Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

εργασία

Члан
  • Content count

    71
  • Joined

  • Last visited

О εργασία

  • Ранг
    Ту је, мало гледа-мало пише
  • Рођендан 05/12/87

Recent Profile Visitors

102 profile views
  1. А сад нешто алтернативно и култно. ALICE IN CHAINS
  2. Не мења се цена рада него радне снаге. Не селе се само због тога, већ зато што су им трошкови пословања генерално тамо мањи, затим не морају да испуне еколошке стандарде, затим због проширивања производње и освајање иностраних тржишта, ради смањења транспортних трошкова у зависности од намере где се планира пласман, ради престизања конкуренције, ради запоседања рудника и сировина итд. што све провоцира империјалну спољну политику. Да не буде после да држава сама од себе као из вакума води политику. Капиталисти су преко својих ангентура поприлично умешани у креирање политичких процеса. Иначе, компаније не селе запосленост него већ претходно акумулисани капитал. Да није тако, онда не би америчке фирме држале 150 милиона радника у самој Америци, који су дефинитивно скупљи, и то им не смета да послују. Много већи проблем за америчку незапосленост је раст органског састава капитала који је појачан ефектом технолошког напретка са аутоматизацијом која истискује раднике из производње. Пол Кругман је показао да је САД од 1999. до 2011. године, због конкуренције са Кином изгубила 985.000 радних места у индустријској производњи, што је свега петина од укупно истераних на улицу. То је изнудица. Нису радници криви што капиталистички механизам периодично упада у рецесију због хиперакумулисаности и тенденцијског пада профитне стопе. То би исто било као када би рекао да је сељак крив што једе проју јер му је суша спржила пшеницу. С тим што је ово много горе, капитал је облик друштвене производње, а суша је просто виша природна сила, мада је са савременом технологијом наводњавања можемо отклонити. Лепо то реци радницима који су остали без посла. То је она стара либертеријанска прича, па што се буните имате сони плејстејшене, пре само петанес`, дваес` година они нису постојали. Само не знам да ли се исплати играти игрице, јер тако можеш да постанеш кенгур. Да мало изалудирам на наш домаћи филм. Гурање све већег броја људи на слабије плаћене послове, због аутоматизације рада (а и због хиперакумулисаности капитала, тај ћу аргумент користити упорно и стално) па затим све више забрињавајућа прекаризација рада, када радиш три месеца, па два месеца блејиш, па опет као три месеца радиш, па четири месеца блејиш, па опет два радиш, па месец седиш кући, води у озбиљне класне разлике и незадовољаства. После немојмо да се чудимо откуд испаде Доналд Трамп. А могу много гори да се појаве. П.С. Заборавио сам горе да наведем један од најбитнијих фактора сељења инвестиција у друге земље. Због хиперакумулисаности настаје плетора капитала, која мора негде да се одлије.
  3. Када би тако било онда би са стално колебљивом ценом роба на тржишту и исплата радника ишла горе-доле. Међутим, то баш није случај. Потребне су дуготрајније дискрепанце да би ово што ти причаш дошло до изражаја. Даље, имамо ситуацију са економијом обима, када због високе продуктивности рада и капитала, цена по јединици производа пада, што доводи до веће куповине јер је потражња већа за јефитнијим артиклом. Приходи су због тога већи, па има простора за исплату већих зарада. Дакле, пад цене роба не изазива пад плате радника који их производе. Мораш да пазиш на контекст када потежеш тај аргумент. Даље, ако због поремећаја на тржишту (за које су већим делом криви капиталисти), као у доба рецесије када то добија масовни облик, расте незапосленост онда људи из жеље да што пре нађу посао нагрну у твоју браншу чиме обарају вештачки цену радне снаге што је мизерна околност коју капиталисти употребљавају да би себи подигли ренбалитност пословања. Има ли лепшег примера ирационалности капитализма? Иначе, по радној теорији вредности, чак и у нормланим околностима, капиталистичка производња је заснована на експлоатацији радне снаге. Радни часови које радник троши за своје издржавање су довољни да се надоканди новчани капитал који је дат за његову плату. Остатак рмбања иде капиталисти у прилог, како би он могао да оствари профит. Колебања понуде и потражње како на нивоу произовда, као и на нивоу цене радне снаге, могу само да деформишу ове односе, било да иду у прилог раднику било да иду на његову штету, али сама репродукција и даље остаје заснована на чињеници утрошенога људскога рада с обзиром на тренутну техничку структуру продуктивности унутар бранше о којој је реч. Већ сада је прича доста сложена, и изазива спорења и расправке, али да набацим и нови елемент, када у причу уведемо и траснфер вредности путем механизма цена због изједнечавања профитних стопа на нивоу целе привреде, онда тек видимо колико тржишна цена на коју се ти позиваш, представља маску испод које се одиграва експлоатација рада заснована на оплођавању вредности. Али о томе неком другом приликом.
  4. Мислим да си помало неправедан када кажеш да држава узима 50 % БДП-а. Држава купује од капиталиста медицинске препарате за болнице, наоуружање од приватних фабрика за војску, плаћа гориво, енергенте, мора да исплати зараде за наставнике по школама и полицију, судство, јавне тужиоце, мора да плати приватним фирмама за материјална средства која се користе у одржавању зграда и јавних установа. Капиталисти имају од тога користи. Да, бирократија мора стално да се држи под контролом, јер је склона забушавању и навртању воде на своју воденицу, али то не значи да треба препустити хаотичном тржишту да буде маћеха када су социјална давања у питању. А ја наивно мислио да су за то криви необуздани сексуални односи!
  5. Када ти конобар мазне 500 динџи у кафани онда би правио проблем, а да те неко две године за исти квалитет рада плати 20 % мање ти би био срећан?
  6. Осврт на Роналда Регана је био због његове оштре политике неолиберализације, да би се америчка привреда извукла из рецесије, а чија је суштина била у разбијању синдиката, резању социјалних давања, флексибилизацији тржишта радне снаге, масовном програму наоуружавања итд. што се све компримовано гледано своди на повећану стопу експлоатације радне снаге, са крајњим циљем да се повећа рентабилност капитала. У зависности од бранше до бранше управо отприлике почиње од тог периода стагнација плата. Иначе, да САД имају проблем са хиперакумулисаношћу капитала барем деценију пре Регана. Од средине 60-тих тенденцијски пад профитне стопе иде на доле. Технологија лучи раднике на улицу, то стоји, али ако капитал има довољну масу профита може да повуче запослоеност кроз своју акумулацију. Зато стопе незапослености толико варирају у САД. Наравно, временом то постаје све теже и теже што ћете видети у графикону доле. Али то нема везе са заостајањем плата за продуктивношћу рада. Графикони маргиналне продуктивности рада су састављени пост фестум, а не а приори. Да није роба реализована онда не би ни могло да се говори ни о каквим платама, нити статистикама, нити процентима јер не би имало шта да се мери. Што се тиче других високоразвијених земаља ево једне табеле која показује све већу акумулисаност и постепени раст "природних" стопа незапослености. Рецесиони образац капитализма понавља се у свакој земљи, само су околности другачије, што много мења детаље али суштина остаје иста. +
  7. Појам маргиналне продуктивности рада обухвата реализацију висококвалитетне робе на тржишту. Постављаш проблем који не постоји.
  8. Бојим се да ниси у праву. Висину зараде одређује маргинална продуктивност радника. Ово је стандардни графикон у готово свакој књизи за увод у економију. А графикон испод прецизно и јасно показује како су плате у почетку лепо пратиле нивое продуктивности, да би се неко после досетио да раднике експлоатише све више и више (Роналд Реган и његове неолибералне авантуре). Међутим, као што видите ни то не помаже да се капитализам не стрмопизди у депресиону мочвару. Ем, неко на плећима радника продужава живот капитализму, ем после ти радници добију отказ кад пукне рецесија. Рационално, нема шта...
  9. Да плате расту са продуктивношћу не тврдим ја. То је опште прихваћена лекција из сваког уџбеника из економије, и то још на првој години било ког факултета. То тврде и сами фридмановци, неолиберали, либерали и да не набрајам све те свате. И нема шта они да говоре о томе, то показује досадашње привредно искуство у историји многобројних држава. И богатих и сиромашних. Капитализам јесте ирационални систем. Сад ви и ја можемо да се споримо око дефиниције речи "рационално" али је за мене довољно да видим производњу испод капацитета индустрије. И то стално, а о рецесионим кризама да и не говорим. Усиљени банкроти, који настају чак и код добрих фирми због глобалног пада просечне профитне стопе, а постовао сам вам график на коме то можете да видите, јесте ирационалност, јер не губе само радници што остају без посла (што је већ довољно да негативно оценим такав систем) него и потрошачи остају без одређених роба или их пак добијају мање. Целокупно друштво почиње да производи мање док технологија производње бива све већа. То је парадокс и заиста ирационалност. Капиталиста може да буде лош или добар, може држава да буде лошије или боље уређена, али ако постепена хипераукулисаност капитала доводи до опадања укупне масе вишка вредности онда вам ту не могу помоћи ни Кејнз, ни Фридман, ни Тито, ни Стаљин, ни Доналд Трамп, ни Мао Це Тунг, ни масони, ни Џедајеви витезови, ни хероин, ни таблете, ни Бил Гејтс, ни Форд макар га поново повампирали, а ни Маркс који је констатовао тај закон капиталистичке репродукције, а ни Адам Смит који је међу првима почео да се бави тим проблемом. Решење унутар капитализма може само да буде привремено. А бојим се да ће са све више наступајућом роботиком и аутоматизацијом, рецесиони удари бити још жешћи, а опоравци веома спори. Да бисмо тражили решења морамо прво да констатујемо проблем. Јер са лошим приступом проблему и његовим схватањем иде и лоше решење, а ја да вам дајем решења у изломљеним постовима и да имам не би било изводљиво за тако велики проблем. На крају, не замерите ми, не дајете га ни ви.
  10. Све то што сте рекли може да се разглаба до у недоглед. И даље остаје чињеница да 77.5 милиона Aмериканаца није осетило адекватну повишицу свог дохотка, а живе у земљи невиђеног технолошког напретка. Заиста нешто не штима. Продуктивност рада је енормно повећана, осетни раст у реалним зарадама (дакле коригованим за инфлацију) морао би да буде уочљив и значајан док је 2.6 % за 40 година стварно апсурд. Приче о Шведској, Бангладешу, Србији, Мауританији, Монголији или пак Перу само нас удаљавају од суштинског проблема, а то је да капитализам чак и на вишој основици мора да се послужи ударом на плате радника, и да му чак ни тај потез не помаже да у наредном кораку не оде у рецесиону кризу. То је поента. О осталим стварима може да се дискутује али су оне off topic.
  11. Ево како изгледа тенденцијски пад профитне стопе у Сједињеним Државама, који либертаријанци не знају да објасне. Амерички капитал је притиснут да тражи пласман у друге земље са лоше плаћеном радном снагом, како би себи обезбедио додатни прилив за наставак репродукције у већем размеру. То је уједно и главни узрочник стално понављајућих рецесија у капитализму. Као што можете да видите, просечна профитна стопа је била највиша 50-тих и 60-тих, када су порези били енормно високи и то није сметало капиталу да шири производњу и запошаљава све већи број радника (толико о "штетности државе по тржишта"). Међутим, када маса профита постане недовољна због стално растућег органског састава капитала (тамнија кривуља која се диже на горе), настају велики проблеми и онда мора да се иде у кресање јавних издатака на једној страни, а у повећање експлоатације рада на другој. При том, наравно периодично расте незапосленост.
  12. Не можемо да се сложимо јер сте ви рекли да вас то а приори не занима. Зашто даље настављате дискусију?