосију нису одмах сахранили,нити су радили обдукцију,него су јој тело положили у мртвачницу. Али девојка није умрла,него је утонула у летаргични сан.У тим данима,када је њено тело,хладно и рекло би се,беживотно лежало у реду са покојницима,њена душа је била у рају.Она је причала,како јој је не једном тамо долазила Царица Небеска,и Теодо- сија је веома плакала и молила Је да јој исцели болне ножице или да је оставиви у рају.Владиччица је на то одговорила да Теодосија треба да још послужи на земљи.И кроз четрнааест дана она се преобудила. О унутарњем животу Теодосијином је мало ко знао.Њој је још у детињству откри- вено до чега су велики хришћански подвижници долазили после дуге и упорне борбе. Са осам година од Царице Небеске она је добила благослов да прима и исцељује народ.И до једанаест и по године јављали су јој се у сну небожитељи и учили је.Сама пак Царица Небеска почела је да се јавља болеснима из околних села и да им говори да иду код Теодосије. Када је почео Велики Отаџбински рат (Други светски рат) оца и браћу су послали на фронт,жене са децом су отишле по очевим домовима,њена мајка је такође отишла код брата у Калугу,а болесну девојчицу су оставили да умре у опустелој кући.Убрзо су је истерали и из куће,и две године без једнога месеца она је живела тамо где се нађе и где оде. „Ја сам била толико мала,залегнем у рупу или се закопам у сено“,сећала се Мату- шка,“Мучила сам се,пузала сам на мразу сама,често никога није било.Седела сам и у води и на хладном.У снегу ископам јаму грудвицом,шћућурим се,ставим руку под лице и тако сам спавала.На мени је све било поцепано,тело је огрубело.Пила сам бљутаву воду,јела снег:чистога снега узмем у руку и у уста.Неко да хлеба а он је смрзнут ,не можеш да га једеш.А лети траву и цвеће сам јела“. 1943.г.Теодосија се налазила у селу Ларинки,када јој се јавила Царица Небеска и рекла:“Иди на пут,тебе требанеко да узме у кућу.“ „Ко ће мене узети? Упитала је девојчица.-ДАнас ће доћи за тебе.И стрварно тога дана случајно ј нашла нека старија жена и узела је Теодосију код себе. Седамдесетдвогодишња монахиња ,мати Наталија управљала је црквеним хором у суседном селу ,и тoг дана је отишла тој жени коде које се налазила Теодосија.У своје време Наталија је живела у Вјаземском Аркадијевском женском манастиру.Потом су њега затворили и монахиње су послали у затвор.Тамо се матери Наталији јавила Царица Небеска и рекла:“Све монахиње биће погубљене,а тебе ћу пустити,и ти ћеш се старати за једну болесницу у своме дому“.Те речи је она запамтила за цео живот и у Теодосији је видела ту саму болесницу за коју јој је било јављено много година уназад. Узела је и одвела у свој мали кућерак који је био на крају села Темкино.окупала је деовојчицу,сашила јој је кошуљу и ставила кравату.Убрзо у дому старе монахиње,ма- лтене сви послови по кући пали су на Теододијина плаћа.Пузећи на коленима она је прала под,обилазила стоку,хранила кокошке.А у слободно време од тих послова још је и плела шалове. Када је девојка напунила двадесет година,jеромонах Василије који ју је крстио одслуживши саборно литургију са двојицом свештеника,исповедио је и причестио девојку,постригао ју је у послушницу са именом Тихона ,у част преподобногТихона Мединског,Калужског,небеског заштитника њеховога краја. Мати Наталија је умрла у 97.-ој години старости.Неко време после сахране дошао је Тихон,предсдник месне канцеларије и рекао да је мати Наталија потписала кућу своме рођаку,али и да њен сусед не да јој да мирно живи,прети да ће је заклати,јер хоће да прошири имање.У дом инвалида нису хтели да је узму:“Ти ћеш се молити Богу и заводићеш људе“.И дошло је време девојки-подвижници да некако скупи новац да купи незавршену кућу која је била на другом крају села,у коме ће она прожевети веше од двадесет година.Из суседних села дошле су јој две жене и договориле се да живе наизмеично код ње и да воде домаћинство. Ако је раније народ долазио само понекад младој подвижници,то сада они који искаху исцељење и њену молитвену помоћ,непрекидно је долазио од јутра до вечери. Све чешће посећиваху је тешки болесници,опседнути злим дусима,људи којима су врачаре и гатаре учиниле зло.И за све њих је Тихона налазила време и духовне снаге. 18.октобра 1976.године послушница Тихона је била келејно пострижена у монашки чин са тим именом.А после петнаест месеци са благословом Царице Небеске,мати Тихона је примила највиши степен монаштва – велику схиму.Овог пута постригао ју је игуман Донат,Добила је име Макарија,у част преподобног пустиножитеља из четвртог века,Макарија Великог (Египатског). После извесног времена од примања схиме,четрдесет осмогодишњој схимонахињи Маакарији поново се јавилаЦарица Небеска и рекла да ју је изабрала на духовни подвиг.Од тада матушка је имала да узме на себе страдања и болести свих људи и који су јој долазили у њен дом са молбом за помоћ и да у своје срце прими бол и јаде читаве Русије и да смирено носи тај ни са чим мерљиви терет на својим слабим плећима. Будући физички савршено немоћна.она се безмало непрестано молила и за нашу многостарадалну Русију:“Овога часа у то време немојмо да спавамо јер незнамо шта се ради у нашој Русји“,говорила је тако она окадивши својим духовним погледом са горњих висина целу нашу земљу,видевши намере које произлазе на нашу земљу, говорила је жалосно:“Русија-она је добра земља,а у њој су толико људи постали лоши. А ја све сажаљевам,Спаситеља и Мајку Божију за све молим:Господе,смилуј се,не дај нам да пропаднемо!“ Могу ли се избројити све те топле молитве које је узнела схимонахиња Макарија Господу и Царици Небеској за нашу домовину,зајусију.Када је настало тешко време, претња самој целовитости земљи,она се молила посебно усрдно.Причала је,како је питала Владичицу са духовним страхом:“А Русија- шта ће бити са њом?Да ли ће опстати Русија“?“Русија је многоправославна“,чула је она одговор.“Русија неће пропасти“! 18.јуна 1993.године у пола дванаест ноћу,схимонахиња Макарија је умрла.Отишла је мирно,светла разума и јасним непомућеном савешћу отишла је Господу.Последње њене речи су биле упућене свима нама:“Постите,постите,молите се...,у томе је спасење“ Сахрањена је на сеоском гробљу села Темкино Смоленске области,где је проживела педесет година. ___________________________________________________________________________ Oво је скраћена верзија њенога житија.Видети њено житије:Схимонахинја Мака рија,“Руски Паломник“,Вааламское обшчество Америки,8.1993.г. у преводу Ксеније Кончаревић,у књизи:“Сила се Божија у немоћи показује,Манастир Хиландар,2003.г. стр.133-174. фотографије преузете са сајта: http://floxasia.ru/p...naxini-makarii/ http://www.idrp.ru/p....php?article=33 http://www.idrp.ru/p....php?article=33 Извор: Ретки и никад објављивани акатисти на српском језику само на ЖРУ
×