Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

За чланове нашег сајта покренули смо лакши и једноставнији начин да приступе "Кани Галилејској" - месту за упознавање ради хришћанског брака. Дакле, место је затвореног типа и искључиво је за браћу и сестре који траже место за упознавање и дружење. По придруживању обавезно погледајте Правилник.

ЛИНК КА КЛУБУ

 

АлександраВ

Члан
  • Број садржаја

    5157
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Days Won

    86

АлександраВ last won the day on Август 12

АлександраВ had the most liked content!

О АлександраВ

  • Ранг
    Инвентар форума
  • Рођендан 04/06/70

Profile Information

  • Пол :
    Женско
  • Локација :
    Београд

Recent Profile Visitors

21441 profile views
  1. Нетачно. Све си истумбао. Код жене (причам о већини и не мислим ту на жене којима је секс посао), да би уопште дошло до секса она код себе мора да препозна емоције (па макар их и погрешно препознала, али су јој потребне у том тренутку да би се уопште упустила у секс), јер код жене иде из главе а код мушкарца из....., и оног тренутка када се "преда" том "вољеном" мушкарцу, нормално да очекује да није било само секса ради. Мушкарац може да се секса и док у себи анализира Горски вијенац, само ако очи или руке или ххх паркира на телесном, брига га за препознавање емоција у том тренутку. Приметила сам да мушкарци веома често маштају о пренаглашеном значају секса за жену, не знам да ли себе међусобно лажу у неким разговорима или се пројектују.
  2. Upoznaj pravoslavlje - pravoslavna vjera i duhovnost na hrvatskom jeziku

    http://crkva.net/post/41518_članak-naših-blogera-o-krsnoj-slavi-na-hrvatskom-jeziku-prenio-je-načitaniji-hrv.html Članak naših blogera o krsnoj slavi na hrvatskom jeziku prenio je načitaniji hrvatski katolički portal. https://www.bitno.net/vjera/aktualnosti/sto-je-to-krsna-slava-i-sto-simbolizira/ STARI PRAVOSLAVNI OBIČAJ Što je to krsna slava i što simbolizira? Dobrotom naše pravoslavne braće koja uređuju blog Upoznaj pravoslavlje u cijelosti objavljujemo tekst o posebnom običaju u pravoslavlju naših krajeva po kojemu su vjernici Srpske pravoslavne Crkve prepoznatljivi, ne samo u nepravoslavnom, već i u pravoslavnom svijetu. Taj običaj je proslavljanje krsne slave. Što je to krsna slava? Riječ „slava“ u srpskom crkvenom jeziku ima svoje specifično značenje, naime, proslavu sveca zaštitnika. Slava je dakle svetac zaštitnik nekog mjesta, grada, župe itd. To je ono što Hrvati u Slavoniji zovu kirvaj ili kirbaj, u kajkavskim krajevima proštenje ili proščenje, u Dalmaciji fešta, u Moslavini i Bilogori kram. Parohijska slava je slavlje zaštitnika župe,hramovna slava je slavlje naslovnika crkve, eparhijska slava je slavlje zaštitnika biskupije, a također svoju slavu mogu imati i razna građanska udruženja, institucije itd. Krsna slava je svetac zaštitnik obitelji. Dakle, svaka pravoslavna obitelj ima svog sveca zaštitnika, i dotični svetac je njihova slava. Zato je jedna od najvažnijih stvari u pravoslavnom domaćinstvu slavska ikona – ikona dotičnog sveca. Ona se čuva kao najveća svetinja u kući, te visi u pravilu na istočnom zidu glavne prostorije u kući. Pred njom se pali kandilo – uljanica koja visi na zidu. Dan u koji pada dotični svetac zaštitnik, za pravoslavne je dan njihove krsne slave, prava obiteljska svetkovina, u rangu Božića ili Uskrsa. Zato taj dan treba pohoditi crkvu, pomoliti se, te se po mogućnosti ispovjediti i pričestiti. Također treba svećeniku predati popise imena živih i mrtvih članova obitelji da ih spomene na Liturgiji. Na taj dan se u crkvi ili u kući, ovisi o običaju, služi naročiti obred krsne slave. Obred vrši svećenik, u epitrahilju (štoli) pred slavskom ikonom i upaljenom svijećom. On nije improviziran; to je službeni liturgijski obred koji se kao takav tiska u službenim obrednicima SPC. Suštinu obreda čini blagoslov slavskog kolača, koljiva (slavskog žita) i vina (crnog). To su darovi koji predstavljaju žrtvu Bogu: obitelj prinosi Bogu plodove svoga rada, Bogu na slavu, svecu zaštitniku u čast, živim članovima na zdravlje i spasenje, mrtvima na pokoj. Slavski kolač je okrugla pogača peciva, spremljena po posebnoj recepturi, u njega se miješa blagoslovljena slavska voda. Na sebi ima utisnut isti onakav pečat, kao i euharistijski kruh za pričest, što ovom kolaču daje liturgijski karakter i utemeljenje. On simbolizira Krista. Koljivo ili slavsko žito je smjesa kuhane pšenice, šećera ili meda, te mljevenih oraha i drugih aromatičnih dodataka. Osim za slavu, sprema se i za sahrane i službu za mrtve. U slavskom obredu, u njemu gori zabodena svijeća, te se križoliko prelijeva vinom. Konačno, crno vino simbolizira Krv Kristovu. Po završetku obreda svi kušaju od blagoslovljenoga, a nakon toga kreće neformalno slavlje. Sam obred ima puno karakterističnih gesti (uzdizanje kolača, njegovo okretanje u zraku pri čemu svi sudjeluju, lomljenje, cjelivanje, prelijevanje vinom itd.). Ovaj obred se, osim na krsnoj, služi na svim ostalim slavama. Treba reći da krsna slava nije baština cijele Pravoslavne Crkve, već samo Srpske Pravoslavne Crkve – SPC. Ona je dakle, isključivo srpski običaj, te se smatra jednim od bitnijih dijelova srpskog nacionalnog identiteta (iako je u cijelosti ili samo nekim elementima prisutna i kod Makedonaca, djelomično Bugara, pa čak i muslimana Bošnjaka i Albanaca, te katolika Hrvata u Hercegovini, Boki i južnoj Dalmaciji). Nema Srbina bez krsne slave, ona je za Srbe znak identiteta, a zbog prakse nasljeđivanja slave s koljena na koljeno često i pouzdani znak nečijeg porijekla. Slava se nasljeđuje, te sin preuzima očevu slavu, i tako redom. Kći preuzima slavu muža, osim ako ostane u očevoj kući. Običaja vezanih uz slavu ima bezbroj, često variraju od kraja do kraja, tako da ih je teško sve i nabrojati. O porijeklu slave postoje razne teorije. Najčešća i najraširenija je da se radi o kršćanskoj zamjeni za nekadašnji kult mrtvih predaka i kućnih bogova poganskih Srba. Po toj teoriji, kada bi se neka obitelj, pleme ili klan pokrstilo, uzimalo bi, umjesto svojih kućnih bogova, kršćanskog sveca na čiji dan je bilo krštenje, kao svoga zaštitnika. Rečeno suvremenim teološkim rječnikom, „inkulturacija Evanđelja“. Ovaj običaj je sankcionirao i Sveti Arhijerejski Sabor SPC 15.05.1985.: “Budući da je Krsna slava blagdan “male Crkve”, to jest obitelji, to je i najmanja obitelj treba slaviti. Kad se sin odvoji u posebno domaćinstvo, pogotovo kad se oženi, dužan je proslavljati Krsno ime, bez obzira što ga otac slavi u starom domu. U znak poštovanja roditelja, tako važnu stvar, kao što je osnivanje obitelji i samostalnost slavljenja Krsnog imena, sinovi su dužni o tome obavijestiti oca i zamoliti ga da im to blagoslovi. Ako bi otac odbio ili ne bi htio “predati” Slavu, sinovi se trebaju obratiti svećeniku u mjestu gdje žive, za savjet i blagoslov.” Krsna slava je jedna od 27 elemenata nematerijalnog naslijeđa Srbije, a također je u tom svojstvu unijeta i na UNESCO-v popis svjetske baštine. Iako je krsna slava dio srpske etnologije, za nas je najbitnija ipak njezina duhovna dimenzija. Ona upečatljivo izražava status obitelji kao kućne crkve, kao male „župe“, malog hrama. U današnje vrijeme razaranja obiteljskog i bračnog života upravo njeno duhovno kršćansko značenje, važnije je nego ikad.
  3. Мој пријатељ је имао мацу која се звала Мац и куцу која се звала Куц. Били су другари нераздвојни, спавали једно другом на глави, шоу прави
  4. Рак лечи хемотерапија а не хомеопатија

    Хвала драгом Богу! Биће нова коса, само се наоружајте стрпљењем и молитвама, молите се да Бог умудри лекаре и да њихова одлука о току њеног лечења буде свима на радост. Држите се заједно, то веома значи, биће ту свега и свачега, и страшних падова, и толико тешких тренутака који ће трајати читаву вечност, а биће и препознавања и јачања ваше љубави, обострано. Држите се заједно у молитви, остављај њено име где год можеш, зови све где помињу име на литургијама, читајте акатист Светом Нектарију Егинском и ако можете узмите уље са Егине, у Београду је задужбина манастрира Хиландара, позови и они ће помињати њено а највероватније и твоје име на Хиландару. Будите стално мислима уз њу, ћутите када јој се ћути, пустите је да се исплаче када јој се плаче, засмејавајте је, стално, смех је лек, мој брат и ја смо стално препричавали догађаје из детињства и смејали се сатима Нека вас драги Бог обгрли својом љубављу, желим сестри оздрављење свим срцем.
  5. Рак лечи хемотерапија а не хомеопатија

    Код мог брата је била неоплазма Т4N3... хвала Богу, није оперисан, остао би тежак инвалид, језик, грло, образ, врат, не би могао да једе, пије, прича, итд... да се не присећам...... Радили су RT (TD 56 Gy) et HT cum CDDP (VI циклуса), а после паузе HT (CDDP/5Fu 3c.). Хвала Богу драгом, на контролном MSCT главе и врата не уочавају се туморске промене нити патолошки измењени лимфни чворови (постигнута је потпуна ремисија). Сада се опоравља од све те хемије и зрачења, то траје поприлично дуго, скоро годину дана од последње хемотерапије, сада је тек почео мало боље да једе, мало да добија на килажи, али још увек нема пљувачку, крње му се сви зуби, десни су катастрофа, и тако... али интересантно, уопште му није опала коса, био је чупав читаво време и тако.... хвала, хвала драгом Богу!
  6. Када ми, као одрасли, организујемо црквене службе, када вршимо припреме за њих, скраћујемо и продужавамо поредак служби, ми прилагођавамо себе на сопствена схватања и потребе, или једноставно удобност, схваћену у терминима одраслих. Али до сада, што се тиче схватања, потребе и духовне тежње деце се нису узимала у обзир, окружење често није корисно да учини да деца заволе Цркву. Ово је без обзира на то, једна од главних сврха религиозног образовања: пустите децу да заволе Цркву, тако да би увек могла да присуствују у храму са пријатним осећањем, да би добијала духовну прехрану од ње. Па хајде да се мало побринемо око наше деце: у почетку им пружимо шансу да активније учествују у цркви – а у ширем и развијенијем облику онда, само додавања кадионице свештенику; друго, хајде да се сами прилагодимо деци када се молимо заједно са њима. Нека деца буду свесна да су чланови Христове породице. Нека деца дођу да љубе Цркву! Протојереј Михаил Помазански
  7. ....Велим, жали ми се кћерка, већ неколико пута – а задњи пут прилично алармантно – присиљена је да своју дјецу више не води ну српску цркву. Разлог? Пође она са дјецом у цркву; дјеца, ко дјеца: једно потрчи тамо, друго овамо; треће нешто зацвркуће; оно прво заплаче… И да вам не набрајам. А онда, бабе и деде, накостријешене вране и гаврани, сјате се на јадну дјецу и направе лом. Оставе и Бога и службу па нагрну лекције да држе. Усред цркве и насред богослужења. На све то поп, из олтара, пријекорно, очима стријеља. Моја кћерка, куд ће, шта ће, покупи дјецу па напоље.Тамо се придружи и другим мајкама које су се исто провеле. Тако једном, тако други, и трећи пут и моје се дијете пита: Која је сврха дјецу у цркву водити кад их из те цркве редовно истјерују? Збивања садашња, са мојом унучади, приводе ми у сјећање времена, ондашња, кад су моја дјеца раног дјечјег узраста била. Ова иста моја кћерка, кад би у Маркову цркву крочила, и свога оца у олтару спазила, дрекнула би из свег дјечјег гласића: Тата! Тата! А бабе ондашње – изгледа све су бабе свуда и свакад исте – божје мољке и црквени цајкани, скоче на дијете као на каквог разбојника. То моје, лично, искуство, учинило је да сам у цркви, у којој сам, доскора, био служио, одредио свима, и у побожне главе утувио, да је дјеци у цркви, у којој сам ја поп и старјешина – апсолутно, све дозвољено. Дођите, видите и увјерите се: не могу замислити пријатнију, духовнију, побожнију атмосферу него што је у тој слаткој црквици. Та природна, спонтана, да кажем, породична атмосфера, подстакла је и самог нашег Патријарха, кад нас је, прошле године, посјетио, да истакне своје дивљење. Направо је Свјатјејши поређење са огромним, и хладним, катедралама и рекао да зидови не чине богомољу него топла, молитвена, срца. У тој, дакле, црквици, дјечица мала, анђелчићи слатки, ћукоре, цвркућу; нешто међу собом се домунђавају; своје мале аутиће по патосу гурају и никоме то не смета. У своје вријеме, донесе једна мајка свога синчића. А он, завришта из свег гласа, и никакои да га смире. Мајка, јадна, потрча напоље. Кад смотрих, зауставих службу и наредих јој да се врати. А народу рекох: Ако ми, који толико о љубави словимо, нисмо у стању једно мало дијете љубављу да обгрлимо, о чему ми то, онда, причамо. Сад је тај дјечак миљеник наше Цркве, ”стари” чтец и упућује нову дјецу како да се у олтару понашају. Прошле недјеље синчић мога наслиједника, доскакута до олтара, промрмља нешто са тутором, скокну са солеје и оде у наручје својој мајци. Замишљам шта би било да су двије-три бабе дрекнуле, скочиле, уши му заврнуле. А на малој дјечици, великим дијелом, установљена је и заживјела та нова парохија Епархије канадске. Јер, чуло се: у тој и тој цркви дјеца су, заиста, добродошла. Ту је дјеци дозвољено да буду – дјеца. И шта се дешава? Дјеца брзо расту. Двогодишње дијете постане трогодишње, па четворогодишње, и ускоро стане уз своје родитеље; дође у олтар да прислужује, а на његово мјесто доскакуће неки нови јунак којег је мајка, до прије неки дан, чини нам се, у стомаку у цркву доносила. И тако редом, ваљда до њихове дјеце, ако Бог да. За своју душу, и из знатижеље, драги моји жандари црквени, прелиставао сам матичне књиге торонтске црквене заједнице. Откако је основана, крштено је на хиљаде дјеце. Од овог, од оног Србина, с именом и презименом. Од хиљеда и хиљада те дјеце, од којих би она најстарија сад већ у поодмаклом пензионерском добу била, нигдје ни једног. Друга генерација торонтских ”врлих Срба, ”челик јунака”, ”бораца за Крст Часни” и других, може да се преброји на прсте двије-три руке, који било какву везу са својом Црквом одржавају. Ја их све знам и могао бих, по именима и презименима, све пребројати. Гдје су? Раздувао их је вјетар на све стране. И у муслиманима их има. А можда су многима од њих нека баба, жандарка, и поп накостријешени, за сва времена њихову Цркву обнемилили. Како да се омили дјетету та његова Црква из које сваки пут понесе ружне успомене на дреку и пријекорне погледе. Намргођеним поповима србијанским, ако би ме саслушали, поручио бих слиједеће: Јесте, Богу хвала, пуне су вам цркве. (Мада, не варајте се, то је тек неки сићушни проценат народа српског.) Али, браћо моја, један по један, од мирних и укочених, одлазиће својим путем. Црква ће све мирнија и пространија бити. Не буду ли ова дјечица, коју, сад, тако олако, из цркава изгоните, дошла на мјесто баба и дједова њихових, ви нећете имати коме да служите и кога из цркава да изгоните; као што ни ја, овдје гдје сам, не бих имао коме: Мир свима, да кажем да не бијаде несрећних олуја, претходних деценија, које су, на ове стране, нанијеле народ у празне српске цркве Канаде. Ми знамо за Христову наредбу да му пустимо дјецу и не бранимо им да му долазе. (Мт. 19, 14) Многе су лијепе проповједи на ту тему исписане. Па је речено, толико пута, како је Христос апостолима својим добру ”буквицу” очитао кад су се они, у ревности својој за мир и тишину, између њега и дјеце били испријечили. Па, онда, словимо Христове ријечи да, ако се не обратимо и не будемо као дјеца – злоћом да дјетињимо (1. Кор. 14, 20) – нећемо ући у Царство небеско. (Мт. 18, 3) Да се куцнемо у чела и увидимо да ми, свим силама, неразумно, и Богу противно, чинимо управо супротно. Запријечили смо се змеђу њих и Господа и још настојимо да дјеца постану – ми. Да ли неки од жандара црквених не мисли можда да је Христос тражио да му пусте само мирну и стерилну дјецу? Василије ПpoтaТомић
  8. СПОЈИТЕ ДВА ФОРУМАША

    ех тај мак
  9. СПОЈИТЕ ДВА ФОРУМАША

    А ја летим преко маковог поља Хвала Саша, дивно си нас спојио
  10. Да се не хвалим, дело мога сина Николе
  11. Рак лечи хемотерапија а не хомеопатија

    Овај део није баш најјаснији, из искуства са мојим братом рекла бих баш супротно. Он је уз ХТ потенцијацију (хемо+зрачење), а после само хемотерапију, користио доста тога што се назива алтернативном медицином, а заправо су природне ствари, као нпр, докторка која га је водила, је од самог почетка форсирала жалфију (локализација карцинома у крајнику, бази језика, ларинксу, са продором у врат до кључне кости), литре и литре жалфије је попио и користио за испирање грла. Не би требало тако олако одбацити оно добро што имамо у природи, али наравно треба бити разуман и информисан из правих извора а не од шалабајзера са интернета. Друго, питање је и ко шта подразумева под том алтернативом. Иначе се апсолутно слажем да се не одбацује медицина, свако ко утиче на људе са раком да иду искључиво неким алтернативним путевима, траћи оболелим људима драгоцено време и води их заиста у смрт. Толико глупости сам прочитала у време када су мом брату открили рак, толико идиотских, преглупих, болесних ствари, добар део тих људи који "лече" би заиста требало позатварати.
  12. СПОЈИТЕ ДВА ФОРУМАША

    Има да умрем од радозналости како ти се јавило да нас спојиш Мада, има ту нешто Мислим да бисмо се Гризли и ја лепо испричали на некој кафи... можда бучно, али свакако би било интересантно
  13. Интелектуалци

    Хвала Богу да си се ти вратио
×