Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Sophrosyne

Члан
  • Content count

    2375
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    1

Репутација активности

  1. PredragVId liked коментар на тему by Sophrosyne in Свети Петар и Февронија   
    Upravda ovo je divno...   crosseo  1406_love
  2. Жика liked коментар на тему by Sophrosyne in Свети Петар и Февронија   
    Овдје има на енелгеском,италијанском и руском.Ако неко оскопа житија  на српског нека постави,ја нисам трагао...
    http://www.romeo-juliet-club.ru/lovemuseum/fevronia.html#The Legend of Peter and Fevronia

    СВЕТИ ПЕТАР И ФЕВРОНИЈА
    Ове године је, по други пут, у Русији слављен празник светог Петра и Февроније чије се мошти чувају у Тројицком храму Новодевичког манастира у Мурому, 200 километара од Москве у Владимирској области. Овај празник је поyнат као „Дан породице, љубави и верности“. Супруга председника Дмитрија Медведева, Светлана, била је један од главних покретача увођења овог празника на нивоу целе земље.
    По предању, кнез Петар је био син муромског кнеза Јурија Владимировича. Живео је почетком 13. века. Као младић, Петар се тешко разболео, у сну је сазнао да му може помоћи једино кћи пчелара Февронија. Она је била „лепа, благочестива, добра и мудра“. Позвана је и исцелила је кнежевог сина а он је одлучио да се ожени њом. Када је требало да преузме власт, бојари су га ставили пред одлуку, или да се одвоји од ње, јер није племенитог рода, или да не буде кнез. Петар и Февронија су напустили град, желећи да остану верни. После немира у граду, замољени су да се врате. Пред крај живота замонашили су се, преставили се у истом дану и истом часу, 8. јула (25. јуна) 1228. године.
    Светлана Медведева је походила манастир поводом празника и позвала грађане Русије да у браку негују поштовање, љував и верност као „високе идеале“. У бројним градовима верници су међусовно честитали празник, а супругама даривали цвеће. Сматра се да је потребно да прође десетак година да празник потпуно заживи и буде потпуно прихваћен. Њиме се на неки начин истискује слављење светог Валентина који је „дан заљубљених“, а нагласак треба ставити на брак и пород.
  3. emilija liked коментар на тему by Sophrosyne in Opšta informisanost   
    Св.Јован Претеча, чије рођене данас славимо је био син првосвештеника Захарије и жене му Јелисавете.Зачели су га у поодмаклим годинама.Aрхангел Гаврило јавио се у Јерусалимском храму првосвештенику Захарију и објавио му је да ће његова бездетна стара жена Јелисавета зачети сина. Захарије је у то посумњао, па му се језик свеза све до осмог дана по рођењу његовог сина, када је написао да му је име Јован. По целом Израиљу разнео се глас о овом чуду и стиже до Ирода који, када посла да покољу децу у Витлејему, посла и да убију Јована. Јелисавета сакри сина, па се Ирод расди и посла да убију Захарију у храму. Јелисавета се са Јованом сакри у неку пештеру, где се убрзо и упокојила. А младенац Јован је остао у пустињи сам, на старање Богу и Његовим ангелима.
  4. ines liked коментар на тему by Sophrosyne in О православним монасима...   
    о.Рафаило Манастир Подмаине - Будва (лијево) и о.Лука Манастир Дајбабе Подгорица

  5. Биљана 1234 liked коментар на тему by Sophrosyne in Примери послушности !   
    "немогуће је умрети послушноме..."
    Преп. Акакије Синајски. У својој славној књизи „Лествица” саопштава св. Јован Лествичник житије овога светитеља. Млади Акакије био је искушеник код некога злога старца у Синајском манастиру. Гневљиви старац посведневно је корео и грдио Акакија, а често и тукао, и на све начине мучио и злостављао. Но Акакије се није жалио него је све то подносио стрпљиво с уверењем, да је то корисно за његово спасење. Кад год га је неко питао, како живи, он је одговарао: „добро као пред Господом Богом!” После 9 година послушања и мучења умре Акакије. Старац га сахрани, па оде и пожали се другом неком светом старцу говорећи: „Акакије, ученик мој, умре”. „Не верујем, одговори свети старац, Акакије не умре.” Тада обојица одоше на гроб умрлога, и онај свети старац викну: „брате Акакије, јеси ли умро?” А послушни Акакије, и по смрти послушан, одговори: „нисам умро оче, немогуће је умрети послушноме”. Тада се онај зли старац раскаја, и затвори се у једну келију близу гроба Акакијева, где у кајању и молитви проведе остатак живота.
    http://www.svetosavlje.org/biblioteka/prolog/index.php?m=11&d=29&a=1&date=11-
  6. Aleksandar Ciganović liked коментар на тему by Sophrosyne in Hrišćanski filozofi 20. veka?   
    Ја сам читао само Берђајева и Флоренског ;/
    А може ли овдје да упадне и Павле Евдокимов?Ако може гласам и за њега.
  7. Жика liked коментар на тему by Sophrosyne in Свети Петар и Февронија   
    Овдје има на енелгеском,италијанском и руском.Ако неко оскопа житија  на српског нека постави,ја нисам трагао...
    http://www.romeo-juliet-club.ru/lovemuseum/fevronia.html#The Legend of Peter and Fevronia

    СВЕТИ ПЕТАР И ФЕВРОНИЈА
    Ове године је, по други пут, у Русији слављен празник светог Петра и Февроније чије се мошти чувају у Тројицком храму Новодевичког манастира у Мурому, 200 километара од Москве у Владимирској области. Овај празник је поyнат као „Дан породице, љубави и верности“. Супруга председника Дмитрија Медведева, Светлана, била је један од главних покретача увођења овог празника на нивоу целе земље.
    По предању, кнез Петар је био син муромског кнеза Јурија Владимировича. Живео је почетком 13. века. Као младић, Петар се тешко разболео, у сну је сазнао да му може помоћи једино кћи пчелара Февронија. Она је била „лепа, благочестива, добра и мудра“. Позвана је и исцелила је кнежевог сина а он је одлучио да се ожени њом. Када је требало да преузме власт, бојари су га ставили пред одлуку, или да се одвоји од ње, јер није племенитог рода, или да не буде кнез. Петар и Февронија су напустили град, желећи да остану верни. После немира у граду, замољени су да се врате. Пред крај живота замонашили су се, преставили се у истом дану и истом часу, 8. јула (25. јуна) 1228. године.
    Светлана Медведева је походила манастир поводом празника и позвала грађане Русије да у браку негују поштовање, љував и верност као „високе идеале“. У бројним градовима верници су међусовно честитали празник, а супругама даривали цвеће. Сматра се да је потребно да прође десетак година да празник потпуно заживи и буде потпуно прихваћен. Њиме се на неки начин истискује слављење светог Валентина који је „дан заљубљених“, а нагласак треба ставити на брак и пород.
  8. Лапис Лазули liked коментар на тему by Sophrosyne in Празнословље   


    Облик греха речју јесте празнословље, навика да се говори о непотребном и празном, да се своје и туђе сећање пуни случајним отпацима. Празнословље је жеља да се говори, која прелази у навику. Уколико празнослов не каже све што је хтео, осећа да је болестан и разбијен, као алкохоличар без вина. Празнословље удаљава благодат Божију. Празнослов постаје бреме за околину, због тога треба да се учимо великој науци - ћутању. Празнослов је непријатељ своје душе и крадљивац туђег времена. Уз празнословље иде и многословље, али се ипак на известан начин разликује од њега.
    Многословни човек може да говори о потребном и корисном, али притом употребљава такво обиље речи које уопште није потребно. Многословни не може да одвоји главно од секундарног, чини се да седи на сеоским колима који иду толико споро да не знаш кад ће на одредиште. Беседа с таквим човеком оставља осећај разбијености и замора, пажња слаби и постепено престајеш чак и да схваташ о чему ти прича. Многословље је истовремено гордост која воли да се покаже и одсуство културе размишљања. Овоме се додаје такође одсуство поштовања према сабеседнику, којег не питају да ли жели да слуша или пак не зна како да се извуче на обалу од ове бујице речи.
    С ким човек нарочито треба да се труди да не буде многослован? Као прво, с човеком који је старији од тебе по годинама; као друго, с оним ко боље од тебе познаје материју о којој говориш и схвата на пола речи; као треће, с монахом, који по свом чину треба да се бави унутрашњом молитвом, при чему свака сувишна реч омета његово унутрашње делање; као четврто, с непријатељем који жели да те ухвати на речи како би те обрукао; као пето, с болесником којем си дошао у посету; као шесто с човеком који има мало времена и којем је распоређен сваки минут; као седмо, с оним ко те непрекидно прекида, гледа за време разговора на све стране и најчешће на сат, ко одговара неповезано (очигледан знак да си му досадио и да те човек не слуша), ко се у твом присуству љути на жену и децу или грубо тера мачку која се мазећи таре о његове ноге, ко слушајући те затвара очи (то значи да му се од твојих речи већ дрема, јер су приликом занимљивог разговора очи сабеседника широко отворене и усмерене према теби). И чак ако свега овога што је речено нема, ипак је боље не говорити много.
    Не треба говорити о ономе што не знаш, у шта ниси сигуран, што је речено с духовном штетом по оне који те слушају. Треба говорити о ономе у чему си зналац, што је корисно за друге и притом треба говорити кратко. Боље је ако се код људи појави жеља да говориш још него жеља да што пре заћутиш. Чак и у добром треба поштовати меру. По речима Премудрог, ако си нашао мед једи колико ти је потребно да се не би прејео и избљувао га.[12]
    Питање: Кад дискусија може да донесе корист?
    Одговор: Кад обе стране желе да поделе информације и да открију истину и кад човек јавно треба да брани своја уверења.
    Питање: Могу ли спорови и дискусије да доведу човека до вере?
    Одговор: Постоје две врсте неверја: од незнања и од развраћености воље (при чему је овде најгора духовна гордост). Али, док се у првом случају човек може подстаћи да се озбиљније односи према питањима гледања на свет, у другом случају у човеку почиње да говори повређено самољубље, које га чини глувим (али не и немим).
    Питање: Коме не треба веровати?
    Одговор: Човеку који:
    * много обећава;
    * стално говори о својој части и о својим врлинама;
    * хвали људе у очи и брука их иза леђа;
    * у свакој прилици се куне у љубав и оданост;
    * користи у свом говору превише шала и пословица.
    Питање: Кад треба прекинути дискусију?
    Одговор: Кад човек не тежи ка томе да схвати онога с ким говори, већ да утврди своје сопствено мишљење. Кад је предмет разговора непознат сабеседнику и незанимљив. Кад један прекида другог. Кад човек понавља једно исто. Кад не говори, већ декламује као глумац на сцени (ово значи да нема доказа и уместо разума у њему делују емоције). Кад човек игнорише чињенице и уместо да одговара на питање скаче с једне теме на другу. Кад сматра да је у свему у праву и не признаје да греши. Кад човек наступа у улози свезналице. Кад не говори о принципима већ о личностима. Кад уместо доказа на ред долазе отровни подсмеси. Кад човек не одговара на тему. Кад човек говори превише не дајући сабеседнику да убаци ни реч (то је знак самозаљубљеног глупака који не поседује јасност размишљања, већ с насладом слуша свој глас као меломан арију Каруза; у том случају ако се разговор настави то више неће бити дијалог, већ два међусобно изолована монолога). Ако човек дозвољава себи некоректност у опхођењу, увредљив тон и изразе (јуродство без светости губи свој шарм и претвара се у свакодневну свињарију). Уопште, треба имати на уму да се у срцу сумира човеков живот и у разговору пре свега звучи садржај срца и страст душе. Људи који се налазе на различитим духовним таласима престају да се разумеју: после овакве беседе не долази до зближавања, већ до још већег разилажења.
    У сваком случају треба се сећати признања преподобног Арсенија Великог: "После разговора сам се често кајао, а после ћутања - никада."

    Одломак из књиге "УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА" - Архимандрит Рафаил Карелин

    http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/UmeceUmiranja/UmeceUmiranja.htm
  9. PredragVId liked коментар на тему by Sophrosyne in Online часови византијског појања на ЖРУ - Игор Зиројевић   
    Јесу ли монахиње из Врања издавале какав ЦД?...јер је њихово појање једно од најљепших које сам слушао.Задњи пут у Ћелији Пиперској на бдењу и литургији су дале посебан печат.
    http://youtu.be/4F0GYozxcQM
    http://youtu.be/6lF3adqxpeU
  10. ines liked коментар на тему by Sophrosyne in О православним монасима...   
    монах Aгатон - Манастир Подмаине

  11. ines liked коментар на тему by Sophrosyne in О православним монасима...   
    Игуман Бендеикт - Михољска Превлака - Тиват

    Игуман
    ПРОКОПИЈЕ Вуковић - Манастир Рибњак - Бар


    јеромонах ПЕТАР Драгојлови

    ћ - Манастир Врањина - Вирпазар


    архимандри

    т ГРИГОРИЈЕ Траиловић -

    МАНАСТИР ДОЊЕ БРЧЕЛЕ


  12. ines liked коментар на тему by Sophrosyne in О православним монасима...   
    о.Рафаило Манастир Подмаине - Будва (лијево) и о.Лука Манастир Дајбабе Подгорица

  13. Биљана 1234 liked коментар на тему by Sophrosyne in Покајање је величанствено осећање   

    Покајање у равни библијске психологије и онтологије



    (Учење о покајању Преподобнога Аве Софронија Новог из Есекса)



    http://www.scribd.com/doc/46970142/o-david-1




  14. Снежана liked коментар на тему by Sophrosyne in Даровита браћа - КОД НАСТАСИЈЕВИЋЕВИХ   
    Даровита браћа
    КОД НАСТАСИЈЕВИЋЕВИХ
    Људи су их знали као породицу обдарених – од њих шесторо, четворо су уметници. Били су дружељубиви, али ипак усамљени

    Сваки од четворице браће Настасијевић имао је најмање по један уметнички дар. Живорад је био сликар, Светомир композитор, а Славомир и Момчило били су књижевници. Имали су и три сестре: Наталија је рано преминула, Славка је била чувена професорка физике у Четвртој мушкој гимназији, а Даринка историчар.
    Рођени су под планином Рудник, у Горњем Милановцу, између 19. и 20. века, у обичној, неимарској породици пореклом из Охрида. Сви су почињали школовање у родном месту, и завршавали га на београдским факултетима. Сви су својим стваралаштвом обогатили културу.
    МОМЧИЛО: Од свих Настасијевића данас је најпознатији Момчило. Мало је личио на време у коме је живео, па га оно није ни прихватило. Превише је био повучен, сам, а и писао је онако како нико други око њега тада није писао. Лепота његових песама, приповедака, драма и есеја уочена је тек половином прошлог века, кад он више није био жив. Па ипак, без обзира на то што је стваралаштво Момчила Настасијевића данас прихваћено и изузетно цењено, о њему се и даље говори као о загонетном песнику.
    Биографски подаци не говоре много о његовој личности: рођен је 1894. године, основну школу и гимназију похађао је у Горњем Милановцу и Београду, током тих година учио је да свира на флаути и виолини, у последњем разреду гимназије дружио се с Гаврилом Принципом. Студирао је француски језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду, студије је прекидао због рата у коме је учествовао као добровољац зато што су га на војној регрутацији одбили због недовољне развијености. Кад је дипломирао, постао је професор Прве, а затим и Четврте мушке гимназије, и на том послу остао све до смрти.
    С објављивањем књижевних дела почиње касније него његови генерацијски другови, и то тешко. Док Растко Петровић, Милош Црњански, Раде Драинац, Десанка Максимовић, Станислав Винавер објављују књигу за књигом одмах после завршетка Првог светског рата, Момчило пише споро. Миодраг Павловић, један од његових биографа, описује да се Момчило развија, експериментише у драми, прози и у стиху, пише есеје о књижевности и о уметности, много ради, али као да ради за себе а не и за читаоце. Готово све своје најбоље радове написао је неколико година пре него што је почео да их објављује: текст за музичку драму свог брата Светомира „Међулушко благо”, збирку приповедака „Из тамног вилајета”, збирку песама „Пет лирских кругова”, збирку приповедака „Хроника моје вароши”, драме „Недозвани” и „Господар Младенова кћер”.
    Прво јавно признање књижевном дару и умећу Момчила Настасијевића било је и једино: 1927. године на књижевном конкурсу добија награду од 4000 динара за приповетку „Запис о даровима моје рођаке Марије”. Те исте године, о свом трошку, штампа код тада важног и познатог издавача Цвијановића приповетке „Из тамног вилајета” и музичку драму „Међулушко благо”. Светомир и Момчило понудили су је Београдској опери при Народном позоришту, али је Опера није хтела. Недуго затим, и Драма је одбила да изведе Момчилову драму „Недозвани”. Наредних година одбија и драме „Господар Младенова кћер” и „Код Вечите славине”. Цене га и посвећују му пажњу само његови пријатељи, читаоцима су његов сажет језик и стилске фигуре неразумљиви. „Он је узимао реч као чаролију звука и ритма, те испитивао каква се све дејства из ње могу добити”, написао је Миодраг Павловић. Међутим, такво и толико поштовање језика, његових корена, фолклора, мелодије речи, већини је било страно. И Момчило се све више осамљује.
    Тек је 1932. године објавио прву песничку збирку, „Пет лирских кругова”. Примећена је само у његовом најужем кругу. У тадашњим антологијама поезије заступљен је обично са по једном песмом, и то искључиво оном једноставног израза. Његове драме изводе само аматерска друштва.
    Размишљао је и о роману, и то с причом о савременом Београду. Било је то након што је завршио збирку приповедака „Хроника моје вароши”, сачињену од лирских казивања о прошлости родног Горњег Милановца. Априла 1928. године Настасијевић је новинару листа „Правда” испричао о теми свог романа и најавио његову фрагментарну композицију. Замислио га је као калеидоскоп састављен од мноштва појединости како би дочарао нервозни ритам београдског живота и „мађијску снагу” Београда – како се изразио. „Овај би роман имао да носи психолошко превирање људи, нипошто у једној реалистичкој белој светлости, јер је сам Београд – узмите ову слику – пред вече, у оно време заласка сунца и наступања ноћи, најомиљенији, најинтересантнији. То су силуете Београда које му дају мађијску снагу”, објаснио је. Роману о Београду, својој неоствареној замисли, Настасијевић се вратио половином тридесетих година одредивши му наслов „Пустињак у граду”.
    Јануара 1938. године одржао је последњи час својим ученицима у Четвртој мушкој гимназији. Умро је од туберкулозе 13. фебруара, у 44. години. Годину дана касније, његови пријатељи на челу са Станиславом Винавером и Милутином Деврњом, сакупили су новац и објавили целокупна дела Момчила Настасијевића. Стала су у девет књига. Али, ни то издање није заинтересовало читаоце за Момчила. После Другог светског рата, у доба соцреализма, одбацили су га као „ненапредног”. Замерано му је што су се његове „Приповетке” појавиле у избору Светислава Стефановића који је проглашен народним непријатељем па као такав и стрељан. Књига је објављена 1944. године у такозваном ратном колу Српске књижевне задруге, иако Настасијевић тада одавно није био жив. Може се рећи да је део наше културе заувек постао тек 1991. године, објављивањем критичког издања његових Сабраних дела које је приредио Новица Петковић.
    ЖИВОРАД: Живорад Настасијевић почео је пут сликара 1905. године у Београду, у Уметничко-занатској школи, а наставио га у Минхену, на Крфу, у Бизерти, Солуну и Паризу. Сваки од ових градова осећа се у његовим сликама.
    Ако се изузму Београд, где је отишао због школовања, и Минхен и Париз, у којима је био захваљујући стипендији, сва остала његова измештања диктирале су тадашње политичке околности. У Минхен је дошао пред почетак Првог светског рата. Тада је тамо било пуно наших, младих, који су учили сликарство. Кад су једног од њих, Косту Јосиповића, након атентата на Франца Фердинанда изударали студенти вероватно зато што је из земље из које је и атентатор, Живорад је то схватио као опомену па је спалио сва писма која је добио од својих. „То сам урадио зато што је Гаврило Принцип скоро сваки дан долазио код мојих у Београд, и увек кад су ми они писали и он би понешто дописивао са пуним потписом, а имао сам и неколико дужих писама од њега.” Да је исправно поступио, показало се сутрадан: два агента полиције претражила су му цео стан. Успео је да преко Варшаве и Одесе, Дунавом стигне до Неготина. Слике које је радио у Минхену морао је да остави.
    Нису сачувани ни радови из Првог светског рата. Живорад је био један од 1300 каплара. Приликом повлачења наше војске, на путу до Крфа, коњ натоварен сандуком с његовим радовима пао је у провалију а с њим и Живорадови цртежи и скице будућих слика. На Кајмакчалану је оболео од тифуса па је пребачен у Солун а одатле у северну Африку, у Бизерту. Отуд се на његовим сликама појављују једни од првих трагова неевропских земаља у српском сликарству. После ослобођења, а у таласу српског пријатељства с Француском, нашим ратним савезником, Живорад се са стипендијом нашао у Паризу. Међутим, као да није био одушевљен Паризом онолико колико се то свуда око њега очекивало. Он је „гледао своја посла” и није „обраћао пажњу на све могуће измове”. Није му пријала ни атмосфера тада омиљене кафане „Ротонда”. Записао је да се тамо „сви скупљају, нарочито увече. Критичари сваке врсте воде прву реч. Почеше већ јавно да брбљају како треба спалити музеј Лувр, јер то више није потребно. Видим јасно да критике о изложбама и концертима не одговарају стварности, и да се то све намешта по кафанама”. Зато је Париз на његовим сликама празан, без људи, као кулиса.
    Београд је први пут видео радове Живорада Настасијевића 1919. године на „Изложби ратних сликара и вајара”. Био је то велики догађај за тек ослобођену земљу, па је разумљиво што је политички карактер изложбе превладао уметнички. „Успех изложбе био је велики. Публика је по цео дан масовно долазила. Неке групе Војвођана долазиле су са заставама”, записао је Живорад, подсмевајући се друштву, али и чињеници да су његову каријеру готово на сваком кораку обележавале политичке околности.
    СВЕТОМИР: Могло би се рећи да је Светомир, рођен 1902. године, наставио породичну линију грађевинара зато што је дипломирао на Архитектонском факултету, иако је стечено знање користио само да што чвршће постави делове својих опера. Светомир је написао осам опера. Можда ниједне од њих не би било да га једног дана, усред Првог светског рата, Момчило није одвео да чује неки бечки оркестар који се из непознатих разлога затекао и задржао у Милановцу. Свирали су музику Рихарда Вагнера. Четрнаестогодишњи Светомир био је очаран, како ће се убрзо испоставити – заувек. Већ његова прва опера, „Међулушко благо”, заснована је на проклетству отетог блага, као и гигантски Вагнеров циклус „Прстен Нибелунга”.
    Његово животно дело је опера „Ђурађ Бранковић”, резултат свих Настасијевића: драмски текст написао је Момчило, историјске чињенице истраживао је Славомир, декор и костиме до најмањих детаља исцртао је Живорад, а Светомир је написао музику. Живот својих опера на позорници Светомир није дочекао.
    СЛАВОМИР: Најмлађи брат, рођен 1904. године. Дипломирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду, постао професор вршачке гимназије и, по узору на Момчила, почео да пише. Одлучио се за сатиру и комедију зато што се, како је тада причао, у њиховој породици нико није бавио тим жанровима. Његов првенац „Врачара Божана”, комедија у пет чинова, изведена је убрзо након што је објављена, истина у Скопљу, и била је добро прихваћена. За време Другог светског рата био је управник Београдске опере, његове комедије приказују се и у Београду и по Србији, што му је власт након ослобођења замерила. Да ли због тога, тек, после рата Славомир почиње да пише историјске романе за омладину. Већ га је први роман, „Гуапо”, прославио: прича о Келтима, пуна забавних преокрета, коју се усудио да преточи у машту тек након обимних истраживања тог народа и њиховог времена. Овакав поступак постао је његово правило: сваком писању претходило је детаљно и свеобухватно упознавање са свим поузданим детаљима приче коју је замислио.
    И следећи Славомирови романи били су радо читани: „Ханибал анте портас”, „Деспот Стефан”, „Витези кнеза Лазара”, „Александар Македонски”, „Јулије Цезар”, „Легенда о Милошу Обилићу”, „Устанак у Зети”... Поновно издање Славомирових романа осамдесетих година прошлог века, двадесетак година након што су написани, доказало је њихов квалитет. Салон породице Настасијевић
    САЛОН: Живорада, Момчила, Светомира и Славомира људи су доживљавали као целину, као Настасијевиће. Разумљиво, они су немали број пута заједно стварали. Од свих њихових сарадњи, најчувенији су били – салони. Наиме, где год да су живели, а селили су се неколико пута, дом Настасијевића био је место окупљања писаца, уметника и интелектуалаца, место где су приређивани концерти и књижевне вечери.
    Момчило је свирао пиколо флауту, Светомир виолу, а Славомир виолончело. Њихов пријатељ Станислав Винавер свирао је клавир, а вајар Периша Милић флауту. Најчешће су приређивали концерте Моцартове и Бахове музике. Композитор Станојло Рајичић, један од гостију недељних дружења код Настасијевићевих, забележио је да су се „на зидовима налазиле Живорадове слике. Живорад је био иконописац, тако да су зидови били украшени и иконама, а и портретима чланова породице. Специјалној атмосфери доприносили су и присутни уметници разних струка. Време је пролазило у музицирању, дискусијама, веселом расположењу. Вероватно да не грешим ако кажем да се ретко може у Београду срести породица, и то у оно време, у којој се од шесторо деце четворо бавило уметношћу”.
    Аутор: Соња Ћирић
    број: 3001 - 2009.
    izvor ;
    http://politikin-zab...astasiјevicevih
  15. Снежана liked коментар на тему by Sophrosyne in Даровита браћа - КОД НАСТАСИЈЕВИЋЕВИХ   
    Даровита браћа
    КОД НАСТАСИЈЕВИЋЕВИХ
    Људи су их знали као породицу обдарених – од њих шесторо, четворо су уметници. Били су дружељубиви, али ипак усамљени

    Сваки од четворице браће Настасијевић имао је најмање по један уметнички дар. Живорад је био сликар, Светомир композитор, а Славомир и Момчило били су књижевници. Имали су и три сестре: Наталија је рано преминула, Славка је била чувена професорка физике у Четвртој мушкој гимназији, а Даринка историчар.
    Рођени су под планином Рудник, у Горњем Милановцу, између 19. и 20. века, у обичној, неимарској породици пореклом из Охрида. Сви су почињали школовање у родном месту, и завршавали га на београдским факултетима. Сви су својим стваралаштвом обогатили културу.
    МОМЧИЛО: Од свих Настасијевића данас је најпознатији Момчило. Мало је личио на време у коме је живео, па га оно није ни прихватило. Превише је био повучен, сам, а и писао је онако како нико други око њега тада није писао. Лепота његових песама, приповедака, драма и есеја уочена је тек половином прошлог века, кад он више није био жив. Па ипак, без обзира на то што је стваралаштво Момчила Настасијевића данас прихваћено и изузетно цењено, о њему се и даље говори као о загонетном песнику.
    Биографски подаци не говоре много о његовој личности: рођен је 1894. године, основну школу и гимназију похађао је у Горњем Милановцу и Београду, током тих година учио је да свира на флаути и виолини, у последњем разреду гимназије дружио се с Гаврилом Принципом. Студирао је француски језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду, студије је прекидао због рата у коме је учествовао као добровољац зато што су га на војној регрутацији одбили због недовољне развијености. Кад је дипломирао, постао је професор Прве, а затим и Четврте мушке гимназије, и на том послу остао све до смрти.
    С објављивањем књижевних дела почиње касније него његови генерацијски другови, и то тешко. Док Растко Петровић, Милош Црњански, Раде Драинац, Десанка Максимовић, Станислав Винавер објављују књигу за књигом одмах после завршетка Првог светског рата, Момчило пише споро. Миодраг Павловић, један од његових биографа, описује да се Момчило развија, експериментише у драми, прози и у стиху, пише есеје о књижевности и о уметности, много ради, али као да ради за себе а не и за читаоце. Готово све своје најбоље радове написао је неколико година пре него што је почео да их објављује: текст за музичку драму свог брата Светомира „Међулушко благо”, збирку приповедака „Из тамног вилајета”, збирку песама „Пет лирских кругова”, збирку приповедака „Хроника моје вароши”, драме „Недозвани” и „Господар Младенова кћер”.
    Прво јавно признање књижевном дару и умећу Момчила Настасијевића било је и једино: 1927. године на књижевном конкурсу добија награду од 4000 динара за приповетку „Запис о даровима моје рођаке Марије”. Те исте године, о свом трошку, штампа код тада важног и познатог издавача Цвијановића приповетке „Из тамног вилајета” и музичку драму „Међулушко благо”. Светомир и Момчило понудили су је Београдској опери при Народном позоришту, али је Опера није хтела. Недуго затим, и Драма је одбила да изведе Момчилову драму „Недозвани”. Наредних година одбија и драме „Господар Младенова кћер” и „Код Вечите славине”. Цене га и посвећују му пажњу само његови пријатељи, читаоцима су његов сажет језик и стилске фигуре неразумљиви. „Он је узимао реч као чаролију звука и ритма, те испитивао каква се све дејства из ње могу добити”, написао је Миодраг Павловић. Међутим, такво и толико поштовање језика, његових корена, фолклора, мелодије речи, већини је било страно. И Момчило се све више осамљује.
    Тек је 1932. године објавио прву песничку збирку, „Пет лирских кругова”. Примећена је само у његовом најужем кругу. У тадашњим антологијама поезије заступљен је обично са по једном песмом, и то искључиво оном једноставног израза. Његове драме изводе само аматерска друштва.
    Размишљао је и о роману, и то с причом о савременом Београду. Било је то након што је завршио збирку приповедака „Хроника моје вароши”, сачињену од лирских казивања о прошлости родног Горњег Милановца. Априла 1928. године Настасијевић је новинару листа „Правда” испричао о теми свог романа и најавио његову фрагментарну композицију. Замислио га је као калеидоскоп састављен од мноштва појединости како би дочарао нервозни ритам београдског живота и „мађијску снагу” Београда – како се изразио. „Овај би роман имао да носи психолошко превирање људи, нипошто у једној реалистичкој белој светлости, јер је сам Београд – узмите ову слику – пред вече, у оно време заласка сунца и наступања ноћи, најомиљенији, најинтересантнији. То су силуете Београда које му дају мађијску снагу”, објаснио је. Роману о Београду, својој неоствареној замисли, Настасијевић се вратио половином тридесетих година одредивши му наслов „Пустињак у граду”.
    Јануара 1938. године одржао је последњи час својим ученицима у Четвртој мушкој гимназији. Умро је од туберкулозе 13. фебруара, у 44. години. Годину дана касније, његови пријатељи на челу са Станиславом Винавером и Милутином Деврњом, сакупили су новац и објавили целокупна дела Момчила Настасијевића. Стала су у девет књига. Али, ни то издање није заинтересовало читаоце за Момчила. После Другог светског рата, у доба соцреализма, одбацили су га као „ненапредног”. Замерано му је што су се његове „Приповетке” појавиле у избору Светислава Стефановића који је проглашен народним непријатељем па као такав и стрељан. Књига је објављена 1944. године у такозваном ратном колу Српске књижевне задруге, иако Настасијевић тада одавно није био жив. Може се рећи да је део наше културе заувек постао тек 1991. године, објављивањем критичког издања његових Сабраних дела које је приредио Новица Петковић.
    ЖИВОРАД: Живорад Настасијевић почео је пут сликара 1905. године у Београду, у Уметничко-занатској школи, а наставио га у Минхену, на Крфу, у Бизерти, Солуну и Паризу. Сваки од ових градова осећа се у његовим сликама.
    Ако се изузму Београд, где је отишао због школовања, и Минхен и Париз, у којима је био захваљујући стипендији, сва остала његова измештања диктирале су тадашње политичке околности. У Минхен је дошао пред почетак Првог светског рата. Тада је тамо било пуно наших, младих, који су учили сликарство. Кад су једног од њих, Косту Јосиповића, након атентата на Франца Фердинанда изударали студенти вероватно зато што је из земље из које је и атентатор, Живорад је то схватио као опомену па је спалио сва писма која је добио од својих. „То сам урадио зато што је Гаврило Принцип скоро сваки дан долазио код мојих у Београд, и увек кад су ми они писали и он би понешто дописивао са пуним потписом, а имао сам и неколико дужих писама од њега.” Да је исправно поступио, показало се сутрадан: два агента полиције претражила су му цео стан. Успео је да преко Варшаве и Одесе, Дунавом стигне до Неготина. Слике које је радио у Минхену морао је да остави.
    Нису сачувани ни радови из Првог светског рата. Живорад је био један од 1300 каплара. Приликом повлачења наше војске, на путу до Крфа, коњ натоварен сандуком с његовим радовима пао је у провалију а с њим и Живорадови цртежи и скице будућих слика. На Кајмакчалану је оболео од тифуса па је пребачен у Солун а одатле у северну Африку, у Бизерту. Отуд се на његовим сликама појављују једни од првих трагова неевропских земаља у српском сликарству. После ослобођења, а у таласу српског пријатељства с Француском, нашим ратним савезником, Живорад се са стипендијом нашао у Паризу. Међутим, као да није био одушевљен Паризом онолико колико се то свуда око њега очекивало. Он је „гледао своја посла” и није „обраћао пажњу на све могуће измове”. Није му пријала ни атмосфера тада омиљене кафане „Ротонда”. Записао је да се тамо „сви скупљају, нарочито увече. Критичари сваке врсте воде прву реч. Почеше већ јавно да брбљају како треба спалити музеј Лувр, јер то више није потребно. Видим јасно да критике о изложбама и концертима не одговарају стварности, и да се то све намешта по кафанама”. Зато је Париз на његовим сликама празан, без људи, као кулиса.
    Београд је први пут видео радове Живорада Настасијевића 1919. године на „Изложби ратних сликара и вајара”. Био је то велики догађај за тек ослобођену земљу, па је разумљиво што је политички карактер изложбе превладао уметнички. „Успех изложбе био је велики. Публика је по цео дан масовно долазила. Неке групе Војвођана долазиле су са заставама”, записао је Живорад, подсмевајући се друштву, али и чињеници да су његову каријеру готово на сваком кораку обележавале политичке околности.
    СВЕТОМИР: Могло би се рећи да је Светомир, рођен 1902. године, наставио породичну линију грађевинара зато што је дипломирао на Архитектонском факултету, иако је стечено знање користио само да што чвршће постави делове својих опера. Светомир је написао осам опера. Можда ниједне од њих не би било да га једног дана, усред Првог светског рата, Момчило није одвео да чује неки бечки оркестар који се из непознатих разлога затекао и задржао у Милановцу. Свирали су музику Рихарда Вагнера. Четрнаестогодишњи Светомир био је очаран, како ће се убрзо испоставити – заувек. Већ његова прва опера, „Међулушко благо”, заснована је на проклетству отетог блага, као и гигантски Вагнеров циклус „Прстен Нибелунга”.
    Његово животно дело је опера „Ђурађ Бранковић”, резултат свих Настасијевића: драмски текст написао је Момчило, историјске чињенице истраживао је Славомир, декор и костиме до најмањих детаља исцртао је Живорад, а Светомир је написао музику. Живот својих опера на позорници Светомир није дочекао.
    СЛАВОМИР: Најмлађи брат, рођен 1904. године. Дипломирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду, постао професор вршачке гимназије и, по узору на Момчила, почео да пише. Одлучио се за сатиру и комедију зато што се, како је тада причао, у њиховој породици нико није бавио тим жанровима. Његов првенац „Врачара Божана”, комедија у пет чинова, изведена је убрзо након што је објављена, истина у Скопљу, и била је добро прихваћена. За време Другог светског рата био је управник Београдске опере, његове комедије приказују се и у Београду и по Србији, што му је власт након ослобођења замерила. Да ли због тога, тек, после рата Славомир почиње да пише историјске романе за омладину. Већ га је први роман, „Гуапо”, прославио: прича о Келтима, пуна забавних преокрета, коју се усудио да преточи у машту тек након обимних истраживања тог народа и њиховог времена. Овакав поступак постао је његово правило: сваком писању претходило је детаљно и свеобухватно упознавање са свим поузданим детаљима приче коју је замислио.
    И следећи Славомирови романи били су радо читани: „Ханибал анте портас”, „Деспот Стефан”, „Витези кнеза Лазара”, „Александар Македонски”, „Јулије Цезар”, „Легенда о Милошу Обилићу”, „Устанак у Зети”... Поновно издање Славомирових романа осамдесетих година прошлог века, двадесетак година након што су написани, доказало је њихов квалитет. Салон породице Настасијевић
    САЛОН: Живорада, Момчила, Светомира и Славомира људи су доживљавали као целину, као Настасијевиће. Разумљиво, они су немали број пута заједно стварали. Од свих њихових сарадњи, најчувенији су били – салони. Наиме, где год да су живели, а селили су се неколико пута, дом Настасијевића био је место окупљања писаца, уметника и интелектуалаца, место где су приређивани концерти и књижевне вечери.
    Момчило је свирао пиколо флауту, Светомир виолу, а Славомир виолончело. Њихов пријатељ Станислав Винавер свирао је клавир, а вајар Периша Милић флауту. Најчешће су приређивали концерте Моцартове и Бахове музике. Композитор Станојло Рајичић, један од гостију недељних дружења код Настасијевићевих, забележио је да су се „на зидовима налазиле Живорадове слике. Живорад је био иконописац, тако да су зидови били украшени и иконама, а и портретима чланова породице. Специјалној атмосфери доприносили су и присутни уметници разних струка. Време је пролазило у музицирању, дискусијама, веселом расположењу. Вероватно да не грешим ако кажем да се ретко може у Београду срести породица, и то у оно време, у којој се од шесторо деце четворо бавило уметношћу”.
    Аутор: Соња Ћирић
    број: 3001 - 2009.
    izvor ;
    http://politikin-zab...astasiјevicevih
  16. Ненад Р. liked коментар на тему by Sophrosyne in Фотографија дана   

     
    Manastir Morača,
     
    Slika monah Kalistrat (Manastir Podmaine)
  17. Жика liked коментар на тему by Sophrosyne in Свети Петар и Февронија   
    Овдје има на енелгеском,италијанском и руском.Ако неко оскопа житија  на српског нека постави,ја нисам трагао...
    http://www.romeo-juliet-club.ru/lovemuseum/fevronia.html#The Legend of Peter and Fevronia

    СВЕТИ ПЕТАР И ФЕВРОНИЈА
    Ове године је, по други пут, у Русији слављен празник светог Петра и Февроније чије се мошти чувају у Тројицком храму Новодевичког манастира у Мурому, 200 километара од Москве у Владимирској области. Овај празник је поyнат као „Дан породице, љубави и верности“. Супруга председника Дмитрија Медведева, Светлана, била је један од главних покретача увођења овог празника на нивоу целе земље.
    По предању, кнез Петар је био син муромског кнеза Јурија Владимировича. Живео је почетком 13. века. Као младић, Петар се тешко разболео, у сну је сазнао да му може помоћи једино кћи пчелара Февронија. Она је била „лепа, благочестива, добра и мудра“. Позвана је и исцелила је кнежевог сина а он је одлучио да се ожени њом. Када је требало да преузме власт, бојари су га ставили пред одлуку, или да се одвоји од ње, јер није племенитог рода, или да не буде кнез. Петар и Февронија су напустили град, желећи да остану верни. После немира у граду, замољени су да се врате. Пред крај живота замонашили су се, преставили се у истом дану и истом часу, 8. јула (25. јуна) 1228. године.
    Светлана Медведева је походила манастир поводом празника и позвала грађане Русије да у браку негују поштовање, љував и верност као „високе идеале“. У бројним градовима верници су међусовно честитали празник, а супругама даривали цвеће. Сматра се да је потребно да прође десетак година да празник потпуно заживи и буде потпуно прихваћен. Њиме се на неки начин истискује слављење светог Валентина који је „дан заљубљених“, а нагласак треба ставити на брак и пород.
  18. ivona liked коментар на тему by Sophrosyne in Исихазам - освајање унутарњих простора   


    Шта је дакле "исихазам"? Је ли он стварно, како су неки хтјели да га прикажу, "болесни мистицизам" прошлости или је нешто сасвим друго?

    Буквално, она значи: МИР, МИРОВАЊЕ, ТИШИНА. Међутим, код православних подвижника она је од давнина значила нешто много више и имала један дубљи смисао. Оно што карактерише човјека и свијет у коме живи, то је стални немир и промјенљивост. Отуда човјек стално чезне за спокојством. И као што нам искуство свједочи да се мирно море не излази на морској површини него у дубинама мора, тако, по опиту светих подвижника, и унутрашњи мир твари и човјека треба тражити у дубинама човјека и твари, и "с оне стране" тих дубина. ИСИХИА и јесте управо то: тражење тог и таквог унутарњег мира који "превазилази сваки ум". Она није просто спокојство, налажење мирног мјеста за живот и пребивање, него битијно сабирање људског бића и жића у свој центар ("срце"); а преко њега сабирање у Богу и Богом, као јединим извором сваког истинског мира. Отуда је најбољи превод на српски ријечи "ИСИХИЈА" онај који је дао о. Јустин Поповић: МОЛИТВЕНО ТИХОВАЊЕ. Јер то сабирање може се постићи само кроз вјеру, покајање, пост и молитву.

    митрополит Амфилохије





    Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско - приморски Г. Амфилохије говорио је у недјељу 29. августа у манастиру Подмаине о најновијем издању Подмаинског манастира, књизи „Исихазам - освајање унутарњих простора“, коју отвара студија Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија. Шта је исихазам? Ко су исихасти? - на ова питања нам даје одговор ова књига коју отвара студија Митрополита Амфилохија, у којој нам Митрополит даје основне одреднице овог, по његовим ријечима, значајног духовног покрета за историју Православља и за духовни живот уопште.

    http://svetigora.com/node/7603
  19. Ivana Kresovic liked коментар на тему by Sophrosyne in Емил Сиоран (Емил Чоран) - фан пејџ!   
    Kratak pregled raspadanja





    Tumačenje pada



    Svako je od nas rođenjem doneo izvesnu količinu čistote, kojoj je bilo suđeno da se izopači u dodiru s ljudima, kroz ogrešenje o samoću. Jer svako od nas čini sve što može samo da ne bi ostao prepušten samome sebi. Bližnji nije neizbežnost, već zamka pada. Nesposobni da sačuvamo čiste ruke i neiskvarena srca, mi sebe skrnavimo tuđim iznojavanjima, valjamo se po blatu, željni gadosti i lakomi za kugom, jednoglasno rokćući u brlogu. I kad počnemo da sanjarimo o morima pretvorenim u svetu vodicu, već je odveć kasno da zaplivamo, - prevelika iskvarenost sprečava nas da u njih zaronimo: isuviše je svet opustošio našu samoću; tuđi tragovi na nama postali su neizbrisivi.



    Od svakolikih živih stvorenja jedino čovek budi postojanu odvratnost. Zazor što ga izaziva životinja prolazan je; on ne dozreva u mišljenju, dok bližnji opsedaju naša razmišljanja, prodiru u mehanizam naše ravnodušnosti prema svetu da bi nas učvrstili u odbijanju i nepristajanju. Posle svakog razgovora, u kome istančanost odaje stupanj jedne civilizacije, kako da ne zavapimo za Saharom, kako ne zavideti biljkama ili beskrajnim monolozima životinjskog carstva?



    Ako je tačno da svakom rečju pobeđujemo ništavilo, mi time, takođe, sve dublje potpadamo pod njegovu vlast. Umiremo srazmerno broju reči koje razbacujemo svuda oko sebe... Oni koji govore nemaju tajni. A svi govorimo. Izdajemo se, krčmimo dušu; svako se, kao dželat neizrecivog, upinje da uništi sve tajne, počev od sopstvenih. Nađemo li se s ljudima, tada se zajednički unišavamo jurišajući prema praznini, bilo time što razmenjujemo ideje, bilo što se ispovedamo ili spletkarimo. Radoznalost je izazvala ne samo prvi pad, već i bezbrojna svakodnevna posrtanja. Život i jeste ta nestrpljiva težnja ka padu, ka obeščašćenju devičanskih samoća duše putem dijaloga, iskonska i svakidašnja negacija Raja. Čovek bi trebalo da osluškuje jedino sebe u beskrajnoj ekstazi nesaopštljive Reči, te da iskiva reči za svoje čutnje i stvara zvučne akorde onako kao mu se kad prohte. Ali, on je vaseljenski brbljivac; on govori u ime drugih; njegovo ja voli prvo lice množine. A onaj ko govori u ime drugih vazda je prevarant. Političari, reformatori i svi oni koji su našli kakav opšti izgovor - varalice su. Jedino laž umetnika nije potpuna, jer on izmišlja samo sebe. Izuzmu li se tonjenja u nesaopštljivo, i govorni zastoji koji dolaze iz nemih, neutešnih uzbuđenja, život je tek pusta dreka u prostoru bez kordinata, a vaseljena - geometrija pogođena epilepsijom.



    - - - - - - - - - - -








    Ključ naše izdržljivosti


    Onaj ko bi, kroz imaginaciju punu sažaljena, uspeo da registruje svekolike patnje, da se potvrdi kao savremenik svih muka i svih zebnji datog trenutka, bio bi - pod pretpostavkom da bi se takvo biće moglo naći - monstrum ljubavi i najveća žrtva u istoriji srca. Ali takvu nemogućnost ne vredi ni uzimati u obzir. Dovoljno je da se samo malo zagledamo u sebe, da naslutimo arheologiju naših strahova. Pa ako, ipak, napredujemo kroz paklenu muku dana, objašnjenje je u tome što nam ništa, osim naših bolova ne stoji na putu; tuđi nam bolovi izgledaju objašnjivi i prevazilazivi: čini nam se da drugi pate zato što nemaju dovoljno volje, hrabrosti ili duševne vedrine. Svaka patnja, osim naše, izgleda nam opravdana ili komično jasna; kad ne bi tako bilo, duboka žalost bi bila jedina stalna veličina u prevrtljivosti naših osećanja. Ali mi žalimo isključivo sebe. Da bismo shvatili i zavoleli nedogled umiranja što beskrajno traje oko nas, sve te živote koji su pritajene smrti, valjalo bi da imamo onoliko srca koliko je bića što pate. A i kad bismo imali čudesno živo pamćenje u kome bi se vazda čuvala sveukupnost pretrpljenih muka, klonuli bismo pod takvim teretom. Život je moguć jedino zahvaljujući popuštanjima i propustima naše imaginacije i našeg pamćenja.
    Mi crpemo našu snagu iz zaboravljanja i iz nesposobnosti da zamislimo mnogostruku istovremenost sudbina. Niko ne bi mogao da nadživi trenutno poniranje u sveopšti bol, budući da je svako srce oblikovano isključivo za određenu količinu patnje. Postoji nešto kao materijalna granica naše izdržljivosti; širenje svake pojedinačne tuge, ipak, dotiče tu granicu, a kadikad je i prelazi; i tu je, najčešće, početak naše propasti. Otuda utisak sa su svaki bol, svaka tuga, beskrajni. Oni to u stvari i jestu, ali samo za nas, prema granicama našeg srca; a kad bi ono imalo šire prostorne razmere, naše bi boljke bile još veće, jer svaki bol uključuje u sebe svet, i svakoj je tuzi potreban svemir. Uzalud razum nastoji da nam pokaže neizmerno sitne proporcije naših nesreća; pred našom sklonošću ka kosmogoničnom umnožavanju on se nemoćno povlači. Te, tako, istinsko ludilo nikada ne nastaje iz slučajnosti ili iz poraza mozga, već iz pogrešnog poimanja prostora koje se začinje u srcu...


    Automat


    Dišem zbog predrasuda. Posmatram ideje kako se grče, dok se pustoš samoj sebi smeši... Sa nestankom znoja u prostoru, i život prestaje; pri najmanjem prostaštvu, oživljava: jedan trenutak je dovoljan.
    Kad čovek obrati pažnju na sopstveno postojanje, oseća se poput začaranog ludaka koji bi da prepadne svoje ludilo, da ga imenuje. Navika ublažava naše čuđenje što postojimo: tu smo, i teraj dalje, imamo svoje mesto u ludnici postojanja.
    Budući konformista, ja živim, pokušavam da živim, tako što oponašam druge, poštujući pravila igre, užasavaljući se originalnosti. Rezignacija automata: pretvaraš se da si strastan, a potajno se smeješ tome; priklanjaš se konvencijama samo zato da bi ih mogao krišom gaziti; uveden si u sve protokole, a prebivališta u vremenu nemaš; čuvaš obraz onda kada bi ga neophodno valjalo izgubiti...
    Onaj ko sve prezire valjalo bi da izgleda savršeno dostojanstveno, a da i druge i sebe podstiče na greh: tako će uspešnije odigrati ulogu lažno živog čoveka. Zašto bismo glumili svoje propadanje, kad možemo izigravati blagostanje. Paklu nedostaju maniri: on je poput mučnog prizora iskrenog i neveštog čoveka, ili planete bez smisla za otmenost.
    Prihvatam život iz pristojnosti: neprestana pobuna, kao i uzvišeni čin samoubistva, dolaze iz lošeg ukusa. Sa dvadeset godina čovek grmi protiv smeća i neba što se iznad tog smeća širi; zatim se zamara. Tragičan stav prema stvarima dolikuje samo produženom, smešnom pubertetu; potrebno je, međutim, proći kroz bezbrojna iskušenja, da bi se došlo do komedijantske ravnodušnosti.
    Onaj ko bi se otrgao od svih važećih načela, a ne bi imao glumačkog dara, pokazao bi se kao gola i čista nesreća, kao savršeno unesrećeno biće. Nema potrebe za stvaranjem takvog modela otvorenosti: život je snošljiv zavisno od stepena mistifikacije koja se u nj unosi. Takav bi model vodio u naprasnu smrt društva, pošto "slast" zajedničkog življenja počiva na nemogućnosti davanja maha svim našim zadnjim mislima. Podnosimo jedni druge zato što smo svi mi varalice. Onaj ko bi odbio da lažee video bi kako mu zemlja beži ispod nogu: mi smo prinuđeni da lažemo. Svaki je moralni heroj ili detinjast, ili neuspešan, ili neizvoran; prava je izvornost u sramu podvaljivanja, u uljudnosti javnog laskanja i potajnog opanjkavanja. Kad bi naši bližnji saznali ono što o njima mislimo, tada bi ljubav, prijateljstvo i odanost zauvek bili izbrisani iz svih rečnika; a kad bismo imali hrabrosti da se izravno suočimo sa sumnjom u sebe, niko od nas ne bi bio u stanju da izusti "ja" a da se ne postidi. Sve što je živo, od troglodita do skeptika, učestvuje u maskaradi. Pošto se jedino po tom poštovanju spoljašnjih gestova i manira razlikujemo od strvina, to utvrđivanje suštine bića i stvari jeste pogubno za nas; biće bolje budemo li se držali ništavila, koje je prijatnije: građeni smo tako da možemo da podnesemo tek određenu dozu istine...
    Duboko u sebe pohranimo uverenje koje je iznad svih drugih uverenja: život nema smisla, on ga ne može imati. Ako bi nas kakvo neočekivano otkriće uverilo u suprotno, morali bismo se bez oklevanja poubijati. Kad bi nestalo vazduha, disali bismo još izvesno vreme; ali kad bi nam uskratili radovanje zbog uzaludnosti, mi bismo se istog časa ugušili...


    Vežba nepokornosti


    Koliko se, o Gospode, gnušam nad tvojim sramnim delom, i nad tim ljigavim larvama koje su ti slične i koje ti laskaju! Mrzeći tebe, pobegao sam od divota tvoje kraljevine, od šala tvojih lakrdijaša. Ti si gušionica naših ljubavi i naših buna, vatrogasac našega žara, ti si uzročnik svih naših detinjarija. Pre no što te potisnem u formulu, izgaziću sve tvoje tajne, prezreću tvoje majstorije, i sva ta lukavstva od kojih je sačinjena odeća Neobjašnjivog. štedro si me obdario gorčinom koju si, iz milosrđa, uskratio tvojim robovima. A pošto je samo u senci tvoje ništavnosti moguć počinak, dovoljno je za tu, najnižu vrstu spasenja, da se oslonimo na tebe, ili na neku od tvojih kopija. Ne znam koga više da žalim, tvoje pomoćnike ili sebe: svi smo nastali kao rezultat tvoje nesposobnosti: mrvica, trunčica, ižica - to su rečce koje obeležavaju Stvaranje, tvoju petljanciju...
    Od onog što je sa ove strane ništavila započeto, nešto jadnije od ovog sveta teško je naći, - osim zamisli po kojoj je svet zasnovan. Gde god što diše, tu je i jedno nesavršenstvo: u svakom drhtaju potvrđuje se nepovoljnost postojanja; ljudska me plot užasava: ti ljudi, to su creva što zbog grčenja grokću..., srodstvo sa planetom je prekinuto: svaki je trenutak još jedna kuglica u glasačkoj kutiji moga beznađa.
    Baš me briga hoće li tvoje delo nestati ili će se nastaviti! Tvoji potčinjeni neće znati da dovrše ono što si ti tako nedarovito započeo. Oni će se, ipak, otrgnuti iz zaslepljenosti u koju si ih gurnuo, ali hoće li imati snage da se osvete, hoće li u tebi biti snage da se odbraniš? Ovaj je soj otupeo, a ti si još tuplji. Okrenuvši se tvom Dušmaninu, čekam onaj dan kada će ti on ukrasti sunce i okačiti ga iznad nekog drugog sveta.
  20. Срђан Ранђеловић liked коментар на тему by Sophrosyne in Плава Гробница   

    Плава гробница је назив који се користи за море око острвцета Вида, у граду Крфу, у које су током Првог светског рата сахрањивани преминули српски војници када на самом Виду више није било места.
    Видо је острвце крај града Крфа, познато из Првог светског рата, када се на њему налазила болница за српске војнике који су дошли на Крф после преласка преко Албаније. Велики број српских ратника је сахрањен у мору крај острва, у "плавој гробници". Током `30 година XX века на острву је довршена изградња маузолеја у коме су записана имена оних који су ту издахнули, а чија су имена била знана.
    На острво Видо прве су дошле 21. јануарa 1916. моравска, пиротска и чачанска војна болница. Ускоро је стигло још неколико хиљада на смрт исцрпљених и болесних младића-регрута. Првих дана умирало је дневно и до 300 војника. У прво време сахрањивани су на каменој обали острва, a касније када то више није било могуће, чамцима су превожени и потапани у воде Јонског мора. Сматра се да је на острву Виду и у Плавој гробници, као и на 27 војничких гробаља на Крфу сахрањено око десет хиљада српских војника и регрута.
    Ово потресно место инспирисало је Милутина Бојића да напише своју чувену песму Плава
    гробница.




    Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,



    Газите тихим ходом!



    Опело гордо држим у доба језе ноћне



    Над овом светом водом.



    Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата



    И на мртве алге тресетница пада,



    Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,



    Прометеји наде, апостоли јада.



    Зар не осећате како море мили,



    Да не руши вечни покој палих чета?



    Из дубоког јаза мирни дремеж чили,



    А уморним летом зрак месеца шета.



    То је храм тајанства и гробница тужна



    За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,



    Тиха као поноћ врх острвља јужна,



    Мрачна као савест хладна и очајна.



    Зар не осећате из модрих дубина



    Да побожност расте врх вода просута



    И ваздухом игра чудна пантомина?



    То велика душа покојникâ лута.



    Стојте, галије царске! На гробљу браће моје



    Зави'те црним трубе.



    Стражари у свечаном опело нек отпоје



    Ту, где се вали љубе!



    Јер проћи ће многа столећа, кô пена



    Што пролази морем и умре без знака,



    И доћи ће нова и велика смена,



    Да дом сјаја ствара на гомили рака.



    Али ово гробље, где је погребена



    Огромна и страшна тајна епопеје,



    Колевка ће бити бајке за времена,



    Где ће дух да тражи своје корифеје.



    Сахрањени ту су некадашњи венци



    И пролазна радост целог једног рода,



    Зато гроб тај лежи у таласа сенци



    Измеђ' недра земље и небеског свода.



    Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,



    Веслање умре хујно,



    А кад опело свршим, клизите у ноћ црну



    Побожно и нечујно.



    Јер хоћу да влада бескрајна тишина



    И да мртви чују хук борбене лаве,



    Како врућим кључем крв пенуша њина



    У деци што кликћу под окриљем славе.



    Јер тамо, далеко, поприште се зари



    Овом истом крвљу што овде почива:



    Овде изнад оца покој господари,



    Тамо изнад сина повесница бива.



    Зато хоћу мира, да опело служим



    Без речи, без суза и уздаха меких,



    Да мирис тамјана и дах праха здружим



    уз тутњаву муклу добоша далеких.



    Стојте, галије царске! У име свесне поште



    Клизите тихим ходом!



    Опело држим, какво не виде небо јоште



    Над овом светом водом!



    (1917)






  21. Срђан Ранђеловић liked коментар на тему by Sophrosyne in Плава Гробница   

    Плава гробница је назив који се користи за море око острвцета Вида, у граду Крфу, у које су током Првог светског рата сахрањивани преминули српски војници када на самом Виду више није било места.
    Видо је острвце крај града Крфа, познато из Првог светског рата, када се на њему налазила болница за српске војнике који су дошли на Крф после преласка преко Албаније. Велики број српских ратника је сахрањен у мору крај острва, у "плавој гробници". Током `30 година XX века на острву је довршена изградња маузолеја у коме су записана имена оних који су ту издахнули, а чија су имена била знана.
    На острво Видо прве су дошле 21. јануарa 1916. моравска, пиротска и чачанска војна болница. Ускоро је стигло још неколико хиљада на смрт исцрпљених и болесних младића-регрута. Првих дана умирало је дневно и до 300 војника. У прво време сахрањивани су на каменој обали острва, a касније када то више није било могуће, чамцима су превожени и потапани у воде Јонског мора. Сматра се да је на острву Виду и у Плавој гробници, као и на 27 војничких гробаља на Крфу сахрањено око десет хиљада српских војника и регрута.
    Ово потресно место инспирисало је Милутина Бојића да напише своју чувену песму Плава
    гробница.




    Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,



    Газите тихим ходом!



    Опело гордо држим у доба језе ноћне



    Над овом светом водом.



    Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата



    И на мртве алге тресетница пада,



    Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,



    Прометеји наде, апостоли јада.



    Зар не осећате како море мили,



    Да не руши вечни покој палих чета?



    Из дубоког јаза мирни дремеж чили,



    А уморним летом зрак месеца шета.



    То је храм тајанства и гробница тужна



    За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,



    Тиха као поноћ врх острвља јужна,



    Мрачна као савест хладна и очајна.



    Зар не осећате из модрих дубина



    Да побожност расте врх вода просута



    И ваздухом игра чудна пантомина?



    То велика душа покојникâ лута.



    Стојте, галије царске! На гробљу браће моје



    Зави'те црним трубе.



    Стражари у свечаном опело нек отпоје



    Ту, где се вали љубе!



    Јер проћи ће многа столећа, кô пена



    Што пролази морем и умре без знака,



    И доћи ће нова и велика смена,



    Да дом сјаја ствара на гомили рака.



    Али ово гробље, где је погребена



    Огромна и страшна тајна епопеје,



    Колевка ће бити бајке за времена,



    Где ће дух да тражи своје корифеје.



    Сахрањени ту су некадашњи венци



    И пролазна радост целог једног рода,



    Зато гроб тај лежи у таласа сенци



    Измеђ' недра земље и небеског свода.



    Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,



    Веслање умре хујно,



    А кад опело свршим, клизите у ноћ црну



    Побожно и нечујно.



    Јер хоћу да влада бескрајна тишина



    И да мртви чују хук борбене лаве,



    Како врућим кључем крв пенуша њина



    У деци што кликћу под окриљем славе.



    Јер тамо, далеко, поприште се зари



    Овом истом крвљу што овде почива:



    Овде изнад оца покој господари,



    Тамо изнад сина повесница бива.



    Зато хоћу мира, да опело служим



    Без речи, без суза и уздаха меких,



    Да мирис тамјана и дах праха здружим



    уз тутњаву муклу добоша далеких.



    Стојте, галије царске! У име свесне поште



    Клизите тихим ходом!



    Опело држим, какво не виде небо јоште



    Над овом светом водом!



    (1917)