Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Марина Савковић

Члан
  • Content count

    467
  • Joined

  • Last visited

О Марина Савковић

  • Ранг
    .
  • Рођендан 06/04/82

Profile Information

  • Пол :
    Женско
  • Локација :
    Орвелова '84.
  • Интересовање :
    људи, најсавременија медицина, иконописање, социјализам, спорт, филмографија, музика, књижевност, православље, наука, солидарност, старе вредности, породица, доброта, пријатељи, смех, поштење, карактер, забава, морал, свет, рад, мир, живот
  1. Срео сам те давно ти си била мала ја сам био сликар који нема пара
  2. Веома едукативно штиво. Лаж! ЛАЖ - подмукло се увлачи у породицу (ма у сваки однос - пријатељски, родбински, сваки!) и полако је разједа, растура, док на крају не убије супружника - мислим, човек је жив, али супружник је мртав...и заудара. Запитајмо се, вреди ли?! Погледајте филм! Ево и линк за онлајн (назовите ме глупом, али не знам што се не сме јавно поставити линк за онлајн гледање, када свакако постоји јавно сајт и тај филм на њему - шта као, не смем га делити, него се сме погледати само ако га неко самостално тражи на нету или случајно набаса на њега?!): https://www.gledalica.com/sa-prevodom/perfect-strangers-2016-video_a8fddd3b4.html
  3. Мени овај Бели као Пантела да се кандидовао.
  4. @Зосима, а где пронаћи? Линк неки, нешто...
  5. По мом мишљењу, ову слику би требало преместити у тему "Антидепресив фотографије".
  6. Објашњење девете Божије заповести које нам је дао владика Николај: Не сведочи лажно. А ово значи: Не буди лажан ни према себи, ни према другом. Кад говориш лажно о себи, ти сам знаш да лажеш. Кад говориш лажно о другом, тај други зна, да лажно говориш о њему. Кад преузносиш себе и хвалишеш се пред људима, људи не знају, но ти сам знаш, да дајеш лажну сведоџбу о себи. А ако поновиш ту кажну сведоџбу о себи више пута, људи ће се временом уверити да их лажеш. А ако непрекидно помжнављаш једну лаж о себи, људи ће сви знати, да ти говориш лаж, но тада ћеш ти почети веровати сам у своју лаж, и тако ће лаж постати за тебе истина. И привићићеш се лажи као што се слепац привикне тами. А кад говориш лаж о другом човеку, тај човек зна, да ти лажеш. То је један сведок против тебе. И ти знаш, да лажеш против њега. Тако, ти си други сведок против самог себе. А Бог је трећи сведок. Кад год, дакле, искажеш једно сведочанство против суседа свога, знај, да су тројица сведока против тебе: Бог, твој сусед и ти. И знај, да ће те један од та три сведока проказати целоме свету. Ево како Бог проказује твоју лажну сведоџбу против твога суседа: У једном селу беху Лука и Илија суседи. Лука омрзе на Илију, јер Илија беше бољи и уреднији човек од Луке, који беше пијаница и нерадин. Гоњен мржњом оде Лука суду и тужи Илију, да је говорио погрдне речи против цара. Илија се брањаше колико могаше, па напослетку окрене се Луки и рече: „Да Бог да Сам Бог открио твоју лаж птоив мене!“ Но суд остави Илију у притвору, а Лука се врати кући. Кад бејаше близу куће, он чу кукњаву у кући. И сва му се крв следи, јер се сети клетве Илијине. Ушавши у кућу, он виде ужас. Његов стари отац беше пао у ватру и сагорео себи очи и цело лице. Кад виде то Лука својим очима, он занеме, те не могаше ни говорити ни кукати. Сутрадан рано оде суду и ризна, да је лажно оптужио Илију, те суд одмах пусти Илију, а Луку казни за лажну сведоџбу. И тако су Луку постигле две казне за један грех: и Божја и људска. А ево како сусед може да обелодани твоју лажну сведоџбу: У Ници живљаше један касапин, Анатол. Њега потплати један богат, но неваљао трговац, да сведочи лажно против свога суседа, Емила, да је он Анатол, видео Емила, кад је овај посуо гасом и запалио кућу онога трговца. И Анатол тако посведочи на суду и закуне се. Емил буде осуђен. Но кад издржи осуду, Емил се закуне, да ће живети убудуће само за то, да докаже, да је Анатол лажно сведочио. Емил је био вредан човек и убрзо стекне хиљаду наполеона. Он се реши, да да свих хиљаду наполеона, да наврати Анатола, да призна пред сведоцима, да је лажно сведочио- зато Емил прво нађе људе, познанике Анатолове, и ови онда изведу ствар овако: Они позову једно вече Анатола на вечеру, напију га добро, и онда му кажу, да им треба један сведок, који ће на суду сведочити против некога кафеџије, да је овај јатаковао неким зликовцима. Када су цео план изложили Анатолу, онда изваде на сто хиљаду златних наполеона и упитају га, да ли би он могао наи једно подесно лице, које би на суду тако и тако сведочило. Анатолу се засветле очи, кад виде онолико злато пред собом, и одмах изјави, да ће се он сам примити, да буде лажан сведок. Онда ови људи изјаве тобож своју сумњу, да ће он то умести извести, а да се на суду не уплаши и збуни. Анатол је доказивао ватрено, да је он за то способан. А они га упитају, да ли је он икад тако нешто покушавао и вешто извео. Не слутећи никакву замку Анатол им призна, да је он био потплаћен раније једном приликом, да је сведочио лажно против Емила, и да је његова сведоџба отерала Емила на робију. Чим то чују они људи, они устану, оду и кажу Емилу. Сутрадан је Емил поднео тужбу суду, и Анатол је суђен и осуђен на тешку робију. Тако је гвоздена правда Божја постигла кривоклетника Анатола, и опрала част и образ четитога Емила. А ево како сам лажан сведок обелодани свој злочин: У Фиуми беху два младића, два добра друга, Дјорђе и Никола. Обојица нежењени. И обојица заволе једну исту девојку, ћерку сиромашног занатлије Павла Дјовани, који је имао седам неудатих кћери. Најстаријо беше име Флора. И Дјорђе и Никола, дакле, загледају се у Флору. Но Дјорђе буде хитрији, те он испроси Флору и позове свога пријатеља да му деверује. Николу спопадне толика завист према свом пријатељу, да се реши, да поквари ствар пошто пото. Једнога јутра он почне одвраћати Дјорђа, да не узима Флору, јер, вели, она је неваљала девојка, која је проводила неваљао живот са многим људима. Дјорђе се тргне као од убода ножем и почне уверавати Николу, да то не може бити истина. Онда му Никола каже, да је сам он имао нечисту везу са Фором. Дјорђе то поверује, оде кући Флориној и откаже се женидбе са њом. Цела ствар се сазна и у вароши. Падне љага на целу фамилију Флориног оца. Њене сестре почну је укоравати. А она, да би се оправдала, оде, скочи у море и удави се. После годину дана Никола сврати у цркву на Велики Четвртак и чује свештеника где позива верне да се причесте. „Но нека не прилазе,“ каже свештеник, „лажови, лопови, кривоклетници, нити они, који су завидели своме ближњем, нити они који су упрљали част невиној девојци. Јер боље им је, да узму огањ у себе него Крв Чистога и Невинога Исуса Христа.“ Никола чувши ове речи, сав уздрхти као лист на јасици. Одмах после службе он замоли свештеника, да га исповеди, што свештеник и учини. Никола каже све и упита, шта да ради, те да се спасе од нечисте савести, која га је гризла као гладна лавица. свештеник му је предлагао разне начине, но, наравно, покајање на првом месту. Између осталога, свештеник му каже, да ако се истински стиди свога греха и не плаши казне – да објави своје недело јавно, преко новина. Целу ту ноћ Никола није спавао, прибирајући сву храброст, да учини ово последње. Сутрадан, он напише све што је учинио, наиме, како је бацио љагу на поштену кућу поштенога занатлије, и како је слагао свога пријатеља Дјорђа. На завршетку овако каже: „Нећу да идем на суд. Јер суд ме неће осудити на смрт, а ја сам заслужио смрт. Зато ћу сам себе и казнити смрћу.“ И другога дана обеси се. О Господе Боже Праведни, како су несретни људи, који не слушају Твоју свету заповест, и не зауздавају гвозденом уздом своје грешно срце и свој језик. Помози мени, грешнику, о Боже, да се никада не грешим о истину. Просветли ме Истином Твојом, Исусе Сине Божији и сагори сву лажност у срцу моме, као што воћар сагорева гнездо гусеница на воћки. Амин. свети владика Николај Велимировић
  7. Видиш да ниси преслушао сва, ако на ту тематику ниси наишао. Имам 95 његових предавања у фолдеру, које сам преслушала, а опет никада не бих могла рећи да сам преслушала сва, јер увек има неко које није до мене дошло на нету. У сваком случају, речи које сам написала у претходној поруци наравно нису моје, него управо о.Арсенија, пошто си њега помињао, па сам ти његовим речима и одговорила, мислећи да си чуо и да ћеш се сетити. Мени близак човек (из куће, такорећи) иначе неделатни католик, је о православној вери сазнао из предавања о.Арсенија. После неког времена му се јавио са питањем у вези крштења, претходно објаснивши сопствену ситуацију, са акцентом да жели да буде делатни православни верник и да се крсти у Острогу. Отац Арсеније му је одговорио да треба да се крсти у православној цркви, да може да изабере име које је навео, да научи Символ вере и Оче наш и да дође са кумом од тог до тог датума у Острог, па ће пре крштења још мало поразговарати. То смо и учинили. Немам теби ништа више рећи, осим да поновим моју молбу Богу да ти да све што ти је души на корист и спасење. @Bokisd, уфф и од мене теби, не учествујем и не пратим мачевања форумских интелектуалаца. То ми је као кост бачена међу залудан свет, да се тамо око ње кољу, расправљају, свађају... ТВ шоу за ђавола. Иначе, не знам шта је то "топик" (није да ме стварно занима). Нека је и теби све на спасење душе.
  8. Објашњење пете Божије заповести које нам је дао владика Николај: Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи. Ово значи: Пре него што си сазнао за Господа Бога, знали су за њега твоји родитељи. Само је то довољно, да им се поклониш и одаш хвалу и поштовање. Поклони се и одај хвалу и поштовање сваком оном, ко је пре тебе сазнао за највише добро у овом свету. Неки богати и млади Индијанац путоваше са својом пратњом преко планине Хиндукуша. На планини наиђоше на некога старца где чуваше козе. Сиромашни старац склони се украј друма и поклони се богатоме младићу. А младић сјаха са свога слона и простре се на земљу пред старцем. Зачуди се старац томе, зачудише се и пратиоци младићеви. А он ће рећи старцу: - Клањам се твојим очима, јер су оне пре мојих виделе овај свет, дело Свевишњега Браме; клањам се твојим устима, јер оне су пре мојих изговориле његово свето име, и клањам се твоме срцу, јер оно је пре мога затреперило од радосног сазнања, да је отац свију људи на земљи Цар и Господ небески. Поштуј оца свога и матер своју, јер твој пут од рођења до сада посут је мајчиним сузама и очевим знојем. Они су те волели и онда, када су се сви други гадили од тебе у немоћи и нечистоћи. Они ће те волети и онда, када те сви омрзну. И када се сви на тебе буду бацали камењем, мајка твоја бацаће се на тебе смиљем и босиљем. Отац твој воли те и ако зна све мане твоје. А други ће те мрзети и ако буду знали само врлине твоје. Твој отац и мајка воле те са страхопоштовањем, јер предосећају, да си ти благо Божије, њима поверено на чување и неговање. Нико није у стању, као родитељи твоји, да виде тајну Божију у теби. Њихова љубав према теби има свети корен у вечности. Кроз нежност своју према теби твоји родитељи разумеју нежност Господњу према свој створеној деци својој. Као што мамузе подстичу коња на бржи кас тако и твоја опорост према родитељима подстиче њих на још већу бригу о теби. Неки опаки син јурну на свог оца и забоде му нож у груди. А отац издишући рече сину: - Брзо опери нож од крви, да те не ухвате и не осуде. У степи руској један раскалашан син привеза своју мајку пред шатор, а он под шатором пијанчаше са поквареним женама и људима. У том хајдуци наиђоше и видевши мајку везану рекоше, да ће је осветити одмах. А везана мајка викну иза гласа и тиме даде несретноме сину знак, да је у опасности. И син се спасе, а хајдуци место сина исекоше мајку. У Техерану, граду персијском у кући са две зле кћери. Не слушаху кћери оца и смејаху се саветима његовим. Својим прљавим животом упрљаше кћери част и образ оцу своме. И отац им беше на досади као зла савест. Једно вече, кад мишљаху ћерке да отац спава, договорише се да му приправе отров и да му даду ујутру с чајем. А отац чу све, и сву ноћ плакаше горко и Богу се мољаше. Ујутру ћерке му донеше чај и ставише пред њега. Рече им отац: - Ја знам вашу намеру и удаљићу се од вас по вашој жељи. Но нећу се удаљити вашим грехом, да бих вашу душу спасао, но својим. Рекавши то отац претури чашу и просу отров, па се баци кроз прозор и погибе. Сине, не горди се својим знањем пред својим неуким оцем, јер његова љубав више вреди но твоје знање. Гле, да није било њега, не би било ни тебе ни твог знања. Кћери, не горди се својом лепотом пред погуреном мајком својом, јер њено срце у костима лепше је од твог лица. Гле, и ти и твоја лепота изишли сте из њене мршаве утробе. Научи се кћери, поштовати свога оца, јер само ћеш се тако научити поштовати све друге очеве на земљи. Дан и ноћ вежбај се, сине поштовати мајку своју, јер само ћеш се тако извежбати поштовању и свих других мајки на земљи. Заиста, децо, не чините много, ако поштујете свога оца и мајку, а презирете друге очеве и мајке. Ваше поштовање према другим родитељима треба да вам је само школа за поштовање свих људи и свих жена, које у муци рађају, у зноју негују и у болу своме љубе своју децу. Запамтите ово и живите по овоме, да би вас Бог благословио на земљи. И заиста, децо, не чините много, ако поштујете само личност свога оца и своје мајке, а не и њихов рад, њихово време, и њихове савременике. Поштујући своје родитеље ви поштујете и рад њихов, и време њихово, и савременике њихове. Тако ћете убити у себи кобну и глупу навику, да презирете прошлост. Будите уверени, децо, да дани, који су дати вама на располагање, нису ни скупљи ни дражи Богу него дани дати онима који су пре вас живели. Ако се гордите својим временом пред прошлошћу, не заборавите, да ће - док длан о длан - расти трава над вашим временом, по вашим гробовима, вашим телима и делима, и да ће се други насмешити над вама као давном прошлошћу. Гле, свако време испуњено је мајкама и очевима, сузама, боловима, жртвама, љубављу и вером и надом у Бога. Зато је свако време достојно поштовања. И мудар се клања с поштовањем пред свима прошлим временима као и пред будућим. Јер мудар зна што луд не зна, а то је - да је његово време као минут на сату. Погледајте децо, у сат: ослушните, како минут тече за минутом, и реците ми, који је минут бољи и дужи, и важнији од другога? Клекните на колена, децо, и молите се Богу заједно са мном: Господе, Оче Небесни и Мајко Небесна, хвала Ти, што си нам заповедио, да поштујемо нашег оца и мајку на земљи. Помози нам, Свеблаги, да се кроз то поштовање научимо поштовати све људе и жене на земљи, драгоцену децу Твоју. И помози нам Свемудри, да се кроз то научимо не презирати но поштовати и ценити времена и поколења, која су пре нас била и која су пре нас гледала Твоју славу, изговарала Твоје свето име и ишчезла у прашини пред Твојим сјајним престолом. Амин. владика Николај Велимировић
  9. Шта причате ви то?! Наравно да мора да се крсти у православној цркви. @Babnyk, пошто си помињао о.Арсенија да ти пријају његова предавања, саветујем ти да преслушаваш и даље, па ћеш чути много тога корисног за решавање твоје дилеме, јер се у неким предавањима баш том тематиком бави - прелазак из католичанства у православље. Ту ћеш такође научити и то да отпишеш ону праксу, коју спроводе неки, а у којој се католик само исповеди и то је као доста, не треба крштење. Ако хоћеш да будеш делатни православни хришћанин, на првом месту јесте да будеш крштен, али не било где, него у православној цркви (и ово су такође речи о.Арсенија, мада наравно није једини у томе). Шта год да радиш, нека ти је на корист и спасење душе.
  10. Сувишни људи „Жељна је душа лењивчева, али нема ништа; а душа вредних људи обогатиће се.“ (Приче 13,4) … вети Николај (Велимировић) у свом делу „Кроз тамнички прозор“ пише између осталог и о томе како ће данас (у његово време) Срби сносити тешку одговорност пред Богом. Читајући, схватио сам да се то у пуној мери односи и на Русе. Свети Николај наводи мноштво безбожничких књига које се штампају, уместо да штампа уразумљује и подучава људе вери Божијој. Говори о школи, која мање учи децу, а више их обогаљује атеизмом и гордошћу. О много чему он говори. Има тамо речи и о абортусу, и о разводу. Пише и о „мушкарцима достиглим зрелост, који не ступају у брак“. Такви су такође фактор свенародне кривице. Никада, ни код једног аутора, нисам прочитао ништа слично. Никада! Значи да се треба зауставити на тој мисли и развијати је. Зрео мушкарац, који не ступа у брак – то је свеопшта, многобројна појава. И то није испосник, који је дао завет безбрачја. Напротив, то је неки Петар Пан у пуној животној снази. Тај је исто проводио време са својим друштвом и није хтео да одрасте. И овај такође има своју дружину, само му фали Недођија. Слободан од брака, зрели мушкарчић ни не мисли да живи на земљи „свето, мирно и безгрешно“. Ни за кога не одговара, ни о ком се не брине, само задовољава своје страсти по избору. Лењост, ако је он беспосличар и ненадарен. Гордост уз сујету, ако је радохоличар и среброљубив. И готово сигурно блуд, јер њега ништа не обавезује, а број жена превишује број мушкараца и већина њих су дубоко несрећне. Труту су сви путеви отворени. Само у раној младости нам се чини да мушкарац силно чезне за женском лепотом, а да је она хладна и неприступачна. У зрелом узрасту живот нам јасно ставља до знања, да је мушкарац много потребнији жени, него што је она њему. Због тога понављам, труту су сви путеви отворени. И не треба му да се спутава никаквим обавезама и одговорношћу. Тим пре, полудели свет пева од јутра до сутра о слободи, о „чистим везама“ без матичара, о греху посесивности, то јест о забрани љубоморе и томе слично. Теоријска основа Содоме измишљена је и исказана одавно. И ето, пред нама све дебљег и ћелавијег мушкарчића, који никада није водио дете у вртић, никада му није помагао у школи итд., али успешан на свој начин. У смислу образован је, има неки статус у друштву. Активан је. Он се чак теоретски разуме у то како се пуни државни буџет (иако појма нема шта је то породични буџет). Претпоставимо да он може аргументовано чак и да критикује власт. Али сина нема и сходно томе, није могао да га отпрати у војску, док се бори са сузама. Туђе синове он испраћа, или их умно критикује. Шта сте се, каже, залетели у ту Сирију! Он све зна. Има диплому. И ћелу. Њега поштују, али његово постојање је… бескорисно. Он неће бити дека. Биће старо гунђало, али дека никада. И није постао монах, иако је можда и православац. Разумем. Монаштво је такође породица, и то каква! Послушање, братство, заједнички труд. И уместо једног или другог крста (брака или монаштва), он бира снобовску бескорисност из страха од одговорности, због лењости, или зато што не уме никог да воли. Ту се још умешају и старе мајке. Шта ће теби синко нека вештица? Знаш ли ти какве су жене? Вртеће те око малог прста и цедити, неће ти дати мира. А ти си тако диван. И посебан. Ја ћу теби увек да направим сармице или супицу, испеглаћу ти кошуљу. Шта ће ти да се жениш? Већ си зашао у 44. годину. Стигли смо. Војску није служио, не зна шта је тежак рад, деце нема, кућу није подигао (а и нема за кога). Стан је добио од родитеља. Понешто је прочитао, понекад седео у кафани, расправљао се. Чак је и некоме закерао како треба да живи. А у принципу, ко је он? Није се заветовао на чедност. Хтео не хтео, оћелавио је спавајући на туђим јастуцима. Да ли ико верује да је невин? Свесно је изабрао егоистички модел живота, боље речено постојања. Сад му је преостало само да прекорева све одреда, претварајући се да је некакав зналац. Критикује муслимане са пуно деце, јер се превише шире. Пљује на своју државу, јер мисли да она не одговара европским демократским стандардима. Ајде сад нека мало цмиздри, гунђа и мрмља на митинзима или у четири зида како не живимо као сав нормалан свет. И сваки пут кад то ради има јасан осећај сопствене вредности. Да ли сте видели такве типове? Који мисле да су нешто, али ништа корисно нису урадили? „Сувишни људи“. Постојала је таква тема у руској књижевности. Разни Оњегини, који хрле с бала на пијанку, с пијанке на сеоско имање (за наследство), тако су и пропустили своју срећу. Плус, срцоломци Печорини (мешавина Бајрона и Дон Жуана) и много разних. То су они, на које се сасвим оправдано сручила критика позитивиста. Џабалебароши, лихвари, салонски брбљивци, који чине минимални проценат друштва, али се из петних жила труде да себе представе као со земље. А скривени иза њих стоје милиони ћутљивих, правих мушкараца који ринтају, спроводе топловоде, пилотирају авионима, зидају зграде, праве породице. Црнче читавог живота, радују се простим стварима и никада се не жале. Ако смо ми као народ опстали, онда се то није десило захваљујући „просвећеним“ трутовима, који не само да не могу да крену у бој, него не могу ни да се ожене к’о људи. Још смо живи захваљујући неуништивом типу простог мушкарца, кога упорно покушавају да истребе. То су наши очеви, дедови, ћутљиви и радни људи. Они су у рату били јунаци. А зими из леда ловили рибу. Домаћини. Не треба све да примамо од Запада. Можемо нешто да научимо и од Оријента. На Оријенту је мање неонских светала, али тамо још увек постоји породица. Тамо клинац не подиже глас на старца. Тамо је мушкарац главни, али жену још увек сви воле: и муж, и деца, и унуци. Тамо сви живе заједно, као прсти у песници. Усамљеност, потпуну и безнадежну, онакву која доводи до самоубиства, до смртне беспотребности, тамо не можеш да сретнеш толико често као код Европљана. Ако уопште и можеш да је сретнеш. А уколико је и сретнеш, та безнадежност ће подсећати на савремену Европу. Тамо се за савет обраћају онима, који су већ своје унуке оженили. А онога, који уопште и нема деце, а није под заветом безбрачја, просто с осмехом обилазе у широком кругу. И у праву су. Шта може да се научи од таквих? Хоћеш нечему да ме научиш, покажи ми своју децу. Колико их имаш? Како се они понашају према теби? Ако с лакоћом критикујеш власт, такође ми покажи своју породицу. Дај да видим како си ти завео поредак за четири човека, ако тако смело и уверено саветујеш како треба владати над 150 милиона људи. Хајде да породица буде главни критеријум оцене људске делатности. Ко у својој породици није газда, нека не критикује туђе лоше газдовање. И тако даље по списку врлина. Раније је отац био истовремено и судија и газда, а за време рата војсковођа. Јевреји уопште нису дозвољавали људима без деце да буду судије. Знате зашто? Јер су „људи без порода жестоки“! Они у оптуженом не виде свог сина или ћерку. Лакше им је да доносе сурове пресуде. Разумете? Уопште, хајде да мућнемо главом о томе како да породичне врлине претворимо у критеријум оцене људске делатности. Одмах ће постати јасно, коме радосно треба да пружамо руку и чије речи да прибележимо, а поред кога да прођемо, не осврћући се. Протојереј Андреј Ткачов Извор: https://podviznickaslova.wordpress.com/2017/02/10/suvisni-ljudi/
  11. Јесте старо, али је генијално. ГЕНИЈАЛНО!!!
  12. Деца су од свог џепарца прикупила новац и купила чизме својој другарици из одељења.