Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

мирођија

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Content count

    11651
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    5

мирођија last won the day on Јануар 22 2013

мирођија had the most liked content!

О мирођија

  • Ранг
    Инвентар форума
  • Рођендан

Profile Information

  • Пол :
    Женско
  • Интересовање :
    ☦

Recent Profile Visitors

46567 profile views
  1. http://svetogorac.blogspot.rs/2017/03/blog-post_88.html Камелија се сматра Богородичиним цветом те отуда на Светој Гори на сваком кораку расту камелије. Камелија са ове фотографије се налази испред хиландарског конака у Кареји. У позадини се види Атос, као и конак запустеле хиландарске келије Свете Тројице.
  2. Одвратни примитивизам на делу.Ова девојчица је неке друге боје коже.А мали Алекса из Ниша је био исте боје коже као и његови злостављачи па се убио. Значи за оваква дела кривци не смеју да се подвлаче под спас малолетништва. Драконске казне за сваки покушај злостављања па да видимо хероје.
  3. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:656060-ISPOVEST-MONAHINjE-SPC-Niko-me-nije-ni-popreko-pogledao-iako-je-moj-deda-bombardovao-Srbe#.WNJMDe1uJ_A.facebook IAKO svi znaju da sam, ni kriva ni dužna, potomak nemačkog generala Aleksandra Lera, za protekle tri decenije, koliko sam monahinja, nikada u Srbiji nisam doživela nikakvu neprijatnost. Niko me nije ni popreko pogledao niti mi je uputio bilo kakvu ružnu reč. Pre bih rekla da osećam neku dodatnu toplinu i srdačnost u ophođenju, kao da ovaj narod velike duše i srca, na diskretan način želi da kaže: Ma znamo mi da ti nisi ništa kriva, osećaj se slobodno. Mi te volimo! Tako svoju uzbudljivu i čudesnu životnu priču, ekskluzivno za "Novosti", započinje Sibila Ler (62), potomak generala Aleksandra Lera. Rođena u uglednoj aristokratskoj porodici u Nemačkoj, sada je smerna monahinja Jovana u manastiru Soko kod Ljubovije, u Eparhiji šabačkoj - Voljom Božjeg promisla, ja imam dve otadžbine: Nemačka je fizička, a Srbija moja duhovna otadžbina - kaže monahinja Jovana. - Kao što je po istinitim rečima Gospodnjim: "Duša pretežnija od tela", tako je mome srcu bliža moja duhovna otadžbina Srbija. Podeljana osećanja o poreklu dugo su je, kaže, pritiskala i saplitala. Sve dok u besedi patrijarha Pavla u Manastiru Svetog Nikole na Sokolu nije čula, za njenu dušu lekovite, reči: "Čovek ne može da bira vreme i mesto u kojem će se roditi i živeti. ZAVEŠTANjE U "NOVOSTIMA" RAZGOVOR s monahinjom Jovanom dugo je pripreman. Odlučila se da, ekskluzivno, govori za naš list, "za najomiljene narodne srpske novine", uz napomenu da je ovo jedna vrsta njene ispovesti i duhovnog zaveštanja. Jovana kaže da je ovde izrekla sve što je smatrala važnim i potrebnim i da više neće govoriti za medije zbog poštovanja monaške skromnosti i zaveta. Od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi. Ali od njega zavisi kako će u životu postupati: da li kao čovek ili kao nečovek. Ma gde bio i ma gde živeo." - Tada sam razumela da čovek kroz život i vreme putuje putevima Božjeg promisla. Rodi se u jednom mestu a celoga života traga za nekim svojim predodređenim mestom. Ne smiri se dok ga ne pronađe, ili dok ono ne prizove njega - priča nam mati Jovana. - Rođena sam u staroj i uglednoj nemačkoj aristokratskoj porodici Ler, koja pripada protestantskoj evangelističkoj crkvi. Moj nadležni sveštenik i prvi veroučitelj bio je učenik i poštovalac čuvenog pastora Fridriha Giznedorfa iz Evenburga kod Osnabrika, koji je, neposredno posle rata, u maju 1945. godine, izgovorio čuvenu besedu o Srbima. Od njega sam slušala o jednom narodu koji je u Drugom svetskom ratu izvojevao najveću pobedu: "Pobedu duše, pobedu srca i poštovanja, pobedu mira i hrišćanske ljubavi." Jer, kad je rat završen i kad su pukle logorske žice, na nemačkoj zemlji se našlo 5.000 živih srpskih kostura. Svi su očekivali njihov opravdani gnev i osvetu, jer su nemački vojnici u njihovoj zemlji ubijali sto Srba za jednog nemačkog vojnika. To se nije desilo. Naprotiv, oni su milovali nemačku decu, davali im bombone, razgovarali sa Nemcima kao sa svojom braćom... Tek tada je, kaže mati Jovana, svima postalo jasno zašto je veliki Gete učio srpski jezik, zašto je s tolikom ljubavlju i poštovanjem primao i podržavao Vuka Karadžića, i zašto je Bizmarku poslednja reč na samrtničkoj postelji bila: "Srbija". - Naš pastor nam je govorio o srpskim junačkim epskim pesmama kao najvećem kulturnom blagu Evrope i sveta - priča naša sagovornica. - Više ih je prepričavao i skretao pažnju na to da su one neprevodive i da se jedino mogu razumeti na srpskom jeziku. Savetovao nam je da učimo srpski jezik, kako bismo se uverili u tu svojevrsnu čaroliju umetnosti pred čijom lepotom se do zemlje poklonio vajmarski genije. Mati Jovana mir pronašla u manastiru Mati Jovana kaže da je to u njoj rodilo želju da upozna "taj mali veliki narod i da se približi njegovom duhu i kulturi". U manastiru Himelstiru kod Hildeshajma prvi put je ušla u pravoslavnu crkvu i prisustvovala svetoj liturgiji, koju je tada služio vladika Lavrentije, tadašnji srpski episkop za Zapadnu Evropu i Australiju. - To je bio neopisiv i nezaboravan događaj - seća se mati Jovana. - To je bilo moje duhovno začeće. Moje pravoslavne blagovesti. Tada sam našle sebe i svoj novi dom. Na zemlji i na nebu. I ukoliko bi trebalo da označim najvažnija ili, laički rečeno, najsrećnija tri dana u svom životu, to bi bili: prvi, kad sam prihvatila pravoslavlje kao svoju veru. Drugi: kad sam posle više godina iskušeničkog života primila monaški čin i svoje svetovno ime Sibila promenila u monaško Jovana. I treće: kad sam dobila srpsko državljanstvo. Nikad neću zaboraviti dan kada se, posle uobičajenih dugih birokratskih procedura, u mojim rukama našla draga srpska lična karta. To mi je bilo uzvišenije nego da sam dobila diplomu Oksforda ili Sorbone. I gle paradoksa! To je bilo u ono vreme kada su mnogi u ovoj zemlji sanjali o tome da dobiju nemačku vizu ili pasoš i da odu odavde. Mnogi je, kaže, pitaju šta ju je tako snažno privuklo pravoslavlju. - Na prvom mestu, lepota pravoslavne svete liturgije i ostalih svetih bogosluženja - kaže naša sagovornica. - Zatim pravoslavni smisao monaškog postriga, posta i vrlinskog podviga u hrišćanskom životu, ali i pravoslavna umetnost, ikonopis, drevne freske i pravoslavna duhovna muzika, a iznad svega, lepota srpske svetosavske duše i lepih srpskih narodnih običaja. Naročito harizma krsne slave. Ja sam izabrala za svoju krsnu slavu praznik Sveta tri jerarha, 12. februara. Slavim svečano i toržnstveno kao prava Srpkinja. Foto V.Mitrić Njena neobična životna sudbina podstakla ju je da se pozabavi odnosima Srba i Nemaca kroz istoriju. U Srbiji se, priča nam mohaninja, spominje da je Stefan Nemanja u Nišu dočekao Fridriha Barbarosu na trećem krstaškom pohodu, i da je nemački vojskovođa za trpezom jeo prstima a Nemanja zlatnim escajgom. - I to je činjenica - kaže mati Jovanina. - Međutim, malo je poznato ono važnije, da je Barbarosa oboleo na tom putu od teške bolesti i da ga je Sveti Sava, tada princ Rastko, iscelio od bolesti svojom usrdnom molitvom. Veliki srpski vojskovođa Pavle Jurišić Šturm bio je nemačkog porekla, a slavni srpski komandant Živojin Mišić bio je oženjen Nemicom Lujzom. Nikada, razume se, ne zaboravljam onu drugu, tamnu stranu medalje, velike zločine i krvoprolića koje su nemački okupatorski vojnici u više navrata činili po Srbiji. Stidim se i lijem gorke pokajničke suze i prinosim Gospodu molitve za moje sunarodnike zbog njihovih teških zločina i nedela. Gospod ju je, nastavlja mati Jovana, doveo ovde u ovu mučeničku i svetu zemlju, po kojoj je vojska njenih predaka rušila gradove i sela, pljačkala i ubijala, počinila nezapamćene zločine nad srpskom nejači, sejala strah i smrt, žarila i palila... - Od tog plamena ostao je sada samo jedan slabačak plamičak, ja, smerna monahinja Jovana, koja gorim kao kandilo pred ikonom Srbije i prinosim suzne molitve u znak pokajanja za sva sagrešenja nemačkog naroda, koji mi je podario fizičko trošno ljudsko telo, a za napredak, sreću i blagoslov mog divnog srpskog naroda u kome sam se duhovno rodila, koji mi je podario večna i neprolazna nebeska blaga - govori mati Jovana. - Svakodnevno blagodarim Gospodu na tom velikom daru, i srpskim svetiteljima i prosvetiteljima - Svetom Savi i Svetom vladici Nikolaju, čiji me svetli primeri i dela vode i rukovode u mome duhovnom životu u pravoslavlju. GENERAL ALEKSANDAR LER PO OCU NEMAC, PO MAJCI PRAVOSLAVAC STRELjAN 1947. U BEOGRADU Foto Bundes arhiv ALEKSANDAR Ler, koga su zvali Saša, rođen je 20. maja 1885. u mestu Turn Severin. Po ocu je bio Nemac, a po majci pravoslavac. Odlično je govorio ruski, srpski, rumunski i mađarski jezik. Srednju školu pohađao je u Pančevu. U Prvom svetskom ratu učestvuje na strani Austrije i komanduje austrougarskim bataljonom u borbama protiv Srba. Ranjavan je dva puta. Jedno vreme je bio komandant 85. pešadijskog puka stacioniranog u Višegradu. Čin majora je dobio na kraju Prvog svetskog rata. Nakon rata, aktivno usavršava svoja vojnička znanja. U čin potpukovnika je unapređen 1921, a u čin pukovnika 1928. General-major postaje 1934. Jedan je od trojice bivših austrijskih oficira (pored Erharda Rausa i Lotara Rendulića) koji su unapređeni u čin general-pukovnika nemačkog Vermahta. Tokom Drugog svetskog rata je bio komandant 4. vazduhoplovne flote koja je bombardovala Varšavu i Beograd. Učestvovao je u borbama za Krit i na Istočnom frontu, pre nego što je 1942. postavljen za komandanta Jugoistoka. Tvorac je planova operacija "Vajs" i "Švarc". Komandovao je Grupom armija E pri povlačenju od Grčke kroz Jugoslaviju. Zarobljen je maja 1945. Za ratne zločine osuđen je 1947. na smrt. Streljan je 26. februara iste godine u Beogradu. VLADIKA LAVRENTIJE Foto V.Mitrić Već tridesetak godina živim u Srbiji, u svojoj duhovnoj otadžbini u srpskom manastiru Soko - kaže mati Jovana. - Služim Gospodu i prislužujem, u okviru svojih fizičkih i duhovnih moći, svom duhovnom ocu vladici Lavrentiju (na slici). Srela sam veliki broj sveštenika i duhovnih pastira širom sveta. Želim da posvedočim da je vladika po svojoj dobroti i plemenitosti svoje hrišćanske duše neuporediv. Uverena sam da je on najugledniji i najomiljeniji vladika u celom hrišćanskom svetu. NEMCI CENE SRBE, ALI IH NE VOLE JOVANA, kako kaže, želi da podseti njene drage Srbe na jednu osobinu nemačkog naroda kada su u pitanju odnosi prema Srbima i ostalim narodima, koju je tačno uočio Sveti vladika Nikolaj, koji je dobro poznavao duh germanskog plemena. - Nemci cene Srbe, ali ih ne vole. Nemci ne vole one narode kojima se dive. Tu su, pored Srba, Francuzi i Englezi. A one koje vole, njih preziru. U tu grupu spadaju Hrvati, Bugari, Italijani... Potomci starih tevtonskih ratnika preziru podanički mentalitet fukare. Rusa i Amerikanaca se plaše. Svaka ptica ima svoga kopca.
  4. https://www.facebook.com/arhimandrit.sava Само један прави осмех, говори више од хиљаду речи.
  5. Помен оцу Луки Анићу