Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

JESSY

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    41005
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Days Won

    195

JESSY last won the day on Септембар 18

JESSY had the most liked content!

О JESSY

  • Ранг
    удата

Profile Information

  • Пол :
    Женско

Recent Profile Visitors

74527 profile views
  1. Владислав Пузовић: Руски путеви српског богословља 25. Септембар 2017 - 12:37 Капитално дело у издању Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ЈП Службени гласник: Владислав Пузовић, Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама (1849-1917), Београд 2017. Пред читаоцем је сасвим нова област истраживања која се односи, не само на српску црквену и историју уопште већ и на историју Руске Цркве - посебно њеног духовног школства и образовања у трајању од око 70 година, на прелому два века, 19. и 20. Млади црквени историчар Владислав Пузовић за ову област истраживања није имао много узора у литератури и зато је учинио велики пионирски корак исчитавања сачуване архивске грађе похрањене у архивима у Украјини и Руској Федерацији - Кијев, Москва и Санкт-Петербург. Сем ретких изузетака ова грађа која се односи на Србе студенте духовних академија није коришћена, а без ње, признаћемо, нема правог истраживања. Аутор је, иако млад, показао искуство темељног, свестраног, критичког и изнад свега, обазривог истраживача, који зналачки из расположиве грађе исчитава прве странице развоја богословске мисли код Срба и даје сажет пресек развоја исте у Русији као alma mater српске богословске мисли савременог доба. Пред читаоцем промичу ликови наших еминентних питомаца у духовним академијама, сазнајемо имена најпознатијих професора и предавача, наслове кандидатских и магистарских дисертација, рецензије њихових ментора, који су их зналачки и стрпљиво уводили у тајне и методологију богословља. Нећемо ништа ново рећи ако кажемо да се наша новија историја и школство, и просвета посебно, не могу ни замислити без имена каква су, рецимо, прота Стеван Димитријевић, епископ Никодим Милаш, епископ Иринеј Ћирић, Чедомиљ Митровић, митрополит Михаило Јовановић, Светолик Ранковић, да поменемо само нека имена, који су своје универзитетско-православно и хришћанско образовање стицали у Русији. Свршени питомци руских академија су носећи просветни кадар у нашим богословијама и тек основаном Богословском факултету Београдског универзитета, као и у другим просветним и државним установама у Србији, односно Југославији. Ако кажемо да су 24 епископа стекли духовно образовање у Русији, да до сада имамо канонизованих седам светитеља наше помесне Цркве, већ смо много рекли. Овај темељни, пионирски рад добро је утемељен, пре свега на изворима прве врсте – то је архивска грађа која, скоро да није до сада коришћена. Добро је искоришћена, не тако богата, литература, пре свега на руском језику. Детаљна проучавања појединих сегмената по научним областима тек предстоје и то је мултидисциплинарно истраживање које треба да чине богослови: библисти (ментори Србима су били познати научници А.А. Олесницки, М.Д. Муретов, В.П. Рибински, Е.А. Воронцов), црквени правници (П.А. Лашкарев, Н.А. Заозерски, Т.В. Барсов), црквени историчари – опште и националне историје Цркве (И. И. Малишевски, В.В. Болотов, А.А. Брилијантов, А.П. Лебедев, Т. Титов, Е.Е. Голубински, А.А. Спаски, В.А. Соколов, Г.А. Воскресенски, И.С. Паљмов), патролози, богослови пастирског и омилитичког усмерења, како би, свако из своје научне области, на примерима наших питомаца у Русији, показао развој поменутих богословско-научних дисциплина код нас. На крају треба рећи да сва будућа истраживања као полазну основу имају ову студију као незамењљив водич који указује у ком правцу треба продубљивати наша сазнања о нашим питомцима на руским духовним академијама. У великој и раскошној грађевини српско-руских духовних односа 1849-1917. године, студија Владислава Пузовића је заиста камен темељац и путоказ како и у ком правцу даље усмеравати предстојећа истраживања.
  2. Отварајући презентацију, митрополит Иларион је рекао да је књига патријарха Кирила "Тајна покајања" објављена најпре на енглеском језику. Она садржи проповед Предстојатеља Руске Православне Цркве током Часног поста и Велике недеље. "Његова Светост Патријарх Кирил је изванредан мајстор усмене речи. У својим проповедима никада се није поновио, јер у свакој проповеди он теми прилази на нови начин"- рекао је владика. "У овој књизи Његова Светост Патријарх излаже Цркве учење о духовној борби коју православни хришћани воде доживотно, а посебно у данима поста. Уверен сам да ће књига бити од користи свима читаоцима", истакао је митрополит Иларион. Енглески превод књиге патријарха Кирила "Тајна покајања" сачинио је протојереј Христофер Хил, а објавило ју је Одељење за спољне црквене односе Московске Патријаршије, уз подршку Фондације Светог Григорија Богослова и фондације "Руск свет". Извор: Московска Патријаршија (с руског Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава
  3. У резиденцији амбасадора Руске Федерације, председник Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије митрополит волоколамски Иларион, боравећи у Великој Британији, представио је енглеско издање књиге Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила "Тајна покајања". Међу присутнима налазили су се изванредни и опуномоћени амбасадор Русије у Великој Британији А.В. Јаковенко, архиепископ тијатирски и великобритански Григорије (Васељенска Патријаршија), митрополит диоклијски Калист (Васељенска Патријаршија), архиепископ сурошки Јелисеј, епархијски архијереј Британске епархије Коптске Цркве, владика Ангелос; митрополит Мор Атанасије Том Дакама (Сиријска Јаковитска Црква), апостолски нунције у Великој Британији, надбискуп Јосиф Адамс, бискуп ебсфлитски Јонатан Гудол (Енглеска Црква), свештенство локалне православне цркве, научни, културни, јавни и пословни радници. Отварајући презентацију, митрополит Иларион је рекао да је књига патријарха Кирила "Тајна покајања" објављена најпре на енглеском језику. Она садржи проповед Предстојатеља Руске Православне Цркве током Часног поста и Велике недеље. "Његова Светост Патријарх Кирил је изванредан мајстор усмене речи. У својим проповедима никада се није поновио, јер у свакој проповеди он теми прилази на нови начин"- рекао је владика. "У овој књизи Његова Светост Патријарх излаже Цркве учење о духовној борби коју православни хришћани воде доживотно, а посебно у данима поста. Уверен сам да ће књига бити од користи свима читаоцима", истакао је митрополит Иларион. Енглески превод књиге патријарха Кирила "Тајна покајања" сачинио је протојереј Христофер Хил, а објавило ју је Одељење за спољне црквене односе Московске Патријаршије, уз подршку Фондације Светог Григорија Богослова и фондације "Руск свет". Извор: Московска Патријаршија (с руског Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава View full Странице
  4. Понекад питају, како је могуће спојити радост и покајање за своје грехе? Чак и у сивилу нашег живота невидљиво придсуствује Божија рука, Божији Промисао, када се смиримо са својом греховношћу, са својом слабошћу. И чак иако се осећам као последњи грешник, недостојан спасења, и рекло би се немам никавих основа за радост, сећам се Христових речи: «Не бојте се, Ја победих свијет» (Јн. 16, 33). Ја знам да је Божија љубав јача од моје склоности ка греху. И Бог из камена може да створи чедо Авраама. Света Марија Египатска нам даје такав пример. Она је знала да савлада у себи ту отуђеност од Бога. И ми славимо њен празник више него празник неке преподобне жене. Она нам је пример да никада не упадамо у униније, да се не вртимо у свом греху. Марија Египатска нам даје наду да сваки грешник има могућност да се спасе. Радост, на коју нас призива Господ није само пријатно осећање, већ је то – ликовање, и о томе се често говори и у Старом Завету, например: «Ликуј, кћери Сионска» (Соф. 3-14). И Архангел, обраћајући се Пресветој Богородици, не само да је поздравља, већ каже «равви» то јест ликуј. То је таква радост која нас призива да све заборавимо сем Бога. То је та иста радост када сретнемо Христа у Тајнама. И то је немогуће објаснити, то се само може доживети. То је тајанствена необјашњива радост. Како задобити ту тајанствену радост? Ту се можемо сетити следеће формуле наших деда и бака: СУП на квадрат. То значи: самопожртвовано упорно постојано свердлај умом – победићеш. А овде се може рећи: самопожртвовано упорно постојано припемај се и причешћуј. И када не добијемо ту радост у Причешћу – то је само занк да треба још, и још и још једном да приђемо ка Господу, савладамо у себи Обломова, треба да идемо ка Господу и добијемо и добијемо оно што нам је обећано – радост Божију. Ако се не деси да је добијемо данас, можда ће проћи пет година, десет, а можда и двадесет пет, а понекад буквално тек на заласку својих дана човек задобија ту радост. Понекад треба опевати човека, који је проживео тежак живот, пун невоља, лишавања, и видиш како је његово лице у ковчегу озарено осмехом, оно је толико продуховљено, да чак заборавиш да је пред тобом упокојени, и схваташ да је задобио ту Божанску радост можда чак у последњем трену свог тешког овоземаљског живота. Свако има свој пут, своју маршруту ка тој радости. Само се не треба заустављати на пола пута, напуштати ту наду на радост, већ треба ићи и ићи, тражити тај сусрет са Богом. «Тражите и даће вам се». Господ је већ умро за нас, Господ нас је већ спасао. И Господ је увек са онима, који се разапињу ради Њега. http://hramsvetijovan.blogspot.rs/2017/09/blog-post_23.html
  5. Осетити Извор радости лакше је на таквом месту које одговара таквом настројењу. Сећам се свог личног искуства. Оцрковљавао сам се 70-их година, у Москви је тада било мало активних цркава, те сам волео да посећујем цркве у Подмосковљу, а посебно један – цркву Архангела Михаила у селу Михајловском. Та црква је за мене била извор радости више од две деценије, док сам нисам постао ђакон и тада већ нисам имао могућности да путујем. У сеоској цркви су биле две-три старице за певницом, мало верника, а када преступиш праг и погрузиш се у ту атмосферу молитвеног полумрака, неизрецива радост ти обузме душу. Такође веома много у задобијању радости у сусрету са Богом зависи од свештеника, духовника, сведока наших односа са Богом. Архиманрит Кирил (Павлов) говори о томе, да духовник даје радост приводећи нас ка Христу. И таквог духовника треба тражити. И за онога ко жели да пронађе радост у Цркви, питање тражења духовника је веома актуелно. Веома је важно пронаћи своју парохију, своју заједницу, своје дело у њој. У сеоским црквама су већ 70-их година формиране живе заједнице верника, и улазећи у ту заједницу, осећао си да се брину о теби, да су ту сви потребни једни другима. И ето тај осећај учествовања у заједничком делу такође представља извор радости. Сећам се, долазиш у цркву, свештеник излази из олтара и каже: «Валентин, дошао си – стани за певницу, помагаћеш, а ујутру ће довести угаљ, па ми треба помоћ да се пребаци у шупу» – и одмах осећаш да си потребан. Вероватно жена с почетка чланка која је поставила питање још није нашла своју парохију, своју заједницу. И то треба тражити. А с тим се може наћи и радост. Ми често сами одбацујемо радост коју нам Господ даје. Сетите се Јеванђеља од Луке, 14 глава, где се говори како Господ позива све на брачну гозбу Божанске љубави, и не пристају сви да уђу у ту радост. Некоме је довољна та радост коју већ има. Неко види радост у свом раду, њему тренутно чак и није до Божије радости, он треба напорно да ради како би оставио траг на овој земљи, као и волови када ору земљу, остављајући траг на њој. Сада је томе човеку важно да се сконцентрише на свој рад, он затвара све прозоре и врата, како би био сам са својим радом. У другом случају, човек има породицу и он каже Господу: мени је довољна та радост од мог домаћег огњишта. И на тај начин човек некако чини Бога недостојним присуства у својој радости. Да би се ушло у радост Божију треба направити први корак – обући се у одећу радости, у ту брачну одећу, о којој говори Господ. Шта представља та одежда? Апостол Павле нас позива да се обучемо у смирење, кротост, дуготрпљење, милосрђе, а најважније – у љубав. И ја бих још раздвојио појам радости и сладости. Често човек тражи осећај такве духовне сласти – од појања например или нечег другог у цркви. И ако долазимо у цркву само ради тога да бисмо добили ту сладост – и само ако нас неко дотакне и каже нешто што не треба – та привидна радост моментално нестаје јер нема под собом чврст ослонац и повезана је само с том душевном сладошћу. И ми, као да се налазимо у радости због тога што смо у цркви, и истовремено можемо да будемо у том стању, те тако одбити Самог Господа: например, прилази нам човек коме је потребна наша помоћ, а ми га не видимо, не прихватамо. Ми у својој привидној радости не можемо да видимо Спаситеља. Због тих осећаја може се изгубити коначни циљ нашег пребивања у цркви – сусрет са Христом, са оклеветаним, распетим, али и васкрслим Христом. А када ми тражимо тај сусрет – то онда чини нашу радост чврстом, несаломивом, независном од спољних околности.
  6. Радост није апстрактан појам иако може да зависи од разних животних околности, то је потпуно конкретна категорија. И како можемо да видимо из Јеванђеља основа радости је – Христос. Није узалуд то да се за Васкршњу радост спремамо реално, пролазећи трновит пут Великог Поста, Страсне седмице. Када у свом животу идемо за Христом тада налазимо радост. Сама радост почиње на Голготи. Пре него што постанемо саучесник Христовог Васкрсења, треба да постанемо саучесник Његових страдања. Таква радост, која је заснована на личном крстоносном опиту, постиже се после дуго времена, а понекад је за то потребан и цео живот. Духовна радост има мистични, тајанствени карактер. И узрок те радости је Бог. Осећај радости долази онда када не само идемо у цркву и не само се молимо, већ учествујемо у црквеним Тајнама и то учешће није формално. Основа радости је – бити причасник Божанске природе. Каква је радост прилазити к Господу, знајући због чега Му прилазимо. Али за тај сусрет с Богом се треба спремати. Треба жељно ишчекивати Причешће и исповест. Ми у цркву идемо у првом реду ради тога да би се обожили и треба да тежимо да се сједином са Христом и духовно и телесно у Причешћу. И та свест о томе да смо заједно са Богом, не може човека да остави равнодушним. Ако долазимо у цркву само да бисмо одстојали службу – «ево Господе ја сам као верни најамник дошао у цркву, одрадићу своје спасење, престајаћу на ногама» (чак иако свесно тако не мислимо то је наше истинско стање) – уморићемо се, обраћаћемо пажњу на друге људе око себе а не на Господа. И тада ћемо отићи из цркве празни. Тешко је говорити о радости не позивајући се на своје искуство. Радост се постиже на индивидуланом нивоу. Сећам се да су у мом животу били периоди када сам изгубио све своје рођене и најблискије људе – умрли су ми отац, мајка, блиски људи, од којих сам се учио вери. И када су сви они ушли у вечност, у том тешком тренутку сам схватио да се чешће треба обраћати Пресветој Богородици. Она нас позива на радост. Прве речи с којима Јој се обратио архађел Гаврило су биле: «Радуј се Благодатна Господ је с Тобом!». Сваки акатист Мајке Божије, сваки тропар је пун радости. А сетите се Њеног земаљског живота – у њему су била гоњења и страдања. Добро је чешће сећати се тога. Као одговор на узвик архангела «радуј се!» Она одговара: «…ево слушкиње Господње нека ми буде по речи твојој». У грчком тексту Јеванђеља у стиху «нека ми буде по речи твојој» искоришћен је израз жеље који постоји у грчком језику то јест Мајка Божија каже: «Ја радосно желим да служим Богу». Непрестана жеља да се служи Богу даје радост човековом срцу. Чак штавише, на грчком речи «радост» и «благодат» имају исти корен: «харис». У беседи на гори Христос каже: «Радујте се и веселите у тај дан, јер вам је велика награда на небесима» (Лк. 6, 23). Ту радост можемо да постигнемо када имамо наш капитал на небесима. Осећај учествовања у радости светих, у тој «радости на небесима» даје нам могућност да се радујемо и у страшној тузи.
  7. Свештеник Валентин Уљахин Апостол Павле каже: «Увек се радујте!» (1Еф. 5, 16). Али у животу није једноставно следити апостолске речи. Шта радити ако је нестала радост коју су давали први кораци у цркви? Ево шта је написала једна православна девојка у свом интернет-дневнику: «Раније, када сам била како данас кажу «човек који сврати у цркву», сваки «поход» у цркву је за мене био радост – радост због молитве пред иконом, од одслушане 15-оминутне службе, због тога што сам успела да целивам светињу. Тада много тога нисам знала (ни то шта је грех, ни да постоји Причешће), јер није било религиозног окружења, али сам осећала неку срећу да се налазим у цркви, као и потребу за тим. Сада је радост заменило тужно осећање обавезе: службу сам преспавала (раније ми не би у главу дошло да је то ОБАВЕЗА, а не РАДОСТ бити на њој), нисам се молила целу службу, пажњу су ми одвлачили људи који су ме газили итд. Кући сам се враћала са осећањем испуњене или неиспуњене обавезе. То не смем, не смем, то треба,…Схватам да реално то се не сме и нешто треба, али већ не могу јасно да раздвојим религиозне «обавезе» од радних. Нека рутина и спољна ограничења. И нема радости …» Ова девојка је рекла оно што је актуелно за многе. Да ли многи савремени хришћани могу за себе да кажу да живе у радости коју «нико неће одузети од вас» (Јн. 16, 22)? По чему се таква радост разликује од емоционалног комфора, упитали смо свештеника Валентина Уљахина, предавача Новог Завета ПСТГУ, свештеника цркве Живоначалне Тројице у Вишњакама. - За почетак бих хтео да одговорим жени која је написала на интернету о губитку радости, и пошто је то узнемирава то значи да је она жива. Она тражи, а ко тражи, тај ће наћи. Да, данас је цео црквени живот за њу постао рутина. Али у човековом животу постоје разни периоди. Као што се човеково срце скупља и шири, и тако протиче крв без чега не бисмо могли да живимо, тако нам и у животу Господ даје разне периоде. Бивају периоди неке самоотуђености, неког сивила, рутине у нашем општењу са Богом. Али наш живот се не зауставља. Кроз неко време улазимо у нову животну димензију и често већ не верујемо томе шта је с нама било пре годину или неколико месеци. Да, данас се ништа није десило. Само не треба очајавати. Христос каже: «У свету ћете имати невоље али ће се ваша туга претворити у радост», и још: «У свијету ћете имати невољу; али не бојте се, јер Ја надвладах свијет» (Јн. 16, 33). Ако желимо радост, треба да прођемо невоље.
  8. Молитва је најтеже делање, али ако се научиш молитви, она доноси највеће олакшање, као кад се тушираш, и онда кажеш: јој, како је добро! Лакше ми је! Освежио сам се! монах са Свете Горе
  9. архимандрит Кирил (Павлов): О ЉУБАВИ ПРЕМА БОГУ (беседа на 15. недељу по Духовима) Сваке су жалости достојни они људи који не воле Христа, свога Творца и Искупитеља, који је свој живот дао за читав људски род. Уколико не заволиш Христа, тада ће и он уклонити своју љубав, а без његове љубави ти си човек у погибли. Уколико Христова љубав није са тобом, шта онда да очекујеш у онај тешки час, када будеш умирао, када ти буду почели душу одвајати од тела, када те зли духови опколе, када изађеш пред Суд Божји? Тада ће те ђаво поробити и ти ћеш му и против своје воље припасти. Он се труди да прелести човека љубављу према ма чему привременом и трулежном и радује се када ти не љубиш Христа. Не повинује ли се вољи ђавола пијанац, који се свагда примиче вину или онај који воли новац и ради тога клевета ближњега. О човече! Заволи Христа свим срцем и не љуби ништа друго у овоме свету, уколико желиш да тебе Христос љуби, чува и спасе од сваке несреће у овоме животу и од погибије у будућем!
  10. Мисао дана...

    Bićeš voljen onoga dana kada budeš mogao da pokažeš svoje slabosti a da ih neko drugi ne iskoristi da uveća svoju snagu. Čezare Paveze
×