Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Content count

    2056
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    1

Репутација активности

  1. елТорнеро liked коментар на тему by александар живаљев in Томислав Новаковић: Филозофија и теологија   
    Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.
    Преносимо овај текст са његовог сајта www.filozof.rs
    Окрет дужи даје кружницу са свим тачкама подједнако удаљеним од центра, а љубав ка Богу и ближњем, царство Божије унутра у нама, подједнако удаљено од сваког срца људског... Као што се светлост не види, а садржи све боје, тако се и светост не види, иако у љубави (ка Богу и љубави ка бижњем) саставља све људе.
     
     
    СТАРИ И НОВИ ЗАВЕТ
    Стари  Завет је рудник злата, а Нови Завет царска ризница.
    Стари Завет је семе вере а Нови Завет род свете речи, царство Божије унутра у нама.
    Стари Завет је обећање изабраном народу за плодну земљу, царство, а Нови Завет обећање души везаној за Христа, за царство небеско и живот вечни...
    Стари Завет је семе у закону а Нови Завет  зрео плод  љубави ка Богу, ближњем; "царство Божије унутра у нама".
    У Старом Завету се тражи да се човек одрекне сваке лажи, зла за благослов земаљског живота.
    У Новом Завету, за благослов вечног живота човек није дужан само да не лаже и не чини зло, већ да из све снаге љубави: срца, душе, ума сведочи истину и чини добро.
    КВАДРАТУРА КРУГА У ЧИСТОЈ ВОЉИ И ЈЕДНОЈ СЛОБОДНОЈ ВЛАСТИТОСТИ
    Окрет дужи даје кружницу, а чиста мисао–реч–одлука–дело, једну слободну властитост,  као највишу квадратуру круга..
    Окрет дужи даје кружницу са свим тачкама подједнако удаљеним од центра, а љубав ка Богу и ближњем, царство Божије унутра у нама, подједнако удаљено од сваког срца људског.
    Савршен од рода небеског и једини безгрешан у роду људском, поставља се као да је крив за све да у квадрату круга у крсту откупи све грешно, криво, све наше криве мисли, осећаје, речи, дела окрене на исправно, право.
    Љубав ка Богу је вертикала, а љубав ка ближњем хоризонтала крста.
    Обе заједно су духовна оријентација за свако време, место.
    КОМЕ ЈЕ КРСТ ЛОГИЧАН, ЊЕМУ ЈЕ СВЕ ЛОГИЧНО. КОМЕ КРСТ НИЈЕ ЛОГИЧАН, ЊЕМУ (НА КРАЈУ) НИШТА НИЈЕ ЛОГИЧНО.
    Безгрешно зачеће – сведочи распеће.
    Нема јачег доказа за зачеће одозго, од крста!
    Чисто срце види у крсту престо вечне љубави, у трновом венцу круну вечне истине. 
    Пре сваке физичке постоји душевна и духовна страну крста. 
    Свака је реч Христова крст: Љубите непријатеље своје...Чините добро онима који вас мрзе...Благосиљајте оне који вас куну...Не судите да вам се не суди... Ко тебе каменом, ти њега хлебом... Дајте и даће вам се ... Сваки који се подиже, понизи ће се; а ко се понижује, подигнут ће се... Ко хоће међу вама први да буде, да буде слуга свима"...
    Мирис истине и укус љубави надјачавава сваку лаж, саблазан што потура у срцу плод знања добра од зла.
    Речи Христове су плодови са Дрвета живота за Адама у сваком човеку пре греха, каквог га је Бог створио, удахнувши му дух.
    МЕТАФИЗИКА ДАХА УЗ ДУХ
    Кад се човек физички роди не оставља га ваздух, кад се духовно роди, не оставља га дух.
    Не може срце час куцати, час не куцати, или човек час дисати, час не дисати.
    Као што телу није потребна памет да позна ваздух, тако ни души, која духом oживљује, да позна дух. 
    Само је довољно да у срцу нема лаж и зло.
    Лаж ка Богу је лаж и ка човеку, свим другим људима, сопственом срцу, души, телу.
    Без ваздуха тело се гуши и умире, а без духа, душа се у лажи гуши и замире...
    Зато се човек треба родити "по други пут Духом истине одозго" да u богатству љубави од Бога и богатству Бога буде вечно жив...
     СЕМЕ И РЕЧ
    Ако се семе баци у земљу, настане тајанствена веза живог и неживог и из семена живог у неживом и земље, воде, ваздуха, светлости, израсте цело живо дрво; умножи читав род.
    Када срце прими у тајни вере семе свете речи, настане тајанствена веза смртног и бесмртног, и из семене бесмртног у души смртног човека, расте други, бесмртни род, рађа се духом за вечност....
    Бог је отац, душа мајка трудница у телу материци, која у завету крштења из семена свете речи у труду вере узраста за вечни живот...
    Човек се родио духом када је у савршеној љубави ка Богу и ближњем сазрео у круни (ореолу) за вечност; родио духовни род који се заувек може јести...
    Као што се светлост не види, а садржи све боје, тако се и светост не види, иако у љубави (ка Богу и љубави ка бижњем) саставља све људе.
    О ЦАРСТВУ БОЖИЈЕМ УНУТРА У НАМА
    Ти хоћеш у царство небеско...
    Али, да ли волиш Бога свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом и ближњега својега као самога себе?
    "Бог духа не даје на меру".
    Царска трпеза се не спрема за двоје, троје, него да једе и пије њих колико хоћеш и остане колико хоћеш...
    Имаш ли безмерје духа од Бога да као цар вечни примаш и дајеш богатство вере, милости, стрпљења, мудрости... у највишој љубави, истини, добру...
    ИГРА ВЕЧНОГ ЖИВОТА
    Све су Божије заповести дате за најузвишенију игру љубави из вечног живота и нарушавањем тих правила та радост се губи.
    По речи Христовој, царству небеском је најближе дете које се игра.
    Игра се суштински, више него сваки човек: поштује правила љубави, не узноси се, опрашта...
    Само просто опраштање срца шири душу за духовно пространство небеске радости, игре, а оно што човек зове “игром“, често је далеко од те радости.
    Зрелост нема никаквог смисла пред Богом, а у највишем смислу гледано, чак ни пред човеком.
    Тај повратак детету, значи да човек не сматра да је пред Богом зрео, прав, него заувек дете. Да своје мисли, осећаје предаје са поверењем вечном родитељу – Богу.
    Човек је тек сазрео када се у савршеној љубави (ка Богу и ближњем) роди у круни, ореолу за царство небеско, да духовни род за вечност, који се заувек може јести...
    СВЕТО ЈЕДОСМО, ПИСМО
    То што се Адам ствара од праха земаљског и тек оживљава духом Божијим, а не директно по речи Божијој, значи, да се из сваког места, времена људи у духу Божијем састављају за вечни живот, као што су сада, кроз сва места и времена, одвојени од духа Божијег и једни од других.
    Крст је окршај, укрштање са свим грехом, злом, свето једење, пијење за из зла, лажи излазак, у небеском Адаму, искупљење, очишћење и васкрсење...
    О ДУХУ УТЕШИТЕЉУ
    Печат дар Духа Светог, који се добија на крштењу, мора се чувати и умножавати, јачати кроз добра дела вере, љубави,  мудрости.
    За тај најблагословљенији дар тражи се чистота: срца, душе, тела.
    Човек најпре треба да пази да то безмерје Духа истине не отуђи од себе, или растужи.
    За хулу на Духа Светог нема опроштаја ни на овом ни на оном свету.
    Сила духа са висине наоружава човека огњеним мачем истине да осваја царство небеско.
    Са благодати Духа Светог на човеку се испуњавају речи: „Царство је Божије унутра у вама.“
    Каже се: ко има љубави “к њему ћемо доћи и у њему ћемо се станити“.
    Престо љубави у чистом срцу и круна истине у чистој души освећују читав  свет...
    О ДАНУ–ЖИВОТУ ВЕЧНОМ
    Иако човек има седмице, месеце, године, он живи живот кроз дан.
    Много је пре  живот стварни дан, него прошли-будући дани, месеци, године – стварни живот!
    Поново му се даје дан да се целим животом даје за вечни дан.
    Све је прошло и будуће стварно само кроз (неко тада) сада и времена као реалног тока и нема.
    У дану– животу је по радости дете, по отвореној чулности младић, по здравом разуму зрео човек, по мудрости ума старац кроз све време живота, сваки прошли, будући дан!
    Само по том узимању свега времена под своје, обухватању у дану-животу вечном  човек "једе" све прошло, будуће време, скраћује шта не ваља, продужује шта ваља, кроти га, узјахује као летећег коња, натерује на служење!
    Метафизика чисте воље душе: „Ако не сада, када“ (прошло је прошло – нема га више, а будућег још нема – није га још било), буђење из дана-живота вечног.
    Ако не волиш брата кога видиш (људска у крсту земаљска хоризонтала) – како ћеш волети Бога (Божија у крсту небеска вертикала) кога не видиш.“
    Точак од ван ка унутра, од левог ка десном, од уназад ка напред, од левог ка десном од пролазне године–живота квадратура круга у дану–животу вечном.
    Само је тако жива мисао властита мисао, или жива реч, око, ухо мирис, укус, додир, целокупан живот, властити живот...
    О ПРОСВЕТЉУЈУЋЕМ ДОЖИВЉАЈУ
    Човек много пре из просветљујућег доживљаја достиже физичко-метафизичко једно, него из појмовног сазнања.
    Такав доживљаја некада је пресудан за сав даљи живот. 
    Јака духовна визија може надјачати све претходно дешавање и надахнути све ново научно, политичко, уметничко догађање... 
    Речи: кушати, искусити, искуство много пре наглашавају властити доживљај, него заједничко сазнање.
    Око без љубави није право лице, а разум без срца, властито Ја.
    Само када воли или говори истину човек излази из границе својих очију и види друго лице, личност.
     
     
     

    View full Странице
  2. елТорнеро liked коментар на тему by александар живаљев in Томислав Новаковић: Филозофија и теологија   
    Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.
    Преносимо овај текст са његовог сајта www.filozof.rs
    Окрет дужи даје кружницу са свим тачкама подједнако удаљеним од центра, а љубав ка Богу и ближњем, царство Божије унутра у нама, подједнако удаљено од сваког срца људског... Као што се светлост не види, а садржи све боје, тако се и светост не види, иако у љубави (ка Богу и љубави ка бижњем) саставља све људе.
     
     
    СТАРИ И НОВИ ЗАВЕТ
    Стари  Завет је рудник злата, а Нови Завет царска ризница.
    Стари Завет је семе вере а Нови Завет род свете речи, царство Божије унутра у нама.
    Стари Завет је обећање изабраном народу за плодну земљу, царство, а Нови Завет обећање души везаној за Христа, за царство небеско и живот вечни...
    Стари Завет је семе у закону а Нови Завет  зрео плод  љубави ка Богу, ближњем; "царство Божије унутра у нама".
    У Старом Завету се тражи да се човек одрекне сваке лажи, зла за благослов земаљског живота.
    У Новом Завету, за благослов вечног живота човек није дужан само да не лаже и не чини зло, већ да из све снаге љубави: срца, душе, ума сведочи истину и чини добро.
    КВАДРАТУРА КРУГА У ЧИСТОЈ ВОЉИ И ЈЕДНОЈ СЛОБОДНОЈ ВЛАСТИТОСТИ
    Окрет дужи даје кружницу, а чиста мисао–реч–одлука–дело, једну слободну властитост,  као највишу квадратуру круга..
    Окрет дужи даје кружницу са свим тачкама подједнако удаљеним од центра, а љубав ка Богу и ближњем, царство Божије унутра у нама, подједнако удаљено од сваког срца људског.
    Савршен од рода небеског и једини безгрешан у роду људском, поставља се као да је крив за све да у квадрату круга у крсту откупи све грешно, криво, све наше криве мисли, осећаје, речи, дела окрене на исправно, право.
    Љубав ка Богу је вертикала, а љубав ка ближњем хоризонтала крста.
    Обе заједно су духовна оријентација за свако време, место.
    КОМЕ ЈЕ КРСТ ЛОГИЧАН, ЊЕМУ ЈЕ СВЕ ЛОГИЧНО. КОМЕ КРСТ НИЈЕ ЛОГИЧАН, ЊЕМУ (НА КРАЈУ) НИШТА НИЈЕ ЛОГИЧНО.
    Безгрешно зачеће – сведочи распеће.
    Нема јачег доказа за зачеће одозго, од крста!
    Чисто срце види у крсту престо вечне љубави, у трновом венцу круну вечне истине. 
    Пре сваке физичке постоји душевна и духовна страну крста. 
    Свака је реч Христова крст: Љубите непријатеље своје...Чините добро онима који вас мрзе...Благосиљајте оне који вас куну...Не судите да вам се не суди... Ко тебе каменом, ти њега хлебом... Дајте и даће вам се ... Сваки који се подиже, понизи ће се; а ко се понижује, подигнут ће се... Ко хоће међу вама први да буде, да буде слуга свима"...
    Мирис истине и укус љубави надјачавава сваку лаж, саблазан што потура у срцу плод знања добра од зла.
    Речи Христове су плодови са Дрвета живота за Адама у сваком човеку пре греха, каквог га је Бог створио, удахнувши му дух.
    МЕТАФИЗИКА ДАХА УЗ ДУХ
    Кад се човек физички роди не оставља га ваздух, кад се духовно роди, не оставља га дух.
    Не може срце час куцати, час не куцати, или човек час дисати, час не дисати.
    Као што телу није потребна памет да позна ваздух, тако ни души, која духом oживљује, да позна дух. 
    Само је довољно да у срцу нема лаж и зло.
    Лаж ка Богу је лаж и ка човеку, свим другим људима, сопственом срцу, души, телу.
    Без ваздуха тело се гуши и умире, а без духа, душа се у лажи гуши и замире...
    Зато се човек треба родити "по други пут Духом истине одозго" да u богатству љубави од Бога и богатству Бога буде вечно жив...
     СЕМЕ И РЕЧ
    Ако се семе баци у земљу, настане тајанствена веза живог и неживог и из семена живог у неживом и земље, воде, ваздуха, светлости, израсте цело живо дрво; умножи читав род.
    Када срце прими у тајни вере семе свете речи, настане тајанствена веза смртног и бесмртног, и из семене бесмртног у души смртног човека, расте други, бесмртни род, рађа се духом за вечност....
    Бог је отац, душа мајка трудница у телу материци, која у завету крштења из семена свете речи у труду вере узраста за вечни живот...
    Човек се родио духом када је у савршеној љубави ка Богу и ближњем сазрео у круни (ореолу) за вечност; родио духовни род који се заувек може јести...
    Као што се светлост не види, а садржи све боје, тако се и светост не види, иако у љубави (ка Богу и љубави ка бижњем) саставља све људе.
    О ЦАРСТВУ БОЖИЈЕМ УНУТРА У НАМА
    Ти хоћеш у царство небеско...
    Али, да ли волиш Бога свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом и ближњега својега као самога себе?
    "Бог духа не даје на меру".
    Царска трпеза се не спрема за двоје, троје, него да једе и пије њих колико хоћеш и остане колико хоћеш...
    Имаш ли безмерје духа од Бога да као цар вечни примаш и дајеш богатство вере, милости, стрпљења, мудрости... у највишој љубави, истини, добру...
    ИГРА ВЕЧНОГ ЖИВОТА
    Све су Божије заповести дате за најузвишенију игру љубави из вечног живота и нарушавањем тих правила та радост се губи.
    По речи Христовој, царству небеском је најближе дете које се игра.
    Игра се суштински, више него сваки човек: поштује правила љубави, не узноси се, опрашта...
    Само просто опраштање срца шири душу за духовно пространство небеске радости, игре, а оно што човек зове “игром“, често је далеко од те радости.
    Зрелост нема никаквог смисла пред Богом, а у највишем смислу гледано, чак ни пред човеком.
    Тај повратак детету, значи да човек не сматра да је пред Богом зрео, прав, него заувек дете. Да своје мисли, осећаје предаје са поверењем вечном родитељу – Богу.
    Човек је тек сазрео када се у савршеној љубави (ка Богу и ближњем) роди у круни, ореолу за царство небеско, да духовни род за вечност, који се заувек може јести...
    СВЕТО ЈЕДОСМО, ПИСМО
    То што се Адам ствара од праха земаљског и тек оживљава духом Божијим, а не директно по речи Божијој, значи, да се из сваког места, времена људи у духу Божијем састављају за вечни живот, као што су сада, кроз сва места и времена, одвојени од духа Божијег и једни од других.
    Крст је окршај, укрштање са свим грехом, злом, свето једење, пијење за из зла, лажи излазак, у небеском Адаму, искупљење, очишћење и васкрсење...
    О ДУХУ УТЕШИТЕЉУ
    Печат дар Духа Светог, који се добија на крштењу, мора се чувати и умножавати, јачати кроз добра дела вере, љубави,  мудрости.
    За тај најблагословљенији дар тражи се чистота: срца, душе, тела.
    Човек најпре треба да пази да то безмерје Духа истине не отуђи од себе, или растужи.
    За хулу на Духа Светог нема опроштаја ни на овом ни на оном свету.
    Сила духа са висине наоружава човека огњеним мачем истине да осваја царство небеско.
    Са благодати Духа Светог на човеку се испуњавају речи: „Царство је Божије унутра у вама.“
    Каже се: ко има љубави “к њему ћемо доћи и у њему ћемо се станити“.
    Престо љубави у чистом срцу и круна истине у чистој души освећују читав  свет...
    О ДАНУ–ЖИВОТУ ВЕЧНОМ
    Иако човек има седмице, месеце, године, он живи живот кроз дан.
    Много је пре  живот стварни дан, него прошли-будући дани, месеци, године – стварни живот!
    Поново му се даје дан да се целим животом даје за вечни дан.
    Све је прошло и будуће стварно само кроз (неко тада) сада и времена као реалног тока и нема.
    У дану– животу је по радости дете, по отвореној чулности младић, по здравом разуму зрео човек, по мудрости ума старац кроз све време живота, сваки прошли, будући дан!
    Само по том узимању свега времена под своје, обухватању у дану-животу вечном  човек "једе" све прошло, будуће време, скраћује шта не ваља, продужује шта ваља, кроти га, узјахује као летећег коња, натерује на служење!
    Метафизика чисте воље душе: „Ако не сада, када“ (прошло је прошло – нема га више, а будућег још нема – није га још било), буђење из дана-живота вечног.
    Ако не волиш брата кога видиш (људска у крсту земаљска хоризонтала) – како ћеш волети Бога (Божија у крсту небеска вертикала) кога не видиш.“
    Точак од ван ка унутра, од левог ка десном, од уназад ка напред, од левог ка десном од пролазне године–живота квадратура круга у дану–животу вечном.
    Само је тако жива мисао властита мисао, или жива реч, око, ухо мирис, укус, додир, целокупан живот, властити живот...
    О ПРОСВЕТЉУЈУЋЕМ ДОЖИВЉАЈУ
    Човек много пре из просветљујућег доживљаја достиже физичко-метафизичко једно, него из појмовног сазнања.
    Такав доживљаја некада је пресудан за сав даљи живот. 
    Јака духовна визија може надјачати све претходно дешавање и надахнути све ново научно, политичко, уметничко догађање... 
    Речи: кушати, искусити, искуство много пре наглашавају властити доживљај, него заједничко сазнање.
    Око без љубави није право лице, а разум без срца, властито Ја.
    Само када воли или говори истину човек излази из границе својих очију и види друго лице, личност.
     
     
     

    View full Странице
  3. александар живаљев liked коментар на тему by елТорнеро in О. АНДРЕЈ ОВЧИНИКОВ: САВЈЕТИ ИЗ „ЛЕСТВИЦЕ“ САВРЕМЕНОМ ХРИШЋАНИНУ   
    Изузетно лепо. По литургији Средопосне недеље у беседи рекоше, отприлике нешто овако: " ... говорим о нама, који још нисмо ни на прву пречку лествице подигли ногу. " Тежак је успон и оваква реч је добра, јер води смирењу, међутим. У Лествици постоји још нешто, када ми је много тешко, мало је тих речи које ме могу утешити и охрабрити да устанем, и идем даље, као речи овога дивног светитеља.
  4. александар живаљев liked коментар на тему by Поуке.орг инфо in Ускоро реакције на ЖРУ :)   
    Знамо да ће вам се ово допасти, веома брзо на форуму
     
     



     
  5. JESSY liked коментар на тему by александар живаљев in О. АНДРЕЈ ОВЧИНИКОВ: САВЈЕТИ ИЗ „ЛЕСТВИЦЕ“ САВРЕМЕНОМ ХРИШЋАНИНУ   
    Са незнатним скраћењем, преносимо данашњи текст проте Андреја Овчиникова о значају Лествице за раније и садашње генерације хришћанских мирјана.
    Превод с руског: А.Ж.
    Извор:http://www.pravoslavie.ru/102228.html






    У четвртој недјељи поста Црква Христова слави успомјену на Светог Јована Лествичника, писца, широм хришћанског свијета, познате књиге "Лествица". Мишљење Цркве о овом дјелу јесте изузетно високо. "Лествица"  се по духовној висини приближава ријечима Писма, та књига јесте ремек дјело патристичке мисли и духовног искуства. Према древним статуту у потпуности је треба прочитати током посне литургије. "Лествица" представља и уџбеник из монашког живота. Монаштво је одувек било и остаће "свјетлост мирјанима", сабрање највјернијих присталица Христа Спаситеља.
    Духовни подвиг, исправан и законит, јесте Свјетлост Христова која обасјава ум и срце човјека. Због тога се толико монаха налази међу познаваоцима Светог писма и аутентичним духовним ауторима. Благодат Божија открива тајне монасима, љубитељима духовног живота. Та душеспаситељна знања Божији угодници са правом хришћанском љубављу дијеле са свима који желе Божију милост и спасење ...
    А шта је са мирајнима? Да ли је њима могуће, будући да "имају жене и дјецу", приближити се благодатном огњу - извору духовне мудрости? Можемо ли да се одвојимо од свакодневне вреве, расијаности и заузетости тешкоћама породичног живота и да додирнемо монашко искуство у дјелатном прослављању Светог Јована Лествичника? Или ми само треба да на дан великог испосника  слушамо кратке проповједи о његовом животу? А, можда, је опасно нама лаицима, да се укључимо у "висине духовног живота", од којих је само један корак  до прелести и штетних самоузвисивања.
    Наши побожни преци вољели су да поново ишчитавају "Лествицу", нарочито током поста. Као и Писмо, "Лествица" се сваки пут чита и разумије на нов начин, као да Дух свети постаје ближи нама. Жеља да се учи из искуства и традиције Православне цркве, откривања смисла светоотачких изрека, одбацивање претходног погрјешног разумијевања – све су то добри знаци да се крећемо у правом смјеру, а да је наш духовни живот изграђен исправно.
    Хајде да не губимо наду, ако читајући "Лествицу" имамо потешкоћа да је разумијемо у цјелини, или ако не схватамо поједине дијелове. Господ не захтјева висок интелект, већ кротка и понизна срца. Ово је најважније правило аскетизма и хришћанске теологије.
    Аутор "Лествице" је Препобни Јован, игуман на Синају, назван од Цркве Лествичник. Он је провео као монах око 60 година; примио је од Бога изобилне дарове милости,  те је Преподобни до краја свог овоземаљског живота постао мудар ментор Источног монаштва.
    Као што знате, монаси се боје да напишу књигу, због покајања и борбе против страсти. И само дужност љубави инспирише их да постану наставници. Јована Лествичника је та дужност љубави натјерала да напусти тиховање, молитвено подвизавање и контемплацију, да би пером пренио непроцјењиво искуство братства, које је стекао деценијама строгог монашког живота.
    Хајде да отворите "Лествицу" и на почетку пажљиво прочитате стихове 25. и 26. у првој фази, на тему одрицања. Одрекни се свијета и подучавај браћу, као што су Ава Доротеј и Преподобни Исак Сирин почињали са истом темом.
    Одрицање од свијета - није само брига манастирских зидова и усвајање монашког завјета. Свијет јесте концепт колективитета. Свијет који је пао далеко од Бога; као комбинација свих страсти, „лежи у покварености“ (Јн.5,19), живи гријехољубиво, у њему влада „пожуда тијела, пожуда очију и понос живота“ (Јн 2,16. ). То је овај наш свијет од кога позива да се одрекнемо Преп. Јован Лествичник.
    Дакле, у "Лествици" стих 25 позива сваког хришћанина да рјеши важан духовни проблем - изабре пут спасења према осјећањима своје душе. У ову сврху, према Преп. Јовану Лествичнику, потребно је да се уложи "напор, савјет духовног оца и сопственог расуђивања." Као плод таквог труда хришћанину ће временом Божја воља, да укаже на одговарајуће "мјесто и начин живота", као и "пут учења", умјетност одрицања од свијета. Упознати Божију вољу према себи  јесте најважнији задатак, свакога који одлучи да се спасе. Кренути на пут Живота, од Бога дат, представља кључ успјешног духовног рада и самопоуздања у исправност почињених дјела. Хришћански испосници су увијек тежили томе да буду Богоугодни,  да сопствено усавршавање ускладе са Божјом вољом. Сви Свети оци сматрали су самовољу извором пада и искушења.
    Важно је примити слободу човјека као велики дар Божији. Избор на путу спасења одвија се потпуно бесплатно, без икаквог насиља и принуде. Сама воља Божија не спрјечава особу да учини лични избор, слобода одговара духу Јеванђеља. Бог је благословио све што је добро и чисто. /.../
    Међу многим духовним инструкцијама Преп. Јована Лествичника, изаберћемо једну, по нашем мишљењу, веома важну. Сумирајући искуства древних Светих Отаца, Преподобни охрабрује сваког који се спасава да "иде царрским путем." Другим ријечима, тај пут се назива "средњим", и, у складу са "Лествицом", он "многима приличи." У вези са монашким животом говори о "трпељивом боравку у општежитију." Сама "Лествица" је написана првенствено за општежитијне манастире и позива углавном на праксу врлине послушност. У том смислу, мирјани могу извући из ове књиге много душеспасоносних упутстава. Послушност, за разлику од непоседовања или дјевствености, јесте врлина "универзална" и јавно доступна. Друга ствар је да свака врлина има своју висину, а мирјани треба скромно да одржавају ону која им доликује. Са послушноћу увијек је био проблем у свим манастирима, и мирјани могу из тог искуства много да науче. Знајући за подобну ситуацију у свијету не можемо стајати мирно, или се предати унинију. Морамо да живимо садашњи дан и чинимо све што је у нашој моћи.
    Како пронаћи овај "царски" средњи пут? Какви су његови путокази? Који су добри плодови на том путу и искушења која чекају оне који се њим спасавају? Слична питања од интереса су за многе од нас. Одговори је дјелимично садржан у стиху 25, "Лествице", који се односи на личну "марљивости, савјет духовног оца и сопственог расуђивања." Све ово ће помоћи у избору "златног пута."
    Поред тога, треба додати важну функцију у одабиру пута. Ради се о избјегавању крајности и разних "ексцеса." Тамо гдје је све исправно - постоји и "царски пут". Исправност не значи стагнацију и мировање. /.../
    Наш пут ка спасењу је тежак.  Када идемо њим, морамо остати "у стабилном стању", усавршавајући своју "духовну издржљивост." Другим ријечима,  хришћански труд мора да одговара нашој снази. Исправни рад јесте онај који одржава подвижника "у духовном тонусу," пружајући му радост и задовољство, помажући да се превазиђу неактивност, нерад,  све што доводи до унинија.
    Суочени смо са важним задатком - да се избјегну крајности, тј. прекомјеран рад и пагубну лењост. "Духовно је састрадавати", односно имати врлину стрпљења, то је неопходно сваком хришћанину. Није чудно што је та врлина од светих отаца названа "кућом душе", а у Јеванђељу се каже да само "онај ко претрпи до краја, биће спасен" (Мат. 24,13).

    Све ово показује знаке "царског начина" спасења, која је речено у "Лествици". Понављамо да "свако треба да размотри на који начин то одговара његовим особинама и способностима."
    Духовни живот јесте динамичан процес, то је већ "наука о науци" и "умјетност умјетности." Но шаблони и упутства не могу да се примјењују овдје. Чак је и духовни отац само један поглед - то је само добар и мудар савјет да изврши или не изврши нешто, који је бесплатан за човјека. Кретање за Христом може да буде само слободно и добровољно. Бог жели да човјек само благовољенијем, приноси свом Небеском Оцу најчистију вјеру, послушност и љубав.

     

    View full Странице
  6. JESSY liked коментар на тему by александар живаљев in О. АНДРЕЈ ОВЧИНИКОВ: САВЈЕТИ ИЗ „ЛЕСТВИЦЕ“ САВРЕМЕНОМ ХРИШЋАНИНУ   
    Са незнатним скраћењем, преносимо данашњи текст проте Андреја Овчиникова о значају Лествице за раније и садашње генерације хришћанских мирјана.
    Превод с руског: А.Ж.
    Извор:http://www.pravoslavie.ru/102228.html






    У четвртој недјељи поста Црква Христова слави успомјену на Светог Јована Лествичника, писца, широм хришћанског свијета, познате књиге "Лествица". Мишљење Цркве о овом дјелу јесте изузетно високо. "Лествица"  се по духовној висини приближава ријечима Писма, та књига јесте ремек дјело патристичке мисли и духовног искуства. Према древним статуту у потпуности је треба прочитати током посне литургије. "Лествица" представља и уџбеник из монашког живота. Монаштво је одувек било и остаће "свјетлост мирјанима", сабрање највјернијих присталица Христа Спаситеља.
    Духовни подвиг, исправан и законит, јесте Свјетлост Христова која обасјава ум и срце човјека. Због тога се толико монаха налази међу познаваоцима Светог писма и аутентичним духовним ауторима. Благодат Божија открива тајне монасима, љубитељима духовног живота. Та душеспаситељна знања Божији угодници са правом хришћанском љубављу дијеле са свима који желе Божију милост и спасење ...
    А шта је са мирајнима? Да ли је њима могуће, будући да "имају жене и дјецу", приближити се благодатном огњу - извору духовне мудрости? Можемо ли да се одвојимо од свакодневне вреве, расијаности и заузетости тешкоћама породичног живота и да додирнемо монашко искуство у дјелатном прослављању Светог Јована Лествичника? Или ми само треба да на дан великог испосника  слушамо кратке проповједи о његовом животу? А, можда, је опасно нама лаицима, да се укључимо у "висине духовног живота", од којих је само један корак  до прелести и штетних самоузвисивања.
    Наши побожни преци вољели су да поново ишчитавају "Лествицу", нарочито током поста. Као и Писмо, "Лествица" се сваки пут чита и разумије на нов начин, као да Дух свети постаје ближи нама. Жеља да се учи из искуства и традиције Православне цркве, откривања смисла светоотачких изрека, одбацивање претходног погрјешног разумијевања – све су то добри знаци да се крећемо у правом смјеру, а да је наш духовни живот изграђен исправно.
    Хајде да не губимо наду, ако читајући "Лествицу" имамо потешкоћа да је разумијемо у цјелини, или ако не схватамо поједине дијелове. Господ не захтјева висок интелект, већ кротка и понизна срца. Ово је најважније правило аскетизма и хришћанске теологије.
    Аутор "Лествице" је Препобни Јован, игуман на Синају, назван од Цркве Лествичник. Он је провео као монах око 60 година; примио је од Бога изобилне дарове милости,  те је Преподобни до краја свог овоземаљског живота постао мудар ментор Источног монаштва.
    Као што знате, монаси се боје да напишу књигу, због покајања и борбе против страсти. И само дужност љубави инспирише их да постану наставници. Јована Лествичника је та дужност љубави натјерала да напусти тиховање, молитвено подвизавање и контемплацију, да би пером пренио непроцјењиво искуство братства, које је стекао деценијама строгог монашког живота.
    Хајде да отворите "Лествицу" и на почетку пажљиво прочитате стихове 25. и 26. у првој фази, на тему одрицања. Одрекни се свијета и подучавај браћу, као што су Ава Доротеј и Преподобни Исак Сирин почињали са истом темом.
    Одрицање од свијета - није само брига манастирских зидова и усвајање монашког завјета. Свијет јесте концепт колективитета. Свијет који је пао далеко од Бога; као комбинација свих страсти, „лежи у покварености“ (Јн.5,19), живи гријехољубиво, у њему влада „пожуда тијела, пожуда очију и понос живота“ (Јн 2,16. ). То је овај наш свијет од кога позива да се одрекнемо Преп. Јован Лествичник.
    Дакле, у "Лествици" стих 25 позива сваког хришћанина да рјеши важан духовни проблем - изабре пут спасења према осјећањима своје душе. У ову сврху, према Преп. Јовану Лествичнику, потребно је да се уложи "напор, савјет духовног оца и сопственог расуђивања." Као плод таквог труда хришћанину ће временом Божја воља, да укаже на одговарајуће "мјесто и начин живота", као и "пут учења", умјетност одрицања од свијета. Упознати Божију вољу према себи  јесте најважнији задатак, свакога који одлучи да се спасе. Кренути на пут Живота, од Бога дат, представља кључ успјешног духовног рада и самопоуздања у исправност почињених дјела. Хришћански испосници су увијек тежили томе да буду Богоугодни,  да сопствено усавршавање ускладе са Божјом вољом. Сви Свети оци сматрали су самовољу извором пада и искушења.
    Важно је примити слободу човјека као велики дар Божији. Избор на путу спасења одвија се потпуно бесплатно, без икаквог насиља и принуде. Сама воља Божија не спрјечава особу да учини лични избор, слобода одговара духу Јеванђеља. Бог је благословио све што је добро и чисто. /.../
    Међу многим духовним инструкцијама Преп. Јована Лествичника, изаберћемо једну, по нашем мишљењу, веома важну. Сумирајући искуства древних Светих Отаца, Преподобни охрабрује сваког који се спасава да "иде царрским путем." Другим ријечима, тај пут се назива "средњим", и, у складу са "Лествицом", он "многима приличи." У вези са монашким животом говори о "трпељивом боравку у општежитију." Сама "Лествица" је написана првенствено за општежитијне манастире и позива углавном на праксу врлине послушност. У том смислу, мирјани могу извући из ове књиге много душеспасоносних упутстава. Послушност, за разлику од непоседовања или дјевствености, јесте врлина "универзална" и јавно доступна. Друга ствар је да свака врлина има своју висину, а мирјани треба скромно да одржавају ону која им доликује. Са послушноћу увијек је био проблем у свим манастирима, и мирјани могу из тог искуства много да науче. Знајући за подобну ситуацију у свијету не можемо стајати мирно, или се предати унинију. Морамо да живимо садашњи дан и чинимо све што је у нашој моћи.
    Како пронаћи овај "царски" средњи пут? Какви су његови путокази? Који су добри плодови на том путу и искушења која чекају оне који се њим спасавају? Слична питања од интереса су за многе од нас. Одговори је дјелимично садржан у стиху 25, "Лествице", који се односи на личну "марљивости, савјет духовног оца и сопственог расуђивања." Све ово ће помоћи у избору "златног пута."
    Поред тога, треба додати важну функцију у одабиру пута. Ради се о избјегавању крајности и разних "ексцеса." Тамо гдје је све исправно - постоји и "царски пут". Исправност не значи стагнацију и мировање. /.../
    Наш пут ка спасењу је тежак.  Када идемо њим, морамо остати "у стабилном стању", усавршавајући своју "духовну издржљивост." Другим ријечима,  хришћански труд мора да одговара нашој снази. Исправни рад јесте онај који одржава подвижника "у духовном тонусу," пружајући му радост и задовољство, помажући да се превазиђу неактивност, нерад,  све што доводи до унинија.
    Суочени смо са важним задатком - да се избјегну крајности, тј. прекомјеран рад и пагубну лењост. "Духовно је састрадавати", односно имати врлину стрпљења, то је неопходно сваком хришћанину. Није чудно што је та врлина од светих отаца названа "кућом душе", а у Јеванђељу се каже да само "онај ко претрпи до краја, биће спасен" (Мат. 24,13).

    Све ово показује знаке "царског начина" спасења, која је речено у "Лествици". Понављамо да "свако треба да размотри на који начин то одговара његовим особинама и способностима."
    Духовни живот јесте динамичан процес, то је већ "наука о науци" и "умјетност умјетности." Но шаблони и упутства не могу да се примјењују овдје. Чак је и духовни отац само један поглед - то је само добар и мудар савјет да изврши или не изврши нешто, који је бесплатан за човјека. Кретање за Христом може да буде само слободно и добровољно. Бог жели да човјек само благовољенијем, приноси свом Небеском Оцу најчистију вјеру, послушност и љубав.

     

    View full Странице
  7. Darko Domonji liked коментар на тему by александар живаљев in Митрополит Иларион (Алфејев): Дјетињство и младост Исуса Христа. Васпитање и образовање (II дио)   
    Наставак текста из књиге митрополита волокаламског Илариона, "Исус Христос: Живот и учење", први том - Почетак Јеванђеља (Сретењски манастир, Москва 2016), објављеног на поуке.орг:
     
    Какво образовање је добио Исус?
    Његов старији савременик, јеврејски филозоф из Александрије, Филон, говори о томе шта је тадашње опште, пореклом хеленско, образовање обухватало:
    Граматику, која поучава о дјелима пјесника и прозних писаца, пружајући много знања и стварајући презир према ономе што привлачи пажњу ка испразним мислима ... Музику, која очарава оне који немају ритам - ритмом, лишене хармоније - хармонијом, немилозвучне и дисонантне - мелодијом, нескладне чинећи складним. Геометрију, којом се усађивао осјећај за једнакости и сличности у науци, али и љубав за исправне теорије складно повезане. Реторику, којом је ум увјежбаван за посматрање и редовна и лијепо и прикладно вербално изражавање, чинећи човјека истински мудрим ... Дијалектику - сестру близњакињу реторике, која учећи да правмо разлику између правих и лажних изјава, не будемо убијеђени у опсјене мудролијаме, те тако лијечимо највећу болест душе - заблуду. Стога је корисно да упознати ове и блиске науке и усавршавати се у њима [3].

    Овај описан циклус наука представљао је средње образовање у јелинским школама Исусовог времена, међутим, није имао никакве везе са образовањем, које је Исус могао да у добије у свом родном граду. Ту није поучавао ниједан граматик, музичар, није било геометрију,  ни било какве реторике или дијалектике. Од онога што знамо о Галилеји Исусовог времена, не можемо чак ни са сигурношћу рећи да је у граду у коме је одрастао постојала школа. У сваком случају, не можемо сумњати да су Исусови први учитељи били Јосиф и Марија, којима је био послушан (Лк. 2, 51). Можда су Исусова браћа, као старија од Њега, такође учествовала у Његовом васпитању и образовању.

    Шта је обука у породицама Галилеје у Исусово вријеме? Прије свега, у истраживању Торе - пет књига Мојсијевих, која је била Свето писмо за Јевреје и уживала неупитан ауторитет. Тора није био само збирка прича о историји народа Израела: у њу су укључени и закони,  по којима је јеврејски народ друштвено-економски живио, и морални закони сматрани неприкосновеним и обавезујућим. Свако дијете одрасло у у јеврејској породици, морало је да зна Тору.
    Како су проучавали Писмо? Предавање није нужно било из писаног текста. Већина Исусових савременика није знала да чита и библијски текстови су прихватани слушањем и запамћивањем напамет.
    Из Јеванђеља знамо да је Исус био у стању да чита, то показује његова проповјед у Назаретској синагоги. Ова прича је позната свим јевађелистима, али Лука наводи да ушавши у синагогу, Исус почео да чита књигу:

    " И дође у Назарет гдје бјеше одгајен, и уђе по обичају своме у дан суботни у синагогу, и устаде да чита. И дадоше му књигу пророка Исаије, и отворивши књигу нађе мјесто гдје бјеше написано: Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовијестим сиромасима; посла ме да исцијелим скрушене у срцу; да проповиједим заробљенима да ће бити пуштени, и слијепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; И да проповиједам пријатну годину Господњу.И затворивши књигу, врати је служитељу па сједе; и очи свију у синагоги бијаху упрте у њега. А поче им говорити: Данас се испуни ово Писмо у ушима вашим. И сви му свједочаху, и дивљаху се ријечима благодати које излажаху из уста његових, и говораху: Није ли ово син Јосифов. И рече им: Свакако ћете ми рећи ову пословицу: Љекару, излијечи се сам; што чусмо да је било у Капернауму учини и овдје у постојбини својој. Рече пак: Заиста вам кажем да ниједан пророк није признат у постојбини својој."(Лк 4, 16-24.).

    Прича по Луки потврђује да је Исус знао да чита хебрејски. Али зашто су на чињеницу да је узео књигу (у ствари, свитак), отворио и почео да чита, прави његови земљаци били запањени, а још више тиме да је Он пошто је затворио књигу (тј, окренуо свитак) почео да тумачи Писмо? И зашто се када су чули Његову поуку, питају: Није ли ово син Јосифов? Очигледно, то је зато што у кући Јосифовој, Исус, према њиховом мишљењу, није могао добити образовање које ће омогућити да се слободно чита на хебрејском и тумаче речи пророка. Његови слушаоци добро су знали услове у којима је одрастао, и нијесу могли да замисле да син дрводељин постане учитељ, може да прочита Писмо и да га тумачи.
    Могуће је да, је поред кућног образовања, Исус школован у основној школи (да ли у Назарету?), а затим у локалној синагоги у коју је ишла Његова породица. Према каснијим јеврејским изворима, најнадаренији дјечаци су послије завршене основне школе са дванаест или тринаест година, ишли на студије у הםדרש בת БЕТ Хам-мидраш ( «кућа учења"), гдје су студирали Тору под вођством искусног ментора. Таква обука, међутим, била је доступна само неколицини дјечака. У Исусово време није у Израелу било организованог средњег и високог образовања, тако, да он није ни могао да га стекне институционално. [4].
    Наставиће се. Фусноте при свршетку комплетног текста.
     
     

    View full Странице
  8. александар живаљев liked коментар на тему by БанеЛ in Кана Галилејска у 21. веку   
    Снимите ако будете могли. Кад бих могао, телепромтовао бих се.  
  9. александар живаљев liked коментар на тему by RYLAH in Кана Галилејска у 21. веку   
    Ма пусти бре тролчину. Ајде што спамује неке опуштене теме, ал већ му је више пута скренута пажња да озбиљне теме заобиђе ако му је до троловања.
  10. александар живаљев liked коментар на тему by Јелена011 in Кана Галилејска у 21. веку   
    Procitah sinoc Tvrtkovu poruku, dakle predavanje i druzenje je besplatno, ne trazi niko kaparu od par desetina hiljada evra
    Inace svaka cast za predavanje, da bude na radost mnogima!
  11. александар живаљев liked коментар на тему by Toma in Кана Галилејска у 21. веку   
    Колико је битно ово предавање толико је битно да се после предавања организује
    наставак дружења да би младићи и девојке могли да разговарају ... о предавању,
    Цркви и осталим есхатонима!

  12. александар живаљев liked коментар на тему by Лапис Лазули in Кана Галилејска у 21. веку   
    Predlog, da snimite da cujemo i mi koji ne mozemo da dodjemo  
  13. александар живаљев liked коментар на тему by Danijela in Кана Галилејска у 21. веку   
    Драги наши слободни форумаши, у среду 29. марта 2017. године, са почетком у 19:00 часова, у просторијама Вазнесењске цркве у Београду о. Иван Цветковић (оснивач овог нашег малог форума) ће одржати предавање на тему "Кана Галилејска у 21. веку". Тема је веома популарна и битна а биће речи у томе како можемо да помогнемо (и да ли можемо) младим људима да уђу у брачне воде. Надам се да ће вам бити занимљиво, те вас позивам да дођете, нарочито млади људи који би желели да се остваре у браку. Позовите и ваше пријатеље, па да се видимо
  14. елТорнеро liked коментар на тему by александар живаљев in Хришћани перфекционисти   
    Одличан текст, као и увијек, Марка Радаковића, али овај став му је лутерански. Препоручујем расправу на ту тему оца Г. Флоровског у Аскетски свети оци.
  15. александар живаљев liked коментар на тему by Grizzly Adams in Хришћани перфекционисти   
    А онда изађе испред цркве и запали цигару...
  16. александар живаљев liked коментар на тему by Grizzly Adams in Хришћани перфекционисти   
    Сјајан текст и много важна ствар. Често код нас има неког "упреподобљавања", па људи почну да се праве као да су "савршени" што рече аутор.
    Хришћанин мора да прихвати да ће да пада и да се диже. И то пуно пута, до краја живота. Никад неће да будеш "свет" како си маштао као млади неофит. Бићеш грешник који ће да падне хиљаду пута. Важно је само да се дигнеш и наставиш даље. И да то смирено прихватиш као чињеницу.
    И нема потребе да се претварамо превише. Несавршености имају над нама моћ када покушавамо да их сакријемо, ако их "раскринкамо" губе моћ. Мислим да је боље и направити шалу на тај рачун него сакривати и претварати се.
  17. александар живаљев liked коментар на тему by Драгана Милошевић in Хришћани перфекционисти   
    Често на овај начин машимо мету.
  18. александар живаљев liked коментар на тему by Grizzly Adams in Хришћани перфекционисти   
    Тешко. То ми је једина мана...
  19. александар живаљев liked коментар на тему by JESSY in Хришћани перфекционисти   
    а како излазиш на крај са својом савршеношћу...?
  20. александар живаљев liked коментар на тему by Grizzly Adams in Хришћани перфекционисти   
    Апсолутно. Да сам несавршен и ја би прихватио одма...
  21. александар живаљев liked коментар на тему by JESSY in Хришћани перфекционисти   
    Хришћанство није терапија. Не лечи нас подвиг, него Бог. Не спашавају нас наша добра дела, него Бог. Не осуђује нас Господ због наше грешности, већ сами себе осуђујемо истрајавањем у греху. А подвиг, добра дела, врлине, молитвеност, све су то пројаве љубави ка Господу и ближњима. И све то пада у воду ако немамо љубави. Бог баш тебе воли, и познаје те боље него ти сам себе. Какво велико достојанство! Каква велика радост! А ако је Сам Бог рекао да ти вредиш - па ко си ти да тврдиш супротно, и жалиш се како си несрећан и неспособан, и како не можеш или не умеш, и како си слаб или безвредан...? Бог је уз тебе, дао ти је из неког разлога живот, а Он не прави грешке. Ти вредиш. Ниси савршен, али Њему то није важно. Јер Он воли и зле и добре, и све увек призива к Себи. Сам по себи заиста јеси нико и ништа, али у Заједници с Богом, ти можеш далеко више него што си уопште и свестан. Па шта те спречава? Довољно је да имаш љубави. Из ње се све остало порађа, и у њој ће ти Христос сигурно прићи.   То је један диван парадокс, величанствено чудо, човек, који по себи не вреди ни попут зрнца прашине од које је саздан, а с Богом вреди као читав један засебан универзум; човек, бог по благодати, и ништавило по себи.   Не треба да жалимо ако нисмо одмах, данас особе какве стремимо да будемо. Даће Бог, и трудићемо се, па ћемо бити особе какве треба да будемо. Даћемо све од себе,  у славу Божију, а то је оно што је заиста важно.    
    Још има много тога да се каже о овој теми, али ни ово није савршен текст.    Марко Радаковић   http://avdenagom.blogspot.rs/2017/03/blog-post.html
  22. александар живаљев liked коментар на тему by JESSY in Хришћани перфекционисти   
    Морамо прихватити своју несавршеност. То не значи да треба да се помиримо са својом грешношћу (Боже опрости!), али морамо просто прихватити да јесмо грешни. Лакше ћемо победити грех ако умножимо врлину која произлази из љубави, али и тада, морамо знати да – без Бога ми ништа добро не можемо ни учинити. Морамо имати више поуздања у Бога, и Његову љубав, неголи у себе и сопствене моћи. Перфекционисти изостављају тај детаљ. Свесни су свога греха (некад и кад га ту и нема), али као да мисле како Бог не жели, или не може, или  чак не треба да им опрости. То је већ корак од Јудиног размишљања. Да је апостол Јуда само застао и поверовао како ће му Бог опростити, можда би упркос свему био прибран светима. Али не, он је био веома повређен својим грехом (што је добро),  али није веровао да Му Бог може опростити (што није добро). Јуда није веровао да Га Бог и даље воли, да му оставља шансу да  задобије мир.  Поуздао се само у себе, у сопствену моћ да поправи последице свог греха, а сам заиста није могао ништа. Осим да падне у очај и убије се. Апостол Петар, с друге стране, одрекао се Христа, заплакао се над својим грехом, и први дотрчао до Његове гробнице да Га загрли, јер се поуздао у Његову љубав. И данас је са Њим.   Да, грешни смо, али Бог нас воли. Да, боримо се са собом, али не очекујмо да ће та борба икада овде стати, нити да само својом силом можемо ишта. И то је у реду.   Иако делује контрадикторно, у превеликој несигурности хришћана перфекциониста може ( али и не мора) чучати демон прелести. Шта се деси ако неко ко стреми савршенству закључи како је, рецимо, испунио апсолутно све прописе поста? Осећаће се задовољан собом. Убеђен да Му Бог даје благодат за напредак. Узеће још тежи подвиг. И тако, корак по корак, ни не увиђа да не служи своме Богу, већ својој личној таштини. Не пости да би се приближио Богу, већ да би доказао самом себи да може и да вреди.
  23. александар живаљев liked коментар на тему by JESSY in Хришћани перфекционисти   
    Хришћани перфекционисти стреме ка савршенству, не увиђајући да смо ту идеју савршености  ми створили, а не Бог. Христос каже „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“, а то савршенство се постиже чистом љубављу у заједници са Оцем. Не постоји рецепт за то савршенство које је изнад људских поимања. Не постоји опште правило за свако људско биће. Али ако Бога волимо, ми ћемо наћи пут. Некад и мимо тобожњих правила. Најбољи пример за то су јуродиви. Ето наизглед несавршених људи!
     
     Љубав надвисује прописе. Прописи су ту само да би усмерили ка љубави, ка Богу. Не замењујмо Бога прописима.
     
    Најтеже је ту нашу браћу и сестре извести из те „прочишћујуће“ теологије којом живе. Често се исповедају свака два-три дана, за сваку лошу помисао, немар или чак обични лапсус. Грех је за њих удаљавање од идеје „савршеног хришћанина“, који уистину и не постоји, јер сваки човек има свој, јединствен однос са Богом и у тој разноликости,  а Црквом сједињени, ми Богу прилазимо.