Добро дошли на Живе Речи Утехе

Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,

молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате. 

 en-play-badge.png

itunes-logo.jpg

62af87b658a0499c818723abb72a2556.png

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Content count

    1952
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    1

О александар живаљев

  • Ранг
    Дуго је са нама
  • Рођендан 12/30/68

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Recent Profile Visitors

4570 profile views
  1. Тек јуче чух за оца Станка, рајско му насеље. Срце му је било чисто, посвједочиће свако ко га је упознао. Чашу меда и он је морао да загрчи чашом жучи. Вјерујем да ће се благочестиви народ наћи од помоћи његовој породици.
  2. Несретњи Б.Ј. Нека је комесар кад већ не може да буде генерал. Само је проблем што ту бљувотину "Политика" објављује као редакцијски уводник, а не као лични став комесара.
  3. Dokumentarni film „Srbi na Krfu – sto godina od Albanske golgote“ kroz hronologiju događaja beleži jedno od najvećih stradanja srpske vojske i naroda – Albansku golgotu. Od trenutka velike austrougarsko – nemačko – bugarske ofanzive do dolaska na Krf kroz priču nas vodi profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu istoričar dr Miloš Ković. Na autentičnim lokacijama u Srbiji, Crnoj Gori, Albaniji i Grčkoj ispričana su i prikazana sva stradanja, strahote i tragedija koje su tih dana zadesile srpsku državu. Analitičnom i sistematičnom pretragom brojnih knjiga, zapisa i ratnih dnevnika učesnika Albanske golgote film otkriva brojne zanimljivosti i pojedinosti vezane za povlačenje 1915. i 1916.godine koje do sada nisu bile toliko poznate. Film donosi i do sada neobjavljene fotografije srpske vojske koje su zabeležile savezničke armije. Dokumentarni film „Srbi na Krfu – sto godina od Albanske golgote“ sniman je u sedam evropskih država. Autor: Slađana Zarić Prezenter: dr Miloš Ković View full Странице
  4. ФЦС: „Стадо“ најгледанији филм у 2016. години уторак, 10. јан 2017, Извор: Taнјуг Међу 13 српских филмова, колико се током прошле године нашло у редовној биоскопској дистрибуцији у Србији и Црној Гори, најгледанији је био „Стадо“ у режији Николе Која, објављено је на сајту Филмског центра Србије. Према доступним подацима, а закључно са 28. децембром, Стадо је погледало 155.216 гледалаца. Из филма „Стадо“ На другом месту по гледаности налази се Јесен самураја у режији Данила Бећковића са 144.043 гледалаца, следе Војна академија 3: Нови почетак у режији Дејана Зечевића (103.552), Браћа по бабине линије Радоша Бајића (52.008), Santa Maria della Salute Здравка Шотре (40.904). На шестом месту је филм Дневник машиновође редитеља Милоша Радовића, који је видело 17.415 гледалаца, Влажност Николе Љуце (12.021), Име: Добрица, презиме: непознато Срђе Пенезића (4.450), Добра жена у режији Мирјане Карановић (2.859), Отаџбина Олега Новковића (2.566), Инкарнација Филипа Ковачевића (1.890), Процеп Дејана Зечевића (1.403) и Отворена Момира Милошевића (642). Филмови Стадо и Santa Maria della Salute и даље су на репертоару биоскопа. На фестивалима у Србији током 2016. приказани су и филмови Апофенија Марина Малешевића, Она је жива Страхиње Млађеновића, Палуба испод Теразија Дејана Влаисављевића Никта, Споразум Предрага Радоњића, Сви северни градови Данета Комљена и Ветар Тамаре Дракулић. Међународне фестивалске премијере имала су остварења На млечном путу Емира Кустурице и Земља богова Горана Паскаљевића. Филм Отаџбина је имао светску премијеру 2015. години, али је у домаћу дистрибуцију ушао почетком прошле године, подсећа Филмски центар Србије.
  5. Патријарх Иринеј: Нећемо плаћати порез држави, све док нам се не врати имовина 7. јануара 2017. Патријарх Иринеј је за Телевизију Храм рекао да СПЦ неће плаћати порез све док јој се не врати целокупна имовина. Он је говорио и о ситуацији у региону, “Ја се питам, наша Црква и народ се питају, шта је Србија без Kосова? Мало је земаља и крајева у свету који имају толико светиња колико их је Kосово имало. Где год да мрднете на том простору је српска црква, било да постоји или је у рушевинама. Пећка патријаршија је и данас резиденција српских патријарха. Неким амбасадорима сам рекао да не могу да замислим да историјска резиденција српских патријарха буде у некој другој држави“, рекао је патријарх. Према његовим речима, Европа и Америка виде тежак положај Срба на Kосову, али имају неке своје интересе када то одобравају, а на питање о порезу, одговорио је да га СПЦ неће плаћати док јој се не врати целокупна имовина јер већи део узима држава Kо контролише црквене рачуне? Истовремено како је показало истраживање Инсајдера СПЦ као и друге верске заједнице добијају новац из буџета. Према истраживању Инсајдер.нета, држава Србија је из буџета од 2002. до данас издвојила најмање 88 милиона евра за потребе свих цркава и верских заједница. Од 88 милиона евра, део новца одлази на пензијско, инвалидско и здравствено осигурање свештеника и верских службеника. Буџетска средства намењена су и за подршку свештенству и монаштву на Kосову и Метохији, али и допринос теолошком образовању свештеника, градњи верских објеката… Трошење новца који им је додељен из буџета морају да правдају, али истовремено немају никакву обавезу да објављују извештаје о томе како троше и колико зарађују од, примера ради, верских услуга као што су крштења, свадбе, па и сахране, за које не постоје званичне „тарифе“, а у јавности је мало познато, примера ради, то да и СПЦ у власништву има најмање једну фирму. Цркве и верске заједнице у Србији поред тога што се финансирају директно из буџета, средства обезбеђују и кроз донацију и из сопствених прихода од разних црквених и верских услуга. За те делатности црква има бројне законске олакшице. Тако према Закону о рачуноводству из 2013, али и предходних законских мера, цркве и верске заједнице немају никакаву обавезу да објављују финансијске извештаје. Такође, различитим пореским законима ослободођене су ПДВ-а и пореза на имовину, уз ограничење да се олакшице односе на услуге и објекте које имају сврху „богослужења“. Шта све тачно спада у „богослужење“, закон није прецизирао. Такође цркве и верске заједнице финансирају се и из бројних донација, при чему донатори могу бити ослобођени „одговарајућих пореских обавеза“. Законском регулативом је практично дозвољено да цркве у највећем делу саме себе контролишу. Опширније читајте у посебној теми. Б92, Инсајдер
  6. Патријарх Иринеј: Рекао сам амбасадорима да Пећ није у страној држави! 6. јануара 2017. Патријарх Иринеј о страдалном Косову, прерасподели светске моћи, односима са римокатолицима, преговорима о Степинцу, белој куги… Морамо да учинимо све да наше Косово опстане. Нажалост, околности нам нису нимало наклоњене, али живимо у нади. Наговештаји неких промена у најновијим догађајима дају зрно наде да ће се стање у свету променити и да ће Европа и Америка почети да чине оно што су и у прошлости чиниле – да сеју културу, духовност, да зближавају народе, а не да стварају ратове, револуције, трагедије, миграције… Ову поруку, заокупљен судбином Косова и Метохије баш као и његов претходник благопочивши патријарх Павле, у предвечерје божићног празника шаље Његова светост господин Иринеј. Поглавар СПЦ понавља да је Косово „наша света земља, наш Јерусалим, али нажалост и наша голгота.“ – Али, морамо да знамо да после голготе долази васкрсење! Ова дубока хришћанска мисао о колевци српске државе кључна је тачка патријарховог размишљања о најважнијим друштвеним и црквеним темама, чије делове преносимо. МЕСТО РОЂЕЊА СРБИЈА је учинила много да сачува наше светиње на Косову као српске. Наша је стална обавеза да то чинимо у свакој прилици. Морамо и свет да о томе упознајемо. Разговарао сам са многима који долазе из држава које су признале Косово, чиме су пристали да наше светиње постану албанске. У приватном разговору, они углавном признају да добро виде стање и ситуацију у покрајини. Они који су тамо били у различитим улогама са једним мишљењем су дошли, а са другим се вратили. Видели су и схватили стварност. Нажалост, њихови гласови се не чују, мада су поједини врло гласовити и јасно говоре оно што мисле. Рођен сам у околини Чачка, а на Косову сам живео 20 година. Косово је моје друго место рођења. Нисам тамо рођен, али јесам тамо узрастао, упознао свет, народ, историју. Када кажем Косово, мислим на земљу, народ, светиње. Мислим и на Пећку патријаршију која је и данас резиденција српских патријарха. Рекао сам неким амбасадорима да не могу да замислим да историјска резиденција српског патријарха буде у страној држави. Косово је место где је стварана историја, место наших светиња. Где год мрднете тамо је српска црква, било да заиста постоји или је у рушевинама, или по имену. Мало је земаља у свету и крајева који су имали толико светиња колико је Косово имало. ПАПА И ПРОМАШАЈИ ПОЈАВА папе Фрање унела је нове односе Рима са православљем. Он је, по свој прилици, човек који је сагледао време, природу и мисију цркве у свету. Имам утисак да је папа свестан и догађаја, да не кажем промашаја из прошлости које, иначе, Римокатоличка црква у свом интересу, а науштрб целога хришћанства занемарује. Чини ми се да он то увиђа и да жели да на одређени начин то поправи. Његов разговор са руским патријархом на Куби даје нам пуно разлога да сви тако мислимо. Био је то први сусрет папе са једним православним поглаваром, са изузетком Цариграда. Знамо какву је улогу имао Рим до деобе цркава. Нажалост, наш однос са Римом умногоме кваре наше комшије догађајима које добро памтимо и које, нажалост, представљају трагедију и хрватског и српског народа. То су околности у којима су Срби поднели огромне жртве од браће хришћана. И данас смо сведоци немилих појава које не служе нашем зближавању, што је воља Божија и наша жеља, већ стоје као велика препрека. Ми најпре као хришћани, а потом као православци, дужни смо да учинимо све да се то стање поправи. Садашњи папа то добро увиђа и зато је са своје стране формирао комисију која разговара са нашом. Непосредан повод за формирање ових тела јесте питање Алојзија Степинца и расветљавање његове улоге у звању и времену у ком је живео и деловао. Преко наших комисија пружамо непобитне историјске чињенице. Њихова је ствар колико ће то уважити и колико ће прихватити. Без обзира на то, ови аргументи ће остати за историју. Наша жеља је да не оклеветамо било кога већ да изнесемо историјске доказе који говоре за и против онога што Ватикан жели да учини са Степинцем. Ова сложеност односа данас нам је велики терет, не само за цркву, а више нашем народу. За време Другог рата више од милион Срба, невиног народа, страдало је само зато што су били Срби и православни. Слично се поновило и крајем прошлог века. САБОР НА КРИТУ САБОР на Криту био је скуп од којег се много очекивало. Можда није испунио све жеље и наде свих цркава, али врло је битно да је одржан. То показује да је сазрело време да се одржавају оваква заседања. Познато нам је кроз какве прилике су прошли словенски и други народи у прошлости, због чега није било услова за овакво сабрање. Последњи сличан сабор одржан је у далеком осмом веку, а ретко су одржавани и помесни сабори појединих цркава. Скуп на Криту одржан је после много времена које су обележиле бурне политичке и друге промене у читавом човечанству. Он се не може сматрати васељенским, па можда ни свеправославним, будући да на њему нису учествовале све православне цркве, укључујући и руску. Ове патријаршије имале су приговоре који су, по мом личном мишљењу, требало да буду решени пре заседања, или на самом сабору. Поједине цркве имале су примедбе које можда нису суштинске, али су ипак заслуживале пажњу. Овај сабор није донео велике новине. Оно суштинско што цркву интересује остало је да се дефинише. То је питање дијаспоре, давање аутокефалије, аутономија и слична актуелна питања. Морам да признам да сам лично сматрао, што је био став и наше цркве у целини, да не би требало да идемо на Сабор ако не долази Руска црква. Пре коначне одлуке сазвао сам наше епископе из Србије и поједине из иностранства и они су били мање-више једногласни да ипак одемо, што сам ја и прихватио. Нисмо погрешили јер смо својим присуством дали равнотежу Сабору, донекле оправдали долазак цркава које су изостале и створили атмосферу да се тај моменат превазиђе. Руси су очекивали да се не одазовемо. Објаснили смо им да смо учествовали јер смо дали обећање да ћемо отићи. Тиме смо допринели да се очува јединство наших цркава и углед тога Сабора. АБОРТУС ЈЕ ГРЕХ СВАКА жена је створена да буде мајка. То биће које дише љубављу према свом породу чини највећи злочин, ако убија невино биће које се зове дете и чедо. То је највећи грех. Нико нема тај дар који жена има. Човек може да створи фабрику, да буде геније као Никола Тесла, али живот може да подари само мајка и то је највећи Божији дар. Рађај да се множите сви, то је први благослов Божији који је дат људима. Сва природа је у знаку рађања. Ми свештеници морамо да указујемо да је чедоморство највећи грех који може да учини човек невином бићу. Кажу да ће Срби бити мањина већ за неколико деценија. Тачно је то, доћи ће. Зато и има религија која своје верне држи и учи да испуњавају Божију заповест – рађајте се, множите се! Вечерње новости
  7. https://rs.sputniknews.com/regioni/201701061109524246-ustase-badnjak-hpc/ HRVATSKA pravoslavna crkva, ustaška organizacija iz četrdesetih godina prošlog stoljeća, i Projekt Velebit, koji poziva Hrvate na "samoorganiziranje jer se Srbi naoružavaju", održavaju 'liturgijski obred' na zagrebačkom Cvjetnom trgu. >> Ustašoljupci ne odustaju od današnje proslave Crkve koju je osnovao zločinac Pavelić Od katedrale Srpske Pravoslavne Crkve (SPC) u Zagrebu ih dijeli tek desetak metara. Skup osigurava desetak interventnih policajaca, a među prisutnima je i bivši ministar branitelja Mijo Crnoja. "To je naš top, nije njihov", komentirao je jedan od prisutnih pucanj gričkog topa jedan od prisutnih "Dosta je da se moramo pravdati jesmo li ustaše. Gospodo, odjebite!" Marko Jurič, domaćin ustaškog slavlja i predstavnik projekta Velebit, zatražio je od Hrvatske da registrira Hrvatsku pravoslavnu crkvu, a potom i da im nađu prostore gdje će se održavati liturgijski obredi. U protivnom, kaže Jurič, redovito će ovakve akcije održavati na otvorenim javnim površinama. "Zašto Hrvatska zanemaruje više od 16.000 Hrvata koji su se izjasnili kao pravoslavci? Možda zašto što oni ne pjevaju četničke pjesme?!", pita se Jurič te potom kritizira hrvatske političare što su šutjeli dok je na domjenku Srpskog narodnog vijeća povodom pravoslavnog Božića, izaslanik Aleksandra Vučića prijetio Hrvatskoj. "Trebali su mi reći gubi se tamo u svoj četnički brlog u beograd odakle si i došao", ističe Jurič. Dosta je podaništva. Dosta je klanjanja. Dosta je da se svaki dan moramo nekome opravdavati jesmo li ustaše ili nismo", rekao je Jurič i zaradio ovacije okupljenih. "Takvima kojima to treba govoriti trebamo jasno reći: Gospodo, odjebite! Nećemo se više povlačiti i zadnja poruka je - krećemo u napad." http://www.index.hr/vijesti/clanak/ustase-u-centru-zagreba-provociraju-na-pravoslavni-badnjak-gubi-se-u-svoj-cetnicki-brlog/942365.aspx
  8. Одавно нијесам прочитао језгровитију, а садржајнију анализу од Жељкове.
  9. Нијесам неки експерт за војску, али ми изгледа логично да кад неко заврши Школу националне одбране, а са толиким искуством, ратним и мирнодопским, добије чин генерала (мимо свих других високих студија које је завршио). А, и под Краљем и под Маршалом уз чин генерала увијек је ишла вила (било је ту и неправди као срамно недодељивање куће војводи Живојину Мишићу, било је злоупотреба - као што је Љубичић два пута мијењао нове вилетине које му се нијесу свиђеле), али то је систем, допадао се он нама цивилима или не. Јадна је земља која од војне, а у овом случају и општељудске, елите прави социјалне случајеве.
  10. У Тудоровићима одржана сједница Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске 3. јануара 2017. - 22:51 На празник Свете мученице Јулијане и Светог Петра Кијевског 03. јануара 2017.године, одржана је прва сједница Катихетског одбора за 2017. годину. Сједница је одржана у службеним просторијама црквеног дома парохије Паштровско Тудоровићке, који се налази у Тудоровићима при храму Светог Николе изнад острва Свети Стефан, гдје је домаћин био парох и члан Катихетског одбора протојереј Синиша Смиљић Сједницу је отворио координатор Катихетског одбора протојереј Мирчета Шљиванчанин, поздрављајући све присутне чланове и заблагодаривши свима на ажурности и преданости у раду и испуњавању свих активности у протеклој 2016. години. По отварању сједнице ријеч је преузео секретар Катихетског одбора јереј Драгослав Ракић који је поднио годишњи извјештај представивши у њему све активности и питања којима се Катихетски одбор бавио у протеклој 2016. години, затим и резултате које је остварио, као и благослове, одобрења и препоруке Његовог Високопреосвештенства Митрополита Црногорско – приморског господина Амфилохија за унапређење одвијања вјерске наставе, по чијем благослову се од његовог доласка на трон Светог Петра вјеронаука константно организује при свим парохијским храмовима у Митрополији, што је велика радост и благослов за цијелу Црну Гору. У наставку сједнице сви чланови су узели учешћа у дискусији те утврдили и нове предлоге и планове активности у наредној 2017. години. Констатован је предани рад вјероучитеља и све већи број ученика вјеронауке, што говори о томе да би већина родитеља и ученика жељела да се вјеронаука уведе тј.врати као предмет и у државним школама, и на тај начин жива ријеч Божија опет била присутна у свим облицима како просветног тако и друштвеног живота уопште. По завршетку сједнице, домаћин отац Синиша Смиљић је чланове Катихетског одбора повео у обилазак црквене зграде у којој се на три нивоа налазе три просторије за одржавање вјеронауке, за предшколски, школски узраст као и за одрасле, у којима је Катихетски одбор имао прилику видјети изванредне услове који су резултат и плодови његовог преданог рада као пароха и вјероучитеља. Сједница је завршена трпезом љубави уз дивно домаћинско расположење, са којом је несебично домаћин отац Синиша угостио своје колеге и чланове Катихетског одбора уз обалу Јадранског мора. Секретар Катихетског одбора Јереј Драгослав Ракић 1219-2016 Православна Митрополија Црногорско-Приморска
  11. Дивна пастирска утјеха митрополита Порфирија. Заиста, ми који се трудимо да будемо вјерујући не треба да будемо, по речима апостола, као они који немају наду. Али, иако сам апостолског свједока Васкрсења Христовог, Јеронима Јегарског, виђао само као умилног појца, архиђакона, свих ових 40 дана, имам утисак да Господ овим што се десило преласком украса наше "војујуће" (земне) Цркве у ону Торжествену, украсу и по љепоти душе и тијела и образовању, и то баш у дане Божићне радости, поручује нешто лично свакоме од нас (у заједницу сабраних, свакако). Чини ми се, да нам још ваља да мислимо о тој поруци. Вјечнаја памјат владици Јерониму!
  12. Александра Нинковић Ташић (Извор: Храм св. Александра Невског) Изложбу је посјетило преко 200 000 људи и она је, како по свом материјалном садржају, тако по до тада невиђеном у Београду коришћењу интерактивности (млади режисер: Марко Савић), а понајвише због неуморне љубави коју је ауторка уносила, увијек насмијана и са новим и новим подацима, у преношење предања о Пупину, надмашила све досадашње музеолошке стандарде и домете у Изложбу је посјетило преко 200 000 људи и она је, како по свом материјалном садржају, тако по до тада невиђеном у Београду коришћењу интерактивности (млади режисер: Марко Савић), а понајвише због неуморне љубави коју је ауторка уносила, увијек насмијана и са новим и новим подацима, у преношење предања о Пупину, надмашила све досадашње музеолошке стандарде и домете у нас. Тајна сваке егзистенције, писао је Николај Берђајев, открива се само у љубави, и то је потврђено и овог пута. При томе, главна звијезда ове изложбе која је по интересу публике могла да траје барем још неколико година, није био ни сам Пупин, ни весела и вјешто употребљена техника, ни до заноса посвећена ауторка, већ обични клинци узраста 10-15 година, они који су захваљујући кућном васпитању или понеком посвећеном наставнику, а упркос „стручњацима за писменост“ и Science Education, прочитали „Са пашњака до научењака“ (али и Теслине „Моје изуме“ и Миланковићев водич „Кроз васиону и векове“) и били спремни да своја сазнања подјеле са старијим посјетиоцима изложбе. А и они најстарији, како из Београда, тако и из унутрашњости, препознали су у овој изложби ренесансу културног рада из својих негдашњих породица и школа, и долазили су редовно да провјере да ли ова Пупинова бајка (како је РТС назвао свој филм о изложби који је тренутно у монтажи) још увијек траје, треба ли ауторки нека помоћ? Била би велика штета, ако се за ову изложбу не нађе неки простор за сталну поставку, а посебно, ако српска културна, научна и црквена дипломатија пређу ћутке преко ње и не прикажу је у иностранству, прије свега у САД, као прворазредну научну, политичко-историјску, али и умјетничку чињеницу непознату многим садашњим генерацијама интелектуалаца, па и онима из наше младе, а бројне научне дијаспоре. Александра Нинковић Ташић испред Историјског музеја Србије Изложби је претходио велики рад Александре Нинковић Ташић у ранијим акцијама, од којих су најзначајније отварање сајта „Виртуелни музеј Михајла Пупина“ и бројне акције у Идвору, који је Пупин толико волио да се стално потписивао као Идворски, укључујући и обнову завјетног сеоског крста. А неки резултати њеног истраживачког рада и изложбе већ су јавности довољно познате, попут документованог рушења мита о Пупиновом свједочењу против Тесле, на суђењу Тесла – Маркони око изума радија, што је омогућило да се направи и изложба „Тесла и Пупин на истом путу“. Многи други резултати њеног истраживања тек треба да нађу мјесто у нашем образовању, као чињеница да без Пупиновог патента (који није наплатио) не би било могуће коришћење рендгенских зрака у медицинске сврхе. Али, током изложбе јавно се показало и само васпитање Александре Нинковић Ташић, усуђујем се да кажем, ријетко код наших интелектуалаца. Најприје, она је лишена сваког оријенталног духа пузања пред моћнима и осионости према слабијима, о коме је тако много писао Андрић, а који је тако драг нашим „врховима“ политичке и научне пирамиде. Она је једнаку пажњу посвећивала VIP званицама и сиромашним пензионерима, академицима као и основношколцима, великим новинарским именима и усамљеном у својој борби Милутину Станчићу из СПОНЕ, културног портала Срба у Македонији. Није само чекала да јој дођу у Музеј, него је обилазила школе и културне центре широм српских земаља. Пупиновим трагом, који је трећину своје укупне огромне материјалне помоћи српском народу, (мало познат податак!) давао сиромашној али слободној Црној Гори, одржала је предавања и у Подгорици, Котору, Херцег Новом… Александра Нинковић Ташић поред Пупиновог портрета на изложби (Фото: Ђорђе Којадиновић/Недељник) „Прегаоцу Бог даје махове“, па је током изложбе, Александра Нинковић Ташић успјела да формулише и презентује, опет Пупиновим трагом, још један свој сазнајни интерес: однос између науке и вјере. Нашао јој се при руци будни дух Дарка Стефановића из Светосавске омладинске заједнице, који јој је организовао у оквиру Цркве два врло успјела предавања: „Михајло Пупин – наука ме је учинила бољим хришћанином“ и „Божанско надахнуће Михајла Пупина и историја српске науке“. Ово друго предавање, одржано у Парохијском дому Спомен Храма Светог Саве, већ својим мјестом одржавања актуелизовало је и одређеније питање, оно о односу науке и светосавља. То питање је, не тако давно и са великом снагом аргумената, покренуо протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, књигом: „Христов светосавац Михајло Пупин“ (2000), али је оно прије рада Александре Нинковић Ташић, схваћено као нека апологетска „поповска прича“, мимо занимања шире научне јавности. А ради се о прворазредном не само епистемолошком, па и моралном питању, већ и о питању које захтијева ново вредновање културног обрасца по коме се васпитава наша интелигенција. Док се она у земљи, стално борила за досезање цивилизацијских тековина Запада („Било смо западњаци јер је култура била на Западу“, рекао је Богдан Поповић на прослави 25. годишњице Српског књижевног гласника), они који су и дословно били на Западу, и то у срцу научно-технолошке револуције, попут Тесле и Пупина, били су руковођени сасвим другачијим духовним оријентирима. Вјероватно се у том проблему, налази и загонетан „нестанак“ Михајла Идворског Пупина из наше културне свијести. Сва издања Пупинове аутобиографије послије Другог свјетског рата, била су цензурисана, и тек је у 2016. години Александра Нинковић Ташић успјела да приреди издање „Са пашњака до научењака“ онаквог превода на српски који је редиговао сам Пупин, а по његовој жељи, предговор написао Милош Црњански. Детаљ са изложбе (Фото: Милена Анђела Мишић Атанацковић/Двери.рс) Сада враћамо, каже Александра, ове Пупинове цензурисане речи у његово дело: Прво сам од мајке чуо причу о животу овог чудесног Србина. Укратко речено, ово је прича коју сам од ње чуо. Свети Сава био је најмлађи син српског великог жупана Немање. Рано још одрече се краљевских части и повуче се у један манастир у Светој Гори, где проведе много година у учењу и размишљању. Затим се врати у своју домовину у почетку тринаестог столећа, постаде први српски архиепископ и основа самоуправну српску цркву. Он је основао и народне школе у држави свога оца. Ту су српски дечаци имали прилике да науче читати и писати. Тако је он отворио очи српском народу, а народ, из захвалности и признања за ове велике услуге, прозове га Светим Савом Просветитељем, славећи вечито његово име и успомену на њега. Од времена Светога Саве прошло је седам стотина година. Али ниједне године није било а да се, у сваком месту и у сваком дому, где Срби живе, не би одржавале светковине на којима се слави име његово. Зато Александра Нинковић Ташић – како она то зове – „пупинизацију“ - схвата и као борбу за изворно, неидеологизовано, али и неизневјерено Светосавље. Текст: др Александар Живковић Опремио: Александар Лазић, уредник сајта Стање ствари. Више чланака о Александри Нинковић Ташић: https://stanjestvari.com/tag/александра-нинковић-ташић/