Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Милан Ракић

САЈТ АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    14926
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Days Won

    77

Милан Ракић last won the day on Септембар 5

Милан Ракић had the most liked content!

О Милан Ракић

  • Ранг
    Главни Администратор сајта
  • Рођендан 06/27/74

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Земун
  • Интересовање :
    Богословље, ваздухопловство, рачунари,...

Contact Methods

  • Website URL
    http://udruzenjepvlps.org/
  • Facebook
    https://www.facebook.com/mlnrakic
  • Skype
    milan.rakic74
  • Twitter
    https://twitter.com/mlnrakic
  • Instagram
    https://www.instagram.com/mlnrakic/
  • Yahoo
    mlnrakic74@yahoo.com
  • Crkva.net
    https://crkva.net/mlnrakic

Recent Profile Visitors

119987 profile views
  1. Грејам Макен: МУЋКЕ

    Version

    1 download

    МУЋКЕ!!! Лавли џабли! Шта бисте дали за још један поглед са балкона Нелсон Мендела зграде у Пекаму, а тек за још једну епизоду Мућки? Аутор Грејам Мекен и издавачка кућа Индмедиа Паблишинг вам пружају могућност да уживате у дружењу са… Делом и Роднијем, да завирите на сет снимања ове култне серије, да сазнате ко је у ствари требало да буде Дел Бој, а ко дека, како се од водоинсталатера постаје легендарни сценариста и прегршт занимљивих ствари из биографија глумаца, режисера и пре свега самог аутора. Уживајте! Бонжур!
  2. Maloumna Srbija Sve što kaže Mladen Šarčević, ministar prosvete, ili nema smisla ili je laž. On je puko otelovljenje nezajažljive želje za moć. I u tom smislu, samo odraz u ogledalu svog nezakonitog šefa (predsednika države) i njegove stranke. Pri tom, u ostvarivanju svoje, to jest stranačke, to jest šefove želje on će gaziti sve pred sobom, pored ostalog i loše postojeće zakone tako što će predlagati još gore. „Novi zakon donosi kvalitet nastave i efikasnost države u svemu što treba da se vidi“ – kaže Šarčević i ne govori istinu. Novi zakon o prosveti po nameri i strukturi gotovo da je identičan izmenama i dopunama Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji: on ministru prosvete, baš kao izmene i dopune direktoru BIA, treba da priušti apsolutnu moć bez ijedne institucionalne mere za polaganje računa. Odgovorni mogu biti i snositi posledice za svoj rad samo oni ispod ministra – đaci, nastavnici i direktori škola, pre svih drugih. Nijedan zakon ne može doneti „kvalitet nastave“. Zakon može da dâ samo okvir – kvalitet se stvara negde drugde i stvaraju ga sami obrazovni radnici a ne zakonodavci. Ovaj konkretni zakon neće doneti ni „efikasnost države“, bar ne onu efikasnost koja bi Srbiju učinila pristojnom državom. Ali, iz jednog partikularnog, sebičnog ugla zakon će biti „efikasan“, jer će efikasno odrešiti ruke ministru da radi šta hoće. Kada se ta „efikasnost“ institucionalizuje i uveže sa školama, od „kvaliteta nastave“ neće ostati ni kamen na kamenu. Izuzev ako se kvalitet ne prepoznaje kao efikasna proizvodnja podanika. Ultrakonzervativne stavke u Zakonu koje se tiču, recimo, obrazovanja kod kuće ili zadaju da se obrazovanje ostvaruje isključivo na „srpskom jeziku i ćiriličkom pismu“1 samo su bedni pokušaji legitimizacije grabljenja i koncentrisanja moći na vrhu države. Jednako bedno zvuči i Šarčevićeva fraza „da je prosveta motor i budućnost društva“. Uptreba reči „motor“ umesto, na primer, reči „pokretač“ samo razgolićuje obezljuđeni Šarčevićev pogled na resor na čijem se čelu našao. U stvari, zašto bi Šarčević i birao reči kada govori o obrazovanju, jer njega se obrazovanje ni ne tiče. Kao što je direktor BIA izmenama i dopunama Zakona o BIA dobio ovlašćenja da Agenciju vodi kao da je njegova privatna firma („prćija“2 bi ovde bila prava reč), tako se i Šarčević na čelu ministarstva prosvete ponaša kao samozadovoljni direktor omanje privatne škole. Jer kad završi sa „motorom“, Šarčević će odmah preći na mračnu budućnost, koja ga zapravo jedino zanima: „Novi zakon treba da reši i problem tehnoloških viškova. Podaci govore da je oko 4.000 onih bez pune norme, 450 prima neku platu bez ijednog časa, a 890 ljudi je i dalje u sistemu a ima više od 65 godina. Imamo spremne otpremnine, ali imamo i ljude koji ne prihvataju poslove. Oko 17.000 ljudi radi van konkursa, a oni koji napune 65 godina moraju da idu u penzije, jer inače ne možemo da zaposlimo mlade.“ Tu se krije još jedno značenje Šarčevićeve „efikasnosti“. „Efikasnost“ tu nema veze sa uspešnim prenošenjem kvalitetnog znanja. Nije Šarčević na mesto ministra zato ni doveden. On je došao da utvrdi i otpusti „viškove“ i „efikasno“ sreže troškove. To sa obrazovanjem nema nikakve veze: reč je o primitivnom i vulgarnom „domaćinskom“ vođenju države uopšte i obrazovanja posebno kao prostih privatnih firmi sa jednoznačnom svrhom stvaranja prihoda. Naravno, i država i obrazovanje mnogo su komplikovanije strukture sa mnogo složenijim svrhama – ali ko će to sad objasniti Šarčeviću. Jer, njegovi ministarski kapaciteti sada su zauzeti rešavanjem – direktorskih kriza. Posebno one u Zemunu. Po novom zakonu, ministar, dakle ovaj i ovakav Šarčević (jednako kao Gašić), imaće pravo da postavlja i smenjuje direktore škola. Sadašnji zakon mu to pravo daje samo ako se utvrde nepravilnosti u radu direktora. Zato svuda tamo gde hoće da smeni direktora, Šarčević mora da pošalje inspekciju sa nalogom da obavezno nešto „pronađe“. Novi zakon će u tom smislu zaista biti „efikasniji“: inspekcija naprosto neće više biti potrebna, a sve će se svesti na volju ministra. Dakle, inspekcija je – tvrdi Šarčević, a krizni savet zemunske škole to ubedljivo pobija – pronašla nepravilnosti u radu direktora zemunske škole i zato taj direktor mora biti smenjen. Roditelji đaka su, međutim, odlučni da tu smenu spreče. I ministar na to odgovara: „Opstruktivno ponašanje nema pametan odgovor. Ja ću biti saglasan sa sobom i braniću državu. Ne može da se licitira sa povredama rada i zakona. Ovo je Fejsbuk revolucija i to će se rešiti jedino tako što će se roditelji urazumiti“. Ej, ministar prosvete poziva odrasle ljude da se „urazume“. Obraća im se kao deci, to jest podanicima, to jest poslušnicima u čijem je interesu da poštuju njegovu volju ili će uslediti kazna (otuda ta ovde krajnje neprimerena reč „urazumiti“). Ali, povrh toga, on izgovora: „Ja ću biti saglasan sa sobom i braniću državu“. Biti u saglasju sa sobom za Šarčevića znači – braniti državu. Država, to sam ja, bez stida i zazora kaže Šarčević i doslovno ponavlja stav svoga nezakonitog šefa. Jer, za Šarčevića i njegovog šefa, država nisu njeni građani i njihovi interesi. Država, to su oni – Šarčević i njegov šef, i njihovi interesi. Građani su nezrela, poslovno nesposobna lica, koja nisu u stanju da procene i odrede svoje interese i kojima je stoga potreban staratelj. To su dokone osobe koje se igraju na fejsbuku i koje treba urazumiti koliko je to moguće. To je novoradikalsko viđenje države – Srbija je azil za maloumne građane, a Šarčević, stranka i šef stranke vide sebe kao upravnike tog azila. Zakonska rešenja koja sada ulaze u proceduru – Zakon o osnovnom obrazovanju ili izmene i dopune Zakona o BIA – treba da institucionalizuju i ozakone takvu njihovu sliku maloumne Srbije. Dejan ILIĆ
  3. Zemun 1997-2017 U ovom štrajku roditelja i učenika škole "Svetozar Miletić" prelamaju se vrednosti i nevrednosti, pokazuje volja građana i okov sistema "Bilo je meseci kada sam LJubu mrzela iz dna svoje tinejdžerske duše. Kada me je prebacio u treću klupu sa, po mojoj proceni, dosadnim dečakom, umesto poslednje gde sam sedela sa kul ekipom. Kada nam je zabranio da izlazimo iz učionice na malom odmoru, pa me strogo i pred svima kaznio kada god bi me uhvatio na delu. Kada me terao da radim fizičko i da se penjem uz konopac iako sam mislila kako je to baš onako bespotrebno i da ću zauvek, bez imalo truda ostati mlada i zategnuta. Kad nas je na ekskurziji u osmom razredu, na sveopšte oduševljenje, pustio da divljamo dokle god hoćemo, a onda nam sutradan zabranio da spavamo u autobusu. Kad je, zajedno sa mojom majkom, otkrio da jednog petka nisam bila bolesna, već da sam kod Peđe pila liker od čokolade ceo dan, pa su me oboje kaznili - on ukorom razrednog starešine, a ona zabranom izlazaka, šminkanja, televizora i svega lepog u životu. Kad me terao da trčim kros na Keju, a ja sam samo htela da se sakrijem na neku klupicu, pušim cigarete i kašljem. Kada sam završila osmi razred, ispratio me je rečima "Lepa moja, jednom kada porasteš, ti i ja ćemo sesti u moj kabinet i popiti po liker od čokolade..." Ja sam porasla, on je postao direktor, a škola u kojoj sam provela detinjstvo sada blista. Taj liker nikada nismo popili, a ako ga smene nikad ni nećemo, bar ne u njegovom kabinetu. Zato svi -sadašnji i bivši đaci, roditelji, Zemunci - idite na protest ispred škole "Svetozar Miletić" u Zemunu i ne dajte LJubu - on bi mnogo više uradio za svakog od nas. LJubo care. I Ana Beloti Družijanić koja je napisala citirani tvit - carica. Literatura može tako snažno da izazove slike iz detinjstva, a ovo dvoje uspeli su da to učine u stvarnosti, ili da stvarnost učine literarnom, da proizvedu vrednost koja se namah podigla kao kontrapunkt enormnoj profanosti i bezdušnosti. Besramlju. Namah sam se setila detinjstva u školi "Branko Radičević" na Senjaku i kako, kao i Ana, nisam bila rada naskakanju na gredu, razboju, "magarcu", a o drugim činovima, "prestupničkim", da i ne govorimo - raspravi sa profesorima, šta jeste, a šta nije, da li nešto znači ovo ili ono. Tada se uči to za čim se danas vapi - kritičko mišljenje. Sreća je velika bila, a tome mnogi iz moje generacije duguju izdržljivost u zlu, što je pobuna u mladosti shvatana i kao formiranje ličnosti, i često kao vrlina, a ne mana. I otac mi je bio profesor, predavao je i pedagogiju. Docnije, u životu, slušala sam od studenata kako je znao da upita studenta, posle neuspešnog ispita šta će da radi u životu, i da, ako hoće u administraciju može da dobije šest, ali da bi bilo dobro da ga ne nađe u školi. Stid je dat čoveku, deca se stide kao što se smeju ili plaču. I bez znanja o moralnom sistemu. Iz stida proističe i savest. Bestidnost i nedostatak savesti šire se od vrha na sve strane, društvo je optočeno proizvodnjom nihilizma. Do tačke da ljudi gube svest o svojoj moći, o svrsi dnevnog i političkog reagovanja na zlo koje im se priređuje. I nije lako objasniti u čemu je stvar. Zato što argumenti nemaju važnost, pitanja nemaju odgovore, sistem vladavine ne počiva na logici i apsurd se javlja kao fatum. Sociopate nemaju odnos sa drugim ljudima, oni se njih ne tiču. I sve je moguće kao što ništa nije moguće. I "zašto baš ja da se bunim, kada drugi to neće", i "ništa ne vredi". I tu se krug nemoći zatvara, nastaje entropija. Evo, na primer dijalog sa menadžmentom Beograda: dok se veliko građevinsko preduzeće "Ratko Mitrović" do kraja uništava neplaćenim radom radnika koji postavljaju i fatalne, valjda ukrasne, ploče po raskopanom terenu, svuda, kao da sahranjuju, dotle su vlasnici Beograda "zapandrčili" (Basara) saksije sa cvećem u preopterećenoj (isključenjem drugih pravaca) glavnoj prometnici Beograda, u ulici Kneza Miloša, u avgustu mesecu, na temperaturi 40. "Kreativni tim" reprezentacije moći dosetio se da zasadi cveće u saksijama koje vise o banderama, nisam videla, ali kažu kako ih tokom ranog jutra zalivaju iz cisterne. Reći ćete da je ovo "estetiziranje" grada, posle svetlećih visuljaka koji su nam čitavu zimu "osvetljavali" grad komunalno i sporedno pitanje Eto sada i Mataruške Banje u sred Beograda. I nije to komunalno pitanje već "pogled na svet". Sa kojim treba stupiti "u dijalog". Ovo načelo predstavljanja, sajmovima, robnim kućama i raznim jadama (kobasicijadama i grožđijadama u kome učestvuje i uživa vrh države, kao zamena, pa i kao i lansiranje privida o stvarnim tokovima života opisala je - za taj čin govora progonjena - Dragana Rakić, članica i odbornica DS, u ovim novinama. I morala je biti odstranjena iz mogućnosti bilo kakvog uticaja na svakodnevnu pretenziju da se ostvari kapilarna kontrola nad svakom porom društva, što je određena vrsta feudalizacije vidne golim okom, ali ne na tv i konferencijama za štampu kojima se upravlja ovom zemljom. Sve mora biti naše, jer vreme je kratko, i resursa sve manje. Preostalo je malo toga od onoga što smo imali, kao zemlja i kao društvo. Siromaštvo je veliko, SNS je toga svestan i zato treba sve držati u posedu, kapilarno, sve i svakoga, do kraja. I kada se radi i pogotovo kada, o mesnoj zajednici Vršca na granici sa Rumunijom, i tu se mora kapilarno vladati, ne sme ni jedna ćelija društva da ostane nekontrolisana i zdrava, a na prepoznavanje takve situacije i govora o njoj, sledi represija, u vidu premeštanja na drugo, niže radno mesto. "Mene su građani izabrali da govorim, a ne da ćutim, i ja govorim gde god mogu, u prilici sam da govorim sve ono što mnogi Vrščani misle, ali ne smeju da govore o tome. Stojim iza svakog reda koji sam napisala" kaže Dragana Rakić. Dragana sme i zato se mora ućutkati da i drugi Vrščani ne počnu da govore. "Prvog septembra 1997. godine krenula sam u peti razred OŠ "Svetozar Miletić" u Zemunu, i prvi put se srela sa čovekom koji je bio jedan od ključnih faktora da tih tužnih devedesetih moje i odrastanje mojih školskih drugova ne skrene sa pravog puta. Prvog septembra 2017. godine tog čoveka hoće da smene sa mesta direktora škole koja je zahvaljujući njemu postala jedna od najboljih u Srbiji." Direktora LJubomira Mosurovića. Razlozi su naravno, proceduralni, kao oni u ostacima Parlamenta Srbije. I jer tako hoće ministar prosvete koji ovim činom, u paradoksalnom štetočinskom postupanju SNS-a "po zakonu" uništava zdravi deo prosvete. 1997, o kojoj piše jedna od učenica, godina je etničkog čišćenja u Zemunu, iseljavanja građana nesrpske nacionalnosti, hrvatskog porekla, i useljavanja "naših", to je godina u kojoj je Ivan Barbalić ostao bez stana, a njegovo dete sa "hrvatskim pasošem" nije moglo da ide u "našu školu", zemunsku. U tom Zemunu godine 2017. sakupili su se roditelji i učenici osnovne škole "Svetozar Miletić" da ne dopuste smenu direktora i da brane ugled obrazovanja. Jer obrazovanje, pojam, počiva na obrazu, časti, i znanju, na etici, i ako hoćete na estetici, na časnom i lepom, na nesociopatskim odnosima, na međusobnom dijalogu ljudi, profesora, đaka i roditelja. Ako znaš šta je moralno i šta je lepo, naravno da ćeš se pobuniti protiv posedovanja, naravno da ćeš zahtevati da si subjekt, a to je ono što nam ne daju biti, imamo biti korisni i poslušni. Zato se u ovom štrajku roditelja i učenika škole "Svetozar Miletić", prelamaju vrednosti i nevrednosti, pokazuje volja građana i okov sistema. Paralelni krvotoci naše stvarnosti. Iz koga zjapi nasilje. Nema u školi "Svetozar Miletić" "vršnjačkog nasilja" (kako je oduran ovaj eufemizam), to kažu i roditelji i "vršnjaci". Nema, jer je u školi sklad i jer direktor sarađuje i vaspitava. Štrajk roditelja i učenika koji ne dozvoljavaju da se LJubomir Mosurović smeni, jasno pokazuje, postojanjem ljudske zajednice, put protiv nasilja. Ne, proizilazi iz stava Ministra prosvete Mladena Šarčevića, njegova je volja, naša je volja esenesovska, volja za moć (mada je imoralizam složenija kategorija), ali ta složenost nije dostupna izvršiocima, oni nastoje da ne bude dostupna ni učenicima, jer bi tada pluralizam i individualizam bio moguć, gušenje takve mogućnosti je čin nasilja i izazivanje "vršnjačkog nasilja". Štrajk roditelja i učenika škole , je zapravo prosvetni čin, ma šta ministar prosvete hteo. To je obrazovanje. Mesto govora. Slobode govora, kritičkog mišljenja, empatije i solidarnosti. Borka PAVIĆEVIĆ
  4. Roditelji učenika OŠ "Svetozar Miletić" traže sastanak sa premijerkom Savet roditelja učenika beogradske osnovne škole "Svetozar Miletić" traži sastanak sa premijerkom Anom Brnabić najkasnije do 19.septembra i ukidanje prinudne uprave u školi i svih rešenja koja su dovela do uvođenje prinudne uprave najkasnije do 20. septembra, saopšteno je večeras. "Tokom naredne sedmice, za koju je takođe velikom većinom izglasana obustava nastave, iznećemo na glasanje sve predloge za nastavak protesta koje smo dobili na roditeljskim sastancima u petak, a to je, između ostalih i obustava nastave do razrešavanja nastale situacije", navedeno je u pisanom saopštenju Saveta roditelja. Savet ističe da se dve sedmice roditelji đaka OŠ "Svetozar Miletić" bore da sačuvaju vrednosti u koje veruju i sa kojima vaspitavaju svoju decu - poštenje, vredan rad, odgovornost i poštovanje zakona. Ove vrednosti su školu dovele do pozicije jedne od najboljih škola u Srbiji. "Ove vrednosti su narušene rešenjem o razrešenju direktora Miroljuba Mosurovića, koje 28. avgusta, dva dana pred početak škole, potpisao resorni Ministar Šarčević. Na ovaj način je, iz nama nepoznatih razloga, u jednu od najboljih škola u Srbiji uvedena prinudna uprava, za koju svi verujemo da će urušiti sve što je prethodnu deceniju građeno", piše u saopštenju.
  5. Свака час' момчадима.  И нашој, и словеначкој на наслову.  Идемо даље. Кад су отишли,  није им предикција била ни групна фаза.. 

  6. Игнорисање тзв. "Параде поноса"?!?

    Имшта ако твоја деца нпр. сутра пројаве да су гејеви... Нпр...
  7. Није моја. Мсм, писали су ју колеге са "Смрт свету". Свакако, мним да је Џејсон купио ако не целу, а оно добар део плате...
  8. Не бисте никада рекли да би момак као што је Џејсон Хамачер завршио у Сирији, али као што каже „панк рок је етика и став, а не изглед или стил“. Хамачер је панк рок бубњар из Вашингтона. Тих дана откривао је нове звукове. До сиријског појања дошао је од идеје комбиновања хеви метал звука са старим хришћанским псалмима. Најинтересантије, до Сирије је дошао захваљујући неспоразуму у комуникацији. „Те 2005. мој пријатељ Бил ме је позвао и рекао, треба да чујеш невероватно српско појање“. Рекао сам „сиријско, то би било сјајно“. Зато је у више наврата одлазио у Алепо, у периоду између 2006. и 2010 како би снимио древно суфијско и хришћанско појање. То је било у периоду пре избијања крвавог грађанског рата 2011. године, када су људи попут њега могли лако да отпутују у Сирију у потрази за неоткривеним музичарима. „Седео сам у предворју хотела, жалећи се пријатељу — који је један од најбољих виолиниста Алепа — како не могу доћи до било чега. Питао сам га, 'имаш ли идеју где бих могао да снимим праву суфи музику?' Почео је да се смеје. Упитао ме је, да ли знам ко је био његов деда?“ Џејсон (лево) и Џастин Марлер (десно), један од оснивача Death To The World-a Одговор је био: „Мој деда био је главни шеик једног од најутицајнијих Суфи редова у Алепу. Овај специфичан ред произвео је неке од најпознатијих певача са Блиског Истока у историји“. Хамачер се ускоро нашао у дворишту 5 векова старе куће у старом делу Алепа, снимајући музичаре чији се глас никада није чуо на западу. Видевши да уопште не постоје записи древног појања и песама, како каже, себична идеја којом је желео да пробије свој бенд, прерасла је у иницијативу и велики пројекат очувања непроцењивог културног наслеђа. Још је важније ако додамо да су псалми на арамејском, језику којим је говорио Господ Исус Христос. Данас, стари град у којем је снимао, је нешто више од гомиле рушевина, уништен годинама борбе између „побуњеника“ и Владе. Џејсон често обилази Сирију, и организује хуманитарне концерте и изложбе за помоћ Хришћанима који и даље живе тамо, упркос свакодневној неизвесности да ли ће остати живи. По проценама 40+% Хришћана напустило је земљу. Његов рад остаће вечни траг и подсетник на Сиријско Хришћанство пре рата. Извор: https://www.pri.org/stories/2015-01-26/how-punk-rocker-dc-got-interested-ancient-songs-syria
×