Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

R2D2

Члан
  • Content count

    7655
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    5

R2D2 last won the day on Март 1

R2D2 had the most liked content!

О R2D2

  • Ранг
    робот из каменог доба
  • Рођендан 07/19/80

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Интересовање :
    Sveeeeee

Recent Profile Visitors

24985 profile views
  1. Ово би требало да буде духовито јел?
  2. Слажем се... но, ја сам рекао да у овој причи једино он профитира и њему слични. Убеђен сам да Црква од подршке петицији нема ама баш никакве користи већ само штете. Уз то, волео бих да знам да ли г. Рончевић ову петицију покреће као верник СПЦ или онако лично као лекар и научник?
  3. Морам да признам да се слажем потпуно са тобом. Бојим се да је главни мотив за ово што је др Пено написао нешто сасвим ЛИЧНО против вл. Максима. Уз то, један од потписника Апела о Александар Ђаковац је докторирао на св. Максиму. И шта ћемо са тим? Једноставно, ствари се, по мени, намерно карикирају и обесмишљавају, док типови попут Мирољуба Петровића и сличних ликују.
  4. Обраћање верном народу са заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве маја 2017. године И ове године, сабрани на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора у овим радосним данима свете Педесетнице, подсећамо наше свештенство, монаштво и верни народ колико је важно да чувамо јединство наше свете Цркве. Црква, Тело Христово, које нас у благодатној заједници Духа Светога сабира и сједињује у Христу и уводи нас у вечни живот Бога, у Светој Тројици слављенога, једина је нада нашега спасења. Без заједничарења у благодатним даровима Духа Светога, Који је на Педесетницу у виду огњених језика сишао на Господње ученике, нема заједнице у Христу и нема наде да, изишавши из сенке смрти и пропадљивости, постанемо баштиници обећања која нам је Господ дао. Од најранијих времена, у Цркви су се појављивале разне поделе, расколи и јереси; и колико год они били различити по свом садржају, заједничко им је било да су они који су у њима учествовали градили заједницу не по Христу већ по човеку. Неки расколи су трајали дуже, неки краће, али су сви редом удаљавали своје следбенике од пута спасења, од једне и једине Православне Католичанске Цркве, чији континуитет исповедања вере и устројства чувамо до данашњих дана, саборно истинујући у љубави Христовој, у светој Евхаристији и свим светим Тајнама које из ње извиру. Они који су се удаљавали од истине Христове најчешће су то чинили у име сведочења своје „истине“, коју су сматрали за истину Цркве. Али, како Сâм Господ каже: „По делима њиховим познаћете их“, – тако је и Црква Христова препознавала оне који су Христа замењивали ревновањем без разума, гордим умовањем и следовањем својим заблуделим учитељима. Црква Божја, која је просијала на подручјима где живи српски народ и коју с правом зовемо Светосавска, по првом архиепископу српском, Светом Сави, вековима је чувала и чува истину Христову и јединство нашег верног народа. И у најтежим временима, они који су је покушали поделити, или чак искоренити, суочавали су се са „силом Божјом која се у слабости пројављује“, са храбрим пастирима, исповедницима, мученицима и подвижницима, који су, свако на свој начин, животом посведочили Христа. Један од најтрагичнијих примера покушаја цепања јединства наше Цркве у новије време представља случај неканонског и незаконитог зборишта (парасинагоге) бившег епископа Артемија, Марка Радосављевића. Некада угледни монах и јерарх, који је на Светом Архијерејском Сабору 2010. године, због доказаних црквено-канонских и административно-пословних преступа, пристао да се повуче са епископске катедре, обећавајући послушност Цркви која му је доделила место пребивања у манастиру Шишатовцу, кренуо је путем подстицања подела и црквеног беспоретка. Не само да је подстицао један део свог монаштва да неканонски и самовољно напусти своје манастире на мученичком и страдалном Косову и Метохији већ је и сâм „повукао свој потпис о повлачењу“ у септембру 2010. године, а само два месеца касније неканонски упао на територију Епархије рашко-призренске, заузимајући манастир Дубоки Поток и обављајући свештенодејства и поред привремене забране Светог Архијерејског Синода. Наши архијереји, тада окупљени на ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора, са великом тугом, али подстакнути одговорношћу и бригом о Цркви, били су принуђени да га саборно лише епископског чина и врате у ред монахâ. Нажалост, и поред тога, монах Артемије се није вратио црквеном јединству већ је у наредним годинама наставио да шири клевете против своје Цркве, која му је у животу све дала, и тако отворено формирао први овакав раскол на телу Српске Православне Цркве од времена Светог Саве до данас. Свети Оци нас уче да се грех раскола не може опрати ни мученичком крвљу, јер представља цепање ризе Христове, Самог Тела Христовог. Жалосно је да је онај који је сâм годинама ревновао за истину Православља и стекао поштовање широм православнога света, посебно носећи крст страдања на Косову и Метохији, сада кренуо путем оних који су кроз историју Цркве цепали Христову ризу, газећи тиме светолазаревски завет који сав почива на жртвовању Христовом, на јединству Цркве Христове. Борећи се, наводно, за себе, за друге и за правоверје, против папизма и екуменизма, своје схватање епископске службе заснива на римокатоличком учењу о неизбрисивости свештенства. Зато пориче да орган – Свети Архијерејски Сабор – који му је доделио службу епископа има право и да га лиши те службе. При томе, лишен епископског чина, сâм рукополаже такозваног хорепископа, без иједног другог епископа, супротно свеукупном канонском Предању Православне Цркве. Он и њему слични „ревнитељи не по разуму“ позивају се лажно на црквене каноне, „ограђујући“ се од свог Епископа. А канони су кристално јасни: такво „ограђивање“ и непомињање епископа допуштено је само у случају када Сабор Цркве неког епископа осуди због лажног учења. Одлуком да не стане само на подривању јединства Цркве већ и да поставља лажне епископе и свештенике и тако ствара својеврсну паралелну јерархију у својој парасинагоги, јер се таква заједница не може назвати Црквом, монах Артемије је себе довео у ситуацију да је на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, 2015. године, саборном одлуком свих епископа наше Цркве, одлучен, тојест искључен из заједнице Цркве. Због његовог безумног деловања проглашен је непријатељем Цркве и нашао се у истој ситуацији као неки од савремених му расколника, попут Мираша Дедеића у Црној Гори или лажног патријарха украјинског Филарета. Као и ова двојица, и некадашњи епископ Артемије кренуо је, тобож у име борбе за очување истине Православља, у формирање сопствене квазицркве, свог „синода“ такозваних хорепископа, навлачећи – не само на себе већ и на све оне који му следују – вечну осуду Божју, уколико се не покају и не врате Цркви Христовој. Чак су неки који су до сада, и поред његовог рашчињења, имали одређене наде и очекивања да се он неће одважити на такав преступ, увидели да безакоње рађа само ново безакоње и да онај ко је опхрван духом прелести и гордости још више срља у заблуду. Марко Радосављевић, како му је световно име, по црквеној пракси се не ословљава његовим монашким именом зато што је, погазивши многе каноне Цркве, погазио и завет Богу да преко свога духовног оца који је, у најтежа времена безбожничке власти, сведочио истину Христову и чистоту православне вере, увек остајући верни син Светога Саве. Многобројни су и многи други исповедници наше вере – како у прошлости тако и у новије време – који, и у најтежа времена, никада нису остајали ван црквеног евхаристијског јединства са правоверним епископима Цркве Христове. Случај Марка Радосављевића је трагичан утолико што је ово и једини пример у новијој историји да њега ниједан епископ у васцелом православном свету не признаје за епископа. Нико са њим не саслужује нити он икога помиње и признаје нити служи са било ким. У својој трагичној заблуди, овај некадашњи епископ прогласио је самог себе за истину Цркве иако је она увек била и биће саборна. Стога у овој заједници, парасинагоги, нема ни Евхаристије, ни крштења, ни миропомазања, ни свештенства, ни монаштва, ни било које друге свете Тајне. Све су то само тужна обличја иза којих нема силе и благодати Божје. Учествујући у њима, они који му следују не задобијају благодат Божју већ још дубље тону у блато сопствене заблуде, мржње према Цркви Христовој и сопствене изолације. У својој пастирској бризи за верни народ, изложен овим вуковима у јагњећој кожи, који преко својих интернет-сајтова, својом речју и делом, одвлаче верне од јединства у Христу, осећамо потребу да још једном упозоримо на опасности које долазе од било какве заједнице са сектом артемијеваца. Многи у свом незнању верују да могу да иду у своје парохијске цркве, а истовремено и на „нечастиве скупове“ ове секте: Не знају да тиме навлаче на себе и на своје породице вечну осуду. Свако општење са онима који не само што живе у својој заблуди већ, противзаконито користећи име Српске Православне Цркве и непостојеће „Епархије рашко-призренске у егзилу“, удаљује од Христа и уводи у свет нездравог ревновања, што подстиче на мржњу и нетрпељивост према свима који нису са њима. Подсећамо и представнике општинских самоуправа у којима делује ова секташка заједница да треба добро да знају да је реч о групи која нема никакве правне и канонске заједнице са Српском Православном Црквом, а самим тим са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом Христовом. Ова секта није ни регистрована као верска заједница и делује безаконо – како црквено тако и правно. Са очинском љубављу позивамо овом приликом и следбенике ове парасинагоге да се врате јединству Цркве у којој су сабрани њени канонски пастири, да се врате у евхаристијску заједницу православних који од Синаја до Јерусалима, од Свете Горе до Русије, далеке Северне и Јужне Америке, у јединству Христовом живе као деца Божја. Нема православне вере која није посведочена евхаристијски, јер је Христос живо и целовито присутан у свакој Литургији коју савршава канонски епископ са својим верним народом. А у Цркви епископ никада није сâм већ увек у заједници са другима, што се и преноси кроз апостолско наследство до данашњих дана. View full Странице
  5. И ове године, сабрани на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора у овим радосним данима свете Педесетнице, подсећамо наше свештенство, монаштво и верни народ колико је важно да чувамо јединство наше свете Цркве. Црква, Тело Христово, које нас у благодатној заједници Духа Светога сабира и сједињује у Христу и уводи нас у вечни живот Бога, у Светој Тројици слављенога, једина је нада нашега спасења. Без заједничарења у благодатним даровима Духа Светога, Који је на Педесетницу у виду огњених језика сишао на Господње ученике, нема заједнице у Христу и нема наде да, изишавши из сенке смрти и пропадљивости, постанемо баштиници обећања која нам је Господ дао. Од најранијих времена, у Цркви су се појављивале разне поделе, расколи и јереси; и колико год они били различити по свом садржају, заједничко им је било да су они који су у њима учествовали градили заједницу не по Христу већ по човеку. Неки расколи су трајали дуже, неки краће, али су сви редом удаљавали своје следбенике од пута спасења, од једне и једине Православне Католичанске Цркве, чији континуитет исповедања вере и устројства чувамо до данашњих дана, саборно истинујући у љубави Христовој, у светој Евхаристији и свим светим Тајнама које из ње извиру. Они који су се удаљавали од истине Христове најчешће су то чинили у име сведочења своје „истине“, коју су сматрали за истину Цркве. Али, како Сâм Господ каже: „По делима њиховим познаћете их“, – тако је и Црква Христова препознавала оне који су Христа замењивали ревновањем без разума, гордим умовањем и следовањем својим заблуделим учитељима. Црква Божја, која је просијала на подручјима где живи српски народ и коју с правом зовемо Светосавска, по првом архиепископу српском, Светом Сави, вековима је чувала и чува истину Христову и јединство нашег верног народа. И у најтежим временима, они који су је покушали поделити, или чак искоренити, суочавали су се са „силом Божјом која се у слабости пројављује“, са храбрим пастирима, исповедницима, мученицима и подвижницима, који су, свако на свој начин, животом посведочили Христа. Један од најтрагичнијих примера покушаја цепања јединства наше Цркве у новије време представља случај неканонског и незаконитог зборишта (парасинагоге) бившег епископа Артемија, Марка Радосављевића. Некада угледни монах и јерарх, који је на Светом Архијерејском Сабору 2010. године, због доказаних црквено-канонских и административно-пословних преступа, пристао да се повуче са епископске катедре, обећавајући послушност Цркви која му је доделила место пребивања у манастиру Шишатовцу, кренуо је путем подстицања подела и црквеног беспоретка. Не само да је подстицао један део свог монаштва да неканонски и самовољно напусти своје манастире на мученичком и страдалном Косову и Метохији већ је и сâм „повукао свој потпис о повлачењу“ у септембру 2010. године, а само два месеца касније неканонски упао на територију Епархије рашко-призренске, заузимајући манастир Дубоки Поток и обављајући свештенодејства и поред привремене забране Светог Архијерејског Синода. Наши архијереји, тада окупљени на ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора, са великом тугом, али подстакнути одговорношћу и бригом о Цркви, били су принуђени да га саборно лише епископског чина и врате у ред монахâ. Нажалост, и поред тога, монах Артемије се није вратио црквеном јединству већ је у наредним годинама наставио да шири клевете против своје Цркве, која му је у животу све дала, и тако отворено формирао први овакав раскол на телу Српске Православне Цркве од времена Светог Саве до данас. Свети Оци нас уче да се грех раскола не може опрати ни мученичком крвљу, јер представља цепање ризе Христове, Самог Тела Христовог. Жалосно је да је онај који је сâм годинама ревновао за истину Православља и стекао поштовање широм православнога света, посебно носећи крст страдања на Косову и Метохији, сада кренуо путем оних који су кроз историју Цркве цепали Христову ризу, газећи тиме светолазаревски завет који сав почива на жртвовању Христовом, на јединству Цркве Христове. Борећи се, наводно, за себе, за друге и за правоверје, против папизма и екуменизма, своје схватање епископске службе заснива на римокатоличком учењу о неизбрисивости свештенства. Зато пориче да орган – Свети Архијерејски Сабор – који му је доделио службу епископа има право и да га лиши те службе. При томе, лишен епископског чина, сâм рукополаже такозваног хорепископа, без иједног другог епископа, супротно свеукупном канонском Предању Православне Цркве. Он и њему слични „ревнитељи не по разуму“ позивају се лажно на црквене каноне, „ограђујући“ се од свог Епископа. А канони су кристално јасни: такво „ограђивање“ и непомињање епископа допуштено је само у случају када Сабор Цркве неког епископа осуди због лажног учења. Одлуком да не стане само на подривању јединства Цркве већ и да поставља лажне епископе и свештенике и тако ствара својеврсну паралелну јерархију у својој парасинагоги, јер се таква заједница не може назвати Црквом, монах Артемије је себе довео у ситуацију да је на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, 2015. године, саборном одлуком свих епископа наше Цркве, одлучен, тојест искључен из заједнице Цркве. Због његовог безумног деловања проглашен је непријатељем Цркве и нашао се у истој ситуацији као неки од савремених му расколника, попут Мираша Дедеића у Црној Гори или лажног патријарха украјинског Филарета. Као и ова двојица, и некадашњи епископ Артемије кренуо је, тобож у име борбе за очување истине Православља, у формирање сопствене квазицркве, свог „синода“ такозваних хорепископа, навлачећи – не само на себе већ и на све оне који му следују – вечну осуду Божју, уколико се не покају и не врате Цркви Христовој. Чак су неки који су до сада, и поред његовог рашчињења, имали одређене наде и очекивања да се он неће одважити на такав преступ, увидели да безакоње рађа само ново безакоње и да онај ко је опхрван духом прелести и гордости још више срља у заблуду. Марко Радосављевић, како му је световно име, по црквеној пракси се не ословљава његовим монашким именом зато што је, погазивши многе каноне Цркве, погазио и завет Богу да преко свога духовног оца који је, у најтежа времена безбожничке власти, сведочио истину Христову и чистоту православне вере, увек остајући верни син Светога Саве. Многобројни су и многи други исповедници наше вере – како у прошлости тако и у новије време – који, и у најтежа времена, никада нису остајали ван црквеног евхаристијског јединства са правоверним епископима Цркве Христове. Случај Марка Радосављевића је трагичан утолико што је ово и једини пример у новијој историји да њега ниједан епископ у васцелом православном свету не признаје за епископа. Нико са њим не саслужује нити он икога помиње и признаје нити служи са било ким. У својој трагичној заблуди, овај некадашњи епископ прогласио је самог себе за истину Цркве иако је она увек била и биће саборна. Стога у овој заједници, парасинагоги, нема ни Евхаристије, ни крштења, ни миропомазања, ни свештенства, ни монаштва, ни било које друге свете Тајне. Све су то само тужна обличја иза којих нема силе и благодати Божје. Учествујући у њима, они који му следују не задобијају благодат Божју већ још дубље тону у блато сопствене заблуде, мржње према Цркви Христовој и сопствене изолације. У својој пастирској бризи за верни народ, изложен овим вуковима у јагњећој кожи, који преко својих интернет-сајтова, својом речју и делом, одвлаче верне од јединства у Христу, осећамо потребу да још једном упозоримо на опасности које долазе од било какве заједнице са сектом артемијеваца. Многи у свом незнању верују да могу да иду у своје парохијске цркве, а истовремено и на „нечастиве скупове“ ове секте: Не знају да тиме навлаче на себе и на своје породице вечну осуду. Свако општење са онима који не само што живе у својој заблуди већ, противзаконито користећи име Српске Православне Цркве и непостојеће „Епархије рашко-призренске у егзилу“, удаљује од Христа и уводи у свет нездравог ревновања, што подстиче на мржњу и нетрпељивост према свима који нису са њима. Подсећамо и представнике општинских самоуправа у којима делује ова секташка заједница да треба добро да знају да је реч о групи која нема никакве правне и канонске заједнице са Српском Православном Црквом, а самим тим са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом Христовом. Ова секта није ни регистрована као верска заједница и делује безаконо – како црквено тако и правно. Са очинском љубављу позивамо овом приликом и следбенике ове парасинагоге да се врате јединству Цркве у којој су сабрани њени канонски пастири, да се врате у евхаристијску заједницу православних који од Синаја до Јерусалима, од Свете Горе до Русије, далеке Северне и Јужне Америке, у јединству Христовом живе као деца Божја. Нема православне вере која није посведочена евхаристијски, јер је Христос живо и целовито присутан у свакој Литургији коју савршава канонски епископ са својим верним народом. А у Цркви епископ никада није сâм већ увек у заједници са другима, што се и преноси кроз апостолско наследство до данашњих дана.
  6. Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у Пећкој Патријаршији и Београду од 14. до 24. маја 2017. године Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је у манастиру Пећкој Патријаршији саборним служењем свете архијерејске Литургије и призивом Светога Духа, а настављено у Патријаршији српској у Београду, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. На заседању су учествовали сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве осим Епископа осечкопољског и барањског г. Лукијана, одсутног из здравствених разлога. На почетку прве саборске седнице Патријарх је као председник Сабора, у уводном обраћању сабраним архијерејима, указао на витална питања црквеног живота данас, у времену великих духовних и егзистенцијалних изазова, с једне стране, и великих могућности за мисију Цркве и духовну обнову народа, са друге стране. Најважнија саборска одлука јесте одлука о установљавању нових празника у календару Српске Православне Цркве, односно Православне Цркве уопште. Сабор је, наиме, једногласно одлучио да вечном Сабору светих приброји или канонизује: 1. Патријарха пећког Пајсија Јањевца, чији ће се спомен славити 2/15. октобра; 2. архимандрита Стефана Јовановића, чији ће се лик, под називом преподобни Стефан Троношки, славити 4/17. септембра; 3. митрополита скопског Викентија (Крџића) и игумана Владимира (Протића) као свештеномученике и пострадале од бугарских окупатора у Сурдулици као мученике, који ће се празновати 16/25. маја; 4. зверски побијене страдалнике пивске као мученике, чији ће годишњи спомен бити сваког 25. маја/7. јуна, и страдалнике величке и горњеполимске, такође као мученике, чији ће се празник славити 15/28. јула, и 5. монаха Јакова (световно име: др Радоје Арсовић), под називом преподобни Јаков Нови Тумански, који ће се празновати 8/21. августа. Сабор је прихватио извештај о раду Критског сабора, односно Светог и Великог Сабора, одржаног у јуну прошле године. Сабор је, такође, упутио писмо подршке и молитвене солидарности Патријарху московском и све Русије г. Кирилу поводом дискриминације и обесправљености којој су изложени епископи, свештенство, монаштво и верници највеће и једине канонске Цркве у Украјини, аутономне Украјинске Православне Цркве у саставу Руске Православне Цркве. Као и сваке године, Сабор је посветио дужну пажњу црквеној просвети и школству. Донете су одлуке које имају за циљ побољшање духовних и материјалних услова живота и рада у Богословијама, а посебно на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Либертивилу код Чикага. Анализиране су и опште прилике у епархијама Српске Православне Цркве у Западној Европи, Америци и Аустралији. У том контексту донета је и одлука о премештању седишта Епархије источноамеричке из Ворена (Њу Џерси) у Парк Хилс (Јонкерс, Њујорк). Донета је одлука да се при Светом Синоду оснују Одељење за бригу о светињи брака и породице, Одељење за биоетику и Одељење за праћење разбијачке делатности јеретичких организација, секти и неканонских групација. Сабор подржава изградњу Меморијалног центра на Старом Сајмишту као трајног спомен-обележја српским жртвама у 20. веку, као и жртвама Јевреја, Рома и свих осталих народа који су са српским народом поделили његову горку судбину у томе трагичном столећу. Сабор се позабавио и питањем црквеноправног (канонског) статуса православних војних свештеника у Војсци Србије. Одобрено је Епархији рашко-призренској да, поред свог историјског седишта у Призрену, може установити, из практичних разлога, и административно седиште у древноме Расу (Новом Пазару). Сабор сматра, као што је и раније сматрао, да земним остацима српског и светског великана Николе Тесле никако није место међу музејским експонатима – ова чињеница представља јединствен преседан и васељенску срамоту – него у гробници, и то у Храму Светог Саве на Врачару или, алтернативно, на платоу испред њега. Саслушан је, са благодарношћу Богу и са молитвеним страхопоштовањем, извештај о недавном обретењу (проналажењу, откривању) моштију светога владике Мардарија (Ускоковића) Либертивилског у стању потпуне очуваности и нетрулежности, што је знак да га је Господ прославио на изузетан начин. С тим у вези, прихваћен је предлог да 14. и 15. јула ове године у Либертивилу буде свечано обележена стота годишњица његовог доласка у Америку. Са задовољством је прихваћен и извештај о току обнове Храма Светога Саве у Њујорку. Сабор је констатовао да су свештеници и верници Српске Православне Цркве у току овог извештајног периода уложили велики труд на сакупљању средстава у добротворне сврхе и за ублажавање тегоба пострадалог народа. Сабор је пажљиво саслушао више важних извештаја, у првом реду извештај Светог Синода о његовом раду у протеклом периоду, са посебним нагласком на успешном раду Музеја и Архива Српске Православне Цркве, као и патријаршијске Библиотеке. Следили су извештаји Комисије за ревизију Устава Српске Православне Цркве, Патријаршијског управног одбора, добротворне Фондације Човекољубље, поклоничке агенције Доброчинство и других црквених тела и установа. Сабор је, такође, размотрио питање антиканонског и цркворушилачког деловања расколничке групе познате под именом артемијевци, по некадашњем имену г. Марка Радосављевића, формалног вође групе. Тим поводом је Сабор упутио и посебно обраћање верном народу у којем позива вернике на духовну будност, трезвеност, расуђивање и истинску, јеванђелску верност и ревност, насупрот расколничкој, секташкој ,,ревности не по разуму”, а расколнике на покајање, једино спасоносно, и на повратак у крило Мајке Цркве. Притом је одлучио да Горана Мирковића, такозваног хорепископа хвостанског и барајевског, уствари свргнутог јеромонаха Наума, трајно искључи из црквене заједнице, с тим да ово изопштење или екскомуникација престаје да важи једино у случају искреног и делатног покајања. Сабор је са великом жалошћу констатовао да Румунска Православна Црква не само што наставља са својим антиканонским упадима у јурисдикцију Српске Православне Цркве него их још и интезивира и проширује на читаву српску канонску територију. Уколико она са том крајње небратољубивом и етнофилетистичком праксом не престане у најскоријој будућности, Свети Синод ће, по овлашћењу са овог заседања Сабора, бити приморан да начини мучан, али једини могући корак – да прекине литургијско и канонско општење са овом Црквом све до њеног повратка ,,к познанију права”. Сабор је размотрио и један излишан и у суштини бесмислен проблем. Реч је о уплитању групе наставникâ и асистената Православног богословског факултета у Београду у јавну расправу о Дарвиновој теорији еволуције, у међувремену ,,догматизованој” у мање-више атеистичком смислу, што је у медијима хорски проглашено за подршку дарвинизму у његовом најгорем издању и за посредно оспоравање богооткривене истине о Богу као Творцу света и библијске повести о стварању. Потписници тога текста су се обратили Сабору са исповедањем аутентичне хришћанске вере у Бога Творца (здрави и прави креационизам). Сабор је то прихватио, али са напоменом да нам читава та распра, без обзира на њихове намере и замисли, уопште није била потребна. Сабор је одликовао Патријарха српског г. Иринеја орденом Светог Јована Владимира, а Епископа шабачког г. Лаврентија, поводом 50-годишњице његове архијерејске службе, орденом Светог Саве првога степена. Попуњене су скоро све упражњене епархије Српске Православне Цркве. За митрополита дабробосанског изабран је досадашњи епископ зворничко-тузлански г. Хризостом, за епископа зворничко-тузланског досадашњи епископ далматински г. Фотије, за епископа далматинског архимандрит г. Никодим (Косовић), досадашњи настојатељ манастира Крке, за епископа милешевског досадашњи епископ бихаћко-петровачки г. Атанасије, за епископа бихаћко-петровачког досадашњи епископ франкфуртски и све Немачке г. Сергије и за епископа нишког досадашњи викарни епископ топлички г. Арсеније, док је за администратора епархије франкфуртске и све Немачке изабран епископ аустријско-швајцарски г. Андреј. У Светом Синоду престао је мандат епископима бачком г. Иринеју и рашко-призренском г. Теодосију, који остају чланови заменици, а за нове чланове Светог Синода изабрани су, на предлог Патријарха српског г. Иринеја, митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и епископ ваљевски г. Милутин. Доставља: епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве View full Странице
  7. Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је у манастиру Пећкој Патријаршији саборним служењем свете архијерејске Литургије и призивом Светога Духа, а настављено у Патријаршији српској у Београду, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. На заседању су учествовали сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве осим Епископа осечкопољског и барањског г. Лукијана, одсутног из здравствених разлога. На почетку прве саборске седнице Патријарх је као председник Сабора, у уводном обраћању сабраним архијерејима, указао на витална питања црквеног живота данас, у времену великих духовних и егзистенцијалних изазова, с једне стране, и великих могућности за мисију Цркве и духовну обнову народа, са друге стране. Најважнија саборска одлука јесте одлука о установљавању нових празника у календару Српске Православне Цркве, односно Православне Цркве уопште. Сабор је, наиме, једногласно одлучио да вечном Сабору светих приброји или канонизује: 1. Патријарха пећког Пајсија Јањевца, чији ће се спомен славити 2/15. октобра; 2. архимандрита Стефана Јовановића, чији ће се лик, под називом преподобни Стефан Троношки, славити 4/17. септембра; 3. митрополита скопског Викентија (Крџића) и игумана Владимира (Протића) као свештеномученике и пострадале од бугарских окупатора у Сурдулици као мученике, који ће се празновати 16/25. маја; 4. зверски побијене страдалнике пивске као мученике, чији ће годишњи спомен бити сваког 25. маја/7. јуна, и страдалнике величке и горњеполимске, такође као мученике, чији ће се празник славити 15/28. јула, и 5. монаха Јакова (световно име: др Радоје Арсовић), под називом преподобни Јаков Нови Тумански, који ће се празновати 8/21. августа. Сабор је прихватио извештај о раду Критског сабора, односно Светог и Великог Сабора, одржаног у јуну прошле године. Сабор је, такође, упутио писмо подршке и молитвене солидарности Патријарху московском и све Русије г. Кирилу поводом дискриминације и обесправљености којој су изложени епископи, свештенство, монаштво и верници највеће и једине канонске Цркве у Украјини, аутономне Украјинске Православне Цркве у саставу Руске Православне Цркве. Као и сваке године, Сабор је посветио дужну пажњу црквеној просвети и школству. Донете су одлуке које имају за циљ побољшање духовних и материјалних услова живота и рада у Богословијама, а посебно на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Либертивилу код Чикага. Анализиране су и опште прилике у епархијама Српске Православне Цркве у Западној Европи, Америци и Аустралији. У том контексту донета је и одлука о премештању седишта Епархије источноамеричке из Ворена (Њу Џерси) у Парк Хилс (Јонкерс, Њујорк). Донета је одлука да се при Светом Синоду оснују Одељење за бригу о светињи брака и породице, Одељење за биоетику и Одељење за праћење разбијачке делатности јеретичких организација, секти и неканонских групација. Сабор подржава изградњу Меморијалног центра на Старом Сајмишту као трајног спомен-обележја српским жртвама у 20. веку, као и жртвама Јевреја, Рома и свих осталих народа који су са српским народом поделили његову горку судбину у томе трагичном столећу. Сабор се позабавио и питањем црквеноправног (канонског) статуса православних војних свештеника у Војсци Србије. Одобрено је Епархији рашко-призренској да, поред свог историјског седишта у Призрену, може установити, из практичних разлога, и административно седиште у древноме Расу (Новом Пазару). Сабор сматра, као што је и раније сматрао, да земним остацима српског и светског великана Николе Тесле никако није место међу музејским експонатима – ова чињеница представља јединствен преседан и васељенску срамоту – него у гробници, и то у Храму Светог Саве на Врачару или, алтернативно, на платоу испред њега. Саслушан је, са благодарношћу Богу и са молитвеним страхопоштовањем, извештај о недавном обретењу (проналажењу, откривању) моштију светога владике Мардарија (Ускоковића) Либертивилског у стању потпуне очуваности и нетрулежности, што је знак да га је Господ прославио на изузетан начин. С тим у вези, прихваћен је предлог да 14. и 15. јула ове године у Либертивилу буде свечано обележена стота годишњица његовог доласка у Америку. Са задовољством је прихваћен и извештај о току обнове Храма Светога Саве у Њујорку. Сабор је констатовао да су свештеници и верници Српске Православне Цркве у току овог извештајног периода уложили велики труд на сакупљању средстава у добротворне сврхе и за ублажавање тегоба пострадалог народа. Сабор је пажљиво саслушао више важних извештаја, у првом реду извештај Светог Синода о његовом раду у протеклом периоду, са посебним нагласком на успешном раду Музеја и Архива Српске Православне Цркве, као и патријаршијске Библиотеке. Следили су извештаји Комисије за ревизију Устава Српске Православне Цркве, Патријаршијског управног одбора, добротворне Фондације Човекољубље, поклоничке агенције Доброчинство и других црквених тела и установа. Сабор је, такође, размотрио питање антиканонског и цркворушилачког деловања расколничке групе познате под именом артемијевци, по некадашњем имену г. Марка Радосављевића, формалног вође групе. Тим поводом је Сабор упутио и посебно обраћање верном народу у којем позива вернике на духовну будност, трезвеност, расуђивање и истинску, јеванђелску верност и ревност, насупрот расколничкој, секташкој ,,ревности не по разуму”, а расколнике на покајање, једино спасоносно, и на повратак у крило Мајке Цркве. Притом је одлучио да Горана Мирковића, такозваног хорепископа хвостанског и барајевског, уствари свргнутог јеромонаха Наума, трајно искључи из црквене заједнице, с тим да ово изопштење или екскомуникација престаје да важи једино у случају искреног и делатног покајања. Сабор је са великом жалошћу констатовао да Румунска Православна Црква не само што наставља са својим антиканонским упадима у јурисдикцију Српске Православне Цркве него их још и интезивира и проширује на читаву српску канонску територију. Уколико она са том крајње небратољубивом и етнофилетистичком праксом не престане у најскоријој будућности, Свети Синод ће, по овлашћењу са овог заседања Сабора, бити приморан да начини мучан, али једини могући корак – да прекине литургијско и канонско општење са овом Црквом све до њеног повратка ,,к познанију права”. Сабор је размотрио и један излишан и у суштини бесмислен проблем. Реч је о уплитању групе наставникâ и асистената Православног богословског факултета у Београду у јавну расправу о Дарвиновој теорији еволуције, у међувремену ,,догматизованој” у мање-више атеистичком смислу, што је у медијима хорски проглашено за подршку дарвинизму у његовом најгорем издању и за посредно оспоравање богооткривене истине о Богу као Творцу света и библијске повести о стварању. Потписници тога текста су се обратили Сабору са исповедањем аутентичне хришћанске вере у Бога Творца (здрави и прави креационизам). Сабор је то прихватио, али са напоменом да нам читава та распра, без обзира на њихове намере и замисли, уопште није била потребна. Сабор је одликовао Патријарха српског г. Иринеја орденом Светог Јована Владимира, а Епископа шабачког г. Лаврентија, поводом 50-годишњице његове архијерејске службе, орденом Светог Саве првога степена. Попуњене су скоро све упражњене епархије Српске Православне Цркве. За митрополита дабробосанског изабран је досадашњи епископ зворничко-тузлански г. Хризостом, за епископа зворничко-тузланског досадашњи епископ далматински г. Фотије, за епископа далматинског архимандрит г. Никодим (Косовић), досадашњи настојатељ манастира Крке, за епископа милешевског досадашњи епископ бихаћко-петровачки г. Атанасије, за епископа бихаћко-петровачког досадашњи епископ франкфуртски и све Немачке г. Сергије и за епископа нишког досадашњи викарни епископ топлички г. Арсеније, док је за администратора епархије франкфуртске и све Немачке изабран епископ аустријско-швајцарски г. Андреј. У Светом Синоду престао је мандат епископима бачком г. Иринеју и рашко-призренском г. Теодосију, који остају чланови заменици, а за нове чланове Светог Синода изабрани су, на предлог Патријарха српског г. Иринеја, митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и епископ ваљевски г. Милутин. Доставља: епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве
  8. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење више архијереја и свештенства, обавиће опело са почетком у 12 часова. Блаженоупокојени епископ Лукијан биће сахрањен у крипти Саборног храма у Даљу.
  9. Епархија осечкопољска и барањска обавештава вернике и целокупну јавност да ће се поводом упокојења епископа Лукијана Владулова заупокојена света архијерејска Литургија служити у Саборном храму Светог великомученика Димитрија у Даљу у понедељак, 29. маја 2017. године, са почетком у 9,30 часова. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење више архијереја и свештенства, обавиће опело са почетком у 12 часова. Блаженоупокојени епископ Лукијан биће сахрањен у крипти Саборног храма у Даљу. View full Странице