Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Милан Ракић

САЈТ АДМИНИСТРАТОР
  • Content count

    16683
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    73

Милан Ракић last won the day on Јануар 7

Милан Ракић had the most liked content!

О Милан Ракић

  • Ранг
    Главни Администратор сајта
  • Рођендан 06/27/74

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Земун
  • Интересовање :
    Богословље, ваздухопловство, рачунари,...

Contact Methods

  • Website URL
    http://udruzenjepvlps.org/
  • Facebook
    https://www.facebook.com/mlnrakic
  • Skype
    milan.rakic74
  • Twitter
    https://twitter.com/mlnrakic
  • Instagram
    https://www.instagram.com/mlnrakic/
  • Yahoo
    mlnrakic74@yahoo.com
  • Crkva.net
    https://crkva.net/mlnrakic

Recent Profile Visitors

92004 profile views
  1. Чувени стонотенисер параолимпијац Митар Паликућа постао је поносни отац близнакиња Марте и Миње које су као и њихов старији брат Максим на свет дошле вештачком оплодњом. Митар (42) и његова супруга Милица (32) у браку су девет година и након вишегодишњих безуспешних покушаја да добију дете одлучили су се за вештачку оплодњу. – Милица и ја обожавамо децу и решили смо да нећемо одустати. Ја сам се мало плашио зато што нам иду године, али испоставило се да, на срећу, нисам био у праву. Након пет година добили смо Максима – прича нам уз велики осмех Митар на кога је цела Србија била поносна прошле године када је на параолимпијским играма у Бразилу освојио прву медаљу за нашу земљу. Будући да је војни пензионер Митар каже да је средства за вештачку оплодњу када су покушавали да добију Максима обезбедила Војска Србије. Максим сада има две и по године а Марта и Миња три и по месеца. ПРОЧИТАЈТЕ: Параолимпијац Митар Паликућа за ПАТРИОТ: У животу никада не треба губити наду! Митар признаје да је било тешких тренутака, али да се све то некако преброди и да је његова породица конкретан пример за то да не постоје препреке које се не могу савладати. – Никада нисмо посустали. Желели смо још деце, да нам Максим не буде сам и чак смо планирали да подигнемо кредит како би нам се жеља остварила. Међутим, Влада Војводине расписала је конкурс за доделу средстава за вештачку оплодњу за друго, треће и свако наредно дете. Пријавили смо се, добили средства, а затим и наше анђеле Марту и Мињу – објашњава нам Митар који је након тога постао промотер програма Владе Војводине за повећање стопе наталитета. У те сврхе покрајинска Влада за ову годину определила је 633 милиона динара а 77 парова из целе Војводине потписало је данас уговоре којима су им обезбеђена средства за суфинансирање трошкова биомедицински потпомогнуте оплодње. Занимљиво је да је пет парова који су се пријавили у програм за суфинансирање вештачке оплодње недуго затим затруднело природним путем, тако да су пресрећни уступили своја места следећима на листи парова који би хтели да добију још деце. З. Чонкаш, БЛИЦ
  2. И након 4 године од како је документарни филм "Други сусрет" настао, још ниједна наша телевизија није "смогла снагу" да исти емитује, сем РТВ која је то учинила (готово "бојажљиво", исечено у неколико епизода и без неке веће најаве, тим пре што Јавни сервис новосадске телевизије и није нешто нарочито гледан у деловима тзв. "уже Србије"). То је било 2013... Следеће, 2014. године, филм се "борио" за номинацију за Оскара, тако да није могао бити приказан (ваљда је требао баш због ноиминације) Наредне 2015. године, у ово време када је годишњица обарања Ф-117, писао сам овде како сам ступио у контакт са аутором филма, Жељком Мирковићем, који ми је тада дао број телефона програмског директора РТВ Слободана Арежине, који се прво неколико минута чудио одакли ми његов број телефона... Када смо "рашчивијали" да нисам УДБАШ и да ми је аутор филма дао број телефона, оправдање за неемитовање филма је било да је програмска шема "већ закључена." Прошле, 2016. године сам улудо (ваљда) звао, јер је месчини Арежина и смењен, а тај неко ко је презадужио број телефона, није се јављао на њему непознат број (моја претпоставка)... Ево и 18-те годишњице од НАТО агресије и од дана када је 3. рд оборио Ф-117... Филма наравно нема у програмским шемама, али сам ето налетео, да је сам аутор, Жељко Мирковић, на свом ЈуТјуб каналу објавио један део филма. Ваљда ће се сетити да "аплоудује" и остале...
  3. Вечерас обарамо „Мираж”... Одмарали смо на војничким душецима простртим по поду у просторијама економије у Шимановцима. Тог поподнева из Јакова су нам се придружили водник Мирослав Денчев и војник Владимир Милић. Требало је да кренемо на дежурство око 17.30 часова. Око пола шест долази поручник Дарко Николић и наређује да се спремимо јер ћемо ускоро кренути на положај. Били смо млади, ничег се нисмо плашили. Звали смо себе „мафијом” и том речју се међусобно поздрављали. Крећемо на положај Влада и ја. Пролазим поред свих који леже и уз поздрав дланом о длан кажем: – Иде мафија на положај, вечерас обарамо ’мираж’. Сви отпоздрављају, дајући себи и нама морала и снаге. Крећемо возилом ТАМ-110. Дарко вози, а ми смо на каросерији. Кажем Влади: – Ако вечерас нешто не оборимо, ништа нисмо урадили. Долазимо на положај. Дарко улази у кабину УНК, а Влада и ја се „смештамо” неких тридесетак метара од кабине и 50–60 метара од ЛР. Удубљење у којем смо личило је на ров, а у ствари је био колотраг великих трактора. Поред нас телефон за везу са УНК. У 19.45 часова, на знак приправност број 1, одлазимо до лансирних рампи, прикључујемо електроприкључак (ОШ) на ракете и враћамо се (ракете још нису биле „крштене” – нисмо им дали пригодно женско име). Лежимо у трави. Рампе се уз шкрипу и цијукање покрећу лево-десно. У једном тренутку Влада диже слушалицу и слушајући разговор у кабини УНК, окреће се ка мени и каже: – Кућо, ови ће да гађају. – Шта да гађају!, кажем. Само што сам то изговорио, чуо се кратак прасак, а онда тутњава и сјај пламена по целом положају. Земља се затресла, осећало се како вибрира тло испод нас. А онда, не зна се шта пада по нама, камење, земља, грање. Креће и друга, исте манифестације. Кад су се мало удаљиле и смањио се звук мотора, као да је настала тишина јер је бука агрегата много слабија од буке ракета при старту. Чујем из села грају, галаму и аплаузе. Људи се радују, навијају као на утакмици. Одушевљени су. На небу танка облачност. Видим одвајање стартног мотора прве ракете. Она онда улази у облак, који на том месту заблесне од пламена маршевског мотора. Потом је јако синуло, а онда је небо почело да пламти. Настаде карамбол. Црвенило се шири кроз облаке. Авион почиње да пада и појављује се испод облака. Пада доле, а ја имам утисак да иде право на мене. Најпре обојица лежемо на земљу, а онда устајемо и трчећи се скривамо у оближњи канал. Тражећи заклон упадамо у воду. А ето, авион је падао далеко од нас, више од 10 km. Док је падао ка земљи, по њему је осута паљба ПВО артиљерије. Онако мокри долазимо до кабине. После десетак минута Дарко искаче из кабине и пита нас шта смо видели. Кажем му: – Видели смо да је нешто пало, не знамо шта. Након још неколико речи окренуо се и отишао назад. После неког времена почињемо да се премештамо. Обарамо рекорд у превођењу. Велике металне клинове, који учвршћују прилазне мостиће, а које смо забијали у земљу помоћу прибора „баба и деда”, вадимо голим рукама, неком надљудском снагом! Позадинац долази до нас, даје нам по мало воде да попијемо јер су нам уста потпуно сува. Све смо спаковали и утоварили. У једном тренутку долази потпуковник Дани и каже: – Шта сте урадили, урадили сте. Брзо се са техником склоните одавде. Био је то изузетан физички напор, који смо без иједног светла у потпуном мраку савладали. Кад смо дошли у Прхово потврђено нам је да је оборен F-117А. Послужилац лансирне рампе, војник Мирко Љубојевић Портал ЧОЈСТВО Одломак из књиге „Пад ноћног сокола”, аутор пуковник Славиша Голубовић
  4. прерасти у источној Србији нпр... За које се мало зна... Е сад што смо ми гологузија па због низа знаних (и незнаних) разлога нисмо успели да се "наметнемо", топ је већ друга прича... По мени, ови речни прерасти, много лепши него онај морски на Малти, који се срушио скоро... А за којег читав свет зна...
  5. Пре неког времена, академски сликар Бобан Алмажан и његов синовац Александар, обојица из Параћина, покренули су на ЈуТјубу канал "AlmazanKitchen" , односно истоимени блог. Највећим делом на реци Грзи, те локалитетима на Фрушкој Гори, али и на другим местима у Србији, овај двојац је објавио до сада неколико десетина снимака на којима можете видети како се се на традиционалан начин, у природи, спремају традиционална јела, али и она мало "модернија"... Без икакве пратеће музике (најчешће), само уз "звуке тишине", тј. аутентичне природе (најчешће, премда има и снимака "из куће", тј. са огњишта), жубор потока, цвркут птица, пуцкетање ватре,... Ови видео снимци представљају једно заиста магично искуство, које се за "неколико врхова копља" издваја из "мора" кухињских "влогера", како наших, тако и оних у свету. Да цитирам Истока (Павловића), "Не, они нису просто ископирали светске трендове. Они су отишли на следећи ниво и креирали су нешто своје, што цео свет полако препознаје. Свака част!" И ја кажем-Свака част Алмажани! ПРЕПОРУКА: Видео емитовати преко читавог екрана, у ХД резолуцији по могућству, одврнути звучник "до даске", пригушити светло у просторији... И пошто је пост, да се не би саблазанили прегледајте неке рецепте за готовљење посне хране... Заиста је чаробно. Још једаред-свака част момци!
  6. Ваздухопловци са батајничког аеродрома молитвено обележили Дан сећања на жртве НАТО агресије на нашу земљу, међу којима је било и доста њихових колега, јер, "Нико није рекао нећу" Великим словима исписан, данашњи новински наслов. Поносно се истиче међу бројним данашњим првим странама српских новина. Изборио се часно за своје насловно место, међу насловима који нас данима замарају и воде у бесконачну расправу. Овај наслов пуно више говори од свих других наслова, наслов пун емоција, прикривеног бола целог народа, храброг узвика војника и беспомоћног вриска жртве. Данашњи наслов у сваком грађанину ове земље буди сиву и тешку тугу у срцу. Односи нас на тренутак у прошлост уз дубоки уздах у грудима сваког од нас. Уздах који прати слика потпуног мрака, сирена које парају небо и разарања које не оставља ништа за живот после. Буди у нама давно заборављену беспомоћност невине жртве. Жртве која поносно стоји на пролећној ливади и чека ударац насилника из мрака. На тренутак покрену се слике из тих дана, слике погинулих, слике хиљада наших безимених суграђана, великих хероја који су то постали у тренутку експлозије и одласка у вечност. Нико их није питао да ли желе да постану хероји и одлете у вечност светлости на хоризонту. Нико их није питао да ли желе да оставе своје најмилије у сузама. Нису им дозволили да се опросте од своје породице, мајки, очева, деце, пријатеља. Нико их није питао да ли желе да одрасту, да ли желе да осете укус првог пољупца, да ли желе да се веселе рађању новог живота, да ли желе да створе бољи свет. Нису их ништа питали. Нису им ништа дали, а све су им узели. Људи из мрака. Људи који су због своје тренутне користи одлучили да из мрака дођу у наше животе и разарају, пале, убијају и коначно победе са бакљом уништења у руци. Колико таква њихова одлука има вредност? Има ли уопште цену? Може ли да се плати? Да ли су задовољни и сретни након свега!? Питања за сваког од њих. Сигуран сам да ће одговоре давати оног дана кад буду напуштали овај овоземаљски живот. Без тих одговора сигурно неће доћи на место где стоје мала Милица, Оливера, Мирослав, Јулијана и бројни други. Враћамо се погледом на наслов пред нама. Сви ми, пред тим насловом издвајамо се на тренутак у свом свету, као јасни знак сведоцима поред нас, како је било тешко тих дана. Како је било тешко живети у овој земљи и шта је свако од нас натеран да види и доживи. Однесени тако у даљину непознатог, бивамо разбијени као таласи на стени непознатог мора. Тешке мисли притисну нам срце и полако крећемо назад у реалност данашњице, у живот са нашим вољенима. Враћамо се у стварност, враћамо се животу и испитивачким погледима наше радознале деце, унука. Станемо тако, иако журимо за неважним стварима и увек изговоримо по коју реченицу о тим данима, о тим тешким временима. Говоримо нашој деци, нашој будућности. То је наш дуг према онима којих нема поред нас, дуг према великим жртвама које су дате тих дана, жртвама датим да би ми данас живели у миру. То је наша обавеза према онима који не могу да испричају своју бол својим наследницима. Свако од нас исприча своју јединствену причу, никад записану, покаже руком на део града који је срушен и исприча како је леп био пре уништења. Исприча како је леп живот био пре тог дана, онда исприча како је било тог дана. Покуша да опише свој болни утисак, бол који је доживео, сузу коју није испустио и жртву коју је видео. Гледа у своје руке које су биле беспомоћне да се одбране од удараца из мрака. Гледа у руке које би дао за будућност своје деце. И на крају увек застанемо и пар секунди ћутимо. Тада тишина говори више од речи. Тих пар секунди, нико не може да опише. Нити велики Добрица Ћосић нити речити Матија Бећковић нити разборити Владета Јеротић. Увек у тим тренуцима, одлучимо и да ублажимо истину јер наша деца то не би могла све да схвате, а не треба им тровати душу са туђим отровом. Отровом давно просутим са неба наше лепе Србије. Тек након тога можемо наставити својим путем. Тако полако, лењо пролазе године. Једна за другом. Слике патње би да побледе, сирене уништења би да се утишају, али свако од нас их носи у срцу и уткане су у нас као својеврсни генетски код нашег народа. Генетски код испреплетан са болом доласка нашег народа на ову светску ветрометину, испреплетан са Косовским болом победе у поразу, испреплетан са Карађорђевим болом устанка или уништења, испреплетан са болним победама на Церу и Колубари, смрзнутим болом беспућа Албаније и болним сазнањем напуштености на обалама Албаније. Тај бол памти и прославе Васкрса са Немачким бомбама 1941. године, али и Васкрса са Савезничким бомбама 1944. године. Подсетили су нас и 1999. године, како знају да нам честитају Васкрс. Болни Васкрси и бомбе са порукама. То се напросто не може заборавити. Постало је део свих нас, део нашег народа. Свако од нас носи хиљадугодишњи бол нашег народа и само му придодаје бол 1999. године. Ове године наш бол је постао пунолетан. Да је други повод, славили би до дубоко у ноћ. Позивали би пријатеље и кумове. Славили би живот и напредак. Боље сутра које долази. Наш пунолетни бол је сећање на велико зло које је дошло из мрака, ударило у наше животе и преполовило их на два неједнака дела. Сви ми сведоци тих догађаја имамо половину пре и половину после. Нису никако једнаке. Једна носи лепоту живота и стварања. Укусну слаткоћу првог пољупца, осмех, трешњин цвет у парку, лепоту мирног живота. Друга половина је наметнута и представља живот после дог дана. Живот на који си натеран да живиш или да се одселиш у неку далеку земљу и натераш себе у души да си тамо сретан. Тамо негде далеко. Дошао је и данашњи 24-ти март, посебан дан за све нас на аеродрому Батајница. Сваког од нас сведока тих догађаја. Док полако облачимо плаву униформу, везујемо кравату и намештамо шапку, у мислима смо у 1999. години. Враћамо се у дан када је све почело. Видим у канцеларији поред себе све моје пријатеље, колеге и саборце. Видим одлучне погледе мојих ваздухопловаца да нема одступања пред силом непријатеља. Видим храбре војнике који ће бранити свој народ до последњег у строју. Видим искрене осмехе младости јер знамо да је истина на нашој страни и да ће једног дана истина победити. Видим и оне који више нису међу нама. Разредио се строј бранилаца Србије. Неки часно дадоше животе у рату, други нестадоше у животу после њега, бројни нас напустише у заслуженој пензији. Сваког марта све нас је мање, али то не значи да истина о тим херојским данима бледи и да се прича о тим херојима заборавља. Поносно и данас корачам према месту где је све започело. Месту срушене команде 204. ловачког авијацијског пука. Команди пука, која је прва подигнута на пустој ливади далеке 1951. године. Великој команди која је одувек била централна грађевина аеродрома Батајница, својеврсни камен темељац овог аеродрома. Команда ловачког пука, представљала је одувек срце ловачке авијације, свих пилота ловаца, бедем ваздушне одбране престонице. Кроз ту Команду прошле су стотине и стотине најбољих пилота, пилота пробраних, храбрих, одлучних и надасве верних отаџбини и свом народу. Сви заједно као један годинама су летели, летели да као поносни орлови чувају свој део неба, небо Отаџбине. Годинама је Команда пука, красила слику аеродрома Батајница и била је својеврсни светионик свих ваздухопловаца и кад су полетали са свог аеродрома и кад су се враћали. Прво што је агресор 1999. године одлучио да уништи, била је Команда 204. ловачког пука. У свом бесу, јер се нисмо покорили, спустили главу, пољубили крваву руку, агресор је желео да сломи дух бранилаца и казни цео наш народ. Како се само преварио! Својом срамном агресијом само је покренуо успавани патриотизам код бројних ваздухопловаца, од пилота, до летача, механичара и војника. Пробудио је безимене Синђелиће. Поносно на плавој блузи данас носим и медаљу учесника у рату 1999. године. Поносан сам на њу и због себе и због оних који данас не корачају поред мене. Носим је због свих нас. По томе се препознају и непознати војници ратници. Показује младим колегама да су сви ови седокоси ваздухопловци из строја, били на месту где је требало кад је отаџбина била у опасности. Данас смо поносно открили на темељима бивше команде и нови споменик. Споменик посвећен нашим палим ваздухопловцима. Нашем Зорану и Миленку. Данашњи дан поделили смо са њиховим породицама. У тишини, уз упаљене свеће и топле речи подршке. Испред окупљеног строја свих ваздухопловаца са аеродрома Батајница, парастос је одржао Архијерејски намесник старопазовачки протојереј ставрофор Миле Јокић и ђакон Светогор Сандић уз нашег бригадног свештеника презвитера Предрага Докића. У бројним новинама, данас ће стајати кратак текст као информација. ВЕЋ ТРАДИЦИОНАЛНО, НА АЕРОДРОМУ БАТАЈНИЦА И ОВОГ 24. МАРТА, ОДРЖАН ЈЕ ПАРАСТОС ПОГИНУЛИМ ВАЗДУХОПЛОВЦИМА ТОКОМ НАТО АГРЕСИЈЕ НА САВЕЗНУ РЕПУБЛИКУ ЈУГОСЛАВИЈУ 1999. ГОДИНЕ. Ову причу данас сам написао због свих нас из рата 1999. године. Бројних безимених војника и цивила. Да се истина о херојским данима не заборави, да се хероји Зоран и Миленко не забораве, да се бол нашег народа разуме и поштује и у данашње време. ПРВИ У РАТУ, ПРВИ У МИРУ! Поносни припадник 204.ваздухопловне бригаде заставник 1 класе Саша ЈОВАНОВИЋ
  7. Још је срамније приопћење Министарства обране Црне Горе... *** „Министарство одбране реаговало је поводом данашњег покушаја дијела функционера и присталица ДФ-а и Демоса да уђу у касарну „Милован Шарановић“ у Даниловграду, као и постављања вијенаца пред главним улазом у зграду Министарства одбране, поводом 18 година од почетка НАТО бомбардовања. „Господо из ДФ-а и Демоса, данашњим перформансима, покушајем да без благовремене најаве уђете у касарну у Даниловграду и постављањем вијенаца пред капијом Министарства одбране, још једном сте злоупотријебили најосјетљивије догађаје из прошлости и искрена осјећања жаљења због изгубљених људских живота. Управо политика националне искључивости и нетолеранције, којој сте остали досљедни све ове године, изазвала је крвави распад бивше Југославије и, на крају, НАТО интервенцију, прије 18 година на простору СРЈ. Задржали сте се у том колоплету историјски промашене и ретроградне политике, покушавајући да онемогућите Црну Гору да напокон крене путем просперитета и сарадње како са сусједним земљама, тако и са широм међународном заједницом, по стандардима развијених европских земаља. Наша земља је данас препозната као фактор сарадње и стабилности у региону и шире, управо због сагледавања посљедица неадекватне и искључиве политике, чији сте ви били и остали заговорници. Војска Црне Горе је озбиљна институција и неће дозволити да буде дио ваше параде злоупотреба једног трагичног догађаја. Војска је дозволила оцу и родбини страдалог војника из касарне у Даниловграду да му одају пошту. Али, нијесмо, нити ћемо убудуће дозволити да правите представу од оваквих и сличних догађаја. Вама није до тога да одате пошту страдалом, већ искључиво до медијске промоције и манипулације оваквим и сличним догађајима, што потврђује ваш перформанс пред зградом Министарства,“ наводи се у реаговању Министарства одбране.“ *** Ако је и до НАТО интеграција-много је…
  8. Генијално. Омаж Чаку Берију. `начи, њих тројица су заиста генијални...

     

  9. Борбена посада 3. ракетног дивизиона 250. ракетне бригаде која је оборила Ф-117 некада и данас на Калемегдану С лева: (мсм да је-њга не знам, остале знам из виђења и лично) Драган Матић-оператор ручног гађања, Ђорђе Малетић-командир извора напајања, Драган Станковић (био Начелник штаба у бригади, није био на ракетном положају), Борис Стоименов-помоћник руковаоца гађања, Ђорђе Аничић-заменик командира дивизиона и руковалац гађања, Сенад Муминовић, официр за вођење ракета и Золтан Дани-командант 3. ракетног дивизиона и руковалац гађања
  10. У оквиру активности којима се у Министарству одбране и Војсци Србије обележава Дан сећања на страдале у НАТО агресији, данас су постављене лансирна рампа 5П73 и ракете 5В27Д/У у екстеријеру Војног музеја на Калемегдану. Лансирна рампа и ракете припадају борбеном комплету ракетног система С-125 (НЕВА – САМ3), којим је оборен авион „Ф-117“, током НАТО агресије 1999. године, и постављени су као музејски предмети који ће сведочити поменутом догађају. Представљању експоната присуствовали су државни секретар у Министарству одбране Ненад Нерић, представници Министарства одбране и Војске Србије, чланови борбене послуге 3. ракетног дивизиона 250. ракетне бригаде противваздухопловне одбране Војске Југославије који су оборили „невидљиви авион“ и бројни посетиоци. Државни секретар Нерић рекао је да „није лако сећати се тешких тренутака и отварати старе ране, јер постоје оне које никада не зарасту, као и моменти који никако не могу бити заборављени“. – Иако се тај период чини далеким, многима од нас успомене су још свеже. Нека овај музејски експонат симболизује живот свих оних који нису више са нама. Почаст коју одајемо страдалим војницима, полицајцима и цивилима нека буде неми сведок трагичних догађаја. Наша је дужност и обавеза, због нараштаја који долазе, да тешке тренутке бомбардовања сачувамо од заборава кроз обележавање 24. марта и да очувамо успомене на оне који нису више са нама у жељи да се такво време више никада не понови, рекао је Нерић. Према његовим речима, постављањем тог ракетног система у екстеријер сталне изложбене поставке Војног музеја „богатимо нашу баштину још једним будућим културним добром које ће моћи да види, како наша, тако и страна јавност“. – Дозволимо времену да лечи ране. У томе нас не спречава сећање на жртве НАТО агресије 1999. године. Нека претрају своје време, јер су своје битисање причврстили у бескрајан ланац онога што ми наслеђујемо, истакао је државни секретар Нерић. МОРС
  11. У касарни "Бањица-2" одслужен парастос Парастос припадницима војске и полиције погинулим током НАТО агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године служен је данас у капели Светог Ђорђа, у београдској касарни „Бањица-2“. Богослужењу, које је служио главни војни свештеник мајор Слађан Влајић, присуствовали су начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, са члановима Колегијума, и припадници Војске Србије запослени у овој касарни. МОРС
  12. А данас је Дан Поезије!!!