Добро дошли на Живе Речи Утехе

Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,

молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате. 

 en-play-badge.png

itunes-logo.jpg

62af87b658a0499c818723abb72a2556.png

Иван Недић

Теолог
  • Content count

    2423
  • Joined

  • Last visited

1 Follower

О Иван Недић

  • Ранг
    теолог у покушају, преводилац у успону
  • Рођендан 04/12/87

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Младеновац

Contact Methods

  • Website URL
    http://nedicivan.elance.com

Recent Profile Visitors

15009 profile views
  1. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=4600%3A2017-01-18-15-31-47&catid=179%3A-2017&Itemid=2 УПОКОЈИО СЕ У ГОСПОДУ ПРОТОЈЕРЕЈ ТОМИСЛАВ ТАДИЋ У Београду, дана 17. јануара 2017. године, упокојио се у Господу протојереј Томислав Тадић, пензионисани парох кораћички, у 77-ој години живота. Опело ће бити одржано у четвртак 19. јануара у 14 часова у храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Кораћици. Прота Тома ће бити сахрањен на Петкајском гробљу у Кораћици. Вечан му спомен! Бог нека му душу прости и подари рајско насеље!
  2. Да освежим питање у ударном термину форумашења - можда и добијем одговор...
  3. http://www.kurir.rs/vesti/srbija/lazaru-je-ostao-samo-morfijum-ocajna-porodica-tesko-bolesnog-decaka-iz-leskovca-poziva-u-pomoc-clanak-2635807 POTREBNA MANJA NOVČANA PODRŠKA LAZARU JE OSTAO SAMO MORFIJUM: Očajna porodica teško bolesnog dečaka iz Leskovca poziva u pomoć SRBIJA19:51, 15.01.2017.2380 LESKOVAC - Lazar Rajković (13) iz Velike Grabovnice kod Leskovca je svojevrsni nesrećni rekorder budući da je za tri godine i 4 meseca primio 30 hemoterapija, izdržao 76 zračenja, pa mega terapiju, ugradnju dela veštačke noge i na kraju transplaticiju koštane srži Kada se čovek nađe u nevolji ostane sam sa sobom i sa svojim bolom, niko da pozove, niko da pita, niko da pomogne… Ovako Perica i Žaklina Rajković iz Velike Grabovnice kod Leskovca opisuju deo atmosfere u svojoj porodičnoj kući, gde u krevetu leži njihov sin Lazar (13), bolestan od najtežeg oblika karcionoma kostiju. Situacija se i dalje pogoršava. Roditelji su očajni, navodi Jugmedia. „Otpustili su nas iz bolnice u Beogradu, za hitna stanja odlazimo do Niša. Naš sin je spao na morfijum, dva puta dnevno jer ima veoma jake bolove...“ u suzama priča Perica. Ilustracija, Foto: AP Lazarovu tragediju preživljava i njegova dve godine starija sestra, koja nam skoro svakodnevno šalje apele za pomoć, pomoć koju novinari nisu u stanju da pruže. Kada je posle presađivanja koštane srži trebalo dati retku AB pozitivnu krvnu grupu, apel je naišao na odličnu rekaciju, pa su se ljudi javljali iz cele Srbije i Makedonije. Tada je postojala velika nada. Kada je nešto kasnije apelovano da se roditeljima novčano pomogne zbog velikih troškova, jer su bez posla i otac i majka, akcija je skoro propala. Samo su se uključili navijači FK Zvezde iz Leskovca i uvek humani leskovački gimnazijalci. Očajni otac ponovo apeluje da se pomogne. Iako država plaća veći deo lekova, ipak za neke nema refundacije, a i sami roditelji su u teškoj finansijskoj situaciji jer su i ono malo poljoprivrednog zemljišta prestali da obrađuju i stopostotno se posvetili svom bolesnom nepokretnom detetu. Ilustracija, Foto: Shutterstock „Ako neko ima, ako nekome pretekne. Ostali smo sami na ovom svetu. Niko nas ne pita, niko ne nudi pomoć“, nevoljno priča Perica. A retka Lazarova bolest, od koje godišnje na prostoru bivše Jugoslavije oboli 7 do 8 dece, otkrivena je sasvim slučajno u Opštoj bolnici Leskovac, posle pada dečaka sa kamiona. „Bio je povredio nogu pa je izvršeno snimanje, da se vidi da nije došlo do preloma. Preloma nije bilo, ali ozbiljno lice lekara je nagoveštavalo nešto ozbiljnjije, nešto što tog momenta nismo razumeli do kraja. Već sutradan smo bili u Beogradu gde nam je saopštena strašna vest. Tako nam se život promenio za 12 sati“, priseća se Lazarov otac. Ukoliko vas je ova teška životna priča dirnula, pomozite Lazaru i njegovim roditeljima, da im se bar malo bolni i tegobni dani olakšaju. Među nama ima i bogatih. Uostalom, vreme je darivanja. Žiro račun je: 205-9011006236540-72 Komercijana banka (Milica Ivanović/jugmedia.rs)
  4. Ево шта на ову тему каже о. Александар Шмеман. Из књиге Беседе на Радију Слобода у пет томова, том 2, Крагујевац: Каленић (у припреми): „И не уведи нас у искушење“1 Последња прозба главне хришћанске молитве, „Оче наш“, од давнина тумачена на различите начине, гласи: „И не уведи нас у искушење, но избави нас од злога“. Као прво, шта може да значи то „не уведи“? Значи ли то да нас сам Бог искушава, да нам он шаље патње, искушења и сумње, којих је у нашем животу тако много, због којих је наш живот често тако мукотрпан? Другим речима, није ваљда да нас сам Бог мучи, па макар и са намером да нам то мучење на крају крајева донесе просветљење и спасење? Као друго, на кога то мислимо када се молимо за избављење од злога? Ова реч је превођена и преводи се и као, напросто, „зло“ – „избави нас од зла“, зато што се грчки оригинал (ἀπὸ τοῦ πονηροῦ) може превести и као „од злога“, и као „од зла“. Било како било, откуд то зло? Ако има Бога, зашто онда у свету све време тријумфује зло, зашто је присуство силе зла толико очигледније од присуства силе Божије? Ако има Бога, како он допушта све то? Сем тога, ако Бог мене спасава од зла које ми прети, зашто онда не спасава и друге око мене – све који на тако очигледан начин пате и страдају? Рећи ћемо одмах да на ова питања није лако одговорити. Или, да будемо још јаснији: одговора на ова питања уопште нема, ако под одговором подразумевамо рационално, такорећи објективно објашњење. Сви покушаји чувене теодицеје, тј. давања рационалног објашњења за чињеницу зла упркос постојању свемогућег Бога, били су и остали неуспешни и неубедљиви. Сва та објашњења обара чувени одговор Ивана Карамазова код Достојевског: „Ако се будућа срећа заснива на сузици макар једног детета, ја с највећим поштовањем враћам улазницу за такву срећу“.2 Али шта онда одговорити? Можда управо овде почиње да се разоткрива смисао, или, можда, не толико смисао, колико унутарња сила последње прозбе молитве „Оче наш“: „И не уведи нас у искушење, но избави нас од злога“. Јер зло нам долази управо као искушење, као сумња, као крах вере, као устоличење таме, цинизма и моралне немоћи у нашој души. Застрашујућа моћ зла није толико у њему самом, колико у томе што оно руши нашу веру у добро, веру да је добро моћније од зла. Признати свемоћ зла – управо је у томе искушење. Чак и сам покушај да објаснимо зло, да га, ако се тако може рећи, „озаконимо“ некаквим рационалним објашњењима, представља исто то искушење унутарње капитулације пред злом. Хришћанско поимање зла заснива се на томе да за њега нема никаквог оправдања, да је зло последица одвојености од Бога и истинског живота. Нама Бог не објашњава изворе и порекло зла, него нам даје снагу да се боримо против њега и да га побеђујемо. И опет, та победа није да схватимо и објаснимо зло, него да му се супротставимо свом снагом вере, наде и љубави, јер у њима је одговор на искушење, победа над искушењем, и зато победа над злом. Управо ту победу однео је Христос, чији је цео живот био непрекидно надилажење искушења. Зло је око њега непрестано тријумфовало у свим својим облицима, почев од покоља невине деце након његовог рођења, па све до његовог предавања телесним мукама и срамној смрти. У извесном смислу, и само Јеванђеље је прича о тријумфу зла и о Христовој победи над злом као искушењем. Христос ниједном није објаснио и стога ниједном није оправдао, озаконио зло, већ је насупрот њега непрестано истицао веру, наду и љубав. Он није уништио зло, него је показао силу борбе против њега и ту силу нам оставио. За њу, за ту силу, молимо се ми сваки пут када кажемо: „И не уведи нас у искушење“. За Христа се у Јеванђељу каже да му се током ноћне молитве у врту, када је почео да се жалости и да тугује (в. Мт 26, 37), када га је, другим речима, притисла сва тежина искушења, јавио анђео са неба и укрепио га (в. Лк 22, 43). За ту тајанствену помоћ молимо се и ми: да у злу, патњама и искушењима не поклекне наша вера, да не ослаби нада, да не пресуши љубав, да се не зацари тама зла у нашој души и да она, душа, не постане извор зла; молимо се да се поверимо Богу као што му се поверио Христос, да се о његову силу која нам је остављена разбије свако искушење. Заповеђено нам је да се молимо и да нас Бог избави од злога. Тиме нам је дато још једно не толико објашњење, колико откровење о личносном карактеру зла, о личности као носиоцу и извору зла. Не постоји самостална суштина која би се могла назвати мржњом, већ нам се мржња у свој својој застрашујућој сили показује када видимо онога ко мрзи; не постоји патња, него паћеник. Све на овом свету, све у овом животу је лично, и зато се у Молитви Господњој не молимо за избављење од некаквог безличног зла, него од злога. Извор зла је зли човек, тј. човек за ког је зло, ма како то парадоксално, ма како то страшно звучало, постало добро, човек који живи злом. И можда нам је управо у овим речима о зломе дато једино могуће објашњење зла, јер оно се овде открива не као некаква безлична суштина разливена по свету, већ као трагедија личног избора, личне одговорности, личне одлуке. Али управо зато је једино у личности, а не у апстрактним структурама и законима, могућа победа над злом и тријумф добра. Зато се ми пре свега молимо за себе, јер сваки пут када ми савладамо искушење, када се ми определимо за веру, наду и љубав уместо за таму зла, у свету почиње нови узрочно-последични низ, отвара се нова могућност победе. Ето, то је темељ наше молитве: „Не уведи нас у искушење, но избави нас од злога“. 1Претходно објављено као: „Цикл бесед о молитве Господней «Отче наш», 7“, Прот. А. Шмеман, Проповеди и беседы, Москва: Паломник, 2000, стр. 32–35. 2„Стога се ја те највише хармоније потпуно одричем. Она не вреди једне сузице ни само оног једног измученог детета (...) И стога ја журим да своју улазницу вратим. (...) Не да не прихватам Бога, Аљоша, него му само улазницу, са највећим поштовањем, враћам натраг“. Браћа Карамазови (Братья Карамазовы, 1879–1880), део 2, књига 5, глава 4 (Фјодор Михајлович Достојевски, Браћа Карамазови, превео Јован Максимовић, Београд: Новости, 2006, стр. 256).
  5. У којим манастирима се може оставити име за помињање на 40 литургија? Оставите и контакт (телефон и др.)
  6. Па то и кажем - надрљали смо
  7. Христос се роди! Помолите се за покој Алексеја, оснивача руског добротворног фонда "Живот је чудо". Остала жена и петоро деце
  8. Јуродиви Кале. Такви ће бити помоћне судије на страшном суду
  9. „И оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек“. Нема, чини ми се, за људе који нису верници, који су далеки од хришћанства, већег „спотицања и саблазни“ (уп. 1Пт 2, 7) него што је хришћанска вера у рођење Исуса Христа од Дјеве тј. Девојке. Од вере у то одрекли су се, нажалост, и многи хришћани, нарочито они протестантски богослови који се баве „научним“ проучавањем хришћанства и којима, зато, вера у Мајку Дјеву изгледа као некакво насиље над умом, као сујеверје. Ово јеванђелско учење без сумње примају људи прости и смирени срцем. Примају га као дивни дар, као светлу, радосну тајну коју је Бог благоизволео да нам открије. А како се „истинитост“ зачећа и рођења без мушкарца доказати не може, и ми или верујемо и смирено га прихватамо, или, пак, не верујемо и „принципијелно“ га одбацујемо у име науке и разума, то можемо само покушати да саопштимо шта ова вера и ово прихватање дају нашем уму и срцу, шта нам откривају у дубини. Пре свега, вера у Христово рођење од Дјеве заоштрава питање људског разума и границâ „научног“ односа према свим појавама – односа који наш разум једино познаје и у ком је он заиста врховни судија. Ово питање је веома важно зато што је управо разум тај који одбацује девственост Божије Мајке, како Црква назива Марију, Мајку Исусову. Разум каже: „То не бива нити може бити, дакле то се није догодило, и причу о томе треба избацити из Јеванђеља“. Све се, дакле, на крају крајева своди на избор: шта је више – Јеванђеље или разум? Ко коме суди, ко кога проверава – Јеванђеље разум или разум Јеванђеље? Приметићу одмах да се ова дилема односи не само на Христово рођење од Дјеве, него и, као што одлично знамо, на самога Бога. Исти тај разум, иста та наука не познају ни Бога Творца, ни Бога Љубав, ни Бога Спаситеља. Јер наука познаје само оно што може да се провери искуством или да се, како кажу филозофи, емпиријски докаже. Проблем се, дакле, шири. Питање гласи: постоји ли сфера појава која не да не подлеже уму – не, јер хришћанство веома високо цени ум – него у којој ум (у сваком случају наш земаљски, људски ум) нема коначну власт, не може и зато не треба да износи никакве коначне судове? Ово се питање може формулисати и другачије: постоје ли за ум границе изван којих он, ако је заиста ум и ако је, да тако кажемо, „паметан“ треба да каже: „Не знам“? Рекох „паметан ум“, зато што, нема сумње, постоји и глупи ум, и управо он се о свему изјашњава гласније од других, зато што сматра да све зна. Истински ум, истински научник за многе ствари каже: „Ја то не знам“ или: „Ја то још увек не знам“, и такво незнање је неупоредиво достојније истинске науке него хвалисаво свезналаштво. Однос, дакле, хришћанства према уму може се описати на следећи начин. Као прво, хришћанство сматра да је ум највиши, уистину Божији дар човеку. Као друго, оно тврди да је људски ум (као и све остало на свету, као и цео човек) помрачен и ограничен грехом, и да зато не може све да спозна и да објасни. И, на крају, као треће, оно сматра да ум може и треба да буде просветљен, продубљен, препорођен вером. Али да би се то догодило ум мора да се смири, што значи да остави могућност да светом не влада слепа и бездушна узрочност и последичност (коју он једино и може да појми), него Бог, за ког је речено да његови путеви нису наши путеви, да његова мудрост није наша мудрост (в. Иса 55, 8), да он одбацује гордост ума који тврди да све зна (в. 1Кор 1, 19). Али онда отпадају и све оне примедбе које смо навели на почетку беседе: „То не бива и зато је немогуће, то није у складу са познатим законима природе, дакле није се могло догодити“, итд. Јер у томе и јесте ствар што су најдубљи закони света нама непознати, што ми не познајемо ону мистичну дубину на којој се ум сусреће са деловањем Бога Творца, Бога Љубави и Бога Промислитеља у свету. Вера и Црква не тврде да је рођење без оца и од девојке могуће. Вера и Црква само тврде да се овај нечувени, невиђени и за наш пали ум несхватљиви догађај одвио онда и само онда када је на земљу у лику човека дошао сам Бог. Зато вера у девственост Марије, Мајке Исусове, уопште не зависи од тога да ли је тако нешто „могуће“ или „немогуће“, да ли тако нешто „бива“ или „не бива“. Сама Црква у једној од својих химни тврди: „Туђа је мајкама девственост и страно девојкама рађање деце“. Ова вера зависи само од тога да ли ми верујемо да је Христос Бог који је дошао на земљу. Ова вера зависи само од тога да ли ми верујемо да је Христос Бог који је дошао међу нас, „ради нас људи и ради нашег спасења“. Ако верујемо, онда нам постаје јасна (али не голом разуму, него скровитој дубини нашег срца) и тајна рођења без мушкарца. Јер управо на тој тајни заснива се вера Цркве у Христа, његово препознавање као Бога који је постао човек и као човека испуњеног Богом, обоженог. Нама није дато да спустимо Бога на земљу и да га очовечимо. То је Божија одлука, Божија иницијатива. Разлог његовог очовечења није у нечем земаљском, није у неком од земаљских закона, него једино у Богу. Христос је Син Божији, његов Отац је нико други до Бог. Али човештво своје, тело и крв своју Христос прима од нас, људи – од Дјеве Марије којој је Духом Божјим, његовом стваралачком силом и љубављу, дато да постане Мајка и да нас тим материнством занавек и до краја ороди са Христом, Сином Божијим, да га учини једним од нас – Сином човечијим. Слободна одлука Бога који ствара новог човека, слободно човеково прихватање тог дара – то је смисао наше вере, то је њена радост. Бог силази с неба да би се човек попео на небо. Кроз Исуса Христа ми смо деца Божија, кроз Марију Христос је са нама, у нама, као наш Брат, наш Син, наш Спаситељ. Све то изражено је у кратком исповедању симбола вере: „И оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек“. Алексансандар Шмеман, Беседе на радију слобода, том 2, са руског превели Иван С. Недић, Јелена Недић, Крагујевац: Каленић, 2017. (у припреми) View full Странице
  10. Нема, чини ми се, за људе који нису верници, који су далеки од хришћанства, већег „спотицања и саблазни“ (уп. 1Пт 2, 7) него што је хришћанска вера у рођење Исуса Христа од Дјеве тј. Девојке. Од вере у то одрекли су се, нажалост, и многи хришћани, нарочито они протестантски богослови који се баве „научним“ проучавањем хришћанства и којима, зато, вера у Мајку Дјеву изгледа као некакво насиље над умом, као сујеверје. Ово јеванђелско учење без сумње примају људи прости и смирени срцем. Примају га као дивни дар, као светлу, радосну тајну коју је Бог благоизволео да нам открије. А како се „истинитост“ зачећа и рођења без мушкарца доказати не може, и ми или верујемо и смирено га прихватамо, или, пак, не верујемо и „принципијелно“ га одбацујемо у име науке и разума, то можемо само покушати да саопштимо шта ова вера и ово прихватање дају нашем уму и срцу, шта нам откривају у дубини. Пре свега, вера у Христово рођење од Дјеве заоштрава питање људског разума и границâ „научног“ односа према свим појавама – односа који наш разум једино познаје и у ком је он заиста врховни судија. Ово питање је веома важно зато што је управо разум тај који одбацује девственост Божије Мајке, како Црква назива Марију, Мајку Исусову. Разум каже: „То не бива нити може бити, дакле то се није догодило, и причу о томе треба избацити из Јеванђеља“. Све се, дакле, на крају крајева своди на избор: шта је више – Јеванђеље или разум? Ко коме суди, ко кога проверава – Јеванђеље разум или разум Јеванђеље? Приметићу одмах да се ова дилема односи не само на Христово рођење од Дјеве, него и, као што одлично знамо, на самога Бога. Исти тај разум, иста та наука не познају ни Бога Творца, ни Бога Љубав, ни Бога Спаситеља. Јер наука познаје само оно што може да се провери искуством или да се, како кажу филозофи, емпиријски докаже. Проблем се, дакле, шири. Питање гласи: постоји ли сфера појава која не да не подлеже уму – не, јер хришћанство веома високо цени ум – него у којој ум (у сваком случају наш земаљски, људски ум) нема коначну власт, не може и зато не треба да износи никакве коначне судове? Ово се питање може формулисати и другачије: постоје ли за ум границе изван којих он, ако је заиста ум и ако је, да тако кажемо, „паметан“ треба да каже: „Не знам“? Рекох „паметан ум“, зато што, нема сумње, постоји и глупи ум, и управо он се о свему изјашњава гласније од других, зато што сматра да све зна. Истински ум, истински научник за многе ствари каже: „Ја то не знам“ или: „Ја то још увек не знам“, и такво незнање је неупоредиво достојније истинске науке него хвалисаво свезналаштво. Однос, дакле, хришћанства према уму може се описати на следећи начин. Као прво, хришћанство сматра да је ум највиши, уистину Божији дар човеку. Као друго, оно тврди да је људски ум (као и све остало на свету, као и цео човек) помрачен и ограничен грехом, и да зато не може све да спозна и да објасни. И, на крају, као треће, оно сматра да ум може и треба да буде просветљен, продубљен, препорођен вером. Али да би се то догодило ум мора да се смири, што значи да остави могућност да светом не влада слепа и бездушна узрочност и последичност (коју он једино и може да појми), него Бог, за ког је речено да његови путеви нису наши путеви, да његова мудрост није наша мудрост (в. Иса 55, 8), да он одбацује гордост ума који тврди да све зна (в. 1Кор 1, 19). Али онда отпадају и све оне примедбе које смо навели на почетку беседе: „То не бива и зато је немогуће, то није у складу са познатим законима природе, дакле није се могло догодити“, итд. Јер у томе и јесте ствар што су најдубљи закони света нама непознати, што ми не познајемо ону мистичну дубину на којој се ум сусреће са деловањем Бога Творца, Бога Љубави и Бога Промислитеља у свету. Вера и Црква не тврде да је рођење без оца и од девојке могуће. Вера и Црква само тврде да се овај нечувени, невиђени и за наш пали ум несхватљиви догађај одвио онда и само онда када је на земљу у лику човека дошао сам Бог. Зато вера у девственост Марије, Мајке Исусове, уопште не зависи од тога да ли је тако нешто „могуће“ или „немогуће“, да ли тако нешто „бива“ или „не бива“. Сама Црква у једној од својих химни тврди: „Туђа је мајкама девственост и страно девојкама рађање деце“. Ова вера зависи само од тога да ли ми верујемо да је Христос Бог који је дошао на земљу. Ова вера зависи само од тога да ли ми верујемо да је Христос Бог који је дошао међу нас, „ради нас људи и ради нашег спасења“. Ако верујемо, онда нам постаје јасна (али не голом разуму, него скровитој дубини нашег срца) и тајна рођења без мушкарца. Јер управо на тој тајни заснива се вера Цркве у Христа, његово препознавање као Бога који је постао човек и као човека испуњеног Богом, обоженог. Нама није дато да спустимо Бога на земљу и да га очовечимо. То је Божија одлука, Божија иницијатива. Разлог његовог очовечења није у нечем земаљском, није у неком од земаљских закона, него једино у Богу. Христос је Син Божији, његов Отац је нико други до Бог. Али човештво своје, тело и крв своју Христос прима од нас, људи – од Дјеве Марије којој је Духом Божјим, његовом стваралачком силом и љубављу, дато да постане Мајка и да нас тим материнством занавек и до краја ороди са Христом, Сином Божијим, да га учини једним од нас – Сином човечијим. Слободна одлука Бога који ствара новог човека, слободно човеково прихватање тог дара – то је смисао наше вере, то је њена радост. Бог силази с неба да би се човек попео на небо. Кроз Исуса Христа ми смо деца Божија, кроз Марију Христос је са нама, у нама, као наш Брат, наш Син, наш Спаситељ. Све то изражено је у кратком исповедању симбола вере: „И оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек“. Алексансандар Шмеман, Беседе на радију слобода, том 2, са руског превели Иван С. Недић, Јелена Недић, Крагујевац: Каленић, 2017. (у припреми)
  11. Помените Љиљану оболелу од рака
  12. Помолите се за покој душе данас преминулог мог драгог комшије Веселина. Није био крштен, нажалост.
  13. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=12&dd=25&nav_category=78&nav_id=1213924 Rusi oplakuju stradalu "doktorku Lizu" / VIDEO Među putnicima koji su poginuli u ruskom vojnom avionu našla se i humanitarna radnica Elizaveta Glinka, poznatija kao doktorka Liza. IZVOR: B92 NEDELJA, 25.12.2016. | 14:25 Ona je bila šef organizacije Fer help i trebalo je da otputuje u sirijski grad Latakiju kako bi odnela donaciju medicinske opreme za bolnicu. U saopštenju Saveta za ljudska prava je navedeno da je pomoć bila namenjena Univerzitetskoj bolnici Tišren. U medijima su se najpre pojavile oprečne informacije o tome da li je Glinka uopšte ušla u avion, ali je potom iz Ministarstva odbrane potvrđeno da je bila na spisku putnika. “Lizin mobilni telefon je isključen. Nikoga nije kontaktirala 11 sati, uključujući i porodicu. Njen suprug je rekao da želi da bude sam. Ovo je noćna mora“, napisala je Elena Pogrebižkaja, autorka dokumentarnog filma o doktorki Lizi. U avionu ruske vojske koji se srušio u Crno more bile su 93 osobe, a prema najnovijim podacima nema preživelih.