Добро дошли на Живе Речи Утехе

62af87b658a0499c818723abb72a2556.png

Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,

молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате. 

Преузмите нашу апликацију на Google Play

Преузмите нашу апликацију на iTunes

 

R2D2

Члан
  • Content count

    7037
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    4

Everything posted by R2D2

  1. О посту Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године, у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање философије живота, то је питање нашег односа према Богу и према Божијој творевини. То је, уосталом, и смисао повести о Адаму и паду. Прва Божија заповест Адаму је била управо заповест о посту: „Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести.“ Важност ове заповести није била чисто јуридичка, већ потресно егзистенцијална: „Јер у који дан окусиш с њега умрећеш.“1[1] Кроз педагогију ове заповести човек је требало да заузме прави став према Богу и према творевини. Постављен као господар свега створеног, Адам је требало да кроз свој однос са Богом, кроз своје узрастање, приводи Богу и поверену му природу. Његов пад означио је и трагедију твари и био је космички : „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији… Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“2[2]. На тај начин човек је злоупотребио природу постајући њен узурпатор. Да је пад значио трагичну промену у егзистенцијалном смислу , говори нам и питање које је Бог упутио Адаму, пошто је овај окусио од дрвета познања: „Где си“? То је у суштини једно онтолошко питање, у смислу „где се налазиш“? Зато је потребно да се питање поста схвати и у једном целовитијем смислу. Питање поста је питање дубинског преумљења, истинске промене односа на којем човек почива. А та промена и јесте оно на шта нас управо призива пост као повратак испуњењу првобитне заповести. Историјски развој Великог поста Велики пост је, како каже велики трудбеник Најсветије Цркве Христове о. Александар Шмеман „пре свега духовно путовање, а крајњи циљ му је Васкрс, Празник над Празницима. То је припрема за испуњење Пасхе, као истинитог откривења Христовог.“3[3] Зато можемо констатовати да његов придев Велики није због дужине, већ због његовог смисла и циља. На почетку излагања битно је показати какав је био историјски развој Великог поста, у којим приликама се развијао и кад је дошао у овом облику каквог га ми данас познајемо. Велики пост, је плод дугог, вишевековног и компликованог историјског развоја, чији сви аспекти нису довољно проучени. Зато на многа питања не можемо дати сигуран одговор, те ће црквени историчари, литургичари, догматичари и остали црквени прегаоци имати у будућем периоду још много посла. Овде ћемо дати кратак опис, резиме основних података: Досадашњим научним радом на пољу хришћанских наука уставновљено је да је средином другог века Црква знала за само један кратки пост пре годишње прославе Васкрса, са тим што је и тај пост одржаван радзличито на различитим местима. Свети Иринеј Лионски говорећи о спору који се водио око празновања Пасхе, наводи да се спор „није само око два дана празника него и по питању поста. Једни сматрају да је потребно постити један, други два, а неки да је потребно постити више дана. Постоје они који сматрају да је потребно постити четрдесет часова, а неки четрдест дана и ноћи. Ове разлике нису настале у наше време, већ много раније, још у доба наих прадедова“4[4]. Ово сведочанство нам омогућава да видимо прве кораке у настајању данашње Четрдесетнице, која је у то доба, како видимо била сведена на један или два дана поста, са напоменом да се то није сматрало предпасхалним постом, него пасхалним. Већ доцније имамо податке да је пост пред Васкрс продужен на недељу дана (ми би данас рекли „Страсна седмица“): „Стога треба да постиш дане Пасхе од другог дана недеље (тј. од понедељка) и живећеш од хлеба, соли и воде само до деветог часа и то до петог дана (тј. четвртка)… Али у петак и суботу пости потпуно и ништа немој да окусиш“.5[5] Но, намеће нам се питање, када, где и на који начин се пост пред Пасху од дводневног и недељног развио на четрдесетодневни. Литургичари на ово питање дају нам два одговора. Један одговор је да је данашњи Велики пост настао као резултат спајања предпасхалног поста и једног другог поста, у почетку независног од Пасхалног, тј. поста који је настао као успомена на Христов пост у пустињи после Његовог крштења. Због тога је овај пост био повезан са Богојављањем. Под утицајем институције катихумената (оглашених) дошло је до спајања ова два поста и праксе припреме за њихово крштење које се обављало на Васкрс. Као потврду ове констатације налази се сведочанство код Тертулијана: „Најсвечанији дан за крштење је Пасха, када су се збила страдања Господа, у која се ми крштавамо… Због тога што је Спаситељ постио четрдесет дана након крштења и нама је потребно да исто чинимо…“6[6] Други одговор литургичара је да се до четрдесет дана дошло прогресивним продужавањем предпасхалног поста, без односа према крштењу катихумена : „Ми имамо дане Четрдесетнице који су посвећени посту“7[7]. На питање где је прво настао пост од четрдест дана, већина се слаже да је продужење поста до 40 дана, могло је најпре настати у Палестини, а „како је црква у Јерусалиму имала највећи ауторитет, та се пракса поста до 40 дана лако могла раширити по читавом хришћанском свету“8[8]. На почетку четвртог века, пост од 40 дана већ је био посвуда прихваћен обичај. О томе нам сведочи Јевсевије Кесаријски: „Ми празнујемо Пасху, примивши на себе четрдесетодневни подвиг ради припреме за Пасху… Пре пасхе ми себе укрпљујемо постом који траје шест седмица…“9[9]. Такође и свети Атанасије Велики у више наврата спомиње Четрдесетницу, затим свети Кирило Јерусалимски, па свети Епифаније Кипарски. На западу сведочанства о Четрдесетници први пут срећемо код светог Амросија Миланског и то као Quadragesima tessaracosti- Четрдесет дана. Црквени историчари Сократ и Созомен за нас су сачували казивања о готово већ прихваћеној пракси о посту пред Пасхом. Но, на жалост, до нас нису дошла сведочанства која казују о развоју поста, тј. о постепеном увећању. Једини документ такве врсте јесу тзв. „Пасхалне посланице“ светог Атанасија Александријског, савременика Никејског сабора, чији се канон сматра првим поузданим сведочанством о Четрдесетници. У пределима где је био прихваћен шестонедељни пост, он је започињао друге недеље данашњег Великог поста. Трагови такве праксе су и данас приметни код римокатолика. Увећање поста на седам недеља изазвано је околношћу да се у број посних дана нису убројавале суботе и недеље током Четрдесетнице; али како запад све више прихвата праксу поста суботом, томе се исток упорно супроставља, што је изазвало низ црквених канона. У Јерусалиму је у Велики пост била укључена и Страсна седмица, али нису биле укључене суботе и недеље. Тако се Велики пост продужавао на осам недеља, од којих је свака имала пет посних дана- што је тачно давало четрдесет дана строгог поста. У Константинопољу у четрдесет дана су почели укључивати суботе и недеље, али су зато искључивали не само Страсну недељу, већ и Лазареву суботу и Цветну недељу. Све ове различитости у погледу дужине поста изазвале су бурне расправе. Да би се стишале страсти, црквени оци су тражили начина да превазиђу разлике, те на пример Сирна седмица, која по византијском типику претходи Четрдесетници и образује са њом, на неки начин, осам недеља поста (због својих посно-литургичких карактеристика), била нека врста компромиса са Палестином. Но, до унификације великопосног времена није дошло све до арапске окупације Египта и Сирије. У границама византијске синтезе Велики пост је продужио да се развија и у погледу његове организације у времену тј. дужини и његовог богослужења. Сирној седмици су додате још две предпосне седмице, Седмица блудног сина се развила из месопусне недеље. Међутим, одлучујућу улогу у формирању Великог поста каког га данас познајемо одиграла је литургичка реформа која се догодила у деветом веку, а спровео је Студитски манастир, нарочито свети Теодор Студит. То је време када су катхуменат и крштења одраслих исчезли из црквеног живота, а карактер Великог поста као припреме за крштење катихумена, замењен је „покајничким“ карактером. Дакле, до десетог века, занемарујући незнатне детаље, Велики пост је добио свој данашњи облик. Тако ми данас имамо: -Пет (неко рачуна четири) припремних недеља; Недеља Закхејева, Недеља о Митару и фарисеју, Блудног сина, Месопусна Сирпусна. Пост је тематски подељен на недеље, а такође и богослужење има свој посебан карактер такозване „радосне туге“. -Недеље поста су: 1).Недеља Православља(Чиста), 2).Светог Григорија Паламе(Пачиста), 3).Крстопоклона, 4).Светог Јована Лествичника(Средопосна), 5).Свете Марије Египћанке (Глувна), 6).Цветна и на крају 7).Велика или Страсна(Страдална) седмица. Значај Великог поста Пред Богом и пред собом треба да скинемо хаљину која нас је улепшавала и наше мане сакривала, хаљину „намирисану“ нашим гресима, самоугађањем и самообманом, па онда да погледамо на гној и смрад своје можда смртно болесне душе. Томе нас учи Велики пост, а то он и постиже, јер је он истинска и најсавршрнија хигијена човекова. Он није казна, већ, рекао бих, дар Божији нама, дар који нам је неопходан. Пост је даровање оног што је од суштинског значаја, а што у највећој мери бива запостављено у нашем животу, зато што живимо животом збрчканим и распарчаним, „животом који од нас скрива вечни, славни и Божански смисао живота, животом који одузима од нас оно чему треба да тежимо, и што исправља наш живот и испуњава га радошћу.“10[10] Суштински значај Великог поста јестеблагодарење, прихватање предивнога живота дарованом нам од Бога, који је како каже свети апостол Павле „створен ни из чега“ (ex nihilo), створен искључиво љубављу Божијом, јер нема другог разлога за наше постојање. Бог, који нас је заволео и пре него што смо створени „увео нас је у Своју чудесну светлост“11[11]. Великопосно богослужење Како се благодарење испољава кроз богослужење, самим тим једна од најбитнијих одлика Великог поста је управо богослужење, које представља један од најдубљих, најдивнијих и најсуштинскијих елемената нашег православног литургијског Предања. Речи из Еванђеља „а овај род се не изгони осим постом и молитвом“12[12] у великопосном периоду добијају своје потпуно оправдање. Но, да бисмо разумели литургијске особености великопосног периода, морамо да знамо да оне изражавају и да нам оне преносе духовни смисао Великог поста, тј. да стоје у вези са средишњом функцијом Великог поста у литургијском животу Цркве. То је идеја покајања. У молитвама и песмама Посног триода ( Триодион, Трипјеснец, богослужбене књиге која у доба поста замењује обичан Октоих и осмогласник, име добио због употребе нарочитих канона од три песме), непрестано нам се упућују подстицаји на покајање. У тим молитвама и песмопојима ми слушамо вапаје покајничке душе која горко плаче над својим гресима, и сва великопосна богослужења, у складу су са покајним расположењем. Зато је Велики пост „школа покајања“ за сваког хришћанина. На Литургији Пређеосвећених Дарова Светог Григорија Двојеслова и на свим седмичним службама, изузев суботње и недељне, чине се велики поклони (метаније) са дирљивом молитвом „ Господе и Владико живота мога!…“, у којој је преподобни Јефрем Сиријски (Сирин) запрепашћујуће дубоко изобразио стање душе грешника који се каје, тј. свакога од нас. У недељне дане поста служи се Литургија Светог Василија Великог (која је дужа од уобичајене Литургије Светог Јована Златоустог), а средом и петком и у четвртак пете седмице служи се непуна Литургија Пређеосвећених Дарова, а у дане када нема Литургије служе се великопосни часови, читање изобразитељних псалама и вечерња. При савршавању Пређеосвећене Литургије све те службе се врше пре саме Литургије. Најстрожи је пост у првој седмици Свете четрдесетнице. Током прва четири дана на повечерју чита се велики покајни канон Светог Андреја Критског. У прву недељу Великог поста слави се васпостављање поштовања икона под византијском царицом Теодором. Тај се дан назива „торжеством (победном светковином) Православља“ и тога дана се у саборним храмовима свенародно утврћује истинита вера и анатемишу јереси. Треће недеље Часнога поста врши се поколоњење Часном и животворном Крсту Господњем, који нас укрепљује у овим данима, подсећајући нас на бесконачну љубав Спаситеља Који је примио на Себе крсна страдања ради нас грешника. Та се недеља назива „крстопоклоном“ и обележава се тиме да се Свети Крст носи на средину храма ради поклоњења. У четвртак пете седмице поново се чита велики канон Светог Андреја и канон у част Марије Египатске, што се назива „Стајањем Марије Египатске“ или „Андрејево стајање“. Читањем тих канона света Црква потпомаже ревност хришћана у духовним подвизима. У суботу пете седмице завршава се молебна служба акатиста Пресвете Богородице звана „Похвала Богородице“. Петак шесте седмице представља окончање Свете Четрдесетнице. Тога дана Света Црква моли Господа да нас удостоји да видимо Седмицу Страдања (Страсну Седмицу), а следећи дан- тзв. Лазарева субота, већ не подпада под Свету Четрдесетницу. После Свете Четрдесетнице надовезује се пост Страсне седмице, установљен у славу и част најсветијих Господњих страдања претпљених за нас. Дани од Великог понедељка до Велике суботе јесу дани када се Црква живо сећа Господњих страдања. Богослужењима (много дужим но уобичајено), читавим њиховим склопом, онемогућава се распламсавање наших страсти, побуђујући тиме скрушеност у нашим срцима због мноштва сагрешења. Појање је једноличније, одежде су тамније (осим у суботу и недељу на евхаристијској служби) и све одише умереношћу. Црквени обреди током Великог поста својом једноставношћу и скромношћу символишу јорданску пустињу у којој је Господ наш постио четрдесет дана, дајући својим постом праобраз великој Четрдесетници. У Великом посту је све у знаку скушености и страха Божијег, како би се наша душа потпуно удубила у себе, те се тако винула у висину Богу и Спаситељу нашем. Мислим да је врло битно напоменути да обнова великопосног богослужења у животу Цркве, као и правилно поимање великопосног богослужења од стране православних хришћана представља један од најхитнијих задатака нашег времена. Размишљања о Великом посту у савременом свету Евидентно је да у нашем народу све више људи пости. Овај број је далеко већи него у периоду од пре тридесет-четрдесет година. Та чињеница свакако значи да све више људи жели да духовно осмисли свој живот у оквирима Цркве. На телевизији, интернету, новинама и осталим медијима могу се наћи практични савети, како припремити посну трпезу (чак је и ружичаста телевизија почела са емитовањем посног кувара), многи произвођачи хране праве прехрамбене производе са јасном декларацијом да је тај производ постан. То свакако није лоше, међутим, на тај начин се спољашња, физичка димензија поста ставља на прво место, те се читав пост своди на уздржање од мрсне хране, без удубљивања у његов прави смисао. Последица таквог односа према посту, је да се огромна већина причешћује једном или два пута годишње. Када дође време поста, све се сведе на телесну припрему- пост од шест дана на води, евентуално групну разрешну молитву у току Свете Литургије, те се пост доживљава као једино време за Причешће. Нажалост, већина верника је заборавила (изгледа и нас свештеника) да је Црква ЕВХАРИСТИЧНА, тј. да нема Цркве ни црковности без учешћа у евхаристијском животу. Непричешћивање је испадање из темпа црквеног живота. Зато је, каже арх. Кипријан Керн „чешће на Причешће идеал, а савршенство је стално причешћивање.“13[13]. Свети Игнатије Брјанчанинов нас учи: „Насушни хлеб хришћана је Христос. Непрестано једење тог хлеба- то је спасоносна наслада на коју су позвани сви хришћани.“ Света Литургија се и служи да би верници који су дошли на Христову Тајну Вечеру учествовали у њој. Господ нам каже „Пијте из ње сви…“, а верници то као да не чују. Свештеник позива држећи Путир: „Са страхом Божијим и вером и љубављу приступите“ . Сви чују, а ретко ко да приђе. Можда нико није ни пожелео. Заборављамо да је потребно да постимо кад је Црква установила пост, а да се причешћујемо кад је Црква установила Литургију. Пракса данашњег (не)причешћивања – једанпут или неколико пута у години- правда се личном недостојношћу хришћана. Међутим, ова мисао се појављује тек када се овај обичај почео одомаћивати и узимати маха. Тако је у руску праксу ушао термин „припремање“ (говеније). Он нас упућује да је причешћивање један необичан моменат у црквеном животу верних, који изискује нарочиту припрему у виду поста и усрдније молитве. На тај начин неки члан Цркве себе сматра „исправним“ ако се 350 дана не приближва светој Чаши због „недостојности“, а онда, одједном, пошто би испунио нека мала правила, постио шест дана на води и дошао на исповест од пет минута, постао „достојан“. Овако постављено питање личне недостојности потпуно је погрешно. Ако је оно препрека за евхаристијско општење, онда је причешће потпуно недопустиво. Потврду праксе ране Цркве која није имала овај „проблем“, налазимо и у речима апостола Павла. Када Апостол говори о Евхаристији, тада он не говори о личној недостојности причасника, већ о недостојном примању евхарстијских Дарова, о неразликовању Тела Господњег од хлеба (1. Кор. 11, 27-29). Правилно поимање Евхаристије изражава и одлука Елвирског сабора да се онај који се три пута узастопно не причести искључује и јавно из Цркве, јер је то већ својим поступком и сам учинио. У противном он је морао дати одговор који је његов разлог за непричешћивање. Разлог за неучествовање у Евхаристијској Трпези могао је бити само конкретан грех који је човека искључивао из заједнице Цркве. Много је оваквих примера који нам говоре да ово није академско питање већ егзистенцијално – бити или не бити. Сада нам се намеће питање, како правилно расудити о овом проблему, који је , евидентно, највећи проблем данашњег хришћанина. Која је веза између причешћивања и поста, тј. да ли је пост у смислу неједења мрсне хране мерило и главни услов за примање Светих Дарова? Као што рекох, круна црквеног живљења јесте Света Тајна Причешћа, Тајна духовног сједињења човека са Богом, које је једино могуће кроз дубоко покајање, смирење и послушање својој Цркви, Епископу и духовнику. Ако човек није предан духовнику у послушности и смирењу, тј. у тражењу савета за духовни живот, онда и његово духовно сједињење са Христом није остварено, већ је само на прагу прве лествице познања Бога. Познање Бога је могуће остварити кроз покајање ( грч. метанија=преумљење), а то и јесте највећи услов за Свето Причешће, за сједињење са Христом у Чаши жртвене љубави Његове за нас. Бог се оваплотио на земљи, поживео са нама, страдао и васкрсао, поневши грехе целога човечанства са љубављу, у послушности Своме Оцу Небескоме, у духу смирења а у њему и покајања, прихватио вољу Очеву и испунио домострој нашег спасења. Христос је у својој првој проповеди након крштења на Јордану говорио да се покајемо јер се приближи Царство Небеско. Говорио је јер је знао да човек уколико се не промени умом и срцем кроз сопствено покајање неће ни душа његова бити спремна да прими Огањ Небески, који јесте Царство Небеско у Духу Светоме. Није ли и свети Јован Крститељ, Претеча Христов, исто благовестио? Он није говорио: Људи, постите шест дана на води како би угледали славу Божију, већ покајте се… Истинско помирење човеково са Богом јесте у покајању. Ако су у то време силне проповеди Пророка Божијега Јована и самога Господа Христа, биле управо речи покајања, речи које отворише Евангелије, зар и ми свештеници Христови (а не мирски=светски, световни) у време свеопште апостасије, не треба да проповедамо живот у Христу кроз покајање и тражење воље Божије кроз свога духовника? Но, ако ми не живимо у духу покајања, и наша проповед нема смисла. Правог сједињења са Христом може бити ако се са духом скрушеним и срцем покајним припремамо за сусрет са Богом на Светој Литургији кроз Евхаристију, а претходно постивши по благослову Цркве и свог духовника, који нам ублажује или построжује пост. Духовно сиромаштво нашег времена најпре је зато што ми пастири Христовог словесног стада нисмо опредељени за усрдну преданост у послушности своме духовнику-Епископу, како би таквом жртвом Дух Божији силно био на нама и поверени народ би се лакше у усрдније привео Христу. Када се ми предајемо духовнику, ми себе смиравамо, те остварујемо тајну слушања воље Божије кроз духовника и благодат Божија нас испуњава те и народ око нас задобија благодат миром нашим. Наша највећа жртва и јесте да се смиримо и покајемо за грехе своје, што је и смисао овог нашег заједничког окупљања у Духу Светоме, тражење савета од духовника. Не можемо следити вољу Божију, ако не слушамо свога Епископа-духовника (јер Епископ треба да има ум светитеља), не можемо постити и молити се, а послушање оставити, јер је оно изнад свега. Послушност нас смирава и са постом и молитвом узноси ка Богу. Стога пост од шест дана на води, као једини услов за Свето Причешће је погрешан и не води познању дубине Божанске љубави, то не скрушава дух и срце. Најпре треба проповедати покајање, јер ће се тако осетити Дух Божији. Пост јесте важан али као средство које нам помаже да лакше мислимо и деламо за Христа, а никако као услов за сједињење са Њим. Отуда се и теза поста поста од шест дана на води као услов причешћивања ван поста побија, јер то бреме и ми не носимо, те га не смемо наметати другима. На крају, битно је рећи да нема Васкрсења без страдања. Велики пост је ту да нам то и покаже. Тајна Васкрсења Христовог је дубока страдална љубав за све. Време Великог поста је време Христове страдалне љубави за нас, која нас освећује, васкрсава и преображава и тиме нас води ка Божанској невечерњој светлости. То и јесте најдубља тајна Великог поста. И на крају да направимо један кратак осврт шта је Велики пост, говорећи речима Светог Писма: „Дођите к мени сви који се трудите и који сте оптерећени“…Ето почетка поста. Његово деловање је: „и ја ћу вас умирити“. Философија је Великог поста: „Узмите бреме моје на себе“, а његова психологија: „и научићете се од Мене“… Намена Великог поста је: „и наћићете мир душама вашим“. Опште је обележје Великог поста: „ јер је јарам мој благ и бреме је моје лако“. Сила Божија, мир и радост и страдална љубав Христова нека буде са нама у ове дане Великог Васкршњег поста. Амин. Иван Цветковић, презвитер Литература: 1. Библија 2. Велики пост – о. Александар Шмеман 3. Психологија поста- арх. Јован Шаховски 4. Тумачење типика-Михаил Скабаланович 5. Енциклопедија православног духовног живота- св. Игнатије Брјанчанинов 6. Велики пост- Свети Василије Велики 7. Историја хришћанства-Јевсевије Кесаријски 8. О постовима- Тертулијан 9. Литургијска структура Великог поста- о. Александар Шмеман 10. Пастирско богословље- арх. Кипријан Керн 11. Живот у Цркви- Александар Поповић 12. Пост-чистота душе и здравље тела- Зборник текстова 13. Разговор са духовником 14. Интернет 14[1] Библија, Књига постања 2:16,17 15[2] Библија, Римљанима 8:16,22 16[3] Александар Шмеман, Велики пост, Каленић 2002 17[4] Свети Иринеј Лионски, Апостолска предања 18[5] Свети Иринеј Лионски, Апостолска предања 19[6] Тертулијан, О постовима 20[7] Ориген, Беседа на Књигу левитску 21[8] М. Скабаланович, Велики пост, Москва 22[9] Јевсевије Кесаријски, Историја хришћанства 23[10] Архим. Јован Шаховски, Психологија поста 24[11] о. Александар Шмеман, Литургијска структура Великог поста 25[12] Библија, Матеј 17:21 26[13] Арх. Кипријан Керн, Пастирско богословље http://patriot.rs/protojerej-ivan-cvetkovic-nastanak-i-znacaj-velikog-posta/ View full Странице
  2. Прва Божија заповест Адаму је била управо заповест о посту: „Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести.“ Важност ове заповести није била чисто јуридичка, већ потресно егзистенцијална: „Јер у који дан окусиш с њега умрећеш.“1[1] Кроз педагогију ове заповести човек је требало да заузме прави став према Богу и према творевини. Постављен као господар свега створеног, Адам је требало да кроз свој однос са Богом, кроз своје узрастање, приводи Богу и поверену му природу. Његов пад означио је и трагедију твари и био је космички : „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији… Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“2[2]. На тај начин човек је злоупотребио природу постајући њен узурпатор. Да је пад значио трагичну промену у егзистенцијалном смислу , говори нам и питање које је Бог упутио Адаму, пошто је овај окусио од дрвета познања: „Где си“? То је у суштини једно онтолошко питање, у смислу „где се налазиш“? Зато је потребно да се питање поста схвати и у једном целовитијем смислу. Питање поста је питање дубинског преумљења, истинске промене односа на којем човек почива. А та промена и јесте оно на шта нас управо призива пост као повратак испуњењу првобитне заповести. Историјски развој Великог поста Велики пост је, како каже велики трудбеник Најсветије Цркве Христове о. Александар Шмеман „пре свега духовно путовање, а крајњи циљ му је Васкрс, Празник над Празницима. То је припрема за испуњење Пасхе, као истинитог откривења Христовог.“3[3] Зато можемо констатовати да његов придев Велики није због дужине, већ због његовог смисла и циља. На почетку излагања битно је показати какав је био историјски развој Великог поста, у којим приликама се развијао и кад је дошао у овом облику каквог га ми данас познајемо. Велики пост, је плод дугог, вишевековног и компликованог историјског развоја, чији сви аспекти нису довољно проучени. Зато на многа питања не можемо дати сигуран одговор, те ће црквени историчари, литургичари, догматичари и остали црквени прегаоци имати у будућем периоду још много посла. Овде ћемо дати кратак опис, резиме основних података: Досадашњим научним радом на пољу хришћанских наука уставновљено је да је средином другог века Црква знала за само један кратки пост пре годишње прославе Васкрса, са тим што је и тај пост одржаван радзличито на различитим местима. Свети Иринеј Лионски говорећи о спору који се водио око празновања Пасхе, наводи да се спор „није само око два дана празника него и по питању поста. Једни сматрају да је потребно постити један, други два, а неки да је потребно постити више дана. Постоје они који сматрају да је потребно постити четрдесет часова, а неки четрдест дана и ноћи. Ове разлике нису настале у наше време, већ много раније, још у доба наих прадедова“4[4]. Ово сведочанство нам омогућава да видимо прве кораке у настајању данашње Четрдесетнице, која је у то доба, како видимо била сведена на један или два дана поста, са напоменом да се то није сматрало предпасхалним постом, него пасхалним. Већ доцније имамо податке да је пост пред Васкрс продужен на недељу дана (ми би данас рекли „Страсна седмица“): „Стога треба да постиш дане Пасхе од другог дана недеље (тј. од понедељка) и живећеш од хлеба, соли и воде само до деветог часа и то до петог дана (тј. четвртка)… Али у петак и суботу пости потпуно и ништа немој да окусиш“.5[5] Но, намеће нам се питање, када, где и на који начин се пост пред Пасху од дводневног и недељног развио на четрдесетодневни. Литургичари на ово питање дају нам два одговора. Један одговор је да је данашњи Велики пост настао као резултат спајања предпасхалног поста и једног другог поста, у почетку независног од Пасхалног, тј. поста који је настао као успомена на Христов пост у пустињи после Његовог крштења. Због тога је овај пост био повезан са Богојављањем. Под утицајем институције катихумената (оглашених) дошло је до спајања ова два поста и праксе припреме за њихово крштење које се обављало на Васкрс. Као потврду ове констатације налази се сведочанство код Тертулијана: „Најсвечанији дан за крштење је Пасха, када су се збила страдања Господа, у која се ми крштавамо… Због тога што је Спаситељ постио четрдесет дана након крштења и нама је потребно да исто чинимо…“6[6] Други одговор литургичара је да се до четрдесет дана дошло прогресивним продужавањем предпасхалног поста, без односа према крштењу катихумена : „Ми имамо дане Четрдесетнице који су посвећени посту“7[7]. На питање где је прво настао пост од четрдест дана, већина се слаже да је продужење поста до 40 дана, могло је најпре настати у Палестини, а „како је црква у Јерусалиму имала највећи ауторитет, та се пракса поста до 40 дана лако могла раширити по читавом хришћанском свету“8[8]. На почетку четвртог века, пост од 40 дана већ је био посвуда прихваћен обичај. О томе нам сведочи Јевсевије Кесаријски: „Ми празнујемо Пасху, примивши на себе четрдесетодневни подвиг ради припреме за Пасху… Пре пасхе ми себе укрпљујемо постом који траје шест седмица…“9[9]. Такође и свети Атанасије Велики у више наврата спомиње Четрдесетницу, затим свети Кирило Јерусалимски, па свети Епифаније Кипарски. На западу сведочанства о Четрдесетници први пут срећемо код светог Амросија Миланског и то као Quadragesima tessaracosti- Четрдесет дана. Црквени историчари Сократ и Созомен за нас су сачували казивања о готово већ прихваћеној пракси о посту пред Пасхом. Но, на жалост, до нас нису дошла сведочанства која казују о развоју поста, тј. о постепеном увећању. Једини документ такве врсте јесу тзв. „Пасхалне посланице“ светог Атанасија Александријског, савременика Никејског сабора, чији се канон сматра првим поузданим сведочанством о Четрдесетници. У пределима где је био прихваћен шестонедељни пост, он је започињао друге недеље данашњег Великог поста. Трагови такве праксе су и данас приметни код римокатолика. Увећање поста на седам недеља изазвано је околношћу да се у број посних дана нису убројавале суботе и недеље током Четрдесетнице; али како запад све више прихвата праксу поста суботом, томе се исток упорно супроставља, што је изазвало низ црквених канона. У Јерусалиму је у Велики пост била укључена и Страсна седмица, али нису биле укључене суботе и недеље. Тако се Велики пост продужавао на осам недеља, од којих је свака имала пет посних дана- што је тачно давало четрдесет дана строгог поста. У Константинопољу у четрдесет дана су почели укључивати суботе и недеље, али су зато искључивали не само Страсну недељу, већ и Лазареву суботу и Цветну недељу. Све ове различитости у погледу дужине поста изазвале су бурне расправе. Да би се стишале страсти, црквени оци су тражили начина да превазиђу разлике, те на пример Сирна седмица, која по византијском типику претходи Четрдесетници и образује са њом, на неки начин, осам недеља поста (због својих посно-литургичких карактеристика), била нека врста компромиса са Палестином. Но, до унификације великопосног времена није дошло све до арапске окупације Египта и Сирије. У границама византијске синтезе Велики пост је продужио да се развија и у погледу његове организације у времену тј. дужини и његовог богослужења. Сирној седмици су додате још две предпосне седмице, Седмица блудног сина се развила из месопусне недеље. Међутим, одлучујућу улогу у формирању Великог поста каког га данас познајемо одиграла је литургичка реформа која се догодила у деветом веку, а спровео је Студитски манастир, нарочито свети Теодор Студит. То је време када су катхуменат и крштења одраслих исчезли из црквеног живота, а карактер Великог поста као припреме за крштење катихумена, замењен је „покајничким“ карактером. Дакле, до десетог века, занемарујући незнатне детаље, Велики пост је добио свој данашњи облик. Тако ми данас имамо: -Пет (неко рачуна четири) припремних недеља; Недеља Закхејева, Недеља о Митару и фарисеју, Блудног сина, Месопусна Сирпусна. Пост је тематски подељен на недеље, а такође и богослужење има свој посебан карактер такозване „радосне туге“. -Недеље поста су: 1).Недеља Православља(Чиста), 2).Светог Григорија Паламе(Пачиста), 3).Крстопоклона, 4).Светог Јована Лествичника(Средопосна), 5).Свете Марије Египћанке (Глувна), 6).Цветна и на крају 7).Велика или Страсна(Страдална) седмица. Значај Великог поста Пред Богом и пред собом треба да скинемо хаљину која нас је улепшавала и наше мане сакривала, хаљину „намирисану“ нашим гресима, самоугађањем и самообманом, па онда да погледамо на гној и смрад своје можда смртно болесне душе. Томе нас учи Велики пост, а то он и постиже, јер је он истинска и најсавршрнија хигијена човекова. Он није казна, већ, рекао бих, дар Божији нама, дар који нам је неопходан. Пост је даровање оног што је од суштинског значаја, а што у највећој мери бива запостављено у нашем животу, зато што живимо животом збрчканим и распарчаним, „животом који од нас скрива вечни, славни и Божански смисао живота, животом који одузима од нас оно чему треба да тежимо, и што исправља наш живот и испуњава га радошћу.“10[10] Суштински значај Великог поста јестеблагодарење, прихватање предивнога живота дарованом нам од Бога, који је како каже свети апостол Павле „створен ни из чега“ (ex nihilo), створен искључиво љубављу Божијом, јер нема другог разлога за наше постојање. Бог, који нас је заволео и пре него што смо створени „увео нас је у Своју чудесну светлост“11[11]. Великопосно богослужење Како се благодарење испољава кроз богослужење, самим тим једна од најбитнијих одлика Великог поста је управо богослужење, које представља један од најдубљих, најдивнијих и најсуштинскијих елемената нашег православног литургијског Предања. Речи из Еванђеља „а овај род се не изгони осим постом и молитвом“12[12] у великопосном периоду добијају своје потпуно оправдање. Но, да бисмо разумели литургијске особености великопосног периода, морамо да знамо да оне изражавају и да нам оне преносе духовни смисао Великог поста, тј. да стоје у вези са средишњом функцијом Великог поста у литургијском животу Цркве. То је идеја покајања. У молитвама и песмама Посног триода ( Триодион, Трипјеснец, богослужбене књиге која у доба поста замењује обичан Октоих и осмогласник, име добио због употребе нарочитих канона од три песме), непрестано нам се упућују подстицаји на покајање. У тим молитвама и песмопојима ми слушамо вапаје покајничке душе која горко плаче над својим гресима, и сва великопосна богослужења, у складу су са покајним расположењем. Зато је Велики пост „школа покајања“ за сваког хришћанина. На Литургији Пређеосвећених Дарова Светог Григорија Двојеслова и на свим седмичним службама, изузев суботње и недељне, чине се велики поклони (метаније) са дирљивом молитвом „ Господе и Владико живота мога!…“, у којој је преподобни Јефрем Сиријски (Сирин) запрепашћујуће дубоко изобразио стање душе грешника који се каје, тј. свакога од нас. У недељне дане поста служи се Литургија Светог Василија Великог (која је дужа од уобичајене Литургије Светог Јована Златоустог), а средом и петком и у четвртак пете седмице служи се непуна Литургија Пређеосвећених Дарова, а у дане када нема Литургије служе се великопосни часови, читање изобразитељних псалама и вечерња. При савршавању Пређеосвећене Литургије све те службе се врше пре саме Литургије. Најстрожи је пост у првој седмици Свете четрдесетнице. Током прва четири дана на повечерју чита се велики покајни канон Светог Андреја Критског. У прву недељу Великог поста слави се васпостављање поштовања икона под византијском царицом Теодором. Тај се дан назива „торжеством (победном светковином) Православља“ и тога дана се у саборним храмовима свенародно утврћује истинита вера и анатемишу јереси. Треће недеље Часнога поста врши се поколоњење Часном и животворном Крсту Господњем, који нас укрепљује у овим данима, подсећајући нас на бесконачну љубав Спаситеља Који је примио на Себе крсна страдања ради нас грешника. Та се недеља назива „крстопоклоном“ и обележава се тиме да се Свети Крст носи на средину храма ради поклоњења. У четвртак пете седмице поново се чита велики канон Светог Андреја и канон у част Марије Египатске, што се назива „Стајањем Марије Египатске“ или „Андрејево стајање“. Читањем тих канона света Црква потпомаже ревност хришћана у духовним подвизима. У суботу пете седмице завршава се молебна служба акатиста Пресвете Богородице звана „Похвала Богородице“. Петак шесте седмице представља окончање Свете Четрдесетнице. Тога дана Света Црква моли Господа да нас удостоји да видимо Седмицу Страдања (Страсну Седмицу), а следећи дан- тзв. Лазарева субота, већ не подпада под Свету Четрдесетницу. После Свете Четрдесетнице надовезује се пост Страсне седмице, установљен у славу и част најсветијих Господњих страдања претпљених за нас. Дани од Великог понедељка до Велике суботе јесу дани када се Црква живо сећа Господњих страдања. Богослужењима (много дужим но уобичајено), читавим њиховим склопом, онемогућава се распламсавање наших страсти, побуђујући тиме скрушеност у нашим срцима због мноштва сагрешења. Појање је једноличније, одежде су тамније (осим у суботу и недељу на евхаристијској служби) и све одише умереношћу. Црквени обреди током Великог поста својом једноставношћу и скромношћу символишу јорданску пустињу у којој је Господ наш постио четрдесет дана, дајући својим постом праобраз великој Четрдесетници. У Великом посту је све у знаку скушености и страха Божијег, како би се наша душа потпуно удубила у себе, те се тако винула у висину Богу и Спаситељу нашем. Мислим да је врло битно напоменути да обнова великопосног богослужења у животу Цркве, као и правилно поимање великопосног богослужења од стране православних хришћана представља један од најхитнијих задатака нашег времена. Размишљања о Великом посту у савременом свету Евидентно је да у нашем народу све више људи пости. Овај број је далеко већи него у периоду од пре тридесет-четрдесет година. Та чињеница свакако значи да све више људи жели да духовно осмисли свој живот у оквирима Цркве. На телевизији, интернету, новинама и осталим медијима могу се наћи практични савети, како припремити посну трпезу (чак је и ружичаста телевизија почела са емитовањем посног кувара), многи произвођачи хране праве прехрамбене производе са јасном декларацијом да је тај производ постан. То свакако није лоше, међутим, на тај начин се спољашња, физичка димензија поста ставља на прво место, те се читав пост своди на уздржање од мрсне хране, без удубљивања у његов прави смисао. Последица таквог односа према посту, је да се огромна већина причешћује једном или два пута годишње. Када дође време поста, све се сведе на телесну припрему- пост од шест дана на води, евентуално групну разрешну молитву у току Свете Литургије, те се пост доживљава као једино време за Причешће. Нажалост, већина верника је заборавила (изгледа и нас свештеника) да је Црква ЕВХАРИСТИЧНА, тј. да нема Цркве ни црковности без учешћа у евхаристијском животу. Непричешћивање је испадање из темпа црквеног живота. Зато је, каже арх. Кипријан Керн „чешће на Причешће идеал, а савршенство је стално причешћивање.“13[13]. Свети Игнатије Брјанчанинов нас учи: „Насушни хлеб хришћана је Христос. Непрестано једење тог хлеба- то је спасоносна наслада на коју су позвани сви хришћани.“ Света Литургија се и служи да би верници који су дошли на Христову Тајну Вечеру учествовали у њој. Господ нам каже „Пијте из ње сви…“, а верници то као да не чују. Свештеник позива држећи Путир: „Са страхом Божијим и вером и љубављу приступите“ . Сви чују, а ретко ко да приђе. Можда нико није ни пожелео. Заборављамо да је потребно да постимо кад је Црква установила пост, а да се причешћујемо кад је Црква установила Литургију. Пракса данашњег (не)причешћивања – једанпут или неколико пута у години- правда се личном недостојношћу хришћана. Међутим, ова мисао се појављује тек када се овај обичај почео одомаћивати и узимати маха. Тако је у руску праксу ушао термин „припремање“ (говеније). Он нас упућује да је причешћивање један необичан моменат у црквеном животу верних, који изискује нарочиту припрему у виду поста и усрдније молитве. На тај начин неки члан Цркве себе сматра „исправним“ ако се 350 дана не приближва светој Чаши због „недостојности“, а онда, одједном, пошто би испунио нека мала правила, постио шест дана на води и дошао на исповест од пет минута, постао „достојан“. Овако постављено питање личне недостојности потпуно је погрешно. Ако је оно препрека за евхаристијско општење, онда је причешће потпуно недопустиво. Потврду праксе ране Цркве која није имала овај „проблем“, налазимо и у речима апостола Павла. Када Апостол говори о Евхаристији, тада он не говори о личној недостојности причасника, већ о недостојном примању евхарстијских Дарова, о неразликовању Тела Господњег од хлеба (1. Кор. 11, 27-29). Правилно поимање Евхаристије изражава и одлука Елвирског сабора да се онај који се три пута узастопно не причести искључује и јавно из Цркве, јер је то већ својим поступком и сам учинио. У противном он је морао дати одговор који је његов разлог за непричешћивање. Разлог за неучествовање у Евхаристијској Трпези могао је бити само конкретан грех који је човека искључивао из заједнице Цркве. Много је оваквих примера који нам говоре да ово није академско питање већ егзистенцијално – бити или не бити. Сада нам се намеће питање, како правилно расудити о овом проблему, који је , евидентно, највећи проблем данашњег хришћанина. Која је веза између причешћивања и поста, тј. да ли је пост у смислу неједења мрсне хране мерило и главни услов за примање Светих Дарова? Као што рекох, круна црквеног живљења јесте Света Тајна Причешћа, Тајна духовног сједињења човека са Богом, које је једино могуће кроз дубоко покајање, смирење и послушање својој Цркви, Епископу и духовнику. Ако човек није предан духовнику у послушности и смирењу, тј. у тражењу савета за духовни живот, онда и његово духовно сједињење са Христом није остварено, већ је само на прагу прве лествице познања Бога. Познање Бога је могуће остварити кроз покајање ( грч. метанија=преумљење), а то и јесте највећи услов за Свето Причешће, за сједињење са Христом у Чаши жртвене љубави Његове за нас. Бог се оваплотио на земљи, поживео са нама, страдао и васкрсао, поневши грехе целога човечанства са љубављу, у послушности Своме Оцу Небескоме, у духу смирења а у њему и покајања, прихватио вољу Очеву и испунио домострој нашег спасења. Христос је у својој првој проповеди након крштења на Јордану говорио да се покајемо јер се приближи Царство Небеско. Говорио је јер је знао да човек уколико се не промени умом и срцем кроз сопствено покајање неће ни душа његова бити спремна да прими Огањ Небески, који јесте Царство Небеско у Духу Светоме. Није ли и свети Јован Крститељ, Претеча Христов, исто благовестио? Он није говорио: Људи, постите шест дана на води како би угледали славу Божију, већ покајте се… Истинско помирење човеково са Богом јесте у покајању. Ако су у то време силне проповеди Пророка Божијега Јована и самога Господа Христа, биле управо речи покајања, речи које отворише Евангелије, зар и ми свештеници Христови (а не мирски=светски, световни) у време свеопште апостасије, не треба да проповедамо живот у Христу кроз покајање и тражење воље Божије кроз свога духовника? Но, ако ми не живимо у духу покајања, и наша проповед нема смисла. Правог сједињења са Христом може бити ако се са духом скрушеним и срцем покајним припремамо за сусрет са Богом на Светој Литургији кроз Евхаристију, а претходно постивши по благослову Цркве и свог духовника, који нам ублажује или построжује пост. Духовно сиромаштво нашег времена најпре је зато што ми пастири Христовог словесног стада нисмо опредељени за усрдну преданост у послушности своме духовнику-Епископу, како би таквом жртвом Дух Божији силно био на нама и поверени народ би се лакше у усрдније привео Христу. Када се ми предајемо духовнику, ми себе смиравамо, те остварујемо тајну слушања воље Божије кроз духовника и благодат Божија нас испуњава те и народ око нас задобија благодат миром нашим. Наша највећа жртва и јесте да се смиримо и покајемо за грехе своје, што је и смисао овог нашег заједничког окупљања у Духу Светоме, тражење савета од духовника. Не можемо следити вољу Божију, ако не слушамо свога Епископа-духовника (јер Епископ треба да има ум светитеља), не можемо постити и молити се, а послушање оставити, јер је оно изнад свега. Послушност нас смирава и са постом и молитвом узноси ка Богу. Стога пост од шест дана на води, као једини услов за Свето Причешће је погрешан и не води познању дубине Божанске љубави, то не скрушава дух и срце. Најпре треба проповедати покајање, јер ће се тако осетити Дух Божији. Пост јесте важан али као средство које нам помаже да лакше мислимо и деламо за Христа, а никако као услов за сједињење са Њим. Отуда се и теза поста поста од шест дана на води као услов причешћивања ван поста побија, јер то бреме и ми не носимо, те га не смемо наметати другима. На крају, битно је рећи да нема Васкрсења без страдања. Велики пост је ту да нам то и покаже. Тајна Васкрсења Христовог је дубока страдална љубав за све. Време Великог поста је време Христове страдалне љубави за нас, која нас освећује, васкрсава и преображава и тиме нас води ка Божанској невечерњој светлости. То и јесте најдубља тајна Великог поста. И на крају да направимо један кратак осврт шта је Велики пост, говорећи речима Светог Писма: „Дођите к мени сви који се трудите и који сте оптерећени“…Ето почетка поста. Његово деловање је: „и ја ћу вас умирити“. Философија је Великог поста: „Узмите бреме моје на себе“, а његова психологија: „и научићете се од Мене“… Намена Великог поста је: „и наћићете мир душама вашим“. Опште је обележје Великог поста: „ јер је јарам мој благ и бреме је моје лако“. Сила Божија, мир и радост и страдална љубав Христова нека буде са нама у ове дане Великог Васкршњег поста. Амин. Иван Цветковић, презвитер Литература: 1. Библија 2. Велики пост – о. Александар Шмеман 3. Психологија поста- арх. Јован Шаховски 4. Тумачење типика-Михаил Скабаланович 5. Енциклопедија православног духовног живота- св. Игнатије Брјанчанинов 6. Велики пост- Свети Василије Велики 7. Историја хришћанства-Јевсевије Кесаријски 8. О постовима- Тертулијан 9. Литургијска структура Великог поста- о. Александар Шмеман 10. Пастирско богословље- арх. Кипријан Керн 11. Живот у Цркви- Александар Поповић 12. Пост-чистота душе и здравље тела- Зборник текстова 13. Разговор са духовником 14. Интернет 14[1] Библија, Књига постања 2:16,17 15[2] Библија, Римљанима 8:16,22 16[3] Александар Шмеман, Велики пост, Каленић 2002 17[4] Свети Иринеј Лионски, Апостолска предања 18[5] Свети Иринеј Лионски, Апостолска предања 19[6] Тертулијан, О постовима 20[7] Ориген, Беседа на Књигу левитску 21[8] М. Скабаланович, Велики пост, Москва 22[9] Јевсевије Кесаријски, Историја хришћанства 23[10] Архим. Јован Шаховски, Психологија поста 24[11] о. Александар Шмеман, Литургијска структура Великог поста 25[12] Библија, Матеј 17:21 26[13] Арх. Кипријан Керн, Пастирско богословље http://patriot.rs/protojerej-ivan-cvetkovic-nastanak-i-znacaj-velikog-posta/
  3. „Када композиција, после скоро две деценије, поново крене са перона београдске станице, на једној страни ће на мотиву српске тробојке бити исписана имена свих манастира на Косову и Метохији, а на другој реченица ‘Косово је Србија’ на 21 светском језику!“, пишу Вечерње новости, извјештавајући о возу који ће од сјутра саобраћати на релацији између Београда и Косовске Митровице. Како наводе, воз из Београда ће сјутра у 8.30 први пут кренути за Косовску Митровицу, док ће следећа композиција по реду вожње кренути 20. јануара. Воз ће саобраћати до 26. фебруара, а тек онда ће се одлучити да ли ће то постати редовна линија. Веза између Београда и Косовске Митровице биће успостављена као продужетак постојеће линије између Краљева и Косовске Митровице. Возови ће полазити петком у 10.40 из Косовске Митровице, а из Београда недељом у 8.30. Вечерње новости пишу да су у депоу на Железничкој станици „Београд“ мајстори у четвртак лијепили фотографије српских светиња и постављали натписе са историјским подацима на српском и енглеском језику. Краљица Симонида из Грачанице, Свети Симеон из Богородице Љевишке, Свети Никола Чудотворац из Пећке патријаршије, само су неке од 23 фреске које ће красити вагоне воза. Аутор овог пројекта, графички дизајнер и фотограф Андреј Васиљевић прича за Новости да је циљ био да се свијету уз помоћ умјетничког израза представи српска културна баштина, али и да сви могу да разумију коме Косово припада. – Марко Ђурић и Душан Козарев из Канцеларије за Косово и Метохију разумели су и подржали моју уметничку визију да направимо нешто посебно лепо и упечатљиво за домаћу и ширу јавност – каже Васиљевић – Иницијативу Канцеларије су подржали Влада Србије и „Србија воз“. То радимо у години у којој се опет боримо да спречимо такозвано Косово да уђе у Унеско. Јер, ко је рушио, не може да чува цркве. Дизајнер подсјећа да су од 2004. године четири манастира, Грачаница, Пећка патријаршија, Дечани и Богородица Љевишка, чије фреске је представио у возу, под заштитом Унеска, а од 2006. су проглашени за угрожену културну баштину. – Идеја је била да свако ко уђе у композицију схвати колика је вредност српског културног наслеђа на КиМ, а ја сам са уметничке стране допринео борби да сачувамо наше светиње – каже Васиљевић. – Желео сам да кроз едукацију проширим свест у нашем народу, да схватимо шта имамо и да се тиме поносимо. То су врхунска уметничка дела и треба да будемо поносни на њих, али и да се уз помоћ њих на најбољи начин представимо свету. У црквама су осликани библијски мотиви и човек када уђе у храм, гледајући фреске, на неки начин у ствари „чита“ историју. Сличан доживљај имаће и путници док се буду возили на југ Србије. Идеја о постављању фотографија у вагоне није са одушевљењем прихваћена код свих грађана, пишу Новости, па је било и примједаба да је фрескама мјесто у цркви, а не у превозним средствима. Васиљевић каже да уопште нема дилему у вези са тим и да оне немају само вјерску већ и непроцјењиву културну и умјетничку вриједност. http://www.in4s.net/sjutra-krece-voz-za-kim-kosovo-je-srbija-slike-svetitelja-krase-vagone/
  4. Предлагачи рехабилитације верују да је некадашњи премијер био саслушаван као могући сведок у Нирнбершком процесу НОВО рочиште у поступку рехабилитације Милана Недића, премијера Србије за време немачке окупације, одржава се у понедељак пред Вишим судом у Београду. У међувремену, БИА је на захтев суда доставила нова документа, међу којима и поверљиви прелиминарни извештај са Недићевог саслушања пред Обавештајним центром Треће армије САД, од 10. јула 1945. Предлагачи рехабилитације верују да је некадашњи премијер био саслушаван као могући сведок у Нирнбершком процесу. У документу Треће армије то се не наводи децидирано, али стоји да би "могао да баци светло на своју колаборацију са Немачком." Такође се истиче да је добро упознат са балканским приликама, а у коментарима и препорукама Едмунда Л. Кинга, потписника извештаја, стоји и да председник Владе националног спаса објашњава своју сарадњу са Немачком као неопходну да би се Србија заштитила од пустошења. Као сведоке суд је за понедељак позвао историчаре Вељка Ђурића Мишину и Николу Милованчева, и публицисту Антонија Ђурића. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:650803-Nediceva-rehabilitacija-BIA-dala-dokumente#.WKq5OgslQgY.facebook
  5. @Anti Palma Crew одличан ти је ник
  6. Спомен Светог Кирила Словенског у 2017. години славимо 25. фебруара С обзиром да успомена на Светог Кирила Словенског у 2017. години пада у понедељак Прве седмице Свете Четрдесетнице - 27. фербуара, Свети Архијерејски Синод је препоручио Високопреосвећеној и Преосвећеној господи епархијским Архијерејима Српске Православне Цркве да се у храмовима посвећеним Светом Кирилу Словенском његов спомен обележи у Сиропусну суботу, 25. фебруара. Такође, подручно свештенство треба да позове верне који обележавају Светог Кирила као своју крсну славу да исту такође прославе у поменути дан. http://www.spc.rs/sr/svetog_kirila_slovenskog_praznujemo_25_februara View full Странице
  7. С обзиром да успомена на Светог Кирила Словенског у 2017. години пада у понедељак Прве седмице Свете Четрдесетнице - 27. фербуара, Свети Архијерејски Синод је препоручио Високопреосвећеној и Преосвећеној господи епархијским Архијерејима Српске Православне Цркве да се у храмовима посвећеним Светом Кирилу Словенском његов спомен обележи у Сиропусну суботу, 25. фебруара. Такође, подручно свештенство треба да позове верне који обележавају Светог Кирила као своју крсну славу да исту такође прославе у поменути дан. http://www.spc.rs/sr/svetog_kirila_slovenskog_praznujemo_25_februara
  8. Mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije (Perić) odlikovan je u Švedskoj Ordenom Svetog Ignatija za doprinos pomirenju naroda na Balkanu i predani rad na unapređenju jedinstva hrišćana. Ovo internacionalno priznanje je velika satisfakcija mitropolitu Porfiriju koga je ekstremna desnica u Hrvatskoj nedavno optužila da je "četnički vikar", a proustaški novinari Zagrepčane upozoravali da se paze kad prolaze pored pravoslavne crkve jer iz nje vreba "četnik spreman za klanje". Fonet U pravi čas: Porfirije Perić Visoko odličje Periću je uručeno u utorak u Stokholmu u prisustvu predstavnika hrišćanskih crkava koje deluju u Švedskoj, te predstavnika univerzitetskog i kulturnog života. Mihael Halm, dekan Teološke akademije Svetog Ignatija, istakao je da je mirotvorni doprinos mitropolita Porfirija zapažen i visoko vrednovan na međunarodnom planu. - Svoju duhovnu otvorenost mitropolit Porfirije nastavio je da razvija i kao mitropolit u Hrvatskoj i Sloveniji gde ističe da Crkva treba da bude otvorena za društvo i kontekst u kojem deluje, da bude u trajnom dijalogu i potrazi za pomirenjem. Zbog ovakve duhovne otvorenosti mitropolit Porfirije je, takođe, omogućio oživljavanje težnje hrišćanskih zajednica za jedinstvom - istakao je Holm. Zahvaljujući na ukazanoj časti mitropolit je naglasio da su ovo priznanje i ličnosti koje su ga ranije dobile, za njega obaveza da u budućem radu pokaže da je dostojan tog ordena. http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/553028/Porfiriju-orden-Hrvatima-samar
  9. У понедељак 13. и у уторак 14. фебруара 2017. године, у Владичанском двору у Новом Саду, одржан је трећи састанак Мешовите комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције чији је задатак да заједнички размотри улогу Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата. У име Свете Столице, састанку на тему „Однос надбискупа Степинца према Независној држави Хрватској у времену прогонâ од 1941. до 1945. године”, учествовао је председник Папског одбора за историјске науке отац Бернард Ардура. Као представници Српске Православне Цркве у овој Комисији учествовали су: митрополит загребачко-љубљански др Порфирије, митрополит црногорско-приморски др Амфилохије, епископ бачки др Иринеј, епископ славонски Јован, проф. др Дарко Танасковић, амбасадор, стални представник Републике Србије при УНЕСКО-у, и, за ову прилику позвани стручњаци, проф. др Љубодраг Димић, професор на Философском факултету у Београду, и др Милан Кољанин, виши научни сарадник на Институту за савремену историју у Београду. Као представници Хрватске бискупске конференције у реченој Комисији учествовали су: загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп мостарско-дувањски монсињор др Ратко Перић, бискуп пожешки монсињор др Антун Шкворчевић, као и др Јуре Кришто и др Марио Јареб, научни саветници са Хрватског института за повијест. Предвиђено је да наредни састанак Комисије буде одржан у Пожеги (Хрватска), 21. и 22. априла 2017. године, на тему ,,Однос надбискупа Степинца према Српској Православној Цркви од 1941. до 1945. године”. http://beseda.rs/saopstenje-za-javnost-mesovite-komisije-srpske-pravoslavne-crkve-i-hrvatske-biskupske-konferencije/ View full Странице
  10. РЕЗОЛУЦИЈА 35. СКУПШТИНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ КАНАДСКЕ, ОДРЖАНЕ У ЦРКВЕНОЈ ОПШТИНИ СВЕТОГ СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ, КАЛГАРИ, ОД 3. ДО 5. ФЕБРУАРА 2017. ГОДИНЕ Ми, свештенство, председници и делегати свих црквених општина широм Богоспасајеме Епархије канадске, као и руководиоци и чланови епархијских подручних тела, окупљени на 35. скупштини Епархије канадске и очински предвођени својим архијерејем, Његовим Преосвештенством Епископом канадским господином др Митрофаном, у црквеној заједници Светог Симеона Мироточивог у Калгарију, од 3. до 5. фебруара 2017, упућујемо искрене синовске поздраве Његовој Светости Патријарху српском Г. Г. Иринеју и свим архијерејима Српске православне цркве. 2. Испуњени радошћу сусрета и заједнице поздрављамо и сву нашу браћу и сестре диљем Епархије канадске. Представљујући пуноћу Цркве Христове на овим просторима, обраћамо се свом верном народу, с позивом да се радује и да буде свестан свога назначења: “Ви сте светлост свету” (Мт. 5, 14). Но, отуда и наша обавеза да сагледавамо и преиспитујемо наше деловање и нашу мисију у времену и простору најпре међу онима који нису наши истомишљеници. 3. Овако окупљени под духовним старањем и очинском управом нашег оца и Епископа г. Митрофана, изражавамо двоструко задовољство; са једне стране зато што се заједница Светог Симеона Мироточивог, наш овогодишњи домаћин, овако динамично развија – као и већина наших заједница – а са друге, зато што моћни верски потенцијал ових простора представља залог велике будућности ове благословене земље. 4. Благодаримо Богу на даровима које изобилно примисмо и које изобилно примамо, ипак свесни посла и изазова који тек предстоје. Стога, усрдно и смирено призивајући благослов и помоћ од Господа, обраћамо се свој нашој браћи и сестрама да заједнички радимо на јединству наше заједнице. Живот Цркве је неодвојив од живота свих нас, а ми нарочито на овим просторима осећамо потребу за јединством – у Христу, једином правом и чврстом јединству. Свесни значаја заједнице, позивамо сву благочестиву браћу и сестре да буду активни у Цркви. Ако се некада и у нечему и не слажемо, то не треба да буде разлог да се разједињујемо. Мало нас је да бисмо били разједињени! Недао Бог да неки појединац злоупотреби законе ове земље и својом заблудом крене да збуњује благочестиви верни народ и одваја га од Тела Христовог. Ако је много и дозвољено у оваквом свету, треба имати на уму да није све на корист. Смирено, али с искреном љубављу позивамо сву нашу браћу и сестре, који су се удаљили од црквене заједнице из било ког разлога, да се врате у наручје Мајке Цркве и по мери дара свога и сходно својим могућностима живе у миру и љубави и да исто мисле међу собом (Римљ. 15, 5). 5. Особито благодаримо Богу што је и нас на овом континенту удостојио у минулој години да примимо део моштију мученика Пребиловачких и Св. Николаја охридског и жичког. Црква нас увек окупља око светиња. Мученици Пребиловачки јесу симбол страдања нашег многострадалног народа, али су уједно и симбол свенародног јединства. Присуство моштију светих мученика који пострадаше не чинећи зло заузврат, није донело само утеху, већ истинску крсто-васкрсну радост. Ако нам је тешко, похитајмо њиховим светим моштима ради утехе и благослова, јер они нас разумеју; њима је било теже. Ако смо разједињени, помолимо се светим мученицима, око моштију којих смо се, ето, и ми удостојили, а који животе своје положише као аманет свима будућим поколењима; ако смо разједињени и ако се делимо, то онда сви мученици и Пребиловачки и Косовски и Јадовински и сви мученици рода нашега узалуд страдаше, узалуд животе своје жртвоваше. 6. Наш поглед је усмерен пре свега на крајеве у којима су угрожени наша браћа и сестре у Христу данас, посебно на Косову и Метохији. Све хришћане и све људе вере и добре воље позовамо на што усрднију молитву Творцу и Промислитељу да нам подари преко потребан мир. Позивамо међународну заједницу да што пре заустави даљу ескалацију немира одустајањем од давања недвосмислене подршке неоснованом и правно необјашивом једностраном отцепљењу дела суверене државе Србије. Подижући свој глас, ми апелујемо на све оне који могу да утичу на судбину народâ који живе на простору Косова и Метохије да учине све што треба да дође до политичког мира, стабилности, те да народи на овим просторима могу живети заједно у миру и слози као што је то увек било кроз историју. Једнострано, правно неутемељено и насилно проглашење независности неке територије, па и Косова и Метохије, јасно је, макар у цивилизованом свету, није прихватљиво и самим тим не може водити миру. 7. Дубоко забринути за мир и стабилност на простору Балкана, позивамо међународну заједницу да не затвара очи пред чињеницом да је у Републици Српској на делу покушај уношења немира. После толико година немира, па коначно успостављеног мира, коме је поново у интересу да се дестабилизује правно постигнут и утемељен мир? Многи од нас смо силом прилика пред ратним вихором напустили своје домове и оставили своје најмилије у Републици Српској и Босни и Херцеговини. Још увек носећи незацељене ране тога времена, свој глас посебно дижемо да се учини све како би се спречила дестабилизација постојећег мира. 8. Придружујемо се апелима осталих хришћана у свету и позивамо светску заједницу да без одлагања учини све да се спречи даљи изгон хришћана са Блиског Истока и да обједини напоре како би престало насиље и тероризам. Узносимо молитве Христу Спаситељу света, да на тлу Блиског Истока успостави мир који је ”дело правде” (Ис. 32, 17), да учврсти братски саживот међу различитим народима, Црквама и религијама који онде живе, да избеглицама омогући повратак у њихове домове и да рањенима подари исцелење, а душама невино изгинулих упокојење. 9. Желимо да упутимо посебну поруку родитељима и омладини. Родитељи, будући да сте благословени породом, Ви сте привилеговани, јер вам је Господ поверио улогу твораца, сарадника Божјих. Бог вас је благословио да стварате живот и обликујете младе душе. Васпитавајте децу и предајте им драгоцени бисер хришћанске православне вере. Пазите да ваше потомство не буде недостојно својих предака који су стварали, градили, освећивали и посвећивали, а себе жртвовали. Ви, пак, млади треба да знате да сте, хтели ви то или не, вољени. Бог вас воли иако сте понекад од људи запостављени. Но, Бог жели да ви осетите Његову љубав и будете Његова деца, апостоли Његови. Немојте олако прихватати изопачени морал који се данас јавно и без задршке пропагира. Слобода је мач са две оштрице, јер не користи баш сваки човек слободу на добро своје и на добро ближњих. Будите, дакле, својим примером понос својим родитељима и учитељима, радост Цркви и народу, украс и пример свету. Традиционално, са овога скупа посебно поздрављамо власти државе Канаде, на челу са премијером Господином Џастином Трудоом. Као досељеници, или потомци досељеника у Канаду, са поносом истичемо да живимо у једном од најбоље друштвено уређених система; друштву које различитост гледа као оплемењеност. Имајући у виду толеранцију за различитост мишљења и животних погледа, не можемо а да се не осврнемо на тенденцију потискивања традиционалних хришћанских вредности у нашем друштву. И овога пута се обраћамо релевантним ауторитетима државе у којој живимо, радимо, доприносимо и породице стварамо, да хришћанска начела која су уткана у темеље ове државе морају да се поштују. Запањујуће је колико савремено друштво – друштво двадесет првог века – надмено намеће одређене принципе који су потпуно страни културном човеку од само генерацију или две раније. Питамо се, да ли култура застарева тако брзо? Зашто канадска култура потискује своја начела – хришћанска начела – на којима је стварана? 11. У неустрашивом објављивању Истине Божје, и спасоносне Благе Вести, нека нам помогне Господ наш Исус Христос, који нас духовно укрепљује обећањем: ”Небој се мало стадо, би воља Оца вашега да вам даде Царство” (Лук. 12, 32). 12. На крају, као и увек, благодарећи Господу на свим даровима којима нас је благословио у протеклој години, молимо се да нас Творац и Промислитељ свега и у овој години не заборави, да нас укрепи и оснажи да Господа Христа непоколебиво сведочимо, нарочито међу онима који Господа још нису познали и да се Његовог имена не постидимо. Опет и опет понављамо, наше је да се трудимо, да верујемо, да се молимо и да се надамо, са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави, старајући се да чувамо јединство Духа свезом мира (Еф.4:2-3). У Калгарију, Алберта, Канада 4 фебруара 2017 године View full Странице
  11. Ми, свештенство, председници и делегати свих црквених општина широм Богоспасајеме Епархије канадске, као и руководиоци и чланови епархијских подручних тела, окупљени на 35. скупштини Епархије канадске и очински предвођени својим архијерејем, Његовим Преосвештенством Епископом канадским господином др Митрофаном, у црквеној заједници Светог Симеона Мироточивог у Калгарију, од 3. до 5. фебруара 2017, упућујемо искрене синовске поздраве Његовој Светости Патријарху српском Г. Г. Иринеју и свим архијерејима Српске православне цркве. 2. Испуњени радошћу сусрета и заједнице поздрављамо и сву нашу браћу и сестре диљем Епархије канадске. Представљујући пуноћу Цркве Христове на овим просторима, обраћамо се свом верном народу, с позивом да се радује и да буде свестан свога назначења: “Ви сте светлост свету” (Мт. 5, 14). Но, отуда и наша обавеза да сагледавамо и преиспитујемо наше деловање и нашу мисију у времену и простору најпре међу онима који нису наши истомишљеници. 3. Овако окупљени под духовним старањем и очинском управом нашег оца и Епископа г. Митрофана, изражавамо двоструко задовољство; са једне стране зато што се заједница Светог Симеона Мироточивог, наш овогодишњи домаћин, овако динамично развија – као и већина наших заједница – а са друге, зато што моћни верски потенцијал ових простора представља залог велике будућности ове благословене земље. 4. Благодаримо Богу на даровима које изобилно примисмо и које изобилно примамо, ипак свесни посла и изазова који тек предстоје. Стога, усрдно и смирено призивајући благослов и помоћ од Господа, обраћамо се свој нашој браћи и сестрама да заједнички радимо на јединству наше заједнице. Живот Цркве је неодвојив од живота свих нас, а ми нарочито на овим просторима осећамо потребу за јединством – у Христу, једином правом и чврстом јединству. Свесни значаја заједнице, позивамо сву благочестиву браћу и сестре да буду активни у Цркви. Ако се некада и у нечему и не слажемо, то не треба да буде разлог да се разједињујемо. Мало нас је да бисмо били разједињени! Недао Бог да неки појединац злоупотреби законе ове земље и својом заблудом крене да збуњује благочестиви верни народ и одваја га од Тела Христовог. Ако је много и дозвољено у оваквом свету, треба имати на уму да није све на корист. Смирено, али с искреном љубављу позивамо сву нашу браћу и сестре, који су се удаљили од црквене заједнице из било ког разлога, да се врате у наручје Мајке Цркве и по мери дара свога и сходно својим могућностима живе у миру и љубави и да исто мисле међу собом (Римљ. 15, 5). 5. Особито благодаримо Богу што је и нас на овом континенту удостојио у минулој години да примимо део моштију мученика Пребиловачких и Св. Николаја охридског и жичког. Црква нас увек окупља око светиња. Мученици Пребиловачки јесу симбол страдања нашег многострадалног народа, али су уједно и симбол свенародног јединства. Присуство моштију светих мученика који пострадаше не чинећи зло заузврат, није донело само утеху, већ истинску крсто-васкрсну радост. Ако нам је тешко, похитајмо њиховим светим моштима ради утехе и благослова, јер они нас разумеју; њима је било теже. Ако смо разједињени, помолимо се светим мученицима, око моштију којих смо се, ето, и ми удостојили, а који животе своје положише као аманет свима будућим поколењима; ако смо разједињени и ако се делимо, то онда сви мученици и Пребиловачки и Косовски и Јадовински и сви мученици рода нашега узалуд страдаше, узалуд животе своје жртвоваше. 6. Наш поглед је усмерен пре свега на крајеве у којима су угрожени наша браћа и сестре у Христу данас, посебно на Косову и Метохији. Све хришћане и све људе вере и добре воље позовамо на што усрднију молитву Творцу и Промислитељу да нам подари преко потребан мир. Позивамо међународну заједницу да што пре заустави даљу ескалацију немира одустајањем од давања недвосмислене подршке неоснованом и правно необјашивом једностраном отцепљењу дела суверене државе Србије. Подижући свој глас, ми апелујемо на све оне који могу да утичу на судбину народâ који живе на простору Косова и Метохије да учине све што треба да дође до политичког мира, стабилности, те да народи на овим просторима могу живети заједно у миру и слози као што је то увек било кроз историју. Једнострано, правно неутемељено и насилно проглашење независности неке територије, па и Косова и Метохије, јасно је, макар у цивилизованом свету, није прихватљиво и самим тим не може водити миру. 7. Дубоко забринути за мир и стабилност на простору Балкана, позивамо међународну заједницу да не затвара очи пред чињеницом да је у Републици Српској на делу покушај уношења немира. После толико година немира, па коначно успостављеног мира, коме је поново у интересу да се дестабилизује правно постигнут и утемељен мир? Многи од нас смо силом прилика пред ратним вихором напустили своје домове и оставили своје најмилије у Републици Српској и Босни и Херцеговини. Још увек носећи незацељене ране тога времена, свој глас посебно дижемо да се учини све како би се спречила дестабилизација постојећег мира. 8. Придружујемо се апелима осталих хришћана у свету и позивамо светску заједницу да без одлагања учини све да се спречи даљи изгон хришћана са Блиског Истока и да обједини напоре како би престало насиље и тероризам. Узносимо молитве Христу Спаситељу света, да на тлу Блиског Истока успостави мир који је ”дело правде” (Ис. 32, 17), да учврсти братски саживот међу различитим народима, Црквама и религијама који онде живе, да избеглицама омогући повратак у њихове домове и да рањенима подари исцелење, а душама невино изгинулих упокојење. 9. Желимо да упутимо посебну поруку родитељима и омладини. Родитељи, будући да сте благословени породом, Ви сте привилеговани, јер вам је Господ поверио улогу твораца, сарадника Божјих. Бог вас је благословио да стварате живот и обликујете младе душе. Васпитавајте децу и предајте им драгоцени бисер хришћанске православне вере. Пазите да ваше потомство не буде недостојно својих предака који су стварали, градили, освећивали и посвећивали, а себе жртвовали. Ви, пак, млади треба да знате да сте, хтели ви то или не, вољени. Бог вас воли иако сте понекад од људи запостављени. Но, Бог жели да ви осетите Његову љубав и будете Његова деца, апостоли Његови. Немојте олако прихватати изопачени морал који се данас јавно и без задршке пропагира. Слобода је мач са две оштрице, јер не користи баш сваки човек слободу на добро своје и на добро ближњих. Будите, дакле, својим примером понос својим родитељима и учитељима, радост Цркви и народу, украс и пример свету. Традиционално, са овога скупа посебно поздрављамо власти државе Канаде, на челу са премијером Господином Џастином Трудоом. Као досељеници, или потомци досељеника у Канаду, са поносом истичемо да живимо у једном од најбоље друштвено уређених система; друштву које различитост гледа као оплемењеност. Имајући у виду толеранцију за различитост мишљења и животних погледа, не можемо а да се не осврнемо на тенденцију потискивања традиционалних хришћанских вредности у нашем друштву. И овога пута се обраћамо релевантним ауторитетима државе у којој живимо, радимо, доприносимо и породице стварамо, да хришћанска начела која су уткана у темеље ове државе морају да се поштују. Запањујуће је колико савремено друштво – друштво двадесет првог века – надмено намеће одређене принципе који су потпуно страни културном човеку од само генерацију или две раније. Питамо се, да ли култура застарева тако брзо? Зашто канадска култура потискује своја начела – хришћанска начела – на којима је стварана? 11. У неустрашивом објављивању Истине Божје, и спасоносне Благе Вести, нека нам помогне Господ наш Исус Христос, који нас духовно укрепљује обећањем: ”Небој се мало стадо, би воља Оца вашега да вам даде Царство” (Лук. 12, 32). 12. На крају, као и увек, благодарећи Господу на свим даровима којима нас је благословио у протеклој години, молимо се да нас Творац и Промислитељ свега и у овој години не заборави, да нас укрепи и оснажи да Господа Христа непоколебиво сведочимо, нарочито међу онима који Господа још нису познали и да се Његовог имена не постидимо. Опет и опет понављамо, наше је да се трудимо, да верујемо, да се молимо и да се надамо, са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави, старајући се да чувамо јединство Духа свезом мира (Еф.4:2-3). У Калгарију, Алберта, Канада 4 фебруара 2017 године
  12. Не сумњам да је ово одлично дело. Господин Раковић је велики интелектуалац и добар човек, узоран хришћанин.
  13. Нацрт закона о основама система образовања предвиђа значајне новине у настави. Као и грађанско васпитање, називаће се изборним програмима, а не обавезним изборним предметима СУДБИНА веронауке и грађанског васпитања у школама поново је под знаком питања! Таман што су ова два предмета преживела покушај претходног министра просвете др Срђан Вербића да часове сведе само на млађе разреде основне школе, сада им је статус угрожен и у нацртима нових просветних закона. У Нацрту закона о основама система образовања избачен је став у коме се каже да су ово обавезни изборни предмети, што је до сада гарантовало да ће сваки ученик похађати или један или други предмет. У новом кровном закону, али и у нацртима закона о основном и средњем образовању и васпитању, не називају се више предметима, него изборним програмима. Нико још не зна како ће тачно да изгледа верска настава, каква је намера законописаца, али већ оним што предвиђају нацрти закона није задовољна Српска православна црква. Свети Синод СПЦ припрема званичну реакцију на овакав третман веронауке. У Исламској заједници Србије нови просветни закони још нису били тема, али према речима Сеада Насуфовића, реис-ул-улеме ИЗС, свакако ће бити. - Не желим да излазим са појединачним, личним ставом. О овом важном питању изнећемо заједнички став цркава и верских заједница - најављује реис-ул-улема за "Новости". О нацртима закона биће данас речи и на седници Националног просветног савета, чији председник проф. др Александар Липковски каже да је важно да НПС каже свој став о кључним законима, пре него што почне јавна расправа. - Расправљаћемо о нацртима ова три закона, али текст нисмо добили од Министарства просвете - каже проф. Липковски за "Новости". - Не могу да коментаришем будући статус верске наставе и грађанског васпитања, јер не знам много детаља. Знам само да више нису наведени као обавезни изборни предмети, као и да Црква није задовољна оваквим решењем. Ако нешто није предмет, него програм, тиме се нарушава нека традицонална композиција наставе. Како ће тај програм бити реализован, нико не зна. Лоше је да се преко ноћи мења било шта без мишљења стручне јавности. Покушај укидања веронауке покренут је крајем 2015. године, када је тадашњи министар просвете Срђан Вербић изложио Националном просветом савету лични став да верску наставу и грађанско васпитање треба укинути у средњој школи и старијим разредима основне школе. Укидање обавезних изборних предмета правдао је великим оптерећењем ученика и распоредом који увек има бар два часа недељно више него што закон дозвољава. Према закону који је важио и тада и сада, веронаука и грађанско васпитање не могу да буду протерани из школа без сагласности Националног просветог савета. Будући закон не даје оволика овлашћења НПС. Ова два предмета у школе су ушла 2001. године. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:649904-Veronauka-nece-biti-obavezna
  14. У неким Eпархијама Српске православне цркве, враћена је древна пракса да се молитве на Литургији које изговара свештеник читају гласно. Ово је код већине верника позитивно прихваћено, јер коначно и они могу активно учествовати у Литургији, слушајући текст молитве коју свештеник изговара. Многи су били збуњени и питали су се: „Зашто свештеник шапуће сам за себе молитве?“ Желели су да знају садржај тих молитви. Међутим, појавила се неколицина људи која или подстрекивана од некога или из незнања критикује ово читање молитава гласно. Највероватније да се овде ради о незнању и о карактеристици српског менталитета „ја најбоље знам како се то ради“, па су почели да „уче“ и епископе и свештенике шта је правилније. Збуњујуће је од кога и од чега они то бране цркву. Говоре о некаквој „српској пракси“ у Литургији, а зна се да таква пракса нити постоји нити је постојала код нас. Српски народ је примио хришћанство од Византије, од православних Грка, а самим тим примили смо и богослужење. Касније је Литургија претрпела и руски утицај, као на пример увођење молитве трећег часа приликом претварања Светих дарова у Тело и Крв Исусову. Све нам ово говори да не постоји српска пракса служења Литургије, постоји само православни светоотачки начин служења, те да разни „критичари“, не знају шта критикују, нити њих интересује активно учествовање на Литургији, која је центар хришћанског живота, зато што је она тајна сједињења свих верних са Христом, а затим и целокупне творевине Божије са Богом. Црква као заједница верних црпи свој идентитет из Свете Литургије, у којој сам Христос, чија је икона Епископ, односно свештеник као икона апостола, приноси Богу Оцу читаву створену природу под видом хлеба и вина, који постају Његово Тело и Крв. Црква за темељ свог постојања има Евхаристију – заједницу. Црква није скуп индивидуа него заједница свих верних. Ми се у Евхаристији са Христом сједињујемо и међусобно и преко Евхаристије задобијамо живот вечни. Каква је пракса читања молитава на Литургији у првим вековима хришћанства? У прва четири века хришћанства док још није био устаљен и формиран текст Литургије (то ће учинити у четвртом веку Свети Јован Златоусти и Василије Велики), Епископ је био тај који је састављао текст Литурије, импровизујући га. И приликом вршења светих тајни Цркве и свештених обреда, молитве које узноси свештеник читају се гласно да би их народ чуо. Јер ако су епископи импролизовали молитве, како се знало да су импровизоване ако их нико није чуо. У Светом писму имамо сведочанство да су чак и личне молитве читане гласно. Као на пример у Делима апостолским када ђакон Филип пита властелина етиопске царице Кандакије: „Ако верујеш од свег срца, могу те крстити, а он му одговара: Верујем да је Исус Христос Син Бога живог“ (Дап. 8, 27-35) . То потврђују и многи други извори. Св. Никита Ремезијански (+ после 414) у свом литургијском трактату “О користи химни“, саветује своју паству да за време бденија треба да слушају читање Писма, и да не одвлаче пажњу чтеца и других људи који су дошли, мрмљањем наглас својих посебних молитви: “Нико не треба да се моли том јачином гласа који би могао да смета чтецу”. Апостол Павле истиче неопходност да и народ учествује „умом“ у ономе шта се говори, да буде свесно његово „Амин“ и да се поучава „у вери“ и назиђује Црква (1. Кор. 14,1-25). Данас у свим „одговарањима на Литургији“ пише да народ који је у Цркви одговара амин, Господи помилуј,... како ће народ то одговорити када није чуо молитву, на шта ће рећи амин. Даље, често наилазимо на жалбе да импровизоване молитве нису биле православне. Иринеј Лионски(+202) у свом делу “Против јереси” 1, 13:2 строго осуђује Евхаристијску молитву јеретика Марка, а Кипријан (+ 258) “О јединству Цркве” говори новацијанима да “састављају другу молитву од недозвољених речи”. Како су Иринеј и Кипријан могли да знају да су те молитве биле јеретичке, ако их нису чули да се читају наглас? Литургијске молитве настављају да се читају наглас, чак и после појаве утврђених литургијских формула, (Литургија Светог Јована Златоустог и Василија Великог), које постају широко распрострањене крајем IV века, како су људи у то време управо то и радили - чак и ако су били сами и читали за себе. Апостолска Дела, 8:27-35 као што смо горе поменули, наводе пример такве личне молитве наглас, а исто наводи и Августин у свом делу “Исповести”, VIII, 6(15), IX 4(8). Наша савремена пракса читања ћутке, чак “читања очима”, без изговарања речи наглас и чак без покретања усана је у старо време била веома ретка и уколико би се и десила изазивала би чуђење као што се то види из Августинове “Исповести”, VI, 3(3). Тако да чак када су и предстојатељи на Литургији читали утврђени текст, такође се може закључити да су га читали гласно, пошто су у старо време људи управо тако и сами читали. На основу горе наведеног се може закључити да су се рани хришћани као и хришћани позно-античког периода молили наглас независно од тога да ли је та молитва била лична или литургијска. Шта се догодило са овом традицијом читања молитава гласно? Негде отприлике у 6. веку а нарочито касније у 8. и 9. веку молитве се читају тајно. У 17-ој Омилији о источно-сиријској Анафори, која се приписује Нарсају (+ 502), се каже: “Свештеник одевен у јарке одежде, је глас Цркве, који отвара своја уста и тајно говори Богу као својем познанику”. У грчким изворима, око 600 године, Јован Мосх у свом “Духовном лугу”, 196, примећује да су у “неким местима свештеници имали обичај да наглас изговарају евхаристијску молитву” - имајући у виду да то није био обичај у свим местима. Реакција на овакав начин читања молитава позната нам је из 137. (174) Јустинијанове Новеле, која датира из 565. године. у којој се каже: “Поред тога, ми прописујемо свим свештеницима и епископима да молитве које се користе у Божанском Приношењу и светом Крштењу не изговарају у себи, већ наглас, како би их верници чули и како би оне покретале њихове душе ка још већем страхопоштовању и похвали Господа Бога.” Даље Јустинијан као потврду свога мишљења парфразира 1 Кор. 14:15-17, о томе како неко може да каже “Амин” на ваше благодарење, ако вас не чује шта говорите, јер ви можете изговарати многа благодарења, али то није поучно за другога. Даље у Рим.10:10: “Јер се срцем вјерује за праведност, а устима се исповиједа за спасење” и зато треба знати шта уста говоре, да би у то веровали и спасли се. Новела закључује: “На основу тога следи, да молитве Светог Приноса и друге молитве епископи и презвитери треба да узносе наглас ка Господу нашем Исусу Христу, нашем Богу, са Оцем и Светим Духом ...”Јустинијан завршава претњом санкцијама онима који не испуњавају његов декрет - то доказује да се он борио са постојећим злоупотребама и указивао да се врати на то што је још сматрано истинском традицијом. Без обзира на Јустинијанове поставке, византијски литургијски коментари и рукописи из VIII века сведоче о напуштању ране традиције. Већ у најранијем византијском литургијском рукопису, Барберини бр. 336 (око 750 г.) Божанствена Литургија је имала рубрике које су указивале на то да молитве треба да се читају тајно. Глава 39. византијског литургијског коментара, познатог као Протхеориа (1085-1095) потврђује не само то да је Јустинијанова борба била проиграна, већ и да је ћутке изговарана анафора изазивала недоумицу и незадовољство међу вернима: “Неки од окупљених верника су били збуњени и питали су: “Шта све то значи? Зашто свештеник шапуће сам за себе?” И они су желели да знају садржај тих молитви”. Највероватније да су технички или пре практични разлози допринели томе да се литургијске молитве читају тајно. Наиме, Света Литургија се служи у светом олтару, док је свештеник окренут према истоку, односно леђима је окренут према народу (у старини свештеник је био окренут према народу), са иконостасом који је већ био почео да се уздиже, у оваквим околностима било је тешко да се чују текстови који су се читали тоном обичног читања и још од стране људи који нису увек имали нарочите гласовне могућности или су били старци. Може се веома посумњати, да су у огромним базиликама пост-константиновског Истока, које нису биле опремљене савременим акустичним системима, многи присутни у Цркви могли уопште да чују и разумеју Литургију, чак и ако би свештеник узвикивао њене речи свом снагом својих гласних жица. И више од тога, уставне рубрике и иконографија Византије показује да је свештеник читао молитве нагнут, што уопште не допирноси разговетном читању. Око 600 године Јован Мосх (око 540/50-+619) у свом Духовном Лугу говори о деци која са запамтила речи анафоре, јер су их често слушали у Цркви - али, додаје он, то је било зато што је “у те дане био обичај да се дете у време богослужења стави пред светињу”. То оставља отворено питање колико су анафору могли да чују одрасли који су стајали у спредним олтарима и на галеријама, далеко од деце која су се окупила близу олтара. Доказ да су ови разлози били узрок тајног читања молитава, а не теоретски разлози, који долазе касније да оправдају оно што се већ догодило, јесте то што су под сличним околностима и молитве на вечерњи и на јутрењи, које се читају у олтару, имале исту судбину (односно, читају се тајно), док се насупрот томе молитве светих тајни као крштење, венчање читају изван олтара, остале да се читају наглас. И на Литургији заамвона молитва која се говори на средини храма, чита се гласно, док се молитве антифона на почетку Литургије читају тајно. Док је Литургија служена на црквенословенском језику онда је било свеједно да ли ће свештеник говорити тајно или гласно молитву, народ га неће разумети, а данас пошто је Литургија преведена на српски језик, потребно је и народ да то чује и да учествује у молитви. Јер Литургија није ничија приватна својина. Молитве треба да се читају без претеране театралности, скромно и са свештеним благољепијем, и толико гласно колико је довољно да се чују, јер сада је акустика много боља у храмовима него као некада. Данас се већина хришћана слаже, да када се Литургија служи за све, а не само за клир, сви крштени имају право да чују и молитвено понављају свете речи Литургије. Такав поглед наравно може да произведе противљење од стране самопроглашених “чувара тајни”, за које тајност представља неопходни додатак тајанственој природи анафоре. Такав приступ је историјски лажан и непостојан с теолошке тачке гледишта. После тога што су све молитве биле саслушане и изучене, и што су сви богослови рекли о њима све шта су могли, Божанске Тајне остају тајне по самој њиховој природи, а не зато што се ми трудимо да их учинимо неразумљивим тако што ћемо их скривати под велом тајности! Да ли то значи да данас молитве треба да се читају наглас? Наравно, али КОЈЕ од њих? Наравно, НЕ СВЕ, јер не треба преувеличавати принцип који је сам по себи правилан, а по коме се Литургија служи за све и сви крштени имају право да је слушају и молитвено понављају речи молитве. Наравно, не треба све молитве на Литургији читати наглас. Неке молитве су касније додате, неке су молитве које изражавају лично страхопоштовање свештенства, које би толико затамниле смисао службе уколико би се читале наглас. Тако например, молитве прва три антифона, входа, пред јеванђељем, „Нико од везаних телесним похотама“ читају се тајно, а гласно се читају молитве од молитве „Прве верних“. (Роберт Тафт, и Јоанис Фундулис, Литургика 1). Свештеник који и поред тога чита молитве тајно, може себе упитати, шта је за њега Литургија, зашто уопште служи Литургију, коме он служи Литургију, са ким се он то моли, ко чује те молитве, да ли је Литургија његова приватна молитва или је Литургија заједничка служба свих и верника и свештеника и епископа? Читање молитава гласно није хир ни измишљотина ни епископа ни свштеника, него вековна и правилна пракса Цркве. Свештеник Срећко Зечевић Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  15. Пошаљи ми право име на пп... замолићу да те помињу код нас на проскомидији.
  16. Јанковић највише 8%... то је од прилике његов тренутни лимит. Вук Јеремић до 12% Обрадовић ништа... не више од 4% Шеки на неких 6% и то је то...
  17. Што се тиче Дверјанаца, ту је са њима и "Грешни Милоје", један од главних финансијера секте Артемијеваца. Волео бих да ми Дверјанци кажу какве везе имају са Милојем и уједно са Артемијевцима. Мени је то битно ако желе мој глас.
  18. Janković: Prvo što bih uradio kao predsednik - smenio Vučića Ne treba mi šajkača da bih bio Srbin, niti Bler da bih bio Evropljanin, rekao je za Blic budući kandidat za predsednika Srbije Saša Janković i dodao da "biti Srbin i Evroljanin nije dovoljno za imati državu". Ako pobedi na izborima kaže da će mu prvi potez biti smena Aleksandra Vučića sa mesta koordinatora svih službi bezbednosti. http://rs.n1info.com/a228377/Vesti/Vesti/Jankovic-o-Vucicu-i-izborima.html
  19. Људи, да се не лажемо, ако се Вучко кандидује, а по свој прилици хоће, 100% је он председник.