Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Lady Godiva

Члан
  • Content count

    601
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    2

Репутација активности

  1. R2D2 liked коментар на тему by Lady Godiva in Да ли се свештеници причешћују на свакој литургији?   
    А? 
    Јутрос сам се причестила. Као и већина људи у цркви, као и свештеник. 
    И тако.. грлим вас све, драги форумаши. 
  2. R2D2 liked коментар на тему by Lady Godiva in Да ли се свештеници причешћују на свакој литургији?   
    А? 
    Јутрос сам се причестила. Као и већина људи у цркви, као и свештеник. 
    И тако.. грлим вас све, драги форумаши. 
  3. Lady Godiva liked коментар на тему by JESSY in Imamo i mi pravo na dostojanstvo, znate?   
    jos jedna crna strana naseg zivota...super se oni nose sa tim, obzirom da non stop gledaju ljude kako sa rukama punim kesa izlaze iz brendiranih radnji...
  4. Lady Godiva liked коментар на тему by Danijela in Imamo i mi pravo na dostojanstvo, znate?   
    Ljudi koji tragaju za ostacima hrane u tržnim centrima u Beogradu TD Tijana Damjanović   Mar 27 2017, 10:41am Oni koji bi inače gladovali su pronašli način da dođu do hrane.
    Sve fotografije: autorka. Naslovna fotografija: Ovo nisu ljudi o kojima se govori u tekstu.
    Svake nedelje, iz ovog ili onog razloga odlazim u neki od tržnih centara - UŠĆE, Delta siti, Stadion. Posle kupovine onoga što mi je u tom trenutku delovalo potpuno neophodno, obavezno posetim food court. Veliki izbor neverovatno nezdrave hrane me uvek neodoljivo privlači.
    Tako je bilo i pre dve nedelje, kad sam bila u Ušću. Dvoumila sam se pola sata između KFC-a i Meka, uzela najbolje iz oba sveta, i srećno sela za sto da se tovim. Solirala sam, sela sam u ćošak, i posmatrala ljude oko sebe - kao deo odvikavanja od neprestanog držanja telefona pred očima. Tada sam ih primetila. Nisam mogla da verujem da nisam videla ranije.
    Šta sam kog đavola videla? Primetila sam ljude koji sede sami, ili u grupicama, u otvorenom prostoru za ručavanje. Čitaju novine ili gledaju u telefone.  Kada neko ko nije dovršio obrok ostavi ostatke na stolu, oni ustaju polako, prilaze, uzimaju tacnu i nose je za svoj sto da ga dovrše.
    Zakucala sam. Kako je moguće da ovo ranije nisam videla? Pitala sam prijatelje, ali ni oni nikad nisu primetili ove ljude. Sedela sam satima za tim stolom i posmatrala ih. Videla sam da su se podelili u grupe i da svako ima svoj deo po kome "patrolira". Primetila sam da se ne otimaju. Samo žele svoj zalogaj.
    Oni nisu prosjaci, nisu beskućnici, oni su većinom ljudi koje je izdala sreća. Kažu da im se ređao maler za malerom, ili su prosto napravili pogrešan izbor u nekom ključnom trenutku. Upoznala sam ih, a oni su za VICE podelili svoje priče.
    Irena ima 14 godina i svakog dana posle škole dolazi u Ušće kako bi jela. Njeni roditelji su obezbedili krov nad glavom, ali nemaju više od toga. Zato je šalju ovde, da ne bi bila gladna. Ona kaže da ih razume. Planira da upiše srednju školu. Ne voli mnogo drugu decu u školi, ne dopadaju joj se nastavnici, ali voli da uči.
    - I nisam gladna, ovo je ukusno. Najviše volim kad neko ostavi iz Meka. Ribu ne diram uopšte. Ovde mogu i da učim – kaže ona dok mi viri preko ramena da vidi da li je još neko ostavio hranu. Iako joj ne smeta da razgovara sa mnom, ne želi baš da se vrati kući praznog stomaka. Sutra je školski dan.
    Priča mi da je obezbeđenje povremeno istera. Nekada mora da se krije, ali uglavnom "stigne da se najede". Ne jadikuje nad sudbinom. Sedi sa drugaricom, smeju se i razgovaraju.
    Njena prijateljica je takođe ovde jer u suprotnom ne bi imala šta da jede. Bojana ima ćerkicu od dva meseca koja širom otvorenih očiju gleda u mene.
    - Ja ne kradem, nisam napolju u prevozu sa bebom, ne prosim. A site smo, toplo nam je. Neko i pomogne, donese pelene za nju, staru odeću za mene. Bolje da budem ovde, nego da kradem, je l' da? – pita ona mene na kraju.
    Nisam znala šta da joj kažem na to. Osmehnula sam se, pogledala u bebu u njenim rukama i klimnula glavom. Naravno da je bolje ovo, za obe.
    Bojanin muž radi kao pomoćni radnik za desetak hiljada dinara. Kaže, nije strašno, snalaze se njih dvoje. Njegova plata je uglavnom dovoljna da pokrije račune i poneku stvar za bebu. Zimi se greju pomoću smederevca, a ogrev skupljaju gde stignu - na pijacama kad neko ostavi gajbe, ili pored kontejnera kad neko ostavi drveni nameštaj.
    Po prirodi sam malo anksiozna, pa mi kroz glavu večito prolaze najgori mogući "šta ako" scenariji. Šta ako ostanem bez posla, ako ne nađem novi, ako se nešto užasno desi i ostane mi samo ovaj izbor? Svaki put kad me uhvati to raspoloženje, ja sam užasnuta. Da li bih mogla da sedim ovde sa osmehom, uspravna i prijateljski nastrojena? Ne znam.
    Narodne kuhinje su u problemu, država izdvaja sve manje i manje novca za njih. Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin izjavio je u januaru da se narodne kuhinje nisu obnavljale 21 godinu. On je istakao da je u tu svrhu izdvojeno 50,56 miliona dinara i da se može reći da će se tim novcem zadovoljiti sve potrebe naših narodnih kuhinja.
    Ali, iako ne raste budžet, raste broj gladnih. Jelena Radojičić iz Crvenog krsta kaže da narodne kuhinje daju samo jedan obrok dnevno po korisniku. Svakog dana, 34.390 ljudi zavisi od pola litre kuvanog jela. Od te brojke, čak trećina su deca, a prema izjavi gradske sekretarke za socijalnu zaštitu Nataše Stanisavljević, 12.000 njih se nalazi u Beogradu. Najvećim delom su porodice.
    -Trenutno se sprema više od 34 hiljada obroka dnevno, ali taj broj će od aprila biti i veći od 35 hiljada. – kaže Jelena Radojičić iz Crvenog Krsta. To znači da u našoj zemlji, svakih nekoliko meseci novih 1500 ljudi padne ispod granice siromaštva.
    Moji sagovornici iz tržnih centara su i korisnici narodnih kuhinja. Kažu mi da taj jedan obrok dnevno nije dovoljan da ih zasiti. Takođe su mi rekli da beogradske narodne kuhinje neko vreme u januaru prošle godine nisu uopšte radile, zbog "problema sa snabdevanjem", pa su ovi ljudi dobijali 168 dinara na dan, da pokušaju da se prehrane.
    Nastavljam ka stolu za kojim sam primetila tri muškarca koji šetaju između, sakupljaju ostatke u KFC kutije i onda ih donose za sto da podele. Trojka me dočekuje sa osmehom, nemaju ništa protiv da pričaju sa mnom, malo ko im inače prilazi. Srđan mi prvi priča da je po zanimanju trgovac, ali nakon što se upustio u sumnjive poslovne poduhvate pre nekoliko godina, ne uspeva da spoji kraj sa krajem.
    - Nekada sam imao svoju trafiku i finu zaradu. Kako se čovek prevari. A jednom kad tako padneš, nema nikog da pomogne. I nalazio sam poslove i gubio ih, ali nikako da se to stabilizuje. – priča on.
    Ima svoj stan, psa i devojku, ali ne mogu da priušte osnovne potrebe. Kaže da socijalnu pomoć ne interesuje njegov slučaj, a narodnih kuhinja više nema. Vodu i struju su im isključili, pa se kupaju kod poznanika. Uglavnom borave van stana, po tržnim centrima, pa im nije hladno. Mada mu ne smeta. I devojka dolazi u tržne centre da bi jela, te niko nije gladan u kući.
    Ivan i Srđan
    Za stolom sedi i Ivan, koji uglavnom drži pogled na svojim isprepletenim prstima.
     - Kako sam ovde završio? Majka je imala rak dojke, pa sam ostao bez posla dok sam se o njoj starao. Ipak je preminula, pa sam je sahranio. Preminuo mi je ubrzo i otac, pa i njega. Sve što smo imali otišlo je na sahrane. Ostala mi je kuća u Zemunu. Nije to loše. Radim tako, pomažem gde treba, zaradim malo. Uglavnom platim račune. A ovde nije loše. – priča mi on svoju priču.
    Treći i najtiši od trojke je stariji gospodin. Dostojanstven, uredno obrijan, nameštene kose, čita novine i gricka koricu pice koju je upravo uzeo sa stola pored. Na moje pitanje odgovara:
     - Nisam vam ja zanimljiv. Neću ja ovde biti još dugo. Sin će doći po mene iz Švajcarske - i odlazi u potragu za još nečim za jelo.
    Njegovi sadruzi mi kažu da on to govori već mesecima. Prija mu društvo ovde. Penzioner je, ali penzija je mala. Stan na Novom Beogradu skup za održavanje, a sin iz priče nikako ne dolazi. Među njima nema besa. Postoji neka vrsta tihe rezignacije, ali i dašak odlučnosti i optimizma - ovo je samo kratak period njihovih života, problem koji će prevazići.
    Primetila sam da obezbeđenje tržnih centara ne tera ove ljude.  Osim ako nisu Romi. Za njih se lako uvere da im tu nije mesto. Isteruju ih, ponekad i tuku.
    Od obezbeđenja sam dobila samo komentar da ovi ljudi smetaju posetiocima tržnog centra, da ima onih koji primete da je neko uzeo hranu koju su ostavili za sobom i da ih to iznervira. To njima očigledno deluje kao dovoljno dobar razlog da se primeni fizičko nasilje. U Ušću nisam primetila više nikog od njih. Nastavila sam u tržni centar Delta City.
    Drugi tržni centar, drugačiji ljudi. Pokušala sam da priđem dvema gospođama, ali je jedna prosto pobegla od mene, a druga mi je samo počastila tihim tretmanom, a na sva moja pitanja reagovala mrkim pogledom.
    Nastavila sam ka trećem stolu za kojim sam primetila da sedi jedna grupica koja na ovaj način sakuplja hranu. Međutim, od tri muškarca,  na moje predstavljanje reagovuje samo najstariji. Veoma agresivno.
    - Šta hoćete od nas? Ne smete da nas maltretirate. Nikome ne smetamo. Imamo i mi pravo na dostojanstvo, znate? – povikao je.
    To je negde i poenta, zar ne? Svi ovi ljudi su propali kroz pukotine društva i pokušavaju da pronađu svoj put kroz ono što ih je zadesilo. U našem društvu siromašni se pominju pred izbore, na njih se misli samo pred Novu godinu kad smirujemo svoj osećaj krivice tako što skupljamo staru odeću i konzervisanu hranu.
    Inače su smetnja. Onda i nije čudno što su se neki među njima dosetili da se snađu na drugi način da ne budu gladni. Pitala sam kolege, poznanike – niko nije ranije primetio ove ljude koji borave na samoj ivici vidnog polja društva.
    Oni i ne žele da ih primetite. Samo da ne bacate hranu.
     
    https://www.vice.com/rs/article/ljudi-koji-tragaju-za-ostacima-hrane-u-trznim-centrima-u-beogradu?utm_source=vicefbsr
  5. Lady Godiva liked коментар на тему by RYLAH in Zbogom tatatatira…   
    Овакво понашање је благо рећи инфантилно. Ко кад би сад неко рекао да Бекјарева не може да гледа у његовим бриљантним улогама зато што је подржао тог-и-тог кандидата, или кад су пљували по фејсу покојног Манду тек што је умро јер је био јуловац у једном тренутку, или да Ђуричка не могу да гледају у његовим феноменалним остварењима јер је играо у оној срамоти од "У земљи крви и меда" и слично. 
    Људи, то су бре глумци. Они имају свој посао и своје улоге. Играју своје улоге. Тај посао који раде, они раде добро или лоше. Све изван тога, њихова ствар.
    Покојни Бата Стојковић је, причају, био баксуз над баксузима са којим нико није могао да оствари било какав нормалан однос. Никад ни у кафани није хтео да седи са својим колегама, и често је и давао интервјуе у којима их пљује генерално. Ал кога заболе, сви имамо његове генијалне улоге.
    Тако, кад прође све ово, за неких двадесетак година гледаће се само ко је шта оставио иза себе. Бранко је оставио велику ствар и по томе ће да буде упамћен. А шта ради приватно - његова ствар.
  6. Lady Godiva liked коментар на тему by Justin Waters in Zbogom tatatatira…   
    Ne znam da li osoba koja priziva sjecanje na svoje djetinjstvo uopste moze da se nazove odraslom osobom. 
    Odrastao sam uz kockicu i volio je gledati. 
    Branko podrzao Vucica....jel ima novosti iz Gabona, kakvo je vrijeme tamo?
  7. Lady Godiva liked коментар на тему by Ромејац in Тема јасна из прве поруке   

    The widow of David Rockefeller at the funeral
  8. Lady Godiva liked коментар на тему by Милан Ракић in Како смо оборили Ф-117-једно војничко сећање: „Иде `мафија` на положај, вечерас обарамо ’мираж’!“   
    Вечерас обарамо „Мираж”...

    Одмарали смо на војничким душецима простртим по поду у просторијама економије у Шимановцима. Тог поподнева из Јакова су нам се придружили водник Мирослав Денчев и војник Владимир Милић. Требало је да кренемо на дежурство око 17.30 часова.
    Око пола шест долази поручник Дарко Николић и наређује да се спремимо јер ћемо ускоро кренути на положај. Били смо млади, ничег се нисмо плашили. Звали смо себе „мафијом” и том речју се међусобно поздрављали.

    Крећемо на положај Влада и ја. Пролазим поред свих који леже и уз поздрав дланом о длан кажем:
    – Иде мафија на положај, вечерас обарамо ’мираж’.
    Сви отпоздрављају, дајући себи и нама морала и снаге. Крећемо возилом ТАМ-110. Дарко вози, а ми смо на каросерији. Кажем Влади:
    – Ако вечерас нешто не оборимо, ништа нисмо урадили.
    Долазимо на положај. Дарко улази у кабину УНК, а Влада и ја се „смештамо” неких тридесетак метара од кабине и 50–60 метара од ЛР. Удубљење у којем смо личило је на ров, а у ствари је био колотраг великих трактора. Поред нас телефон за везу са УНК.
    У 19.45 часова, на знак приправност број 1, одлазимо до лансирних рампи, прикључујемо електроприкључак (ОШ) на ракете и враћамо се (ракете још нису биле „крштене” – нисмо им дали пригодно женско име). Лежимо у трави. Рампе се уз шкрипу и цијукање покрећу лево-десно. У једном тренутку Влада диже слушалицу и слушајући разговор у кабини УНК, окреће се ка мени и каже:
    – Кућо, ови ће да гађају.
    – Шта да гађају!, кажем.
    Само што сам то изговорио, чуо се кратак прасак, а онда тутњава и сјај пламена по целом положају. Земља се затресла, осећало се како вибрира тло испод нас. А онда, не зна се шта пада по нама, камење, земља, грање. Креће и друга, исте манифестације. Кад су се мало удаљиле и смањио се звук мотора, као да је настала тишина јер је бука агрегата много слабија од буке ракета при старту. Чујем из села грају, галаму и аплаузе. Људи се радују, навијају као на утакмици. Одушевљени су.

    На небу танка облачност. Видим одвајање стартног мотора прве ракете. Она онда улази у облак, који на том месту заблесне од пламена маршевског мотора. Потом је јако синуло, а онда је небо почело да пламти. Настаде карамбол. Црвенило се шири кроз облаке. Авион почиње да пада и појављује се испод облака. Пада доле, а ја имам утисак да иде право на мене. Најпре обојица лежемо на земљу, а онда устајемо и трчећи се скривамо у оближњи канал. Тражећи заклон упадамо у воду. А ето, авион је падао далеко од нас, више од 10 km. Док је падао ка земљи, по њему је осута паљба ПВО артиљерије.
    Онако мокри долазимо до кабине. После десетак минута Дарко искаче из кабине и пита нас шта смо видели. Кажем му:
    – Видели смо да је нешто пало, не знамо шта.
    Након још неколико речи окренуо се и отишао назад.
    После неког времена почињемо да се премештамо. Обарамо рекорд у превођењу. Велике металне клинове, који учвршћују прилазне мостиће, а које смо забијали у земљу помоћу прибора „баба и деда”, вадимо голим рукама, неком надљудском снагом! Позадинац долази до нас, даје нам по мало воде да попијемо јер су нам уста потпуно сува. Све смо спаковали и утоварили.
    У једном тренутку долази потпуковник Дани и каже:
    – Шта сте урадили, урадили сте. Брзо се са техником склоните одавде.

    Био је то изузетан физички напор, који смо без иједног светла у потпуном мраку савладали. Кад смо дошли у Прхово потврђено нам је да је оборен F-117А.
    Послужилац лансирне рампе, војник Мирко Љубојевић
    Портал ЧОЈСТВО
    Одломак из књиге „Пад ноћног сокола”, аутор пуковник Славиша Голубовић
  9. Lady Godiva liked коментар на тему by Јанко in Да ли се свештеници причешћују на свакој литургији?   


    Такви се ваде на св. Николаја Жичког и причу како је причешћивао са водом у путиру... Од када сам чуо за служење са дрвеним агнецом (!!!) ништа ме не може изненадити. Ипак, то су углавном припадници старије генерације попова међу којима је УДБА имала доста послушника на послу одвлачења од вере.
    Млађи свештеници (бар код нас) исправљају ове кривине.

    Да напоменем важну ствар: треба са амвона да се што више прича о покајању, и да лаос види да тиме што говори свештеник и живи. Кад то буде уобичајен призор онда можемо очекивати да буде боље и у држави...
    П.С. Васијан је добар део изабрао.

    Него, свако ко се на Литургији не причести смућивањем због своје "недостојности" а његов свештеник му није забранио, каже да је страх који га покреће на то страх од греха. Па зашто тај грех ЈОШ ниси исповедио и поправио се? Шта чекаш? Да умреш у гресима без Христа у себи??? И где ћеш онда на Суду? "Покајте се јер се приближило Царство Божије".
    А ви којима свештеници бране - не бојте се, јер Он види и даје Духа своме миломе. Само тешко таквим пастирима који својим незнањем и мерењем другога својим грехом стоје на вратима... А ако каже да је по разуму познајући своје духовно чедо - какво му је чедо које се годинама не поправља? Опет тешко таквима...
  10. Lady Godiva liked коментар на тему by Васијан in Да ли се свештеници причешћују на свакој литургији?   
    „Ја знам твоје невоље, твоје патње, твоје борбе и слабости твог живота. Ја знам твој кукавичлук, твоје грехе и упркос њему кажем ти: "Дај ми срце твоје, љуби ме какав јеси!" Ако чекаш да постанеш анђео да би се предао љубави, онда ме никад нећеш љубити. Ако си слаб у испуњавању својих дужности и у вежбању својих врлина, а ако често падаш у оне грехе које не желиш више да чиниш, Ја ти допуштам да ме волиш. Љуби ме такав какав јеси!“
     
    Ово такође вели Преподобни Серафим.
    Причешће самим Христом је однос љубави са Њим самим. Ако наш однос са Христом остане на нивоу трговине, припреме...тешко нама. Заиста, неће нам бити пријатно у Царству Божијем. 
    Ако се осећамо спокојно након Св. Литургије на којој се нисмо причестили, а нисмо "јуче" започели духовни живот у Цркви, под хитно се запитајмо за себе и своју Будућност. 
    На свакој Литургији у којој нисмо учествовали Св. Причешћем треба да  осећамо велику тугу и покајање због тога. Готово требамо себе сматрати преварантима и ништацима. Ако сматрамо за нормално наше непричешћивање, у великој смо опасности и прелести. Данас, поготово.  
    Оци су говорили: "Ко се моли само кад се моли, тај се никад не моли"! Иста је и аналогија у односу са Христом у Св. Причешћу. Ко се причешћује само кад се припрема, тај се никад не причешћује.
     
     
     
  11. Lady Godiva liked коментар на тему by Васијан in Да ли се свештеници причешћују на свакој литургији?   
    Свети Серафим Саровски о причешћу светим Христовим Тајнама
    Изузетно важно и неопходно за спасење душе свакога хришћанина је причешће Светим Христовим Тајнама, и то што чешће то боље! Смућивати се због своје недостојности и због тога се уклањати од причешћа Светим Тајнама грехота је.
    Када бисмо ми и океан испунили сузама својим, ни тада не бисмо могли да се одужимо Господу за оно што на нас излива бесплатно.
    Благодат која нам се даје кроз Свето Причешће тако је велика да би се човек, када би био и још толико недостојан и грешан, очистио и обновио, ако само са смирењем и свешћу о својој грешности приступа Господу.
    Ко се причешћује тај ће се свугде спасти, а онај ко се не причешћује – не верујем.
    И када бих на коленима морао да се вучем до цркве, ја бих то чинио – само да не останем без Светог Причешћа.
    https://radiosvetigora.wordpress.com/2010/08/28/свети-серафим-саровски-о-причешћивањ/
  12. Lady Godiva liked коментар на тему by Драгана Милошевић in Хришћани перфекционисти   
    Скоро сам се уплашила и још ме чини ми се држи.
    Ал именом Господњим страх ишчезава. Без Њега не можемо ништа.
  13. Goku liked коментар на тему by Lady Godiva in Хришћани перфекционисти   
    Јесте, али зато нас и Литургија на то подсећа сваке недеље. Када заборавимо, када смо у проблемима, страхови/болести/свакодневне глупости нас растуже, Христос нас загрли и подигне на своја снажна рамена. Нежно нас помилује и увери да ће све бити у реду. Само треба веровати и љубити/волети.. а ко издржи спасиће се. 
  14. Lady Godiva liked коментар на тему by Paradoksologija in Све што сте хтели да знате о феминизму...   
    Snopes:
    Muslim Woman Ignores Dying Victim of London Terror Attack?
    On 22 March 2017, an attack took place outside the British Parliament in London during which a man drove a vehicle into a crowd of people on the Westminster Bridge. As police responded to the incident, which left four people dead, a photograph showing a woman dressed in a hijab with a cell phone in her hand, passing by one of the victims who was receiving emergency medical aid, started circulating on social media along with disparaging remarks about Muslims:
     
     
    The photograph is real, but claims that the woman it depicted was paying no mind to the terror attack, and that she “casually” walked by a dying man, were not based on first-hand knowledge — that was simply someone’s interpretation of a single still image, apparently based on predetermined beliefs about Muslims.
    The official caption for this photograph from Rex Images stated that the woman captured in the picture was “visibly distressed” as she passed the scene:
    Rex Images also provided other photographs of this woman, including one taken either just before or after the image displayed above that showed her looking up from her phone while appearing to register visible feelings of distress in her features:
     
     
    Jamie Lorriman, who took the original photograph, provided more details about the scene to Australia’s ABC:
    The TellMAMA (Measuring Anti-Muslim Attacks) web site reproduced a statement said to be from the unnamed woman pictured in the photograph in question:
    Since the London attack occurred in a public space, several photographs from the scene include images of civilians, including passers-by using their cell phones, walking around the scene, or simply standingamidst the chaos. Yet, as far as we can tell, none of these people was accused of “casually” walking by victims:
     
  15. florenntina liked коментар на тему by Lady Godiva in Ко ће бити председник Србије? (ГЛАСАЊЕ)   
    Чудо па га Даница није подржала. 
    http://www.politika.rs/scc/clanak/312097П/Јесте-плагијат-нећу-да-се-извиним
    http://www.politika.rs/scc/clanak/311241/Ко-то-беше-Оља-Бећковић