Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Danijela

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Content count

    11446
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    13

О Danijela

Profile Information

  • Пол :
    Небитно

Recent Profile Visitors

39605 profile views
  1. https://www.flickr.com/photos/115270634@N05/13290706385/
  2. Када ми, мали, просечни људи, почнемо да размишљамо о свету и животу и о себи самима, дође нам понекад да се сажалимо над собом. Сав наш живот пролази у ситним доживљајима и ситним делима која се у општем току живота и не примећују. Одживећемо свој век и оставити за собом незнатан траг само у најужем кругу у коме смо се кретали. Једнога дана угасићемо се за овај свет, не давши му ништа значајније и трајније. Људи који су нас познавали помињаће нас још неко време по добру или по злу и онда ће нас полако заборавити. Када прође једно двадесетак година од наше смрти, тешко да ће нас се више ико на земљи сећати. Истина је, мали смо ми људи и незнатна су за свет наша дела, али не мери увек и Бог ствари онако како их ми људи меримо. Јер, и за нас незнатне је умро Христос, и нас је Он назвао својом малом браћом, и нама је – према нашим моћима – дао савет да Му будемо верни у малом (Лук. 16, 10). Док је ходао по земљи, велику је љубав указивао баш малима и незнатнима. Незнатни су у очима света били они које је изабрао за своје ученике, незнатне жене које су га помагале и пратиле, незнатни пријатељи у чије је куће залазио. Он се није устезао да говори о највишим проблемима с оном простом женом водоношом с којом се срео крај студенца Јаковљева, није се устезао да уђе у кућу малога Закхеја, није одгурнуо презрену грешницу која му је опрала ноге у дому Симона Губавог. Према свим тим бедним и пониженим односио се са исто онолико поштовања с колико и према „највећем међу рођенима од жене“ – светом Јовану Крститељу. Јер, сви су за њега синови Оца небеског, сви су му подједнако драги, сви су његова мала браћа. Не морамо, дакле, жалити што можда нећемо моћи да дамо свету велика дела и што нас људи можда неће имати по чему да спомињу. За Бога је доста да му будемо верни у малом: у преданом обављању свакодневних послова, у ревносном испуњавању ситних обавеза које је Бог пред нас ставио и које смо на себе узели. Јер зашто сањати о великим делима, а стално пропуштати мале послове које нам Бог свакодневно шаље да испунимо: да некоме помогнемо, да некога утешимо, да према људима с којима се у животу срећемо покажемо знаке добре воље и љубави? И зашто сањати о љубави према целом свету, а не подносити ни оно неколико особа из своје најближе околине и вечито имати неког суседа или сусетку, рођака или рођаку са којима не говоримо? Будимо верни Богу у маломе и не очекујмо у животу неке велике тријумфе. Све учињено од добре воље и од чистог срца прима Бог као највећи дар, ма то било и нешто најнезнатније у очима људи. У Јеванђељу је изнета она дирљива сцена како је Спаситељ стојао пред Јерусалимским храмом и посматрао како свет даје прилоге. Наишла је и једна сирота удовица и стидљиво спустила своје две лептице. Шта су за људе значила та два новчића? ! Али је у очима Спаситеља то био велики, највећи прилог, јер је био дат од свег срца. Не мери Бог дела по спољашњој величини, него по унутрашњој каквоћи. Зато Апостол и саветује: „Што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима“ (Кол. 3, 22). А служећи људима око себе, у ствари служимо Господу. Има код Толстоја она потресна прича о јеромонаху оцу Сергију који се подвизавао у једноме скиту, али коме је Бог за узор ставио ону стару госпођу која је, бедно обучена, по читав дан трчала по граду, давала часове и тако издржавала болесног зета и кћер с многобројном децом. Она је то радила и не мислећи да тиме стварно служи Богу и да му је верна у малом. Житија светих пуна су тих малих Божјих трудбеника. Већ први по времену хришћански светитељ – свети архиђакон Стефан није заузимао неки високи положај у свету ни у цркви. Ђаконски чин ни данас није неки високи чин, а у његово време био је још нижи. У хришћанској општини у Јерусалиму, где је он као ђакон служио, сви верни су имали заједничке трпезе и ђаконска се служба стварно састојала у служењу око трпезе. По речима светог апостола Петра, тај је посао био ниже врсте и није пристојао апостолима. Али свети Стефан је и на том незнатном послу умео да буде веран Богу, „био је пун вере и Духа Светога“, како пише у Делима апостолским, и њега је Бог изабрао за свог првог светитеља и мученика. На свакоме се, дакле, послу може послужити Богу, само ако се он ради из љубави и од добре воље. Бог види сваки, и најмањи труд; сваку, и најтајнију, молитву; сваку, и најскривенију, добру мисао и намеру. За њега је важно све оно што служи добру, што служи љубави, што служи човеку: и рад у канцеларији, и рад у школи, и рад у фабрици, и одлажење на пијацу, и чекање у редовима и обављање ситних домаћих послова. Бог није само тамо где се свршавају велика дела, дела која ће забележити историја, него је и тамо где мајка подиже своје дете, где човек с трудом поштено зарађује хлеб својој породици; Бог је тамо где човек воли, где човек подноси жртве ради другога, где се човек радује човеку. Један надахнути индијски песник написао је да „на звук Божје свирале игра и трепти све подједнако од планете до атома“. Свуда је Он и све је за њега подједнако важно. Будимо му, дакле, верни у маломе; у свакодневним пословима из којих је изаткан наш живот, свесни да оваквим преданим, па и најмањим трудом, и сваком жртвом, учествујемо у његовом великом делу и служимо њему, Највишем и Највеличанственијем. И нека буде на нама безгранична милост његова, да се и кроз нас мале прослави свето и велико Име његово! Амин. Епископ Хризостом Војиновић Светосавље.орг 23 / 03 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/102138.htm
  3. "Plačem jer bi ovo valjda trebalo da bude normalno" Tuča dvojice tinejdžera iz crnačkog kvarta u Atlantik Sitiju i način na koji je prekinuta su obišli svet, a "mirotvorac" momak po imenu Ibn Ali Miler svojih "pet minuta internet-slave" koristi ne za samopromociju, već kako bi ukazao na besmislenost te i bezbroj sličnih situacija. Na snimku se vide dva sukobljena dečaka okružena vršnjacima koji se smeju i snimaju tuču mobilnim telefonima. Nekoliko sekundi pojavljuje se nešto stariji mladić (Miler) koji staje između njih i naziva posmatrače kukavicama. "Vi ste kukavice, vi što snimate. Snimite i ovo, nije kul to što radite nasred ulice. Pa pogledaj, smeju ti se. Ona se smeje, onaj tamo ne može da sakrije osmeh, a navodno je 'tvoj čovek'. Svi ti se smeju, mali brate. Ti si ljut i imaš razlog za tuču, ovaj se bije samo zato što ti hoćeš da se biješ. Šta god da su ti rekli, loše su ti rekli, to je đavolov trik. Pogrešno ti govore, ko ti govori pogrešno?", govori Miler dok smiruje situaciju. Miler dečacima kaže da su "skoro muškarci", a zatim se obraća "publici" i kaže da zna ko su i odakle su, ko su im roditelji. "Znam za vaše skromne početke, šta su roditelji morali da rade zbog vas. Tvoj otac je na doživotnoj. Ti misliš da je sve ovo igra? Ovo je realnost", kaže Miler, a zatim uspe da natera dvojicu sukobljenih dečaka da se rukuju. Naravno, američki mediji su pojurili da urade intervjue sa njim, a AP prenosi da se tokom razgovora sa novinarima Miler rasplakao. "Plačem, jer me sve ovo rastužuje. Duboko sam tužan, jer je ovakav rasplet nešto u šta ljudi ne mogu da poveruju. U ovo bi trebalo da možemo da verujemo, ovo bi trebalo da bude normalno, ovo bi trebalo da bude regularno ponašanje", kaže jedan od retkih ljudi koji ima snage i volje da se umeša. Milera su gradske vlasti nagradile poveljom, a on se zahvalio svojoj majci što ga je terala da čita knjige, da piše kratku priču ili pesmu svaki put kada bi zaslužio da bude kažnjen. "Hvala i majkama ovih dečaka. One su ih odgajile da budu mladi ljudi od razuma, a to je očigledno veoma, veoma retko kod današnje mladeži", rekao je Miler. Kako je rekao, to nije ni prva ni poslednja tuča koju je zaustavio, ali ne prođe uvek sve na ovaj način. "Sjajno je što su me poslušali, to se ne desi uvek. Ova dvojica su na mene ostavila jak utisak", kaže Miler. http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2017&mm=03&dd=23&nav_id=1243070
  4. Veoma lepo je razlozio probleme i resenja koja se nude. Bez napamet nabacnih i nabubanih saveta, kako obicno biva medj crkvenim ljudima i svestenstvom.
  5. Протојереј Григориј Григорјев о нези душевно оболелих Шта представља душевна болест са црквене тачке гледишта? Може ли свештеник узимати на себе терет лекара душа — не само као пастир, него и као лекар који је призван да измученом болешћу да предах од недаћа већ овде, на овоземаљском свету? О томе смо разговарали са доктором медицине и настојатељем храма Рођења Јована Претече у селу Јуки, у Виборској епархији, протојерејем Григоријем Григорјевим. Запоседнутих је мало, већина је само болесна —Оче Григорије, пре је било устаљено да се сва психичка обољења приписују запоседнутости... — Мислим да је ђавоиманост у чистом облику врло ретка појава. Чешће се она надовезује на психичко обољење и стапа се са њим. Како сам 40 година радио на психијатрији, заиста сам се са ђавоиманима сусретао највише 10 пута. За мене запоседнутост представља Божији Промисао који је немогуће умом постићи. Три момента у нашем животу зависе само од Бога: рођење, смрт и улазак злих духова. Као у случају са гадаринским бесноватим, када демони питају Бога за дозволу да уђу у крдо свиња, тако је и у свим другим случајевима: без воље Божије бесови се не могу уселити у човека. Мислим да је запоседнутост крајњи облик лечења који Господ попушта и који исцељује, пре свега од атеизма. Јер онај ко је преживео ђавоиманост, никада више неће бити атеиста. Тако се приближава Богу. Наравно, уз услов да се човек покаје. —Хајдете онда да пробамо да размотримо шта значи психичко растројство. — Велики совјетски психијатар Дмитриј Јевгењевич Мелехов, који се сматра оснивачем социјалне психијатрије, био је дубоко верујући човек. Тек након његове смрти била је објављена књига „Психијатрија и проблеми духовног живота“. Мелехов је издвајао три облика психичких обољења. Први: обољења у вези са повредом мозга, видљивом или невидљивом — потреси, тумори, интоксикације. На пример, при конзумирању алкохола и наркотика долази до хемијских оштећења. У таквим случајевима, неопходна је помоћ медикаметима. Други облик: када не постоји никакав физиолошки супстрат. Та обољења је Мелехов назвао духовна растројства. Трећа варијанта — мешовити тип растројства. Дакле, духовна растројства и јесу специфична по томе што метода медикаментима у таквим случајевима није много делотворна. Пацијент се лечи, а резултата је мало. И тада, према речима Мелехова, помажу црквене Свете Тајне, молитва. Зато, сматра он, поред постеље душевно оболелог увек мора бити лекар психијатар и свештеник. Медицинско-црквена сарадња —Шта је, у том случају, руковођење душевно оболелих? —То је када лекар и свештеник раде заједно. Лекар спроводи медицински део посла. Али, лечење медикаментима је само „постављање изолације на проводнике који варниче“, искључивање оболелих делова тик пред хаварију. Свештеник обавља духовни посао, пре свега обавља Свете Тајне цркве: Јелеосвећење, Исповест, Причешће. Пре су се у Русији, у оквиру свих психијатријских болница, градиле болничке капеле. Свештеник и лекар су били колеге. Само на једној Војно-медицинској академији има преко 50 клиника. При свакој је био храм. Литургија се служила свакога дана. —Како разумети где је духовни фактор обољења, а где треба и „проводнике изолир траком“ замотати? — Свештенике су позивали код болесника, када дуготрајно лечење медикаментима није давало резултата. Тек пошто би свештеник обавио Свете Тајне, пратило се да ли се болесниково стање променило или не. Навешћу следећи пример: мој блаженопочивши духовни отац, протојереј Василиј Лесњак, био је настојатељ Шуваловског храма и такође је сарађивао са психијатрима. Једном приликом му је дошла жена и рекла: „Мој син лежи у болници И. И. Скворцова-Степанова већ неколико месеци. Не могу да га излече од тешке психозе. Лекови не делују. Доктори су саветовали да вам се обрадим — ко зна“. Батјушка се помолио у олтару и вели: ето ти, мајко, нафора; ако је твој син узме од тебе, ја ћу моћи да му помогнем, уколико не — нећу моћи. Када је мајка отишла у посету сину, он јој је изашао у сусрет, и сам затражио: дај ми, шта си то донела. Након неколико дана су га пустили. Лично је дошао у цркву, код оца Василија. Имао је духовно обољење. — Да ли то значи да се духовна болест од душевне може открити само експерименталним путем? — Овде другачије није могуће. Чак приликом лечења медикаментима, лекови се бирају експериментално. Некоме ће одговарати један лек, некоме други. Критеријум је сам пацијент. Навигација и Царство Небеско — Шта подстиче појаву психичког обољења? Средина, лоше детињство? —Сваки човек од рођења има генетски слаба места. Код некога је то желудац, код некога срце, зглобови, а код других мозак. Како показује пракса, права психичка обољења су ипак, најчешће, генетска. Непријатно детињство помаже да се та слаба места пројаве. А пријатно — значајно умањује и кочи њихов развој. У датом случају „болна места“, се по правилу, не манифестују у млађем узрасту, али могу се манифестовати у периоду хормоналних промена, и приликом других стресних ситуација. У лагодним условима, човек може и да не осећа никаве проблеме. Али нису читав живот лагодни услови. Ломови ће пре или касније изаћи на видело. —Где је граница између болести и просте емотивне неуравнотежености? —Болест има тај карактер да је њоме тешко управљати. Она увек ремети човека тиме што се отима контроли. На пример, када човек пије, али сваког тренутка може да остави — то је стање пред болести. Пијанство је већ болест, психофизиолошка, патолошка зависност. Тако је и овде: када оболели сам са собом не може ништа да учини, и ситуација се измиче контроли, изазивајући при томе опасност по његов живот и живот ближњих— то је болест. Такође, најважнији симптом психичког обољења је снижење критичке самооцене. Болестан човек не сматра себе оболелим. Што је дубља болест — нижи је степен самокритичности. —Како настаје растројство? — Прво се снижава психолошка заштита — наш духовни имунитет. То су наша позитивна сећања. „Прелепа, света успомена која се сачувала из детињства—може бити, да је најбоље уколико човек понесе кроз живот пуно таквих добрих успомена — спасен је“, — говори Достојевски устима Аљоше Карамазова. Ако је у сећању довољно интензивних, светлих, позитивних момената, онда и приликом стреса човек тражи уточиште у њима и мисли о позитивном, попут подморнице која одлази од олује у океанску пучину. Духовна благодат ће увек навести навигатор душе на Царство Небеско. —Може ли се зауставити развој психичког растројства? —Да, наравно. Знам доста случајева када је човек био на граници психијатрије и болест се, уз Божију помоћ, повлачила. Ремисија у Цркви? — Од чега то зависи? —Од човека и од околности. Човеку православном, пре свега, треба да помаже вера. Он мора, мимо свега осталог, да се у целости ослони на Бога. Јер шта је то вера? То је верност заповестима Божијим и поверење у Бога. Ма колико високе горе испред тебе да порасту, колико год блато да се направи, треба веровати. Ту је најважније да се не скрене са изабраног, тешког пута. Ако је главни циљ тражење Царства Небеског и поверење у Бога, тешкоће неће бити фаталне. Оне ће бити весници оне радости коју нико неће моћи да нам одузме. Радост та ће бити бесконачна. Међутим, ако човек нема виших морално-духовних вредности, он се ломи. Вера је имунитет за све психичке болести. Психичка растројства су често показатељ болесне вере, њених недостатака, недовољно верности и поверења у Бога. —То је потврђено у пракси? — Да, често сам се сусретао са тешким случајевима психичких обољења, када су се пацијенти током оцрковљења скоро у потпуности ослобађали од медикамената, прелазећи на минималну дозу. Када говоримо о позитивним резултатима, ту мислим на дугорочну ремисију — 10–15–20 година и више. Таблете и кормило —Рекли сте да је психичко растројство показатељ болесне вере? Следује да је оно увек последица греха? —Слом у централном нервном систему може бити плодно тле за развој растројства. Мозак — то је велика ендокрина жлезда. Савременој науци је добро познато да мозак може производити више од хиљаду и по хормона радости и само пет хормона стреса. Несреће су код свих исте, а радост је код сваког лична. Када човек доспева у зону стреса, код њега се нагло повишава сугестибилност — способност да се без критике прихвата свака (како лоша, тако и добра) информација. То је попут мача са две оштрице: ако мислиш о нечему добром — десиће се добро. О лошем — лоше. —Како то функционише? — Ако у току олује окренемо кормило у добром правцу— брод ће допливати до циља, а уколико не усмеримо — разбиће се о стене. Зона стреса је стимуланс. Стрес укључује механизам радости: појурио те пас, прескочио си ограду— срећан си што си му умакао. Ако се зона радости не активира, долази до психичке испразњености, астеније. Депресија, па и друга психичка обољења, могу наступити када се у периоду стреса, дуго не активира зона радости. „Тако и ви дакле имате сад жалост; али ћу вас опет видјети, и радоваће се срце ваше, и ваше радости нико неће одузети од вас“ (Јн. 16, 22), — говори Господ. Да нисмо скренули са пута закона Божанске љубави, били бисмо у сталној радости коју нам је Бог даривао. Као у бајци о рибару и рибици: да је навигатор старичине душе био усмерен на Царство Небеско, она би се увек и свему радовала. Техника безопасности духовника —Имате велико искуство у раду са психички оболелим људима. Шта може да учини свештеник, осим класичног поучавања о вери? —Може да обавља Свете Тајне Јелеосвећења, Причешћа. Брига о души у том случају треба да искључује копање по греховима. Такав човек се не сме уводити у покајно стање. На тај начин су оци довели Гогоља до смрти. Он је боловао од манично-депресивне психозе, а духовник га је притискао: кај се, кај се. То је и довело до смрти писца. Да је пио лекове и напајао се позитивним расположењем, све је могло бити другачије. И наравно, важно је што чешће причешћивати се. —Могуће да ваша тачка гледишта неће бити популарна међу неким свештеницима... —Шта је то исповест у нашој савременој Цркви? Замислите да код психијатра долази болесник и говори: докторе, ја лудим. А овај му додаје уџбеник из психијатрије — узмите, пробајте да схватите шта вам се дешава у глави па се вратите. Лекара би отпустили и послали на суд, јер ће пацијент највероватније извршити самоубиство. Тако и овде. Важно је да свештеник зна шта психички оболеле људе доводи до стања покајања — то није само безумље, већ су и преступи. Нажалост, данас свештеник не носи никакву одговорност, сем оне моралне. Даје глупе савете, човек чини преступ, своди рачуне са животом или доспева на психијатрију, а овај само маше рукама: на све је воља Божија, Господ је тако уредио. Није то Господ уредио, него људска неодговорност, глупост и непажња. Са моје тачке гледишта, дошло је време када се треба молити о обнављању института духовништва, како не би сваки клирик могао да обавља Тајну Исповести. —У принципу исповедати психички болесне људе је могуће? Ипак је то Тајна. —Исповест је могућа и неопходна када су у питању сва обољења, међу њима и психичка. Не само да је свештеник дужан да покајнику говори о заповестима у духу љубави: «Прва Божија заповест: „Љуби Господа Бога својега свијем срцем својијем, и свом душом својом, и свом мисли својом, и љуби ближњега својега као самога себе.“ (Мт. 22: 37, 39). Ако не заволиш себе — нећеш заволети ни ближњег, ни Бога». Шта значи заволети себе? Усмерити навигатор душе на Царство Небеско. Критеријум за добар правац: да се човек осећа као да је у Христовом наручју, то јест, осећај потпуне заштићености и поверења у Бога. Шта је то него срећа? У таквом положају, човек исто то жели и другима. Заљубљени жели да сви око њега буду срећни. Ако не верујемо Богу, не можемо испунити прву заповест. И остале заповести без љубави према Богу су бесмислене, јер су оне само провера односа према Богу и човеку. Када човек то спознаје, он почиње да исповеда одсуство љубави према Богу, ближњем. Почиње да исповеда осуђивање. То и јесте покајање у духу љубави. —Јасно. Речено простим језиком — нека свештеник проповеда о заповестима, а у душу да не улази. —Оци, — кажем свештеницима, — не разумете: у совјетско време, када је била супер-психијатрија и када су сви лежали у специјалним установама, чак и тада је од њихових руку гинуло десетине психијатара годишње у СССР-у. Ако ви на Исповести, или у беседи нешто кажете болесном шизофреничару, и још доспете у структуру лудила, посебно лудила у поступцима, када је болесник уверен да сте га управо ви повредили, — знајте да ће главни циљ његовог живота бити да вас уништи. При чему ће тај преступ извршити у најекстравагантнијем облику. Када су таква дела у питању, болесници су врло креативни. Треба то увек имати на уму. Ту се оци замисле. —Да ли сте имали прилике да радите са болеснима у неуропсихијатријским интернатима? У чему се састоји специфичност таквог служења? —Да, имао сам. У датом случају треба бити крајње тактичан: „Према људима благ— према проблемима оштар“. Овде треба употребити крајњу икономију— причешћивати без посебне припреме. Све редом причешћивати. Важно је да посета свештеника утеши болесника и изазове позитивно расположење. С протојерејем Григоријем Григорјевим разговарао Јевгениј Перевалов Са руског Ива Бендеља Вода Жива 22 / 03 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/102087.htm
  6. http://www.orthphoto.net/photo.php?id=102233&id_jezyk=1