Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    3048
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Days Won

    5

Репутација активности

  1. Радостан
    александар живаљев reacted to Iulianus in Hipotenuza, sestra od tetke hipopotamusu   
    POVODOM GODIŠNJICE ROĐENJA BRANISLAVA NUŠIĆA Povodom godišnjice rođenja Branislava Nušića Photo: npr.org
    Hipotenuza, sestra od tetke hipopotamusu
    Pisao: Branislav Nušić Zamislite jedan širok i dubok rov, iz kojega viri čitava šuma opasnih i smrtonosnih šiljaka, sinusa, kosinusa, logaritama, radeksa, dijametara, segmenata, sekanata, sektora, normala, konusa, piramida, paralelopipeda, tangenata, hiperbola, parabola, diferencijala, integrala itd. I tu šumu smrtonosnih šiljaka u rovu treba po cenu života preskočiti. Pa onda, kad ste već i taj napor postigli, vi nailazite na treću preponu: jedan širok prostor i po njemu rasuto ogromno stenje i kamenje beskonačnih i uobraženih količina, a preskočiti jednu beskonačnu ili uobraženu količinu teže je mnogo nego neuobraženu.  
     
    Photo: wannabemagazine.com
    Ja bih vas molio, gospodine doktore, da dete svestrano pregledate, jer počinje već da me brine njegovo stanje.
    — Šta je to, dakle, što vas brine; kakve ste promene zapazili na njemu?
    — Dete je bilo vedro, veselo, raspoloženo, pa odjednom postalo sumorno i ćutljivo. Nekako mi je rasejano, ne ume ni da razgovara kao pre, ne čuje kad ga pitam i vrlo rđavo spava. Sanja, veli, neke strašne snove i u snu se tako pogdekad prepadne da često puta skače sa kreveta pa ga jedva možemo umiriti.
    — Hm! Hm! — razmišlja zabrinuto doktor i dodaje: — Dovedite vi meni mladoga pacijenta da ga lično ispitam.
    Ulazi bled i ispiven mladić, lekar ga pipa, kuca po grudima, zagleda mu jezik i prevrće mu očne kapke.
    — A rđavo spavaš, je li?
    Đak potvrđuje.
    — Bi li mogao reći kakvi su to snovi, šta je to tako strašno što sanjaš?
    Đak se prestravljeno obzire levo i desno, pa onda počinje poverljivo:
    — Sanjam neku gadnu ženturinu, sa oštrim, gvozdenim zubima, zmijama mesto kose, topovskim đuletom mesto srca, rukama u vidu gvozdenih vila i fosfornim očima, koje se u mraku svetle kao mačje oko, i stomakom od goveđe kože, punim raznih cifara koje ta nakaza bljuje na usta.
    — To je matematika! Da, to je matematika! — vrti brižno glavom lekar, sećajući se svoje mladosti. — Poznajem tu bolest, vrlo je dobro poznajem, preležao sam je i sam. A kakvoga si duševnoga raspoloženja, mladiću, kad si budan? Jesi li sačuvao pamćenje, znaš li, na primer, da mi recituješ štogod?
    — Znao sam, ali sam zaboravio.
    — Možda si upamtio kakvu narodnu pesmu?
    — Znao sam, ali sam zaboravio.
    — Ili ma šta drugo, ma kakvu pesmu, reci šta znaš? Dečko se domišlja, domišlja, pa tek zapne:
    — Kvadrat od hipotenuze,
    To zna svako dete,
    Ravan je kvadratima
    Od obe katete.
    Lekaru se muti čelo brigom i obraća se roditeljima, kao čovek koji je već postavio dijagnozu, ovim savetom:
    — Dajte mu da jede kuvane suve šljive, upišite ga u kakav sportski klub i budite izmireni s tim da ove godine padne na ispitu.

    Eto, takvi smo pacijenti bili svi koje je ova boljka, opasnija i od tetanusa i od kočenja vrata, zahvatila. Svi smo mogli jesti kuvane suve šljive i biti izmireni s tim da ćemo pasti na ispitu. Svima nam je matematika bila vrsta aveti od koje se noću trzamo iza sna, u mraku je se plašimo i usred dana dršćemo kad nam se samo pomene njeno ime. Matematika nam je svima izgledala nekako kao more bez horizonta i bez dna, u koje su nas bacili te se davimo ili očajnim i bezumnim naporima spasavamo; ličila nam je na zamršeni lavirint, u koji su nas ugurali te se zbunjeno teturamo, udarajući čas u jedan čas u drugi zid, i ličila nam je na neprohodnu džunglu, punu krvožednog zverinja, u koju smo zalutali i ne znamo naći izlaza, pa smo stoga valjda i verovali da je ona kazna koju je gospod bog izrekao prilikom izgnanja iz raja, kada je za prvi greh ženu kaznio porođajnim mukama a čoveka matematikom.

    I onda, zar je čudo što smo se u snu trzali, što smo zaboravili i narodne pesme i očenaš, pa često puta i svoje sopstveno ime i prezime, i mesto rođenja, i imena svojih roditelja.
    — Odakle si rodom, Spiro? — pita profesor matematike Spiru Najdanovića.
    Spira ćuti, trepće i gleda u tavan.
    — Odakle si rodom, Spiro? — ponavlja profesor.
    Spira ćuti, trepće i gleda u tavan.
    — Zar ne znaš, po bogu brate, odakle si rodom?
    — Zaboravio sam.
    — Pa šta onda znaš? 'Ajde reci mi da čujem šta ti znaš, kad već ne znaš ni odakle si rodom?
    — A plus b na kvadrat ravno je a na kvadrat plus ab plus b na kvadrat! — odgovara Spira kao iz topa.
       
    Photo: threadless.com
    I dok se profesor zgranjavao pred pojavom što je Spira zaboravio svoje mesto rođenja, dotle smo se divili Spiri što je tako lepo znao ovaj binomni obrazac, jer mi nismo ni toliko znali.
    Ako smo i znali što, znali smo samo ono što su ranije generacije, one koje su pre nas lupale glavu sa matematikom, stavljale u stihove. Jer valja znati da smo se mi vratili onome lepome običaju srednjega veka, stavljanju nauke u stihove, kao jedinome načinu da pojedine teoreme, principe i zakone naučimo napamet.

    — Šta biva sa zagradom kad se pred njom stavi plus? — pita profesor.
    Đak odmah prošapće u sebi stih: „Kad je pred zagradom znak više, zagrada se briše” i izvrši tu radnju.
    Tako isto i Pitagorino pravilo glasilo je u stihu:
    Kvadrat od hipotenuze,
    To zna svako dete,
    Ravan je kvadratima
    Od obe katete.
    A nesretna Karnova teorema glasila je:
    Kvadrat nad jednom stranom
    — Veli Karno, ćorava mu strana —
    Jednak je kod trougla,
    Sa zbirom kvadrata drugih dveju strana itd. A, dozvolite, da nije ovih lepih i vrlo glatkih stihova, ko je taj koji bi se smeo poduhvatiti da nauči napamet taj isti Karnov princip, koji u prozi glasi ovako: „Kvadrat nad jednom stranom trougla jednak je sa zbirom kvadrata drugih dveju strana smanjenim za dvostruki proizvod iz tih drugih dveju strana i kosinusa ugla koji zaklapaju“.

    Ali, ma koliko da smo se spomagali stihovima, te su nam teoreme ipak zadavale ogromne glavobolje. Sećam se, na primer, one Pitagorine hipotenuze, koja me je toliko izmučila i sa kojom sam se toliko rvao, pa ipak, evo, ni dandanas ne znam šta je to hipotenuza, sem što mi je ostalo u pameti da je to nešto što je ravno zbiru kvadrata oba kateta. Meni je uvek izgledalo kao da je ta hipotenuza sestra od tetke hipopotamusu.

    Sećam se da sam jedanput, na času opšte istorije, dobio pitanje:
    — Deder, reci ti meni imena devet mitoloških muza?
    Ja sam prema boginjama lepih veština imao naročitih sklonosti i trudio sam se, više no inače, da tu lekciju dobro naučim, pa ipak nisam upamtio ime jednoj od njih i moj je odgovor glasio:
    — Erata, Kaliopa, Klija, Melpomena, Polimnija, Talija, Terpsihora, Uranija i Hipotenuza.
       
    Photo: discovermagazine.com
    Uostalom, nisam ja jedini bio kome su hipotenuza i kateti poremetili normalno rasuđivanje. Bilo je i drugih koji su, učeći matematiku, potpuno zabrljavili. Jedan moj drug, neki Nenad Protić, nazvao je osnovaoca francuske dinastije Ljudevitom Katetom i uporno je ostajao pri tome da su svi francuski Lujevi—Kateti. Ta hipotenuza postala mi je toliko odvratna da sam je počeo smatrati kao reč koja, bačena nekome u lice, može značiti samo uvredu i ništa drugo. Tako sam je ja jedanput i primenio i zbog te primene imao teških neprilika u porodici.

    Došla nam je bila u goste neka strina, jedna zrela devojka od četrdeset godina, koja se nije udala jer „nije smela da se odvaži na to“. A ta neodvažna strina bila je inače neobično dosadno stvorenje, koja je zasipala pitanjima kao mećava i koja se interesovala za sve, počevši od pitanja: ko svlači mitropolita uveče kad hoće da legne, pa do pitanja: da li kokoška oseća izvesnu prijatnost kad snese jaje?

    I takva jedna strina i sa takvim navikama pala mi je u kuću baš kad sam se spremao za ponovni ispit iz matematike i kad mi je glava vrila od raznih sinusa, kosinusa, konusa, paralelopipeda, segmenata, tangenata itd. Podnosio sam, dokle se dalo podnositi, da me zasipa smetovima pitanja, ali kad mi dosadi, kad neodvažna strina prevrši svaku meru, prekipe nešto u meni i, da bi je kakvom teškom uvredom ućutkao, ja dreknuh:
    — Vi ste hipotenuza!
    — Juh! — vrisnu i inače vrlo osetljiva strina i zaklati se da padne u nesvest.
    Na njen krik dotrča iz druge sobe majka i strina joj se uze gorko jadati:
    — Ja, ja, koja tvoju decu volim kao oči u glavi, ja to da doživim! — jecala je strina i, razume se, iz očiju je lila kiša suza kao iz rešetke za tuširanje kad se povuče onaj lančić.
    — Crni sine, šta si joj kazao? — pita očajno majka.
    — Rekao sam joj da je hipotenuza.
    — Ju, a šta je to?
    — Što ga pitaš šta je; to je izvesno kakva stonoga, ako nije što još i gadnije, — pišti strina.
    — Šta je to, kaži mi odmah šta je to? — navalila majka na mene, ne bi li izgladila uvredu. — Nemoj da ćutiš, nego reci šta je to?
    — Kvadrat od hipotenuze ravan je zbiru kvadrata od oba kateta!
    — Eto, eto, kažem ja da je to neka stonoga! — pišti i dalje strina, koja zbog te teške uvrede sve do svoje smrti nije govorila sa mnom, živeći u dubokome uverenju da je hipotenuza neka odvratna životinja.

    I to je samo jedan, jedan jedini pojam iz matematike koji je mojoj strini ličio na stonogu, a zamislite na šta bi joj ličila tek cela matematika, koja je i nama izgledala kao najkrvoločnija životinja. I, ako bi joj tražili sličnosti u životinjskom carstvu, ona bi najpre bila slična odvratnome oktopodu koji je pružio osam krakova sa sisaljkama na vrhu, od kojih svaki posebice pije krv nesretnoj žrtvi koja bi upala među krakove te opasne životinje. Tih osam krakova predstavljaju: aritmetika, algebra, geometrija, trigonometrija, stereometrija, goniometrija, planimetrija i analitička geometrija. Pa izvolite sad sami izabrati, koji od ovih pipaka želite da vam se zarije u mozak, pa izvolite sad sami reći: da li je moguće izbeći smrt kad čovek zapadne u kandže ovoga odvratnoga oktopoda?
    Zamislite, na primer, neka takav oktopod pruži samo jedan od svojih pipaka i kljucne vas u glavu. Jauknućete, verujte, kao da vam se u mozak zarilo pedeset zmijskih žaoka, a ako zapitate šta je to što vas je tako teško ozledilo, dobićete odgovor da je to nepoznata količina.
    Ah, te nepoznate količine, koliko li su nam one samo jada zadale! I, kako tada tako i docnije u životu, uvek su to nepoznate količine koje čoveku zadaju nevolje i brige! Jer odista, u životu, to ste izvesno svi zapazili, te nepoznate količine igraju često vrlo veliku ulogu. Tako, na primer, u politici nepoznate količine imaju pogdekad presudnu reč; u javnome životu nepoznate količine dostižu pogdekad vrlo veliki ugled; u literaturi nepoznate količine uznose gdekad visoko glavu, pa najzad i sam brak, kao osnovica čovečjeg života, nije ništa drugo do zajednica nepoznatih količina.
       
    Photo: www.maa.org
    To u životu biva i, kad već čovek zagazi u život, on se, hteo ne hteo, miri s tom okolnošću, ali se mi u školi nismo mogli da izmirimo sa tim nepoznatim količinama, a još manje s tim da čitava jedna nauka počiva na nepoznatim količinama. Kad sam jedanput, u svojoj naivnosti, zapitao našto te nepoznate količine, kad već postoje poznate i kad one vrlo lepo i korisno služe, jedan profesor matematike mi je rekao:
    — Kad bi sve količine bile poznate, onda matematika ne bi bila nauka.

    A bar da su samo te nepoznate količine u matematici, pa čovek i da joj oprosti nekako. Ali je tu takva gužva i takva zbrka raznorodnih i svakojakih količina da je čoveku lakše okom sagledati ceo planetni sistem u vasioni no mozgom shvatiti sve te količine u matematici. Tako, na primer, sem poznatih i nepoznatih, ima još i pozitivnih i negativnih količina, pa ima količina beskonačnih (beskonačno malih i beskonačno velikih), pa ima imaginarnih (uobraženih) i najzad kompleksnih količina, a to su one koje nisu ni realne a nisu ni uobražene, nego nešto otprilike kao pola riba a pola devojka. I što je najgore, sve se te količine među sobom sabiraju, oduzimaju, množe, dele, stepenuju i uopšte su u tako srdačnim odnosima da ne možeš nikad znati ko je kome rod a ko nije. I iz te mešavine porađaju se takve nekakve odvratne nakaze, tako neki čudnovati zakoni i principi, da bi u svakoj drugoj prilici, kad bi ih ko postavio, trebao u najmanju ruku da bude upućen u bolnicu na posmatranje. Iz te mešavine i odnosa među ovim raznolikim količinama, kao ono kad pomešaš sodu, loj i kišnicu pa dobiješ sapun, dobijate na primer ovako čudnovata pravila, udaljena hiljadama kilometara od zdravoga razuma: „Nula podeljena sa nulom može da bude nula, a može da bude i jedan, može i dva i tri, četiri i pet i može da bude sve štogod hoćete“ ili: „Četiri podeljeno sa nulom daje beskonačno veliki broj“ ili: „Uobražena količina stepenovana sa uobraženom količinom daje realnu količinu“. A kad već u toj nauci nema nemogućnosti, kad ona iz poznatih količina iznalazi nepoznate a iz uobraženih dobija realne, onda po čemu bi u matematici bio nemogućan i ovakav zadatak na primer: „Kad je šofer gospodina ministra socijalne politike star 40 godina, Z meseca i 12 dana a most je u varoši Kvibeku, u državi Kanadi, dug 577 metara, onda koliko žumanceta treba razmutiti u supu od rezanaca spravljenu za četiri osobe raznolikih starosti, s obzirom na to što je širina uskoga koloseka bosanskih železnica 0,70 m2?“ Ili, zar je onda nemoguće i rešenje jednoga zadatka iz više matematike koji sam tu skoro čitao u nekim novinama a koji glasi: „Kad pomnožim datum mog rođenja sa brojem moga telefona, dobijam iz kvadratnog korena od toga, minus godine moje tašte, tačno broj moje kuće.“

    Vi ćete se možda ovim zadacima nasmejati, smatrajući ih kao izmišljene toga radi da bi se persiflirala matematika kao nauka, međutim kao potvrdu da ovakve stvari, kad je reč o matematici, ne spadaju u oblast izmišljenoga, priđite prvome matematičaru koga sretnete i zamolite ga da vam objasni Zenonov zakon. Ali, toplo vam preporučujem, pre nego učinite, da uzmete jednu dozu broma za umirenje živaca, jer će vam taj matematičar dokazivati takve stvari da će sasvim nesvesno vaša ruka tražiti u okolini kakav predmet, pivsku kriglu, stolicu ili u najmanju ruku kakvu ciglu, sa željom da ga klepnete u glavu.

    Taj Zenon, kobajagi znameniti grčki filozof, bio je neki matematički ludak, koji je živeo nekoliko stotina godina pre Hrista. On je još tada, pre dvadeset i četiri veka, izmislio jednu matematičku zagonetku, koju su svi oni koji ne znaju matematiku davno i davno rešili i sa kojom svi oni koji znaju matematiku još i dandanji lupaju glavu. Zenon je, naime, matematički utvrdio da zec nikad ne može da stigne kornjaču. Po njemu, ako kornjača sa jednoga mesta pođe a zec, recimo, na sto metara za njom potegne u istom pravcu, onda dok zec učini polovinu puta od sto metara, dotle je kornjača izmakla dve-tri stope i time produžila prvašnje rastojanje; dok zec savlada polovinu novoga rastojanja, dotle je kornjača učinila dva ili tri koraka, te opet postavila novo rastojanje. I to tako ide u beskonačnost. U životu, razume se, jasno je kao dan, dok vi dlanom o dlan, da će zec stići, preteći i ostaviti daleko za sobom kornjaču, ali u matematici to ne može nikako da se desi.
     
     
    Photo: pinimg.com
    Imam jednoga prijatelja matematičara, pa sam ga uime prijateljstva, uime zdravoga razuma i uime čovečnosti molio i preklinjao da prizna da je zec kadar stići kornjaču, ali je on uporno ostajao pri svome tvrđenju:
    — U životu može, ali matematički ne može!
    Kada sam već pao u očajanje, a pošto sam popio dve doze broma, ja sam ga prosto ucenio prijateljstvom, pa je najzad jedva pristao da nešto malo popusti:
    — Pa ono, moglo bi! Moglo bi se možda i matematički dokazati da bi zec jednoga dana, posle višegodišnjega trčanja, stigao kornjaču, samo što je to jedan beskonačno dug i vrlo kompliciran račun, tako da bi pre crkli i zec i kornjača, i đak kome bi taj zadatak bio zadat, i profesor koji bi ga zadao, no što bi se taj račun mogao dovršiti!

    A nije to jedini slučaj, taj Zenonov zec i kornjača, gde matematika ne priznaje nešto što je inače očigledno. Ona uzme, na primer, loptu pa vas pita:
    — Je li ova lopta okrugla?
    — Potpuno okrugla! — odgovarate vi ubeđeno.
    — E nije! — odgovara vam matematika. — Matematički ona nije okrugla.

    Tako isto za liniju pravu kao strela reći će vam da je ne priznaje za pravu; tako isto za površinu ravnu kao staklo reći će vam da ne priznaje da je ravna, pa će najzad, u toj svojoj negativnoj upornosti, ići tako daleko da će i ono čemu vas je sama ona učila sporiti. Dok ste u geometriji učili da su paralelne linije one koje podjednako odstoje i nikad se ne seku, dotle će viša matematika reći da se paralelne linije u beskonačnosti seku. Kada sam toga moga prijatelja, matematičara, pitao kako je to moguće da matematika ne priznaje ono što se tako jasno može i okom videti i rukom opipati, on mi je odgovorio:
    — Matematika ne veruje čulima!

    Nisam mogao u početku da se izmirim s tim da jedna nauka ne priznaje čula, te da za ono što očima vidiš tvrdi da ne postoji, ali sam se setio da to često biva i u životu. Sećam se, na primer, jedne takve matematičke ljubavi doajena beogradskih boema, moga prijatelja ČičaIlije Stanojevića. On je imao jednu prijateljicu, koja je s obzirom na njegove godine i na umetničke napore, kojima je istrošio svoje namučeno telo — bila i suviše mlada. Ta okolnost, verovatno, dovela je do toga da je Čiča-Ilija, vraćajući se jedne noći posle ponoći kući, zatekao pred vratima svoje sobe jedan par naredničkih čizama. Možete misliti kako su te čizme potresle umetnikovu dušu. Banuo je gnevan u sobu i tamo je u svome rođenome krevetu, na svome rođenome jastuku, video svojim rođenim očima narednika bez čizama. On se još jednom zatrese celim telom od gneva, i pred umetnikovim očima zaigraše krvavi koluti. Za časak samo, za trenutak, promišljaše kako da odmazdi uvredu. On u tome trenutku vide svega dva načina: ili da izađe u hodnik, uzme čizme i zamoli narednika da ih navuče i da mu napravi mesto, kako bi on mogao leći, ili, ne uznemiravajući narednika, da se vrati u kafanu i potraži sebi utehe. On izabra ovaj drugi način, kao težu i suroviju kaznu za nevernicu, i ode, ne bacivši ni poslednji pogled na svoj rođeni jastuk, na kome su počivale njihove dve glave. Ode i nastavi da pije tri dana i tri noći, osećajući stalno nezasićenu žeđ. On je menjao kafane, ali svoju nameru da i dalje pije nije menjao. Četvrtog dana, on dobi poštom jednu kartu adresiranu: „Gospodinu Iliji Stanojeviću glumcu. Beograd: Kafana „Ruski car“. Postrestante. Karta je bila njena i ona mu je pisala: „Dragi Čiča, ono što si video nije istina“ itd.

    Kao što vidite, matematički princip ignorisanja čula našao je u ovoj ljubavi svoju najbolju primenu i, kako je Čiča Ilija čovek koji duboko ceni nauku, kao i sve grane njene, nije imao gde no da, posle ovako matematički ubedljivog razloga, ode kući.

    Ali sem tih poznatih i nepoznatih količina, sem konačnih, beskonačnih, uobraženih i poluuobraženih količina koje su, kao što vidite, do temelja zaljuljale naše zdravo rasuđivanje, bilo je u matematici i drugih bauka, aždaja, stonoga, psoglava, guštera, krokodila, gvozdenzuba, meduza, škorpija, kerbera, punoglavaca, ajkula i, vrh svega toga, kao zmaj sa sedam glava i sa sedam plamenova, koje svaka glava bljuje iz čeljusti, bila je: rektifikacija kruga. Taj se zadatak uzdizao nad nama kao, recimo, nepristupačni vrh Himalaja, do kojega su razne ekspedicije težile da dopru ali su propadale, strmoglavljivale se u ponore, bivale zatrpavane usovima i umirale od gladi u smetovima, a vrh Himalaja ostaje i dalje neispitan i nepoznat čovečanstvu.
     
     
    Photo: www.calculators.org
    I sada se tek može zamisliti koliko to mora biti natčovečanski napor: preko svih ovih teškoća i nepogoda prebroditi i dopreti do maturantske svedodžbe? Zar vam ceo taj napor, taj podvig i taj trud, ne liči na jednu ogromnu trkačku stazu sa pobednim stubom na kraju i sa nama, grešnim učenicima matematike na početku, odakle će nas pustiti te ćemo nekoliko godina trčati ka stubu, zaplićući se, padajući, prevrćući se, lomeći usput noge, ruke i rebra ili ostajući nasred puta onesvešćeni od iscrpljenosti snage? I kad još na toj stazi zamislite sve one silne prepone, nameštene i udešene isključivo zato da trkač skrha vrat? Zar vam, na primer, izvlačenje korena ne predstavlja već prvu strahovitu preponu na toj trkačkoj stazi? Nama bar, đacima, to izvlačenje korena bila je operacija sasvim slična izvlačenju kutnjaka iz korena, i to zdravoga kutnjaka nespretnim. kovačkim klještima. Ako ne verujete, onda izvol'te vi da izvučete kvadratni koren iz minus četiri, pa ćete se zgranuti kada vam profesor reče da kvadratni koren iz minus četiri niti je pozitivan, niti je negativan, niti je uopšte broj.

    A to je samo prva prepona, a gde su tek ostale? Zamislite jedan širok i dubok rov, iz kojega viri čitava šuma opasnih i smrtonosnih šiljaka, sinusa, kosinusa, logaritama, radeksa, dijametara, segmenata, sekanata, sektora, normala, konusa, piramida, paralelopipeda, tangenata, hiperbola, parabola, diferencijala, integrala itd. I tu šumu smrtonosnih šiljaka u rovu treba po cenu života preskočiti. Pa onda, kad ste već i taj napor postigli, vi nailazite na treću preponu: jedan širok prostor i po njemu rasuto ogromno stenje i kamenje beskonačnih i uobraženih količina, a preskočiti jednu beskonačnu ili uobraženu količinu teže je mnogo nego neuobraženu. Pa kad ste i taj natčovečanski napor učinili i tu preponu savladali, onda tek nailazite na jedan ogroman zid, koji se niti može obići, niti preskočiti, niti glavom razbiti. To je: rektifikacija kruga, račun koji možeš pisati celoga života, predati o smrti kredu sinu da on nastavi, s tim da on preda svome sinu, pa ipak da se to beskonačno pisanje beskonačnih količina ne svrši ni u sedmom kolenu.

    I onda, kad tako stoji stvar, nastaje odista zanimljivo pitanje: kako smo se mi mogli provući, kako preko svih tih prepona dospeti do mature, a kako tek dočepati se maturantske svedodžbe? To je pitanje utoliko zanimljivije što i ja sam tu čudnu pojavu ne mogu ni dandanas da objasnim, a verovatno je ne ume objasniti ni svako drugi iz moje generacije, kao ni iz generacije koja nam je prethodila, niti pak iz one koja nam je sledila.

    Ima odista pojava u prirodi koje su, kraj svih napora nauke, ostale neobjašnjene čovečanstvu. Takve su izvesne svetlosne, pa izvesne psihičke i mnoge druge pojave. I verovatno u red tih pojava, koje će čovečanstvu ostati zauvek neobjašnjene, spada i ta: kako sam ja, i kraj svih tih prepona, prebrodio matematiku i dočepao se maturantske svedodžbe.

    Pa ipak, matematici kao nauci ja bih želeo da odam ovde i jedno duboko priznanje. Ona je ta koja je našoj mladoj književnosti dala mnogi i mnogi dragoceni talenat i ona je ta koja je mladoj našoj pozorišnoj umetnosti dala mnogog i mnogog velikana, kojim se ta umetnost danas ponosi. Da nije bilo matematike, ti bi dobri ljudi, današnji pesnici i glumci, nastavili svoje školovanje i bili bi možda veliki i čestiti činovnici.

    Jedan od tih, lirski pesnik nije umeo u školi da reši ni ovaj najobičniji računski zadatak, iz niže matematike: „Kad ti dnevno zarađuješ pet dinara a trošiš dvadeset, kolika je to razlika na kraju meseca?“ I kako taj zadatak nije umeo tada da reši, nikad ni docnije u životu nije uspeo rešiti ga.

    A jedan naš veliki tragičar, koji je dogurao bio do viših razreda gimnazije te okusio i višu matematiku, eno ga još i dandanas vodi jednu tragičnu borbu sa nepoznatim i uobraženim količinama.

    Kao što vidite, dakle, matematika ima i svojih dobrih strana. *Odlomak iz “Autobiografije”
    ---
    http://www.xxzmagazin.com/hipotenuza-sestra-od-tetke-hipopotamusu
  2. Амин
    александар живаљев got a reaction from Страле in Убрзана бугаризација Македонске цркве у расколу   
    Постављаш права питања (само мислим да Ти овај аргумент о имену није јак, а вређамо браћу Македонце њиме), али то је много компликованије било и некада и сада. Ради се о црквеним областима а не о самосталним државама. То је велика разлика коју користе ови који би преко Цркве нешто да добију за државу. Најважнији принцип јесте приликом доношења одлуке о аутокефалији: "Да не изгубимо слободу којом нас Христос ослободи." Кипар није био самосталан али је на Трећем васељенском сабору добио аутокефалију да му не би упадали властољубиви архијереји других области. Русија је дуго била самостална пре него што је Руска црква добила аутокефалност, чини ми се 1556. године. С друге стране, Сирија, Палестина, Србија дуго нису биле самосталне али су имале аутокефалне патријаршије.
    И код броја архијереја исто је проблем принципијелан: бити самосталан значи имати самостално суђење. Кривицу архијереја могу да пресуде само архијереји, е ту постоји јасан канон да је за суђење архијереју потребан Предстојатељ и 12 епархијских архијереја. Зато је Свети Сава тако и организовао првобитну Жичку архиепископију. Кипарска црква нема тај број архијереја, па спор решавају сабори древних патријаршија, под предстојатељством Васељенског патријарха. То је пореклом из старије праксе када су постојале митрополијске области, пре патријаршијског система дакле, када су недостајући број архијереја за суђење попуњавали епископи суседних области.
  3. Амин
    александар живаљев got a reaction from Вилер Текс in Убрзана бугаризација Македонске цркве у расколу   
    То Ти драги потпуно верујем. Само се чудим што га Синод не само да не укорава, већ и преноси на службеној страници, а и сам даје нека саопштења о црквеним структурама у региону у склопу европских интеграција. Е због те, Европе је Македонац који је на пример 1910. ишао на печалбу у неки аустралијски рудник, замисли колико се до тамо у то време само путовало, морао по повратку аги да да трећину своје крваве зараде.
    Схватам ја да смо сви притиснути, али искрено љутио бих се и на Македонску пчеларску задругу која би решење видела у европским интеграционим процесима, јер су до 1912. због те "Европе" Македонци морали да дају трећину меда аги.
    Шта ће Цркви уопште та фразеологија? Нека седну за сто (маса) и нека причају, пре свега о јединству у Светим Тајнама.
  4. Хахаха
    александар живаљев got a reaction from Милан Ракић in Поуке на "Слободи 2017"   
    Е, сад си отворио крупно питање за аналитичаре: да ли је зато владика Јован (Ћулибрк) ишао недавно у Русију?
  5. Амин
    александар живаљев reacted to interia.pl in Убрзана бугаризација Македонске цркве у расколу   
    Јасно је да је Српска православна црква матична црква савремене „МПЦ у расколу“ . Она је викарног епископа српског патријатрха дала за првог поглавара МПЦ и затим рукоположила првог домородног епископа. Ту нема ништо спорно.
     Али и мајка-црква треба да се понаша као мајка. Кад је ћерка спремна да напусти дом, треба да јој да благослов, а не да је силом држи код себе. У противном, тада једино што ћерки преостане је да стане „побегуља“.
     Сасвим друго је питање колико се канони поштују током историје цркве, посебно кад се ради о стварању нове националне цркве током 19 и 20 века. Осим Српске цркве, сви су остале, скоро без изузетка то урадили без сагласности мајке- цркве. Нико не каже да је то у реду, али стоји да је тако било. Не могу се правила примењивати селективно. То је исто као да си учитељ и свима у класу кажеш: знате децо, нисте ништа знали, али ево вам пролазну, па онда нађеш неког јадног и преко њега вежбаш строгост и принципијелност па га обориш. Макар и да заслужује.
     Већ сам поменуо да не ценим Википедију као извор, али овај део текста потврђује да нико у прошлости није био баш толико канонски принципијелан.
     Uz podršku vaseljenskog patrijarha (свети Сава) je proglasio samostalnost raške crkve od Ohridske arhiepiskopije 1219. godine i postavio temelje današnje Srpske pravoslavne crkve.... U to vreme crkva u Raškoj nije bila samostalna, već podređena Ohridskoj arhiepiskopiji i imala je samo tri episkopije (Ras, Lipljan i Prizren). Sava je iskoristio tadašnje političke prilike i izborio se za autokefalnost srpske crkve.... ako je dozvolu za osnivanje arhiepiskopije imao tražiti u Ohridu, Sava Nemanjić, u dogovoru sa Stefanom odlazi u Nikeju . (https://sh.wikipedia.org/wiki/Sveti_Sava)
    Са друге стране, Бугарска православна црква не крије своје претензије. У њеном уставу стоји да је она наследница Охридске архиепископије. Самоуправляващата се Българска православна църква – Българска Патриаршия е правоприемник на Плисковската архиепископия, Преславската патриаршия, Охридската архиепископия, Търновската патриаршия и Българската екзархия. Тя е единна и неделима. http://www.bg-patriarshia.bg/index.php?file=statute.xml
    Што се тиче Партенија, мало је њих који се са њиме слажу на ову тему. Иначе, висока бугарска јерархија је присутна све време током Другог светског рата на „ослобођене“ македонске територије. То са управом – ако се узме у обзир да нису имали егзарха од 1915 до крајем рата – није свакако због тога што су знали да би то било „бесправан чин за те нове територије Бугарске“; ипак су имали времене епископе за све епархије.  Њихово владање ових простора током Другог светскот рата за објективну савремену историју је дефинисано као окупација тих територија. То важи и за све институције које тадашња власт носи са собом.
     П.С. Кад кажем да Црква покушава да поправи оно што је Држава изгубила нисам мислио на „раскољничкој цркви у Фиром“.
     
  6. Оплаках :))
    александар живаљев reacted to Милан Ракић in Поуке на "Слободи 2017"   
    Како и због чега год; ал` "Џој дивижн" и Јан Кертис нису били на репертоару
  7. Хахаха
    александар живаљев got a reaction from Милан Ракић in Поуке на "Слободи 2017"   
    Е, сад си отворио крупно питање за аналитичаре: да ли је зато владика Јован (Ћулибрк) ишао недавно у Русију?
  8. Амин
    александар живаљев reacted to Милан Ракић in Поуке на "Слободи 2017"   
    Ево и снимка данашњег преноса који је РТС "мушки" урадио са 20-ак камера, више њих и на самим ваздухопловима. Једино замерка на "480п" квалитету ЈуТјуб приказа.
     
  9. Радостан
    александар живаљев got a reaction from АлександраВ in "Политика" широко промовише монашење код "Артемија" - до сада најподмуклији медијски напад на СПЦ   
    Mогу да Вам пошаљем само овако. Иначе, врло је занимљива и насловна страна данашње Политике (20.10.2017) са темом о жени која се десет година крије у Пећкој Патријаршији од прогона косовске полиције по лажној тужби комшије. Цео број је очигледно врло брижљиво спреман.

  10. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from Жика in "Политика" широко промовише монашење код "Артемија" - до сада најподмуклији медијски напад на СПЦ   
      Много ових дана говоримо о планираним медијским ударима на Српску православну цркву као јединог чувара јеванђелске истине и завета наших предака у једном деморалисаном и систематски "слуђиваном" друштву. Данашњи чин најстаријег београдског дневника Политика , по безобзирности и подмуклости, нема равног у историји односа српског новинарства према Цркви. Ако смо на хајкачке нападе Блица, Ало-а и других таблоида на одређене владике, без обзира на њихову бруталност некако навикли, на овакав чин Политике, листа који је половином у државном власништву, никако не смемо да останемо равнодушни. Ову тему постављамо у рубрику Медији, јер руку на срце заиста нема везе са "Епархијом рашкопризренском у егзилу", јер та "Епархија" није пренеле вест о којој пише Политика ни на свом "званичном сајту", ни на сајту свој политичке филијале "Срби на окуп", ни на ФБ страници "Истина је само једна - Владика Артемије." Шта више, у истој данашњој Политици у другој рубрици објављена је и претња тој "Епархији".
    О чему се ради? У рубрици "Србија", у данашњој Политици, која је петком најпродаванија због ТВ програма, преко цела четири стубца објављен је допис из "Лознице на Јелици" под насловом "Три завета за улазак у нови свет" и са великом фотографијом бившег владике Артемија са замонашених његових пет искушеница. То је учињено на "бдењу", али се не каже ког датума (прескочено је основно правило новинарства које се учи већ у основној школи). Аутор "поучне репортаже" како бисмо могли да одредимо њен жанр је потписан као Г. Оташевић (Гвозден Оташевић, дописник Политике из Чачка) после кратке информације каже: "Монашењу на Јелици присуствовало је око 200 светосаваца из разних места Србије. Духовник из ове епархије каже нам да сада имају "33 катакомбна манастира и парохијска богослужбена места, четири епископа, око 150 монаха (архимандрита, протосинђела, јеромонаха, монахиња, искушеника и искушеница, свештеника и ђакона) у Србији од Шар-планине до Куле и у САД, Канади, Аустрији, Републици Српској, Пољској и Русији."
    Онда следи поучителни део са одговорима на питања "Како тече и шта претходи чину монашања и примања мале схиме?" И онда је читав велики текст посвећен опште познатим чињеницама о чину монашења, полагању завета, постризавању итд. Аутор толико потцењује читаоце Политике да им објашњава и шта је то калуђер!
    Рекло би се обична будалаштина некад угледног листа. То, међутим може да мисли само онај ко не познаје како се уређује "Политика". Уредник рубрике "Србија" у "Политици" је Горан Волф, искусан уредник, донедавно најважнији члан редакције "шеф деска". Он савршено тачно зна колико коме тексту следује простора, која је величина фотографија, шалили су се са њим о броју фотографија и ћевапчића које је Политика објавила, када је тадашњи премијер г. Вучић послуживао новинаре, јер и читаоци Политике, су по правилу врло захтевни.
    Дакле, као искусни професионалац Горан Волф, ем што добро зна "случај Артемије", ем што изванредно зна како се постављају вести и шта су репортаже. Објављивање овог текста - са јасном поруком, ако хоћете да будете калуђери, идите код Артемија, сигурно није Волфова жеља него нека, како то новинари кажу "наруџбина која мора да прође". Чија, није се тешко досетити, кад читамо штампу ових дана.
    Занимљиво је и да сам аутор текста, Гвозден Оташевић, који је написао толико репортажа о манастирима у западној Србији, тек сада објашњава шта је то калуђер (калос, герон)! Њему су светосавци они који иду код бившег Артемија, а његовом листу је много значајнији недатирани догађај у "Лозници на Јелици", него што је била недавна посета, 13. октобра, Његове Светости патријарха Чачку и  обилазак обнове древне Вазнесењске цркве (манастира око кога је настао цео град) и присуство 180. годишњици чачанске гимназије (добро била је полугимназија у почетку, али ми имамо тај непотребни комплекс да "продужавамо традицију уназад"). Ко имало зна историју уређивања "Политике", а то спада у фонд опште културе, зна да све то није само пука новинарско-уредничка "брљотина".
    Понављам, у питању је врло јасна претња највишој јерархији СПЦ: ако не будете послушни, имамо резерву.
    Али, да не грешимо душу, опет је потребно познавати технику уређивања целог листа, данашња Политика доноси још један чланак о бившем Артемију! Судску хронику "У случају Артемија сведочио благајник Епархије рашко-призренске". Многи листови се нису осврнули на наставак суђења, Политика на срећу јесте. Јер су први пут са овог маратонског суђења стигли неки конкретни подаци, које је и изнео први сведок у поступку. Наиме благајник Миловоје Марковић, који је на том месту од 2003., дао је исказ да је девизна средства, односно добровољне прилоге које је из иностранства доносио доносио тадашњи епископ "водио на картицама", рекао је:
    - У складу са црквеном праксом тај новац нисам евидентирао у годишњим извештајима Сабору Српске православне цркве. У том извештају сам водио евиденцију само о редовним динарским епархијским средствима." Политика даље извештава да је рекао да је налоге за исплату добијао од некадашњег владике Артемија, али и од архимандрита Симеона и Предрага Суботичког. Додао је да Радосављевић свој лични новац није држао у епархијској благајни, чак је бивши владика позајмљивао свој новац Епархији! Откуд једном епископу који је калуђер (калос, герон) лични новац то ће ваљда да објасни Гвоздан Оташевић, из "Лознице, са Јелице" у неком од наредних дописа. (Наравно, епископи примају због социјалног осигурања плату или пензију, али то никада нису средства којима се може извршити нека велика позајмица властитој Епархији.)
    Но, сад је занимљив факт да је Политика међу ређим листовима који опширно доносе сведочење благајника ЕРП, које никако није у складу са идеализованим ликом материјално незаинтересованог монаха, штавише можда доведе до правних последица (да се не мешамо у рад суда). Дакле на једној страни се бивши Артемије нуди светосавцима као духовна резерва, а на другој у истом листу и њему поручује да не "таласа".
    Ти калуђери (калос, герон), заиста негују врлину послушности, али ипак морају да буду послушнији Богу, него медијима и њиховим газдама.
     


    This post has been promoted to an article
  11. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from Жика in "Политика" широко промовише монашење код "Артемија" - до сада најподмуклији медијски напад на СПЦ   
      Много ових дана говоримо о планираним медијским ударима на Српску православну цркву као јединог чувара јеванђелске истине и завета наших предака у једном деморалисаном и систематски "слуђиваном" друштву. Данашњи чин најстаријег београдског дневника Политика , по безобзирности и подмуклости, нема равног у историји односа српског новинарства према Цркви. Ако смо на хајкачке нападе Блица, Ало-а и других таблоида на одређене владике, без обзира на њихову бруталност некако навикли, на овакав чин Политике, листа који је половином у државном власништву, никако не смемо да останемо равнодушни. Ову тему постављамо у рубрику Медији, јер руку на срце заиста нема везе са "Епархијом рашкопризренском у егзилу", јер та "Епархија" није пренеле вест о којој пише Политика ни на свом "званичном сајту", ни на сајту свој политичке филијале "Срби на окуп", ни на ФБ страници "Истина је само једна - Владика Артемије." Шта више, у истој данашњој Политици у другој рубрици објављена је и претња тој "Епархији".
    О чему се ради? У рубрици "Србија", у данашњој Политици, која је петком најпродаванија због ТВ програма, преко цела четири стубца објављен је допис из "Лознице на Јелици" под насловом "Три завета за улазак у нови свет" и са великом фотографијом бившег владике Артемија са замонашених његових пет искушеница. То је учињено на "бдењу", али се не каже ког датума (прескочено је основно правило новинарства које се учи већ у основној школи). Аутор "поучне репортаже" како бисмо могли да одредимо њен жанр је потписан као Г. Оташевић (Гвозден Оташевић, дописник Политике из Чачка) после кратке информације каже: "Монашењу на Јелици присуствовало је око 200 светосаваца из разних места Србије. Духовник из ове епархије каже нам да сада имају "33 катакомбна манастира и парохијска богослужбена места, четири епископа, око 150 монаха (архимандрита, протосинђела, јеромонаха, монахиња, искушеника и искушеница, свештеника и ђакона) у Србији од Шар-планине до Куле и у САД, Канади, Аустрији, Републици Српској, Пољској и Русији."
    Онда следи поучителни део са одговорима на питања "Како тече и шта претходи чину монашања и примања мале схиме?" И онда је читав велики текст посвећен опште познатим чињеницама о чину монашења, полагању завета, постризавању итд. Аутор толико потцењује читаоце Политике да им објашњава и шта је то калуђер!
    Рекло би се обична будалаштина некад угледног листа. То, међутим може да мисли само онај ко не познаје како се уређује "Политика". Уредник рубрике "Србија" у "Политици" је Горан Волф, искусан уредник, донедавно најважнији члан редакције "шеф деска". Он савршено тачно зна колико коме тексту следује простора, која је величина фотографија, шалили су се са њим о броју фотографија и ћевапчића које је Политика објавила, када је тадашњи премијер г. Вучић послуживао новинаре, јер и читаоци Политике, су по правилу врло захтевни.
    Дакле, као искусни професионалац Горан Волф, ем што добро зна "случај Артемије", ем што изванредно зна како се постављају вести и шта су репортаже. Објављивање овог текста - са јасном поруком, ако хоћете да будете калуђери, идите код Артемија, сигурно није Волфова жеља него нека, како то новинари кажу "наруџбина која мора да прође". Чија, није се тешко досетити, кад читамо штампу ових дана.
    Занимљиво је и да сам аутор текста, Гвозден Оташевић, који је написао толико репортажа о манастирима у западној Србији, тек сада објашњава шта је то калуђер (калос, герон)! Њему су светосавци они који иду код бившег Артемија, а његовом листу је много значајнији недатирани догађај у "Лозници на Јелици", него што је била недавна посета, 13. октобра, Његове Светости патријарха Чачку и  обилазак обнове древне Вазнесењске цркве (манастира око кога је настао цео град) и присуство 180. годишњици чачанске гимназије (добро била је полугимназија у почетку, али ми имамо тај непотребни комплекс да "продужавамо традицију уназад"). Ко имало зна историју уређивања "Политике", а то спада у фонд опште културе, зна да све то није само пука новинарско-уредничка "брљотина".
    Понављам, у питању је врло јасна претња највишој јерархији СПЦ: ако не будете послушни, имамо резерву.
    Али, да не грешимо душу, опет је потребно познавати технику уређивања целог листа, данашња Политика доноси још један чланак о бившем Артемију! Судску хронику "У случају Артемија сведочио благајник Епархије рашко-призренске". Многи листови се нису осврнули на наставак суђења, Политика на срећу јесте. Јер су први пут са овог маратонског суђења стигли неки конкретни подаци, које је и изнео први сведок у поступку. Наиме благајник Миловоје Марковић, који је на том месту од 2003., дао је исказ да је девизна средства, односно добровољне прилоге које је из иностранства доносио доносио тадашњи епископ "водио на картицама", рекао је:
    - У складу са црквеном праксом тај новац нисам евидентирао у годишњим извештајима Сабору Српске православне цркве. У том извештају сам водио евиденцију само о редовним динарским епархијским средствима." Политика даље извештава да је рекао да је налоге за исплату добијао од некадашњег владике Артемија, али и од архимандрита Симеона и Предрага Суботичког. Додао је да Радосављевић свој лични новац није држао у епархијској благајни, чак је бивши владика позајмљивао свој новац Епархији! Откуд једном епископу који је калуђер (калос, герон) лични новац то ће ваљда да објасни Гвоздан Оташевић, из "Лознице, са Јелице" у неком од наредних дописа. (Наравно, епископи примају због социјалног осигурања плату или пензију, али то никада нису средства којима се може извршити нека велика позајмица властитој Епархији.)
    Но, сад је занимљив факт да је Политика међу ређим листовима који опширно доносе сведочење благајника ЕРП, које никако није у складу са идеализованим ликом материјално незаинтересованог монаха, штавише можда доведе до правних последица (да се не мешамо у рад суда). Дакле на једној страни се бивши Артемије нуди светосавцима као духовна резерва, а на другој у истом листу и њему поручује да не "таласа".
    Ти калуђери (калос, герон), заиста негују врлину послушности, али ипак морају да буду послушнији Богу, него медијима и њиховим газдама.
     


    This post has been promoted to an article
  12. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from Милан Ракић in На дан сећања на геноцид премијера филма о Логору Сајмиште   
    Документарни филм у продукцији Музеја жртава геноцида
     
    Музеј жртава геноцида у оквирима својих активности започео је продукцију дугометражних документарних филмова. Први у планираној серији био је филм „Пакао Независне Државе Хрватске“. Вредност филма потврђена је емитовањем на програмима Радио телевизије Србије и Радио телевизије Републике Српске, на неколико мањих локалних телевизијских програма и доступан је на Интернету.
    Продукцију настављамо дводелним филмом о логору Сајмиште: први је под насловом „Judenlager Semlin“ („Јеврејски логор Земун“), а други „Anhaltelager Semlin“ („Прихватни логор Земун“). Филм је урађен у оквиру обележавања 75-годишњице страдања српског народа на Козари (1942–2017) од којих је више од 8.000 особа било депортовано на Сајмиште. Овим филмом подсећамо и на страдање припадника јеврејског народа са територије Краљевине Југославије са посебним освртом на Сајмиште. Екипа која је урадила филм „Пакао Независне Државе Хрватске“, урадила је и овај: аутор филма је др Вељко Ђурић Мишина а режију потписује Драган Ћирјанић.
    Пројекција филма ће бити 21. октобра 2017. (дан сећања на страдање у Крагујевцу 1941) у простору Дома Војске Србије, у 13 часова.

    View full Странице
  13. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from Жика in "Политика" широко промовише монашење код "Артемија" - до сада најподмуклији медијски напад на СПЦ   
      Много ових дана говоримо о планираним медијским ударима на Српску православну цркву као јединог чувара јеванђелске истине и завета наших предака у једном деморалисаном и систематски "слуђиваном" друштву. Данашњи чин најстаријег београдског дневника Политика , по безобзирности и подмуклости, нема равног у историји односа српског новинарства према Цркви. Ако смо на хајкачке нападе Блица, Ало-а и других таблоида на одређене владике, без обзира на њихову бруталност некако навикли, на овакав чин Политике, листа који је половином у државном власништву, никако не смемо да останемо равнодушни. Ову тему постављамо у рубрику Медији, јер руку на срце заиста нема везе са "Епархијом рашкопризренском у егзилу", јер та "Епархија" није пренеле вест о којој пише Политика ни на свом "званичном сајту", ни на сајту свој политичке филијале "Срби на окуп", ни на ФБ страници "Истина је само једна - Владика Артемије." Шта више, у истој данашњој Политици у другој рубрици објављена је и претња тој "Епархији".
    О чему се ради? У рубрици "Србија", у данашњој Политици, која је петком најпродаванија због ТВ програма, преко цела четири стубца објављен је допис из "Лознице на Јелици" под насловом "Три завета за улазак у нови свет" и са великом фотографијом бившег владике Артемија са замонашених његових пет искушеница. То је учињено на "бдењу", али се не каже ког датума (прескочено је основно правило новинарства које се учи већ у основној школи). Аутор "поучне репортаже" како бисмо могли да одредимо њен жанр је потписан као Г. Оташевић (Гвозден Оташевић, дописник Политике из Чачка) после кратке информације каже: "Монашењу на Јелици присуствовало је око 200 светосаваца из разних места Србије. Духовник из ове епархије каже нам да сада имају "33 катакомбна манастира и парохијска богослужбена места, четири епископа, око 150 монаха (архимандрита, протосинђела, јеромонаха, монахиња, искушеника и искушеница, свештеника и ђакона) у Србији од Шар-планине до Куле и у САД, Канади, Аустрији, Републици Српској, Пољској и Русији."
    Онда следи поучителни део са одговорима на питања "Како тече и шта претходи чину монашања и примања мале схиме?" И онда је читав велики текст посвећен опште познатим чињеницама о чину монашења, полагању завета, постризавању итд. Аутор толико потцењује читаоце Политике да им објашњава и шта је то калуђер!
    Рекло би се обична будалаштина некад угледног листа. То, међутим може да мисли само онај ко не познаје како се уређује "Политика". Уредник рубрике "Србија" у "Политици" је Горан Волф, искусан уредник, донедавно најважнији члан редакције "шеф деска". Он савршено тачно зна колико коме тексту следује простора, која је величина фотографија, шалили су се са њим о броју фотографија и ћевапчића које је Политика објавила, када је тадашњи премијер г. Вучић послуживао новинаре, јер и читаоци Политике, су по правилу врло захтевни.
    Дакле, као искусни професионалац Горан Волф, ем што добро зна "случај Артемије", ем што изванредно зна како се постављају вести и шта су репортаже. Објављивање овог текста - са јасном поруком, ако хоћете да будете калуђери, идите код Артемија, сигурно није Волфова жеља него нека, како то новинари кажу "наруџбина која мора да прође". Чија, није се тешко досетити, кад читамо штампу ових дана.
    Занимљиво је и да сам аутор текста, Гвозден Оташевић, који је написао толико репортажа о манастирима у западној Србији, тек сада објашњава шта је то калуђер (калос, герон)! Њему су светосавци они који иду код бившег Артемија, а његовом листу је много значајнији недатирани догађај у "Лозници на Јелици", него што је била недавна посета, 13. октобра, Његове Светости патријарха Чачку и  обилазак обнове древне Вазнесењске цркве (манастира око кога је настао цео град) и присуство 180. годишњици чачанске гимназије (добро била је полугимназија у почетку, али ми имамо тај непотребни комплекс да "продужавамо традицију уназад"). Ко имало зна историју уређивања "Политике", а то спада у фонд опште културе, зна да све то није само пука новинарско-уредничка "брљотина".
    Понављам, у питању је врло јасна претња највишој јерархији СПЦ: ако не будете послушни, имамо резерву.
    Али, да не грешимо душу, опет је потребно познавати технику уређивања целог листа, данашња Политика доноси још један чланак о бившем Артемију! Судску хронику "У случају Артемија сведочио благајник Епархије рашко-призренске". Многи листови се нису осврнули на наставак суђења, Политика на срећу јесте. Јер су први пут са овог маратонског суђења стигли неки конкретни подаци, које је и изнео први сведок у поступку. Наиме благајник Миловоје Марковић, који је на том месту од 2003., дао је исказ да је девизна средства, односно добровољне прилоге које је из иностранства доносио доносио тадашњи епископ "водио на картицама", рекао је:
    - У складу са црквеном праксом тај новац нисам евидентирао у годишњим извештајима Сабору Српске православне цркве. У том извештају сам водио евиденцију само о редовним динарским епархијским средствима." Политика даље извештава да је рекао да је налоге за исплату добијао од некадашњег владике Артемија, али и од архимандрита Симеона и Предрага Суботичког. Додао је да Радосављевић свој лични новац није држао у епархијској благајни, чак је бивши владика позајмљивао свој новац Епархији! Откуд једном епископу који је калуђер (калос, герон) лични новац то ће ваљда да објасни Гвоздан Оташевић, из "Лознице, са Јелице" у неком од наредних дописа. (Наравно, епископи примају због социјалног осигурања плату или пензију, али то никада нису средства којима се може извршити нека велика позајмица властитој Епархији.)
    Но, сад је занимљив факт да је Политика међу ређим листовима који опширно доносе сведочење благајника ЕРП, које никако није у складу са идеализованим ликом материјално незаинтересованог монаха, штавише можда доведе до правних последица (да се не мешамо у рад суда). Дакле на једној страни се бивши Артемије нуди светосавцима као духовна резерва, а на другој у истом листу и њему поручује да не "таласа".
    Ти калуђери (калос, герон), заиста негују врлину послушности, али ипак морају да буду послушнији Богу, него медијима и њиховим газдама.
     


    This post has been promoted to an article
  14. Амин
    александар живаљев got a reaction from Драгана Милошевић in Свештеник Никола Пејовић: Је ли овај свијет стварно помахнитао?   
    Прометејски огањ митрополита Амфилохија
    Од ИН4С-19 октобар, 2017           Пише: Донко Ракочевић  
    По легенди, мудри Прометеј се винуо ка небу са дугачком стабљиком џиновског сунцокрета којом је успио да дотакне огњене кочије којима Сунце језди кроз васиону; стабљика се упалила и Прометеј с њом је сишао на земљу показавши људима највеће добро – ватру. Тако су настали изрази Промотејева ватра или Промотејев огањ, а означавају „неугасиву тежњу за постигнућем високих циљева“. А ријеч прометејство – добила је значење: „борба против силе и неправде, предводничка улога у напредним и ослободилачким тежњама, улога лучоноше, светлоноше, првоборца за неку спасоносну идеју“.
    Као што је Промет покупио ватру са Сунца да би помогао људском роду, тако је и митрополит Амфилохије, како и приличи мјесту на којем сједи (на столици светог Петра Цетињскога), покупио свјетлост из Новог Завјета и Светог Предања и Његошеве Луче Микрокозме, и њоме покушава да нам, у овој помрчини новог свјетског поретка, освијетли пут којим треба да идемо.
    И баш као што је Прометеј испаштао због своје помоћи људском роду, тако се и свака Митрополитова ријеч дочекује на нож од стране црногорских и другосрбијанских безбожника. Није проблем НАТО бомбардовање (то је за њих „Милосрдни анђео“), већ је проблем што Митрополит западну војну алијансу сматра злочиначком. Већ традиционално парадирање припадника ЛГБТ популације нашим градовима, као да су народни хероји и ослободиоци, сасвим је ОК, проблем је што то Митрополита подсјећа на Содому и Гомору. Није проблем што наталитет драстично пада, и што нас ускоро неће бити ни за под једну шљиву, већ је проблем што Митрополит осуђује абортус као убиство тек створене дјеце.
    Тако је у „Вијестима“, Драгослав Дедовић, иначе уредник њемачког Deutsche Welle (програма на српском), у тексту под насловом „Амфилохије, првосвештеник САНУ: Је ли поп помахнитао?“, осуо „дрвље и камење“ на Његово Високопреосвештенство, сматрајући да је право жене да одлучује о свом животу, самим тим и абортус, цивилизацијска тековина, а да Амфилохијеве придике немају везе са хришћанским учењем.
    Дакле, по Дедовићу, све је дозвољено данашњој жени, а ако је све дозвољено, онда Бога нема! Иако то није написао, такву нам је поруку послао. А што се тиче хришћанског учења, препоручујем му да, у слободним сатима, чита Стари и Нови Завјет, него се бојим да ће онда замрзјети Исуса Христа више него Амфилохија (Радовића), када види да Библија нема много слуха за родну равноправност.
    Колумнисти „Вијести“ је посебно засметало што је митрополит Амфилихије у исти контекст ставио Јосипа Броза и Адолфа Хитлера, то га је баш разљутило, и у први мах сам помислио, с обзиром да је уредник њемачког медија (програма на српском) и да га памтим по неким бољим текстовима, да то види као увреду за Хитлера, с обзиром да је Броз побио више Срба него што је то учинио Хитлер. Но, био сам наиван, како сам могао помислити да неко ко мисли да је све дозвољено, може о Јожи имати лоше мишљење.
    На крају свог богохулног шкрабосписа, Дедовић је поставио питање: „Шта ћемо са српским тоталитарним ‘нероткињама’, драги Амфилохије? Оставићемо их у језику пуном хришћанске мржње. Али им нећемо дати да буду суткиње! Или што каже Биљана Србљановић, може ‘нероткиња’, а не може ‘суткиња’.“
    Ха-ха-ха-ха… Морао сам да се насмијем овој несувислости, иако се позвао на врховног другосрбијанског ауторитета, Биљану Србљановић. Па, наравно, да је ријеч ‘нероткиња’ женског рода, јер мушкарци не рађају дјецу, а то што у српском језику не може – ‘суткиња’, није крив митрополит Амфилохије, већ ауторитети српске лингвистике који актуелне покушаје „феминизирања“ језика сматрају насиљем над науком и здравим разузмом.
    Остале Дедовићеве тезе не заслужују пажњу, јер су обичне увреде, сличне онима које свакодневно чујемо од монтенергинских и другосрбијанских безбожника и богохулитеља, који себи дају за право да једном владики и доктору теологије држа лекције о хришћанској ‘науци’. Никако да схвате да немају проблем са митрополитом Амфилохијем, него са црквеним учењем, са канонима васељенских сабора, са списима светих отаца, са Новим завјетом и другим светим књигама – од којих бјеже као ђаво од крста.
    П.С: Познато је онима који прате моје писање годинама уназад, да сам увијек критиковао идолопоклонике, како Брозове тако Амфилохијеве („Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити“, друга Божја заповијест), као и да сам више пута имао критичке текстове поводом сусрета нашег митрополита са папом, а богами и поводом његове подршке Милу Ђукановићу тамо негде крајем прошлог вијека; али на ово што Његово Високопреосвештенство последњих година прича о НАТО-у, геј популацији, абортусу и другим пошастима евро-атлантског свијета, тешко је ставити неку примједбу, сем ако нијесте продали вјеру за вечеру, или задњицу за надницу.
    Преузето са портала: Седмица
  15. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from Жика in "Политика" широко промовише монашење код "Артемија" - до сада најподмуклији медијски напад на СПЦ   
      Много ових дана говоримо о планираним медијским ударима на Српску православну цркву као јединог чувара јеванђелске истине и завета наших предака у једном деморалисаном и систематски "слуђиваном" друштву. Данашњи чин најстаријег београдског дневника Политика , по безобзирности и подмуклости, нема равног у историји односа српског новинарства према Цркви. Ако смо на хајкачке нападе Блица, Ало-а и других таблоида на одређене владике, без обзира на њихову бруталност некако навикли, на овакав чин Политике, листа који је половином у државном власништву, никако не смемо да останемо равнодушни. Ову тему постављамо у рубрику Медији, јер руку на срце заиста нема везе са "Епархијом рашкопризренском у егзилу", јер та "Епархија" није пренеле вест о којој пише Политика ни на свом "званичном сајту", ни на сајту свој политичке филијале "Срби на окуп", ни на ФБ страници "Истина је само једна - Владика Артемије." Шта више, у истој данашњој Политици у другој рубрици објављена је и претња тој "Епархији".
    О чему се ради? У рубрици "Србија", у данашњој Политици, која је петком најпродаванија због ТВ програма, преко цела четири стубца објављен је допис из "Лознице на Јелици" под насловом "Три завета за улазак у нови свет" и са великом фотографијом бившег владике Артемија са замонашених његових пет искушеница. То је учињено на "бдењу", али се не каже ког датума (прескочено је основно правило новинарства које се учи већ у основној школи). Аутор "поучне репортаже" како бисмо могли да одредимо њен жанр је потписан као Г. Оташевић (Гвозден Оташевић, дописник Политике из Чачка) после кратке информације каже: "Монашењу на Јелици присуствовало је око 200 светосаваца из разних места Србије. Духовник из ове епархије каже нам да сада имају "33 катакомбна манастира и парохијска богослужбена места, четири епископа, око 150 монаха (архимандрита, протосинђела, јеромонаха, монахиња, искушеника и искушеница, свештеника и ђакона) у Србији од Шар-планине до Куле и у САД, Канади, Аустрији, Републици Српској, Пољској и Русији."
    Онда следи поучителни део са одговорима на питања "Како тече и шта претходи чину монашања и примања мале схиме?" И онда је читав велики текст посвећен опште познатим чињеницама о чину монашења, полагању завета, постризавању итд. Аутор толико потцењује читаоце Политике да им објашњава и шта је то калуђер!
    Рекло би се обична будалаштина некад угледног листа. То, међутим може да мисли само онај ко не познаје како се уређује "Политика". Уредник рубрике "Србија" у "Политици" је Горан Волф, искусан уредник, донедавно најважнији члан редакције "шеф деска". Он савршено тачно зна колико коме тексту следује простора, која је величина фотографија, шалили су се са њим о броју фотографија и ћевапчића које је Политика објавила, када је тадашњи премијер г. Вучић послуживао новинаре, јер и читаоци Политике, су по правилу врло захтевни.
    Дакле, као искусни професионалац Горан Волф, ем што добро зна "случај Артемије", ем што изванредно зна како се постављају вести и шта су репортаже. Објављивање овог текста - са јасном поруком, ако хоћете да будете калуђери, идите код Артемија, сигурно није Волфова жеља него нека, како то новинари кажу "наруџбина која мора да прође". Чија, није се тешко досетити, кад читамо штампу ових дана.
    Занимљиво је и да сам аутор текста, Гвозден Оташевић, који је написао толико репортажа о манастирима у западној Србији, тек сада објашњава шта је то калуђер (калос, герон)! Њему су светосавци они који иду код бившег Артемија, а његовом листу је много значајнији недатирани догађај у "Лозници на Јелици", него што је била недавна посета, 13. октобра, Његове Светости патријарха Чачку и  обилазак обнове древне Вазнесењске цркве (манастира око кога је настао цео град) и присуство 180. годишњици чачанске гимназије (добро била је полугимназија у почетку, али ми имамо тај непотребни комплекс да "продужавамо традицију уназад"). Ко имало зна историју уређивања "Политике", а то спада у фонд опште културе, зна да све то није само пука новинарско-уредничка "брљотина".
    Понављам, у питању је врло јасна претња највишој јерархији СПЦ: ако не будете послушни, имамо резерву.
    Али, да не грешимо душу, опет је потребно познавати технику уређивања целог листа, данашња Политика доноси још један чланак о бившем Артемију! Судску хронику "У случају Артемија сведочио благајник Епархије рашко-призренске". Многи листови се нису осврнули на наставак суђења, Политика на срећу јесте. Јер су први пут са овог маратонског суђења стигли неки конкретни подаци, које је и изнео први сведок у поступку. Наиме благајник Миловоје Марковић, који је на том месту од 2003., дао је исказ да је девизна средства, односно добровољне прилоге које је из иностранства доносио доносио тадашњи епископ "водио на картицама", рекао је:
    - У складу са црквеном праксом тај новац нисам евидентирао у годишњим извештајима Сабору Српске православне цркве. У том извештају сам водио евиденцију само о редовним динарским епархијским средствима." Политика даље извештава да је рекао да је налоге за исплату добијао од некадашњег владике Артемија, али и од архимандрита Симеона и Предрага Суботичког. Додао је да Радосављевић свој лични новац није држао у епархијској благајни, чак је бивши владика позајмљивао свој новац Епархији! Откуд једном епископу који је калуђер (калос, герон) лични новац то ће ваљда да објасни Гвоздан Оташевић, из "Лознице, са Јелице" у неком од наредних дописа. (Наравно, епископи примају због социјалног осигурања плату или пензију, али то никада нису средства којима се може извршити нека велика позајмица властитој Епархији.)
    Но, сад је занимљив факт да је Политика међу ређим листовима који опширно доносе сведочење благајника ЕРП, које никако није у складу са идеализованим ликом материјално незаинтересованог монаха, штавише можда доведе до правних последица (да се не мешамо у рад суда). Дакле на једној страни се бивши Артемије нуди светосавцима као духовна резерва, а на другој у истом листу и њему поручује да не "таласа".
    Ти калуђери (калос, герон), заиста негују врлину послушности, али ипак морају да буду послушнији Богу, него медијима и њиховим газдама.
     


    This post has been promoted to an article
  16. Амин
    александар живаљев reacted to Гајић in Хришћански приступ односу етике и естетике (аксиологија)   
    Треба и Апостола Павла позвати овде!
    Цитирам:
     

    16....Јер се не стидим јеванђеља Христова, јер је оно сила Божија на спасење свакоме који вјерује, а најприје Јудејцу и Јелину.
    17. Јер се у њему открива правда Божија из вјере у вјеру, као што је написано: А праведник ће од вјере живјети.
    18. Јер се открива гњев Божији с неба на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди.
    19. Јер што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је Бог објавио.
    20. Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство, да немају изговора.
    21. Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише...
  17. Љут
    александар живаљев got a reaction from Џуманџи in Епидемија малих богиња на КиМ, а у Новом Пазару минимални обухват деце ММР вакцином   
    Док траје епидемија малих богиња на Косову и Метохији (пријављен је већ један смртни случај код једне бебе), у Новом Пазару се бележи историјски минимум обухвата деце вакцинацијом, а посебно ММР вакцином. Преносимо о томе вест РТ Војводинеhttp://www.rtv.rs/sr_ci/drustvo/vakcinacija-mmr-om-u-novom-pazaru-pala-na-62-odsto_862555.html
    а затим и податке изнете на недавном скупу педијатара Србије у Нишу, који недвосмислено говоре да је ова појава везана за антивакционалну пропаганду. Тужно-занимљив је податак да ова пропаганда потекла из америчке "јеванђелске деснице" највећу прихваћеност има у муслиманским срединама.
    Вакцинација ММР-ом у Новом Пазару пала на 62 одсто
    НОВИ ПАЗАР - Министарка задужена за демографију и популациону политику Славица Ђукић Дејановић каже да су огромне листе чекања за упис деце у вртиће, као и смањен обухват вакцинације малишана ММР вакцином у Новом Пазару, проблеми на чијем решавању ће заједно радити влада и локална самоуправа.
    Она је данас посетила Нови Пазар и разговарала са градоначелником како да се ти проблеми реше.
     
    EPA/JEAN-CHRISTOPHE BOTT  
    Подсетила је да се у Новом Пазару на 1.000 становника рађало више од 14 деце, а да је сада та бројка смањена. Позитивно је што је у Новом Пазару, како каже, смањена смртност и што је просечна старост 34 године.
    Договорено је, како каже, да се проблеми уписа деце у вртић решавају заједнички кроз пројекте.
    Министарка је указала да упис деце у вртиће није само подршка родитељима да лакше организују породичне и пословне обавезе, већ да је вртић важан и за социјални развој детета.
    Додала да је обухват вакцинисане деце низак и да је свега 62 одсто, а да је пожељно да буде више од 90 одсто.
    "То је далеко испод просека у Србији. Едукативни програми за родитеље и васпитаче морају заживети на другачији начин", појаснила је она.
    Како каже, теоријски би било недопустиво да здравствени радници саветују родитеље да не вакцинишу децу, али да у пракси има и таквих примера.
    "Заблуде има и међу здравственим радницима. То би теоријски требало да буде недопустиво, али догађа се. Вакцина је највећа цивилизацијска тековина у борби против заразних болести", рекла је она.
    Градоначелник Новог Пазара Нихат Бишевац нагласио је да су разговарали о мерама које би могле да се предузму како би наталитет у Новом Пазару био као 2015. године.
    "Разговарали смо како да се повећа број деце у вртићима, како да се повећа број обданишта, побољшање квалитета боравка деце у вртићима", нагласио је Бишевац.
    Проблем лошег одзива на вакцинацију деце мора се решавати, како каже, едукацијом родитеља кроз разне радионице, а велику улогу у томе имају и медији.
     
      ИНФОРМАЦИЈА СА СКУПА ПЕДИЈАТАРА СРБИЈЕ У НИШУ
    o tome je referisala dr Vesna Despotović (DZ NP) na Pedijatrijskim danima u Nišu, koja je iznela podatke za period 2008-2016.Obuhvat je 2008. bio 96% a 2016. svega 58%. Najveći pad je zabeležen 2015. i 2016. " što korelira sa veoma izraženom propagandnom aktivnošću antivakcinalnog lobija. Najveći pad procenta vakcinisane dece primećen je za MMR vakcinu. Procenat dece koja su primila MMR vakcinu 2008. godine bio je 96%, a 2016. godine iznosio je za period januar-jun 40%, a za period jul-decembar 24%" (VD; Zbornik radova, str. 20-21)
       
  18. Амин
    александар живаљев got a reaction from Драгана Милошевић in Свештеник Никола Пејовић: Је ли овај свијет стварно помахнитао?   
    Прометејски огањ митрополита Амфилохија
    Од ИН4С-19 октобар, 2017           Пише: Донко Ракочевић  
    По легенди, мудри Прометеј се винуо ка небу са дугачком стабљиком џиновског сунцокрета којом је успио да дотакне огњене кочије којима Сунце језди кроз васиону; стабљика се упалила и Прометеј с њом је сишао на земљу показавши људима највеће добро – ватру. Тако су настали изрази Промотејева ватра или Промотејев огањ, а означавају „неугасиву тежњу за постигнућем високих циљева“. А ријеч прометејство – добила је значење: „борба против силе и неправде, предводничка улога у напредним и ослободилачким тежњама, улога лучоноше, светлоноше, првоборца за неку спасоносну идеју“.
    Као што је Промет покупио ватру са Сунца да би помогао људском роду, тако је и митрополит Амфилохије, како и приличи мјесту на којем сједи (на столици светог Петра Цетињскога), покупио свјетлост из Новог Завјета и Светог Предања и Његошеве Луче Микрокозме, и њоме покушава да нам, у овој помрчини новог свјетског поретка, освијетли пут којим треба да идемо.
    И баш као што је Прометеј испаштао због своје помоћи људском роду, тако се и свака Митрополитова ријеч дочекује на нож од стране црногорских и другосрбијанских безбожника. Није проблем НАТО бомбардовање (то је за њих „Милосрдни анђео“), већ је проблем што Митрополит западну војну алијансу сматра злочиначком. Већ традиционално парадирање припадника ЛГБТ популације нашим градовима, као да су народни хероји и ослободиоци, сасвим је ОК, проблем је што то Митрополита подсјећа на Содому и Гомору. Није проблем што наталитет драстично пада, и што нас ускоро неће бити ни за под једну шљиву, већ је проблем што Митрополит осуђује абортус као убиство тек створене дјеце.
    Тако је у „Вијестима“, Драгослав Дедовић, иначе уредник њемачког Deutsche Welle (програма на српском), у тексту под насловом „Амфилохије, првосвештеник САНУ: Је ли поп помахнитао?“, осуо „дрвље и камење“ на Његово Високопреосвештенство, сматрајући да је право жене да одлучује о свом животу, самим тим и абортус, цивилизацијска тековина, а да Амфилохијеве придике немају везе са хришћанским учењем.
    Дакле, по Дедовићу, све је дозвољено данашњој жени, а ако је све дозвољено, онда Бога нема! Иако то није написао, такву нам је поруку послао. А што се тиче хришћанског учења, препоручујем му да, у слободним сатима, чита Стари и Нови Завјет, него се бојим да ће онда замрзјети Исуса Христа више него Амфилохија (Радовића), када види да Библија нема много слуха за родну равноправност.
    Колумнисти „Вијести“ је посебно засметало што је митрополит Амфилихије у исти контекст ставио Јосипа Броза и Адолфа Хитлера, то га је баш разљутило, и у први мах сам помислио, с обзиром да је уредник њемачког медија (програма на српском) и да га памтим по неким бољим текстовима, да то види као увреду за Хитлера, с обзиром да је Броз побио више Срба него што је то учинио Хитлер. Но, био сам наиван, како сам могао помислити да неко ко мисли да је све дозвољено, може о Јожи имати лоше мишљење.
    На крају свог богохулног шкрабосписа, Дедовић је поставио питање: „Шта ћемо са српским тоталитарним ‘нероткињама’, драги Амфилохије? Оставићемо их у језику пуном хришћанске мржње. Али им нећемо дати да буду суткиње! Или што каже Биљана Србљановић, може ‘нероткиња’, а не може ‘суткиња’.“
    Ха-ха-ха-ха… Морао сам да се насмијем овој несувислости, иако се позвао на врховног другосрбијанског ауторитета, Биљану Србљановић. Па, наравно, да је ријеч ‘нероткиња’ женског рода, јер мушкарци не рађају дјецу, а то што у српском језику не може – ‘суткиња’, није крив митрополит Амфилохије, већ ауторитети српске лингвистике који актуелне покушаје „феминизирања“ језика сматрају насиљем над науком и здравим разузмом.
    Остале Дедовићеве тезе не заслужују пажњу, јер су обичне увреде, сличне онима које свакодневно чујемо од монтенергинских и другосрбијанских безбожника и богохулитеља, који себи дају за право да једном владики и доктору теологије држа лекције о хришћанској ‘науци’. Никако да схвате да немају проблем са митрополитом Амфилохијем, него са црквеним учењем, са канонима васељенских сабора, са списима светих отаца, са Новим завјетом и другим светим књигама – од којих бјеже као ђаво од крста.
    П.С: Познато је онима који прате моје писање годинама уназад, да сам увијек критиковао идолопоклонике, како Брозове тако Амфилохијеве („Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити“, друга Божја заповијест), као и да сам више пута имао критичке текстове поводом сусрета нашег митрополита са папом, а богами и поводом његове подршке Милу Ђукановићу тамо негде крајем прошлог вијека; али на ово што Његово Високопреосвештенство последњих година прича о НАТО-у, геј популацији, абортусу и другим пошастима евро-атлантског свијета, тешко је ставити неку примједбу, сем ако нијесте продали вјеру за вечеру, или задњицу за надницу.
    Преузето са портала: Седмица
  19. Амин
    александар живаљев got a reaction from Драгана Милошевић in Свештеник Никола Пејовић: Је ли овај свијет стварно помахнитао?   
    Прометејски огањ митрополита Амфилохија
    Од ИН4С-19 октобар, 2017           Пише: Донко Ракочевић  
    По легенди, мудри Прометеј се винуо ка небу са дугачком стабљиком џиновског сунцокрета којом је успио да дотакне огњене кочије којима Сунце језди кроз васиону; стабљика се упалила и Прометеј с њом је сишао на земљу показавши људима највеће добро – ватру. Тако су настали изрази Промотејева ватра или Промотејев огањ, а означавају „неугасиву тежњу за постигнућем високих циљева“. А ријеч прометејство – добила је значење: „борба против силе и неправде, предводничка улога у напредним и ослободилачким тежњама, улога лучоноше, светлоноше, првоборца за неку спасоносну идеју“.
    Као што је Промет покупио ватру са Сунца да би помогао људском роду, тако је и митрополит Амфилохије, како и приличи мјесту на којем сједи (на столици светог Петра Цетињскога), покупио свјетлост из Новог Завјета и Светог Предања и Његошеве Луче Микрокозме, и њоме покушава да нам, у овој помрчини новог свјетског поретка, освијетли пут којим треба да идемо.
    И баш као што је Прометеј испаштао због своје помоћи људском роду, тако се и свака Митрополитова ријеч дочекује на нож од стране црногорских и другосрбијанских безбожника. Није проблем НАТО бомбардовање (то је за њих „Милосрдни анђео“), већ је проблем што Митрополит западну војну алијансу сматра злочиначком. Већ традиционално парадирање припадника ЛГБТ популације нашим градовима, као да су народни хероји и ослободиоци, сасвим је ОК, проблем је што то Митрополита подсјећа на Содому и Гомору. Није проблем што наталитет драстично пада, и што нас ускоро неће бити ни за под једну шљиву, већ је проблем што Митрополит осуђује абортус као убиство тек створене дјеце.
    Тако је у „Вијестима“, Драгослав Дедовић, иначе уредник њемачког Deutsche Welle (програма на српском), у тексту под насловом „Амфилохије, првосвештеник САНУ: Је ли поп помахнитао?“, осуо „дрвље и камење“ на Његово Високопреосвештенство, сматрајући да је право жене да одлучује о свом животу, самим тим и абортус, цивилизацијска тековина, а да Амфилохијеве придике немају везе са хришћанским учењем.
    Дакле, по Дедовићу, све је дозвољено данашњој жени, а ако је све дозвољено, онда Бога нема! Иако то није написао, такву нам је поруку послао. А што се тиче хришћанског учења, препоручујем му да, у слободним сатима, чита Стари и Нови Завјет, него се бојим да ће онда замрзјети Исуса Христа више него Амфилохија (Радовића), када види да Библија нема много слуха за родну равноправност.
    Колумнисти „Вијести“ је посебно засметало што је митрополит Амфилихије у исти контекст ставио Јосипа Броза и Адолфа Хитлера, то га је баш разљутило, и у први мах сам помислио, с обзиром да је уредник њемачког медија (програма на српском) и да га памтим по неким бољим текстовима, да то види као увреду за Хитлера, с обзиром да је Броз побио више Срба него што је то учинио Хитлер. Но, био сам наиван, како сам могао помислити да неко ко мисли да је све дозвољено, може о Јожи имати лоше мишљење.
    На крају свог богохулног шкрабосписа, Дедовић је поставио питање: „Шта ћемо са српским тоталитарним ‘нероткињама’, драги Амфилохије? Оставићемо их у језику пуном хришћанске мржње. Али им нећемо дати да буду суткиње! Или што каже Биљана Србљановић, може ‘нероткиња’, а не може ‘суткиња’.“
    Ха-ха-ха-ха… Морао сам да се насмијем овој несувислости, иако се позвао на врховног другосрбијанског ауторитета, Биљану Србљановић. Па, наравно, да је ријеч ‘нероткиња’ женског рода, јер мушкарци не рађају дјецу, а то што у српском језику не може – ‘суткиња’, није крив митрополит Амфилохије, већ ауторитети српске лингвистике који актуелне покушаје „феминизирања“ језика сматрају насиљем над науком и здравим разузмом.
    Остале Дедовићеве тезе не заслужују пажњу, јер су обичне увреде, сличне онима које свакодневно чујемо од монтенергинских и другосрбијанских безбожника и богохулитеља, који себи дају за право да једном владики и доктору теологије држа лекције о хришћанској ‘науци’. Никако да схвате да немају проблем са митрополитом Амфилохијем, него са црквеним учењем, са канонима васељенских сабора, са списима светих отаца, са Новим завјетом и другим светим књигама – од којих бјеже као ђаво од крста.
    П.С: Познато је онима који прате моје писање годинама уназад, да сам увијек критиковао идолопоклонике, како Брозове тако Амфилохијеве („Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити“, друга Божја заповијест), као и да сам више пута имао критичке текстове поводом сусрета нашег митрополита са папом, а богами и поводом његове подршке Милу Ђукановићу тамо негде крајем прошлог вијека; али на ово што Његово Високопреосвештенство последњих година прича о НАТО-у, геј популацији, абортусу и другим пошастима евро-атлантског свијета, тешко је ставити неку примједбу, сем ако нијесте продали вјеру за вечеру, или задњицу за надницу.
    Преузето са портала: Седмица
  20. Амин
  21. Амин
    александар живаљев reacted to Iulianus in Први међународни конгрес православних научника   
     
    ПРАВОСЛАВЉЕ И НАУКА
      Патријарх Иринеј (Емил Ваш, Бета)
    Београд је од 23. до 27. октобра домаћин Првог међународног конгреса православних научника, под чијим окриљем се одржавају Прва међународне конференције православних научника у Србији и Шеста међународна конференција удружења православних научника.
    Позвани су научни, просветни и културни посленици, стручњаци из различитих области, који би требало да допринесу бољој и тешњој сарадњи држава православног света. Значајан скуп у нашој земљи благословио је Његова Светост патријарх српски Иринеј.
    Како је најављено, биће заступљене следеће научне области: теологија и филозофија, историја и филологија, култура и уметност, педагогија, право, политикологија и социологија, економија, информационе технологије, медицина и биотехнологија, екологија и геологија и архитектура и грађевина. Предвиђен је округли сто, под називом „Православље 100 година након Октобарске комунистичке револуције, 1917-2017”.
    Председаваће  протојереј Генадиј Заридзе, председник Удружења православних научника (Русија) и проф. др Миленко Бодин, председник српског одељења Удружења православних научника (Србија).
    Станко Стојиљковић
    http://galaksijanova.rs/pravoslavlje-i-nauka/?script=cir
  22. Амин
    александар живаљев got a reaction from "Tamo daleko" in Убрзана бугаризација Македонске цркве у расколу   
    @interia.pl Добро, манимо се државне политике. Не знам колико се обојица разумемо у канонско право, односно разумемо у појам мајка-црква, али отприлике нам се представља следеће: СПЦ тврди да је мајка-црква Македонској, од 1920. када је о томе добила Томос од дотадашње мајке-цркве Васељенске патријаршије. Македонска црква сматра да јој је као Охридској архиепископији (бесправно одузета аутокефалија, у 18. веку годину дана после истог чина који је Васељенска патријаршија учинила Пећкој патријаршији). Као таква она не сматра СПЦ мајком-црквом, већ је прогласила аутокефалност 1967., коју није признала ни једна помесна црква. Кад се иде даље у прошлост, с правом се наглашава да је Охридска архиепископија старија од Жичко-Пећке (само што у време када је Свети Сава добио аутокефалију од Васељенске патријаршије 1219., карактер Охридске архиепископије није више био словенски као при њеном оснивању, него грчки по целој вишој јерархији).
    Е, како је сада духовник највећег мушког манастира МПЦ, устврдио да је Бугарска Патријаршија мајка-црква македонској? А Бугарска патријаршија је настала (обновљена) и свеправославно призната 1946. године, дотле као Егзархија није била само у расколу, него осуђена Саборно, Руска црква није присуствола али се сагласила са одлуком Сабора у Цариграду 1872.  (осудом поновљеном и прошле године на Криту) као јеретичка, етнофилетистичка. Ако ћемо по правди Бога Истинога сви имамо тог етнофилетизма, почев од мајке-цркве Константинопоља, Новога Рима, али ова јерархија за коју старац Партеније тврди да је мајка - црква Македонској, била је и de jure јеретичка. И као таква она је учинила и многа добра дела: спашавање Јевреја, рецимо. За време Другог св. рата је бугарска влада протерала српске владике, Бугарска егзархија је преузела бригу о епархијама, али је знајући да је то бесправни чин за те "нове територије Бугарске", није одредила епископе. Дакле страц Партеније зна нешто што нису знали ни у de jure јеретичкој и расколничкој Бугарској Егзархији. Помози ми, ако грешим, али ја то не могу да схватим другачије него као бугаризацију Македонске цркве.
  23. Амин
    александар живаљев got a reaction from Марина Савковић in Ударна "вест" данашњег Блица: Митрополит Амфилохије вређа жене и релативизује фашизам   
    Посебно, ако навучемо идеолошке маске и препустимо се чарима маскенбала Није шала: стотине хиљада људи у овој земљи, међу њима неки веома комфорно живе од маскенбала. Није скандалозно што деценијама нема катетера, аналгетика, постељине за породиље, скандал је слава Пећке Патријаршије. Мушкарци и жене су толико заслепљени заступањем "исправног става", да их чињенице уопште не занимају. Што кажу, утолико горе по чињенице.
    Култура једног народа види се првенствено по организовању гинеколошко-акушерске службе. Наравно да водећа породилишта добијају сав репроматеријал од Здравственог фонда, али с њим деценијама располажу главне сестре у дилу са околним апотекама, доктори се не буне јер им те главне сестре покривају њихов приватни бизнис, ван и у државном породилишту. Водећи гинеколози у Београду зарађују више од њихових колега у Америци, а амерички гинеколози зарађују баснословно. То већ ни један министар здравља не смије да пипне...
    А, вајне феминисткиње, не смију да се суоче са катастрофалним податком да 50% жена у Србији не доживљава оргазам приликом односа. За дивно и пријатно чудо том темом се позабавио, мени не много омиљен психотерапеут, Зоран Миливојевић, и то на црквеном "Радију Слово љубве". Његов став је да је то, одсуство женског оргазма, посљедица емотивне дистанце међу партерима. А како да је буде, када, један такође затуцани "црквени" психијатар др Влајко Пановић износи податак да муж и жена у Србији у међусобном разговору на битне за обоје емотивне теме, дневно одвоје 1-3 минута.
  24. Амин
    александар живаљев got a reaction from Марина Савковић in Ударна "вест" данашњег Блица: Митрополит Амфилохије вређа жене и релативизује фашизам   
    Абортус је, прије свега - мушки гријех, то је јасно. Велики је осјећај кривице код жена које су абортирале, без обзира да ли су вјернице или не. Тога сам постао свјестан тек када сам као студент радио анамнезе пацијенткињама на реуматологији. Запањио сам се да су готово све имале 6 до 10 абортуса (то је код нас изгледа контрацептивни метод број један) и све су изреда своје тегобе и болове који су код реуматских обољења стварно страшни, приписивале гријеху због абортуса.
  25. Амин
    александар живаљев got a reaction from Ђорђе Р in Нова књига архим. др Никодима (Богосављевића): Прилог измирењу раскола еп. Артемија   
    @Мирослав Павловић 
    Била је та тема и јуче, људи се интересују, али, изгледа никоме није јасно шта отац др Никодим хоће. Мени се мало у шали учинило из Предговора да би Игнатија послао на Косово, Марка повратио у Артемија Браничевског, а он као патријарх их догматски усаглашавао:
     
×