Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Поуке.орг инфо

Члан
  • Content count

    345
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    2

Поуке.орг инфо last won the day on Фебруар 28

Поуке.орг инфо had the most liked content!

О Поуке.орг инфо

  • Ранг
    Интересује се
  • Рођендан

Profile Information

  • Пол :
    Небитно

Recent Profile Visitors

12777 profile views
  1. Ако има неког ко зна око фејсбук апликација, да нам помогне око логовања са фејсбука на форум јер имамо неки проблем око нове апликације. Имамо проблем око Valid OAuth redirect URIs , а можда још нешто. АКо знате, јавите се овде или у приватној поруци или на мејл urednik@pouke.org Хвала.
  2. Поставаљена Google прилагођена претрага сајта на захтев чланова, имате је на свакој страници, биће вам од користи за лакше претраге тема

  3. После првоосуђујуће пресуде за ово кривично дело, да се подсетимо, која је представљала трогодишњу казну Архиепископу Јовану, а коју је он издржао седам месеци, превремено је био ослобођен залагањем Патријарха московског и целе Русије г.г. Кирила. Изрицање пресуде је било заказано за 28. март, међутим судија Ивица Стефановски исту није изрекао на начин на који се изриче пресуда, читајући диспозитив пресуде, већ као да је на пијаци, присутнима из Православне Охридске Архиепископије, који су били оптужени у овом процесу, рекао је изругивајући се, да је за све оптужене донео ослобађајућу пресуду, осим за Архиепископа Јована, као и за лица Исајла Поповског и Васила Трајковског, и да је конфисковао једну њиву у скопском селу Нерези. Архиепископу Јовану је изрекао казну истог временског рока колико је он већ одлежао у затвору, а Исајлу Поповском и Василу Трајковском је изрекао условне затворске казне , али није рекао на колико времена. Конфисковано је грађевинско земљиште у вредности од 140000 евра. Нико из Православне Охридске Архиепископије још увек није добио пресуду, али из онога што је било као на пијаци изречено на суду јасно је то да суд није поштовао препоруке Врховног суда, које су биле јасне и недвосмислене: “са сигурношћу да се утврди да ли је новац због ког су окривљени били оптужени да су га прали, потичу из конкретног кривичног дела које је претходно извршио првоосуђени Јован Вранишкоски”. Из свих доказа који су били изнесени на судској расправи јасно је да не постоји новац који је могао да буде предмет прања, али је са друге стране судија морао да поштује и наређење власти која је на одласку, по сваку цену да осуди Архиепископа Јована. Како нису могли да осуде само Архиепископа Јована, због тога што он није био осуђен да је сам прао новац, као колатерална штета били су осуђени и Исајло Поповски и Васил Трајковски. Добро у свему овом лошем је јединствено то што су бар остали окривљени ослобођени, а удружењу “Анастасија” биће враћени 80000 евра. Илустрација, да је суд под председништвом горепоменутог судије пијац, а не судница, представља следећи детаљ: Предмет оптужбе у судском спору који је започео још 2012. г. била је горепоменута њива у Нерезима у вредности од 140000 евра, новац удружења “Анастасија” у вредности од 80000 евра, и њива у Штипу у вредности од 14900 евра. Одмах на првом суђењу, тужилац је одустао од њиве у Штипу, као на пијаци, уз образложење да за тај новац није било доказа, иако је и за тај новац имало исто толико доказа, односно није имало доказа исто као и за остали новац из оптужнице. Сада, после обновљеног суђења, а по изреченој пресуди, суд ће требати да врати и 80000 евра, који су били конфисковани са рачуна удружења “Анастасија”. Предмет ове оптужнице је био новац целокупна четири годишња буџета, који је Архиепископ Јован, према мишљењу суда у Велесу, ненаменски потрошио још док је био у МПЦ. Ипак, због тога је био осуђен на две године и шест месеци затворске казне, и ту казну је у целости издржао. Питање које је поставио Врховни суд, а које су поставили и сви оптужени у току првог и другог суђења за прање новца је: како могу једном потрошени новац поново да се пусте у промет и да се он пере? Из тог разлога, нико од оптужених, а сада ослобођених оптужнице, припадника Православне Охридске Архиепископије не осећа потребу да изрази благодарност због тога што су добили ослобађајућу пресуду. Не само због многобројних малтретирања, која су претрпели у последњих година судским гоњењима, на правди и истини, и не само због тога што су многи од њих изгубили здравље, него нарочито због тога што корумпирани судија, који је познат да је и у другим процесима судио по наређењу власти која је на одласку, није смогао снаге да суди праведно. Надамо се да ће нова власт смоћи снаге да преразгледа овај случај, који представља школски пример корупције у судству. Православна Охридска Архиепископија на челу са њеним предстојатељем, Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г.г. Јованом неће ометати процес преговора о статусу МПЦ која још увек није призната ни од једне православне Цркве, а који до сада није могао да се оствари управо због режимских судских гоњења чланова Православне Охридске Архиепископије. Ипак, упорно ће се борити, заједно са новим властима, који су то најављивали, против покварених судија, који стоје на путу развоја демократије у нашој отаџбини. Извор: Охридска Архиепископија
  4. Дана 28.03.2017. саопштена је пресуда Његовом Блаженству, Архиепископу охридском и Митрополиту скопском г.г. Јовану, Епископу брегалничком г. Марку, Епископу стобијском г. Давиду, двојици свештеницима, четири монахињама, и десеторо верницима Православне Охридске Архиепископије, због кривичног дела “прања новца”, због ког се суде већ по други пут, зато што је Врховни суд Р. Македоније вратио првоосуђујућу пресуду на поновно одлучивање првостепеном суду. После првоосуђујуће пресуде за ово кривично дело, да се подсетимо, која је представљала трогодишњу казну Архиепископу Јовану, а коју је он издржао седам месеци, превремено је био ослобођен залагањем Патријарха московског и целе Русије г.г. Кирила. Изрицање пресуде је било заказано за 28. март, међутим судија Ивица Стефановски исту није изрекао на начин на који се изриче пресуда, читајући диспозитив пресуде, већ као да је на пијаци, присутнима из Православне Охридске Архиепископије, који су били оптужени у овом процесу, рекао је изругивајући се, да је за све оптужене донео ослобађајућу пресуду, осим за Архиепископа Јована, као и за лица Исајла Поповског и Васила Трајковског, и да је конфисковао једну њиву у скопском селу Нерези. Архиепископу Јовану је изрекао казну истог временског рока колико је он већ одлежао у затвору, а Исајлу Поповском и Василу Трајковском је изрекао условне затворске казне , али није рекао на колико времена. Конфисковано је грађевинско земљиште у вредности од 140000 евра. Нико из Православне Охридске Архиепископије још увек није добио пресуду, али из онога што је било као на пијаци изречено на суду јасно је то да суд није поштовао препоруке Врховног суда, које су биле јасне и недвосмислене: “са сигурношћу да се утврди да ли је новац због ког су окривљени били оптужени да су га прали, потичу из конкретног кривичног дела које је претходно извршио првоосуђени Јован Вранишкоски”. Из свих доказа који су били изнесени на судској расправи јасно је да не постоји новац који је могао да буде предмет прања, али је са друге стране судија морао да поштује и наређење власти која је на одласку, по сваку цену да осуди Архиепископа Јована. Како нису могли да осуде само Архиепископа Јована, због тога што он није био осуђен да је сам прао новац, као колатерална штета били су осуђени и Исајло Поповски и Васил Трајковски. Добро у свему овом лошем је јединствено то што су бар остали окривљени ослобођени, а удружењу “Анастасија” биће враћени 80000 евра. Илустрација, да је суд под председништвом горепоменутог судије пијац, а не судница, представља следећи детаљ: Предмет оптужбе у судском спору који је започео још 2012. г. била је горепоменута њива у Нерезима у вредности од 140000 евра, новац удружења “Анастасија” у вредности од 80000 евра, и њива у Штипу у вредности од 14900 евра. Одмах на првом суђењу, тужилац је одустао од њиве у Штипу, као на пијаци, уз образложење да за тај новац није било доказа, иако је и за тај новац имало исто толико доказа, односно није имало доказа исто као и за остали новац из оптужнице. Сада, после обновљеног суђења, а по изреченој пресуди, суд ће требати да врати и 80000 евра, који су били конфисковани са рачуна удружења “Анастасија”. Предмет ове оптужнице је био новац целокупна четири годишња буџета, који је Архиепископ Јован, према мишљењу суда у Велесу, ненаменски потрошио још док је био у МПЦ. Ипак, због тога је био осуђен на две године и шест месеци затворске казне, и ту казну је у целости издржао. Питање које је поставио Врховни суд, а које су поставили и сви оптужени у току првог и другог суђења за прање новца је: како могу једном потрошени новац поново да се пусте у промет и да се он пере? Из тог разлога, нико од оптужених, а сада ослобођених оптужнице, припадника Православне Охридске Архиепископије не осећа потребу да изрази благодарност због тога што су добили ослобађајућу пресуду. Не само због многобројних малтретирања, која су претрпели у последњих година судским гоњењима, на правди и истини, и не само због тога што су многи од њих изгубили здравље, него нарочито због тога што корумпирани судија, који је познат да је и у другим процесима судио по наређењу власти која је на одласку, није смогао снаге да суди праведно. Надамо се да ће нова власт смоћи снаге да преразгледа овај случај, који представља школски пример корупције у судству. Православна Охридска Архиепископија на челу са њеним предстојатељем, Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г.г. Јованом неће ометати процес преговора о статусу МПЦ која још увек није призната ни од једне православне Цркве, а који до сада није могао да се оствари управо због режимских судских гоњења чланова Православне Охридске Архиепископије. Ипак, упорно ће се борити, заједно са новим властима, који су то најављивали, против покварених судија, који стоје на путу развоја демократије у нашој отаџбини. Извор: Охридска Архиепископија View full Странице
  5. Ne brini, nije Gospod daleko. On je tu sa tobom, zato dočekuj sve mirno, bez žurbe i nervoze, pa ćeš moći sve izdržati sa Njim. To je stvarnost.

  6. Знамо да ће вам се ово допасти, веома брзо на форуму
  7. Бик звани сивоња По предању које се преносило с колена на колено , у народу је остала прича како је скоро свако вече , пред смирај дана , када би се западно од Великог салаша у правцу Новог Кнежевца на хоризонту видела још само велика ужарена црвена лопта , најављујући тако скори прелазак дана у ноћ , бик звани Сивоња , предводник стада на Великом салашу , би се непримећено изгубио у непознатом правцу . Враћао би се касно у ноћ , сав каљав и ознојан , а врхови његових дугих и снажних рогова изгедали су као две ужарене свеће . Шта ли је то што је предводника стада из вече у вече одводило у непознатом правцу ? Да ли можда на пашњаку чело Пландишта има боље траве , или је вода са оног бунара слађа , или ти тамо постоји неко друго стадо па се Сивоња упустио какву у љубавну авантуру , питао се помало забринут бојтар ? И када је тако опет једном у навечерње дана , Сивоња заждио пут Пландишта , одлучи се бојтар да га уходи , да види куда се то ноћу смуца и луњара Сивоња . Пратио га је тако неприметно неколико дужи . Кад одједном , спарни летњи сутон већ утонуо у сан , наруши продоран крик од којег се крв ледила у жилама .Бојтар застаде . Из правца Черине слатине , у ували која се простирала на стотинак метара испред њега , имао је шта и да види . Сивоња је био сав у магли од зноја , која се испаравала из његове зајапурене телесине , а из врхова његових рогова извијених на горе , бојтару се тада чинило да су дуги неколико метара , куљао је црвени пламен , који се дизао високо ка небу . Повремено би сивоња рио роговима по слатињавој земљи из које је кукљала вода . Тада би се пламен на тренутак смањио , па чак и угасио. Затим би Сивоња опет страшно и силно рикнуо , а пламен би се поново разгорео и дизао високо ка небу , кажу толико високо , да се овај пламен видео чак до Потиског Светог Николе . Било је то једне августовске вечери , негде половином деветнаестог века. После овог догађаја , на месту где је Сивоња скоро свако вече одлазио, ископан је бунар . За њега се убрзо на далеко чуло , па су у навечерје Велике Госпојине почели да долазе верници из Велике Кикинде , Мокрина, Семиклуша , Постиског Светог Николе , Сегедина и околних села да са својим свештеницима служе свеноћна бденија . Брзо се прочуло да у Старокањишком атару постоји Света вода која лечи многе болести и чини чуда .И није било за дуго , догодило се прво чудо . Сви су већ знали да је вода из бунара света и да је треба користити само као лек . Њоме се прати , умивати и пити је ради здравља . Али једном паору ђаво није дао мира . Хоће он , пошто-пото водом из Светог бунара да напоји коње . Та , шта да он вуче воду чак из села , кад му је бунар близу , ту на домаку руке . И ето ти , ђавола је тражио и ђавола је добио . Коњи му поскапаваше само што их је напојио . Од тада , нико више није напајао коње и другу марву водом из Светог бунара . Негде почетком двадесетог века , верници крај Светог бунара сазидаше богомољу која је кажу , била стално откључана . Све до доласка комуниста. У њој је било икона , кандила , разних крстова : металних и дрвених и једна приручна каса у коју су верници и ходочасници остављали прилоге . А крај саме богомоље , на два метра од ње , изникао је један јавор. Чудо Божије . Из његовог корена у виду правилног крста изникла су четири стабла . Дрво је као самораст изникло на средини између бунара и богомоље , наткриљујући их својим гранама и правећи им хладовину , као да је хтело да их пригрли и да их чува од времена и невремена . Једно ново време И онда је дошло једно ново време . ,, Капелу на Светом бунару треба забравити и нема више да се иде на ,,крст,, и Свети бунар ; Нема више да се носе литије кроз село па ни изван села ; Нема више бадњака ; Нема више окупљања верника на другим местима осим у цркви „ Нема више Бога ! ,, „Рече безумник сердцем својем , њест Бог ! „И тако је Свети бунар запустео а касније је и затрпан био .Људи су почели да га заобилазе , сем по неког ходочасника – вечно захвалног за исцелење које му се догодило захваљујући томе што је користио воду из Светог бунара . Зуб времена и друге околности су учинили своје . Врата на капели су разваљена а иконе , крстови па и кандила су покрадени . Каса , која је деценијама стајала у богомољи је нестала . С пролећа 1973 . године , некоме је засметао и крстолики јавор . Два стабла су посечена . И гле ,, случаја ,, једно је рушећи се пало на кров богомоље наносећи јој велику штету . А друго дрво је , падајућим ударило по сред осека и свог га здробило , чиме је судбина бунара била дефинитивно запечаћена . Бар се тако мислило . Али , ,, Не може се град сакрити кад на гори стоји . Нити се пали свећа и ставља под суд него на свећњак да светли свима који су у кући .,,(Мат . V ; 14 , 15) . Они , којима је вода се Светог бунара помогла и они који нису заборавили њену благотворну и исцелитељску моћ , тражили су да се Свети бунар поново очисти , обележи и оспособи за употребу . Речено – учињено Свети бунар је очишћен с пролећа 1985 . године а у навечерје Велике Госпојине служено је бденије у присуству народа из Новог Кнежевца и околних места . Поново је из бунара захватана вода која је на радост оних који су је захватали деловала благотворно , лечећи им боли и умирујући им душе . Како је из године у годину долазило све више света који је поред благотворне воде желео и душевну храну кроз Свету Евхаристију и причешће као једину и праву пуноћу сусрета човека са Богом , родила се идеја , да се на месту где је некада била богомоља , сада сагради црква . Но , није све ишло тако лако . Од самог почетка кренуло је са проблемима . Прво је Општинском органу управе требало довести два човека –мештанина који ће дати писмену изјаву и потврдити да је на месту где треба да се гради црква , некада била богомоља . Парох , који се бавио овим питањем , у шали је запитао : Да ли да доведем целу парохију , јер цело село зна да је на том месту била богомоља . ,, А , не . Закон предвиђа да изјаву дају само два лица . Добро , идемо даље . Од толиких , нађоше се двојица који изјаву дадоше па је чак и својеручним потписима . Затим је запело око земљишта на ком Цркву теба зидати . ,, Може , како Закон предвиђа на ливади , трстику , воћњаку , пашњаку . Па то је баш ливада ! Обрадова се парох , мислећи да је проблем решен , јер и сам знао да на том месту једино расте трава и коров . ,, Јесте ливада , али се у катастру води другачије , води се као ораница VII класе , а на ораници не може да се зида . ,, И опет моли , куми и убеђуј , али на сву срећу у катастру је било разумевања па је једним потезом оловке ,,обрадиво земљиште,, - оно што није у стварности претворено у ливаду , у оно што у стварности и јесте . Тако је и тај проблем решен . Е , потом је настао и највећи проблем . Када је видео пројекат будуће цркве , одговорни и задужен да каже коначно ДА је приметио : ,,Добро , све је у реду , али не може крст .,, Али крст је симбол хришћанства и налази се на торњевима свих наших цркава , без крста би црква изгледала као тело без глава , покушао је да му објасни парох . ,, Не може ! ,, Крстови су само Турцима сметали оте се пароху из уста . ,, Еј , намој ти тако самном ! „ – наљути се одговорни друг .“ Немој да ти не издам дозволу за градњу ! ,, Али , хвала Богу , после свих мука и перипетија дозвола за градњу је добијена и тако је 22 . фебруара 1989 . г. ,, у сред зиме кад му време није ,, отпочета градња цркве на Светом бунару посвећена Светом пророку Михеју . Пар дана пре почетка темеља на нову цркву , председник Црквене општине Стеван Петрић пензионисани геометар и ја изашли смо на будуће градилиште да обележимо темеље . По општинској одлуци , величина будуће цркве требала је да буде 6 х 4 метра . Први колац сам ударио на западном делу будућег храма пружајући канап од севера ка југу у дужини од 6 метара . Господин председник је мало застао , нешто му није било јасно па ми рече : Зар неће бити димензија 6 х 4 ? Хоће , рекох му . Па онда 6 метери треба да иде од запада ка истоку а од севаре ка југу треба 4 метра . Тако је , Г . председниче , рекох му је . Али , они не знају колика нама црква треба . Ми ћемо обележити темеље и цркву изградити 11 х 6 метара , а они после ако смеју нека је руше . За само месец дана , у пролеће 1989 године из срца и душе плодне Војвођанске равнице , изникла је од црвене фасадне цигле нова црква , прва црква у Банату , која је подигнута после II светског рата . Градали су је зидари Стевана Јочића из Новог Кнежевца , уз свесрдну и свакодневну помоћ верника Новог Кнежевца . Иконе на иконостасу је осликала Марија Марјанов из Новог Сада . Свечано освећење је у присуству великог броја верника из Новог Кнежевца и околних места обавио Епископ банатски Др Амфилохије 27 . августа 1989 . г . на дан Св . пророка Михеја коме је ова црква и посвећена . На дан Вазнесења Господњег свечана литија иде од парохијског храма кроз поља до цркве на Светом бунару где се служи Света литургија са чином освећења летине . У међувремену је због вишегодишње суше , која је задесила просторе Северног Баната , Свети бунар засушио , као и сви други копани бунари у атару , па је у непосредној близини храма избушен нортонски бунар . Једини проблем , понекад представља већи део пољског пута који до цркве Светог пророка Михеја води кроз Черину слатину , јер свака мања падавина може да буде препрека да се до цркве дође . Често , они који осећају потребу за земаљским а још више за духовним миром и тишином , али и они којима је вода са Светог бунара помогла , дођу у ову цркву и на Свети бунар по воду . Ако би било среће , а још више разумевања да се реши питање прилаза цркви , тада би ова оаза испуњена небеским и земаљским миром постала стециште за одмор душе и тела . Од када је 1989 . г . саграђена црква на Светом бунару у њој се на дан Светог пророка Микхека служи Света Литургија . Народно предање каже да је ту негде , баш на Пландиште где је бик Сивоња свако вече долазио , некада био православни манастир . протојереј-ставрофор Бранко Попов Извор: Поуке.орг View full Странице
  8. Шта ли је то што је предводника стада из вече у вече одводило у непознатом правцу ? Да ли можда на пашњаку чело Пландишта има боље траве , или је вода са оног бунара слађа , или ти тамо постоји неко друго стадо па се Сивоња упустио какву у љубавну авантуру , питао се помало забринут бојтар ? И када је тако опет једном у навечерње дана , Сивоња заждио пут Пландишта , одлучи се бојтар да га уходи , да види куда се то ноћу смуца и луњара Сивоња . Пратио га је тако неприметно неколико дужи . Кад одједном , спарни летњи сутон већ утонуо у сан , наруши продоран крик од којег се крв ледила у жилама .Бојтар застаде . Из правца Черине слатине , у ували која се простирала на стотинак метара испред њега , имао је шта и да види . Сивоња је био сав у магли од зноја , која се испаравала из његове зајапурене телесине , а из врхова његових рогова извијених на горе , бојтару се тада чинило да су дуги неколико метара , куљао је црвени пламен , који се дизао високо ка небу . Повремено би сивоња рио роговима по слатињавој земљи из које је кукљала вода . Тада би се пламен на тренутак смањио , па чак и угасио. Затим би Сивоња опет страшно и силно рикнуо , а пламен би се поново разгорео и дизао високо ка небу , кажу толико високо , да се овај пламен видео чак до Потиског Светог Николе . Било је то једне августовске вечери , негде половином деветнаестог века. После овог догађаја , на месту где је Сивоња скоро свако вече одлазио, ископан је бунар . За њега се убрзо на далеко чуло , па су у навечерје Велике Госпојине почели да долазе верници из Велике Кикинде , Мокрина, Семиклуша , Постиског Светог Николе , Сегедина и околних села да са својим свештеницима служе свеноћна бденија . Брзо се прочуло да у Старокањишком атару постоји Света вода која лечи многе болести и чини чуда .И није било за дуго , догодило се прво чудо . Сви су већ знали да је вода из бунара света и да је треба користити само као лек . Њоме се прати , умивати и пити је ради здравља . Али једном паору ђаво није дао мира . Хоће он , пошто-пото водом из Светог бунара да напоји коње . Та , шта да он вуче воду чак из села , кад му је бунар близу , ту на домаку руке . И ето ти , ђавола је тражио и ђавола је добио . Коњи му поскапаваше само што их је напојио . Од тада , нико више није напајао коње и другу марву водом из Светог бунара . Негде почетком двадесетог века , верници крај Светог бунара сазидаше богомољу која је кажу , била стално откључана . Све до доласка комуниста. У њој је било икона , кандила , разних крстова : металних и дрвених и једна приручна каса у коју су верници и ходочасници остављали прилоге . А крај саме богомоље , на два метра од ње , изникао је један јавор. Чудо Божије . Из његовог корена у виду правилног крста изникла су четири стабла . Дрво је као самораст изникло на средини између бунара и богомоље , наткриљујући их својим гранама и правећи им хладовину , као да је хтело да их пригрли и да их чува од времена и невремена . Једно ново време И онда је дошло једно ново време . ,, Капелу на Светом бунару треба забравити и нема више да се иде на ,,крст,, и Свети бунар ; Нема више да се носе литије кроз село па ни изван села ; Нема више бадњака ; Нема више окупљања верника на другим местима осим у цркви „ Нема више Бога ! ,, „Рече безумник сердцем својем , њест Бог ! „И тако је Свети бунар запустео а касније је и затрпан био .Људи су почели да га заобилазе , сем по неког ходочасника – вечно захвалног за исцелење које му се догодило захваљујући томе што је користио воду из Светог бунара . Зуб времена и друге околности су учинили своје . Врата на капели су разваљена а иконе , крстови па и кандила су покрадени . Каса , која је деценијама стајала у богомољи је нестала . С пролећа 1973 . године , некоме је засметао и крстолики јавор . Два стабла су посечена . И гле ,, случаја ,, једно је рушећи се пало на кров богомоље наносећи јој велику штету . А друго дрво је , падајућим ударило по сред осека и свог га здробило , чиме је судбина бунара била дефинитивно запечаћена . Бар се тако мислило . Али , ,, Не може се град сакрити кад на гори стоји . Нити се пали свећа и ставља под суд него на свећњак да светли свима који су у кући .,,(Мат . V ; 14 , 15) . Они , којима је вода се Светог бунара помогла и они који нису заборавили њену благотворну и исцелитељску моћ , тражили су да се Свети бунар поново очисти , обележи и оспособи за употребу . Речено – учињено Свети бунар је очишћен с пролећа 1985 . године а у навечерје Велике Госпојине служено је бденије у присуству народа из Новог Кнежевца и околних места . Поново је из бунара захватана вода која је на радост оних који су је захватали деловала благотворно , лечећи им боли и умирујући им душе . Како је из године у годину долазило све више света који је поред благотворне воде желео и душевну храну кроз Свету Евхаристију и причешће као једину и праву пуноћу сусрета човека са Богом , родила се идеја , да се на месту где је некада била богомоља , сада сагради црква . Но , није све ишло тако лако . Од самог почетка кренуло је са проблемима . Прво је Општинском органу управе требало довести два човека –мештанина који ће дати писмену изјаву и потврдити да је на месту где треба да се гради црква , некада била богомоља . Парох , који се бавио овим питањем , у шали је запитао : Да ли да доведем целу парохију , јер цело село зна да је на том месту била богомоља . ,, А , не . Закон предвиђа да изјаву дају само два лица . Добро , идемо даље . Од толиких , нађоше се двојица који изјаву дадоше па је чак и својеручним потписима . Затим је запело око земљишта на ком Цркву теба зидати . ,, Може , како Закон предвиђа на ливади , трстику , воћњаку , пашњаку . Па то је баш ливада ! Обрадова се парох , мислећи да је проблем решен , јер и сам знао да на том месту једино расте трава и коров . ,, Јесте ливада , али се у катастру води другачије , води се као ораница VII класе , а на ораници не може да се зида . ,, И опет моли , куми и убеђуј , али на сву срећу у катастру је било разумевања па је једним потезом оловке ,,обрадиво земљиште,, - оно што није у стварности претворено у ливаду , у оно што у стварности и јесте . Тако је и тај проблем решен . Е , потом је настао и највећи проблем . Када је видео пројекат будуће цркве , одговорни и задужен да каже коначно ДА је приметио : ,,Добро , све је у реду , али не може крст .,, Али крст је симбол хришћанства и налази се на торњевима свих наших цркава , без крста би црква изгледала као тело без глава , покушао је да му објасни парох . ,, Не може ! ,, Крстови су само Турцима сметали оте се пароху из уста . ,, Еј , намој ти тако самном ! „ – наљути се одговорни друг .“ Немој да ти не издам дозволу за градњу ! ,, Али , хвала Богу , после свих мука и перипетија дозвола за градњу је добијена и тако је 22 . фебруара 1989 . г. ,, у сред зиме кад му време није ,, отпочета градња цркве на Светом бунару посвећена Светом пророку Михеју . Пар дана пре почетка темеља на нову цркву , председник Црквене општине Стеван Петрић пензионисани геометар и ја изашли смо на будуће градилиште да обележимо темеље . По општинској одлуци , величина будуће цркве требала је да буде 6 х 4 метра . Први колац сам ударио на западном делу будућег храма пружајући канап од севера ка југу у дужини од 6 метара . Господин председник је мало застао , нешто му није било јасно па ми рече : Зар неће бити димензија 6 х 4 ? Хоће , рекох му . Па онда 6 метери треба да иде од запада ка истоку а од севаре ка југу треба 4 метра . Тако је , Г . председниче , рекох му је . Али , они не знају колика нама црква треба . Ми ћемо обележити темеље и цркву изградити 11 х 6 метара , а они после ако смеју нека је руше . За само месец дана , у пролеће 1989 године из срца и душе плодне Војвођанске равнице , изникла је од црвене фасадне цигле нова црква , прва црква у Банату , која је подигнута после II светског рата . Градали су је зидари Стевана Јочића из Новог Кнежевца , уз свесрдну и свакодневну помоћ верника Новог Кнежевца . Иконе на иконостасу је осликала Марија Марјанов из Новог Сада . Свечано освећење је у присуству великог броја верника из Новог Кнежевца и околних места обавио Епископ банатски Др Амфилохије 27 . августа 1989 . г . на дан Св . пророка Михеја коме је ова црква и посвећена . На дан Вазнесења Господњег свечана литија иде од парохијског храма кроз поља до цркве на Светом бунару где се служи Света литургија са чином освећења летине . У међувремену је због вишегодишње суше , која је задесила просторе Северног Баната , Свети бунар засушио , као и сви други копани бунари у атару , па је у непосредној близини храма избушен нортонски бунар . Једини проблем , понекад представља већи део пољског пута који до цркве Светог пророка Михеја води кроз Черину слатину , јер свака мања падавина може да буде препрека да се до цркве дође . Често , они који осећају потребу за земаљским а још више за духовним миром и тишином , али и они којима је вода са Светог бунара помогла , дођу у ову цркву и на Свети бунар по воду . Ако би било среће , а још више разумевања да се реши питање прилаза цркви , тада би ова оаза испуњена небеским и земаљским миром постала стециште за одмор душе и тела . Од када је 1989 . г . саграђена црква на Светом бунару у њој се на дан Светог пророка Микхека служи Света Литургија . Народно предање каже да је ту негде , баш на Пландиште где је бик Сивоња свако вече долазио , некада био православни манастир . протојереј-ставрофор Бранко Попов Извор: Поуке.орг
  9. Интервју са Епископом стобијским и Мјестобјуститељем струмичким Господином Давидом водио протопрезвитер Иван Цветковић Благословите Преосвештени Владико, хвала Вам што сте нашли времена да поред свих Ваших обавеза поразговарате са нама. Кажите нам да ли као Епископ једине канонске цркве у Републици Македонији имате слободу да јавно исповедате веру? Да ли се на Вас и Ваше клирике врше притисци од стране државе и непризнате МПЦ? Не осећам никакву злурадост због тога, али, данас, све релевантне инстанце дефинишу нашу земљу као „делимично слободну“, и још као „заробљену демократију“! Као услов да постане потпуно слободна, увек се наводе корените реформе у „корумпираном судству које је подложно политичким утицајима“. Видите, управо то судство, у присном садејству са непризнатом МПЦ, врши прогон на нашу Цркву. Од 2002 г., до овог тренутка, дакле пуних 15 година, није прошао буквално ни један дан, а да није у току неки судски процес или затворска казна за Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована. У задњих пет година, монтирани државно-судски прогон проширен је на још двојицу Епископа, на свештенике, монахиње и на верни народ наше Цркве. Дакле, државни прогон се сада спроводи веома суптилно преко судова, и то супротно закону, првенствено одбијањем регистрације наше Цркве (притом, регистровали су рецимо мормоне), и преко континуираних судских процеса, од стране истог тог суда, који упорно одбија да нас региструје. Следеће судско рочиште је заказано управо у току овог поста. Хтео бих да подсетим да је престанак судског прогона основни услов да се настави дијалог са непризнатом МПЦ, тако да ће се ту показати колико су заиста вољни да се њихов проблем реши. Са друге стране, неопходно је да истакнем да никада нисмо имали никаквих проблема са нашим народом, који јесте један благочестив народ, народ који је сачувао карактеристичну побожност и доброту у своме бићу. Проблеме ствара само званична политика и непреображена, анахрона свест неколицине клирика непризнате МПЦ, који своје корене још увек повезују са превазиђеном расколничком бугарском егзархијом. Међутим и поред тих проблема, чињеница је да нашој Цркви приступа све више људи. То су људи, који препознају аутентични етос Цркве, т.ј. да свака помесна црква, свака помесна евхаристијска заједница увек на делу живи оне речи које је чуо пустињак, који је хтео да напусти пустињу: са Крста се не силази, са Крста те скидају! Добровољно сама не силазећи са крста, наша помесна Црква живи управо ту распету и васкрслу љубав, као што то чини и сва пуноћа Саборне Цркве Христове. Тренутна политичка ситуација прети да дестабилизује Македонију. Које су могуће последице садашње политичке кризе у Македонији и како видите могући расплет ситуације? Допустите да приметим да није реч о тренутној ситуацији. Довољно сам старији од наше савремене државе, тако да после 1991 г., увек је постојала нека ситуација која прети. Недавно сам јавно предочио да ако желимо да дијагностицирамо проблем, кристално јасно ћемо видети да после 25 година, још увек се живи у незнању, у необразованости! Поврх свега, необразованост се данас код нас урамљује у кич оквире политикантског неукуса и отуда произлази свака дестабилизација! Зато сматрам да расплет треба да буде усмерен ка остваривању основне људске потребе за образовањем, за познањем, за Истином која ослобађа (Јован 8. 32). Потрага за ученошћу могла би да буде примарна мотивациона снага код човека, сагласно изреци: дај човеку рибу, нахранићеш га једанпут, научи га да лови рибу, биће нахрањен за цео живот. Питање аутентичног образовања је основни доказ чојства. Неукост и полуобразовање су довели нашу земљу до овог стања у којем се налази. Фалсификати свих партијски обојених образовања под државном капом, постали су мочвара, која тиранише и одваја од цивилизацијских токова. Само образовање које кореспондира са истином, са реалношћу, може да представља покретач, који ће усмерити ка добром наше постојање. Следствено, могући расплет јесте да образовање које не тиранише идентитетским, политикантским, научним или било којим другим инжењерингом, дакле ако је то образовање способно да нас уједини да постојимо у Истини, без фрустрација, онда смо дужни да га остваримо са философском посвећеношћу и чежњом, без страха и без непотребних компромиса. И Србија и Македонија су недовољно јаке да могу успешно самостално да бране своје интересе и суверенитет; како видите односе ове две државе и народа и да ли је могуће неко отопљавање односа у будућности и бољи односи? Буђење национализма на Балкану, преко јефтиних партијских памфлета, како у прошлости, тако и данас, угрожава јединство и мир међу народима. Национализам, односно етнофилетизам у суштини представља разбољеност која се креће од нетрпељивости, па све до мржње према другоме. Сматрам да се народи ове две државе никада нису разболели од међусобне нетрпељивости. То се показало и при распаду Југославије. Између Србије и Македоније није било рата. А, и никада га неће бити! Неке анкете које могу да се погледају на интернету, говоре да се већина македонских грађана изјаснило да воли Србију. И поред савременог проблема са непризнатом МПЦ, ипак дубоки корени Хришћанства доприносе да се наши народи залажу за јединство свих народа, за јединство свеукупне твари, да се залажу за саборност! Грађани обе државе јесу патриоти, воле своју отаџбину, али не искључују другог из свог живота и имају свест да се националисти залажу само за једнонационално јединство, што је супротно Хришћанству, а осим тога такви искључиви националисти парадоксално говоре да су хришћани! Чињеница је да понекад званична политика не кореспондира са горе поменутим ставовима народа. Такође, чињеница је и да је та дневна политика заробљена у категорији времена и да понекад гура Хришћанство тамо где оно једноставно не може да се смести, у калуп политичких циљева. Сагледавамо да су наши народи у прошлости увек знали да врате „хришћанство“ Хришћанству. Тако су знали да сачувају свој суверенитет и да исход различитих искушења увек буде - бољи односи! Видели су толико, видеће више од тога! Без сумње, будућност је на нашој страни. Да ли мислите да Црква треба више да ради на отопљавању односа између албанског народа с једне стране и Срба и Македонаца са друге? Уједно, да ли Ви имате сарадњу са Албанском Православном Црквом? Неоспорно је да Црква ради на грађењу односа, али и да се води не према минималистичким, него према максималистичким захтевима! У овом случају, о каквим захтевима је реч? У свести људи који сачињавају Цркву, увек је присутно предањско искуство, које није статично, него еволуира, а то је да Црква поседује једно богатство различитих дарова. Дакле ти дарови се пројављују код личности које сачињавају Цркву, без разлике да ли су у питању Јапанци, Финци, Срби, Албанци или било који други народ. Нико од ових личности, које сачињавају Цркву, не може да каже другоме: ти ми ниси потребан! Био сам једном у Тирани на позив Архиепископа Албаније, и сусретао сам се више пута на различитим конференцијама и у различитим земљама са Епископима и клирицима Православне Цркве у Албанији. Имам пријатеље Албанце, који припадају различитим вероисповестима. Сви они помажу у оквирима својих могућности да нико више не злоупотреби ничију веру са циљем да избаци људе са колосека љубави и дијалога, које проповеда вера, и да их не одведе на пут пропасти и мржње. Семе дијалога је бачено! Верујем да ће то израсти и да ће се дотаћи најдубљих елемената који опредељују личност сваког човека, те да ће разговори дати плодове мира, разумевања, целосног узајамног поштовања и међусобног прихватања, и то на темељима Истине. Свако од нас је потребан другоме! За крај, која би била Ваша порука за овај великопосни период нашим читаоцима? Сваки човек се данас од малих ногу учи хигијени. Предпостављам да ће се свако сложити да данас нико не иде на спавање, док не опере зубе. Пост је време одржавања духовне хигијене. Али, видите, то није хигијена само због хигијене! Моралне врлине нису битне саме по себи због следећег: свети Симеон Нови Богослов каже да Православни Хришћанин може да се назове само онај човек који је имао мистични сусрет лицем у лице са Богом, а не онај који је стекао само моралне врлине. Дакле, моралне врлине јесу и те како битне, и у Цркви се сви трудимо да оне постану наша суштинска одлика, али циљ врлина јесте да нас доведу до поменутог мистичног сусрета са Богом. Шта би човеку вредело да има све на овом свету, чак и све врлине, ако нема заједницу са Богом! Тај сусрет се остварује у светој Евхаристији Саборне Цркве, причешћивањем Телом и Крвљу Христовим. Треба да се причешћујемо на Преждеосвештеним Литургијама, које се управо због причешћивања служе, али и у току целе године. Пост је време када бисмо требали да из себе извадимо, боље речено да преобразимо све што је непотребно и што узима место Богу, како бисмо направили место нествореним енергијама Божијим, како бисмо се проникнули са тим енергијама, како бисмо обожили своје постојање! Старац Емилијан Симонопетритски каже да је Велика Четрдесетница један нови почетак, који одељује наш стари живот од новог живота, који може да почне управо сада у светлости Божијој, која нас води да саваскрснемо са Христом. И завршавам. Поменуту хигијену, свакако да не треба да одржавамо само у току овог поста! Четрдесетница никад не престаје, јер представља постојано бдење, а ми нисмо Хришћани само 40 дана у току године, него цео живот, као што Пасху Господњу не славимо само једанпут годишње, него Васкрсење постаје свакодневни стил нашег свеукупног живота. Извор: Поуке.орг View full Странице
  10. Благословите Преосвештени Владико, хвала Вам што сте нашли времена да поред свих Ваших обавеза поразговарате са нама. Кажите нам да ли као Епископ једине канонске цркве у Републици Македонији имате слободу да јавно исповедате веру? Да ли се на Вас и Ваше клирике врше притисци од стране државе и непризнате МПЦ? Не осећам никакву злурадост због тога, али, данас, све релевантне инстанце дефинишу нашу земљу као „делимично слободну“, и још као „заробљену демократију“! Као услов да постане потпуно слободна, увек се наводе корените реформе у „корумпираном судству које је подложно политичким утицајима“. Видите, управо то судство, у присном садејству са непризнатом МПЦ, врши прогон на нашу Цркву. Од 2002 г., до овог тренутка, дакле пуних 15 година, није прошао буквално ни један дан, а да није у току неки судски процес или затворска казна за Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована. У задњих пет година, монтирани државно-судски прогон проширен је на још двојицу Епископа, на свештенике, монахиње и на верни народ наше Цркве. Дакле, државни прогон се сада спроводи веома суптилно преко судова, и то супротно закону, првенствено одбијањем регистрације наше Цркве (притом, регистровали су рецимо мормоне), и преко континуираних судских процеса, од стране истог тог суда, који упорно одбија да нас региструје. Следеће судско рочиште је заказано управо у току овог поста. Хтео бих да подсетим да је престанак судског прогона основни услов да се настави дијалог са непризнатом МПЦ, тако да ће се ту показати колико су заиста вољни да се њихов проблем реши. Са друге стране, неопходно је да истакнем да никада нисмо имали никаквих проблема са нашим народом, који јесте један благочестив народ, народ који је сачувао карактеристичну побожност и доброту у своме бићу. Проблеме ствара само званична политика и непреображена, анахрона свест неколицине клирика непризнате МПЦ, који своје корене још увек повезују са превазиђеном расколничком бугарском егзархијом. Међутим и поред тих проблема, чињеница је да нашој Цркви приступа све више људи. То су људи, који препознају аутентични етос Цркве, т.ј. да свака помесна црква, свака помесна евхаристијска заједница увек на делу живи оне речи које је чуо пустињак, који је хтео да напусти пустињу: са Крста се не силази, са Крста те скидају! Добровољно сама не силазећи са крста, наша помесна Црква живи управо ту распету и васкрслу љубав, као што то чини и сва пуноћа Саборне Цркве Христове. Тренутна политичка ситуација прети да дестабилизује Македонију. Које су могуће последице садашње политичке кризе у Македонији и како видите могући расплет ситуације? Допустите да приметим да није реч о тренутној ситуацији. Довољно сам старији од наше савремене државе, тако да после 1991 г., увек је постојала нека ситуација која прети. Недавно сам јавно предочио да ако желимо да дијагностицирамо проблем, кристално јасно ћемо видети да после 25 година, још увек се живи у незнању, у необразованости! Поврх свега, необразованост се данас код нас урамљује у кич оквире политикантског неукуса и отуда произлази свака дестабилизација! Зато сматрам да расплет треба да буде усмерен ка остваривању основне људске потребе за образовањем, за познањем, за Истином која ослобађа (Јован 8. 32). Потрага за ученошћу могла би да буде примарна мотивациона снага код човека, сагласно изреци: дај човеку рибу, нахранићеш га једанпут, научи га да лови рибу, биће нахрањен за цео живот. Питање аутентичног образовања је основни доказ чојства. Неукост и полуобразовање су довели нашу земљу до овог стања у којем се налази. Фалсификати свих партијски обојених образовања под државном капом, постали су мочвара, која тиранише и одваја од цивилизацијских токова. Само образовање које кореспондира са истином, са реалношћу, може да представља покретач, који ће усмерити ка добром наше постојање. Следствено, могући расплет јесте да образовање које не тиранише идентитетским, политикантским, научним или било којим другим инжењерингом, дакле ако је то образовање способно да нас уједини да постојимо у Истини, без фрустрација, онда смо дужни да га остваримо са философском посвећеношћу и чежњом, без страха и без непотребних компромиса. И Србија и Македонија су недовољно јаке да могу успешно самостално да бране своје интересе и суверенитет; како видите односе ове две државе и народа и да ли је могуће неко отопљавање односа у будућности и бољи односи? Буђење национализма на Балкану, преко јефтиних партијских памфлета, како у прошлости, тако и данас, угрожава јединство и мир међу народима. Национализам, односно етнофилетизам у суштини представља разбољеност која се креће од нетрпељивости, па све до мржње према другоме. Сматрам да се народи ове две државе никада нису разболели од међусобне нетрпељивости. То се показало и при распаду Југославије. Између Србије и Македоније није било рата. А, и никада га неће бити! Неке анкете које могу да се погледају на интернету, говоре да се већина македонских грађана изјаснило да воли Србију. И поред савременог проблема са непризнатом МПЦ, ипак дубоки корени Хришћанства доприносе да се наши народи залажу за јединство свих народа, за јединство свеукупне твари, да се залажу за саборност! Грађани обе државе јесу патриоти, воле своју отаџбину, али не искључују другог из свог живота и имају свест да се националисти залажу само за једнонационално јединство, што је супротно Хришћанству, а осим тога такви искључиви националисти парадоксално говоре да су хришћани! Чињеница је да понекад званична политика не кореспондира са горе поменутим ставовима народа. Такође, чињеница је и да је та дневна политика заробљена у категорији времена и да понекад гура Хришћанство тамо где оно једноставно не може да се смести, у калуп политичких циљева. Сагледавамо да су наши народи у прошлости увек знали да врате „хришћанство“ Хришћанству. Тако су знали да сачувају свој суверенитет и да исход различитих искушења увек буде - бољи односи! Видели су толико, видеће више од тога! Без сумње, будућност је на нашој страни. Да ли мислите да Црква треба више да ради на отопљавању односа између албанског народа с једне стране и Срба и Македонаца са друге? Уједно, да ли Ви имате сарадњу са Албанском Православном Црквом? Неоспорно је да Црква ради на грађењу односа, али и да се води не према минималистичким, него према максималистичким захтевима! У овом случају, о каквим захтевима је реч? У свести људи који сачињавају Цркву, увек је присутно предањско искуство, које није статично, него еволуира, а то је да Црква поседује једно богатство различитих дарова. Дакле ти дарови се пројављују код личности које сачињавају Цркву, без разлике да ли су у питању Јапанци, Финци, Срби, Албанци или било који други народ. Нико од ових личности, које сачињавају Цркву, не може да каже другоме: ти ми ниси потребан! Био сам једном у Тирани на позив Архиепископа Албаније, и сусретао сам се више пута на различитим конференцијама и у различитим земљама са Епископима и клирицима Православне Цркве у Албанији. Имам пријатеље Албанце, који припадају различитим вероисповестима. Сви они помажу у оквирима својих могућности да нико више не злоупотреби ничију веру са циљем да избаци људе са колосека љубави и дијалога, које проповеда вера, и да их не одведе на пут пропасти и мржње. Семе дијалога је бачено! Верујем да ће то израсти и да ће се дотаћи најдубљих елемената који опредељују личност сваког човека, те да ће разговори дати плодове мира, разумевања, целосног узајамног поштовања и међусобног прихватања, и то на темељима Истине. Свако од нас је потребан другоме! За крај, која би била Ваша порука за овај великопосни период нашим читаоцима? Сваки човек се данас од малих ногу учи хигијени. Предпостављам да ће се свако сложити да данас нико не иде на спавање, док не опере зубе. Пост је време одржавања духовне хигијене. Али, видите, то није хигијена само због хигијене! Моралне врлине нису битне саме по себи због следећег: свети Симеон Нови Богослов каже да Православни Хришћанин може да се назове само онај човек који је имао мистични сусрет лицем у лице са Богом, а не онај који је стекао само моралне врлине. Дакле, моралне врлине јесу и те како битне, и у Цркви се сви трудимо да оне постану наша суштинска одлика, али циљ врлина јесте да нас доведу до поменутог мистичног сусрета са Богом. Шта би човеку вредело да има све на овом свету, чак и све врлине, ако нема заједницу са Богом! Тај сусрет се остварује у светој Евхаристији Саборне Цркве, причешћивањем Телом и Крвљу Христовим. Треба да се причешћујемо на Преждеосвештеним Литургијама, које се управо због причешћивања служе, али и у току целе године. Пост је време када бисмо требали да из себе извадимо, боље речено да преобразимо све што је непотребно и што узима место Богу, како бисмо направили место нествореним енергијама Божијим, како бисмо се проникнули са тим енергијама, како бисмо обожили своје постојање! Старац Емилијан Симонопетритски каже да је Велика Четрдесетница један нови почетак, који одељује наш стари живот од новог живота, који може да почне управо сада у светлости Божијој, која нас води да саваскрснемо са Христом. И завршавам. Поменуту хигијену, свакако да не треба да одржавамо само у току овог поста! Четрдесетница никад не престаје, јер представља постојано бдење, а ми нисмо Хришћани само 40 дана у току године, него цео живот, као што Пасху Господњу не славимо само једанпут годишње, него Васкрсење постаје свакодневни стил нашег свеукупног живота. Извор: Поуке.орг
  11. Урадили смо за вас један нови премиум дизајн сајта, резервисан за чланове, пробајте га :) 

    premium.JPG

  12. Хоћемо да купимо про налог на дропбоксу, да бисмо ту радили цео бекап за све наше сајтове. То кошта око 100 е годишње, што реално није много. А десило се свашта. Једноставно, спуцо се сервер, бекап није одрадио ствар како треба, тако да су нам остале две крхотине које је Мирослав састављао два дана уз непрестано звоцање о. Ивана што није уопште лако Тај посао, који је одрадио Мирослав нису могли да ураде ни људи са Hetznera што је велики плус за Мирослава који би због тога заиста требао да добије од свих нас једну пристјну плату, јер да није било њега данас не бисмо имали сајт. Тренутно је сајт подигнут на најновијој верзији, све је заштићено на најбољи начин и радимо бекап, али је потребно да ипак купимо дропбокс про од 1 терабајт. Иначе, база поука је преко 50 гб... дакле, огроман сајт... Ово је нешто најосновније што можемо да вам кажемо, те вас молимо да и даље подржавате сајт Поуке, јер сви знамо која би се празнина осетила на интернет небу да нема Поука. Хвала свима који редовно помажу и којима је стало до читаве ове приче
  13. Када је старац Пајсије био у светогорском манастиру Есфигмен, спавао је само по пола сата и то на поду! Да ли се то, Боже мој, уопште и може назвати сном? Зашто на поду, када је мени доступан добар кревет и мека постеља? Но, старац је хтео да се успне на небо, а његов пут достизања Бога је почињао од пода. Коме је дато да разуме те тајне? Не причам вам све ово, како бисте ви њега буквално опонашали, већ да би схватили какви су људи живели на овој земљи. У коликој мери су озбиљно схватали љубав према Господу. Христос им је дао толики подстицај да су они били спремни да изврше гигантске духовне напоре! Наш дух обузима радост, само док слушамо о њима. А они су уживали у свом духовном труду, као акробата који скаче у висине. И ти говориш себи: „Ах, како он то успева?“ – а њему тај напор причињава задовољство. Тако се свеци, кроз испосништво, приближавају Богу. У другом периоду свог живота, старац Пајсије се пред Причешће подвизавао на следећи начин: 33 часа пред Свету Тајну, није ни јео ни пио. То ти је као када волиш и желиш да испуниш сваку њену жељу. Довољно је да она нешто зажели, а ти одмах скоком! Седиш тако за трпезом и видиш како човек посматра парче пите, на пример, и на лицу му јасно пише да он жели то парче. Узмеш комад и даш му, а он ти захваљује и пита: – А откуд ти знаш, да ја то хоћу? И ти одговараш: – Просто сам те посматрао. Када волиш, проналазиш и измишљаш све могуће начине да би учинио нешто за онога кога волиш. Воли Христа и Он ће те просветлити. Није неопходан пост од 33 часа, можеш да се уздржиш од пушења цигарета барем 3 сата. Или покушај да 3 дана не упаднеш у оне грехе, који ти задају највише мука. Наравно, све то треба да радиш уз благослов духовника, у духу послушања Цркви. Духовник мора да зна шта ти радиш на духовном плану. Једном ми је неко рекао да спава на поду. Ја сам га упитао: – А ко ти је рекао, да то радиш? Таква дејства су израз наше себичности, радимо оно што нам се свиђа и шта нам се прохте. А исправан пут је само онај када наш свештеник зна шта ми предузимамо. Ја се такође подвижем и трудим се да учиним нешто за Бога, али само у духу покајања: „жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће понизити.“ Суштина жртве Богу није спавати на поду или држати ноге у леденој води, већ скрушено срце. Само што се срце не може само од себе скрушити, већ искључиво кроз таква дела. Зашто се библијски порезник био у прса? Када се стављамо у тешкоће, скрушавамо своје срце. Телесно утиче на духовно. Тело и душа су увек повезани. Наша борба је усмерена против страсти, а она се води кроз нашу телесност, кроз аскезу. Упамтио сам једног дечака из другог разреда: дошао је на бденије и рекао ми да од петка није јео ни пио ништа, јер се с неким посвађао и нешто ружно урадио. Питао сам га да ли говори истину. Он је одговорио: – Да! Јел могу да се причестим? Рекао сам му: – Наравно да можеш. Он је то урадио јер је његова душа била одиста повезана са Богом, не само на речима, већ и на делима. Када волиш ти то и показујеш: „Господе шта ти могу дати осим своје воље? Све остало је – Твоје од Твојих Теби приносећи. Шта могу да Ти дам, а да није већ Твоје? Новац – он је Твој, цвеће – оно је Твоје. Све је Твоје, осим воље моје, која у потпуности припада мени и ја је Теби предајем! То је моје приношење и жртва Теби. Дајем Ти моју благодарност, жртвујем своје задовољство – ето шта ја Теби приносим.“ Бог Свети Дух и малишана и подвишника подстиче на исто – на жртву, пост и труд. Када би се неко разболео или упао у велико искушење старац Пајсије три дана ништа не би јео, и све време би се молио! Ни мрвицу хлеба не би окусио. И није то радио да би други рекли: „Види ти њега!“, напротив, у његовој аскези је била скривена љубав, он је све то чинио за другог, који се мучио. Тада човек има право да каже Богу: „Господе, ја чиним то ради тога и тога, који је у муци, његово дете очекује операција.“ Да би неко достигао подвиг аскезе, он мора да буде чврст, смирен и човекољубив. Тада постајеш свим људима драг. Постајеш човек који је чврст у борби, јер мораш да извучеш све из себе, не можеш да будеш опуштен и распуштен. Али ту чврстину коју имаш за себе, не усмераваш на друге, већ њима показујеш само своју доброту, љубав, човекољубље и милост. Бог те благословљава и ти осећаш Христа у себи. Када је старац Пајсије улазио у храм, није седао на црквену клупицу, већ је стајао, прав као свећа, као жртва Богу. Шта год да радиш, мораш да се повежеш са Христом, то је питање љубави. Ако то схватиш, сам Господ ће ти показати како да изразиш своју љубав. То није неки кратак изазов као кад ронилац изрони из воде и каже: „Био сам на дну 4 минута и нисам дисао“. Наш подвиг није за хвалисање, већ за Христа. Он не служи томе да бисмо оборили рекорде, да бисмо најдуже задржали дах. Ми смо повезани са Личношћу. Када твоје дете схвати зашто се ти подвизаваш, да је разлог томе тај што постоји Христос, Коме ти идеш у сусрет, тада ће твој подвиг за њега бити светионик. Зато је и старац био испуњен толиком љубављу да се он свуда истицао. Старац Тихон га је звао: „Мили Пајсије“, он је био мио, добар, осећало се да он зрачи благодаћу Светога Духа. Уз помоћ аскезе ми се боримо да подчинимо своје „ја“ Богу, да скрушимо наш егоизам. Морамо да потиснемо своју себичност и страсти зарад нашег Господа. Тада ћемо и ми бити вољени, постаћемо као светитељи: људи су хтели само да их дотакну, загрле, да се изљубе са њима, да буду у њиховој близини и све то мимо воље самих светаца. Колико су они били строги према себи, толико су их људи волели и хтели да буду у њиховом друштву. То је велика тајна. Морамо да преобразимо своју душу, да је начинимо добром и лепом, да у себи изградимо велелепни храм за Христа, да би Он обитавао у нама. И видећеш да ће из тебе потећи благоуханије, и сви око тебе ће говорити: – Какав добар човек! Он има неку блажену привлачност. Јер смо ми већ уложили одговарајући труд: пост, ћутање, молитву, трпљење, жртву, праштање. То су све добре одлике, плод борбе Господа ради. Старац Јосиф Исихаста се молио по 8 сати свако вече, и старац Јефрем Катунакијски је такође непрестано узносио своје молитве, док га једанпут није заболело грло и крв му потекла у уста. Он је отишао старцу Јосифу, а тај му није рекао: „Чедо моје одмори се“, већ напротив: – Пусти нека тече крв, само настави молитву. Одбаци своје „ја“, не тетоши себе, јер ако га одбациш, нећеш га наћи на ђубришту, него у наручју Господа. Када одбацујеш свој его, Бог га узима и полаже у Своје срце, преображава га и освећује, чува га и воли, пружа му првобитну лепоту. Бог ће ти вратити лепоту, која се налазила у нама, пре него што смо изашли из раја. И тако, подвизавајте се, јер пропадосмо! Хајде да се молимо Богу да нас Он пробуди, да нам пљусне воду у лице како бисмо били спремни на борбу за подвиг. Нека почнемо и видећемо чудеса. Нећеш то осетити, док год у руци будеш држао хамбургер, кока-колу или даљински управљач. То не бива. На нама је избор. Свеци су изабрали Христа. Морамо да урадимо било шта, ма како мало се то нама чинило. Наравно, нисмо довољно јаки да целу ноћ простојимо без сна, јер нас следећег дана чека посао, ми живимо у другим околностима. Али без обзира на то, можемо бар нешто постићи. Бог ће примити и наш мали труд и оценити га како доликује. Истину вам говорим, можете постати велики подвижници и мученици нашег доба – и ти, и ја, и сви ми заједно. Свима нам је доступан подвиг стрпљења, молитве и љубави. Архимандрит Андреј (Конанос) С руског Александар Ђокић