Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Danijela

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    7834
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Days Won

    15

Danijela last won the day on Октобар 3

Danijela had the most liked content!

О Danijela

  • Ранг
    Инвентар форума

Profile Information

  • Пол :
    Небитно

Скорашњи посетиоци профила

41510 profile views
  1. Da Beograđani i stanovnici "ostatka Srbije" imaju jedni o drugima veoma jasno mišljenje, i dosta predrasuda, pokazuju i komentari na Blicov tekst o beogradizaciji Srbije. Foto: P. Dimitrijević / RAS Srbija Knez Mihailova Tekst "Beograd pravi 40 odsto srpskog BDP, a izjave ljudi iz drugih gradova u Srbiji pokazuju koliko je to poražavajuće" otkrio je nekoliko stvari koje Beograđani misle o stanovnicima drugih gradova, ali i oni o njima. "Beograd živi na grbači Vojvodine i cele Srbije" Foto: Tigar a.d. / Promo Neki žitelji drugih gradova smatraju da oni rade, a pare se slivaju u Beograd ~Milan ka ~natasa: "Samo vratite Vojvodini sta ste pokrali". ~Andreja ka ~Milan: "Evo ja ništa neću da vratim Vojvodini. Ja kući sedim i plandujem a vi svi radite za mene i ostale Beograđane. Meni uplate na račun svakog meseca 20.00 evra koje ste vi zaradili. Je l' to tako izgleda ili sada vidiš besmisao svog komentara?!" ~Lupanja : "Eto sad: Beograd pravi 40 budžeta, onaj iz carina kaze carine prave 47% Onaj sa putarine kaze putarina pravi 30%… Itd. A sad ispade da mi seljaci i ostatak Srbije proizvodimo paučinu..." ~xoxo : "Može neka ekonomska autonomija za Vojvodinu? Mislim da ne tražimo mnogo, samo da ne finansiramo izgradnje puteva po raznoraznim Gornjim Lisičijim Jamama i sličnim megapolisima. Država nas gura u smeru totalne autonomije pošto mi na pamet ne pada da plaćam porez da bi Beograd dobio još jednu raspevanu fontanu". Ni u Beogradu ništa ne valja, trebalo bi se odseliti van zemlje ~profesorka : "Samo da bih lakše otišla dalje sam u Bg. Ne želim ovde da rađam decu. Neću da čitaju kako smo mi seljaci svakakvi. A istina je da se Beograđani ne jave u zgradi, da bacaju smeće po ulicama, da su neuredni, da nasleđuju stanove, da su puni predrasuda. A tek od kada su Beograđani i odakle... O temi: možda 40% zarađuje. Ali 90% uzima!" ~Koji : "bre Beograd? Prodaja magle, pardon, usluga. Ništa drugo se tamo ne proizvodi. Ko može, pravac Nemačka, zemlje Beneluksa ili Skandinavija. Kakav Beograd." ~Predlog : "Ukoliko nemate siguran posao od bar 1.000 evra nemojte ni da dolazite u Bgd, produzite ka Zapadnoj Evropi. Kad se vec seliš seli se na bolju destinaciju od Srbije". ~SD : "Ako već moram da idem, a planiram, to će biti daleko odavde, a ne u Beograd!". Foto: RAS Srbija Sve što mi proizvedemo (drugi delovi Srbije) Beograd nam naplati ~Normalan : "Fabrika duvana Niš je jedan od najvećih poreskih obveznika u Srbiji. Cela proizvodnja je u Nišu. Centrala premeštena u Beograd. Broji se u BDP Beograda. Isto i fabrika u Vranju. Aik banka Niš je premestila centralu u Beograd. Broji se u BDP Beograda, a najveći broj klijenata na jugu Srbije. Beogradska firma radi gradski prevoz u Nišu, Nišlije plaćaju karte. Vozila registrovana na BG tablice, kroz registraciju plaćaju za održavanje ulica u Beogradu, a uništavaju ulice u Nišu. I naravno, BDP se broji u Beogradu. Dakle, decentralizacija". ~danica vesic : "Svakog meseca dolazi kamion ili dva pod pratnjom policije u svaki grad u Srbiji i odnosi novac što su ti ljudi zaradili poštenim radom. Novac se uzima iz kase grada (bivsi SDK) i odvozi za Beograd. To su ogromne pare. Jedino tako moze da živi Beograd. Da nema toga propao bi za 3 dana. Ali to je klasičan harač kao što su Turci radili. Isti sistem. Lako je hvaliti se sa tuđim parama i pričati kako imaš neki uspeh itd... Bežite ljudi iz Beograda jer je to Sodoma i Gomora. ~Maja ka ~danica vesic: "Ahahaa sta lupas majke ti, gde si ti videla te kamione? Ahaah sta pročitah zaboga. Jeste mi bismo pocrkali od gladi da ne stižu milioni iz tvog Galibabinca, ahahahah, živote." Nema gorih vozača od beogradskih Foto: Mateja Beljan / RAS Srbija ~Vojvodjanin ka ~Zemun: "Živeo sam 4 g. u Zemunu dok sam studirao i jako dobro poznajem beogradske vozače. Od vas Beograđana nema bahatijih i nervoznijih i nema potrebe da bilo ko normalan uči od vas kako treba da vozi". ~Nema ka ~Zemun: "Gorih i bahatijih vozača od Beograđana. Ponašaju se kao da su država i putevi njihovo vlasništvo, a ostali moraju njima da se prilagode". ~BeoGrad ka ~Nema: "Pa tako to izgleda kada sa traktora sedneš u auto pa umesto da voziš ti oreš i dalje, samo sa BG tablama!" "Zašto li trče u onu ludnicu" ~Rale : "Za život u Beogradu od prvog do prvog u mesecu, potrebno je minimum 300 evra pod uslovom da posedujete u vlasništvu nekretninu od oko 30 kvm....I to nije život nego preživljavanje sa kiflom, đevrekom i jogurtom... Totalno su mi nejasni ljudi koji iz manjih mesta trce u ovu ludnicu od Beograda..." ~Bole : "Ovo je tako tužno. Naša lepa Srbija kojoj je Bog dao i prirodne lepote i izvore i plodnu zemlju i šume i planine Opustela i propala. Naši ljudi koji su većinom i pametni i vredni nemaju šanse da opstanu u svojim zavičajima. Naravno da će svako da se seli tamo gde mu je bolje. Mladi treba da shvate da ni Beograd nije rešenje već druge zemlje. Nemačka ili skandinavske zemlje. Neka uče škole da bi mogli da odu tamo i nađu sreću i ostvare se kao ljudi jer će se jednog dana i Beograd urušiti i ekonomski raspasti. Tako je to kada decenijama vladaju partijski štakori i nesposobni ljudi koji unište sve čega se dohvate. Tužna opustela Srbija." Beograd "grad u kolapsu" ~Aki : Mi ovde živimo u Beogradu na vodi ali bukvalno, lakše se stiže od Niša do Bgd-a, nego od Beograda do N. Beograda. Mi ovde živimo u iskopinama, rekama i prokopima. Pozdrav svima izvan Beograda ali ni mi ovde ne živimo "američki san" SS: "Beograd je grad u kolapsu. Od Dušanovca do Novog Beograda se putuje po 45 minuta, pođi stani, pođi stani ... Svakodnevni užas". "Ma, i oni teško žive" Foto: Shutterstock / RAS Srbija ~Ccc : Preselila sam se s mužem i decom iz svog dvosobnog stana u Bg-u u veliku prostranu kuću s dvorištem blizu Pančeva gde on radi. Kupili sređenu kuću sa četiri velike sobe, dva sređena kupatila. Jedno sa tuš kabinom drugo sa hidromasažnom kadom. Kuhinja sređena. Centralno grejanje na čvrsto gorivo. I još garaža, podrum, tavan. Za novac koji smo dali za to sve, ne bi mogao ni garsonjeru u Bg da kupiš. Sad izdajem stan u Bg-u, i uživam s decom u svojoj lepoj kući. ~driveM : Tuga ali istina. Došao sam davnih godina iz manjeg grada u NS. Mogao sam lepo da živim tamo a dobro živim i ovde. Ako se bavite nekim (visoko)kvalifikovanijim poslom u malim sredinama je zaista ograničavajuće i teško je napraviti veću karijeru/više novca. Pa je čak i tada diskutabilno koliko se taj novac isplati kada pomislim da sam u svom mestu mogao da imam nasleđenu nekretninu, besplatno čuvanje dece, X sati manje utrošeno u saobraćaju, sve je jeftinije, poznanstva sa ljudima svih profila i mnogo drugih stvari koje ne primećujete a bitne su za život. Ali je tužno gledati da ljudi napuštaju velika seoska imanja i sl. i dolaze u BG/NS da žive u garsonjeri i rade na kasi megamarketa za minimalac. Tu logiku već ne razumem. Nije ovo Amerika da se može živeti san da će se tako početi neki bolji život. saša : "Živeo sam i u istočnoj Srbiji i u Beogradu. Nema generalnog pravila. I u Beogradu znam puno ljudi koji jako loše žive. Rade za 300 evra. A opet,u Boru npr.većina radi pri RTB, imaju vrlo visoke plate, a mnogo manji su troškovi života. Za način života od 40.000 u unutrašnjosti, za Beoograd ti treba minimum 80.000. I ceo dan si u jurnjavi. Tako da sam se ja lično izlečio od iluzije zvane "Lak je život u Bg". (Danijela Nišavić) http://www.blic.rs/vesti/ekonomija/prodavci-magle-koji-broje-pare-otete-iz-ostatka-srbije-jedan-tekst-je-otkrio-sta/ghx496l
  2. Сваки пут када се обрем у манастиру Свете Марије у румунском Текирголу обузима ме трепет од мисли о мноштву мојих сагрешења, свесних и несвесних. И прва моја жеља је да уђем у келију великог духовника Арсенија (Папачока), да бих од њега барем добила благослов. А када, упркос очекивањима, будеш удостојен огромне привилегије да разговараш с њим, време почиње да добија неку посебну димензију. У наше време оно тече сувише брзо и текирголски светац нас учи да не губимо ни тренутка, већ да све време које нам је дато искористимо за своје спасење. Архимандрит Арсеније (Папачок) „Прећутани грех се само повећава“ – Избор духовника је врло тежак задатак. И чим га пронађемо, схватамо колико нас још чека узлета и падова на том путу, који треба да пређемо носећи свој крст. Оче, шта нам ви саветујете да чинимо, како не бисмо скренули са правог пута? – Погледајте, цело то стање радозналости, као што ја увек говорим, то је заправо стање приправности. Не треба ићи духовнику тек тако, случајно, по инерцији, и никада се не исповедајте механички, рационално, већ увек с емоцијом. Како бисте могли да мислите о спасењу, морате се добро исповедити, то је Света Тајна која спасава. Исповест је без сумње и својеврсна катехизација. Непрестано истражујеш себе, а када дођеш код духовника ни у ком случају не треба да се стидиш: „Господе, ја сам то урадио!“ Где ту има места за стид? Стид је оружје ђавола, притом застрашујуће силно. И ево шта још треба знати: ако ви скривате у себи неки грех и не исповедате га, или га некако преименујете, не назовете га правим именом, од тога ће он само порасти. И вас не треба да брине шта ће помислити духовник. Добри људи, па то је сасвим неважно! Важно је да ви можете да се спасете, да не бисте осудили себе на вечне муке због прећутаних грехова! – Оче, а ако су греси исувише велики понекад се дешава да онај ко се исповеда изгуби и могућност говора, суочавајући се са колосалношћу свог сагрешења. Можда се он искрено каје због тога, плаче, моли се, али нема снаге да исповеди тај грех… – Браћо моја, Спаситељ није отишао на крст само ради неке врсте греха, већ за сва сагрешења овога света. А то онда значи да ћеш – или исповедити све своје грехе, како би добио опроштај, или ћеш то учинити на Страшном Суду, како би добио казну. Ти их можеш прећутати, али они никако неће остати скривени! Или их откриј сада, уз сузе, пред духовником који ће те разумети и разрешити те од грехова, или све одлажи до Праведног Суда. Исповедани греси се неће узимати у обзир на Суду, због тога што их милост Божија опрашта, а шта ћеш да урадиш са неисповеданим, прећутаним гресима? И Светитељ Јован Златоусти нас учи да су опроштени греси најважнија ствар с којом ћемо изаћи пред Суд. „Ја не налажем епитимије, које могу да се испуне брзо, само да их се отарасиш“ – По каквим критеријумима треба бирати духовника? – Ниједан духовник није бољи од другог. Нема добрих и лоших духовника. Дешава се да некоме на почетку недостаје искуства или да није обдарен духом љубави, који је веома драгоцен. Али, уопштено говорећи, успех исповести не зависи од мене као духовника. Сви духовници, па и ја, се осећају предивно када нам исповедају најстрашније грехе, јер осећамо бесконачну радост због тога што људима пада велики терет са душе. И ма колико да је тежак тај грех, Богу неизрециво годи покајање оних који се исповедају од свег срца. Сви духовници имају благодат. Важно је обратити пажњу на четири саставна дела Исповести: прво престани да грешиш, онда исповеди тај грех, после духовник треба да те разреши од тог греха и на крају треба да испуниш епитимију коју ти наложи духовник. – Када можемо примати Свету Евхаристију? – Свето Причешће је највиша Тајна наше Цркве. Пламен у твојој души ће ти рећи када је време да се припремаш за Причешће. А после Исповести ће духовник одлучити ко је достојан да се причести Светим Тајнама, а ко не. Не можемо се причешћивати Телом и Крвљу Христа по свом нахођењу, већ само по благослову духовника. Он је властан да обавезује и разрешава. – Која епитимија је најстрожа у вези са Причешћем? – Овде на духовнику лежи огромна одговорност. Најстроже епитимије могу забранити човеку да се причешћује чак на 25 година, али то би онда значило да се он никада не може причестити. Ја, лично, нисам присталица таквих епитимија. У том случају, онај ко је упао у грех навикава да се не причешћује и може да каже: „Шта има везе, не зависи ми живот од Причешћа!“ Ја сам за такву епитимију који би он испуњавао из дана у дан, свесно, а не формално. Ја не налажем такве епитимије које је могуће испунити брзо, само да их се отарасиш. Неће ти одузети много времена да покајнички уздахнеш, то увек можеш да урадиш и то ће те потпуно обузети. Просто реци: „О, Господе!“ Једноставан искрен уздах кајања може постићи више од сваке молитве, више него ако би на брзину петнаест пута изговорио „Оче наш“. Манастир Свете Марије у румунском Текирголу „Блажен је онај ко зна шта му је чинити и спасава своју душу“ – Да ли треба да научимо да ценимо време? – Само Бог може да одлучи да ли ће нам дати још времена и продужити наш живот и то зато како бисмо били што је могуће више са Њим. Тек кад то разумемо, почињемо да се бавимо својим спасењем. То је главни, вечни, неизмењени, незаборавни циљ – спасење. А спасење можемо достићи, никако друкчије, већ само бекством од навика и рутине. Само тако ћемо доћи до спасења. Блажени, блажени, и по хиљаду пута блажени су они који се припремају за своје спасење, онако како нас Црква учи по Јеванђељу. Када јад око нас почне да расте све више и више, тада ће блажен бити онај који је знао шта му је чинити и који је спасавао своју душу. – Када говоримо о спасењу душе треба ли да мислимо и о посту? И ако треба, онда о ком од њих – духовном или телесном? – Пост има своја строга начела. Могу да налажем онима који долазе код мене да посте, али у оној мери колико могу да издрже и по јасно одређеном плану. Какав је иначе смисао уздржавати се од мрсне хране и постити четрдесет дана, ако после почнеш да оптерећујеш своје тело и да се преједаш. Такав пост је узалудан и уместо да те приближи ослобођењу од греха и светости, доводи до чревоугодија, које представља велики грех. Стога предлажем пост по томе колико неко може да издржи и не дозвољавам га деци млађој од седам година, трудницама и болеснима. Пост душе је изнад поста тела. Ти узалуд не једеш месо, ако притом уједаш ближњег. Најбоље и богоугодно решење је пост овенчан кроткошћу и молитвом. – Оче, како да поступимо ако читамо молитвеник, а мисли нам одлутају на свакодневне послове? – Ја сам за молитву која се изговара од срца. Тренуци узлета и падова постоје и код светих. И њима могу да се десе моменти празнине. Зато, ако ти за време молитве дођу зли дуси, како би одвукли твоју пажњу од молитве, не треба да се бојиш. Нема тог хришћанина или монаха, који није био искушаван док се молио. У случајевима таквих прелаза из једног стања у друго не треба обустављати молитву, барем у мислима. Снага молитве је огромна. Код неких се губи квалитет молитве, док други, молећи се скрушеним срцем, осећају као да се у њих усељава, дословно, неко утешење. И они се снова моле, једнако усрдно, али само зато да би им опет дошло утешење, али таква утеха може произилазити и из демона. Ви не можете ни да замислите како је драго демонима ако вас ухвате и држе у том стању лажног мира, када нисте свесни истинске утехе молитве која тече из срца, без било каквог личног интереса и прекида. Једном ми је причала студенткиња медицине: „Оче, купила сам све молитвенике и акатисте и све их читам, али има тренутака када ми мисли скрећу са молитве.“ Молите се скрушено како бисте пустили Бога у своје срце, а не узносите се мислима и не лутајте тамо-амо на некаквим висинама! Боље нам је да будемо мањи од маковог зрна! „Није довољно да се други моли за тебе“ – Шта можете посаветовати онима чији се ближњи одају задовољствима и живе сасвим фриволно? Да ли је довољно да се за њих моле њихови ближњи? – Није. Говорим свима који ми долазе да је молитва наша непрестана потреба. За човека је најбоље да увек буде уз Бога. Ако се из све снаге не држиш за уже које те веже за Небо, ако попустиш стисак, пашћеш у ништавило, у грех, у ад. Држи се како можеш, макар на свој начин, али се држи упорно и не пуштај! Није довољно да се други моли за тебе. Ђаво све време мотри на нас и њему се допада ако ми све време нисмо са Богом, тада се он радује. Свако може да бира, да ли хоће да живи у задовољствима и неодговорности или да живи у молитви. Један научник је говорио: „Није срамота посрнути када те мори болест, али је срамотно умирати безбрижним и измученим задовољствима.“ Требало би да се тргнемо од почуних речи Светог Кипријана: „У нама ће бити онолико места за благодат, колико се наше 'ја' буди и страсти се искорењују. Када се срце очисти од страсти, распламсаће се осећања према Богу.“ Они који траже Бога, наћи ће га у мери своје испуњености. – Која је мера наше молитве? Или, другим речима, како да сазнамо да ли тражимо превише од Бога и Богородице? – Ничег не може бити превише ако проистиче из скрушеног срца. Мера очишћења срца је мера распламсавања осећања према Богу. У вама већ неће бити самољубивости, то јест гордости, када увидите колико је велика милост Божија према нама грешнима. А шта рећи о Богоматери? Она је владичица неба и земље. И ако се ја грешни усудим да Бога молим да ми подари још неки дан живота, тражим то само како бих могао да прослављам Матер Божију. Како неко може да каже да превише тражи од Богородице? Сви треба још више да јој се молимо, јер Њена љубав нема граница. Већ сам то говорио много пута: Богоматер се срди на оне, који од Ње ништа не траже. Бог се не показује само подвижницима, већ и простим и скрушеним. Сваком подвижнику за Христа и Богородицу можемо рећи: скруши се, јер жртва тога вреди! Са Архимандритом Арсенијем (Папачоком) разговарала Маријана Барловану С руског Александар Ђокић http://www.pravoslavie.ru/srpska/107303.htm
  3. http://www.pravmir.ru/fotobloger-belenkiy-rossiya-kotoruyu-mi-poteryali/
  4. http://www.pravmir.ru/fotobloger-belenkiy-rossiya-kotoruyu-mi-poteryali/
  5. http://www.pravmir.ru/fotobloger-belenkiy-rossiya-kotoruyu-mi-poteryali/
  6. Дубокоумни научник-богослов, ватрени проповедник, ревносни служитељ олтара Господњег, даровити администратор, мудри архипастир и бескомпромисни заштитник Цркве и православних догмата – такав је лик светитеља Илариона, који је своје земаљско служење овенчао подвигом мучеништва и исповедништва. Светитељ-богослов са нарочитим болом доживљава одсуство јединства словенског света. Своје друго путовање по западним земљама 1912. године описао је у „Писмима о Западу“. Ценећи вредност великих дела западне уметности, тамошње лепоте природе, па чак и достигнућа материјалне културе, Владимир Тројицки критикује религиозни живот западне Европе у поређењу са красотом и богословском дубином православних црквених служби и строгошћу и реализмом православне духовности. *** Српска престоница Београд – као да је један од наших губернијских градова. У њему стално мораш да се подсећаш да си у престоници. За нас, мој Пријатељу, престоница је нешто грандиозно. Ни европске престонице нису лошије од наших. Ето зашто, по нашем мишљењу, у Београду као да није све престоничко. Сада су, по свој прилици, све најбоље зграде срушили Аустријанци, али престоничких здања и није било много. Русу је било драго кад је видео да најбоља зграда у Београду припада друштву „Русија“ и да се назива „Хотел Москва“. Сам краљевски дворац такође не личи сасвим на наше дворце. Он је невелик и излази на улицу. Мимо њега јуре трамваји, а напоредо је једноспратна кућа са трговачким локалом. Па ипак, Београд је престоница нама блиског народа. Током 1908. године имао сам прилику да будем тамо, између осталог, и 29. јуна. Тада сам могао да посматрам и званичне и народне свечаности поводом краљевог имендана. Управо тај дан желим да споменем у овом писму теби, драги мој Пријатељу. Упутио сам се пре свега у Саборну цркву у Богојављенској улици. Београдска Саборна црква прилично је велика, али унутра је доста сиромашна. На свој имендан краљ се појављује на богослужењу у градској Саборној цркви. Овде се показује јединство владара и народа, јер се у Саборној цркви у то време не налази само изабрана публика, него и обични богомолитељи. Тако је бивало и у древној Русији. Отиди у Успенски саборни храм и погледај. Тамо ћеш угледати стално царско место на коме се цар заједно са народом молио. Сети се догађаја из повести о патријарху Никону. Када је Алексеј Михајлович, расрдивши се на патријарха, изостао са неколико свечаних служби у Успенском саборном храму, Никон је у томе видео тешку увреду не само за себе, него и за Цркву. Сам краљ није био на почетку литургије; он је дошао тек на завршетку. Почела је литургија коју је служио митрополит Димитрије са двојицом епископа. Било је доста особености у служењу литругије. Поменућу неке од њих. За митрополита је насред храма био постављен посебан балдахин веома великих размера. Под тим балдахином, на уздигнутој катедри, налазио се само митрополит; епископи су пак стајали са стране катедре на поду храма. За митрополита и епископе постављене су обичне столице са наслонима. Митрополита су дочекивала не два ђакона, него три. Облачили су га свештеници. Свештеници су му, сећам се, држали за време литургије књигу. Апостол су читали на митрополитској катедри, а Јеванђеље са посебне катедре крај једног од стубова Цркве, како то бива свуда на Истоку. Ми ско навикли да за време архијерејске литургије слушамо громогласне басове – протођакона и ђакона. Код нас је настао чак и својеврстан спорт у области читања Јеванђеља, изговарања „велике похвале“ и многољествија [молитве за здрав и дуг живот владаоца и његовог дома]. Сваки громогласни протођакон, слично уметницима, има своје обожаваоце. За многе такве „љубитеље“ сва архијерејска литургија састоји се од Апостола, Јеванђеља, „велике похвале“ и многољествија. Све остало их веома мало интересује. У осталим тренуцима међу таквим „љубитељима“, који обично стоје поред задњег зида цркве, води се весео разговор о врлинама овог или оног протођакона или ђакона. Затим прелазе на успомене. У Москви обавезно спомињу Шеховцева. Од живе личности често се ствара легендарни лик. У Србији наши „љубитељи“ не би имали шта да траже. Тамо су протођакони, напротив, највиши тенори. По руској представи протођакон је сачињен од следеће четири стихире: гласа, власи, уха и трбуха. За српског протођакона захтева се само прво и треће. Па и сам глас је управо тенор. А сећаш ли се, Пријатељу, како се јунаци Скиталеца[1] скептично односе према тенорима. У другом писму говорио сам ти, Пријатељу мој, да ја и Србин не можемо један другога да разумемо. Али, како је угодно кад се у храму молимо истим језиком! Господ још није сасвим помешао словенске језике. Штавише, Срби служе по нашим московским и кијевским књигама. Али, изговарање словенских речи код Срба је сасвим другачије, тако да неке речи не бих ни разумео да нисам знао службу. Насред храма, иза митрополитског места, била је икона празника, а поред ње све време је стајао свештеник у одежди. Сви који су долазили целивали су икону уз клањање и узимали благослов свештеника. Певао је хор нашег Руса Славјанског. Он је у то време са својим песмама путовао по словенским земљама и на краљев имендан решио да поје на литургији. Убрзо после тога Славјански се упокојио. Ја нисам чуо како је хор Славјанског певао песме на својим концертима, али мени се нимало није свидело његово појање на литургији. Уопште, очигледно је да уметници нису дорасли за богослужбено певање. За то певање треба имати нарочита својства. У операма и на концертима певају о разним земаљским осећањима и везаности за приземно. Те ствари су уметницима добро познате и о њима они могу да певају са искреним осећањем. За богослужбено појање потребно је побожно срце, коме су познати покајање, молитва и умиљење. А шта без тога остаје? Остаје музичка техника и разни piano и pianissimo. Ма, како може уметник да пева, на пример, „Покајања отвори ми двери“[2] ако за њега не постоји ни пост, ни покајање и ако он сутрадан на јавној позорници буде певао крајње страсну арију? Најславнији хорови – нећу ти их именовати, сам их знаш – својим извештаченим певањем мене само смућују. Веома ме растужује чињеница да се такво уметничко певање у храму многима допада, а међу њима, изгледа, и теби, Пријатељу мој. Извештачено певање хора Славјанског, са разним паузама и замирањима гласа, мени се није допало ни у Београду. Међутим, запазио сам у Саборној цркви и неку пријатну једноставност. Стајао сам у левој певници. Овде су били Срби – кандидати наших духовних академија, који су у својој отаџбини радили као гимназијски учитељи. И ево, они су учествовали у богослужењу читајући и појући као, такорећи, љубитељи [аматери]. Код нас се међу таквим аматерима вероватно неће наћи гимназијски учитељи. У Србији је то некако уобичајено. Код нас у таквој свечаној прилици уопште нису уобичајени никакви љубитељи [аматери]. Код нас: што је свечаније тим је званичније, то јест бездушније и досадније. У међувремену у Саборну цркву су пристизали представници српске државе и друштва – световни и војни службеници. Напред, на десној страни стали су у ред министри. Сада се често присећам упечатљиве појаве и мудрог лица Пашића[3]. Иза леве певнице окупљао се дипломатски кор. Која је то била мешавина народа и одећа! Међу свим припадницима дипломатског кора стрчао је високи аустро-угарски посланик Форгач. На њему је био некакав средњевековни мађарски мундир са крзненим порубом. А напољу је била врућина. Помишљаш, ко то приморава људе да се муче, да лети облаче топлу одећу, и то крајње смешног изгледа! Некада, у младости волео сам да читам успомене о путовањима. Наишао сам некако на мемоаре о животу у афричком тропском појасу на Занзибару. Описиван је ручак код енглеског конзула. Била је баш тропска врућина, несносна. Авај! Гости су били дужни да се облаче у тесно рубље и топле сукнене фракове. Сетиш се речи песника: „Обичај је тиранин међу људима“. Обичај је обичај, али чини се да ни лукави седамхиљадугодишњи старац, кнез људи овога света [сатана], ту није без учешћа. Каткад имам утисак да лукави, мучећи људе бесмисленим правилима пристојног понашања, одећом и сличним, просто исмејава своје верне слуге. Срби су и том приликом недружељубиво бацали погледе на аустријског посланика. Сутрадан су новине писале: јуче смо при разилажењу из саборне цркве видели горду фигуру г-на Форгача, који је надмено гледао на окупљени српски народ. Следило је неколико заједљивих речи на његову адресу. Изненада видим нешто невероватно: кроз цркву иде читава скупина Турака. Чак шесторица службеника турског посланства, са својим фесовима, прошла је кроз цркву и заузела места међу осталим дипломатама. Ово већ није ред – пуштати у храм невернике [некрсте, нехришћане]! Дакако, са својим фесовима Турци су и стајали као кипови [кумири, идоли]. Ускоро чујем музику и војничке покличе на улици пред Саборном црквом. Дошао је Петар[4], краљ Србије. Као и сви, краљ је целивао икону клањајући се и отишао на своје место, напред на десној страни цркве. Министри и дипломате су наклонили главе. Краљ је дошао са наследником Ђорђем и садашњом нашом кнегињом Јеленом Петровном. Краљ више није изгледао млад и као да је био уморан. Прилично чудан утисак оставио је бивши српски [престоло]наследник. Он је стао далеко од краља као укопан, онако војнички, и ниједном се није чак ни прекрстио. Мени се заиста чинило да он треба да сиђе са сцене српске историје. По завршетку литургије митрополит Димитрије је поздравио краља беседом коју – авај! – нисам разумео, јер је била изговорена на српском. Био је одслужен молебан и уследило је свечано разилажење из Саборне цркве. Рекао сам ти, Пријатељу, да Београд мало подсећа на престоницу. Али, у Саборној цркви се осећало да је то ипак престоница, иако мале државе. Ту су и министри, ту су и посланици – у губернијском граду тако нешто уопште није уобичајено. О, како је сваки званичан свет, у суштини, једноличан! Свуда влада исти европски шаблон, који обезличује све изворно, историјско и национално. Јер, сложићеш се, Пријатељу мој, да је московска Русија XVII века била интересантнија и оригиналнија од садашње официјелне. Данас су и сама лица људи некако шаблонска, подједнако обријана, сви су са истом фризуром, у једнообразној одећи, по одговарајућем звању. Кад дођем у московску Успенску саборну цркву волим понекад да маштам... о прошлости, о томе како су се тамо окупљали бојари, како је долазио цар Алексеј Михајлович и стајао крај левој стуба, како је крај десног стуба на свом месту стајао великан-патријарх Никон, „велики господар“ и „вољени пријатељ“ цара, његов „отац и богомолилац“. Све је тамо било самобитно, саздано народним духом. Наравно, Турке у фесовима тамо не би пустили. У то време ни саме Немце нису пуштали у Москву, него су их насељавали изван Москве, у Немачком насељу. Петар се с њима зближио, у Кремљ их позвао и они су руски начин живљења променили у општи европски начин. Тешко да је све то водило на боље! Пријатељу мој, мени је народни живот свагда изгледао занимљивији, оригиналнији, слободнији и мање потчињен општим шаблонима. Тог истог дана могао сам мало да посматрам и српски народ. На краљев имендан у подручју званом Топчидер, крај Београда, одржава се народно весеље. Топчидер је парк који местимично прелази у шуму. У том парку окупљају се и градски житељи, али претежно „сељаци“ и „сељанке“. Српско народно весеље суштински се веома разликује од руског народног весеља. Окупља се мноштво света, сав парк бива испуњен. Прво што ми је пало у очи је да међу окупљенима није било пијаних. У то доба руско народно весеље, разуме се, било је још увек незамисливо без пијаних и безобразних. А овде, народ се веселио у појединим групама. Група свечара унајмљивала је себи „музиканте“, којих је било мноштво, и то обично у саставу од тројице-четворице. Ови су почињали да свирају негде под дрвцетом, на пољаници, а они који су их унајмили плесали су и играли. Затим су одлазили у страну, тамо где су били столићи, седали за њима и пили по пехар[5] пива. Наравно, то није словенско пиће, него немачко, али је освојило сву Европу. Сами Немци пију пиво од јутра до вечери. Виђао сам како су чак и четворогодишњој и петогодишњој деци давали пиво. При свем свом непријатељству према Немцима, Срби су од њих прихватили пиво и својски га троше. Мене је у српском народном светковању запрепастила, Пријатељу мој, необична скромност, општа пристојност, чак и тишина. Заиста, никаквих „разузданог довикивања“, никаквих безобразних пијаначких песама. Чује се само једноставна, смерна музика. Већина људи скромно шета парком. У ствари, наш [руски] народ никада не шета у том смислу како то чинимо кад желимо да се „надишемо свежег ваздуха“ и уживамо у „лепотама природе“. Чак и реч „шетати“ код нас је добила покудан призвук у свом значењу. Од речи „шетати“ код нас су се појавиле изведенице: „пробекријао се [пропио се]“, „распуштена жена [проститутка]“, „дангуба [скитница, протува, беспосличар]“ и њима сличне. А ево, код Срба сам, барем на имендан српског краља, видео народ који светкује. Такође, немогуће је било не приметити да преовладава народна ношња, особито код жена. Код нас народну ношњу већ почињу вештачки да стварају представници интелигенције, а не народа. А сеоски житељи, нарочито житељке, при сваком народном весељу журе да пре свега збаце своју сеоску празничну одећу и да се обуку као грађани, да постану слични ако не господи, оно макар њиховим слушкињама. Као што се види, код Срба „српску народну ношњу“ сам народ веома поштује: на свечаном народном весељу становници околних села појавили су се у својој народној ношњи. Нећу ти описивати, мој Пријатељу, српску ношњу. Нисам специјалиста за ту ствар, не знам како шта да назовем и како да опишем. У том погледу моја душа је сасвим лишена сваке женствености. Само ћу споменути да српске жене носе посебан украс од златног и сребрног кованог новца. Понекад је тог новца веома много. Метални новчићи падају од главе до рамена, међусобно спојени. Срби су ми говорили да су ти украси, такорећи, наследни: преносе се с колена на колено и зато међу кованим новцем има веома старих новчића, са одређеном нумизматичком вредношћу. Писма о западу / Архиепископ Иларион (Тројицки) ; уредник Драган Шиљкут ; превео Мирослав Голубовић. - Стари Бановци ; Београд: Бернар, 2011. Предвече је у Топчидер стигао краљ. Он је био одевен једноставно – у белој летњој војничкој блузи и возио се у отвореним кочијама. Неко време краљ се лагано возио парком међу својим народом који се веселио и празновао. Догодило се нешто веома једноставно: јединство краља и народа. Мени се веома допало то српско народно светковање. Осећала се словенска душа народа, кротка, скромна, озбиљна и здравоумна. Српски народ као да живи између два њему непријатељска света. С једне стране је свет тевтонски, који не трпи словенску самосталност; с друге – фанатични муслимански турски свет. Треба се дивити томе како су Срби у вековној борби са Турцима и Тевтонцима не само сачували своју самобитност и своју националност, него су и спремни пре да умру него све то да изгубе. Пре овог рата многи код нас као да су се стидели што су имали ту несрећу да се роде од руског оца и мајке. Срби се своје народности нису стидели ни раније и за своју самобитност ступили су у неравну борбу са вековним непријатељима – Немцима, да би или умрли или остали Срби. Наша национална идеја као да израста из рата. Код Срба, напротив, сам рат је непосредна последица њихове свагда живе националне идеје. Сети се, Пријатељу, химне српског народа који се бори за своју националну ствар: Ко своју отаџбину воли И ко је Србин у души, Нек с мачем у руци жури, У отворени бој! У бој! Сада се турска и српска граница међусобно не додирују. Отеран је непријатељ о коме су Срби певали: Пет векова били смо у ропству И тешки јарам носили.[6] Остао је још непријатељ не само српског народа, него и свег словенства. Пропашће тај непријатељ, народи Европе ће га обуздати и тада ће Словени одахнути са олакшањем и слободно. На имендану српског краља осетио сам да је западно[7] словенство још живо и да непоколебљиво чува своју националну самосталност. ___________________________________________________________________________ [1] Скиталец (Петров) Степ. Гаврилович (1869–1941), руски писац, аутор прича и аутобиографске трилогије о даровитим људима пореклом из народа и о селу у предреволуционарно доба. – прим. прев. [2] Покајања отвори ми двери... – црквена песма из Посног триода која се поје почев од јутрења Недеље о митару и фарисеју. – прим. прев. [3] Никола Пашић (1845–1926) –1904–1918 г. (са прекидом 1911 и 1912 г.) премијер-министар и министар иностраних послова Краљевине Србије. Током 1921-1926 г. (са прекидом 1924 и 1925 г.) заузимао исте положаје у новоствореном Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца. [4] Петар I Карађорђевић – краљ Србије (1903-1921), узведен на престо после свргавања династије Обреновића. [5] Што би данас рекли – криглу. – прим. прев. [6] Стихови неутврђеног порекла. – прим. прев. [7] Овде „западни“ означава [словенске] житеље Западне Европе, како јужне, тако и, у ужем смислу, западне Словене. Свештеномученик Иларион (Тројицки) Са руског Мирослав Голубовић http://www.pravoslavie.ru/srpska/107269.htm
  7. Služim ih, kao da su živi

    Neispričana priča o čuvaru groblja Zejtinlik. Najveće mi je priznanje kad stignu potomci, upale sveću, a ja vidim koliko se ponose svojim slavnim precima Đorđe Mihajlović Foto Igor Marinković HODA povijen. Štap je čas u desnoj, čas u levoj ruci. Sustigla starost. Oslabila pluća i srce popušta, kaže nam. A žuri sa istom voljom i istim žarom, kao kada je pre 57 godina preuzeo brigu o Zejtinliku. Čuvao ga, uređivao, dočekivao i ispraćao potomke ratnika. Pokazivao gde počivaju njihovi slavni preci. Živom rečju tumačio istoriju i sudbinu usnulih srpskih, junačkih pukova. Kao nekad, tako i danas, a devedeseta mu je potpisala život, poranio je pre jutra. Pre prvih poseta. Da neko stigne, a da ga on ne dočeka... To je bilo samo kada ga je, pre dve godine, bolest oborila. Priča nam Đorđe Mihailović da su ga našli na stazi, među belim mermernim spomenicima i gotovo beživotnog odvezli u bolnicu. Lekari ga otpisali. Mediji javili - umro je. A on se vratio da bude na Zejtinliku do kraja. Do poslednje trunke života. Govori nam da nikada pre nije bio bolestan, ili to nije želeo da prizna, a onda je sedam meseci bio prikovan za bolničku postelju. - Vratili su me iz bolnice. Kući, da umrem - kaže uz osmeh čiča Đorđe, dok ga pratimo od kapije Zejtinlika prema mauzoleju. - Sve je bilo pripremljeno. Porodična grobnica, ovde na srpskom vojničkom groblju, gde počivaju moji: deda Savo i otac Đuro. Od njih sam preuzeo tradiciju čuvara groblja. Grobnica, u kojoj i ja treba da počivam... Naručeni su venci, sveće, sve. Pa, kad sam se pojavio, bilo je čudo. Došli i Grci da se sa mnom slikaju... Sa ovim koji je otišao, pa se vratio. A Srbi... Oni uključuju telefone, kažu: Đorđe, samo reci, reč. Jednu reč. Ako ti ne čuju glas, neće nam poverovati da si živ. Smeje se, onda, on, čuvar Zejtinlika. Pokušava da se uspravi pod šajkačom, zateže uniformu koju mu je darovala Vojska Srbije. Staje pred spomenik, pred istočnu stranu. Uključuju se telefoni, kamere. Teku odavno savladani stihovi uklesani u kamen koje on i sad, kao nekad, govori, bez zastajkivanja. Svaka reč, nepomućena: "Neznani tuđinče, kad slučajno mineš Pored ovog svetog zajedničkog groba, Znaj, ovde su našli večno utočište Najveći junaci današnjega doba. Roditelj je njihov hrabri srpski narod Gorostas u svetskoj istorijskoj vojni Koji je sve staze iskušenja prošo I čiji su borci divljenja dostojni." Kaže, kad je završio stihove, da su oni delo Vojislava Ilića mlađeg, rođenog u Petrovcu na Mlavi, kod Požarevca. Mihailović je priznanja dobijao od državnika, patrijarha, vojskovođa... I dok govori, ništa ne promiče njegovom oku. Promiču posetioci. Na spomenike sleću galebovi. Šume njihova bela krila, kao šum čempresa. Neko je zajecao. - Ne plačite, deco, ponosite se i pamtite svoje junačke pradedove... Čudesno je ovo mesto, čudesna je snaga Đorđa Mihailovića. I ništa nije tako saglasno kao ovi okamenjeni pukovi i ovaj živi starac koji o njima svedoči. Čudesno do bola. On, posle, drhtavom rukom otvara teška mesingana vrata Mauzoleja. Štap naslonio na betonski dovratnik. Spušta se u kosturnicu, pali sveću, pa svetlo, pa kasetofon, stari. Čuje se "Marš na Drinu", pa koračnice, pa... samo otkucaji srca potomaka. A on govori istoriju. Živa reč žive istorije. - Sve je više mladih Srba koji dolaze. Nema dana da ne dođu. Popijemo za pokoj duše zavičajnu rakiju. Oni se slikaju. Neki pod ličkim, neki pod crnogorskim kapama, svi uz zastave slavnih divizija. Ličani, Crnogorci, Bosanci...Svi smo mi Srbi - govori Đorđe. - A mnogi me pitaju kako to da sam i u ovim danima na Zejtinliku... Kažem im: tako što sve mislim da su ovi junaci živi. Tako im i služim. Tako, kao da su mi najrođeniji rod. Oni su me obavezali žrtvom za slobodu otadžbine. Starina Đorđe nad usnulim junačkim pukovima bdi više od pet i po decenija I PROZOR S POGLEDOM NA HUMKE Đorđe Mihailović, donedavno je sa ženom stanovao u kući od kamena, na ulazu u Zejtinlik. Kuća je podignuta 1928. u kojoj je i rođen, iste godine. Starost i bolest su ga, odnedavno, preselile u neveliki stan, u ulicu iznad groblja. "Novosti" su prve na novoj adresi čika Đorđa, koju je sam odabrao, tako, da mu bude i prozor s pogledom na humke ratnika. - Čim ustane, on odlazi do ovog prozora, stoji i gleda... Gleda u groblje, posle i bez doručka ode dole, pa, kad dođe - govori, dok nam služi slatko od pomorandže, supruga Svetlana (Grkinja kojoj je on dao to srpsko ime). SLOBODA JE U NAŠIM GENIMA Pamtim da je ovako o srpskoj vojsci govorio moj đed Savo Mihailović: Francuzima stiže pomoć brodovima. U brodovima vojnici i vino. Ništa oružje, ništa municija. Francuzi ne mogu da ratuju bez vina. Englezima stiže pivo. A srpski vojnik gura da stigne u otadžbinu. Sloboda mu je jedino za čim žudi. Gladan, bos i bez municije polaže život na oltar zemlje, rođene. Zašto? Zato što je sloboda upisana u srpske gene. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:690844-Sluzim-ih-kao-da-su-zivi
  8. Sudbine: Sa našim saunarodnicima u gotovo pustim selima u zapadnoj Hrvatskoj. Većina mladih otišla, stari umiru. O budućnosti retko ko i da sanja. Foto: Dragan Milovanović ZAGREB OD SPECIJALNOG IZVEŠTAČA U LIČKOM zaseoku Poljanu nema ni puta ni trgovine, a povratnik Mile Cvijanović mašta o odlasku, deda Rade Savić u Ćorama kraj Dvora maše prolaznicima kako bi bar razmenio koju reč, u Turiću u blizini Knina, povratničkom paru Bilbija donose vodu da prežive topla leta, a Momčilo Jović nakon što se vratio u Riđane u Dalmatinskoj zagori ljubomorno čuva staru vodenicu koja ga podseća na srećniju mladost kada je Srba ovde bilo mnogo više. Priča je to do priče o nesrećnoj sudbini Srba u Hrvatskoj, proteranom narodu, razrušenim selima, napuštenim kućama i pokojem povratniku u mestima bez struje i vode. Uz mnogo razgovora o politici i nadi "da će sutra biti bolje", baka Milica Dakić (80), iz zaseoka kraj Gline, kaže da su kroz njeno selo u prošlosti protutnjale mnoge vojske. - Lepo je nadati se, ali nas ovde više nama. Mladost otišla, stari umiru i to je danas sudbina Srba u Hrvatskoj - setno nam govori baka Milica. SUSRET SA ISTORIJOM Kako je NDH proterala 104.000 Srba Jednostavne reči ove seljanke, gorde osamdesetogodišnjakinje, udaraju više i jače od crne statistike koja kaže da je danas Srba u Hrvatskoj manje od 180.000, za razliku od vremena pred devedesete prošlog veka kada ih je po zvaničnoj statistici bilo 581.000, a možda i više. A bez Srba nema ni Hrvatske jer ko bi mogao da zamisli "brisanje" iz istorije jednog Nikole Tesle, Sime Matavulja, Grigora Viteza, Pere Kvrgića, Radeta Šerbedžije, Arsena Dedića, Vojina Bakića, Stojana Aralice, Dušana Džamonje, Radeta Končara, da se ne nabraja dalje. Stevan Jablan na pravoslavnom groblju u selu Riđani DANAS su srpska sela najčešće pusta. Oni koji su ostali ili se vratili preživljavaju teško. Ne kukaju, ćute i trpe. Malo ko se, međutim, nada da će biti bolje. Muči ih i sadašnjost i prošlost, a o budućnosti, pogotovo nekoj svetlijoj i ne sanjaju. - Krivo, naopako, preidealizovano, jednostrano i crno-belo pristupanje onom što se dogodilo devedesetih mnogo nas opterećuje još i danas - kaže istoričar Tvrtko Jakovina, dok sve glasniji hrvatski desničari glorifikuju zločinačku NDH. I ponovo su "krivci" Srbi, iako ih praktično više i nema. A živeti pod pritiskom dobro su osetili i devedesetih, čega i te kako ima i danas. Nije lako biti Srbin u Hrvatskoj,ali nije lako biti ni Hrvat Kada se posete mesta u kojima žive Srbi gde su pre bili u većini uvek ista slika. Ljudi se sećaju srećne mladosti, punih sela i razgovora o precima, običajima... Ljudi kao da su se pomirili sa sudbinom i ni od koga ne očekuju ništa. - Eto, ovde u Riđane danas retko ko svrati, a moji su preci u ovom selu 600 godina. Vodenica je u selu i okolini bilo 500, posla preko glave, a danas niko da dođe i melje žito, iako bi mi trebalo dva sata da staru vodenicu stavim u pogon - govori nam Stevan Jablan koji je godinama radio kao električar na železnici. - Sada živim uz mizernu penziju od 120 evra i nemam kome ni da se žalim. Ali nisam se pokajao što sam se vratio, jer tu su moji koreni, tu su moji grobovi. Mile Cvijanović (80) iz ličkog sela Poljane PRIČE o Srbima u Hrvatskoj i njihovim životima danas retko ko čuje, a još ih samo novinari zagrebačkog nedeljnika "Novosti", onog koga ustaše nekažnjeno pale u centru Zagreba, obilaze i beleže kako žive i što ih muči. Džabe, jer te priče ionako malo ko pročita, a naročito ne oni koji bi trebalo ljudima da pomognu da žive kako to priliči ovom veku. U Riđanima koje su dvadesetak kilometara od Knina ima vode, plodna je zemlja, moglo bi da se pristojno živi, ali ljudi nema, škola je zatvorena.... Ličko selo Poljane teško je naći i na karti, a tu je jedan od retkih stanovnika koji je ostao, osamdesetogodišnji Mile Cvijanović. Komšija nema, sama pustoš, tek nekoliko kilometara dalje prve kuće. Pre devedesetih živelo je ovde i stotinak Srba, nikada raskošno, ali lepo. Milin otac poginuo je u partizanima, a u "Oluji" mu je kuća zapaljena i sve opljačkano. Sledile su pretnje i ona već tako poznata priča da je i Mile spasavajući živu glavu morao da ode sa svoje dedovine. Ipak, vratio se i pokajao. - Teško je ovako živeti, bez igde ikoga, samo zato da bi bio blizu grobova svojih starih. Ali, izdržavam iako se svaki dan pokajem - tužno će Mile. Tužno je i u srpskim selima kraj Karlovca... posla nema, problemi se ne rešavaju, kuće trošne, a malo ko brine za ljude. Možete im reći šta god hoćete, samo ne smete spominjati politiku. - Od toga nema ništa, političari obećaju ali se ništa ne događa. Jedino može da se preživi ako mladi odu i pomognu starcima koji ostanu - kaže nam sedamdesetogodišnji Dragan Rajović za kojeg je pečalba ipak nemoguća misija. - Pa gde ću ovako star... a deca, menjaju i veru da ovde dobiju posao. Došlo je i do toga. Malobrojni Srbi u selima između Zadra i Knina Foto Igor Marinković GROBLjA PUNA, KUĆE PRAZNE OD mesta do mesta, sve isto. Naučnik, dr Filip Škiljan kaže: "Srbi su brojniji na grobljima nego u naseljima", pa nekad konstitutivni narod u Hrvatskoj spao je danas na zanemarivo mali procenat. - Stari ljudi su se vratili da bi umrli na svojoj zemlji i u svojoj kući - kaže Škiljan i upozorava na sve veći gubitak osećaja identiteta. NAJTEŽA JE SAMOĆA - NE pada mi teško ni siromaštvo, ni život sa 100 evra mesečno jer zaradim nešto sa strane. Najteže mi je zbog samoće nakon što su mi braća otišla po svetu. Usamljen sam i živim u mislima kako je nekada bilo - setno govori Dušan Vučković iz Trnovca. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:690664-U-Hrvatskoj-Srbi-menjaju-veru-da-se-zaposle
  9. http://www.orthphoto.net/photo.php?id=106076&id_jezyk=1
×