Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Danijela

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Content count

    11601
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    13

О Danijela

Profile Information

  • Пол :
    Небитно

Recent Profile Visitors

40026 profile views
  1. A sto ovo ima samo Holadnijama a kod nas nema? https://www.thunderplugs.nl/shop/ I ovo:
  2. https://www.flickr.com/photos/lato2012/33877447122/in/dateposted/
  3. https://www.flickr.com/photos/lato2012/33877433352/
  4. https://www.flickr.com/photos/orthographer/33369251083/
  5. https://www.flickr.com/photos/132587832@N02/33349418893/
  6. Ima, jednu od uloga igra Mel Gibson. http://www.imdb.com/title/tt0082432/?ref_=nm_flmg_act_49
  7. Вероватно једна од најинтригантнијих и најтрагичнијих личности Црне Горе и њене владарске куће, био је принц Мирко Петровић Његош. Мирко је био средњи син краља Николе, с титулом „велики војвода од Граховца и Зете„. Уједно, био је једини Николин син који је имао потомство! Мирковом старијем брату Данилу био је, по линији наслеђа, „виђен“ црногорски престо, а Мирку, веровали или не – српски. Наиме, постојао је план да, у случају ако Александар Обреновић не добије дете са Драгом Машин, њега наследи управо принц Мирко. Зато је и оженио Наталију Констатиновић, блиску сродницу Обреновића (отац јој је по женској линији био унук Јеврема, брата кнеза Милоша). Tако би Мирко испунио давнашњи завет свог оца. Ту идеју о наслеђу престола, међутим, омео је Мајски преврат у Београду. А брак са Наталијом, чини се, Карађорђевићи никад нису опростили Петровићима, иако су се и они са њима ородили, браком тада принца Петра Карађорђевића и Николине најстарије кћери Зорке. Мирко је, пре брака, иначе био прави бон-виван. Није много марио за политику, правио је и скандале, вратоломно јахао, обљубио поприлично жена… Из авантуре са београдском глумицом Вукосавом Крстановић остала су љубавна писма, која је она после продала листу „Звоно“. Краљевска породица Петровић. Принц Мирко други с десна. Ипак, када су чланови краљевске породице и владе Црне Горе избегли 1916. године, једини је у земљи остао и окупацију трпео, управо Мирко. Иако је раније остао без српског, а црногорски престо му није био „виђен“, није прихватио окупаторске идеје да га поставе за владара окупиране Црне Горе. Био је интерниран у дворцу на Крушевцу (Подгорица), оболео од туберкулозе и пред крај рата, 2. марта 1918, током лечења умро у Бечу. Наталија и Мирко У браку са Наталијом, Мирко је имао петорицу синова. Страшни усуд породице Петровић, или нешто друго, тек, без четворице је остао врло брзо: Стефан (Шћепан) и Станислав су умрли исте године, 1908, са пет односно три године (помињем их у причи „Знамените црногорске лађе“), Емануил (12) 1928, а Павле (23) 1933. Једини је доживео да се ожени и остави потомство – средњи син, принц престолонаследник Михаило (14. септембар 1908. – 24. март 1986.). Технички гледано, и Михаило би се могао назвати краљем, јер је његов стриц, краљ Данило Други после само шест дана владавине без земље, абдицирао у корист синовца. Ето, и Михаило се показао достојним оца, Мирка. Двапут је одбио престо, једном, почетком 30-их година, када му је Бенито Мусолини нудио престо Албаније и титулу „црногорско-албанског краља“, а други пут 1941, када му је опет из Италије нуђен престо обновљене државе Црне Горе… Михаилов син, принц Никола, сада је „претедент на престо“, мада не показује велико интересовање за то. Никола има двоје деце, од којих син Борис, попут свог прадеде Мирка, носи титулу – Велики војвода од Грахова и Зете. http://www.vucinic.me/princ-mirko-od-bonvivana-do-simbola-casti/
  8. Новине тога времена писале су да су њени просци, између осталих, српски краљ Александар Обреновић, грчки принчеви Никола, Ђорђе и Андреј (отац супруга данашње британске краљице), те бугарски цар Фердинанд. Но, осма, и можда најлепша кћер црногорског краља Николе, принцеза Ксенија је на крају својом вољом остала неудата. Било је то помало чудно, посебно за оно време, и посебно у светлу чињенице да се црногорска династија, управо захваљујући ћеркама, ородила са српском краљевском породицом (Зорка је била супруга потоњег краља Петра Првог, изродивши му петоро деце), италијанском (краљица Јелена удата за Виктора Емануела Трећег), руском (књегиње Милица и Анастасија – Стана биле су удате за руске велике кнежеве Петра и Николаја), бугарском (принцеза Ана удата за кнеза Франца Јозефа од Батенберга, чији брат Александар је био бугарски владар)… Ипак, скромни историјски извори веле да за особу Ксенијиног карактера и духовне снаге, такав избор није био нимало чудан. Од девет Николиних кћери (осим ових пет, две су умрле веома младе), амбициозни отац није успео да „добро удоми“ само Вјеру: принцеза Ксенија је сама одабрала самоћу, одбивши просце неколико пута, чак једном и по цену кварења међудржавних односа. Па ипак, баш ова изузетно образована, карактерна, принципијелна, одважна и достојанствена жена (рођена 22. априла 1881.) постала је стуб црногорске монархије у егзилу и главни саветник и десна рука свог остарелог оца. Грчевито покушавајући да спаси углед и част породице и отаџбине, достојанствено је подносила сиромаштво и издају савезника. Отац ју је, сигурно не случајно, звао „Велика„. Принцеза Ксенија је заиста интригантна личност: једина је од све деце краља Николе и краљице Милене која није стекла високо образовање у иностранству, већ уз туторе на цетињском двору. Управо ту је развијала многе вештине и хобије. Остала је упамћена и као прва жена која је возила аутомобил на Балкану. У време рата, на двору је обављала многе техничке, дневне послове, јер јој није било тешко да „засуче рукаве“ зарад опште користи. Па и после рата је „носила воду“ у разним хуманитарним друштвима помажући народ у Црној Гори, избеглице, децу, заробљенике… Како је немаштина постајала све већа, није се устручавала ни да обавља дактилографске послове у једној фабрици. Опет, није пристајала на компромисе и није прихватала надокнаде које је третирала као „откупнину“ за црногорску државу, круну и имовину породице Петровић. Међу многим њеним даровима истицала се фотографија. Историја је бележи као прву принцезу мајстора фотографије. Њене фотографије су драгоцено сведочанство о Црној Гори са почетка 20. века, а поред тога, ти фото записи осликавају и живот и трагедију принцезе, њене породице и државе која је тих година и избрисана са карте света. Принцеза Ксенија преминула је 9. марта 1960. године у Паризу, у 80. години. Умрла је у великој патњи и немаштини после 44-годишњег егзила. Надживела је сву своју браћу и сестре, изузев принцезе Ане. Сахрањена је у руској православној цркви у Кану, поред сестара Милице и Анастасије и њихових мужева, руских кнежева Николе и Петра. Њени земни остаци пренесени су у Црну Гору 1989. године, заједно са остацима њених родитеља и сестре Вјере и сахрањени у дворској цркви на Ћипуру. Фото: wikipedia, pinterest, rtcg.me http://www.vucinic.me/ksenija-tuzna-princeza/
  9. Oсам година крвавог ослободилачког рата, било је потребно Грцима да извојују ограничену независност од Османске Турске. Још три потоње године, да Краљевина Грчка постане заиста независна држава. Устанак је почео 25. марта 1821, али су припреме почеле много раније. За разлику од српске револуције (1804.-1813.), национални и ослободилачки покрет Грка је био снажнији, пре свега због вишег нивоа привредне и друштвене развијености Грчке. Такође, борба Грка успела је да више привуче пажњу европских сила и да чак изазове њихову оружану интервенцију против Турака. Да би се разумеле околности у којима је почео и трајао велики ослободилачки рат Грка, треба боље разумети укупне историјске околности на поробљеном Балкану крајем 17. и почетком 18. века. Слабљење турске империје највише су на својој кожи осетили православни народи. Ипак, у Османском царству Грци су – још од прве појаве Турака на овим просторима – уживали посебан статус, нарочито становници егејских острва, као и Мореје (Пелопонез). Цариградски Грци, чак, стицали су значајне положаје. Били су то Фанариоти, тако названи по цариградској четврти Фанар (Светионик) у којој је смештена Васељенска патријаршија. Заузимали су положај кнежева у Влашкој и Молдавији. Углавном су се бавили административним пословима, а од средине 17. века су обављали улогу драгомана, односно преводиоца у дипломатским односима Османског царства са другим државама. Њихов отпор се појачао с пропадањем тимарског система, као и у време јачања приморских градова, највише Солуна и Смирне (дан. Измир) и раста антитурског расположења. Рига од Фере Такође, не треба занемарити чињеницу да су на развој нациoналног буђења Грка утицали и грчки младићи који су се школовали на европским универзитетима, долазили у додир са идејама просветитеља, Француске револуције, националног романтизма… Творац једног од првих планова за организовање општег устанка против Турака био је Ригас Велестинлис, хеленизовани Влах из Тесалије (код Срба познат као Рига од Фере). Боравећи у Бечу 90-их година XVIII века био је под утицајем Француске револуције и писао је политичке трактате ради освешћивања балканских народа који би подигли устанак против Турака са циљем стварања новог Византијског царства, али које би било уређено тако да постоје и неке установе републике, по узору на француски модел. Ригасови планови су пропали, јер је убрзо ухваћен у Трсту и задављен у кули „Небојша“ на Калемегдану у Београду 1798. Његово име данас носи улица на Дорћолу, која се од Тадеуша Кошћушка спушта до Душанове. Мученичка смрт Риге од Фере послужила је као инспирација тројици Грка – Емануилу Ксантосу, Николаосу Скуфасу и Александру Цакалову – да у Одеси, на југу Русије, 1814. оснују Филики етерију (Хетерија – Пријатељско друштво) са циљем да се Грчка, а потом и цео Балкан, ослободе од Турака подизањем оружаног устанка. Према подацима, који се чувају у Архиву Хетерије, смештеном у Архиву парламента Грчке у Атини, вођство над револуцијом понуђено је најпре – Карађорђу! То је у лето 1817. учинио Георгиос Левантис, један од првака Хетерије. Карађорђе је у Србију и пребачен тајно, у организацији Хетерије, 11. јула. Недуго после тога, међутим, 25. јула те године, у Радовањском лугу, Карађорђе је убијен по налогу његовог кума, Милоша Обреновића. Александрос и Константин Ипсилантис У Хетерији је наредне, 1818. године, превладала борбенија струја, која је желела да одмах почне са припремама за устанак. Организација се преселила у Цариград, тад највећи грчки град. Тражио се нови вођа. Вођство је прво понуђено Јоанису Каподистрији, Грку са Крфа, који је обављао послове у министарству спољних послова код руског цара Александра I, али је он то одбио, сматрајући устанак преурањеним. Хетерија је онда за вођу изабрала Александра Ипсилантија (Александрос Ипсилантис), ађутанта руског цара Александра I. Његов син Константин био је принц Молдавије. Устанак је требало да почне као балкански, на неколико места у царству: на Пелопонезу, у Влашкој, Молдавији, Цариграду и да се прошири на Србију, Босну, Бугарску и тако побуњени балкански народи затражиће помоћ руског императора за образовање балканског хеленског царства. Акција хетериста започела је крајем фебруара 1821. преласком Ипсилантија из Русије у Влашку, у којој је већ био започео устанак и где устаници заузимају Букурешт. Прве устаничке борбе почеле су 6. марта, али је одред од око 2.000 Грка, на челу са Ипсилантисом, брзо разбијен. Потом је на Пелопонезу, 21. марта, заузета Каламата. Германос, митрополит Патре, посвећује заставу устаника (Теодорос Вризакис, 1865) Али, главни догађај на почетку Рата за независност био је 25. март, када је патријарх Германос, у манастиру Св. Лавра на планини Хелмос на Пелопонезу, благословио заставу устаника у манастиру Велика Лавра. Тај дан рачуна се као почетак устанка и данас слави као грчки национални празник. До средине априла устанак је захватио централни део Грчке и проширио се на острва. Грци су веома брзо постигли значајне успехе, а 22. јануара 1822. у Епидаурусу, усвојили Устав Грчке и именовали прву владу. Грчка револуција се, уопштено, може поделити у три фазе: период успона (од 1821. до 1825.), период кризе (1825. – 1827.) и период коначне победе (1827. – 1829.). Покољ на Хиосу (Ежен Делакроа) Оно што је карактеристично за све фазе овог рата Грка за независност била је суровост у обрачунавању зараћених страна. Грци су, тако, на Пелопонезу 1821. побили више од 15.000 муслимана, да би се Турци осветили убиством 20.000 хришћана на острву Хиосу 1822, претворивши острво у пустош. Терору су били подвргнути и Грци у Цариграду, Једрену, Малој Азији, Смирни, на Родосу и Кипру. Ова страдања Грка испровоцирала су реакцију Свете алијансе. Још када је вест о устанку Грка стигла до западне Европе, почели су да се стварају филхеленски покрети који прикупљају новац, а многи угледници су узели активно учешће борећи се на страни Грка, као енглески песник Бајрон. Џорџ Гордон Бајрон уложио је сав свој иметак, славу и углед да помогне Грцима: организовао је прикупљање помоћи, слање бродова у Грчку, а на крају је умро од грознице у Мисолонгију 1824. Битка код Мисолонгија До 1825. Грци су били у успону, али су се онда појавиле несугласице поводом будућег уређења државе. Једни су се залагали за монархију и ослонац на Русију, а други либералну републику и ослонац на западноевропске земље, првенствено Британију. Ове размирице ослабиле су јединство Грка, а однос снага ће се променити нарочито од тренутка када се Порта 1825. обратила за помоћ египатском намеснику Мехмед – Алији. Велика флота, на чијем челу је био Алијин син Ибрахим, кренула је у жестоку офанзиву против Грка. Редом су падала грчка устаничка упоришта, почев од Крита па до Мисолонгија, центра побуњених Грка. Мисолунги је пао у априлу 1826, ту су Ибрахимове снаге масакрирале браниоце, а устанак је био пред гушењем. Турци су ушли у Атину, и убрзо је цела копнена грчка опет била под влашћу Порте. Битка код Наварина Тог тренутка, међутим, умешале су се велике силе, првенствено Велика Британија и Русија. Турски султан Махмуд II, притиснут отвореном могућношћу рата и усред реформе војске, морао је да попушта. Он је 1826. укинуо јаничаре, елитну јединицу још из средњег века. Велике силе су користећи ову ситуацију наметале Османском царству разне предлоге, којима се дефинисао положај и уређење хришћанских земаља, опредељен Букурешким миром из 1812. и Акерманском конвенцијом из 1826, које су углавном предвиђале аутономију за ове области у Османском царству. О грчком устанку, међутим, Порта није желела да преговара. Великој Британији и Русији придружила се и Француска тражећи аутономију за Грке (Лондонски уговор). После новог турског одбијања дошло је до примене силе: у поморској бици код Наварина 1827, удружена британско-француско-руска флота уништила је египатску флоту. Французи и Руси наставили су са операцијама против Турске и Мехмед – Алије. Уследио је и руско-турски рат 1828, Француска је послала експедициони корпус на Пелопонез 1828, па су Турци били принуђени да склопе мир 1829. у Једрену. Турска је потписивањем тог мира признала ограничену независност Грчке. На Лондонској конференцији (мај 1832.), Велике силе (Уједињено Краљевство, Француска и Русија) понудиле су грчки краљевски трон баварском принцу Оту фон Вителсбаху, не питајући Грке. 21. јула 1832, дипломатски представници Великих сила при Високој Порти у Цариграду, потписали су заједно са отоманским представницима Мир из Цариграда, којим су утврђене границе новоустановљене Краљевине Грчке. Ото Први, краљ Грчке Граница је ишла од Арте на западу, до Волоса на истоку, обухватајући Пелопонез, јужни крај Румелије и један број острва ближих копну. Велике силе су пристале на независност Грчке под условом да она постане наследна монархија на чијем челу ће бити принц из неке европске династије које нису у сродству са владајућим династијама у Британији, Русији и Француској. Избор је баш зато пао на сина Лудвига I Баварског, Ота од Вителсбаха. Требало је ипак задржати контролу над новоуспостављеном краљевином. Један од највећих јунака грчког устанка био је – Васо Брајовић. Познатији као Васо Црногорац (Васос Мавроуниотис), овај ратник је према тврдњама већине грчких историчара рођен 1790. године у Бјелопавлићима. Био је морепловац, па је тако и доспео у Грчку, баш уочи устанка, 1820. Узео је учешће у устанку са још два своја брата, Шпиром и Радошем. Забележен је велики број примера његовог јунаштва. Рат је завршио као генерал и ађутант краља Отоа. Умро је 9. јуна 1847. Васо Брајовић Грчки писац Атанасиос Хрисологис (1876. године), забележио је да је „његова домовина била јединствена светла тачка у Европи поробљеној у то време од Османлијског освајача, и док је страх и насиље царовало, само је, и само та, његова Црна Гора, пркосила Турицима, и никад, никад, њезина светлост није се угасила. Ако се било где рађају велики људи, у Црној Гори скоро сваки мушкарац је раван Хераклу. Црногорце карактеришу светли ум, чисто срце и непоновљиво родољубље. Васо је био типични представник такве земље„. Као историјски куриозитет: у јануару 1897. грчка влада послала је пуковника Тумелеона Васоса, једног од двојице синова Васа Брајовића из брака са Хеленом Пангалуом, да предводи грчке трупе на Крит како би помогли грчкој побуни и анексирали ово острво, које је делом држала турска војска. Да не би дошло до већих сукоба, Велике силе одлучиле су да раздвоје грчку и турску војску, а мировна улога на Криту поверена је и – Црној Гори. Црногорска влада послала је одред од 72 војника и шест подофицира, под командом капетана Машана Б. Божовића. Црногорска мировна војна мисија трајала је две године. Тумелеон Васос је попут оца добио чин грчког генерала. Фото: wikipedia, history-corner.com, novosti.rs, hellenica.de Материјали и историјски подаци: history-corner.com http://www.vucinic.me/krvavi-put-grcke-slobode/
  10. Једна од најкрвавијих битака Првог светског рата била је велика „Галипољска битка“, деветомесечна операција, која је за силе Антанте завршена тешким поразом. Турци је, због града са азијске стране, зову „Битка код Чанакала“ и њену увертиру, поморску битку, славе као велику победу која их је ујединила у одбрани, а успех у копненом окршају доживавају као први стадијум у изградњи модерне и независне Турске. Антанта је ову операцију замислила као брилијантну брзу акцију која ће Турску избацити из рата, а данас је Галипољска битка симбол лоше организоване и вођене, и понајвише бесмислене војне операције с огромним бројем страдалих на обе стране. Потценили су Турке, знајући за изузетно лоше стање њиховог оружја (чак ни сви војници нису имали пушке) и веома мало муниције. Показало се, ипак, да бој не бије свијетло оружје. Турски војници на положајима У овој операцији Британци, тачније њихове трупе из Ирске, Аустралије, Новог Зеланда и Индије, као и Французи, покушали су да овладају Галипољским полуострвом и Дарданелима, како би себи омогућили приступ Цариграду. Крајњи циљ био је да се заузму Цариград и Босфор, успостави веза са савезничком Русијом (ради снабдевања житом и нафтом), побољша савезничка позиција на истоку (пре свега, спречити немачки продор до Багдадске железнице) и избаци Турска из рата. Један од циљева био је и ослобађање британских трговачких бродова – укупне носивости око 350.000 бруто регистарских тона – који су остали заробљени у Црном мору. Мапе подводних препрека у Дарданелима и почетних копнених операција (мапе 1а и 1б) Колико су догађаји у светској историји испреплетани, најбоље говори податак да је савезничку операцију организовао Винстон Черчил, тада први лорд британског Адмиралитета, а кључном турском одбраном на простору савезничког другог десанта прославио се Мустафа Кемал-паша, који је неколико година касније постао први председник секуларне Турске и први и једини носилац презимена Ататурк. Командант Британаца био је Јан Стендиш Хамилтон, а турске одбране – немачки генерал Ото Лиман фон Сандерс. Три команданта: фон Сандерс, Мустафа Кемал-паша и Хамилтон После неуспеха поморске операције, о чему ће мало касније бити речи, борбе су отпочеле 25. априла 1915. године искрцавањем трупа Антанте на два главна и једном споредном правцу, уз два демонстрациона напада, а окончале су се 9. јануара 1916. године потпуним повлачењем осрамоћених и десеткованих инвазионих трупа. Искрцавање Аустралијанаца и Новозеланђана на „АНЗАК“ плажи Цела битка за Галипоље је позната по тешким губицима на обе стране: скоро половина укупног броја ангажованих војника избачена је из строја. Од 568.000 војника употребљених на страни Антанте и 315.500 на страни Централних сила, укупни губици били су већи од 470.000 људи, од чега је око 130.000 погинуло. Масакр који су припадници Аустралијско-новозеландског корпуса доживели на делу фронта којим је командовао Мустафа Кемал-паша један је од најтежих у Првом светском рату, а по броју жртава близу му је погибија Турака у противнападу 19. маја. Аустралијско-новозеландски артиљерци При томе, вредно је помена, Мустафа Кемал-паша с почетка располагао је релативно малобројним трупама, које су, после првог савезничког напада, биле у расулу. Добрим маневром, извлачењем и неочекиваним силовитим јуришем „на бајонет“, као и сјајном мотивацијом, успео је не само да поврати положаје већ да непријатељу нанесе тешке и, испоставило се, губитке који су умногоме определили даљи ток битке иако изражени у цифрама нису били највећи. Већ Мустафа Кемал-пашина офанзива 19. маја није била тако успешна за Турке, којих је око 10.000 избачено из строја (насупрот само око 500 војника АНЗАК-а), али је тад неуспех Антанте био на видику и та турска погибија није много променила. Не наређујем вам да нападате. Ја вам наређујем да погинете! За време које прође док ми гинемо, друге трупе и командири ће стићи да заузму наша места! – гласила је команда Мустафе Кемал-паше својим разбијеним војницима, док их је, вештином Живојина Мишића, враћао у борбу и победу. Ни на мору, у „увертири“ чији је циљ био да се унуште утврђења Дарданела, Антанта није била боље среће. Тако су само 18. марта 1915. пред Чанакалеом, Британци и Французи изгубили трећину флоте. Поморска битка код Чанакале (Битка на Галипољу), наиме, вођена је између 3. новембра 1914. и 18. марта 1915. године, као својеврсна претходница копненом окршају. У њој је учествовало шест британских и четири француска ратна брода, већина прилично застарели и стога неупотребљиви против савремених морнарица Немачке и Аустро-угарске. Иако формално неколико месеци, битка је фактички трајала само у два наврата по неколико дана, због веома лошег времена. Судбоносни дан био је тај 18. март 1915. године, када су почели напади са савезничких бродова на три појаса турских обалних утврђења. Неколико турских тврђава, на улазу у Дарданеле, претрпеле су тешко бомбардовање, а неке су и уништене. Влада у Истанбулу већ се спремала на бег, очекујући савезнички пробој. Међутим, под водом је остала мрежа подводних мина (видимо на мапи 1а), које су потопиле британске бродове ХМС „Иресистибл“ и ХМС „Оушн“ и француски ратни брод „Буве“. Још три брода су била тешко оштећена, па се остатак флоте повукао, а тиме је остварена и једна од кључних победа за Турке, која им је значајно подигла морал. Касније се испоставило да је победа Антанти била надомак руке, јер је турска обалска артиљерија била при крају с муницијом, а мине, које је мимо уобичајене шеме, паралелно с обалом, 8. марта поставио малени турски минополагач „Нусрет“ биле последње које су Турци имали. Искрцавање Француза за Галипољску битку, код Кум Калеа Копнена битка на Галипољу, дакле, почела је нешто више од месец дана после пораза Антанте на мору. Чини се да је практично била исфорсирана поморским поразом, али и надменим британским ставом у односу на Турке, јер у многим аспектима није била ваљано припремљена. Инвазионе снаге окупиле су се код острва Лемнос и почеле искрцавање код Кејп Хелеса (Британци), једној плажи (два километра даље од планираног места) близу залива Сувла (названој АНЗАК плажа, по акрониму Аустралијско-новозеландског армијског корпуса, који се ту искрцавао) и код Кум Калеа (Французи). План је био да АНЗАК први ступи на турско тле и омогући искрцавање Британцима, али, ту се догодила она напред описана кланица у којој се прославио Мустафа Кемал-паша. Неки историчари чак тврде да су Британци били прилично лежерни и испијали чај, док су Аустралијанци и Новозеланђани гинули. Знајући Британце кроз историју, врло могуће, али, такву тврдњу нико није документовао. Статус кво се онда држао месецима, јер ни савезници нису имали снаге да пробију одбрану, нити су турске трупе могле да Антанту отерају у море. Планирана брза победа Антанте претворила се у рововски рат, дизентерју, пад морала, несташицу хране, воде, војног и медицинског матријала. Турцима је фалила и муниција. Било је крвавих окршаја, посебно током јуна, јула и августа: таквих, да су попуне биле мање од губитака, а долазак нове четири савезничке и чак десет османлијских дивизија није се ни осетио. У међувремену је замењен британски командант, крајем септембра, и чим је Чарлс Монро ступио на дужност, препоручио је прекид операције. То је и учињено, у фазама, до 9. јануара, тајно, ноћу, док су преко дана обављане уобичајене активности, „да се Турци не досете“. Повлачење је изгледа била једина заиста успешна операција Савезника код Галипоља. Јуриш Аустралијско-новозеландског корпуса (АНЗАК) Посебно је интересантно што је после овог, слободно се може рећи – покоља, део британских трупа повучен у Грчку. Британци – тачније, Ирци – су били у летњим униформама и када су почетком децембра 1915. укључени у прве операције за олакшавање положаја српске војске у повлачењу, многи су ирски војници страдали од зиме. Тада се посебно истакло око 8.000 војника Десете ирске дивизије, који су, заједно са једном дивизијом Француза, покушали да зауставе продор целе бугарске армије, намерне да Србима пресече одступницу и обезбеди пругу ка Цариграду. Нису успели, а изгинула их је скоро половина. Јер, да: Бугарска је у септембру 1915, добрим делом и због очигледног неуспеха Савезника у Дарданелама, потписала споразум и ушла у рат на страни Централних сила. Турска артиљерија код Чанакала Но, да се вратимо последицама Галипоља. Турцима су у одбрамбеној стратегији помагали немачки војни стручњаци, који су исправно поставили одбрану, а у прилог успеха и чињеница да је 54.000 војника Пете армије било најбоље што је Турска имала. Остатак одбране чиниле су снаге мале борбене вредности и жандармерија, мада су касније довучена појачања била квалитетнија. Као основни разлог пропасти офанзиве Антанте наводи се чињеница да су њене снаге биле махом састављене од добровољаца и резервиста, и да је притом команда била с много грешака, неодлучна, надмена и нестручна. Рањеници на АНЗАК (Аустралијско-новозеландски армијски корпус) плажи Какав је био епилог битке? Черчил је дао оставку у Адмиралитету и распоређен је на Западни фронт. Славу је доживео тек у време Другог светског рата. Британски премијер Херберт Хенри Асквит (политичар с најдужим стажом на том месту у 20. веку, до 1988.), поднео је оставку такође, као и министар рата лорд Хорацио Кишнер. Аустралијанци и Новозеланђани први пут су се борили под својим заставама и баш те десетине хиљада страдалих помогли су им да изађу из сенке Британског царства. Генерал Ото Лиман фон Сандерс истакао се потом и у Палестинској кампањи, па је преузео турску војску, која је у међувремену већ толико ослабила да је поражена у само недељу дана. Ухапшен је 1919. на Малти по оптужби за ратни злочин, али је после шест месеци ослобођен, повукао се из службе и умро 1929. У биографији Мустафе Кемал-паше битка код Галипоља била је значајна ставка, која му је додатно подигла углед код турског народа. Остало је све тужно сећање на огромне и по ефектима сасвим непотребне жртве. Споменик жртвама Галипољске кампање * Иначе, ово није била једина битка код Галипоља, у историји. Прва која је забележена под тим називом одиграла се 1312. године између Срба и Турака. Завршена је потпупном победом Срба, које је водио велики војвода Новак Гребострек. Турци су, наиме, искористили разоран земљотрес и слабу војску Византије, па су из Мале Азије прешли у Тракију. Византијски цар Андроник Други позвао је у помоћ српског краља Милутина, чијих је 2.000 оклопних коњаника затекло Турке како опседају Галипоље и буквално их масакрирало. Од више од 2.000 Турака, у животу је остало само неколико десетина њих, а убијен је и командант, Халил-паша. Тиме је турска инвазија на Балкан одложена за неколико десетина година, али су Турци остали стална претња Србији, тада јединој озбиљној војној сили у региону. Фото: Архив Генералштаба турске војске, wikipedia, 24sata.info, telegraf.rs, mojtv.hr, buka.com, povijest.hr, travelmagazine.rs http://www.vucinic.me/masakr-kod-galipolja/
  11. Dragana Pandurević Executive Editor Hrvatsko narodno pozorište Foto: Profimedia Užarena atmosfera koja je sinoć ispratila izvođenje drame Olivera Frljića "Naše nasilje i vaše nasilje" u okviru Marulićevih dana u Hrvatskom narodnom kazalištu u Splitu, danas deluje kao nezapamćen pozorišni događaj na ovim prostorima. Već oko 17 sati pred splitski HNK je počeo da pristiže veliki broj "pozorišnih znalaca", desničara i ekstremista koji su želeli da spreče održavanje predstave. Oni su svima koji su došli s namerom da komad zapravo i odgledaju besno vikali: "govna jugoslavenska", "kurvo četnička", "udbaško govno", "cigani", "sotone", "odlazite iz hrvatskog Splita". Okupljenim policajcima koji su obezbeđivali skup poručivali su uhapse Frljića. Među demonstrantima su najglasniji bili članovi i simpatizeri HSP-a (desničarska partija Hrvatska stranka prava), a neki od njih su kupili kartu za predstavu i ušli u pozorište. Ipak, tamo ih je sačekalo iznenađenje koje nikako nisu očekivali. Nakon što su počeli da uzvikuju svoje huškačke parole, gledaoci su potpuno spontano uglas počeli da pevaju "Kad bi svi ljudi na svetu", pesmu Arsena Dedića iz davne 1967, koja poziva na mir i ljubav među ljudima. Policija je nakon toga demonstrante ispratila iz sale, a predstava je počela i uspešno izvedena sa oko pola sata zakašnjenja. Predstava "Naše nasilje i vaše nasilje" je nastala u međunarodnoj koprodukciji HNK Ivana pl. Zajca, HAU Hebbel am Ufer iz Njemačke, Wiener Festwochen iz Austrije, Slovenskog mladinskog gledališča iz Slovenije, Kunstfest Weimar iz Nemačke, Zurcher Theater Spektakel iz Švicarske i Internacionalnog teatarskog festivala MESS iz BiH. Komad govori o aktuelnoj globalnoj političkoj i društvenoj situaciji, o migrantskoj krizi, islamističkom terorizmu i stanju na Bliskom istoku, tumačeći da je to posledica odnosa Evrope i SAD prema ovom području, kolonijalizma i žeđi za naftom. Uvrštavanje Frljićeve predstave na repertoar festivala u Splitu izazvalo je niz kritika konzervativnih stranaka i pojedinaca, a nezadovoljstvo je juče izrazila i Katolička crkva u Hrvatskoj. U saopštenju Splitsko-makarske nadbiskupije je ocena da Frljićeva predstava vređa osećanja građana i vernika, i poziv nadležnima da "učine potrebne korake da sadržaji koji nisu dostojni imena Marka Marulića i grada Splita, ne bi vređali osobe i ponižavali samu kulturu". Ministarstvo kulture Hrvatske se u saopštenju ogradilo od programa Marulićevih dana i navelo da je "potrebno pri stvaranju i izvođenju umetničkih dela imati na umu verska i nacionalna osećanja, kao i osnovna ljudska prava svakog pojedinca i društvene grupe". Selektor Festivala Igor Ružić ocenio je to reagovanje Ministarstva kao "sramotno". - Skrivajući se iza fraza o poštovanju verskih i nacionalnih osećaja, Ministarstvo zapravo omogućava i podstiče cenzuru što znači da i samo postaje cenzor - rekao je Ružić za Večernji list. Reditelj Oliver Frljić pozvao je ministarsku kulture na predstavu da sama vidi da li ona vređa verska i nacionalna osećanja. Predstava "Naše nasilje i vaše nasilje" je međunarodna koprodukcija, inspirisana romanom Petera Vajsa "Estetika otpora". Kako se navodi na stranicama Festivala, ta predstava "širom otvorenih očiju posmatra Evropu naivno zatečenu izbegličkom krizom, Evropu koja spremno zaboravlja na svoju kolonijalnu prošlost dok jednako tako spremno i s iskeženim zubima zatvara granice hiljadama onih koji beže upravo pred posledicama evropske i američke politike". Reditelj Oliver Frljić našao se nedavno na udaru kritike i konzervativne poljske vlasti, tamošnje katoličke crkve i ekstremističke desnice posle premijere njegove predstave "Izopštenje" 18. februara u Varšavi. Izvor: Noizz.rs http://noizz.rs/kultura/publika-pesmom-utisala-demonstrante-koji-su-upali-na-frljicevu-predstavu/2qexzey
  12. Poljski vladika Jeremija http://www.orthphoto.net/photo.php?id=102753&id_jezyk=1
  13. http://englishrussia.com/2017/02/21/russian-monastery-in-1896/14/