Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Васијан

Члан
  • Број садржаја

    790
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

5 Followers

О Васијан

  • Ранг
    Наш човек

Profile Information

  • Пол :
    Небитно

Скорашњи посетиоци профила

2629 profile views
  1. Научна мерења руског физичара Андреја Волкова на Велику Суботу 2008. године Андреј Волков На Васкрс 2008. г. руски физичар Андреј Александрович Волков, из Националног центра за истраживање „Институт Курчатов“,1 у Русији, био је постављен на чело научне мисије чији је циљ било испитивање чуда силаска Светог Огња. Оглед је био организован од стране професора Александра Московског, за потребе снимања документарног филма посвећеног улози чуда у религији. На Велику Суботу 2008. г. око 9 часова ујутру, Андреј Волков је ушао у Храм Васкрсења са одговарајућом научном опремом. Основни инструмент који је користио за своја мерења био је дигитални осцилоскоп (oscilloscope)2 повезан са лаптопом у комe се налазио одговарајући софтвер. Место на коме се инструмент налазио било је удаљено око десет метара од Пресветог Гроба и основни циљ му је био да забележи спектар електромагнетног зрачења у одређеним фреквенцијама. Осцилоскоп који је руски физичар употребио за своја мерења Резултате својих мерења и закључке који су из њих произишли Волков описује годину дана касније, 21. априла 2009. г., у руским новинама Вера, у интервјуу који следи: -Уже давно Иерусалимский Патриарх скрылся в Кувуклии, началась церемония... И вот – есть! Зафиксировано изменение спектра излучения из-за непонятного импульса. Произошло это после 15 часов 4 минут. Один всплеск – и больше ничего похожего. А вскоре появился и Патриарх Иерусалимский с горящей свечой. – И что это был за всплеск? – Электроразряд. Что он такое, откуда взялся, я не знаю. Позже, уже вернувшись в Россию, я занялся раскадровкой записанных радиосигналов. Фиксация проходила в течение шести с половиной часов. Один замер – это около тысячи «кадров». Работа довольно утомительная. Но подтвердилось: перед появлением Огня был электрический разряд…Подробности я сейчас излагать не могу, поскольку связан договорённостью с создателем документального фильма. Картограмма измерений будет там подробно представлена. Но главное я уже сказал: это был электрический разряд. Почему это важно? Понимаете, тут такая цельная картина возникает. О плазменных явлениях я уже говорил – и они сами по себе являются чудом, поскольку в храме нет никаких условий для их возникновения. Второй необъяснимый факт: электрическая заряженность воздуха, которая обнаруживается даже без приборов, – многие чувствуют, что во время схождения Благодатного огня у них волосы на руках дыбом становятся. Такое возможно при очень большой разности электрических потенциалов, скажем, между крышей дома и полом первого этажа. Это если дом сделан из чистого кварца, а на улице – гроза. Но на Пасху в Иерусалиме, как правило, не бывает никакой грозы, там сухо. А сам Храм Гроба Господня построен из разнородных материалов – ракушечника, мрамора, дерева. Строили его без единого плана, у него множество самых разных пристроек. Так что заподозрить, будто в него изначально встроен гигантский резонатор, выпрямитель и конденсатор, необходимые для накопления электрического заряда и последующего разряда, просто абсурдно. Но разность электрических потенциалов всё равно ведь возникает! Причём в определённый день, на Пасху, после молитв в Кувуклии. И вот тут перед нами предстаёт последний обнаруженный нами штрих – появление Благодатного огня сопровождается электрическим разрядом. То есть получается, что появление Огня – неотделимая часть всех этих невероятных, никак не объяснимых явлений, имеющих одну электрическую природу. Разве это не подтверждение его чудесности? Андреј Волков наводи да су се, мало пре појаве Светог Огња, догодила и научним методом била записана три необјашњива феномена: Први је необјашњиво присуство плазме, што, како наводи, само за себе представља „чудо“. Други је, такође несхватљив и необјашњив, електрични напон у ваздуху, као резултат велике разлике електричних потенцијала. Трећи је електрично пражњење за време појаве Светог Огња. Ова три феномена, забележена истовремено, Волков назива „невероватним и потпуно необјашњивим“. Истраживање Андреја Волкова је веома занимљиво и представља један потпуно другачији, чисто научни, приступ чуду Светог Огња. Резултати мерења, по његовом мишљењу, представљају „потврду чудотворне природе тог феномена“. Сама ова фраза је од великог значаја. Но пређимо сада на другу целину наших приповести, враћајући се поново нашем путовању кроз време. Налазимо се на почетку XII века и путовање се наставља са немачким историчарем Албертом од Аахена. Извори: 1. Руски национални центар за истраживање „Институт Курчатов“ (Курчатовский Институт - Kurchatov Institute) налази се у Москви и представља врхунски научни и истраживачки центар у Русији. Још од 1955. важи за најзначајнији центар научних радова на пољима термонуклеарне фузије и физике плазме. Године 1991. Институт Курчатов је унапређен и претворен у Руски национални центар за истраживање и данас представља један од врхунских истраживачких центара у свету. 2. „Купили смо један осцилоскоп типа Велиман, америчке производње“ – каже Волков – „а ускоро смо добили исти такав из Америке, с тим што је био бољег квалитета. Побољшали смо га, ставили му осетљиву антену и специјалну заштиту од статичног притиска да бисмо избегли спољашње сметње и звукове. Након тога смо опробали апарат у веома различитим условима, на концертима, за време олује и.т.д. Све то је потрајало око два месеца и једва смо стигли да се припремимо за пут – 24. априла сам већ био у Јерусалиму, а 26. априла је дошао Васкрс“ (Новине Вера, 21. април 2009. г.). http://www.skarlakidis.gr/sr/thema/17-2012-09-08-10-35-17.html „- Протекло је било доста времена како је јерусалимски патријарх ушао у Кувуклију, служба је почела... И изненада – гле! Забележена је промена спектра зрачења услед непознатог импулса. Ово се догодило у 15 сати и 4 минута. Једна осцилација – и више ништа слично. А ускоро се појавио и јерусалимски патријарх са упаљеном свећом. - Каква је то осцилација била? - Електрично пражњење. Шта је представљало и одакле је дошло, не знам. Касније, по повратку у Русију, бавио сам се декодирањем записаних радиосигнала. Процес мерења је трајао шест и по сати. Једно мерење обухвата око хиљаду „кадрова“. Веома напоран посао. Но, потврдили смо да се пре појаве Огња заиста догодило електрично пражњење... Не могу сад да вам изложим детаље, јер сам обавезан уговором са продуцентом документарног филма. Картограм мерења ће тамо бити детаљно изложен. Но главно сам већ рекао: било је то електрично пражњење... Због чега је то важно? Видите, овде се формира потпуна слика. Већ сам говорио о појавама плазме које саме по себи представљају чудо пошто у храму не постоје никакви услови за њихово стварање. Друга необјашњива чињеница је електрични напон у ваздуху, приметан чак и без апарата – многи осећају да им се за време силаска Светог Огња подижу власи на рукама. Ово је могуће само при веома великој разлици електричних потенцијала, рецимо, између крова зграде и пода у приземљу, и то кад би зграда била начињена од чистог кварца, а напољу беснела олуја. Али на Васкрс у Јерусалиму, по правилу, нема никакве олује, време је ведро. А сам Храм Господњи је направљен од разних материјала – мермера, кречњачких стена, дрвета. Изграђен је без неког јединственог плана и има мноштво разних помоћних просторија. Због тога је сумња да су у њега испочетка били постављени огроман резонатор, исправљач и кондензатор, неопходни за стварање електричног напона и следујућег пражњења, просто апсурдна. Али разлика електричних потенцијала се и поред тога ствара! И то у одређени дан, на Васкрс, после молитви у Кувуклији. И овде се пред нама назире последњи аспект који смо открили – појава Огња је пропраћена електричним пражњењем. Дакле, то значи да је појава Огња неодвојиви део свих тих невероватних, потпуно необјашњивих феномена који имају неку електричну природу. Зар то није потврда његове чудотворне природе?“
  2. Стуб који је напукао и запалио се Светим Огњем (1579. г.) Двориште и улаз у Храм Васкрсења. На Велику Суботу 1579. г., према црквеним хроникама града Јерусалима, турски управитељи су забранили грчком патријарху и православним верницима да уђу у Храм Васкрсења и да одслуже по устаљеном поретку службу силаска Светог Огња. Дела у којима се описује овај догађај не одређују његов тачан датум; али наводе да је у оно време партијарх Јерусалима био Софроније, док су патријарси Константинопоља, Александрије и Антиохије били Јеремија, Силвестер, односно Јоаким. Најзад, султан Отоманске империје био је Мурат III.2 Ако погледамо у званичне каталоге (или интернет странице) ове четири патријаршије, уверићемо се да су ова четворица православних патријараха заиста били на дужности у другој половини XVI века, а уколико испитамо конкретан период патријарховања сваког од њих појединачно и упоредимо их са одговарајућим периодом царевања султана Мурата III, произилази да је једина година када су се поклопиле управе ове петорице људи била 1579.3 Према писаним изворима, на Велику Суботу те године одред турских војника је забранио православцима улазак у Храм Васкрсења. Мноштво верника је остало у предворју храма током целог дана, па чак и после заласка сунца. Патријарх Софроније IV, којем је то била прва година на патријаршијском трону, по први пут је требало да служи ову најважнију службу у години, али су му Турци ускратили ово законом обезбеђено право. Патријарх је, молећи се, стајао с леве стране капије храма, близу једног стуба. Одједном, кад је већ била пала ноћ, стуб је напукао и Свети Огањ је почео да излази из његове унутрашњости. Патријарх је одмах упалио своју свећу и разделио Свети Огањ верницима. У року од неколико минута Свети пламен се нашао код свих присутних и двориште храма се осветлило. Изненађени турски стражари су тада отворили капију храма и патријарх се, праћен мноштвом православних верника, тријумфално упутио ка Пресветом Гробу. Стуб који је напукао с леве стране капије храма, а поред њега аутор ове књиге. Пукотина је висока 1,20 м. и личи на пламен који се уздиже из основе стуба. . Догађаји оног дана су описани у свим такозваним Јерусалимским проскинитарима, који представљају водиче за ходочаснике у Светој Земљи. Најстарији од Проскинитара у коме се наводи пуцање стуба, налази се на једном драгоценом рукопису који се чува у Библиотеци у Минхену. Ради се о кодексу Monacensis Graec. 346,4 који садржи „Проскинитар јеромонаха Ананије“. Рукопис, написан од стране јеромонаха Акакија са Крита (1634.), јесте препис оригиналног дела јеромонаха Ананије, написаног 1608. г., 29 година после чуда које описује. Ово значи да је Ананија имао могућност да прикупи податке о чуду од људи који су га лично доживели. Први лист кодекса Gr. 346 у Минхенској библиотеци под насловом «Προσκυνητάριον συν Θεώ αγίω της αγίας πόλεως Ιερουσαλήμ και των λοιπών αγίων τόπων» (прим. прев. = „Проскинитар с Богом Светим Светог града Јерусалима и осталих светих места“). Рукопис из Минхенске библиотеке је први пут издао Пападопулос-Керамефс 1890. г. у Санкт Петербургу,5уз истовремен превод на руски језик. Према запису Крићанина Акакија, јеромонах Ананија, уз доста правописних грешака, приповеда овако: „А ван Свете капије, ту близу са западне стране, стоје три мермерна стуба, и из средњег стуба кажу да је у старо време изашао Свети Огањ. Прилично је расцепљен, што се да видети и дан данас. А то је чудо Бог показао на тај начин јер, како кажу, у оно време они који су имали надлежност над патријархом нису дозволили да (хришћани) уђу унутра и по обичају одслуже васкршњу службу. Патријарх и народ су жалосни остали изван у дворишту до вечери Велике Суботе, држећи свеће у рукама. Патријарх је стајао близу трона свете Јелене, уз један стуб. И тада кажу да је изашао Свети Огањ из оног стуба за који смо рекли да је прилично расцепљен и прешао на стуб код којег је стајао патријарх. И тада је упалио свеће које је држао патријарх, па је са њих и народ упалио своје свеће из патријархових руку, по обичају. И кажу да су тада они који су били надлежни, када су видели то чудо, отворили свету капију, па су патријарх и народ ушли и одслужили службу по обичају“. Приповест монаха Ананије о стубу који је пукао на кодексу Monacenis Gr. 346, 1634. г. Горе су приказани листови 85a, 85b, 86a. Минхен, Bayerische Staatsbibliothek. Иста приповест, са неким додатним подацима, садржи се у многим Јерусалимским проскинитаримаиздатим у наредним вековима. Ови ходочаснички водичи су први пут објављени 1749. г. у Бечу, у издању под насловом Проскинитар светог града Јерусалима, од стране архимандрита и чувара светог Гроба, Симеона. Архимандрит Симеон пише: „Тада је патријарх са народом остао напољу, у дворишту цркве, на Свету и Велику Суботу предвече, с великом тугом молећи се Богу свом душом својом. Патријарх се попео на трон свете Јелене, близу једног стуба, и молио се заједно с народом. О Господе, како је велико твоје милосрђе, расцепи се један стуб и изађе Свети Огањ напоље, и потрча патријарх и упали свеће које држаше у рукама, и из његових руку и народ упали свеће за посвећење своје“. Навод о стубу који се расцепио у Симеоновом Проскинитару, Беч 1749, с. 19. У бечком издању се наводи још један догађај, повезан са неким арапским емиром по имену Туном, који се у тренутку чуда налазио у дворишту храма. Угледавши паљење стуба, схватио је истинитост чуда и пред онима, који су били исте вере као и он, јавно је исповедио силу Исуса Христа. Након што се сукобио с њима, ово његово признање је проузроковало да буде погубљен и да његово тело буде бачено на ломачу.6 Данас се званично сматра светим мучеником Православља, сећање на њега се слави 18. априла, а мошти му се налазе у грчком православном манастиру Велике Богородице у Јерусалиму. Свети мученик Туном, а у дубини запаљени стуб. Икона у манастиру Велике Богородице у Јерусалиму. На један такође значајан опис чудесног пуцања стуба наилазимо у Хроници молдавског монаха Партенија Агејева,7 који је посетио Јерусaлим 1845. г. У другом тому своје Хронике, монах Партеније наводи да је стуб пукао након што га је погодио гром: „Овај стуб поштују сви православни, али и неправославни, па чак и Јермени. Желео бих да напишем нешто о том догађају, о томе како источни православни хришћани истоветно говоре о томе, а и сами Турци то потврђују. На једном зиду постоји натпис у мермеру и кажу да је у њему записан тај догађај; али нисмо могли да га прочитамо, јер је написан сиријским словима, на арапском језику. Тако сам само чуо о томе, а нисам прочитао“. Мало даље наставља, описујући чудо: „Већ је било прошло пола сата, па и више, а Свети Огањ се још није појавио. Дан је био ведар и леп. Патријарх је седео на десној страни. Изненада је ударио гром, средњи стуб на левој страни се расцепио и из пукотине је изашла ватра. Патријарх је устао и упалио своје свеће, а сви православци су упалили с његових“.8 И поред тога, извештај молдавског монаха је нарочито битан, зато што потврђује да је пуцање и паљење стуба било записано сиријским словима на мермерној плочи. Оно што је значајно јесте то да је и у случају пуцања стуба од грома, као и у случају пуцања и паљења стуба самог од себе, реч о чуду, јер је патријарх, који је стајао поред стуба, упалио своје свеће ватром која је била створена. Међутим, ако су ватра или електрично пражњење погодили стуб таквим интензитетом пре 430 година, онда би трагови тога још увек требало да буду видљиви. Пукотина заиста изгледа као да је опаљена и еродирана ватром; али да ли ти трагови ерозије могу и научно да се идентификују и потврде? На Васкрс 2008. г., Андреј Волков је проучио расцепљени стуб. Руски физичар је послао фотографије пукотине у високој резолуцији свом сународнику и стручњаку, професору Евгенију Михаиловичу Морозову,9 који се у свету сматра једним од врхунских истраживача на пољу механике ломљења (Fracture Mechanics) и физике издржљивости материјала (Physics of Strength of Materials).10 Професор Евгениј Морозов и његово последње научно дело под насловом „Механика еластично-пластичног ломљења“,11 у ком се излажу резултати савремених лабораторијских истраживања везаних за теорију пукотина и истражују питања понашања тела која су претрпела пукотине – од услова њиховог стварања па до комплекснијих проблема механике ломљења. Пошто је детаљно испитао фотографије расцепљеног стуба – као што је ова приказана лево – професор Евгениј Морозов је дошао до закључка да је дотична пукотина, судећи по њеној структури, могла да се појави само као резултат електричног пражњења! Андреј Волков, који је сарађивао са Евгенијем Морозовим по овом питању, у свом интервјуу новинама Вера наводи: Вот это совпадение, что именно на Пасху, когда Огонь не сошёл, появилась трещина, – разве не чудо? Можно, конечно, усомниться, мол, всё было подстроено и трещину на колонне сделали искусственным путём. Мы обратились за консультацией к Евгению Михайловичу Морозову – он ведущий специалист в области механики разрушения не только в России, но и в мире, автор более 800 научных работ по этой теме. Евгений Михайлович исследовал предоставленные ему подробные снимки трещины и однозначно заключил, что она могла появиться только в результате электрического разряда, такова её структура. О чём это говорит? Что подделать трещину никак не могли: это ж какой электрогенератор нужно иметь, да ещё в XVI веке, когда о существовании электричества понятия не имели!12 „Зар та коинциденција, да се баш на Васкрс, када Огањ није сишао, појави пукотина – није сама од себе чудо? Наравно, могао би неко да устврди да је све било намештено и да је пукотина на стубу произведена на вештачки начин. Консултовали смо се с Евгенијем Михаиловичем Морозовим, који спада у врхунске стручњаке у области механике ломљења, не само у Русији него и у целом свету, и аутор је преко 800 научних радова на ту тему. Евгениј Михаилович је испитао детаљне фотографије пукотине које смо му доставили и недвосмислено закључио да је она могла да се појави само као резултат електричног пражњења, таква јој је структура.Шта то доказује? Да је немогуће да су људи вештачки направили ту пукотину: замислите какав би електрогенератор требало да имају, и то у XVI веку, када се још није ни знало за постојање електричне енергије! Према томе, сведочанство је истинито.“ Научно гледиште Евгенија Морозова несумњиво има велику тежину, но желео сам да чујем још једно мишљење на ту тему. У том правцу обратио сам се једном од врхунских грчких научника на пољу механике ломљења, професору Атинског универзитета, Георгију Пападопулосу,13 коме сам послао детаљне фотографије пукотине. Професор Георгије А. Пападопулос Професор Пападопулос, након што је испитао фотографије, изјаснио се да је пукотина на стубу заиста проузрокована електричним пражњењем које се догодило истовремено са сеизмичким таласом чији је правац кретања био одоздо нагоре. Овај комбинован напор стуба, проузрокован истовременим електричним пражњењем и сеизмичким таласом, професор сматра необјашњивим и зато закључује да се „може говорити само о чуду“. Одакле је потекло то електрично пражњење, са научног становишта остаје непознато. Професор Пападопулос, у свом одговору на моју молбу путем електронске преписке, наводи: Драги господине Скарлакидис, Хвала вам на вашој електронској преписци од 31.01.2010. Надам се да ћу вам бити од помоћи што се вашег значајног дела тиче. Већ 35 година се бавим експерименталном механиком ломљења у Лабораторији издржљивости материјала Националног техничког универзитета у Атини и верујем да тамо где не постоји научно објашњење, постоји Чудо. Немам никаквог разлога да оспорим рукопис Минхенске библиотеке из 1634. г., у ком се наводи чудесно пуцање стуба, као и све што је уследило; односно чињеница да је патријарх упалио своју бакљу тим Огњем. Мислим да није могуће оспоравати чудо, нарочито када постоје сведочанства о њему, као што наводите. Посматрајући пукотину са фотографије, могли бисмо да закључимо да је она резултат сложеног напора, комбинације електричног пражњења (вероватно јак гром) и јаке сеизмичке вибрације. Електрично пражњење је, услед високе тренутне температуре, ослабило молекуларну грађу стуба дуж једног уског појаса (језгра). Површински сеизмички талас је напрегао стуб торзионом осцилацијом (замором). То истовремено напрезање је резултирало пукотином која је кренула од основе стуба ка горе, изломљеном линијом (као што се види на фотографији, путања пукотине није праволинијска) дуж зоне ослабљене електричним пражњењем. Уколико се све баш тако догодило, то истовремено и сложено (комбиновано) напрезање стуба, остаје, по мом мишљењу, необјашњиво. Према томе, може се говорити једино о чуду. Драги господине Скарлакидис, честитам вам на труду и из свег срца желим успех у вашем подухвату. С поштовањем, Георгије Пападопулос Професор механике Лабораторија издржљивости материјала Национални технички универзитет у Атини Чудесним догађајем пуцања и паљења стуба завршава се наше дуго путовање кроз векове, везано за чудо Светог Огња. Оно је почело око 330. г., записом о паљењу кандила које је на Христов Гроб поставио свети Григорије Просветитељ, а завршило се 1579. г., догађајем који смо управо испитали. Изложили смо укупно 43 сведочанства која свако може да процени по свом личном суду. Испитујући сва ова сведочанства као целину, вреди назначити њихове три нарочите карактеристике. У свим приповестима постоји један заједнички елемент: навод о светлости или пламену-ватри или муњи, која силази с неба пред очима народа, у доба када не постоји ни електрична струја, нити било какав други начин вештачке репродукције таквог феномена. Друга битна карактеристика је паљење „неугасивог“ кандила и осветљавање празног, тамног и запечаћеног Гроба, које се догађало током најмање шест векова! Осветљавање унутрашњости Гроба наравно није било проузроковано само сијањем „неугасивог“ кандила, већ пре свега Светлошћу која је извирала из самог камена на ком је било положено Исусово тело. Трећа важна карактеристика која се наводи у многим приповестима јесте истовременост горње две појаве – имамо, дакле, силазак небеске Светлости и истовремено паљење кандила и осветљавање унутрашњости Гроба – усклађеност која може да буде постигнута само божанским дејством. Већ смо рекли да овим радом неће бити обухваћена сведочанства после 1579. г., иако их има доста, као ни новија сведочанства, с једне стране зато што би дошло до презасићености подацима, а с друге стране због тога што би тако нешто захтевало много простора. Поред тога, рад има чисто историјску структуру и оријентисан је искључиво на прве векове у којима је чудо бивало забележено. Ипак, сматрали смо неопходним да буде обухваћено једанаест новијих, веома интересантних, сведочанстава. Прва два потичу од два непосредна очевица: молдавског монаха Партенија (1846) и енглеског археолога Ворена који је био очевидац чуда четири узастопне године, у периоду од 1867. до 1870. Овим двама приповестима укупан број историјских сведочанстава износи 45. Седам сведочанстава која следе потичу од пет грчких патријараха и два епископа који су били на челу Службе и описују чудо управо онако како су га они доживели у унутрашњости Светог Гроба. На тај начин ћемо имати комплетнију слику о томе шта се тачно догађа унутар саме Светиње у тренутку кад се појављује Свети Огањ. Десето од новијих сведочанстава, такође изузетно занимљиво, потиче од јединог човека који је доживео чудо унутар Гроба, а да притом није имао право на то. У питању је грчки монах Митрофан, који се на Велику Суботу 1926. г. сакрио под кровом светог Гроба у циљу да изблиза доживи чудо. Једанаесто и последње од новијих сведочанстава потиче од писца ове књиге и односи се на Велику Суботу 2008. г. Кренимо с тим личним сведочанством. Извори: 1. У „Проскинитару светог града Јерусалима и све Палестине“ (с. 49), издатом 1787. г. у Бечу од стране Хрисанта Пруског, наводи се да се догађај збио „у време блаженог свагдапеваног господина Софронија, патријарха јерусалимског, Јеремије патријарха цариградског, Силвестра патријарха александријског и Јоакима антиохијског, а за време царевине султана Мурата“ (Χρύσανθος Προύσσης, Προσκυνητάριον της αγίας πόλεως Ιερουσαλήμ και πάσης Παλαιστίνης, Βιέννη 1787). 2. Турски султан Мурат III (Sultan Mourad Khan ΙΙΙ) је владао у периоду између 1574. и 1595. г., Софроније IV јерусалимски је патријарховао од 1579. до 1608. г., Јеремија II цариградски од 1572. до 1579. г., Силвестар александријски од 1569. до 1590. г., а Јоаким IV антиохијски од 1553. до 1592. г. Једина заједничка година је 1579. 4. Рукопис заузима број 346 у каталогу Игнаца Харта (Ignaz Hardt), Catalogus codicum manuscriptorum graecorum bibliothecae regiae Bavaricae, т. 3, Минхен 1812, с. 547-48. 5. Προσκυνητάριον της Ιερουσαλήμ και των λοιπών αγίων τόπων, 1608-1634, επιμ. Α. Παπαδόπουλος-Κεραμεύς, σ. 17 [Проскинитар Јерусалима и осталих светих места, 1608-1634, редакција А. Пападопулос-Керамефс, с. 17]. 6. У бечком издању се о арапском емиру наводи ово: „Ту су и неки клинови закуцани у земљу још од оног времена испред прага светих врата, у сећање на чудо које се збило, које (клинове) кажу да је закуцао један емир који је, видевши то дивно чудо, одмах поверовао у Христа и вичући ‚Једна је вера хришћана!‘, закуцао један по један ове клинове у камен као у меки восак и тако, изгоревши у огњу, умро као мученик“ (Συμεών, Προσκυνητάριον ΑγίαςΠόλεως Ιερουσαλήμ, Βιέννη 1749, σ. 20 [Симеон, Проскинитар светог града Јерусалима, Беч 1749, с. 20)]. Догађај са клиновима се укратко наводи и у минхенском рукопису, овим речима: „Ту се налазе и неки клинови забијени доле у земљу испред светих врата. Кажу да су их закуцали још у оно време“ (лист 87a). 7. Монах Партеније је рођен у румунском граду Јаши 1807. г. 8. Превод из издања Monk Parthenius, «Holy Week and Pascha in Jerusalem», Orthodox Life, т. 34, 2 (1984), Њујорк, Jordanville. В. такође Κ. Μηλιαράς, Ιστορική μελέτη περί του Αγίου Φωτός, Ιερουσαλήμ 1934, σελ. 17 [К. Миљарас, Историјска студија о Светом Огњу, Јерусалим 1934, с. 17]. 9. Евгениј Морозов (Евгений Михайлович Морозов) рођен 1927. г., доктор је техничких наука и професор Физике издржљивости (Physics of Strength) на Институту физичке механике у Москви. Творац је математичких једначина, рачунарских програма и специјалних теорија о особинама отпора материјала ка стварању пукотина и границама њихове издржљивости. Његова академска и истраживачка каријера је почела 1951. г. и после многих успеха и награда наставља се до данас. 10. Механика ломљења је наука која се бави испитивањем процеса ломљења и стварања пукотина у материјалима. У њој се користе методи аналитичке механике у циљу да се израчуна сила која бива примењена приликом стварања једне пукотине, као и експериментални методи којима се рачуна издржљивост неког материјала на ломљење и пуцање. 11. Дело су написали Морозов и Владимир Партон (Vladimir Parton), а носи руски наслов: „Механика упругопластического разрушения. Специальные задачи механики разрушения“ («Elastoplastic Fracture Mechanics. Special problems of Fracture Mechanics»). 12. Новине Вера, 21. април 2009. г. 13. Георгиос Пападопулос је професор Механике материјала на Националном техничком универзитету у Атини и аутор доста радова и научних чланака на пољу механике ломљења. Види George A. Papadopoulos, Fracture Mechanics: The Experimental Method of Caustics and the Det.- criterion of Fracture, Лондон: Springer Verlag, 1993. В. такође Γ.Α. Παπαδόπουλος: Πειραματική Μηχανική των Θραύσεων (Οπτικές Μέθοδοι Ανάλυσης των Τάσεων), εκδόσεις Κλειδάριθμος [Г.А. Пападопулос: Експериментална механика ломљења Оптички методи анализе напона), издања Клидаритмос]. http://www.skarlakidis.gr/sr/thema/18--1579-.html
  3. Изнето виђење се не поклапа са живим искуством човека изнетом у овом звучном запису (у коме је Земља виђена као кугла): Послушати од 15. минута
  4. Miljan David Tanić: Identitet

    @Леон Професионалац Морам Вам рећи. Мени је прва помисао говорила да сте Ви игуман Витовничког Намастира . Све док патер Ђуровић није написао да сте Поп Џомић (поп није погрдан назив, налази се у свим рукописима наше Цркве). Мада ни сада не верујем скроз, нити ми је битно.
  5. Miljan David Tanić: Identitet

    У праву сте, треба припазити .
  6. Miljan David Tanić: Identitet

    Да, па знао сам то. Не спорим да деца разумеју старогрчки, јер се од малена образују за разумевање истог. Имали су и посебан предмет, независан од веронауке. Код њих је сасвим друга прича на свим нивоима. Да нема такве организације какве има, не би ни они разумели богослужбени језик. Али, то не мења њихов ригидни став према држању тог језика у богослужењу. За њих и Русе је готово јерес користити говорни језик у богослужењу и то је суштина мога осврта на њих.
  7. Miljan David Tanić: Identitet

    Лично, мени се овакав о. Велибор допада:
  8. Miljan David Tanić: Identitet

    Од хомосексуализма стигло се до почившег у Господу Архимандрита Трбојевића . То могу само Срби
  9. Miljan David Tanić: Identitet

    Давно сам читао о њему, па се тако плашим да ти нешто погрешно не напишем. Био је Архимандрит Шишатовачког Манастира. Учен човек онога времена. Залагао се за неке реформе Св. Литургије. Имао је добре намере, али у неким стварима пренаглио. Зато је био изведен пред Црквени Суд од кога је био осуђен, мада не сећам се којом казном. У том суду је учествовао и Вл. Николај, који се слагао са многим ставовима Архимандрита. О целој тој теми најбоље је писао о. Владимир Вукашиновић. "У манастиру је службовао и сахрањен архимандрит Петроније Трбојевић (1876-1933), доктор права и богословије, син Теслине сестре Ангелине.[2][3] У манастирској библиотеци су се чувала писма која је Никола Тесла годинама слао Петронију Трбојевићу из Њујорка.[1]" https://sr.m.wikipedia.org/sr/Манастир_Шишатовац
  10. Miljan David Tanić: Identitet

    Да, може се рећи. Мада он је ипак пренаглио у неким стварима, па је био осуђен. Јустинов превод литурђије на српски је ипак прошао, иако на почетку једва.
  11. Miljan David Tanić: Identitet

    @Леон Професионалац И, заборавих браћу Русе. Није баш да разумеду цсл, иако је њихова рецензија. Наравно, лакше га контају него ми, али опет им није разумљив без муке. Но, проблем је што Руси имају приступ цсл језику скоро идентичан као и присталице тројезичне јереси оновремено. Ни Грци ту не заостају. Једино ми и Румуни идемо испред њих. И то захваљујући Авви Јустину. Првом новотарцу на овим просторима .
  12. Miljan David Tanić: Identitet

    Поштовани Оче, разумео сам цео контекст Вашег писања и не бих улазио у расправу око овог богословског питања, поготово не на овој теми. Сматрам да је потребно ту тему преместити на виши, то јест највиши саборски ниво. Елем, у праву сте да не читају баш најбоље, мада то све зависи од читача. Али, није сасвим тачно да га не разумеју. Наравно, постоје многи међу њима који не разумеју, слабије разумеју или слично, но постоје и они који одлично разумеју исти. У сваком случају сви они који су изабрали да буду хиландарски калуђери дужни су да науче тај језик. Ипак, слажем се за констатацију у вези са Св. Браћом. Истог сам мишљења. Знате како. Непогрешиви узори не постоје. Само је Исус (и Тело Његово) непогрешив. Међутим, ту Хиландарски Манастир не игра никакву улогу. Такву праксу спроводи Св. Гора, а Хиландар је само део ње. Исту праксу спроводе и неке Помесне Цркве, као Мајка Црква нпр.. Дакле, требамо гледати на целу Св. Горе, а не на Хиландарску Обитељ. Добро знате да "зилотски" Есфигмен више нема никакве везе са Св. Гором. Он је одавно одбачен од светогораца. Постоји канонски Есфигмен који се налази у Кареји. Есфигмен који помињете више нема никакве везе са Св. Гором, тако да Вам тај аргумент уопште не стоји. Оче, многи Светитељи којима се молите и које лутургијски славите су говорили исто као и моја маленкост. Тачније, нећете наћи Светитеља који није говорио за Латине да нису јеретици. Тачно је да нису осуђени конкретно на Вас. Сабору (што не значи да неће убудуће). Али, јереси који они активно држе већ су осуђене на Саборима Православне Цркве. Но, као што рекосте, не бих да сада о томе расправљамо. Поготово не да ширимо причу око од Вас постављеног питања (на који постоји једноставан одговор). Питајте браћу Грке да ли разумеју. Код њих је слична ствар као и код нас. За њих је старогрчки као за нас цсл. Учили су га у школама. Сада су га избацили из школског система, па ови који га нису учили и који га не уче ништа не разумеју. Старогрчки и новогрчки уопште нису исти језици. Онај који зна новогрчки, не разуме старогрчки. Слажем се поводом цсл. Истог сам мишљења. Треба све превести. А треба и радити на обнови српскословенског. Дакле, превести квалитетно све на говорни и трудити се сачувати словенски. Што се тиче Ваше грешке у погрешном разумевању мојих речи. Ништа страшно, дешава се. Свако добро од Господа!
  13. Miljan David Tanić: Identitet

    Стварно не желим да улазим у дискусију око овога, нити да оптерећујем тему са небитним стварима за њу, али стварно нисам могао да прескочим тек тако ове бисерчиће . То што Хиландар чита Јеванђеље и Апостол на црквенословенском, не чини Св. Гору стубом истине? Стварно фрампантна логика о. Велиборе , нема шта. Не знам од када је Хиландарски манастир = Св. Гора? Хиландарци читају Писмо у богослужењу на цсл језику и то их чини незнавенима за Теологију? Притом, какве везе има Хиландар са праксом покрштавања Латина? Никакве. Само следи саборну праксу Св. Горе. То што целокупна Руска Црква (која прима јеретике Латине само кроз покајање) исто то чини као и Хиландар, и то стриктно и задрто свуда и у свим црквама, нема везе. Хиландарци не знају, а ето Руси знају. А готово имају приступ према употреби цсл језика у богослужењу као присталице тројезичне јереси. Ту су, такође, и браћа Јелини који користе искључиво старогрчки у својим црквама. Али, ето...светогорци не знају, али ови знају...а хиландарци испадоше најглупљи .
  14. Волео бих да @Zoran Đurović, када нађе времена, послуша ово: Посебно око минута 4:40 и 15:40
  15. Za katolike Kuran i Biblija su isto?!

    Да, мада овде је нешто много горе од утопизма. Овде је синкретизам НСП-а. Не, не долази. Он је већ ту по Исусовим речима. Ускоро долази Господар Светлости - Месија Исус! Да да Он да Га сви у покајању дочекамо. Маран Ата!
×