Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Content count

    2587
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    3

александар живаљев last won the day on Мај 24

александар живаљев had the most liked content!

О александар живаљев

  • Ранг
    Дуго је са нама
  • Рођендан 12/30/68

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Recent Profile Visitors

6402 profile views
  1. Г. Бокан се с правом осврће на наше, у суштини, маловјерје; јасно је да нпр митрополит Порфирије, предсједник српског дјела Комисије никада не би могао да се сложи, као насљедник Светог Митрополита Доситеја Исповједника Загребачког, за чије је страдање Степинац морао знати са канонизацијом овог потоњег. Пропушта, међутим г. Бокан, да укаже на то одакле настаје та самоувјереност "хрватских верзија" превода заједничких докумената. Можда отуда што са српске стране нико није ни службено ни приватно, као сада г. Бокан, реаговао на саопштење највишег тјела РКЦркве у Хрватској - Хрватске бискупске конференције од 13. листопада 2016. (значи док су разговори са СПЦ били у току) у коме је изнета до сада нечувена платформа негационизма Јасеновца. (Истини за вољу мора се одати признање самим Хрватима и католицима, антифашистима, попут Драга Плисела и других који су благовремено реаговали.) Ево тог саопштења у цјелини: 13.10.2016 | 13:10 | IKA D - 183925/10 Priopćenje s 53. zasjedanja Hrvatske biskupske konferencije Zagreb, od 11. do 13. listopada 2016. Plenarno zasjedanje Sabora Hrvatske biskupske konferencije, 53. u nizu, održano je pod predsjedanjem predsjednika HBK zadarskog nadbiskupa mons. Želimira Puljića u Zagrebu od 11. do 13. listopada 2016. Na zasjedanju su uz članove HBK sudjelovali apostolski nuncij u Republici Hrvatskoj nadbiskup Alessandro D'Errico, izaslanik Biskupske konferencija Bosne i Hercegovine vojni ordinarij mons. Tomo Vukšić i kao gost član Međunarodne biskupske konferencije sv. Ćirila i Metoda subotički biskup Ivan Penzeš. Pozdravljajući na početku nazočne nadbiskup Puljić posebno je pozdravio dvojicu novozaređenih biskupa gospićko senjskog mons. Zdenka Križića i šibenskoga mons. Tomislava Rogića kao i njihove umirovljene predšasnike mons. Milu Bogovića i mons. Antu Ivasa. Zahvalio je umirovljenim biskupima za sve dobro što su učinili u svom biskupskom služenju, a njihovim nasljednicima uz srdačnu dobrodošlicu u zajedništvo HBK zaželio je da djelovanje konferencije obogate svojim primjedbama i prijedlozima. U radnom dijelu zasjedanja biskupi su upoznati s početkom rada Mješovitog povjerenstva hrvatskih i srpskih stručnjaka koje ima zadaću zajednički razmotriti ulogu blaženog Alojzija Stepinca prije, za vrijeme i nakon II. svjetskog rata. Na prvom dvodnevnom susretu u Rimu od 12. do 13. srpnja 2016. godine utvrđen je način rada prema metodologiji povijesnih znanosti, utemeljenoj na raspoloživoj dokumentaciji i njezinoj kontekstualizaciji. Rad Povjerenstva neće imati nikakvog utjecaja na postupak kanonizacije blaženog Alojzija Stepinca, koji je isključivo u nadležnosti Svete Stolice. Mješovito povjerenstvo će se sastati šest puta u roku od 12 mjeseci. Vremensko ograničenje rada pokazuje kako Sveta Stolica, koja predsjeda radu Povjerenstva, očekuje da njegov rad bude učinkovit. Nakon prvog susreta u Rimu, Mješovito povjerenstvo će se sastati u Zagrebu 17. i 18. listopada ove godine. Osobitu pozornost biskupi su posvetili unaprjeđenju projekta priprave za brak. Prihvaćeni su prijedlozi Vijeća HBK za život i obitelj da se pristupi revitalizaciji toga projekta na sustavan način zahvaćajući daljnju, bližu i neposrednu pripravu te osiguravajući nastavak praćenja bračnih parova i poslije sklapanja ženidbe. Odlučeno je i da se osnuje radna skupina u kojoj bi se osim predstavnika Vijeća HBK za život i obitelj te stručnjaka i praktičara zauzetih u pastoralu priprave za brak, uključili i članovi koje će predložiti Odbor HBK za mlade te Vijeće HBK za katehizaciju i novu evangelizaciju. Očekuje se izrada pastoralnih smjernica na temelju postsinodalne pobudnice pape Franje "Amoris laetitiae", s nadopunama za konkretna stanja u pojedinim biskupijama. U svezi sa stanjem u hrvatskome društvu biskupi su se osvrnuli i razmotrili između ostaloga probleme odnosa prema otajstvu života, problem demografije i iseljavanja cijelih obitelji iz Hrvatske, kao i gospodarsko stanje i pravosudna pitanja. Posebice su se osvrnuli na neprimjeren odnos prema prošlosti koji se onda odražava u našoj sadašnjosti. Ta se neprimjerenost tiče poglavito triju tema koje su vidljive u odnosu prema žrtvama u jasenovačkim logorima, prema žrtvama komunističke diktature, kao i prema žrtvama u Domovinskome ratu. Naime, u zadnje je vrijeme sve očitije da se nastoji ne samo nastaviti s manipuliranjem okolnostima i s brojem žrtava u Drugome svjetskom ratu, osobito u iznošenju neistina i neutemeljenih tvrdnja gledom na logor u Jasenovcu. S druge strane, biskupi smatraju neprihvatljivim i štetnim sadašnji odnos mjerodavnih hrvatskih ustanova i hrvatske države općenito prema žrtvama komunističkoga režima, posebice kada se radi o masovnim grobištima i zemnim ostacima stradalnika, kako u Hrvatskoj, tako i u drugim zemljama, osobito u Republici Sloveniji. Primijećeno je da se s nadograđivanjem poznatih velikosrpskih mitova zanemaruju stradanja hrvatskoga stanovništva u Domovinskom ratu, uništavanje imovine, među kojom je osobito bolno razaranje kulturnih i duhovnih dobara, te nedovoljno uvažavanje uloge hrvatskih branitelja u ostvarenju slobode i nezavisnosti. Biskupi stoga pozivaju mjerodavna tijela hrvatske države da ulože potreban napor, kako bi se – na transparentan način, a to znači u skladu s najboljim suvremenim znanstvenim metodama i kulturološkim pristupima – rasvijetlila istina o Jasenovačkim logorima, kao i događaji i stradanja nakon Drugoga svjetskoga rata. Time će se žrtvama pokazati dužno poštovanje, a istinom unijeti više mira u živote obitelji čiji su članovi nastradali. Važno je to isticati jer smo u zadnjim desetljećima iskusili koliko zla mogu donijeti ideologije, podupirane političkim mitovima jer nisu utemeljene na činjenicama i povijesnim istinama pa često predstavljaju hrvatski narod i državu kao genocidne i zločinačke. Biskupi zato pozivaju narod i društvo na zajedništvo i zrelost kako bi imali snage nositi se s novim pokušajima stvaranja mitova i širenja neistina. To nije poziv "vraćanja u prošlost", nego poticaj i želja osloboditi se tereta i utega koji iz prošlosti opterećuju sadašnjost i zamagljuju pogled prema budućnosti. Biskupi su se sa zahvalnošću osvrnuli na 25. obljetnicu vraćanja vjeronauka u hrvatski školski odgojno – obrazovni sustav što je bilo moguće učiniti tek poslije pada totalitarnog komunističkog sustava te demokratskih promjena početkom devedesetih godina prošloga stoljeća. Tim povodom upriličena je svečana akademija u Hrvatskome narodnom kazalištu na kojoj su nazočili članovi HBK, predsjednik Hrvatskoga sabora dr. Željko Reiner te brojni drugi visoki uzvanici. Na akademiji je istaknuta važnost i 20. obljetnice potpisivanja Ugovora između Svete Stolice i Republike Hrvatske o suradnji na području odgoja i kulture (19. prosinca 1996.). Taj je Ugovor, naime, dao pravni okvir za djelovanje Katoličke Crkve, a utemeljen je na trima načelima: načelu vjerske slobode, načelu različitosti područja djelovanja Crkve i države, te načelu potrebe suradnje tih dviju ustanova koje se susreću u čovjeku, građaninu i vjerniku. Na zasjedanju su predstavljena i dvojica budućih blaženika Hrvata, Serafin Glasnović Kodić iz Janjeva i don Anton Muzić iz Vrnavokola-Letnice, koji se nalaze među 38 mučenika ubijenih u Albaniji iz mržnje prema vjeri od 1945. do 1974. Fra Serafin i don Anton bit će proglašeni blaženima 5. studenoga 2016. u Skadru. Biskupi pozivaju sve koji su u mogućnosti sudjelovati na svečanosti proglašenja i potiču na upoznavanje života ove dvojice novih hrvatskih blaženika. Na osobit način biskupi su se spomenuli 40. obljetnice početka velike proslave Trinaest stoljeća kršćanstva u Hrvata. Naime, nakon gušenja "hrvatskoga proljeća" Crkva je pokrenula duhovne snage i započela s vjerničkim hodočašćima i okupljanjima. Najprije u Solinu 1976. na tisućitu obljetnicu smrti kraljice Jelene, pa dvije godine kasnije u Biskupiji kraj Knina (1978.) gdje je nađen lik Gospe velikoga hrvatskoga krsnog zavjeta. Slijedeće 1979. krenulo se prema Ninu gdje se komemoriralo povijesne veze sa Svetom Stolicom i papom Ivanom VIII. koji je 879. "blagoslovio hrvatskoga kneza Branimira, sav narod i zemlju njegovu". Vrhunac proslave dogodio se na Mariji Bistrici 1984. gdje se na Nacionalnome euharistijskom kongresu okupilo pola milijuna ljudi iz svih krajeva gdje žive Hrvati. Svjesni značenja i dalekosežnosti tih događaja kao i važnosti njihove poruke i za ovo naše vrijeme, biskupi će uskoro uputiti poticaj vjerničkim zajednicama na molitvu i zahvalu za silna djela koja nam učini Gospodin. Nakon isteka mandata i umirovljenja dosadašnjih predsjednika i članova u pojedinim tijelima HBK neki mandati su produljeni te su dogovorena nova imenovanja. Predsjedniku Vijeća za ekumenizam i dijalog sisačkom biskupu Vladi Košiću produljen je mandat. Za novog predsjednika Vijeća HBK za ustanove posvećenog života i družbe apostolskog života imenovan je gospićko senjski biskup Zdenko Križić, novim predsjednikom Odbora HBK za pastoral Roma imenovan je varaždinski biskup Josip Mrzljak. Biskupi mons. Zdenko Križić i mons. Tomislav Rogić imenovani su za nove članove Biskupske komisije za liturgiju. U mješovitu Komisiju HBK i HKVRP umjesto umirovljenih članova imenovani su vojni ordinarij Jure Bogdan i mons. Zdenko Križić. Dosadašnjem delegatu HBK pri Vijeću biskupskih konferencija zemalja Europske Unije kardinalu Josipu Bozaniću i zamjeniku bjelovarsko križevačkom biskupu Vjekoslavu Huzjaku produljen je mandat. Na zasjedanju su predsjednici Komisija, Vijeća i Odbora HBK podnijeli izvješća o njihovom radu. Na poziv mjesnog biskupa mons. Đure Hranića, uz 25. obljetnicu žrtve Vukovara, biskupi HBK će se okupiti u tome gradu 18. studenoga, a euharistijsko slavlje predvodit će kardinal Josip Bozanić. Istoga dana na 25. obljetnicu stradanja u Škabrnji ondje će euharistijsko slavlje predvoditi predsjednik HBK zadarski nadbiskup Želimir Puljić. Dogovoren je kalendar događanja za iduću godinu. Zajedničko zasjedanje HBK i BK Bosne i Hercegovine održat će se 23. siječnja 2017. u Zagrebu, a izvanredno zasjedanje Sabora HBK dva dana kasnije 25. siječnja 2017. Pastoralno-katehetski kolokvij za svećenike održat će se 7. i 8. ožujka 2017. Proljetno 54. zasjedanje Sabora HBK bit će od 26. do 28. travnja 2017. Nacionalni susret hrvatske katoličke mladeži održat će se u Vukovaru 29. i 30. travnja 2017. Susret članova HBK s redovničkim provincijalima bit će upriličen 19. lipnja 2017. Jesensko, 55. zasjedanje Sabora HBK održat će se od 10. do 12. listopada 2017. u Zagrebu.
  2. Информативна служба СПЦ овим поводом, чини ми се први пут, пренела је ФБ статус једног вјерника: О саопштењу „мешовите комисије” и реакцијама на њега 19. Јул 2017 - 14:48 Драгослав Бокан: О саопштењу „мешовите комисије” и реакцијама на њега Интернетовско нестрпљење, то размажено и злочесто чедо овог времена, у апсолутном је нескладу са оним што мисли и ради Црква. Па се, онда, преко њега, врх наше Цркве напросто тера да објави Саопштење поводом нечег толико важног за све нас да се то никако не може урадити „у року од одмах” (а многи то баш тако траже, као и кад су друге ствари у питању). Не може, а, ето, „мора”. И онда долази до проблема, јер се, брже-боље, објављује оно што је уопште могуће за тако кратко време – само онај заједнички, протоколарни и „дипломатски” део објашњења – док, наравно, постоји и наш посебни, суштински и најважнији део, сасвим логично „неусаглашен са хрватским ставовима”, њима сасвим супротан... Уз то, коришћењем хрватске верзије (тенденциозно усмереног) превода италијанског оригинала дошло се до наводног „крунског аргумента” против српске стране (а јавно и без провере изреченог у дêлу овдашњих медија), пошто су „проблематична времена” одједном постала – само и безлично – „тешка”, а егзактно и само „важни пастир” Степинац наједанпут постаде – „угледан пастир”! Чиме се потпуно променио оригинални смисао ових квалификација из званичног саопштења: од техничких и информативних у оцењивачке и вредносне судове. Довољно за прави и ничим заслужени напад на нашу Цркву од стране оних који су овако нешто једва чекали и са очигледним задовољством дочекали. И све то одмах затим бива пропраћено оним несрећним и злонамерним, јавним и клеветничким, у сваком смислу речи таблоидним коментаром „Вечерњих новости" (са злонамерним и нетачним закључцима изведеним на основу поменутих грешака у преводу), који је изнудио реакцију српских чланова Комисије, што је затим изазвало нове полемичке захтеве и увредљиве реакције доброг дела јавности, са пратећим хором нестрпљивих и већински агресивно према СПЦ устројених незадовољника... – па све, очас, постаде налик на још једну у низу овдашњих медијских ”афера”. А све то у овом, више него деликатном случају документованог изношења доказа о (директном и индиректном) учешћу надбискупа Степинца и самог врха Римокатоличке Цркве у ономе што се догађало од 1941. до 1945. године, у организованим и људском уму напросто несхватљивим злочинима Хрватâ у НДХ над невиним српским цивилним становништвом. Прави се афера и чини наводно „контроверзним” нешто што је, грехом државе и нашег народа (свих нас редом), остало у српској и међународној јавности непознато, срамно склоњено од нас самих и читавог света. Бестидно се користи наша, разумљива и очекивана, колективна осетљивост на ову мрачну и трагичну тему – да би се, на тај начин, још једном извршио јуришни напад на Српску Православну Цркву, ето, чак и кад су наше невине и од историје непризнате жртве у питању. Ту, како видимо по ко зна који пут, нема милости, нити ма каквих моралних, логичких, фактографских, филолошких..., контекстуално узрокованих ограничења. И ми који сада по први пут имамо – преко рада поменуте и од толиких оклеветане мешовите комисије – прилику да нешто кажемо на ову тему пред међународном јавношћу (а после толиких напада да смо ми „геноцидни народ" и „џелати", а не жртве у „хрватско-српском случају"), уместо елементарног поштовања те чињенице, дословно скачемо на врат онима који се, у име Цркве и у наше име (али на свој, њима једино могући и доступни начин) истрајно боре за прећутану истину о Јасеновцу, Јадовном, Козари, Јастребарском...?!!! Притом нико од толиких острашћених критичара СПЦ и њеног дела мешовите Комисије у овој екстремно напетој и неправедној јавној расправи у српској јавности да ишта упита (очекујући одговор, а не изнуђено правдање пред бахато изреченим, иследничким захтевима) и, евентуално, похвали (када је реч о раду и труду више него уважених, професионално и морално доказаних, учесника са наше стране). Невероватно, али истинито! И тако добијамо потпуно поремећен облик ”реаговања на нереаговање” наше Цркве, а ствар није нимало обична и захтева, ипак, макар мало више времена за њено објашњење у јавности (за пар дана се то напросто – не може). Нисмо фер према активној борби и огромном уложеном труду српске, оне наше стране и на разне начине испољавамо то просто несхватљиво, нељудско и неморално непоштовање. Мени је било мука док сам читао велику већину ових олаких и, често, клеветничких, надобудних и аутодестру-ктивних коментара какве до сада нису писали ни највећи „спољашњи” непријатељи Српства и наше Цркве. Хрвати се у овим реакцијама и не спомињу, сем онако узгред, баш као ни римокатолици и Ватикан, ни оно што би био њихов грех (кобном логиком: „Они су такви какви су"), већ се сваљује дрвље и камење искључиво на наше представнике и браниоце, духовнике и историчаре (уз присуство и сигурно најродољубивијег и најмудријег српског дипломате, др Дарка Танасковића). Баш као да смо полудели, слуђени од вишедеценијске мржње, аутошовинизма, самопорицања и континуираног несхватања улоге и значаја Српске Православне Цркве. Једно је тражити информацију, са макар минималним поверењем у мотиве и обученост српских заступника, а сасвим друго – разапињати их, већ унапред, на крст и стуб срама без иједног јединог разлога, осим наше уобичајене брзоплетости, лакомислености и, нажалост, недобронамерности (да не употребим неку оштрију и, можда, много прикладнију реч). Доливати уље на ватру и бацати суве цепанице на већ разгорелу ломачу којом се дословно спаљују истина и наша Света Црква јесте безуман и, рекао бих, издајнички чин. Нешто што захтева озбиљно покајање, а не тако захтевно тражени „одговор Комисије” на оваква умножена, најчешће само реторичка питања (пошто ионако ”сви све знамо”). Као што је „лепота у оку посматрача”, тако је, исто, и са ружноћом, неистином и неправдом. Када неко нешто неће да види, онда то заувек тако и остаје. Уосталом, сличне примере смо већ виђали у дугим годинама комунистичких покушаја уништења Цркве код Срба, са сличним „аргументима” и отворено клеветничким „запитаностима”. Увек је за све била крива СПЦ, третирана горе него под Турцима, па је то тако, очигледно, и остало у великом делу овдашњих (не могу да кажем српских) медија. Иако има своје некадашње име, Србија је и даље умногоме само „скраћена Југославија” са мутним и нејасним национално-верским, отаџбинским идентитетом, у коме се лукаво и лицемерно избегава питање истинског значаја и праве улоге наше Цркве. Због тога су уопште могући овакви напади чак и тамо где се нису очекивали, тамо где би требало читати неке потпуно другачије врсте текстова, патриотски и духовно интониране. У новинама штампаним на ћирилици, све до скоро, чинило се, поносним на такав свој родољубиви приступ нацији, животу и, посебно, Цркви. Рад мешовите Комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције тако није дочекан са природном и очекиваном љубопитивошћу и оном, с правом очекиваном братском подршком са ове стране, нити је највећи број наших сународника уопште стигао да добије праву, детаљну и неопходну информацију о томе шта су високи представници СПЦ радили током протеклих годину дана. Један од разлога за тако нешто је и нестанак некадашње, какве-такве, добронамерности у највећем делу домаће штампе, као и непостојање одговарајућих, више него неопходних медијских проводника праве истине по овом питању, уз већ поменуто опште нестрпљење и хронични недостатак поверења у једину институцију која је, вековима, бранила и одбранила свој народ, никада га не препуштајући његовој злој судбини и хиру често надмоћног, по правилу немилосрдног непријатељња. Све ће то доћи на своје када се наша јавност буде заиста обавестила на тему свега што се заиста радило током шест радних састанака мешовите Комисије за разматрање праве истине о животу и последицама деловања надбискупа и кардинала Алојзија Степинца. Тек тада ће се видети размере лажи и монструозних конструкција (против СПЦ) које се организовано и са очигледном намером протурају у овдашњим средствима информисања. Али ће до тада многи, довољно наивни и неучвршћени у вери, међу нашим суграђанима већ бити саблажњени и уведени у страшни грех неправедног клеветања својих архијереја и наше Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Зло не спава и не бира сараднике и средства. А зна се шта је и ко је, одувек и заувек, био и остао највећи непријатељ и зла и Злога. Извор: лични фејсбук-профил аутора Информативна служба Српске Православне Цркве
  3. Преосвећени владика г. Иринеј, отклонио је једну битну забуну у нашој јавности око рада Комисије: "Једино делимично тачно запажање овога дичнога двојца јесте запажање које се односи на приступ српских научника фондовима ватиканских архива затвореним за јавност. Није, наиме, тачно тврђење да су били затворени и за сараднике српског дела Комисије, али јесте тачно да им је приступ био ограничен и да су добили мали број тражених докумената. Притом ваља имати у виду и поштено рећи да је папа нашој страни у своје време генерално дозволио приступ овим фондовима." Оно што је остало нејасно, и у црквеним и у научним круговима, па и у "чаршији", послије неких интернет и штампаних написа, али и својевремене, прољећне, изјаве Свјатејшег патријарха Иринеја "Политици", јесте кога је, односно, да ли је српска страна послала довољно компетентног истраживача у Ватикански архив? Но, за будући рад и наше српско-хрватско "заједничко читање" прошлости (израз кардинала Паролина) битно је поштено признање да је папа дозволио српској страни приступ ватиканској грађи.
  4. ОДГОВОР РЕДАКЦИЈЕ "ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ" НА ОПТУЖБЕ ИЗ СПЦ Неславно правдање славне комисије о пастиру Степинцу В.Н. | 17. јул 2017. 15:12 Да се митрополит загребачко-љубљански Порфирије и остали великодостојници нису обрушили на уредништво и новинаре "Вечерњих новости", речима недостојним архијереја СПЦ, оптужујући све нас да заступамо интересе хрватског клера и политичара (?!), не би ни би Илустрација: Принтскрин сајта СПЦ Да се митрополит загребачко-љубљански Порфирије и остали великодостојници нису обрушили на уредништво и новинаре "Вечерњих новости", речима недостојним архијереја СПЦ, оптужујући све нас да заступамо интересе хрватског клера и политичара (?!), не би ни било овог одговора. Овако, дужни смо да не ћутимо, истине ради, и да не устукнемо пред анатемом коју су нам на званичном сајту Патријаршије изрекле владике. На првој страни нашег листа, у броју од суботе 15. јула, објавили смо наслов: ПОТПИСАНО: СТЕПИНАЦ ЈЕ МУЧЕНИК?! који се односи на текст о завршетку рада мешовите комисије СПЦ и хрватске бискупске конференције задужене за расветљавање историјске улоге контроверзног кардинала из времена НДХ. Овај наслов, али и текст који је у истом броју објављен на 4. страни, апсолутно произилазе из садржаја, општег тона и употребљених формулација усаглашеног саопштења Комисије. Конкретно, у том тексту се, осим великодушности папе Фрање и благодарности на срдачној атмосфери, наглашава да је на састанцима Комисије "било могуће да се осветли живот и служба једног важног католичког пастира у посебно проблематичном историјском периоду". Такође, наведено је да је "проучавање показало да су све цркве биле изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере". Ако се зна да је у епицентру расправе искључиво лик и (не)дело надбискупа Степинца, онда се с правом намеће да је управо он, оваквим формулацијама испод којих су и наши представнивци ставили потписе, прибројан католичким мученицима и исповедницима вере. Посебно је питање за наше представнике у комисији - да ли је примерено да се под једну овакву формулацију подводи и изједначава наводни идеолошки прогон Степинца под комунистима са стравичним страдањем Српске цркве и народа у НДХ?! Да ли и то показује да "Вечерње новости" раде за рачун загребачког Каптола? Комплетан текст у којем је СПЦ на свом порталу оптужила "Вечерње новости" да заступају интересе хрватског клера и политичара прочитајте ОВДЕ Такође, као што је у нашем тексту и наведено, о Степинчевој одговорности и могућој умешаности у геноцид над Србима (укључујући и масовна покрштавања) у заједничком саопштењу нема ни слова. Овај нонсенс коментарисао је за наш лист Вељко Ђурић, директор Музеја геноцида у Београду, који је, такође, грубо нападнут и у саопштењу изведен пред преки "црквени суд". У мору ружних квалификација и клевета, несвојственим владикама Српске цркве, поткрала се и једна - истина. Тачно је да смо саопштење преузели са интернет стране Хрватске бискупске конференције. То смо учинили не из љубави према бискупима, већ због чињенице да је Српска патријаршија, намерно или не, одуговлачила са објављивањем саопштења, због чега су све домаће новинске агенције пренеле хрватску варијанту његовог очекивано усаглашеног садржаја. Отуда се и питамо која је верзија "усаглашеног" саопштења - званична и одакле потичу разлике којима владика Порфирије и чланови комисије бесрамно "доказују" нашу колаборацију са Хрватима? Ко је и шта прећутао или пропустио да напише? Тим пре, што је од почетка рада Комисије, хрватска страна неупоредиво отворенија за своје новинаре, а наша се понаша као неприкосновена дадиља ове теме, која превазилази међуцрквени дијалог и тиче се целог српског народа. Дакле, нити радимо, нити смо радили, нити ћемо радити за интересе Хрвата или било које друге државе или цркве. Али, ни владика Порфирије нити било ко други, неће нам забранити да обавештавамо јавност о овој капиталној теми, о којој, поуздано знамо, ни под кровом Патријаршије нема јединственог става. Уосталом, нека потписници саопштење питају арихијереје и свештенике шта они мисле о њиховом учинку за столом у Дому Свете Марте. Груба нестина је и да се "Вечерње новости" лажима боре против банкрота, како се злурадо наводи у саопштењу СПЦ. Јер, за разлику од других који су подизали тираже ловећи стрипере у владичанским дворовима или бројећи бесне лимузине и неопорезоване паре које се сливају у епархијске сефове, наше теме су много озбиљније. И тако ће остати. А потписаним владикама хвала на молитвама. Нека не брину, преживеће "Вечерње новости". И ми њима желимо добро здравље. Редакција "Вечерњих новости"
  5. Жене у владарској династији Немањић Ана Дукени је краља Радослава наговорила да се потписује на грчком, због ње ће краљ изгубити престо, са њом ће бежати у Дубровник, и најзад, отеће му је један Француз што грозно краљу запрети смртоносним мачем. Цар Душан је своју љубав према краљици Јелени скупо платио – један од грехова због којих није постао светац био је што је увео Јелену, бежећи од куге, на Свету Гору. Јелена Анжујска, била је прави проповедник латинске вере, и чинила је све да мужа, Уроша наговори на унију с Римом. Баш као што је Ана Дондоло, мужа Стефана Првовенчаног, окрунила папином круном. А Мађарица Катарина, кћи краља Стефана Петог, доживела је да се о њену љубав отимају два српска краља, Драгутин, који је оженио, и Милутин, који је навео да побегне с њим из манастира. Изгледа да је, у буљуку грчких, византијских, бугарских, мађарских, венецијанских, немачких и француских принцеза, удатих на српски двор, најбоља ипак била једна од ретких Српкиња – „царица Милица“. Свети Сава са српским светитељима дома Немањића на бакрорезу Христифора Жефаровића и Томе Месмера (Беч, 1741.): лево Св. Анастазија (Ана, жена Немањина), десно Св. Јелена (супруга Душанова, Роксанда у народним песмама) Под папучом Гркиње Ане, краљ почео да се потписује на грчком Јиричек тврди да српска историја нема моћнијих владарки, као што је имала Византија: Ирина и Теодора биле су царице које су владале преко својих мужева. Моћније од њих. Писац даље набраја српске снахе које су биле или из Бугарске или Гркиње из Византије. Нешто католикиња са Запада: Францускиње, Италијанке и Мађарице, итд. Жена краља Владислава била је кћи бугарског цара Асена II (у чијем је дворцу, у Трнову умро Св. Сава). О овој принцези се не зна ништа, али описаћемо једну која је била метафора онога што Библија зове Содома и Гомора, ако не дословно, онда метафорично. Жена најстаријег сина Стефана Првовенчаног, Стефана Радослава – Гркиња из Епира, Ана, држала је најслабијег Немањића као змија жабу у двоструком ропству: културном и моралном. Јадног Радослава толико је грецизовала, као принцеза царске крви, да се он на српским повељама потписивао грчки. Трчао за њеним оцем, епирским царем Теодором, као мачићи за мачком. Мислио да поништи дела Св. Саве и крваво стечену аутокефалност српске цркве, баци под тепих, да српску цркву стави поново под грчку власт (охридске архиепископије), као што је било пре Св. Саве. „Најнесташнија“ српска краљица Ана Дукени, оставила краља због неког Француза Крст краља Радослава била је његова жена Ана Дукени, за коју српски црквени извори кажу све најгоре: дама крајње слободног понашања, Радославу као да то није сметало. Црквени извори кажу да је Радослав био толико под утицајем своје жене, да је изгубио разум. Морао да бежи са женом у Дубровник, затим у Драч, где је Радослав доживео понижење до дна, као мушкарац: њему, краљу, отела је жену, нека мушка протува. Црквени извори елегантно кажу: „Један Фруз (француз) грозно запрети краљу смртоносним мачем“. Краљ се повукао испред мача и изгубио краљевину и жену, остало му само да се врати у отажбину, да оде у манастир као калуђер Јован. Његова жена „лепа Ана“ пошто је „протутњала“ младост, вратила се оцу у Епир, завршила вероватно као и муж у неком женском епирском манастиру. Од свих жена Немањића, Ана Дукени је најмање држала до свога мужа. Душанова Јелена, сестра бугарског цара, пратила је мужа на војним походима Цар Душан и царица Јелена са младим царевићем Урошем на средњевековној фресци. Фото: Википедија Трећа жена Стефана Уроша II (Милутина), исто тако Ана, била је кћерка бугарског цара Ђорђа Тертерија I. Када је овај после петнаест година отерао, отишла је за Цариград и удала се за неког епирског кнежевића. Теодора је била жена Уроша III (Стефана Дечанског). Заједно са мужем и синовима, Душаном и Душицом, протерана је у Цариград. Родила је Душана. Јиричек мисли да је највише вредела Душанова жена, Јелена – сестра бугарског цара Јована Александра. Католички извори је мрзе, Мавро Орбин за њу каже дословно: „перверзна дама, непријатељ католика“. Први епитет је добила због друге особине. Душана је потпуно везала за себе. Заједно су били на Св. Гори, кад су бежали од куге. Према византијским изворима (Јован Кантакузен) Јелена је пратила мужа у ратним походима: На Солун против Босне, заједно са мужем посетила католички Дубровник. Уз Немањин, изгледа да је Душанов брак био најскладнији међу Немањићима. Али, због везаности за жену, Душан ће изгубити ореол свеца – једини од Немањића. Посвећени су били чак и Милутин, који је саблажњавао свет својим приватним животом, и Немања који је индиректно убио брата, а чини се да је увођење Јелена на Свету Гору, Душану већи грех него убиство оца. Ово је можда најскладнији брак Немањића, али цар Душан је брачну срећу скупо платио. Једини Немањић који није светац: нешто што је због везаности за женину сукњу, водио Јелену на Св. Гору – што је по калуђерском мишљењу смртни грех, нешто што је наредио да му се задави отац, Стефан Дечански (чудна је политика наше цркве: Немања је светац, иако је индиректно убио свог брата Тихомира: поразио га у једном боју на Косову (1168). (Тихомир бежао, и онако тежак у оклопу, удавио се у Ситници.) Милутин је према Владимиру Ћоровићу, запањивао свет својим начином живота, па је опет светац. Можда зато, како смо раније рекли, што је био велики градитељ и ктитор. Сазидао стотинак цркава и манастира. Јиричек посебно истиче да ниједна жена Немањића није била из Босне, али да је кћерка краља Драгутина, била жена босанског бана, Стефана I (звала се Јелисавета). Краљица Евдокија отерана под изговором да је шугава Исти извор каже дословно „Гркиње нису биле омиљене“. Евдокију, синовицу Исака Анђела, отерао је Стефан Првовенчани под изговором да је шугава (Ћоровић). Због Ане Дукени, коју смо детаљно описали, је протеран из Србије. Нећемо описивати Симониду, јер је њену драму објавило „Српско наслеђе“ детаљно, у једном од претходних бројева. Али морамо поновити да једна византијска принцеза нити је волела мужа, нити Србију и да је за мужевог живота маштала о манастиру, да би се склонила од Милутинове љубоморе. То јој је успело тек после његове смрти. (Мавро Орбин пише да јој је Милутин у осмом лету „оштетио“ материцу, па није имала деце.) Запад или католичанство, давало нам је следеће снахе: друга жена Стефана Првовенчаног, Ана Дондоло, типичан политички брак, Јевдокија је због ње отерана и вређана. Стефан Првовенчани је хтео краљевску круну и добио је од папе преко своје жене, јер је њен деда, Енрико Дондоло, тада био сила првог реда. Јелена Анжујска, радила је да Србе приведе католичанству Друга краљица, коју не виде једнако Јиричек и Ћоровић је Јелена Анжујска, Францускиња. Константин Јиричек пише као да је постхумно заљубљен у њу, отприлике као Толстој у Наташу Ростов. Јиричек каже да је Јелена Анжујска родила Драгутина и Милутина, да је сигурно царске или краљевске крви, оштроумна, добра, дарежљива, високоморална и како смо раније на једном месту рекли, наџивела мужа, а изгледа и једног сина, Драгутина. Наводно је била једнако популарна код Срба и Латина у приморју, поштована од обе цркве, оставила трајну супомену у Дукљи, обновила чувени град Дриваст или Дривост. Град су разорили Монголи у једномсвом налету. Подигла је католичке цркве у Котору, Бару, Улцињу и Скадру. Манастире фрањевачког реда и само један српски манастир Градац на Ибру. Даривала католичке манастире код Бара, остала до краја живота у латинској вери. Наговарала мужа да прими унију са Римом. Уопште, Јиричек пише о њој као о католичкој светици. Ћоровић и други српски извори нису склони да Јелену Анжујску дижу у небо. Виде у њој само једну од безброј католичких мисионара, да преобрати „шизматичке Србе“ у једину спасавајућу католичку веру. (Опет морамо да се чудимо скромном знању многих наших умника: цркве су се занавек раздвојиле у XI веку (1054), али ако је неко шизматик, онда је то Рим, који је осамстоте године (800.) поред живог византијског цара, крунисао Карла Великог за цара (Енглез и протестант, Велс, каже хладно у својој умној „Историји света“: „Грчко православље је дубље и старије од латинског католицизма“) Узгред, цар Душан правилно каже у Законику за католике („латинска јерес“). Ћоровић нити Јелену Анжујску, нити њеног мужа, Уроша I не види као велике личности. Мађарицу Катарину, волела су два брата, оба краљеви, Драгутин и Милутин Од Мађарица, води порекло Катарина, кћерка краља Стефана V и његове жене Јелисавете. Она је била жена краља Драгутина и њу црквени извори хвале. (Њена сестра, Јелисавета, била је једна од четири Милутинове жене). Била је калуђерица негде близу Пеште. Милутин је готово отео из манастира, али због рођачких веза и црквених обзира, морао да је врати у манастир. Ова Мађарица је занимљива, по томе што оправдава глас који бије Мађарице: азијска крв + европска култура. (Она се опет удавала, из манастира, па опет враћала у манастир). Једна Млечанка, Констанца, била је удата за Драгутиновог сина, Владислава. Опет се појављује једна Јелисавета, немачке крви. Цар Душанова жена, Јелена, дуго није могла да роди сина, па је овај мислио да се ожени поменутом Јелисаветом Хабсбург, чији је отац, вероватно због изгледа, имао име Фридрих Лепи. (Ово је можда прилика да опишемо Немањиће као расни тип, са изузетком Његоша, то је најлепша српска династија. Немања је био пре 1180. у Цариграду, као византијски полуроб цара Манојла Комнина. Грци га пљували, али се дивили његовој особитој мушкој лепоти: за главу виши од свакога, широких рамена). Византијски извори редовно нерасположени према Србима, што је можда нормално, због аутокефалности српске цркве и што је Душан освојио пола Грчке са Св. Гором, кажу за последњег Немањића, Уроша: „Красан ликом и стасом, пријатан за око. Жаока је на крају, и духовне природе. Урош је за поменуте изворе „млад умом“. Елегантан израз за човека скромне памети. Протокол српског двора: Владар је племиће ословљавао са „Возљубљена браћо“ Истим изворима дугујемо опис српског двора из средине XIII века. По византијским изворима, Срби су пре Милутина живели примитивно, краљице преле, поменута Катарина из Мађарске. Поред тога била је јадно обучена. Српски извори враћају мило за драго: византијска раскошност им је смешна. Срби нису знали за евнухе, који су чували царске кћери. За време Милутина, почетком XIV века као да је све другачије. Византијска делегација која је преговарала о Милутиновом браку са Симонидом, госпођом из Цариграда дочекана су господски. Милутин као да је изашао из народне песме, „сав у свили и кадифи“, исто тако сијало је од злата на себи. Јело се двоструко више него што је нормално, исто важи и за пиће. Низале се здравице. Милутин наздрављао, Византијци исто. Право утркивање у господству, лепоречивости, јелу и пићу. (Треба рећи да је време које описујемо, XII и XIII век, време суровости: кад су крсташи пролазили кроз Србију и Бугарску, тукли су се „с главом наопако“ на тзв. „вучји начин“, а Грци се против њих тукли отровним стрелама, заробљенике вешали на дрвеће, исто „на вучји начин“ са главом наопако“). Лоза Немањића, манастир Високи Дечани. Фото: Википедија Немањићи су племиће ословљавали као „возљубљену браћу“. Кантакузен прича да кад српски племић дође краљу, обојица сјашу с коња, властелин пољуби краља у груди и у уста. Кад се сретну по други пут поздрављају један другог јашући. Ко год се држао себе, мора да има пратњу. Посланик најмање тројицу на коњима. Кад се Душан оженио Бугарком Јеленом коњичка послуга и дубровачки изасланици, добили су неку врсту униформе – једнако одело. Поклони су били обавезни: Стефан Првовенчани на састанку у Равном добио је од мађарског краља Андрија II – скерлетну одећу, украшену драгим камењем, бисером, пехар, коње са златним уздама. Цар Душан је измењао дарове са византијским царом Андроником.Говорило се песничким језиком: Стефан Првовенчани је причао за коње које је добио од мађарског краља као да су сијали као Сунце. Цар Душан просио Немицу Јелисавету, кћи краља Фридриха Српским владаркама за време Немањића и после њих бавио се српски историк првог реда, монах, хиперобразовани интелектуалац Иларион (Руварац). У знаменитом чланку из 1934. „Краљице и царице српске“. Нећемо понављати шта су о овој теми писали Јиричек, Ћоровић или непоуздан католички опат из Дубровника, Мавро Орбин. Према Руварцу, средњи син Стефана Првовенчаног, Владислав, умро је без деце. По једним изворима. А по другим родила му је жена Бугарка, двоје деце. Визуелно стабло Немањића, према Јиричеку, изгледа овако: (Фреска у Дечанима): – Слика је настала за време цара Душана, владаоци приказани као целе фигуре, али само мушки Немањићи, са мушком и женском децом. На дну стабла стоји Немања или Св. Симеон који шири руке и свима даје родитељски благослов. Св. Сава је дуге браде и ћелав, Стефан Првовенчани у краљевском оделу, али зато његов конкурент у борби за власт најстарији Немањин син, Вукан дат као ситна фигура, заједно са својим сином Стефаном. Исто тако изгледају три сина Стефана Првовенчаног: Радослав, Владислав и архиепископ Сава II. Сви са брадама. После њих и изнад њих, три краља: Урош I, Урош II (Милутин), а обојица као старци, беле браде, и краљ Драгутин који је због описаног греха у црној монашкој ризи. Поред Драгутина два његова сина, без икакве важности за српску историју: Владислав (с брадом) и Урош (без браде). Поред Уроша II (Милутина) његове две кћерке: једна је непозната, звала се, изгледа Бранка, а другу је хтео да уда за једног западњака, Карла Валоа – Француза. Изнад свих стоји Урош III или Стефан Дечански, који је доживео ту „срећу“, да га отац ослепи, а син задави. У средини описане генологије, стоји цар Душан, у царској одори у пуној бради, а лево од њега, његов несрећни син Урош, без браде, а ми бисмо рекли и без власти. Потписан чудно и незаконито, Урош – Краљ. Затим неке дечије главе: Душанова браћа и сестре; рано умрли брат Душица, Симеон, као српски издајник, потпуно без браде, Душанова сестра Јелена, удата за хрватског првака, Младена Шубића и Тодора, жена једног племића из источне Македоније, Дејана, оца династије Дејановића. Та династија даће мајку последњем византијском цару, Константину II. Јиричек даје овакву карактерологију: велики таленти су, по њему Немања, оснивач државе и династије. Његов средњи син, Стефан Првовенчани, за Јуричека је мудар владар, који је умео да се постави између Истока (Византије) и Запада (римског папе). Јуричек даље мисли да Урош I, који је код нас зван Великим, имао известан дар „али је био необазрив“. По истом писцу, без талента су слаби и уображени Радослав и цар Урош. Чудно је да Јуричек заборавља Милутина, који једва да је био нешто мање способан од Душана, можда, због неморалног живота или је Јиричеку, као католику и бугарофилу сметало што је Милутин подигао 100 цркава и манастира. Према трећим изворима, његова ћерка била је удата за неког кнеза Ћуру Кочића, али није сигурно да је имала сина. Ако је постојао звао се Деса или Теша, а жена му се звала Белослава. Руварац једино изричито тврди: „Љуба краља Владислава била је кћи Јована, Асена, цара бугарског и да се по свој прилици звала Белослава“. Све друго се сматра нагађањем. Руварац је говорио о женама и кћеркама Стефана Дечанског. Када се Дечански двапут женио кћерком бугарског цара Смиљца, оженио га је отац, пре него што га је ослепео. Руварац не зна име овој краљици. Она је значајна, јер је родила цара Душана. Друга жена Стефана Дечанског је Гркиња из царске породице Палеолог. Звала се Марија, коју је грчки извор, Григорас лично знао и био гост краљевског пара. Марија Палеолог је родила Стефана Симеона (Синишу), грецизованог Немањића. Руварац о њему неће да говори, јер је овај Душанов полубрат први отпао од царства. Руварац каже да је Стефан Дечански имао две кћерке: Јелачу и Теодору. Ми смо у првом делу текста говорили детаљније о Јелени, жени цара Душана. Допунићемо наша знања Руварчевим: Руварац каже да аустријски летописи кажу да је Душан просио једну Немицу, Јелисавету, кћи немачког краља Фридриха. Одбијен „као шизматик“, тј. православне, а не католичке вере. Јадни Руварац, морао је да се бори са ондашњим скромним историјским знањима: хрватски историк, Шиме Љубић, писао је да Душанова жена Јелена није оно што јесте. Хрват је писао да је Гркиња, од Јована док смо ми већ у првом делу рада доказали да је Јелена бугарске крви, ћерка цара Александра. Руварац завршава полемику овако: „но оставимо се Љубића и његовог мусавог Огледала“. (Вероватно историјски часопис у коме је писао Љубић). „Руварац импренионира духовном бриткошћу, имао је при руци изворе до којих је данас немогуће доћи: „Историју словенских народов, најпоче Болгором, Хорватом и Србом“, Милковићеву „Историју Црне Горе“, Муровјева „Живот цара Уроша“, итд. Знао је језике, изворе наводи на старогрчком, латинском, старословенском, оно што је рекао о српској историји стоји као пирамида. Руварац пише у поменутој студији „Краљице и царице српске“, да је Мавро Србин звао Душанову жену „Рогозна – Рогосна или Јелена“. Прво име подсећа Руварца на царицу Роксанду из српских песама. Даље каже да Хрвати Јелену зову Аном „помешавши може бити жену Урошеву, са матером му“. Јелена, Роксанда, Јелисавета, Јевдокија – како се звала Душанова жена Српска краљица Симонида, фреска настала око 1320. године из манастира Грачаница који је 1310. подигао краљ Милутин. Фото: Википедија Руварац је нашао запис из Хиландара где пише за Јелену: „Представи се царица, српска Јелисавета“. Исто тако Јелену зове византијски цар Јован Палеолог, који у једном писму каже за Јелену: „Јелисавета краљица, која је по смрти мужевљевој пребивала у Серу“. (Византија није признавала Душана за цара, и зато је у овом извору Јелена краљица). Јелену извори називају: „Царица монахиња Јевдокија“. (У Дечанима, или у Беочину). Јелену, тамошњи поменик зове: „глагочестива царица Монахиња Јевгенија“. Било како било, Душанова жена је за српску историју Јелена. Руварац је писао о приватном животу цара Уроша о коме се не зна готово ништа. Према овом извору, Урош се родио око 1337. Руварац мисли у поменутој студији, да је Урош убијен 1367. године од „царубице Вукашина“. И ово је можда једина грешка великог историка, Вукашин је погинуо на Марици 16. 9. 1371. по старом, а Урош је умро 4. 12. исте године, по истом календару, Вукашин Мрњавчевић није могао из гроба убити Уроша Немањића (исту грешку направио је Његош у „Горском вијенцу“). Марко Краљевић и неверна Јелена, кћи Војводе Хлапена Исти извор писао је о наводном царубици краљу Вукашину, да је имао синове Марка Краљевића, Андријаша, Иваниша и Митраша, а кћерке Милицу, удату за Ђорђа Балшића и Русну, жену Матија Кантакузина. Исто тврди и Мавро Орбин „двије шћери и четири сина“. Од синова само је Марко себе називао краљем. Маркова жена по Орбину је опет Јелена, кћи војводе Хлапена. Она је тобож имала нарав као Ана Дукени: „изневерила свога мужа“. Руварац каже да је Марко Краљевић последњи „благочестиви краљ српски“ (мислимо наравно на средњи век). Учени калуђер бележи народно веровање да краљ Марко није умро него само спава: „док га звек сабље и врисак Шарца његова не пробуди, па ће опет бити краљица и царица српски и биће људи који ће и опет писати о краљицама и царицама српским“. (Ово је Руварац писао у Карловцима 16. јула 1868). Руварац је писао и о књегињи Милици коју назива царицом. Наводи српске летописе који су овог пута потпуно поуздани. Милица је жена кнеза Лазара, кћи кнеза Вратка, Вукановог праунука. Руварац једино греши код Вукана, назива га средњим Немањиним сином. То је био Стефан Првовенчани. О његовој кћери, књегињици Милици, Руварац наводи извор где она моли дубровачку општину „да постави жупана Николу“. Овај Никола је према писцу Миличин брат, Вратков син, и Руварац мисли да се ради о жупану Николи Алтомановићу кога је кнез Лазар „расуо и ослепио“. Лепе кћери лепе краљице: Милица је имала Мару, Оливеру, Дестину, Вукосаву… Милица је Лазару, по Јиричеку, родила пет кћерки и два сина. Слично мисли Руварац: прву кћи Мару, кнез Лазар је дао Вуку Бранковићу, господару Косова, а после Косова, Милица је хтела-не хтела дала своју кћи Оливеру, оном човеку који јој је посекао оца – Бајазиту. Готово сви извори говоре да је једна Лазарова кћерка била удата за бугарског цара Шишмана, али Руварац и извори на које се позива не зна име овој кћерци. Лазар је дао за једног Мађарског великаша Николу Гаревића, који је био бан у Мачви и чинио кнезу Лазару услуге, по изреци „одакле ми жена одатле сам и ја“. Ову кћер Мавро Орбин назива Јеленом, а други извор, Лукарић, Јеленом Деспином. Она се после смрти свога мужа удала за хумског (херцеговачког) војводу Сандаља Хранића. Руварац побија мишљења да се ова кћерка звала Јелена; кнез Лазар заиста је имао кћерку Јелену која је била удата за господара Зете, Ђурђа Балшића. Касније се удала за поменутог Сандаља Хранића. Извори су овде или непоуздани, барем у именима, или су историчари побркали имена кћерки. Мавро Орбин спомиње Лазарову кћерку Вукосаву као жену Милоша Обилића, али Јиричек не налази да је кнез Лазар имао икакву ћерку Вукосаву. Јиричек тврди да је снага кнеза Лазара била у кћеркама које су, ако се суди по Оливери, морале бити веома лепе, а ако се гледа по мајци веома умне, а по оцу, кнез Лазару, верски чврсте и јаке. Једну кћер, кнез Лазар је сигурно дао за челника Мусу и Мусићи су по поменутом принципу били на Косову. Када се овако размишља тешко је рећи ко је окупио тридесет пет хиљада (35 000) Срба на Косову, кнез Лазар или његове кћерке? Аутор: мр Симо Живковић Српско наслеђе бр. 5, јули1998. http://www.rasen.rs/2017/07/zene-u-vladarskoj-dinastiji-nemanjic/#.WWeRZPmGPIU
  6. Српске средњовјековне повеље из Венеције доступне на интернету Од ИН4С -16 јул, 2017 Цар Стефан Душан пише дужду Андреи Дандолу како пристаје на продужетак уговора о сарадњи Венеције и краљевског Града Котора на још три године Српске средњевјековне повеље које се чувају у Државном архиву Венеције доступне су онлајн у оквиру пројекта Monasterium. Државни архив у Венецији (Archivio di Stato di Venezia), је архив фондова Млетачке Републике од XIII вијека, а установа за системско прикупљање, сређивање и чување грађе од 1815. Године. Архив је смјештен у више од 300 дворана самостана Frari и спада међу највеће на свијету. Пројекат „Monasterium.Net“ започео је у самостанима богатој аустријској савезној држави Доња Аустрија. Због великог историјског значаја самостани чувају велик дио средњовјековне и нововјековне историје Доње Аустрије. Чврста међусобна повезаност самостана кроз историју идеалан је предуслов за остваривање виртуелне повезаности историјских извора које чувају. Пројекaт је кренуо у бискупијског архива у St. Pöltenu уз снажну помоћ самих самостана и државних институција. Monasterium.Net замишљен је као „архив без граница“ у просторном и садржајном смислу јер није ограничен само на исправе црквеног карактера, већ је постао архив свих средњовјековних и ранонововјековних исправа. Идеја се из Доње Аустрије проширила на друге савезне земље и сусједне државе. Уз помоћ аустријског Министарства наставе, умјетности и културе (Österreichisches Bundesministeriums für Unterricht, Kunst und Kultur) и Европске уније створени су темељи за ширење и даљи развој пројекта. Многобројни међусобни контакти различитих архива у јуну 2006. године довели су до удружења. Том је приликом израђен и меморандум, који представља темељ сарадње унутар конзорцијума. У новембру 2007. године дошло је до начелног појашњења намјера; трајно етаблирати постојећу мрежу архива и с тим повезани виртуелни архив у облику заједнице ICARus (Међународног центра за архивска истраживања). Повеље су доступне на сљедећем линку: Serbian Medieval Documents in the State Archives of Venice.
  7. Једна од најзанимљивијих појава у нашем интелектуалном животу, захваљујући преводиоцу Драгану Мраовићу, свакако је млади италијански филозоф, Дијего Фузаро. Његова колумна у Печату, бр 478, од 7. јула 2017., стр. 30-31, из много разлога заслужује да се препише и прочита. Ако се и не слажете са становиштем аутора, његово суверено поигравање са Русоовим читањем Робинзона као конституивног мита модерне, оставиће вас замишљеним. Робинзон Крусо је слика савременог субјекта. Ми смо сви, у суштини, попут њега. Ослобођен сваког метафизичког и теолошког основа, данашњи homo claussimus не може ни одлучивати, нити одредити било шта у оквиру социјалног пејзажа у коме се чини да је једини слободни субјект, по божанском праву, тржиште, а човек се своди на хетеродиригованог пиона процеса производње, промета и потрошње. Он је архетипски модел Крусоа _ великог мита који прати тржишну савременост - сувереног појединца који успоставља однос са другима само да ојача и обликује свој стечени егоизам који је натурализовала модерна песимистичка антропологија. У данашњој робинзонској цивилизацији генерализованог аутизма, дарвиновска селекција руши комунитарну солидарност и, уз то, намећу се без мере приватизација и либерализација које непрестано генеришу све срамније разлике у богатству. Робинзон је, у перспективи, савремени начин преживљавања субјективности унутар металног кавеза. СПАСЕЊЕ ОСВОЈЕНО ЕКСПЛОАТАЦИЈОМ: Човек је роб протестантске секуларизоване етике у капиталистичком духу: свако спасава само себе, у егзодусу из социјалне димензије, као места неаутентичности. Он никада не доводи у питање начин производње и дистрибуције, он не подрива постојећу геометрију садашњости. Робинзон мења набоље свој живот и окреће у своју корист и на штету сиромашношног дежурног Петка, контрадикције система које би било бесмислено покушати променити или чак срушити. Ради свога индивидуалног спасења и своје среће, довољно је да се цинично искористе прилике које омогућавају израбљивање других и одговарајуће валоризовање себе. Ако то није могуће у својој земљи, неопходно је, као Робинзон, запловити морем и тражити другде своју срећу, у складу са нежељеним саветом који се данас све више даје новим генерацијама, том "трећем свету" у коме је посао несигуран и у коме су млади обични мигранти. Зато смо данас сви ми Робинзони. На историјском хоризонту глобализма лишеног суверенитета доминира модел принудног уклањања било какве могуће везе са колективним историјским субјектима почев од народа до класа, од нација до држава. Једино призната и допуштена субјективност је појединац усамљен као Робинзон Крусо, недруштвено друштвен и високо конкурентан, почев од афирмисаног бизнисмена до навалентног стартапера (нов образац бизнисмена коме није битно предузеће већ профит, брзина итд. па непрестано отвара нова предузећа и затвара стара - прим. преводиоца). ИНСТРУМЕНТИ УПРАВЉАЊА: Ако се баци поглед неусловљен хегемонијском потком, веза која повезује кризу и тероризам јача је него што може да изгледа на први мах. То је, у оба случаја, спољашњи кохерентни израз парадигме vivre dangereusment (Живети опасно - прим. преводиоца) коју је уочио Фуко као шифру неолибералног система. За разликовање кризе и тероризма користе се одреднице међусобно повезане неизвесношћу на послу, несигурношћу и ризиком. Њихов заједнички именитељ су дестабилизација, угроженост и поништење нормалне ситуације. Тачније, тероризам се појављује као политичка страна ванредног стања у коме је криза економски рејтинг. У оба случаја, регуларност и извесност, сигурност и редовно стање су суспендовани и замењениструктурно нестабилним и несигурним стањем, уз непредвиђене преокрете и неочекиване ефекте. Резултат је буквално ненастањив услов, усмерен на стратегију глобализоване напетости. Постојање постаје чисто преживљавање увек у опасности. Планирање постојања као основе за стабилан и консолидован живот пуног облика у садашњости и будуће перспективе је укинуто и замењено нови стањем "бити још једва" о чему говори Андерс у своме делу Човек је застарео. Криза је економски тероризам владајућих кругова, баш као што је тероризам криза политичке егзистенцијалне стабилности. Сваки од два пола преокреће се дијалектички у онај други: криза је тероризам, а тероризам је криза. Оба израза, у својој двојној вези, представљени су као кохерентни изрази "друштва ризика" (Урлих Бек). У оба случаја, генерални страх због несигурности најближе будућности се исказује као ефикасан инструмент владавине која чини још крхкијим и нестабилнијим слугу на раду на одређено време, и наводи га да прихвати, да би преживео, оно што јасно подрива његово већ неповољно стање. Из ове перспективе види се како страх све више постаје метод владавине који чини поданике послушнима и покорнима, а самим тим и лакшим за дисциплиновање и управљање на начин који доводи у питање и саму демократску структуру. У том смислу, очигледна је аналогија између кризе као терористичке владавине и тероризма као перманентне кризе. Уопштено говорећи, парадигма владавине кризом као методом владавине намеће се у геополитичком облику кроз концептуални облик тероризма.
  8. Штета што није стигло раније, као што је синхроно превођење на "хрватски" и "српски" италијанске изјаве каснило у српској варијанти скоро 24 часа. Одговорни у информативној служби СПЦ треба једном да схвате да је брзина информисања у данашњем свијету једнако значајна као поузданост. Управо два потписана архијереја се добро разумију у медије и надам се да ће у будућем периоду порадити на томе, и кроз званичне и кроз незваничне "брифинге" да новинари "специјализовани за црквена питања" имају заиста праве информације. Иначе, јуче се није било тешко досјетити да су Новости направиле скандал од нечега што им је на медијској сцени дозвољено да праве скандал (друге теме су резервисане за погодније таблоиде). Но, у контексту ове теме и саопштења да подсјетим да су Новости и прошле године, симболично на 10. травањ објавиле ударни интервју са "корифејем" др Србом Живановићем, који је тврдио да је Степинац лично клао у Јасеновцу. Многи католици су са нама, надајмо се и папа, у противљењу канонизације Степинчеве, али не желе ни такве непотребне, поред свега, инјективе са српске стране.
  9. Неславно пропадање славних новина 16. Јул 2017 - 15:24 Неславно пропадање славних новина или како се „Вечерње новости” против банкрота боре лажима о Српској Православној Цркви Четворогодишње стрмоглаво пропадање „Вечерњих новости“, очај запослених и њихова молба држави као сувласнику да њих и њихову кућу спасе од менаџмента, урушавања тиража свих издања, мобинга, изгубљених парница, вишемилионских дугова и, напослетку, блокаде рачунâ пред банкрот, – за који се надамо да ће ипак бити избегнут, – из нашег угла ишли су упоредо са кардиналном променом уређивачке политике према Српској Православној Цркви. Да неистине са насловне и четврте стране „Вечерњих новости“ од 15. јула нису толико бруталне и злонамерне, на њих се не бисмо ни осврнули. Али, када на половини насловне стране стоје речи „Шок на крају рада Комисије – ПОТПИСАНО: СТЕПИНАЦ ЈЕ МУЧЕНИК?! У СПЦ незванично признају да је став необично снисходљив према римокатолицима“, јасно је да уредништво „Новости” потура читаоцима отровну лаж да су српски чланови Мешовите комисије за дијалог о Степинцу мал’те не потписали његову канонизацију. Тиме, очевидно, жели да код верникâ изазовe крајње неповерење према Светосавској Цркви. Да бисмо покушали да разумемо мотивацију уредништва за такав однос према Српској Цркви, вратимо се на 18. јануар претходне године! Тада су „Новости”, после посете званичне црквене делегације Ватикану, објавиле: „Новости сазнају: СПЦ у Ватикану уговарала папину посету Београду“. Наравно, на сличан начин писала је о овом догађају и загребачка штампа. Да би повукли ову измишљотину, „Новостима” нису била довољна ни два званична писмена демантија из врха Српске Цркве, ни изјава Одељења за штампу Свете Столице, ни изјава митрополита Амфилохија. За уредништво „Вечерњих новости“, и тада и данас, важно је једино шта каже (или налаже?) Загреб, односно део тамошњег политичког и црквеног естаблишмента који би имао користи од канонизације надбискупа Степинца. Искључиво у том светлу може се разумети зашто у чланку од 15. јула, без икакве задршке или опреза, горљивије него у загребачкој штампи, „Новости” немилосрдно ваде речи из контекста, фалсификују, тенденциозно и искривљено, а у корист хрватске стране, тумаче поједине ставове заједничког саопштења, измишљају непостојеће саговорнике из црквених и научних кругова, све до измишљања и стављања под наводнике апсолутно непостојеће реченице: „Степинац је мученик и исповедник вере Римокатоличке Цркве“. Да нема места чуђењу због оваквих поступака него да се ради о доследном праћењу каптолске диригентске палице, потврђује и то што, на пример, део саопштења, оригинално написаног на италијанском језику, који гласи: „Si è pure potuto illustrare la vita e il ministero di un importante рastore cattolico, in un periodo particolarmente travagliato della storia“, наводе по нетачном хрватском преводу, – „... Живот и служба једног угледног католичког пастира у посебно тешком историјском периоду..“, а не правилно: „... Живот и служба једног важног католичког пастира у посебно проблематичном историјском периоду“, како стоји на званичној интернетској страни Српске Православне Цркве. Коме и због чега је било потребно да свесно даје погрешан превод заједничког саопштења, нама је јасно, а јасно је и због чега несавесне преводиоце, свесне тога шта и зашто раде, следи уредништво „Новости“. Поред загребачких диригената, са српске стране једини саговорник „Новости“ заправо је био др Вељко Ђурић Мишина, еnfant terrible српске историографије, трудољубив и вредан истраживач, али и човек који ће остати запамћен како по недоличном писању о двојици корифејâ српске науке, академику Василију Крестићу и професору др Србољубу Живановићу, тако и по неодговорном и неаргументованом коментарисању учинка српског дела Мешовите комисије о Степинцу, управо у „Новостима” од 15. јула. Он за „Новости” представља и црквене и научне кругове, а њему се причињавају игре у режији политичких и других чинилаца. Он громопуцатељно, али сасвим неутемељено, проглашава: Хрвати однели победу! Није него... На његову жалост и на жалост „Новости” и њихових новинара који, свесно или несвесно, пишу као чланови хора под диригентском палицом загребачког Каптола, ситуација је потпуно другачија: српски део заједничке комисије, заједно са врхунским српским историчарима, изнео је, за православно схватање живота и светости, за православни етос, снажне и убедљиве аргументе за своје ставове. Истина је да те аргументе хрватска страна у дијалогу није прихватила, као што ни наша страна није прихватила њене аргументе. То значи израз „и даље различита тумачења” (интерпретације) двеју страна, а не прихватање Степинца као светитеља и мученика од стране српског дела Комисије, како безочно и бесрамно импутирају новинари „Вечерњих новости”. У складу са постигнутим договором, без обзира на фалсификате, притиске и кампању коју у Хрватској води Каптол, а у Србији незнавени пропагатори каптолске „истине” о Степинцу, попут уредникâ и новинарâ „Вечерњих новости”, Српска Православна Црква неће износити у јавност аргументацију наше стране све док се рад Комисије потпуно не приведе крају, осим уколико колеге из Загреба у међувремену не прекрше договор. Напослетку желимо да изразимо жарку жељу и упутимо молитву Господу да, зарад читалаца и запослених, одговорни у држави нађу решење за опстанак „Вечерњих новости“, а да их убудуће воде људи који спас од финансијског банкрота неће тражити у духовном и моралном банкроту, односно служењу оним круговима који нам не мисле добро. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, председник српског дела Мешовите комисије за дијалог о Степинцу, и епископ бачки Иринеј, члан исте Комисије
  10. Неславно пропадање славних новина 16. Јул 2017 - 15:24 Неславно пропадање славних новина или како се „Вечерње новости” против банкрота боре лажима о Српској Православној Цркви Четворогодишње стрмоглаво пропадање „Вечерњих новости“, очај запослених и њихова молба држави као сувласнику да њих и њихову кућу спасе од менаџмента, урушавања тиража свих издања, мобинга, изгубљених парница, вишемилионских дугова и, напослетку, блокаде рачунâ пред банкрот, – за који се надамо да ће ипак бити избегнут, – из нашег угла ишли су упоредо са кардиналном променом уређивачке политике према Српској Православној Цркви. Да неистине са насловне и четврте стране „Вечерњих новости“ од 15. јула нису толико бруталне и злонамерне, на њих се не бисмо ни осврнули. Али, када на половини насловне стране стоје речи „Шок на крају рада Комисије – ПОТПИСАНО: СТЕПИНАЦ ЈЕ МУЧЕНИК?! У СПЦ незванично признају да је став необично снисходљив према римокатолицима“, јасно је да уредништво „Новости” потура читаоцима отровну лаж да су српски чланови Мешовите комисије за дијалог о Степинцу мал’те не потписали његову канонизацију. Тиме, очевидно, жели да код верникâ изазовe крајње неповерење према Светосавској Цркви. Да бисмо покушали да разумемо мотивацију уредништва за такав однос према Српској Цркви, вратимо се на 18. јануар претходне године! Тада су „Новости”, после посете званичне црквене делегације Ватикану, објавиле: „Новости сазнају: СПЦ у Ватикану уговарала папину посету Београду“. Наравно, на сличан начин писала је о овом догађају и загребачка штампа. Да би повукли ову измишљотину, „Новостима” нису била довољна ни два званична писмена демантија из врха Српске Цркве, ни изјава Одељења за штампу Свете Столице, ни изјава митрополита Амфилохија. За уредништво „Вечерњих новости“, и тада и данас, важно је једино шта каже (или налаже?) Загреб, односно део тамошњег политичког и црквеног естаблишмента који би имао користи од канонизације надбискупа Степинца. Искључиво у том светлу може се разумети зашто у чланку од 15. јула, без икакве задршке или опреза, горљивије него у загребачкој штампи, „Новости” немилосрдно ваде речи из контекста, фалсификују, тенденциозно и искривљено, а у корист хрватске стране, тумаче поједине ставове заједничког саопштења, измишљају непостојеће саговорнике из црквених и научних кругова, све до измишљања и стављања под наводнике апсолутно непостојеће реченице: „Степинац је мученик и исповедник вере Римокатоличке Цркве“. Да нема места чуђењу због оваквих поступака него да се ради о доследном праћењу каптолске диригентске палице, потврђује и то што, на пример, део саопштења, оригинално написаног на италијанском језику, који гласи: „Si è pure potuto illustrare la vita e il ministero di un importante рastore cattolico, in un periodo particolarmente travagliato della storia“, наводе по нетачном хрватском преводу, – „... Живот и служба једног угледног католичког пастира у посебно тешком историјском периоду..“, а не правилно: „... Живот и служба једног важног католичког пастира у посебно проблематичном историјском периоду“, како стоји на званичној интернетској страни Српске Православне Цркве. Коме и због чега је било потребно да свесно даје погрешан превод заједничког саопштења, нама је јасно, а јасно је и због чега несавесне преводиоце, свесне тога шта и зашто раде, следи уредништво „Новости“. Поред загребачких диригената, са српске стране једини саговорник „Новости“ заправо је био др Вељко Ђурић Мишина, еnfant terrible српске историографије, трудољубив и вредан истраживач, али и човек који ће остати запамћен како по недоличном писању о двојици корифејâ српске науке, академику Василију Крестићу и професору др Србољубу Живановићу, тако и по неодговорном и неаргументованом коментарисању учинка српског дела Мешовите комисије о Степинцу, управо у „Новостима” од 15. јула. Он за „Новости” представља и црквене и научне кругове, а њему се причињавају игре у режији политичких и других чинилаца. Он громопуцатељно, али сасвим неутемељено, проглашава: Хрвати однели победу! Није него... На његову жалост и на жалост „Новости” и њихових новинара који, свесно или несвесно, пишу као чланови хора под диригентском палицом загребачког Каптола, ситуација је потпуно другачија: српски део заједничке комисије, заједно са врхунским српским историчарима, изнео је, за православно схватање живота и светости, за православни етос, снажне и убедљиве аргументе за своје ставове. Истина је да те аргументе хрватска страна у дијалогу није прихватила, као што ни наша страна није прихватила њене аргументе. То значи израз „и даље различита тумачења” (интерпретације) двеју страна, а не прихватање Степинца као светитеља и мученика од стране српског дела Комисије, како безочно и бесрамно импутирају новинари „Вечерњих новости”. У складу са постигнутим договором, без обзира на фалсификате, притиске и кампању коју у Хрватској води Каптол, а у Србији незнавени пропагатори каптолске „истине” о Степинцу, попут уредникâ и новинарâ „Вечерњих новости”, Српска Православна Црква неће износити у јавност аргументацију наше стране све док се рад Комисије потпуно не приведе крају, осим уколико колеге из Загреба у међувремену не прекрше договор. Напослетку желимо да изразимо жарку жељу и упутимо молитву Господу да, зарад читалаца и запослених, одговорни у држави нађу решење за опстанак „Вечерњих новости“, а да их убудуће воде људи који спас од финансијског банкрота неће тражити у духовном и моралном банкроту, односно служењу оним круговима који нам не мисле добро. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, председник српског дела Мешовите комисије за дијалог о Степинцу, и епископ бачки Иринеј, члан исте Комисије View full Странице
  11. Здрава монашка мученичка свест Саставни елемент монашког позива, који снажно побуђује и покреће биће монаха, јесте мученичко схватање и уверење. Јака жеља за страдањем, расположење да се трпи, да се жртвује, да се умре из љубави према Богу, чини саставни део монашког настројења. На такав начин душа монаха спонтано свагда вапије Богу. Старац Емилијан Симонопетритски каже да хришћанин и иде у монаштво зато да би постао мученик Христов подносећи разне трудове, подвиге, сузе и трпљење. Монах иде ка циљу "кроз многе невоље" (Дап 14:22), јер је у болу и у страдању за Бога препознао живу могућност да ступи пред Њега и да Му открива и исповеда своју жеђ за изгубљним обожењем. Мучеништво и страдање је, како каже поменути Отац, постало саставни елемент душе човекове, "такорећи урођени". Језиком жртве човек сме да "заиште (види: Јн 15:16) васпостављање у божанско општење. Богу се веома угађа страдањем, трудом и муком, и Он за то богато узвраћа животом, због наше добровољне смрти за Њега. Због свега овога, онај ко жели подвижнички живот, не успокојава се ниједним компромисним стањем, већ се са надом упушта у подвиге и нова страдања сматрајући све за трице само да би Христа добио (циди: Фил 3,8). Он задобија задовољство од бола (али истински духовно, не само психолошко), доживљава радост од жалости - на њему се остварују речи да ће се "Жалост окренути на радост" (Јн 16,20). У складу са реченим, у данашње време, приликом монашења, новодошавшем настојатељ каже:" Не избегавај ни злостављање ни понижавање од људи, нити ишта друго сматрај да је тешко, јер ћеш сметати себи у идењу за Христом, него увек гледај на добра оних који са надом живе по Богу, мислећи на све Мученике И Преподобне, који та добра стекоше многим знојем и трудом, и потоцима крви, и смрћу; сврх свег тога имај свагда у уму свом спасоносна Стадања и животворну смрт Господа нашег Исуса Христа, које Он добровољно претрпе ради спасења нашег, да би и ти све невоље и муке монашког живота радосно трпео Њега ради. Буди, дакле, разборит у свему, пострадај као добар војник Господа Христа, Који, иако Сам Бог и Господ наш, будући богат милошћу, ради нас осиромаши да бисмо се ми обогатили Његовим Царством; треба стога и ми да постанемо подражаваоци Његови, и да Њега ради сносимо све, напредујући у заповестима његовим дан и ноћ. Јер сам Господ рече: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе, и узме Крст свој и иде за мном - што значи: бити увек готов, по цену живота, на свако испуњење његових заповести. Јер, имаш да гладујеш, и да жеђњујеш, и да наготујеш, и да будеш вређан и исмеван, ружен и гоњен, и да будеш изложен многим другим невољама које одликују живот по Богу. И када све то претрпиш, радуј се, вели Господ, јер је награда твоја велика на небесима, у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава вавек. Амин." После постризавања косе главе своје ("у знак одрицања од света и свега што је у свету"), нови монах прима параман и Крст. Настојатељ појашњава зашто му их даје:"...Као залог анђелског лика, као свагдашњи подсетник на узимање благог јарма Христовог на себе и лаког ношења његовог, и као обуздавање и окивање свих жеља тела свог, а прима знак Крста Господњег на своје груди, као свагдашњи подсетник на Страдање, понижење, пљување, ругање, ране, шамаре, распеће и смрт Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, које Он добровољно претрпе ради нас, и да би се трудио да то према моћи својој подражава, у име Оца и Сина и Светога Духа", па потом узглашава: "Рецимо сви за њега: Господи, помилуј." Господ је пострадао мученички и поднео крсну смрт, те је тако постао за нас "пример (1Пет 2:21). По речима светог апостола Павла, ми са радошћу настојимо да допуњавамо "што недостаје Христовим патњама, за тело његово, које је Црква" (Кол 1:24). Дакле, Његова Страдања продужујемо и, на неки начин, чинимо их присутним и савременим у Цркви. Речи Светог Саве на то упућују у Жичкој беседи о правој вери, то јест да допуњавамо недостатке Тела Христовог. Црква (Тело Христово) још није довршена у свим удовима својим. Христос Цркву допуњава и "све испуњава у свему" (Еф 1:23), а хришћани и монаси јесу удови тога Тела и на Њему (који је Темељ) назидавају се "сами као живо камење" (1Пет 2:5). Свети апостол Павле, који је рекао: "Ја ране Господа Исуса на телу својему носим" (Гал 6:17), још учи да је хришћанима "даровано" (Фил 1:29) не само да у Христа верују, него да за њега страдају (види: исто). Своја страдања он је стално наводио као јасан доказ свога апостолства и искрене љубави према Богу, и она су му давала потврду и радост вери у Господа (види: Дап 5:41 и 1Пет 1:6). Дакле, јасно је да веру на неки начин усавршава страдање и зато свети Јован Лествичник каже монаху:"...Ти корачаш у војсци Првомученика". Монашко смирење, скромност и аскетско расположење потпуно су усаглашени и рађају се и расту заједно с љубављу према мучеништву. Свети Исак Сирин каже да су монаси позвани на невидљиво мучеништво, а Свети Теодор Студит позива монахе да стоје у сталном мучеништву савести, сузама, пажњи, молитви, умиљењу... Само монаштво јесте израз оног есхатолошког карактера хришћанства који су први хришћани тако снажно осећали и које су изражавали у конкретном мучеништву. Свакодневно у црквеном календару прослављамо свете мученике. Свети владика Николај каже за српске мученике:" У небеском Царству, од свих угодника, нико није већи од вас мученика." Овако спремни, монаси су природно чували православну веру са посебним осећањем одговорности, не бојећи се претњи, прогона или смрти од људи. Кад је православна вера и побожност била у опасности, они су показивали велику осетљивост. У време тираније Турака, многи монаси су били исповедници и мученици за угрожену веру и побожност, попут светог игумана Пајсија и ђакона Авакума, који је са радошћу носи колац говорећи: "Срб је Христов, радује се смрти"! (види Службу светом Пајсију и Авакуму). У време Карађорђевог устанка, свети мученик Игњатије, који је желео да страда за веру, молио се у Светој Гори са сузама пред иконом Богородице да му она устројава пут према мучеништву. Још нешто: монашка жеђ за моралним савршенством и максимализмом (својствена раном хришћанству) и њихово схватање живота као борбе са "кнезом овога света" (види: Јн 12:31; 14:30; 16:11) и "против духова злобе у поднебесју" (Еф 6:12) били су тако јаки да су их нагонили да "гоне" демоне чак и у њиховом последњем прибежишту - пустињи. Тамо се и устројило монаштво древних манастира, са преподобним монасима, који су просијали врлинама. Наставиће се... У другом делу: "Поремећај, тј. нездрави зилотизам", "Политика групашења и навијања" и Закључак.
  12. Архимандрит Свештене Лавре Студеничке Тихон (др Ракићевић) написао је благотворну књигу Монаштво и осуђивање (2014, рецезент и писац Предговора игуман Методије Хиландарац). Књигу можете да наручите на адреси:http://www.e-slovo.net/Products/1443-arhimandrit-tihon-rakicevic-monastvo-i-osudjivanje.aspx Одломак из ове књиге: Да ли духовник сме да осуђује?, објавили смо овде: Сада преносимо одломак Мученички дух Цркве и нездрави зилотизам - I део: Здрава монашка мученичка свест Саставни елемент монашког позива, који снажно побуђује и покреће биће монаха, јесте мученичко схватање и уверење. Јака жеља за страдањем, расположење да се трпи, да се жртвује, да се умре из љубави према Богу, чини саставни део монашког настројења. На такав начин душа монаха спонтано свагда вапије Богу. Старац Емилијан Симонопетритски каже да хришћанин и иде у монаштво зато да би постао мученик Христов подносећи разне трудове, подвиге, сузе и трпљење. Монах иде ка циљу "кроз многе невоље" (Дап 14:22), јер је у болу и у страдању за Бога препознао живу могућност да ступи пред Њега и да Му открива и исповеда своју жеђ за изгубљним обожењем. Мучеништво и страдање је, како каже поменути Отац, постало саставни елемент душе човекове, "такорећи урођени". Језиком жртве човек сме да "заиште (види: Јн 15:16) васпостављање у божанско општење. Богу се веома угађа страдањем, трудом и муком, и Он за то богато узвраћа животом, због наше добровољне смрти за Њега. Због свега овога, онај ко жели подвижнички живот, не успокојава се ниједним компромисним стањем, већ се са надом упушта у подвиге и нова страдања сматрајући све за трице само да би Христа добио (циди: Фил 3,8). Он задобија задовољство од бола (али истински духовно, не само психолошко), доживљава радост од жалости - на њему се остварују речи да ће се "Жалост окренути на радост" (Јн 16,20). У складу са реченим, у данашње време, приликом монашења, новодошавшем настојатељ каже:" Не избегавај ни злостављање ни понижавање од људи, нити ишта друго сматрај да је тешко, јер ћеш сметати себи у идењу за Христом, него увек гледај на добра оних који са надом живе по Богу, мислећи на све Мученике И Преподобне, који та добра стекоше многим знојем и трудом, и потоцима крви, и смрћу; сврх свег тога имај свагда у уму свом спасоносна Стадања и животворну смрт Господа нашег Исуса Христа, које Он добровољно претрпе ради спасења нашег, да би и ти све невоље и муке монашког живота радосно трпео Њега ради. Буди, дакле, разборит у свему, пострадај као добар војник Господа Христа, Који, иако Сам Бог и Господ наш, будући богат милошћу, ради нас осиромаши да бисмо се ми обогатили Његовим Царством; треба стога и ми да постанемо подражаваоци Његови, и да Њега ради сносимо све, напредујући у заповестима његовим дан и ноћ. Јер сам Господ рече: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе, и узме Крст свој и иде за мном - што значи: бити увек готов, по цену живота, на свако испуњење његових заповести. Јер, имаш да гладујеш, и да жеђњујеш, и да наготујеш, и да будеш вређан и исмеван, ружен и гоњен, и да будеш изложен многим другим невољама које одликују живот по Богу. И када све то претрпиш, радуј се, вели Господ, јер је награда твоја велика на небесима, у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава вавек. Амин." После постризавања косе главе своје ("у знак одрицања од света и свега што је у свету"), нови монах прима параман и Крст. Настојатељ појашњава зашто му их даје:"...Као залог анђелског лика, као свагдашњи подсетник на узимање благог јарма Христовог на себе и лаког ношења његовог, и као обуздавање и окивање свих жеља тела свог, а прима знак Крста Господњег на своје груди, као свагдашњи подсетник на Страдање, понижење, пљување, ругање, ране, шамаре, распеће и смрт Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, које Он добровољно претрпе ради нас, и да би се трудио да то према моћи својој подражава, у име Оца и Сина и Светога Духа", па потом узглашава: "Рецимо сви за њега: Господи, помилуј." Господ је пострадао мученички и поднео крсну смрт, те је тако постао за нас "пример (1Пет 2:21). По речима светог апостола Павла, ми са радошћу настојимо да допуњавамо "што недостаје Христовим патњама, за тело његово, које је Црква" (Кол 1:24). Дакле, Његова Страдања продужујемо и, на неки начин, чинимо их присутним и савременим у Цркви. Речи Светог Саве на то упућују у Жичкој беседи о правој вери, то јест да допуњавамо недостатке Тела Христовог. Црква (Тело Христово) још није довршена у свим удовима својим. Христос Цркву допуњава и "све испуњава у свему" (Еф 1:23), а хришћани и монаси јесу удови тога Тела и на Њему (који је Темељ) назидавају се "сами као живо камење" (1Пет 2:5). Свети апостол Павле, који је рекао: "Ја ране Господа Исуса на телу својему носим" (Гал 6:17), још учи да је хришћанима "даровано" (Фил 1:29) не само да у Христа верују, него да за њега страдају (види: исто). Своја страдања он је стално наводио као јасан доказ свога апостолства и искрене љубави према Богу, и она су му давала потврду и радост вери у Господа (види: Дап 5:41 и 1Пет 1:6). Дакле, јасно је да веру на неки начин усавршава страдање и зато свети Јован Лествичник каже монаху:"...Ти корачаш у војсци Првомученика". Монашко смирење, скромност и аскетско расположење потпуно су усаглашени и рађају се и расту заједно с љубављу према мучеништву. Свети Исак Сирин каже да су монаси позвани на невидљиво мучеништво, а Свети Теодор Студит позива монахе да стоје у сталном мучеништву савести, сузама, пажњи, молитви, умиљењу... Само монаштво јесте израз оног есхатолошког карактера хришћанства који су први хришћани тако снажно осећали и које су изражавали у конкретном мучеништву. Свакодневно у црквеном календару прослављамо свете мученике. Свети владика Николај каже за српске мученике:" У небеском Царству, од свих угодника, нико није већи од вас мученика." Овако спремни, монаси су природно чували православну веру са посебним осећањем одговорности, не бојећи се претњи, прогона или смрти од људи. Кад је православна вера и побожност била у опасности, они су показивали велику осетљивост. У време тираније Турака, многи монаси су били исповедници и мученици за угрожену веру и побожност, попут светог игумана Пајсија и ђакона Авакума, који је са радошћу носи колац говорећи: "Срб је Христов, радује се смрти"! (види Службу светом Пајсију и Авакуму). У време Карађорђевог устанка, свети мученик Игњатије, који је желео да страда за веру, молио се у Светој Гори са сузама пред иконом Богородице да му она устројава пут према мучеништву. Још нешто: монашка жеђ за моралним савршенством и максимализмом (својствена раном хришћанству) и њихово схватање живота као борбе са "кнезом овога света" (види: Јн 12:31; 14:30; 16:11) и "против духова злобе у поднебесју" (Еф 6:12) били су тако јаки да су их нагонили да "гоне" демоне чак и у њиховом последњем прибежишту - пустињи. Тамо се и устројило монаштво древних манастира, са преподобним монасима, који су просијали врлинама. Наставиће се... У другом делу: "Поремећај, тј. нездрави зилотизам", "Политика групашења и навијања" и Закључак. View full Странице
  13. Na posljednjem zasjedanju mješovitog povjerenstva koje je imalo zadatak zajednički razmotriti život kardinala Stepinca prije, za vrijeme i nakon Drugoga svjetskog rata, članovi obiju strana dali su zajedničko priopćenje za javnost, koje iznosimo niže u cjelovitom obliku... Zajedničko priopćenje Dana 12. i 13. srpnja 2017. okupili su se u Domu Svete Marte (Domus Sanctae Marthae) u Vatikanu, na svomu šestom i posljednjem sastanku i pod predsjedanjem Oca Bernarda Ardure, predsjednika Papinskoga vijeća za povijesne znanosti, članovi Mješovite komisije hrvatskih katoličkih i srpskih pravoslavnih stručnjaka na zajedničko razmatranje lika kardinala Alojzija Stepinca, nadbiskupa zagrebačkog. U ime Hrvatske biskupske konferencije bili su prisutni: kardinal Josip Bozanić, nadbiskup zagrebački; Mons. Antun Škvorčević, biskup požeški; Mons. Ratko Perić, biskup mostarsko-duvanjski; dr. Jure Krišto i dr. Mario Jareb iz Hrvatskoga instituta za povijest. U ime Srpske Pravoslavne Crkve bili su prisutni: g. Amfilohije, mitropolit crnogorsko-primorski; g. Porfirije, mitropolit zagrebačko-ljubljanski; g. Irinej, episkop novosadski i bački; g. Jovan, episkop pakračko-slavonski; i prof. dr. Darko Tanasković, stalni predstavnik Republike Srbije pri UNESCO-u. Nazočni su prepoznali velikodušnost pape Franje koji je dobrohotno prihvatio molbu patrijarha Srpske Pravoslavne Crkve Irineja, i odlučio je ustanoviti Komisiju. Svi su članovi zahvalni na srdačnom ozračju, u kojem su, s punom slobodom izražavanja, mogli ispuniti zadaću povjerenu Komisiji, to jest pristupiti zajedničkom razmatranju života kardinala Stepinca. Od početka rada Komisije članovi su bili svjesni da je postupak kanonizacije kardinala Stepinca u isključivoj mjerodavnosti Pape. Priznaju također da svaka Crkva ima vlastite kriterije za postupak kanonizacije. Članovi Komisije složili su se također da je njihov rad omogućio bolje razumijevanje povijesti u godinama između Prvoga svjetskog rata i 1960., godine smrti kardinala Stepinca. Moglo se također osvijetliti život i službu jednog uglednoga katoličkog Pastira u osobito teškom povijesnom razdoblju. Došlo se do zaključka da su različiti događaji, nastupi, spisi, šutnja i stajališta još uvijek predmet različitih tumačenja. U slučaju kardinala Stepinca tumačenja koja su pretežito davali katolički Hrvati i pravoslavni Srbi ostaju i dalje različita. Proučavanje života kardinala Stepinca pokazalo je kako su sve Crkve bile izložene različitim okrutnim progonima i imale su svoje mučenike i ispovjedaoce vjere. U tom smislu članovi Komisije složili su se oko mogućnosti buduće suradnje, u pogledu zajedničkoga rada, kako bi podijelili sjećanje na mučenike i ispovjedaoce vjere dviju Crkava. http://hr.radiovaticana.va/news/2017/07/13/vatikan_zajedničko_priopćenje_mješovitog_povjerenstva!/1324809
  14. ДАНАС ЈЕ У ВАТИКАНУ ЗАВРШЕН РАД МЈЕШОВИТЕ КОМИСИЈЕ ХРВАТСКЕ БИСКУПСКЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ И СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О ЖИВОТУ И РАДУ КАРДИНАЛА АЛОЈЗИЈА СТЕПИНЦА. ДОНОСИМО ЗАЈЕДНИЧКО САОПШТЕЊЕ: Na posljednjem zasjedanju mješovitog povjerenstva koje je imalo zadatak zajednički razmotriti život kardinala Stepinca prije, za vrijeme i nakon Drugoga svjetskog rata, članovi obiju strana dali su zajedničko priopćenje za javnost, koje iznosimo niže u cjelovitom obliku... Zajedničko priopćenje Dana 12. i 13. srpnja 2017. okupili su se u Domu Svete Marte (Domus Sanctae Marthae) u Vatikanu, na svomu šestom i posljednjem sastanku i pod predsjedanjem Oca Bernarda Ardure, predsjednika Papinskoga vijeća za povijesne znanosti, članovi Mješovite komisije hrvatskih katoličkih i srpskih pravoslavnih stručnjaka na zajedničko razmatranje lika kardinala Alojzija Stepinca, nadbiskupa zagrebačkog. U ime Hrvatske biskupske konferencije bili su prisutni: kardinal Josip Bozanić, nadbiskup zagrebački; Mons. Antun Škvorčević, biskup požeški; Mons. Ratko Perić, biskup mostarsko-duvanjski; dr. Jure Krišto i dr. Mario Jareb iz Hrvatskoga instituta za povijest. U ime Srpske Pravoslavne Crkve bili su prisutni: g. Amfilohije, mitropolit crnogorsko-primorski; g. Porfirije, mitropolit zagrebačko-ljubljanski; g. Irinej, episkop novosadski i bački; g. Jovan, episkop pakračko-slavonski; i prof. dr. Darko Tanasković, stalni predstavnik Republike Srbije pri UNESCO-u. Nazočni su prepoznali velikodušnost pape Franje koji je dobrohotno prihvatio molbu patrijarha Srpske Pravoslavne Crkve Irineja, i odlučio je ustanoviti Komisiju. Svi su članovi zahvalni na srdačnom ozračju, u kojem su, s punom slobodom izražavanja, mogli ispuniti zadaću povjerenu Komisiji, to jest pristupiti zajedničkom razmatranju života kardinala Stepinca. Od početka rada Komisije članovi su bili svjesni da je postupak kanonizacije kardinala Stepinca u isključivoj mjerodavnosti Pape. Priznaju također da svaka Crkva ima vlastite kriterije za postupak kanonizacije. Članovi Komisije složili su se također da je njihov rad omogućio bolje razumijevanje povijesti u godinama između Prvoga svjetskog rata i 1960., godine smrti kardinala Stepinca. Moglo se također osvijetliti život i službu jednog uglednoga katoličkog Pastira u osobito teškom povijesnom razdoblju. Došlo se do zaključka da su različiti događaji, nastupi, spisi, šutnja i stajališta još uvijek predmet različitih tumačenja. U slučaju kardinala Stepinca tumačenja koja su pretežito davali katolički Hrvati i pravoslavni Srbi ostaju i dalje različita. Proučavanje života kardinala Stepinca pokazalo je kako su sve Crkve bile izložene različitim okrutnim progonima i imale su svoje mučenike i ispovjedaoce vjere. U tom smislu članovi Komisije složili su se oko mogućnosti buduće suradnje, u pogledu zajedničkoga rada, kako bi podijelili sjećanje na mučenike i ispovjedaoce vjere dviju Crkava. http://hr.radiovaticana.va/news/2017/07/13/vatikan_zajedničko_priopćenje_mješovitog_povjerenstva!/1324809 View full Странице