Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Content count

    2388
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    3

александар живаљев last won the day on Мај 24

александар живаљев had the most liked content!

О александар живаљев

  • Ранг
    Дуго је са нама
  • Рођендан 12/30/68

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Recent Profile Visitors

5830 profile views
  1. Ми смо јединствен народ по тим црквама-мученицама, црквама у којој су поклани или спаљени православни Срби. Таквих примјера има 6-7: најпознатија је Глинска црква, али није било мање Жртава ни у Цркви на Вељуну (Кордун) или у једној славонској цркви код Пакраца...
  2. Амин. Патријарх Пајсије је својим мирним и неуморним радом једна од најкрупнијих личности наше црквене историје. Владика Атанасије Јевтић најављивао је и канонизацију мученички пострадалог патријарха пећког Јована (често се Пајсије и Јован узимају као примјери два односа према османлијском завојевачу). Митрополит Викентије и игуман Владимир заиста примише вијенац страдања и уђоше њиме у Царство небеско. Исто као и сурдулички, пивски и велички мученици. Треба напомјенути да су у њиховим епархијама они посљедњих деценија достојно обиљежавани. Ипак, остаје чињеница, да смо, како је рекао један наш умни, скромни владика, (не могу вам ништа више о њему рећи одмах бисте се сјетили који је), "подјелили наше мученике". По броју су многобројнији мученици из Ливна или Санског Моста, него из Пребиловаца. О судбини сталних захтјева за канонизацију мученика јадовнских, да и не говорима. Ту треба отворено рећи да постоји снажан притисак хрватске државе на владику Герасима да се не придружи захтјеву за канонизацију мученика Јадовна. Мало остаје утисак, да који је епископ "јачи" у Сабору или јавном мњењу прије постиже канонизацију мученика. Шта рећи за Србију у којој сасвим оправдано славимо Новомученике шумаричке (као дијете седамдесетих година био сам свједок многих прича њихових мајки, сестара итд који су чиниле већину на свакој литургији у крагујевачкој Саборној цркви), а нијесу унијети у диптих Новомученици краљевачки. Ту је проблем жртава комунистичког терора у Србији. По историчару др Срђану Цветковићу њих је као "народних непријатеља" у Србији (не рачунајући фолксдојчере, Мађаре...) било 70 000. Само у Београду 9 000. Слушао сам представнике њихових породица прије годину дана на Радио Бгд 2 (ријетко их пуштају у друге медије) да градске власти годинама одбијају да им се направи достојан споменик.
  3. Не. Била је делегација на Криту, не читав Сабор (као и у другим Помјесним црквама). У "рецепцији Крита" бугарски и грузијски сабори су га одбили, александријски, кипарски и јеладски (Атинске архиепископије) једногласно подржали, посљедња два о томе посебним Посланицама обавјестиле вјерујући народ.
  4. Надам се и вјерујем, да ова одлука не представља одступање, већ припрема за васпостављање Рашке епископије у складу са одлуком из маја 2011: МАЈ, 2011: "Са свешћу да постоје очигледни пастирски разлози за обнову древне Рашке епархије, припојене Епархији призренској у тешким временима турског ропства, и да би стално присуство епископа у Рашкој области ојачало видљиво и делатно присуство Српске Православне Цркве у том делу Србије, Сабор је привремено одложио решавање тог питања - док се не стекну сви неопходни услови." http://www.spc.rs/sr/saopstenje_za_javnost_svetog_arhijerejskog_sabora_srpske_pravoslavne_crkve Проблем са васпостављањем Рашке епископије била је и пропаганда артемита да се "иде на продају косметског дела РП епархије", што је нарочито форсирао главни гуру Вилоски, да би артемити, досљедни какви су, "избором хорепископа старорашког" (sic!) потврдили да та потреба стварно постоји. Озбиљнији, али не нерјешив, је проблем што је садашњи рашки дио ЕРП збиља мали за епископију и требало би му арондацијом придодати дио епархије жичке (архијерејско намјесништво студеничко:Рашка+копаонички дио и Ушће) и евентуално Брус из Крушевачке епархије. Да се не би овим одвајањем "признале границе Косове", а и сама логика терена налаже да Лепосавић уђе у тако креирану/васпостављену епархију рашку. Мислим да ће управо на томе да ради владика Теодосије у Новом Пазару (Расу).
  5. Значи: нијесу прихваћене одлуке "Критског, односно Светог и Великог Сабора" него само извјештај о његовом раду. Изгледа да ће Синод да преузме Поукама Кану Галилејску. Шалим се наравно: радује ме оснивање, што би Руси рекли синодалних "учережденија", али ми је чудно да нема Одјељења за катехизацију, за омладинску мисију, за координацију социјалног служења... Заиста излишна расправа. Али зато није формиран Одбор за обиљежавање 800. годишњице аутокефалности Светосавске Цркве, 2019, а прослава таквих јубилеја се спрема по неколико година унапријед. Најзад: ни ријеч о Македонији, а Печат објавио да је то била главна тема...
  6. Принт је у кризи, ок, није новост. Али Мањо Вукотић наводи да је прије три године број продатих примјерака дневних листова био двоструко већи. Ја додајем, да није дампинг цијене Информера, резултати би били још гори. С друге стране, (таблоиди ме много неинтересују) на Западу је тренд опоравка озбиљне дневне и недјељне штампе, са великим репортажама, економско-политичким анализама, интервјуима из свијета културе, развијеном научно, образовном, медицинском итд рубриком. Ове новине имају он лајн издања која само и то изобилно надопуњују штампану верзију, Шпигл је у томе вјероватно шампион. Најзад, поставља се питање: ко код нас финансира и по 60 запослених у неким њузмагазинима који имају продати тираж од 1000 примјерака? Старо новинарско правило, о којем су писали покојни Југ Гризељ и Милан Милошевић у НИН-у осамдесетих (дакле прије нових медија) било је да на једног запосленог или сталног хонорарца мораш да имаш 2000 читалаца (продатих примјерака новина). Сада је тај број, разумљиво због интернета, сигурно већи. Наравно - исто питање о изворима финансирања неисплативих новина, важи и за дневне листове.
  7. Значи, ипак, се нешто ради на измјенама Устава.
  8. Како пише у Недељнику (25.05.2017) Манојло Мањо Вукотић, који би као дугогодишњи главни и одговорни уредник Борбе, Блица, Гласа јавности и Вечерњих новости, о томе требало да има поуздане податке, тренутно су најнижи продати тиражи новина у историји савремене српске штампе. Продати тираж свих недељника не прелази 40 000 примерака, а сви дневни листови заједно продају се у 400 000 примерака. Просечни продати дневни тиражи новина су следећи: ИНФОРМЕР - 105 000 КУРИР - 66 000 ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ - 65 000 БЛИЦ - 55 000 ПОЛИТИКА - испод 40 000 АЛО - 40 000 СРПСКИ ТЕЛЕГРАФ - 30 000 ЗА Данас и новосадске Дневник и Мађар со, Вукотић не даје податке.
  9. МОЛБА "ПЕЧАТУ" : ВРАТИТЕ БРАТ ВЛАДУ И ДР ЧВОРОВИЋА! У једном претходном посту изразио сам наду да саборску хронику "Печата" неће, по традицији, да пишу Владимир Димитријевић и Зоран Чворовић, који су се посебно прославили тврдњом 2015. да је Пије Дванести светитељ у Католичкој цркви. И заиста, њих двојица нијесу написали приказ Сабора (који је од свих недељника у Србији једино Печат могао да донесе јер се штампа дан касније), већ је то урадила уредница друштвене рубрике листа (еј!), госпођа Наташа Јовановића. Она је мученица побркала извјештаје о актуелним изборима архијереја, са Саопштењима Сабора из 2015. и 2016. па се тако тврди да су "једногласно прибројани, то јест канонизовани и прослављени Свети мученици пребиловачки, затим Свети Мардарије (Ускоковић) /.../ и преподобни Севастијан Џексонски". Ауторка 26.маја 2017. (!) дословно пише у контексту одлука актуелног Сабора: "Сабор је одлучио и да се на нивоу Српске православне цркве, а не само на локалном или регионалном нивоу, достојно прослави велики јубилеј - хиљаду година од мученичке смрти Светог Јована Владимира, највећег српског владара из преднемањићког периода (1016-2016)" (крај цитата) Наташи Јовановић се у сусрет пресудним историјским догађањима на Западном Балкану (њена терминологија) чини значајном одлука за обнављање дијалога са представницима МПЦ,те (цитирам): "најава позитивног одговора на предлог архиепископа Стефана о наставку дијалога у циљу превазилажења црквеног раскола и васпостављању канонског поретка у Македонији" (крај цитата). Ту сад дјелује да ауторка говори о садашњем времену јер истиче "Не заборавимо" да је МПЦ испунила све услове за дијалог, а "у најновијим превирањима у Македонији управо су архијереји ове цркве позвали народ на опрез, процењујући да између западних интереса оличених у Тиранској платформи и њених извођача и очувања националног идентитета стоји непремостив јаз". Из овог се извлачи снажан увид:" Из данашњег угла јасније је зашто је западна империја умешала своје прсте у македонски раскол." Али, ако помислите да уредница друштвене рубрике Печата има неке свјеже информације о третирању македонског проблема, разочараће Вас њен антрфиле против епископа Григорија који је упркос интервјуу на Н1 и "екуменистичким скретањима" изабран у Комисију за преговоре са МПЦ, што је по Наташи Јовановић, ипак боље него да је изабран у Комисију за дијалог са Хрватском бискупском конференцијом! На тако значајне одлуке Сабора, по Печату, бацила је сјенку петиција епископа Максима и других професора БФ. Нарочито у ситуацији кад што се детаљно образлаже Црква ни вајни професори БФ нијесу реаговали ни на "сексуалне образовне пакете", па ни патријарх се није огласио против "Мајнд ап" програма. Ту су даље пошалице на рачун теорије еволуције, на коју залудни професори БФ троше вријеме, јер пазите - сад долази бисер: "научно је доказано да се оно што не постоји не може ни открити". Печат, бр 472, 26.05.2017., стр. 15-17
  10. Можда се још пише (и, не од мањег значаја преводи на енглески), али барем кратко саопштење је могло да буде дато. Прошле године смо бар били обавјештени да је Сабор литургијски обиљежио Свете раноапостолне Кирила и Методија, ове године ни тога нема. Даље, стиче се утисак да нема ни Синода: сва обавјештења о упокојењу и сахрани + Лукијана осечкопољског и барањског даје обудовела епархија, која строго гледајући нема на то право, већ само Синод. Није то формално питање: не само да епархија не смије ниједан дан (још кад је Вазнесење) да остане без администратора, већ је старозавјетна пракса која је ушла у каноне Цркве да тјело упокојеног свештеника за погреб спремају свештеници (колико чујем београдски то избјегавају осим ако не нареди патријарх), архијереја - архијереји. http://www.spc.rs/sr/opelo_sahrana_epsikopa_lukijana
  11. Опело и сахрана епископа Лукијана Владулова 26. Мај 2017 - 8:35 Епархија осечкопољска и барањска обавештава вернике и целокупну јавност да ће се поводом упокојења епископа Лукијана Владулова заупокојена света архијерејска Литургија служити у Саборном храму Светог великомученика Димитрија у Даљу у понедељак, 29. маја 2017. године, са почетком у 9,30 часова. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење више архијереја и свештенства, обавиће опело са почетком у 12 часова. Блаженоупокојени епископ Лукијан биће сахрањен у крипти Саборног храма у Даљу. протојереј-ставрофор Слободан Блажић Извор: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr
  12. Напомјена: Стево Вучинић, који се помиње у тексту, секретар "Одбора за вртање аутокефалности ЦПЦ", као услугу од црногорске владе добио је из Народног музеја ЦГ антички мач и штит, који је потом препродао истом том музеју. Грубач: Ипокаплар у волшебним просторима оскрнављених светаца Од Војин Грубач - 25 маја, 2017 Лајовић прима диплому од англиканских свештеника Овогодишњи „Дан независности Црне Горе“ обиљежила су два симболична догађаја везана за двије личности црногорске јавне и политичке сцене. Наиме, протеклог 21. маја звијезде друштвених мрежа и електронских портала су били Назиф бег Цунгу, предсједник Општине Улцињ, и Лав Лајовић Протестантски који је – „координатор“ чудноватог Хришћанског покрета Црне Горе. Цунгу је за тај свијетли празник довео „дивну екипу“ на планину Румију изнад Бара, гдје су се с пушкама и сјекирама, те исуканим камама и срдачним осмјесима сликали са албанским заставама и мајицама с мапама Велике Албаније, у чијим границама се налазила половина територије садашње „независне Црне Горе“. И док је Назиф бег Цунгу прослављао Дан независности оне половине Црне Горе којa је изван граница Велике Албаније, црногорски полицијаци су се шуњали по улицама „независне“ да открију „непријатеље државе“, који обично вежу машнице у виду тробојке на унутрашњим ретровизорима својих остарјелих аутомобила. Прелетачевићу – нагло просветљење или нешто политички актуелније? Отприлике у исто вријеме, на Цетињу је у чин ипокаплара НВО ЦПЦ рукоположен протестантски проповједник Лав Лајовић. Тако се координатор Хришћанског покрета Лав нашао у истој организацији са хришћанским и археолошким координатором Стевом, црногорским гњурцем из Рогама. Наиме, извјесни крстоносац Стево Вучинић је познат по томе што је 2011. г. продао Народном музеју Црне Горе за 25.000 евра бронзани илирски шљем и мач (старости око 2.500 година). То археолошко благо је, по мишљењу специјалиста- противзаконито изронио из ријеке Зете у својим Рогамима. Ипак, рогамски ронилац Стево је током те акције, а зли језици потврђују- из Зете изронио са бронзаним шлемом на глави и илирским мачем у десној руци, али и- великом рибом у устима. А риба је, као што знамо, један од знакова хришћанства. Тако испада да је Стево „до бола“ демонстрирао своју „оданост хришћанским вриједностима“, да је чак и Деда Мраз гледајући све то изустио- „Амин“! Наравно, сложићете се, ако Стево може годинама бити тајни ловац на арехеолошко благо Црне Горе, тада и Лав може годинама бити тајни протестантски проповједник! Међу стотинама честитки упућених Лаву Лајовићу, поводом „рукоположења“ у хришћанског ипокаплара, корисници Фејсбука су уочили једну особиту поруку, коју је постовала грађанка Доротеја Блажевић. Доследна протестанткиња Доротеја је у поруци Лаву рекла следеће: ”Ишла сам у Евангелистичку Цркву на Зебјело, где сте били јако битна особа- као проповедник и дио организационог тела. Шта сад – прелет, нагло просветљење или… политички актуелније?” Елем, тако је испало да је Лав Прелетачевић био сво вријеме протестантант, који је проповиједао учење Евангелистичке цркве кроз форму координатора некаквог Хришћанског покрета Црне Горе. Дакако, нико не спори да је слобода вјероисповијести и проповиједи загарантована, те да је укривени Лав имао потпуно право да буде протестант и да буде укривен. Али, спорно је то што је Лав као протестант нападао Православну цркву у Црној Гори, како се она данас официјално назива, и њеног митрополита Амфилохија- који њоме руководи. Испада да је разлог напада тај што Лавова Протестантска Еванђеоска Црква у Црној Гори- има сасвим други поглед на хришћанство од Митрополије црногорско приморске. Лав као да не схвата да је елементарно право сваке Цркве да има учење какво она сам одреди. Самим тим је Лавова критика било које Цркве са позиција Цркве којој сам припада била излишна, па и јако чудна. У датом случају – накарадна! Нема сумње, Лав Лајовић је, као протестант, прекршио неписани кодекс да се представници једне религије уздржавају од напада на друге религије, а то је озбиљно кршење принципа грађанске толеранције, у коју се Лав свакодневно клео. Испада, Лав је једно причао, а друго радио! Протестантски напад на Православну цркву А ево шта је протестантантски проповједник Лав Лајовић, маскиран у „хришћанског координатора“, говорио против Православне Цркве у Црној Гори: Радиотелевизија Црне Горе је 6. септембра 2015. пренијела ударну вијест да је хришћански кородинатор Лав Лајовић рекао следеће: “Једино рјешење настале ситуације око Нацрта Закона о вјерским заједницама, али и у православљу и у Црној Гори уопште, је да митрополит Амфилохије ‘поднесе оставку’ тј. оде ‘у пензију’”. (1*) Другог септембра 2016. протестант Лајовић je тражио реорганизацију Православне цркве у Црној Гори, која је у медијима најављена овако: “Потребан референдум о црквеном питању и да се владике бирају у Црној Гори”!(2*) Потом се 21. априла ове, 2017. године протестант Лав огласио саопштењем чији је смисао дат у голом наслову црногорских портала: “Амфилохијеви иступи су у супротности са Светим писмом и православном традицијом.” (3*) Елем, суштински проблем у “тражењу оставке Митрополита” од стране цивилног лица и невладиног активисте Лава Лајовића, је у томе што Лајовић, у тренутку када се агресивним јавним наступима мијешао у рад и устројство Православне цркве у Црној Гори- не само да није био православни вјерник, већ уопште није био грађанин православне вјероисповијести. Лајовићу очигледно није јасно да је, са позиције протестантског вјерника, имао право да коментарише реорганизацију Православна црква исто колико на то има право, рецимо – Назиф Цунгу, Суљо Мустафић или Марија Вучиновић. Или, можда, неправославни грађанин Лав погрешно мисли да то што по правилима лијепог понашања није дозвољено Назифу, Суљу и Марији – да је дозвољено Лаву? Једно је несумњиво, вербални екстремизам који је, преко свога проповједника Лава, дозволила себи Еванђеоска Црква у Црној Гори- себи нису дозвољавали чак ни Јеховини свједоци. Опет, сасвим увјерено се може рећи да је Лајовић у моменту нецивилизованих напада на Православну цркву у Црној Гори заиста био у редовима Протестантске Еванђеоске Цркве, чије је сједиште на Забјелу у Подгорици. У прилог томе свједочи чињеница да се Лав Лајовић јавно хвалио, преко друштвених мрежа и портала, да је 28 априла ове године магистирао на Протестантском теолошком училишту “Михаел Старин” у Осијеку, на тему “Библијске рефлексије свештеника Љетописа Дукљанског“. У јавно приложеној дипломи му, поред остaлога, пише да је “испунио све што је одређено црквеним прописима и актима Училишта”, те је тиме “стекао еклезијални академски назив магистар богословља, као и сва права која му припадају по црквеним прописима”. Која је то додатна права Лав добио у Протестантској Еванђеоској Цркви – мало кога интересује, осим једнога. Да ли је добио протестантско право да се на скарадан начин бави устројством Православне цркве којој не припада- па је јавно напада уз провале неконтролисне мржње? Да закључимо, да је Лајовић атеиста, антитеиста или агностик имао би некакво право да се јавно осврће на Православну цркву, али као протестант на то није имао никакво право. Дакако, осим ако није умислио да води вјерски рат против православних вјерника и њихове Православне цркве у Црној Гори. “Добра Вијест” и жељени генерални секретар Евангелиста Елем, како су се протестанти, преко свога проповједника Лава, бацали изјавама на Православну цркву у Црној Гори, ред је да нешто знамо и о њима. У том смислу постоји протестантски портал “Добра Вијест”, гдје се црногорски протестанти промовишу, пишући о себи и свом учењу. Ко су уопште они, те каква им је организациона структура, аутори објашњавају кроз текст “Еванђеоска заједница у Црној Гори”, наводећи следеће: “Црногорска заједница еванђеоских/ библијских хришћана је скуп вјерних из различитих деноминација/ цркава из цијеле Црне Горе, и ово је њихово мјесто на нашем сајту. Еванђеоска заједница није организација, ни црква/ деноминација, ни друштво, нити постоји као такво, оно је само термин у интерној употреби који нас издваја од остатка хришћанства, које је већином номиналног и небиблијског карактера. Библијске цркве у Црној Гори cу: Христова Црква браће у Подгорици, Црква Христовог јеванђеља у Подгорици, Библијска хришћанска црква у Никшићу.” Дакле, јасно је да Еванђелисти све остале хришћанске Цркве сматрају противницима, јер су оне, по њима – „у суштини небиблијског карактера“. У тексту “Хришћанство у Црној Гори”, протестанти дају још прецизнију слику о себи, гдје кажу: “Библијска црква/заједница – је најчешће нека протестантска црква/деноминација, не традиционалног већ еванђеоског карактера и вјероисповиједања, али може бити и било која мјесна заједница/скуп вјерних и позваних из протестантизма, православља, католицизма, ислама или атеизма и било које нације, и окупљених ради прослављања Бога и заједништва.” Из ове друге дефиниције за нас је интересантно да у саставу “Библијске цркве/ заједнице” може бити и “мјесна заједница/ скуп вјерних и позваних“ из „православља и атеизма“?! Елем, како атеисти нису „вјерни“, то им се дала одредница- „позвани“?! Ма колико се Лав укривао и петљао, јасно је да се његова мисија, као магистра и проповједника протестантизма, своди на то да унапређењима од ипокаплара до виших чинова у својој новој вјерској групи – НВО ЦПЦ уведе у заједницу Библијских цркви. И то би било логично, па чак и лијепо, јер НВО ЦПЦ и нема вјернике, већ има атеистичке „подржаваоце“- који су управо потребни новопеченим Библијским црквама у Црној Гори, како то они отворено кажу на свом порталу. Систем по којем би се организовала сва та агресивна квазихришћанска боранија – објашњен је у тексту “Еванђеоска заједница у Црној Гори”, гдје се каже: “Надамо се и молимо да се на црногорском духовном небу ускоро појави и заједничко тијело свих еванђеоских хришћана под именом (или сличним) Црногорски Еванђеоски Савјет, које ће имати, између осталих, и улогу да нас представи друштву као постојећу (присутну) и јединствену групу грађана са заједничким вјеровањем (credendom) и дјеловањем које из њега проистиче (агендом). До тада, улогу да информише вјерне и да нас представља у друштву ће, поред постојећих појединачних настојања, имати и ова страница.” Укратко, ево прилике да хришћански координатор, протестантски проповједник и ипокаплар НВО ЦПЦ Лав Лајовић обједини све тајно, скривено и јавно кроз “Црногорски Еванђеоски Савјет” (ЦЕС), те да се прогласи генералним секретаром Централног комитета Црногорског Еванђеоског Савјета. Па да сви одахну од његовог скривања, прикривања и смарања. Евангелисти: Православље није довољно православно, свеци су сувишни Црногорски протестанти о православљу немају лијепо мишљење, јер православље не прати њихово „исправно учење“. У већ спомињаном тексту – “Хришћанство у Црној Гори”, они наводе следеће: “Православље себе посматра као религију овдашњег народа, тј. полаже право да буде његов духовни водич.“ Међутим, и обичан читалац Светог писма не може а да не примијети да много тога недостаје у научавању овог народа да би Православље било ”православно” у потпуности а Црна Гора, од тамне, постала свијетла тачка на духовној мапи Европе…” Они говоре исто то што је Лав рекао прије мјесец дана: “Амфилохијеви иступи су у супротности са Светим писмом и православном традицијом.” Наравно, логичније би било да је Лав, у тој изјави- свим православним митрополитима и владикама спочитао да они уопште не знају Свето писмо, те да прочитају протестантске брошуре које ће их “просвијетлити”, па да постану ”православни у потпуности”. На другој страни, како је протестантски проповиједник Лав спочитао митрополиту Амфилохију да се „понаша у супротности с православним традицијама“, ред је да видимо- како Протестантска Еванђеоска Црква у Црној Гори гледа на православне традиције. Рецимо, необично је важно да знамо- шта она мисли о Светoм Василију Острошком и Светом Петру Цетињском, као и традиционалним православним ходочасницима који вјековима посјећују та Света мјеста? У тексту “Хришћанство у Црној Гори”, на свом званичном порталу “Добра Вијест”, они о томе кажу следеће: “На мјеста као што су Острог или Цетињски манастир, људи масовно иду на ходочашће, бивају скрушени пред разним парчићима дрвета или сасушеним дијеловима тијела, да би тако, ваљда, стекли додатне заслуге на небу. Без обзира што за таквим заслугама, још мање на такав начин, нико није трчао на страницама Новог Завјета, народ је управо од својих духовних вођа охрабрен да то ради…” Само кроз овај пасус евидентно је какав увредљив однос, безобразно наметање мишења и чудовишно скаредну реторику има дотична Евангелистичка Црква према моштима светаца, православним вјерницима и православном свештенству. Самим тим је тврдња протестантског проповиједника Лава да се “митрополит Амфилохије понаша у супротности с православним традицијама” потпуно депласирана, јер је очигледно да се с протестантске тачке гледишта православна традиција треба разорити да би „била истински православна“. Збиља, а да ли се дотичним еванђелистима мошти Св Николе Чудотоворца, које су из Барија пренесене у Русију, такође приказују у виду “разних парчића дрвета и сасушених дијелова тијела”, или се те погане квалификације односе само на мошти светаца у Православној цркви? Постоје ли у том копитању неки принципи, или се Лавови протестантски истомишљеници држе правила- удри по православљу, не дирај католичанство? “Фaрмацеутскa компанијa С’в. Стево” Елем, било би лијепо чути шта сада Лав Лајовић уистину мисли о моштима православних владика и светаца. Баш сада, када је постао ипокаплар, а ускоро ће бити и каплар НВО ЦПЦ. Може ли нам искрено рећи – шта мисли о реторици црногорских протестаната, чији је проповједник био, по том питању? А да ли функционери НВО ЦПЦ исто мисле о моштима светаца као и црногорски протестанти, или се према њима односе на другачији начин? А шта ако исто мисле? Лав Лајовић се сада може „прати“ и „купати“ од мишљења црногорских протестаната, чији је проповједник био, а шта ако о моштима светаца исто мисле они који су га „рукоположили“ у ипокаплара НВО ЦПЦ. Наиме, ако функционери НВО ЦПЦ такође скарадно мисле о моштима светаца, Лав више нема куда бјежати. Збиља, да ли зна Лав шта о свецима мисли, рецимо – Стево Вучинић, директор Одбора за промоцију црквених интереса и односa с јавношћу НВО ЦПЦ? Управо шта мисли рогамски ронилац Стево, јер он промовише интересе НВО ЦПЦ, али и бучно општи са јавношћу Црне Горе? Наравно, и о тој врло осјетљивој теми већ је говорио Стево Вучинић, а то је било у Монитору, у септембру 2005.године, када је Стево дао интервју. (4*) Наиме, током интервјуисања Стева Вучинића, представљеног као- „аналитичар религије“, новинар Весељко Копривица га је питао за мишљење о многобројним православним свецима СПЦ. Стево се у одговору осврнуо на мошти Св. Василија Острошког, али и на ходочаснике Острога, а то управо тражимо да би знали – а шта функционери НВО ЦПЦ мисле о свецима. Ево шта је Стево Вучинић тада рекао: “То је такође у функцији распиривања мрачњаштва и релативизације значаја светог Василије као општецрногорског духовног симбола. Мада, то служи и економским циљевима, односно прикупљању новца од богомољаца који вјерују да су лешеви љековити.” (4*) Укратко, овдје је Стево Вучинић направио двије нечасне радње. Прву, што је Св Василија Острошког оквалификовао као „љековити леш“, а другу – што је утрпао то своје скарадно мишење вјерницима који долазе на поклоњење. Ова више него погана и скандалозна изјава говори да се поглед на мошти светаца функционера НВО ЦПЦ уопште не разликује од мишљења идеолога Протестантске Еванђеоске Цркве у Црној Гори. Ако је то тако, а јесте, због чега је дотични Стево више пута тражио да се манастир Острог преда његовој НВО ЦПЦ? Учитавајући да Стево мошти Св. Василија Острошког третира као “љековити леш”, остаје нам претпоставка да гњурац Стево, могуће, одавно има жељу да постане јуродиви православни фармацеут, који ће манастир Острог волшебно претворити у “Фaрмацеутску компанију С’в. Стево”. Протестантски мисионари – оставите пријатеље и породице У споменутом протестантском тексту “Хришћанство у Црној Гори”, има још један интересантан детаљ, који сликовито говори о овој организацији. Наиме, утврђујући да је у Црној Гори “по много чему, трагична ситуација у тој и таквој (православној, оп. а.) религији народа”, аутор текста напомиње да у овој Библијској Цркви- “… преферирају домаће људе (најдаље из окружења, са овог нашег говорног подручја) као Божије раднике”, истичући: “Ми из Црне Горе смо им свима захвални и нашем Богу, који има такве људе који су спремни да оставе своје домовине, пријатеље, неки чак и породице, како би живјели са нама и овдје служили Богу.” Укратко, Евангелистичка Црква поздравља оне своје следбенике, који су током њене мисије спремни да “оставе своје домовине, пријатеље, неки чак и породице”!? А када оставе пријатеље и породице, те се “се од религије окрену Богу” аутор текста каже да ће ти мисионари “са жаљењем и са тугом у срцу, сазнати колико су, у ствари, сво вријеме били далеко од Њега и у непослушности Његовој вољи и Ријечи”. Укратко, да су знали како је лијепа та мисија- давно би побјегли од породице и пријатеља, а сада само могу горко жалити што су се тако касно одлучила за „нови пут среће“. Нема сумње, ове поповиједи су луде и незаборавне. За разарање породице и друштва, скоро идеалне. Дакле, они који су оставили пријатеље и породице, иду у мисију гдје ће проповиједајти „пастви“ да и она оставе пријатеље и породице у име циљева дотичнe Цркве, или како? На крају, у контексту свега реченог, испада да је Лав Лајовић остао информативно разапет између два накарадна тумачења моштију светаца, које пропагирају двије споменуте секте. Старе секте, која мошти православних владика третира као “разне парчиће дрвета и сасушене дијелове тијела”, и нове секте- која на православне свеце гледа као на “љековити леш”. Ипак, у било којој неправославној хришћанској заједници да је био, Лајовић није имао право да се чак некоректно обраћа, а не да скарадно вријеђа и напада Православну цркву у Црној Гори. Зар није против логике и здравог разума да проповиједници Протестантске Евангелистичке Цркве нападају на Митрополију црногорско-приморску, предлажући њену реорганизацију, тражећи оставку православног владике, а паралелно, на другој страни- да се скарадно односе према моштима православних светитеља и раде на зомбирању православних вјерника да би они напустили православље. а неки и своје породице? Дакако, нема те протестантске проповиједи која може поганштину таквог јавног и тајног дјеловања одбранити, јер свако тумарање кроз маглу има свој логички завретак. Референце: (1*) (Амфилохије „зрео за пензију“, портал РТЦГ, 06. 09. 2015.) (2*) (Лајовић: Потребан референдум о црквеном питању и да се владике бирају у Црној Гори, портал Аналитика, 02. 09. 2016.) (3*) (Лајовић: Амфилохијеви иступи су у супротности са Светим писмом и православном традицијом, портал Аналитика, 21. 04. 2017.) (4*) (Интервју: Стево Вучинић: СПЦ хоће и власт да преузме, Монитор- Подгорица, број 780., петак 30. септембар 2005.)
  13. Не знам због чега сам више радостан: што се Сабор опет пројавио као ликоливница, а то јесте проглашење Светих (као и избор нових владика=свједока Васкрсења Христовог), због услишених молитви Светог владике Николаја да се и његово љубљено чедо, отац Јаков, покаже народу као сасуд Духа Светога, или због старца архимандрита Јована (Радосављевића) кога Господ удостоји да као Симеон Богопримац види и посвједочи Царство Небеско још овдје на земљи. Наравно, да мислим да је о томе Сабор требало свечано да обавјести вјерни народ и да не хита са закључењем него да заиста Саборно прослави угодника Божијег. Утолико прије што се за освећење испоснице Светог Зосима у Туману 28.05. знало поодавно.
  14. Амин! Зна ли се када ће бити свечана служба?
  15. И то би могла да буде тема за један темељно припремљен Сабор. Сада је вишеструко доказано да ми од Светога Саве имамо монашки типик у свој Цркви (већ прије његовог доба било је потиснуто У Византији паралелно присуство парохијског и монашког типика). Сада је реална ситуација, и у градовима и у селима, да се монашки облика типика само формално поштује.