Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Лазар Нешић

Теолог
  • Број садржаја

    4434
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Days Won

    12

Лазар Нешић last won the day on Децембар 7 2016

Лазар Нешић had the most liked content!

О Лазар Нешић

  • Ранг
    Не мисли да оде

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Contact Methods

  • Website URL
    https://independent.academia.edu/LazarNe%C5%A1i%C4%87

Recent Profile Visitors

45267 profile views
  1. Dosada

    Из личног експериментисања са досадом, кад сам хтео да проверим неке теоријске замисли других људи, извукао сам следеће мрвице: 1. У праву су били стари калуђери када су говорили о ἀκιδία (= униније, чамотиња, досада, смореност) као о икони смрти, замрлости душе, ума, анестезији целокупног човека и слично. Кад дође до неке врсте престанка кретања, гибања, покрета, кад дође до непокретности човека, долази и до замирања. Замрлости. Кажу још ти списи да је демон досаде најгори, најтежи, најсуровији демон. Из тога се треба чупати послом, стваралаштвом, молитвом, на крају и плакањем. Сузе увек затворе, на неко време, ране које се отворе у досади. 2. С друге стране је Хајдегер, на пример. Његова прича о досади као окушању чисте непосредности људског живота, као нечему плодном. Само кад човек престана се савим активностима и замајавањем, кад остане 5 минута сам са собом, њему се пружа живот у својој непосредности. Али отварају се и његове караконџуле које треба погледати у очи. То стање треба поднети и претрпети. Изаће се, на крају, са мрвицом неког самопознања и мрвом познања да ти је потребан неко већи од тебе и других створења, неки Бог. Прво се доста добро подноси ако је човек упослен; друго је теже, али доноси со у живот и онда свакодневица више није тако бљутава.
  2. Игнорисање тзв. "Параде поноса"?!?

    Игнорисање – представа у два чина Чин први – стрејт прича Породична кућа на југу Србије. Кухиња. Мали Лаки долази код маме која седи са столом. Мама: Седи си синче, које има по школу? Лаки: Мамче, које је тој педер? Мама: Које? ... Ма, ће ти мама направи нешто да изедеш, а синче? Лаки: Мамче бе, а које је тој педер? Мама: Оћеш ли мамче да ти да нешто благо да издеш, а синче, немој ме секираш , жив ти ја ... ај ће искочимо после да се промајемо по град, ће ти купи мама ћебапи ... а синче? Лаки: Мамче бе, па ће ми кажеш ли које је тој? Мама: ... туууго, ће ми изгорив пењујрлије ... Лаки: Добро мамче, ће долазив сутра неки педери да ни објашњавав у школу које су то педери ... Чин други – геј прича Двориште школе на југу Србије. Мама чека малог Ноцка. Ноце долази и крећу кући. Разговарају улицом. Мама: А бе Ноце сине, зшто си ми нешто тугаљив овија дни, утупеја си аметом!? Које ти је? Кажи си на мамче? Ноце: Па не си знајем ... немој ме запитујеш ... Мама: Леле Ноце, па ти си се заљубија? О, мајкино синче, у кога бре мајкино, у онуј ли мираџику Лепавку? Ајде, ајде, казуј ... Ноце: У Миланчу, маме, у Миланчу ... Мама: Које бре? Каквог Миланчу пустелијо?! Ноце: И Миланча у мене, даја ми његово кремче да изедем онај дн ... Мама: Ал је упекло, ће си пожуримо дома синче ... мајка ће ти испече баничку ... Ноце: Цл ноћ алујем због Миланчу маме ... Мама: Ће си изедемо баничку па ће си гледамо Фарму кд одоцни ...
  3. Шта значи реч

    Вероватно је ово у питању: συνάναρχος = истоветно без почетка, заједно без почетка, исто тако без почетка, итд. Има у Октоиху, други глас, израз συνάναρχε Θεαρχία; такође у Пентикостару, недеља светих отаца, израз Πατρί συνάναρχος ... или код Григорија Ниског: πῶς γέννημα δυνατὸν εἶναι συνάναρχον τῷ γεννήτορι; ... итд.
  4. Уморни од православља?

    Ово си баш лепо сложила! Има ли места болу у оваквом виђењу ствари? Наравно да се не може направити потпуна разлика између љубави Божије и љубави међу људима, већ мислим на наша "трења" (што је одлично рекао Н. Ђоловић у оном тексту напред) са Богом, неспоразуме, странпутице, раздвајања? Да ли су и они мера односа? Да ли то умара човека или он овај бол носи као слатку рану недостајања и жеље да се то премости већ сада и овде?
  5. Уморни од православља?

    Ово издвојено је нарочито сјајно речено! Мислим да сам нашао барем неке одговоре с почетка теме, али сам се изнова замислио и над неким својим унапред спремним одговорима.
  6. Уморни од православља?

    Можда као одмор од егоистичне сморености православљем треба увести елемент игре. Има нека побожна песмица из 9. века. Приписује се светој Ити или Иди из Ирске. Псемица се зове Ísucán. То би на српском превео као Мали Исус или Исушчић. Песмица иде како њој долази Исушчић и она га љуби, грли и игра се са њим у пећини или тако негде. Бог као Дете. Као у богослужењу Божића. Не знам да ли замишљате Исуса као детенце, али мени је та слика присна. Читајући песму, покушао сам и сам да допишем нешто; не само поетски него и практично. Нешто као теологију игре са Богом ... наравно, све ово је тек у разради и отворено да и други допишу. Можда је помало и смешно, али ето. Ísucán * Кажу да има најмање две врсте игра: једне су коначне, друге бесконачне. Коначна игра има победника, бесконачна игра нема. Циљ коначне игре је добитак, циљ бесконачне продужетак игре. Ísucán игра бесконачне игре; играти се њиме значи непрестано продужавати игру. * И коначне и бесконачне игре се морају играти слободно. Нема игре ако је играње присилно. И коначне и бесконачне игре имају више (стварних или имагинарних) учесника – нико се не може играти сам. Ísucán чека да играч укорачи у игру; Ísucán воли да (се) игра са становницима пустолина. Потребан је Ísucán за игру. * У коначним играма има победника и губитника. У бесконачним играма нема ни победника, ни губитника, има само оних који (се) играју. Добити или изгубити – свеједно је Ísucán-у и ономе ко се са Ísucán-ом игра. * Коначна игра има свој почетак, али бесконачна га нема. Учесници коначне игре могу рећи где и када ја игра почела, те где и када се завршила; учесници бесконачне не знају ни једно ни друго, јер ни једног ни другог нема. Ísucán је у игри са оним који се игра много пре него што је игра започела. Њихова игра је неместо и невреме, тј. било које место и време. * Коначна игра одређује коначно место и време игре, њене границе. Бесконачне игре немају места и времена, нити граница, осим места, времена и граница које само играње изнутра поставља у магновењу игре. Ísucán измишља и замишља ступњеве игре, нове потезе, начине и играчке, нове путеве играња, увек изнова нова правила и циљеве без циљева осим самог играња. Правила постоје само да би се непрестано даље играло.
  7. Уморни од православља?

    Блажени сте ви који знате своју дијагнозу
  8. Уморни од православља?

    Да, исто и мене вата после свих ових година. На много начина сам освежавао свој хришћански живот, увек тако у неким етапама. Некад буде боље, некад горе, некад никако; па онда све прође и вратим се где мислим да треба. Ево, већ неколико вас пише да вас умара рутина. То је део одговора на овај проблем, дијагноза.
  9. Уморни од православља?

    Ма, то ти је све демагогија. Ја се сећам кад сам ко дете ишао у цркву, мој тата и ја смо једини имали бројанице и правили метаније пред иконама. Видели смо то 94' на Светој Гори. У Србији нико није имао појма шта је све то ... а камоли литургија која је дошла много после.
  10. Уморни од православља?

    E, да! Али, пази шта сам ја тачно рекао: евхаристија, теологија, манастир (онако како су их они примили од других) ... наравно да се уморе од себе самих, између осталог; мислим да се нико не може уморити од Бога. Све време нагињем да то кажем као једно решење ове теме: одмор од православља треба увек проналазити у Богу. Сад ако ме питаш: па може ли се то одвајати? Мислим да може и да често мора. Православље се често код свих нас претвара у једну пуку обичајност.
  11. Уморни од православља?

    Е, нисам знао! Ок, драго ми је, он ми је увек био драг лик. Па исто каже мени летос један појац из мог краја овде: брате, навикао сам да долазим у храм као у кафић, али сморен сам као и у кафићу
  12. Уморни од православља?

    Углавном мислим да је ово прво, али то је опште место. Што се тиче другог, понат је мој став (колико год се другима не свиђао): теологија је само за посвећенике. За некога коме је то страст број један, слађа и узбудљивија од свих ствари и свега на свету. Монаштво и свештенство нису. Монаштво је облик живота, а свештенство је један леп занат. То може углавном свако ко хоће. Можеш цео живот да преседиш у манастиру и не радиш ништа. Као поп научиш паки паки и то је довољно. Не тражи се нешто више да би пребивао као монах и поп. Довољан је миминум. Добар монах/поп, лош монах/поп, није битно све док испуњавају минимум. Свакако, има изврсних монаха/попова. С друге стране, за теолога минимум није довољан. Треба више од учења, знања, живота, молитве, етике, подвига и слично. Да би био теолог мораш да будеш ударен у главу. Да не можеш да живиш без тога. Значи, теологија или смрт. Ту нема добрих и лоших теолога. Има само демагога/идеолога/дупелисаца и теолога. А међу теолозима можеш бити само или инжењер или песник. Или ниси ништа. Тако је Џес, ти си скапирала шта хоћу да кажем.
  13. Уморни од православља?

    Слично и код мене: поред ових које помињеш, знам неке који су били и монаси, и то у најтеолошкијем и најевхаристичнијем (ако постоје ове речи) манастиру, па их ево сад у Калифорнији депресивни поред базена. Неки људи се напросто уморе.
  14. Уморни од православља?

    Ово као да сам ја написао, браво Џуми!
  15. Уморни од православља?

    А шта ако једног дана, у Амстерадму или другде, схватиш да ти православље не треба да би био слободан и са Богом? Да свега тога: љубави, живота, слободе и живог Бога Саваота има далеко више изван било какве организоване религије? Као Павле који је негде једном скапирао да је вера отаца труба и да је истина распети бунџија из Назарета? Како одржати православље у игри кад ствари добију неочекивани ток?
×