Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

.............

Члан
  • Content count

    422
  • Joined

  • Last visited

5 Followers

О .............

  • Ранг
    Интересује се
  • Рођендан 04/23/87

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Sombor

Contact Methods

  • Website URL
    http://avdenagom.blogspot.rs/
  • Facebook
    https://www.facebook.com/avdenago1987/timeline
  1. Ако редовно учествујете у богослужењима, познајете бар једног хришћанина перфекционисту. Или сте то сами. Хришћани перфекционисти су особе које су скоро увек незадовољне собом, својим особинама, недостацима, манирима, незадовољни су својим знањем, некад и самим животом – скоро свим. Често је та жеља за сваршенством усмерена и на друге, па им не одговарају ни свештеници, ни верни, ни родбина, ни пријатељи. Свакако, ако бисмо морали бирати између гордог и критичног човека с једне стране, и несигурног и претерано самокритичног са друге стране, ови други имају далеко већу шансу да приђу Христу. Међутим, они често не мере свој грех удаљеношћу од Христа, већ неиспуњавањем правила и прописа. Не поуздају се толико у Божију љубав, колико се плаше сопствене грешности. И можда подсвесно, а можда и свесно, не верују толико у неограничену Божију љубав, колико верују у слепу и оштру Божију правду. А тада Бога замењује принцип, и љубав замењују правила. Хришћани перфекционисти стреме ка савршенству, не увиђајући да смо ту идеју савршености ми створили, а не Бог. Христос каже „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“, а то савршенство се постиже чистом љубављу у заједници са Оцем. Не постоји рецепт за то савршенство које је изнад људских поимања. Не постоји опште правило за свако људско биће. Али ако Бога волимо, ми ћемо наћи пут. Некад и мимо тобожњих правила. Најбољи пример за то су јуродиви. Ето наизглед несавршених људи! Љубав надвисује прописе. Прописи су ту само да би усмерили ка љубави, ка Богу. Не замењујмо Бога прописима. Најтеже је ту нашу браћу и сестре извести из те „прочишћујуће“ теологије којом живе. Често се исповедају свака два-три дана, за сваку лошу помисао, немар или чак обични лапсус. Грех је за њих удаљавање од идеје „савршеног хришћанина“, који уистину и не постоји, јер сваки човек има свој, јединствен однос са Богом и у тој разноликости, а Црквом сједињени, ми Богу прилазимо. Морамо прихватити своју несавршеност. То не значи да треба да се помиримо са својом грешношћу (Боже опрости!), али морамо просто прихватити да јесмо грешни. Лакше ћемо победити грех ако умножимо врлину која произлази из љубави, али и тада, морамо знати да – без Бога ми ништа добро не можемо ни учинити. Морамо имати више поуздања у Бога, и Његову љубав, неголи у себе и сопствене моћи. Перфекционисти изостављају тај детаљ. Свесни су свога греха (некад и кад га ту и нема), али као да мисле како Бог не жели, или не може, или чак не треба да им опрости. То је већ корак од Јудиног размишљања. Да је апостол Јуда само застао и поверовао како ће му Бог опростити, можда би упркос свему био прибран светима. Али не, он је био веома повређен својим грехом (што је добро), али није веровао да Му Бог може опростити (што није добро). Јуда није веровао да Га Бог и даље воли, да му оставља шансу да задобије мир. Поуздао се само у себе, у сопствену моћ да поправи последице свог греха, а сам заиста није могао ништа. Осим да падне у очај и убије се. Апостол Петар, с друге стране, одрекао се Христа, заплакао се над својим грехом, и први дотрчао до Његове гробнице да Га загрли, јер се поуздао у Његову љубав. И данас је са Њим. Да, грешни смо, али Бог нас воли. Да, боримо се са собом, али не очекујмо да ће та борба икада овде стати, нити да само својом силом можемо ишта. И то је у реду. Иако делује контрадикторно, у превеликој несигурности хришћана перфекциониста може ( али и не мора) чучати демон прелести. Шта се деси ако неко ко стреми савршенству закључи како је, рецимо, испунио апсолутно све прописе поста? Осећаће се задовољан собом. Убеђен да Му Бог даје благодат за напредак. Узеће још тежи подвиг. И тако, корак по корак, ни не увиђа да не служи своме Богу, већ својој личној таштини. Не пости да би се приближио Богу, већ да би доказао самом себи да може и да вреди. Хришћанство није терапија. Не лечи нас подвиг, него Бог. Не спашавају нас наша добра дела, него Бог. Не осуђује нас Господ због наше грешности, већ сами себе осуђујемо истрајавањем у греху. А подвиг, добра дела, врлине, молитвеност, све су то пројаве љубави ка Господу и ближњима. И све то пада у воду ако немамо љубави. Бог баш тебе воли, и познаје те боље него ти сам себе. Какво велико достојанство! Каква велика радост! А ако је Сам Бог рекао да ти вредиш - па ко си ти да тврдиш супротно, и жалиш се како си несрећан и неспособан, и како не можеш или не умеш, и како си слаб или безвредан...? Бог је уз тебе, дао ти је из неког разлога живот, а Он не прави грешке. Ти вредиш. Ниси савршен, али Њему то није важно. Јер Он воли и зле и добре, и све увек призива к Себи. Сам по себи заиста јеси нико и ништа, али у Заједници с Богом, ти можеш далеко више него што си уопште и свестан. Па шта те спречава? Довољно је да имаш љубави. Из ње се све остало порађа, и у њој ће ти Христос сигурно прићи. То је један диван парадокс, величанствено чудо, човек, који по себи не вреди ни попут зрнца прашине од које је саздан, а с Богом вреди као читав један засебан универзум; човек, бог по благодати, и ништавило по себи. Не треба да жалимо ако нисмо одмах, данас особе какве стремимо да будемо. Даће Бог, и трудићемо се, па ћемо бити особе какве треба да будемо. Даћемо све од себе, у славу Божију, а то је оно што је заиста важно. Још има много тога да се каже о овој теми, али ни ово није савршен текст. Марко Радаковић ЈОш сличних текстова прочитајте овде.
  2. „И онда су ти Филистејци напали један мали, побожан народ...“ „Вероучитељу, ја знам који је то народ!“ „Реци!“ „Патуљци!“ „Не, Јевреји...“ „Како, али патуљци су мали народ...?“ ++++ Глумимо ми крштење у другом разреду. Обукао се један ђак у стихар, он је свештеник, његова другарица се тобож крсти, а кум је држи за раме. И таман се наша катихуменка нагнула над чинијом воде, да је „свештеник” малчице облије водом, што сви дочекују са смехом, кад – улете врабац у учионицу! Сви почеше да поскакују и смеју се, кад ће једна девојчица: „Ето, као Свети Дух кад је сишао на Христа као птица!” Врабац, руку на срце, није сишао на главу мале Јоване, већ је после неколико тренутака био поново ван школе. ++++ Трећи разред, причамо о службама у Цркви. Кад одједном, изнебуха, каже мали Михаило: „Ал' се мани једе наранџа!” „Откуд ти наранџа паде на памет?”, питам ја. „Шта сам ја поменуо да је и приближно томе да те подсети на наранџу?” „Ма нисте ништа, него осећам да ми се једе наранџа.” ++++ Питање за квиз: „Који пророк је био у утроби кита три дана?” Јавља се малиша: „Пинокијев тата!” +++++ Средња школа. Играмо board game коју сам изумео за потребе наставе (као православни монопол). Извуче једна ученица картицу која одређује промену правила кретања. А затим погоди коцкицом другу девојчицу у главу! Сви у чуду! "Зашто си то урадила?" "Тако пише: Баци коцкицу на противничку екипу!" "Не, пише - баци коцкицу ЗА противничку екипу." +++++ Први разред. "Јоване, да ли си научио Оче наш?" "Научио сам, али сам заборавио речи." +++++ „А овде се у олтару налази жртвеник...“ „Жртвеник!“, забезекнут је малиша. „Ја нећу да ми икога жртвујемо!“ „Не жртвујемо ми ник...“ „Ту људе бацају у бунар!“ +++++ Цртамо унутрашњост храма. "А шта ти је то, Јоване? Овај квадрат? " "Кутија да оставимо чепове за сиромашне." (због оне акције сакупљања чепова) +++++ Други разред. Један дечак се понаша немирно, виче, зачикава другаре, кажем му да дође да одговара. Одједном - као да је други дечак, миран, покуњен, скоро тужан. "Реци ми нешто о Светом Сави." Тајац. "Било шта ми реци." Ћути, збуњен. "Па био си на приредби?" Ћути. "Реци ми једну једину тачну ствар о Светом Сави и имаћеш два." "Свети Сава је умро." Сакупио вероучитељ Марко Радаковић. Прочитајте старије провале овде , а још старије овде .
  3. U vreme kada je sve prisutnije isticanje pravoslavnih obeležja - tetoviranje svetaca na telu, kačenje krsta na retrovizor automobila, oslikavanje vagona... doživeo sam da sve "anđele" vidim na jednom mestu i to tamo gde se to ne očekuje. Gliser sa tri ogromna vanbrodska Jamahina motora bio je ceo oslikan slikama arhanđela Gavrila, Urila, Rafaila, Jegudila... pa freska svetog Nikole pored Bogorodice... Da je ovo najveća atrakcija ovogodišnjeg Sajma nautike potvrdili su mi i mnogobrojni posetioci koji su ga zagledali, a poneki bi se i prekrstili pre nego što bi mu sasvim prišli. Dok sam tri puta obilazio oko glisera i fotkao ga sa svih strana, primetio sam gospodina u belom odelu kako ponosno stoji kraj njega, pretpostavio sam da je on vlasnik. Prišao sam mu i zamoli ga da mi da par informacija o gliseru. Da li ste vi vlasnik ovog glisera i kako se zove vaša firma koja ih proizvodi (misleći da kao i svi ostali izlagači ima firmu koja pravi glisere ili ih preprodaje na našem tržištu)? "Poštovanje, ja sam dr Nedeljko Dražić vlasnik ovog glisera, i nisam ga ja napravio već sam ga dobio na poklon", odgovorio je gospodin. Dobro, ali otkud to da ste dovezli ovaj brod i da ste ga izložili? "Zamolili su me da ga izložim pre svega zbog duhovne note, a i ovaj gliser ,u suštini, nosi obilje pozitivne energije". Okrenuo sam se oko sebe pokušavajući da otkrijem gde je ta "skrivena kamera", ali pošto je nigde nisam video, bojažljivo sam postavio sledeće pitanje. Možete li mi reći od koga ste dobili ovakav poklon? "Poklonio mi ga jedan šeik iz Ujedinjenih Arapskih Emirata u znak zahvalnosti što sam ga izlečio i oslobodio crne magije". Moram priznati da sam mislio da se crnom magijom i tim stvarima bave samo u Africi, ali ne i šeici u Emiratima. Potpuno zatečen odgovorom, i da bih se malo "sabrao", "okrenuo" sam priču na tehničke karakteristike glisera. Koja je dužina, težina, koliko ide na sat i za koje prilike se koristi? Gliser je registrovan u Americi, a kada ga je brodom dovezao do luke u Kopru (Slovenija), gotovo svaki carinik se fotografisao pored njega. "Težak je 6,5 tona bez motora, a oko 8,5 tona sa motorima (tri vanbrodske Jamahe i na svakoj od njih piše 250 ks), i blindiran je, napravljen od specijalne vrste materijala i izgrađen u brodogradilištu za specijalne namene, ide preko 100 nautičkih milja na sat, a namena je pre svega da probudi avanturistički duh i uživanje u vožnji". Da li biste mi rekli o kom šeiku je reč i koja je vrednost glisera? "Ne bih mogao da vam kažem o kome je reč, a samo izrada glisera je koštala više od TRI miliona evra". Sa velikim znakom pitanja iznad glave srdačno sam se pozdravio sa gospodinom Nedeljkom, poreklom iz Nikšića (za koga na internetu piše da je parapsiholog, šaman, član američke akademijeprotiv starenja!) i otišao iz Hale 1 Beogradskog sajma znajući da neću naići ni na jednu jahtu ili gliser koji bi pričom i cenom mogli da se uporedi sa "Igrom Anđela", a i dosta je "čuda" za danas. Извор i još fotografija na : Мондо
  4. Dobro došao i samo pitaj. Mi volimo Boga i bližnje, te kako razgovaraš sa osobama koje voliš, tim pre bi trebalo i sa Bogom. Život koji nam je Bog dao je dobar, i mi Ga molimo da nas izvede na pravi put i tim putem se krećemo. Sviraj gitaru, slušaj muziku (možeš i Maidene i Metallicu, nećeš zbog toga postati sektaš ili satanista, veruj mi, to su dobri muzičari ), uživaj odmereno u životu, jer je to Božiji dar, kao i talenti koje imaš i koje ne bi trebalo da zakopaš. Lepota koju stvaraš ujedno je pohvala Bogu. I ne boj se greha, ako si dobra osoba, svakodnevno ćeš se popravljati i Bog ceni taj trud. Samo polako. Evo, ovde, на овом линку sam malo više o tome blebetao: Бла бла Biće sve ok, kreni u crkvu, kreni da postiš, pričaj sa veroučiteljem i sveštenikom i samo polako, bez žurbe. Не оптерећуј се.
  5. Пост je почео. У мислима смо преокупирани одрицањем. Зашто?! Некад се запитам, какав заиста принос чинимо? Какву љубав пројављујемо? Колико се заиста удубимо у саме богослужбене молитве и радње, колико их разумемо, колико је молитва заиста жива у нама? Једемо посну храну, а да ли некога нахранимо? Некад нам је посна исхрана и скупља од мрсне! И та театрална побожност ка којој смо сви склони... Кажу ми ученици, средњошколци, да не делујем као побожна особа. Питам их: Знам да сам наопак у сваком случају, али зашто сте конкретно стекли утисак да нисам побожан? «Зато што сте увек расположени.» Толико о томе какав утисак остављају "побожни". Тешко је схватити како човек који верује у Васкрсење и увек присутног Христа може бити иоле другачији неко расположен и оптимистичан. Па и у време поста покајна туга није туга очајна и патетична, већ туга која приводи к радости. Немојмо, радије, ни постити, ако ћемо се посипати прахом и бити песимисти. Какав је то пост, ако ћемо се погордити јер смо издржали велику жртву неједења меса, млека, јаја и велику жртву стајања у храму!? Какав је то пост, ако ћемо сматрати да су они који не посте, или посте прву и задњу седмицу – недостојни Христа!? Какав је то пост, ако у нашем великом пијетизму и оштрој самокритици лежи демон прелести и гордости!? Немојмо ни помислити да једино ми сами себе спашавамо! Неки од свог сопственог подвига праве себи идола којем служе. Такав пост је она врсте жртве за коју Бог не мари: "Јер милост хоћу, а не жртве спаљенице!" - "Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Он неће одбацити!" Бог жели нас саме. Бог жели љубав. Не жели нашу глад, саму по себи, ни наш физички напор, ни наш динар на тасу, ни млеко од соје које ће заменити кравље. Све то је, само по себи – «жртва спаљеница». Скрушено срце ће Му прићи јер то жели и ништа на свету га неће спречити. Они које воле Бога ће плакати, и молити се, и смејати се искрено. Постиће искрено. А тада пост није одрицање, већ добијање; није губитак, него добитак; није зауздавање од греха, већ хрлење ка љубави. Када волимо, онда и богослужење, и телесни пост, и созерцавање, и сви остали напори проналазе своју сврху. И Бог услишава наше молитве. Пост је време кад се још боље упознајемо сами са собом, са својим греховима, недостацима, слабостима и признајемо Милост и Љубав Божију, и молимо Га за снагу да напредујемо у љубави и врлини. Пост је време кад постајемо још приснији са нашим ближњима, и од дојучерашњих странаца чинимо себи ближње. Време када прилазимо човеку, али не хладно и усиљено: не да бисмо опрали нашу савест, већ да би пратили Христов пут и зато што, просто, волимо. Пост је, наравно, време кад схватамо да је Бог наш Ближњи, Пратилац и Пријатељ, и да без Њега ми немамо и не проналазимо Пут. Победивши своју гордост, схватамо да смо немоћни, и схватамо колико нас Савршени Бог упркос томе воли, штити, и назива Својим пријатељима (Јн.15,14). Нема плача, ни очаја на Литургији. То је Сусрет са Вољеним(а). Замислите радост Адамову, да поново сусретне Бога! Он то и јесте учинио, захваљујући Христу. И ми се радујемо, адами и еве, отпали смо и вратили се, покајали и пали на колена знајући: нисмо достојни! Али Христу није важно да ли смо достојни. Није се то питао ни кад је умро за нас. Он нас свакако воли. Важно Му је да Га волимо и да се ка Њему стално и изнова крећемо. Његове руке су стално раширене. И ето, у тај трен, кад станемо пред Чашу, ми Му падамо на груди и Он нас грли, говорећи: „Све моје јесте твоје”(Мт.15,31). И ко да се не радује тој благодати Сусрета!? Ко да не воли тај труд путовања ка Жељеном!? Како да изађемо из храма и не увидимо да уопште нисмо изашли из Цркве!? Чак и творевина добија нови квалитет, она је Божији дар нама! Једнако је и с људима, јер, удаљивши се од осуђивања и сумње, ми више волимо своје пријатеље. У Христу све старо и раније виђено и доживљено постаје ново, јер се свему приступа у љубави. (Осим, наравно, греху.) Пост, дакле, није време кад нам савест и вера намећу ствари које не смемо чинити. Пост је време кад нас Црква управља ка ономе шта треба да чинимо. Завршићемо једним библијским цитатом у којем је све савршено и сажето речено и било би сувишно да ишта додајемо. „Такав ли је пост који изабрах да човек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као трска и да простире пода се кострет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу? А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздрешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, да изломите сваки јарам? Није ли да преламаш хлеб свој гладноме и сиромахе и прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш гола да га оденеш и да се не кријеш од свог тела? (....) Тада ћеш призивати и Господ ће чути, викаћеш и рећи ће: „Ево ме!“ Ако избациш са себе јарам и престанеш пружати прст и говорити зло, и ако отвориш душу своју гладноме, и наситиш душу невољну, тада ће засјати у мраку видело твоје и тама ће твоја бити као подне.“ ( Ис. 58, 5 – 10 ) Марко Радаковић Извор: Avdenago Пратите преко фејсбука https://www.facebook.com/avdenago1987/
  6. Данас Црква прославља Светог Трифуна, преко којег је Бог тешио и лечио. Светог Валентина православна Црква такође прославља, али тек 13. августа. Дан заљубљених је празник који води порекло из времена ренесансе, која је, поред осталог, величала заљубљеност. Постоје лоши и ружни обичаји које смо преузели од запада, али овај, усуђујем се да кажем – то није. Све док се сувише не комерцијализује и не банализује. Наравно, Дан заљубљених никако не сме да стави у други план личност и значај светог Трифуна. Гледам момке у средњој школи који носе цвеће симпатијама/девојкама, а ове то срамежљиво прихватају. То је симпатично и лепо. Нема у томе искварености и зла. Зашто бисмо сатанизовали све што долази са запада? Овај обичај није верске природе, он слави заљубљеност, младалачки полет, романтику, и погрешно је све то везивати са „плотским“ елементом (на такав, негативан став сам наишао). Неки православци као да су запели у манихејству и сматрају да љубав између мушкарца и жене треба да буде скоро па платонска. Мисле да је свака љубавна страст од ђавола и да свака физичка привлачност неумитно води у перверзију. Нека прочитају једну библијску књигу - Песму над песмама. Данас ту песму можемо тумачити као алегорију за Христа и Цркву, али пре свега је то песма која велича заљубљеност и љубав двоје младих. У Песми над песмама постоје моменти на које би се многи ревносни хришћани саблазнили. Ту је описана потреба, жудња, па и страст за вољеном особом, и описана је као добро, здраво и пожељно стање људског духа и тела. Јевреји нису познавали дељење на духовно и физичко, јер човек је једно. Ако неког волиш, осећаш, просто жељу и потребу да тој особи будеш близу. Камо лепе среће да смо мало више као тадашњи Јевреји. И да је више полета, енергије и инспирације у људима Цркве. Не дирајмо заљубљене и њихова ситна задовољства. Опет, сваки дан јесте дан заљубљених – када си заљубљен. Не треба само дозволити да нас систем реклама и спољашњих, наметнутих друштвених ритуала увуче у себе. Не будимо романтични јер је неко некада одлучио да „се то мора“ одређеног датума. Будимо романтични јер желимо да усрећимо, изненадимо или насмејемо особе у које смо заљубљени. Немојмо мислити ако на наговор хипермаркета, цвећара и ресторана посегнемо за новчаником, да је то довољно да усрећимо другог. Ми смо тада само глупи потрошачи производа које нам они намећу као робу, а тај производ је њихова визија среће и љубави. Не наседајмо на оно што нам представљају као љубав. То није љубав. То је плакат где се девојка фотошопирано цери и грли партнера због неке глупости (ђинђуве, кредита, путовања) коју нам продају. То је филм у којем момак у последњем тренутку дотрчава на аеродром, изјављује љубав и тражи опроштај, па се љубе на киши. То је пар који фотографише и поставља на друштвене мреже скоро сваки посебан и интиман тренутак који би могли да имају, да нису толико сујетни и желе да сви знају колико су „срећни“. А сви они су тако једнаки, безлични, укалупљени и тако застрашујуће беживотни. Људи истински заљубљени су пуни живота. Заљубљеност је једно велико, као свемир велико ХВАЛА! – упућено животу, Богу и тој особи због које свако јутро осване са новом нијансом наде. Заљубљени људи не слушају рекламе о љубави, јер је већ имају и знају да није онаква каквом је други представљају. Они не претварају свој живот у „романтични“ филм, јер не прате ничији сценарио. Не деле своју интиму на друштвеним мрежама, јер је то њихова светиња, само њихов свет, и не маре за туђе мишљење. Дан заљубљених може да утиче на ту спонтаност, на ту неугасиву жељу да другог усрећимо и изненадимо, јер - тешко да ће се десити изненађење ако се оно очекује, зар не? Но, младима то не смета. Једни су довољно блесави да, упркос томе, уложе напор да разгале вољено биће, а други још блесавији да се разнеже на тај напор, иако су га свакако ишчекивали. Јер младост је блесава и заљубљива. И то је лепо. Ето, моје лично мишљење је да не треба да се противимо овом блесавом обичају, јер блесави имају искрену жељу да другог усреће, а то не треба спречавати. И не, нисам купио жену ружу. Замолио да не замерите што овде не правим значајну разлику између љубави и заљубљености. Јасно је да, кад заљубљеност прерасте у љубав, она и даље опстаје, али под другачијим рухом. Но о томе други пут. Марко Радаковић Извор: Авденаго Пратите преко фејсбука овде
  7. Почела је слављеничка гозба због повратка блудног сина који се покајао. Док је весеље трајало, старији син негодује, сматрајући неправдом да отац, како делује, већу милост показује млађем, блудном сину, којег ни не жели да ослови својим братом. Отац објашњава верном сину: „Ти си свагда са мном и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати се, јер брат твој мртав беше и оживе, и изгубљен беше и нађе се.” (Лк.15, 32-33) Прича се тим очевим одговором завршава. Ако би допустили машти да прича иде даље, можемо се питати шта би било кад би старији син наставио да буде љут на показано очево милосрђе и љут на свог грешног брата. Можда би остао на имању и презирао и оца и брата. Можда би у свом гневу отишао од очеве куће. И верни, старији син, заменио би улогу и постао у својој љубомори и гневу – блудни син. Он не мора нужно да буде блудан, довољно је да оде од оца, да не призна Његову вољу, и – његов мир је заувек нестао и смрт је неизбежна. Јер, као што знамо, отац у овој причи је – Бог. И данас постоје старији и млађи синови Божији. Једни траће живот на скупе изласке, промискуитетан живот, скупу, маркирану одећу, кола, направе, престиж међу «пријатељима», алкохол или дрогу, и за те циљеве се боре свим својим силама, некад и не бирајући начине. И пре или касније, схвате да су несрећни. Можда се обрате Богу, можда не. То је до њих, (то јест – до нас, јер сви смо ми често блудни синови). Други остају верни доброти и љубави, остају послушна деца свог небеског Оца. Међутим, некад им може деловати као да то животу и није важно. Невоље, напор, беспарица, болест, усамљеност, све то може снаћи данашњег хришћанина који се често наљути и завапи Оцу: „Увек сам Ти био веран, а ти ми не дајеш миран дан. Нема дана да зној не пада са мог чела, и бол да ми не погоди душу. Радим, трудим се, служим Ти, волим Те, а ова Твоја друга деца, јуче су ушла у цркву, а данас је мир наступио у њиховим животима. И ова твоја трећа деца, и даље живе блудно и напредују. Господаре над нама и живе у благостању. Па макар се и променили, не верујем им. Не радујем се њиховом успеху, нити желим да их видим у Рају. Припреми им пакао, удаљи их од мене, јер ја не улазим на весеље где ће ниткови сести на почасно место.” Бог поручује: „Све Моје јесте твоје. Невоља коју трпиш је сведочанство твоје велике љубави. Ја њу видим. Ја њу схватам. Ја ни на један трен нисам одступио од тебе. Ти већ сада јеси у рају који ти је обећан, јер си са Мном. Сваки блуд, и сваки бег од Мене, неумитно води у несрећу, пропаст и глад. То се не деси одмах, али блуд односи моју децу у очај сигурно као што мртог носе у његов гроб. Али ти им не прижељкуј пад, сине. Не радуј се њиховој смрти. Какав је то човек који жели да му брат посрне, или каква се то особа гневи на туђу љубав? Не гневи се што волим сву своју децу. Ја сам Родитељ. Из Моје су материце изашли пре него што су се ритнули у мајчиној утроби. Ниједна мајка неће презрети своје дете, макар било подлац и убица. Не љути се на браћу и сестре који су се вратили у моје наручје, који су одлучили да воле и понесу крст који им је припремљен. Не износи у свом срце ваге и метре, не мери тежину и величину туђег крста, јер их нећеш ти васкрснути кад умру! И не пиши на таблицама њихову кривицу, јер онда ниси ништа бољи од оних који су твог Брата и твог Господа обесили на дрво и исписали Му оптужбу! Хоћеш ли да узмеш њихове клинове, сине? Хоћеш ли од мене да захтеваш тежи крст за своју браћу? Молиш ли се за њихову гору пропаст, за болнији крај? Да ли ће ти то помоћи да заспеш увече, да ли ће смањити твој бол ако видиш да друге више боли? Ако те је неко и повредио, мислиш ли да ће ти патња проћи ако им се једнако или горе врати? Да ли си негде прочитао Јеванђеље у којем ме је Христос молио да слистим Његове убице? Пише ли где како је сишао са крста и поразапињао оне који су захтевали Његову смрт, и оне који су му се ругали, и оне који су се о Њега огрешили? Је ли проклео Петра што Га се одрекао, и удавио Пилата јер је од Њега опрао руке? И живео је један поган човек, фарисеј, који је гонио хришћане - јеси ли прочитао негде како га је Христос уништио и одбио његово покајање? Како је све његове посланице назвао пискарањем арогантног, дрског и сувише смелог фарисеја? Да ли је све Павлове списе спалио и анатемисао, јер их је писао грешан човек; човек, који је прилагођавао догму, традицију и обичаје, прилагођавао и учење о Богу незнабошцима и грешницима? Да ли би ти, сине, узео камен у руку док један Стефан дрско говори твојој заједници да се огрешила о Бога и да треба да се промени? Или би био први који баца камен на блудницу? Јеси ли ти, сине мој, најправеднији човек на свету, или познајеш све мисли и скривена дела свих људи који земљом ходају, па да им пресудиш уместо мене? Не суди никоме и не пресуђуј. Немој да мериш ниједног другог човека, јер ти не знаш његову меру, нити је икада можеш знати. Не знаш чак ни тежину сопственог греха, ни могућности које би могао да досегнеш, кад би само мало више веровао. На крају времена, нико неће бити оштећен, занемарен, нити напуштен. Људи сами себе могу повредити и сами напуштају Очев дом и братску љубав. И нико им неће ускратити мој загрљај ако реше да ми се врате. Све је моје твоје, сине. У нашем си дому све време и мој загрљај није охладнео. Ја имам љубави довољно за сву моју децу. И у највећој невољи, и у најтежим тренуцима, наћи ћеш разлог за радост. Јер ти је пружена Радосна Вест у коју верујеш и којом живиш. Како онда, ако верујеш, твоја туга може бити само очајна, и твоја мука бесмислена? Како ти пролазни циљеви могу замаглити онај највећи, и како ти крст може сломити кичму, ако знам колико је она снажна? Нека твоја туга чешће буде радосна, и у мукама пронађи смисао који те води и теши. Не замарај се пролазношћу, већ воли и жртвуј се за друге. Не презри свој крст, јер је начињен по твојој мери. Препознај га и понеси. Касније ће из њега проклијати плод од којег ћеш брати. Не љути се и не снебивај, сине. Дођи на весеље. Ја сам твој Родитељ, а ови људи су твоја браћа и сестре. И толико је разлога за радост кад је Породица заједно. Зато, дођи на весеље.” Марко Радаковић Извор: Авденаго Пратите преко фејсбука овде.
  8. Хвала Богу!
  9. Поменимо проблем „ заљубљености“ у Православље која споро или уопште не узраста у љубав у Христу. Верник који је млад у вери, и некад исувише препуштен емоцијама и субјективним доживљајима, своју веру некад своди на лепоту баритона с певнице, украсе на новој свештеничкој одежди, красоту манастира и стил написаних поука у монашкој литератури. Он верује кроз сентимент, често не разликујући свој доживљај од трајне и постојане истине, те мисли да су позитивне емоције која су га преплавиле последица Божије благодати, и обратно, да је туга у коју је запао последица учињеног греха. Као да другачије не може бити и као да нема туге по Богу и среће у греху. А ону радосну тугу покајну, посну, они ће тако нагласити, да ће им лице у том периоду деловати трагичније него ван поста, а глас тиши; велике поклоне ће чинити тако да и они имају стила и елеганције. Или ће сасвим непримерено клечати до земље док се чита Јеванђеље на Литургији, малом – увеквеликом Васкрсењу. Не пишем о њима као о људима које би требали осуђивати ( Боже опрости!) , не, то су наша браћа и сестре, православни хришћани и хришћанке, које се сувише препусте свом сентименту. Имају своје мале посртаје, имамо их и ми. Знам да није најсретнији избор терминологије, али ја разликујем сентимент од осећаја = созерцавања. Осећај (ваљда јер је наша реч) сматрам искреним доживљајем срца, може се, дакле, рећи и – созерцавањем. То је оно духовно расположење, јављено спонтано, које траје одређени период. Али тај осећај није неразуман, безуман, то је пре довођење ума у срца, али кроз Христа, јер у Христу нема раздвојености ума и срца, један је човек. У Христу, оно што човек мисли, осећа, говори и ради - све то је целина, ту нема места расколу. Човек од сентимента ретко кад дође до созерцања. Ако то не оствари, нити је умом објављена „истина“ заиста истина, нити тај производ срце може сасвим искрено доживети као трајан, свепрожимајући осећај. Јавља се бурни и пренаглашени краткотрајни сентимент, лажан осећај, позоришна сцена у којој човек као да жели себе самог убедити како осећа и зна. Па се некад убеди да је потребно да буде тужан: прилике то од њега захтевају! Пост је, ето периода кад треба да плачем због свог греха! Притом онај преко потребан моменат искреног размишљања о изграђеном или нарушеном односу са Христом и ближњима – сасвим изостаје, размишљање се одвија у границама „рецепата“ шта треба или не треба да се чини. Шта је добро или није добро за мене. Дакле, правничко набрајање грехова као прекршаја и неискрено, спољашње кајање због истих. Све што дође споља, а не изнутра, не рађа плод преумљења. Наравно, овај процес не мора код свих једнако да се одвија. Многи су „заљубљени“ у Православље, а недостаје им љубави у Христу. Једно треба да преузрасте у друго. Слика је слична оној кад се млад човек заљуби: он свој предмет жудње често идеализује, и чини му се да спонтано и крајње искрено реагује на девојку, али он у ствари реагује на њен изглед, на њене речи, на њене особине, али не и на њу саму (зато што је у том периоду идеализује и не познаје срцем). Па се може десити да буде непримерено љубоморан на њен поступак који не заслужује такву реакцију, или неумерно разочаран док полако открива њене мане и особине које му не одговарају. Људи млади у вери су махом такви: занесени, опчињени Православљем, богослужбеним животом, литературом... Дакле, видимо да у суштини у томе нема ништа погрешно. Проблем је остати на том нивоу „везе“, потребно је однос са Христом продубити. Потребно је временом видети смисао пре симбола, значење пре обичаја и жив однос са Христом пре идеализовања сегмената црквеног живота. Уколико се то не деси, могућа је она ватрена љубомора (презир према инославним), или кобно разочарење јер Црква није онаква како смо је замишљали. Не дао Бог да сам све ово написао у циљу осуде наших ближњих! Зашто бих чинећи гори грех упирао прст? Нити ове редове треба читати да би притом ликовали како има тобож лоших људи. Где је ту хришћанство? Ни превелики и непродуктивни критичари нису добри по Православље. ( Ја ћу се, може бити, ту наћи као кривац! ) Сви ћемо се, више или мање, пронаћи, сви смо некад имали наведену „заљубљеност“, а имамо је и данас, промењену, сазрелу, садржану у љубави. Као што сам и данас заљубљен у своју жену, али не на исти, незрели начин као кад сам био студент. Ово није критика тамо неких људи које ми виђамо, ово је позив свима нама да препознамо наведено у нама самима и то покушамо да променимо. Нисмо ми савршени. Ако нас Христос на то и позива, прво што треба да урадимо јесте да престанемо да осуђујемо друге. Нико од људи није савршен, потребни су нам људи у Цркви, штавише, па сви смо грешни и зато смо сви у њој. Морамо научити да живимо у заједници са личностима које другачије мисле и понашају се од нас. Потребно је да живимо искрено. Човек је исти у цркви и ван ње, то јест - па крштени никад и нису ван Цркве! И рецимо, за време поста је пожељно да учествовањем у богослужењима и стремљењем ка поправљању - у нама заживи она туга која се претвара у радост... Не туга очајна, или туга губитка, већ туга због порођене свести о нашој нискости и недостојности, а која се кроз Тајне претвара у радост због Христовог прилажења нама, иако смо недостојни... Треба да увек будемо искрени, али да то што та искреност породи буде по Христу! Ваљаност наше искрености мери се односом ка Христу, ка Истини. Некад бих се најискреније осећао да свашта ружно изговорим или урадим, али тиме бих нарушио свој однос са Христом и ближњима... Онда сам само искрен према свом греху, то је довољно само као почетак његовог одбацивања. Дакле, онда радије бирам Истину по Себи ( Христа ), него оно што моје слабашно и помрачено срце сматра истином... Нико од нас не може увек бити у праву, зато је неопходан и Црквени ум. Задатак свих нас је да једне друге позитивно усмеравамо, остварујемо жив, искрен однос и Царство у нама. Позитиван став је тај који ће ствари променити на боље, Христос је то најбоље знао кад је позвао своје савременике, али и нас, да би сви били Његови следбеници. Православље може бити доживљено на различите начине. Ако се то и дешава, ако људи унесу у црквени живот своје, не увек исправне доживљаје – само Православље неће променити своју суштину, због Светог Духа који у Цркви обитава, али и због оних који имају дужности да те грешке исправљају својим исправним односом и делањем у Цркви. Туђа извитоперена схватања боље ће се исправити добрим примером, него оштром речју. Праштајте ако ми је реч била груба или опора, али произникла је с добром намером да заједно настављамо путовање ка Горњем Граду. Заједно, а сви различити. Било би досадно да је другачије. Izvor> Avdenago
  10. Свештеник је морао са далеко више опреза да напише обавештење. Ове грубе речи сасвим су промашиле поенту. Да не помињемо споредност свећа као свећа у светотајинском животу, оне су симбол. Јесте реалније да се свеће купују у самом храму и да се тиме црква помаже, али ово је корак до претње, анатеме и сујеверног доживљвања предмета. Но, ово није једини пут да свештеници тако бахато поступе. Сећам се, натпис у једној цркви у Београду: КУПИТЕ ЦРКВЕНИ КАЛЕНДАРИЋ ДА НЕ БИСТЕ ОСТАЛИ БЕЗ ЊИХ!!! Чак је то поменуо и у проповеди. Пастирско богословље код већине наших пароха: седи, 1.
  11. Сричете моју беседу о правој вери, а храмови пусти. Говорите како сам школе зидао, а вама се школе затварају. Причате како сам увео медицину у Србији, а ви не дате лекарима да поштено раде и спашавају животе. Поменете и како сам сиротиште направио, а ви од деце правите сирочад, убијајући им родитеље послом, глобом и немаштином. Слушам вас, како ме се сетите једном годишње, на дан кад сам умро, пуна вам уста мог имена. Правите церемоније и сечете крупна слова која лепите на позоришне завесе. А шта ја имам од ваших представа кад је то представљање прошлости за коју не марите? И шта ће Богу ваши посољени хлебови кад сте ви обљутавили и не дајете плод? Но, ви помињете мене, мртвог Светог Саву, реликвију прошлости, радни ненаставни дан, симбол српства, а некима и изговор за мржњу. Шта ико има од мртвог Светог Саве? Кажете да сам жив? Ако сам за вас жив, онда чините моје дело! Испуните храмове молитвом! Пожурите ка свима који су у невољи, да им пружите руку и вратите наду! Поштујте знање више од имања! Цените доброту више него титулу! Највише се за децу борите! Њима се једино још радујем. Још је међу Србима деце која се Богу моле срдачно, искрено, чисто; има још одрасле и неодрасле деце коју свет није поколебао од жеље да воле, уче и учине! Поштујте своје учитеље, јер вас воде ка истини и поштењу! Зидајте болнице и не отимајте од болесних, ни новац, ни време, јер су то Јудини сребрници и минути које ћете платити својом вечношћу! Младима дајте знање и прилику да помогну својим ближњима, свом народу, држави и цркви! Ако не дозволиш паметноме да говори и да учини, сигурно је да ће ти касније будале одлучивати о животу. Штитите и волите своје и туђе мајке, јер мајка је олтар светиње, мајка је родила свет, мајка је родила Србију, и ако је не заштитите- ви и не заслужујете бољу судбину него да ишчезнете. И настаће мук. Неће нико певати „Ускликнимо с љубављу“, јер нико неће знати српски језик. Биће заборављен, као и српско поштење, пожртвованост и побожност. Кад нестане трудних српских мајки, и кад нестане српске деце које у овој земљи одрастају, моје име биће попут слова уклесаних у надгробни споменик. Помињаће ме само историчари мртвих цивилизација, или ће ме опојати неки свештеник у песми чије га превођење и значење замара. Већ сад сам за неке од вас скрнава идеја која вас заварава да сте као народ предодређени за рај. Али нећу вас штитити само зато што мрдате усне уз оне две строфе химне које знате. Ви нисте предодређени за рај. Нико није. Ви нисте небески народ. Нити је ико други. Ваша крв није ни чистија, ни прљавија од крви било којег другог народа, нити ће ореол да сија на међи земље коју сматрате светом. Запитајте се радије зашто се та међа стално помера. Али пре тога се запитајте колико сте се сами омеђили једни од других. Не може се цео један народ посветити, јер Бог не дарује светост групама и маси, већ личностима. Нити иза граница вечности постоје привилегије: у рају се све мери показаном љубављу и ничим другим. Како би требало и свуда. О, молим вас, не сводите ме на меланхоличну прошлост, јер вам садашњост и будућност измичу пред носем! А ви не следите мој пут! Не приказујте ме као паганску легенду, не хулите на Бога Свемоћнога придајући мени ишта Његово! Ја сам човек, попут вас, исте коже и меса, истих власи косе, истих жеља да помогнем и учиним... Ако још те жеље имате... Али морате схватити. Вама можда већ сад јесам обични мртви калуђер, али ја сам жив. Жив, због Христа Којем сам служио и Који ме је као брата препознао. И ја ћу остати жив, ма колико пута ме ви сахрањивали, држали посмртне говоре и помињали испразно у вестима и политичким говорима. Жив сам, ма колико желели да ме измените, оскрнавите, извештачите, изпаганите, ма колико несвесно желели да ме убијете. Јер кад год газите и пљујете по ономе што сам вам у завет оставио – по мени газите и пљујете. И знајте, Господ вас гледа, ја сам сведок верни, Господ вас сваког од вас гледа: Кад год желите да се окористите туђим сиромаштвом и недаћом. Кад год се постављате као већи и силнији над било ким. Кад год свет мерите платом и престижем. Кад год продате себе због пролазног ужитка. Кад год гурнете пријатеља у амбис због себичних интереса. Кад год заборавите старе, болесне и потребите. Кад год штитите или прећуткујете неправду и злочин. Кад год се због вас растужи отац, јер свом детету није могао да пружи. Кад год се због вас уцвели мајка, јер је своје дете сахранила. Кад год се заплаче дете због вашег поступка или речи. Господ вас све гледа, сада, увек и заувек. А много је, сувише, уплакане деце у Србији. Ја сам жив, и још има деце, одрасле и неодрасле; деце која заиста кличу с љубављу; деце која заиста утроје свој труд, љубав и наду. Због њих вам говорим: Оставите се злог пута! Одмах! И молим вас, због вас самих: не сахрањујте ме више, јер ја сам жив. И остаћу жив. Ви сами себе закопавате и убијате. Izvor: Avdenago - blog Marka Radakovića
  12. Савремена теологија некад исувише барата речима. Па говори: причешћујмо се сваке Литургије да би тиме изображавали икону есхатона. Да, и шта с тим? Ако само то испуњавамо, у нама се неће родити здрава литургијска свест. Причамо како је Црква икона раја, а како то показујемо? Том апстрактношћу у говору само одвајамо световно од духовног, јер је таква теологија обичним верницима исувише апстрактна и нејасна. Зато морамо да живимо у Христу, да би теологија до икога допрла. Богословље није научна дисциплина, то је начин живота, више то него обична изговорена или записана реч. У баратању речима заборавили смо да Христа највише сведочимо и предочавамо управо – делима, али делима која полазе из дубине нашег срца, из сржи нашег бића. Није поента хладно испуњавати норме понашања, као што је бесмислено приносити Жртву у мртвилу духа. Тиме се нећемо разликовати од Каина који је приносио жртве, али Га је Бог свеједно прекорио. Кретати се и делати по жељама душе испуњене Христом - у сагласности са нашим речима то чини живу теологију која може да учини да се промени литургијска свест на боље. Љубав, пожртвовање, смирење, динамичност у Христу - то би требало да имамо сад, па да прича о икони раја има смисла. У супротном, то су апстрактне, нејасне приче, а ми обични (и свом учењу недоследни ) мистици. Дакле, занемаривање нашег духовног живота и наше млако сведочење Христа је итекако литургијски проблем. Под духовним животом, јасно је, не сматрамо пуко присуствовање, па ни учествовање у Литургији. Шмеман жали због раздвајања Литургије, богословља и побожности – што се чини и код нас. Прост народ Литургију види само као део своје побожности, одузимајући јој право значење; а теолози сву теологију базирају на Евхаристији, наглашавајући често њену «метафизичку» страну, не наглашавајући охристовљен живот који она прожима. Теологија треба да одговара на конкретне проблеме човеку данашњице, усмерујући га ка спасењу. Обједињујући Литургију, богословље и побожност, тако да међу њима не постоје границе. Многи у Србији Литургију виде као ствар обичаја, културе, духовне потребе. Чини се да су педесетогодишњи утицај комунизма, а и тешка времена која и даље трају за њим – учинили своје и људе удаљили од православног духа и, логично, једне од других. У овом свету затворености и борбе за преживљавање заборавили смо на другог. Ту смо ми и наша ужа породица. Не проналазимо времена, ни воље да се окренемо и другима. Често се и на Литургији људи међусобно не знају, или се чак и мрзе. А Литургија би требала да изображава заједницу у свој својој пуноћи! „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали Оца и Сина и Светога Духа...“ [1] Далеко смо, далеко, од литургијских речи. Љубављу исповедамо Тројицу, јер је међу Њима љубав какву би ми требали да имамо једни према другима. Треба да превазиђемо ту непрегледну удаљеност једни од других. Боримо се за одржање овоземаљског живота, за себе и најближе – и то је разумљиво, али не смемо дозволити да се „у походу на боље сутра згужва сврха“, што би рекао један српски писац и музичар, именом Марко Шелић. Говоримо да се у Цркви преображава свет и да нас Литургија приводи у есхатон, а везујући се стриктно за Евхаристију. Шта се дешава док Литургија не траје? Осећамо дејство благодати примљеног Причешћа? Настављамо живот пасивно до следеће Литургије, кад се изображава есхатон? Наравно да не. Наш живот у Цркви траје и док нисмо у храму. Ми смо удови на Телу Христовом иако се не причешћујемо сваки дан. Царство Небеско је унутра, у нама, (Лк. 17, 21) све док живимо свешћу да наш целокупан живот јесте принос, анафора Богу. Наш цео живот је светиња и тајна, служење Богу и само тада, кад живимо светотајински унутар заједнице и Христом живимо и мимо времена богослужења – ми свој целокупни живот чинимо Приносом, богослужењем, испуњујући притом литургијски призив: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“.[2] Отац Шмеман тврди да суштина Литургије није ништа друго до сама вера Цркве, или боље рећи: „пројављивање те вере, општење у вери и испуњење те вере“.[3] Шмеман у терминологији полази од вере саме, можда би било боље да данас пођемо од пројављивања те вере, да бисмо избегли тумачења у духу догматског, интелектуалног, култног, јуридичког схватања вере – каква су заступљена данас у Србији. Живот у Христу је основно пројављивање вере, то јест - љубав, из љубави све остало произлази. Љубав омогућује истински савез Бога и људи, она се рађа из Божијег прилажења човеку и откривања Себе другима ( највише у Христовом прилажењу људима кроз Оваплоћење, али и свим Његовим спасоносним делима). Једнако, љубав се рађа и из човековог прилажења Богу у вери и Божијег одговора у дариваној благодати. Пројављивање вере није партикуларност (ми смо Срби православци!), није тек разумско убеђење о постојању Бога (верујем у Бога, али живим горе него они који не верују), није тек идеал и „веровање сам за себе“ (верујем у Бога, али не и у Цркву) – пројава вере је љубав: не љубав као идеја, већ жива љубав, конкретна, делатна, лична и личностотворна, она која ће постојати и кад пророштва нестану, језици замукну и знање престане. (1.Кор.13, 8) Уместо што показујемо знање и пророкујемо есхатон, хајде да волимо. Па ће и знање и пророчанства имати смисла, иначе су празни. Наш живот би требао да буде Литургија, анафора Богу, у свим својим сегментима. Ако сам, као што јесам, створен по икони Божијој и ка своме подобију стремим изнова и изнова: ја сам већ сада онај есхатолошки ја, и треба да живим као есхатолошки ја – и то не само на Литургији. Ако тако живим, тако да заједничарим са Богом и ближњима кроз Тајне, али и кроз мој цео живот као кроз свету тајну – мој живот је већ сада и још не есхатон и Царство у малом. „Јер Царство небеско је унутра у вама“ (Лк. 17, 21) Мој живот је литургија, служба Богу, света тајна. Служићу Богу усмеравајући ка Њему своје жеље, стрепње, падове, грехове, страхове, јер сам премали и сувише грешан да продишем један замах плућа мимо Божијег присуства. Живот приносимо Богу. Мој принос ( литургија ) је моје прилажење ближњем, ето, Господ ми је дао да Му принесем жртву показујући милост, смирење, предавање другоме. Мој принос је моја лична молитва, рођена из моје таме и дубине бића, молитва у којој Светлост обасјава моје помрчине и чини да се спознам и јасно видим у Њој. Мој принос је мој гест, мисао, сав мој живот у Христу. Све то приносе хришћани које Господ држи прислоњене на Свом образу, сви сходно терету крста који носе. И, наравно, наш Принос је она заједничка Чаша, онај тренутак већи од васељене којег нас је Отац удостојио: да постанемо сателесници Његовом Сину и богови по благодати. Све то је служба, принос, литургија. Прислањање свог образа на Образ по Којем смо створени. Кроз овакав живот и стално стремљење ка подобију, стално усавршавање, макар и падали, али се стално и изнова дизали, стално се преумљавали у Ум Христов – ми анафору узносимо као свештеници. Ми Царство собом објављујемо као пророци. И у њему боравимо као цареви по благодати. [1] Свети Јован Златоусти , Божанствена Литургија, у Служебнику, Штампарија српске патријаршије, Београд, 2008, стр. 102. [2] Свети Јован Златоусти , Божанствена Литургија, у Служебнику, Штампарија српске патријаршије, Београд, 2008, стр. 75. [3] Шмеман, Александар : „Наш живот у Христу“, прев. Матеј Арсенијевић, 1.стр. преузето са њњњ.верујем.орг, приступљено 15. октобра 2011. год. Извор: Авденаго - Блог Марка Радаковића
  13. Тако је, полу-озбиљно, хипотетичко питање, без неке жеље да се дође до дефинтивног одговора, хтео да ћаскамо, а људи дрвље и камење на мене. Од тада, нити се упуштам у "дубоку" теологију, нити о њој нешто размишљам, ствари су једностване, људи закомпликују. Мислим да се Бог чудом не може начудити колико залудно помињемо Његово име, све време мислећи да Му се приближавамо и служимо, а не радимо ништа конкретно. Људи моји, ово овде је гомила филозофирања, а ето људи, ето Бога, ваљало би их волети, а не само трубити.
  14. Треба волети људе и не наметати веру. Ако је Бог у њима жив, препознаће позив и тражити Смисао. Што горе неко рече, Откривење полази од Бога. Нема ту великих речи, ни објашњења...