Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Blaža Željko

Члан
  • Број садржаја

    404
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

1 Follower

О Blaža Željko

  • Ранг
    Интересује се
  • Рођендан 03/15/62

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Beograd
  • Интересовање :
    Muzika; politika; "teološke" notice; sve što ne ide ispod crte.

Recent Profile Visitors

11876 profile views
  1. Policijska zaštita

    Sveti Jovan Krstitelj izgubio je život samo zato što je izobličio jednu nepravdu ... obelodanio jednu prostu istinu; rekao je političaru, sunarodniku ili saplemeniku (parafrazirano): "Ne možeš ti da živiš sa snajkom!" Eh, da je u ono vreme bilo policijske zaštite ko zna kakvih lepota i duhovnih pouka bi smo još čuli i kakvih sve nepravdi bi bilo izobličeno! Avaj, mučeni Jovan postrada, kao što i onda i danas .. i uvek, oni koji govore istinu i ukazuju na nepravde stradaju i bivaju omraženi. Hrišćani znaju da je Jovan na pravdi Boga izgubio život ..ali iz ugla aktera tog ubistva bio je remetilački faktor, izdajnik ...državni neprijatelj. Baš kao i sam Gospod! Optuživahu Ga da "otpađuje narod; da kvari veru"; smatrali su da je lud i da demonskim silama isceljuje ljude. Najveći šok za sledbenike Varave bio je kada je Hristos priznao Pilatovu vlast Odozgo..."Ne bi ti imao vlasti nada mnom da ti nije dana odozgo.."! To je bila kap preko čaše; ubiše Ga kao poslednjeg kriminalca. Mogao je Gospod uzeti policijsku zaštitu, čak dvanaest legiona Anđela ..ali nije! Morao je da umre da bi mi Vaskrsli ...i tu izmiču reči hvale! Valjda ta okamenjena plemenska strast umisli da pripadnost plemenu abolira čoveka od zločina i drugih nepočinstava!? Uobrazilja izabranosti kao softverski virus zbog kog se ugasi osećaj sopstvene grešnosti, a pošto "nisam grešan onda mi je sve dozvoljeno"!? Opaka šizofrena manijakalnost koja se zaodene (zamaskira) u sladunjava ushićenja stvarajući u duhu lažne slike o sebi i svetu. Na Balkanu (a i uopšte u svetu) takvih primera kol'ko nećeš; niko od toga nije izuzet. Proglašen je Gospod za jeretika od strane književnika i salonskih mudraca. U njihovoj vizuri Varava je bio daleko ispravniji Jevrejin jer je ubijao rimske vojnike ..dizao bune u krvi; baš kao i Savle koji je sa najdubljim ubeđenjem činio zločine nad Hristovim sledbenicima! Onog trena kad je vanrednom intervencijom Neba postao Pavle nije više bio omiljen ...trebala mu je policijska zaštita koje nije bilo!
  2. Jedan verujući čovek postavio je uvaženom autoritetu dilemu i pitanje koje dotiče nešto o čemu sam pisao ovde u blogu: "Raj i pakao; to nisu čekanja već realnost". Ni u snu ne bih oponirao ličnosti kakav je spomenuti autoritet, ali pošto je moj blog pročitalo već prilično ljudi, osetio sam, ne samo potrebu već i obavezu, da malo pojasnim svoje gledište o temi koja je tu aktuelna. Naime; spomenuti čitalac postavio je direktno pitanje: Оче, Да ли Царство Небеско постоји као паралелна реалност? Да ли се оно одвија паралелно од овог света, тј. док ми сада овде живимо и постојимо, да ли "горе на небу" или како већ да се изразим, постоји Цартво Небеско са Господом светитељима, анђелима? Имам утисак да многи у Цркви на овај начин виде Царство Небеско. ... Odgovor časnog Autoriteta bio je: Царство небеско је изнад свега живот и заједница у Христу и Господ нам зато говори "Царство Божије унутра је у вама" (Лк 17, 21). Зато Царство небеско почиње већ и у овом свету кроз Св. Литургију, кроз тајне Цркве, кроз наш живот у Христу. Ово стање заједнице у Христу које је још непотпуно, треба разликовати од пуноће стварности Царства небеског које ће наступити тек након завршетка овог света и века, након свеопштег васкрења и суда. Тада ће Господ „укинути свако поглаварство и сваку власт и силу“ и коначно укинути и последњег непријатеља - смрт, а онда ће се „и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему (ίνα ή ό θεός τα πάντα εν πάσιν)“ уп. 1Кор 15, 24-28. Ова реалност пуноће Царства небеског у коме ће све бити испуњено Господом изнад је времена и простора, иако у односу на наше време и простор у коме сада постојимо оно представља будућност и о овим последњим догађајима и сам Господ за време свог боравка на земљи говори као о будућим догађајима. Дакле, након овог света и века све ће бити преображено и пуноћа Царства небеског биће изнад сваког времена и простора јер Господ живи у вечности и изнад је свеке прошлости, садашњости и будућности. Отуда је погрешно да о Царству небеском које у долази у пуноћи након Другог доласка Господњег говоримо као о паралелној реалности у контексту нпр. Everett-Wheeler-овог тумачења квантум теорије. И сам сам чуо да неки хришћани сматрају да се светитељи јављају у нашем времену и простору заправо из пуноће Царства небеског које је својеврсна паралелна реалност. Мислим да за овакво веровање не можемо да нађемо потврду у Еванђељу и предању наше Цркве. И светитељи који су упокојили у Господу и даље постоје у овом времену и простору до свеопштег Васкрсења када ће све бити промењено. Стога се њихова јављања могу објаснити само речима да у Христу нема мртвих јер Господ каже „ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће“ (Јн. 11, 25). Kao što rekoh, s obzirom da sam o ovoj temi već govorio, a možda baš njom podstaknut gore spomenuti verujući i postavlja ovu dilemu, morao sam svoja gledišta da proširim i pojasnim više i dublje ... skoro kao obavezu jer sa izgovorenim stavovima nije se igrati. Dakle: Ne znam ko je postavio pitanje čestiti Oče ali pošto sam na svojim blogovima nešto pisao o tom „već prisutnom Carstvu“ pobojah se da ionako mucava priča ne bude izvor nečijih magli u glavi pa se latih toga da malo pojasnim svoje uverenje. Priličan broj ljudi, preko 1000 ih je pročitalo taj blog pa je i moje pojašnjenje nužno (čak osećam odgovornost) s obzirom da i Vaš odgovor na postavljenu dilemu jednim delom stavlja tu priču pod znak pitanja. Prvi pasus vam je perfektan i potpuno rasvetljava sve dileme. Duboko mu se poklanjam. Poslednji pasus ima neke elemente na koje bih, spreman na korekciju svojih stavova ako sam fantast, prozborio par reči kao dodatno objašnjenje spomenute priče – naročito na primedbu da u Jevanđelju nema potvrde za temu već prisutnog Carstva Božijeg kao realnosti. Ni na koji način ovo pojašnjenje nema za cilj unižavanje ičijeg mišljenja vać isključivo samo pokušaj da se određenim segmentima naših života, makar zrncem nekog shvatanja (pod pritiskom obaveze da se sa talentima nešto uradi) da neka dimenzija, uz Božiju pomoć, korisna za čoveka i zajednicu. Ovaj moj mucavi monolog, još jednom, odnosi se na primedbu da priča o nevidljivo prisutnom Carstvu već sada i ovde nema uporišta u Jevanđelju. Tema je kompleksna iz prostog razloga što nemamo iskustva Carstva koje će doći u punoći ("što oko ne vide i uho ne ču to je Gospod pripremio..") Dakle to „buduće“ je tajna o kojoj ne možemo ništa govoriti iz prostog razloga što o njoj nemamo nikakve predstave. Ona se samim tim ne može upoređivati ni sa čim jer je nepoznanica. Ali možda, u meri koliko nam je Bog dao da o tome razmišljamo, možemo naslućivati bar neki njen projavni deo?! Pa Vi oče svake Liturgije držite telo Hristovo u dlanovima! Dodirujete Ga kao Apostol Toma što ga je dodirnuo! Isti je to Vaskrsli Gospod kojeg je Carstvo – unutra u Srcu Vašem! Pred Gospodom vreme ne postoji! To u Vašem dlanu je isti Hristos koji je malopre prošao kroz vrata zaključane sobe i odmah prišao nevernom Tomi. Kako to onda nije već prisutno Carstvo kad držite Cara Slave u rukama!? „Paralelni svet“ skriven od loših ljudi, zlih srca ...nepoznat za hladne egocentrike i slično!? (Pri tom naravno ne mislim vulgarno na neki kvantni paralelni svet; neki moždani ekvilibrizam na ovu temu). Ako su svetitelji, po rečima mnogih otaca Crkve, prisutni na svakoj liturgiji; ako saslužuju sa Anđelima (iže Heruvimi) istovremeno i sa Vama dragi oče, kako to onda nije, uslovno rečeno, „paralelni svet“ – suštinski realni svet, gde u stvari mi smrtnici i grešnici živimo u svetu grehovnih iluzija i uobrazilja ...paralelno sa Hristovom realnošću ali od nje gresima udaljeni!? Ovaj svet je Hristov a ne naš! Sve je Njemu pokorio Otac Njegov! Gospod nije „tamo negde“ na neshvatljivim visinama ili daljinama; On je tu kroz Liturgiju i Krstom osvećenu Vaseljenu u „srcima ljudi“. To On sam kaže a ne čovek: "Carstvo božije je u srcima vašim"! To je Njegova konstatacija a istovremeno i preporuka i On se ovde obraća nama iz svih epoha koji još živimo u telima. Vi kažete: „И светитељи који су упокојили у Господу и даље постоје у овом времену и простору до свеопштег Васкрсења када ће све бити промењено“ - Dozvolite jedan mali opazak: Ako svetitelji upokojeni u Gospodu i dalje postoje u ovom vremenu i prostoru – to znači da je Gospodnje i ovo vreme i prostor tj. naš realni svet ...jer Gospod Hristos iz Vašeg dlana je Carstvo Božije! Znači svetitelji postoje u Hristu - u Carstvu Božijem i pomažu nam kada im se molimo! Zar ne? Koliko samo isceljenih ima kod Vasilija Ostroškog? Kod Petra Koriškog; Prohora Pčinjskog; Nektarija Eginskog? Iz kog vremena oni pomažu onima koji ih mole? Iz budućeg ili ovog sada, trenutnog, „paralelnog“?! Ako nemaju ovde i sada postojanje u sveprisutnom carstvu - kako nam onda pomažu? Iz kog vremena Majka Božija brzopomoćnica, Igumanija svih svetogorskih manastira, štiti one koji je mole? Naravno, iz Carstva Hristovog koje je jedina realnost – sve drugo: protok vremena, „juče, danas, sutra“, mašta, sećanja ... su naše grehovne uobrazilje. Usled njih smo slepi i ne osećamo realno i sveprisutno Carsto Hristovo (a Hristos je Ljubav) koje je liturgijski već tu ...u srcima našim (bar bi trebao da bude)! Naravno, tu u srcu je i pakao ...što je srodna tema. Pa samo ukratko sa ovim u vezi: za smrznuto srce toplina Hristove Ljubavi je nepodnošljivo vrela; ali se od Nje nigde ne možemo sakriti - kako ni danas dok sam u telu tako i kad se razdvojim od tela. Ne mogu se sakriti od sebe, od rana i smrzotina u srcu koje peku u Hristovom svetu! (teologija "smrznutosti srca" od Vladike +Danila Krstića sa kojim sam imao čast da živim dve godine u Patrijaršiji) Mogu da pokušam da se napijem, da bežim od sebe u drogu, opijate ..ali nema bežanja! Samo iskreni susret sa Hristom i trpljenje sopstvenih gluposti su, uz Crkvene Svete Tajne, lek - ništa drugo pod kapom nebeskom! ("Trpljenjem spasavajte duše svoje" kaže Spasitelj) Gospod svojim Carstvom samo preobražava svet kao što se sam preobrazio na Tavoru ne prestajući da bude Bog ...ne prestajući da bude Čovek. Njegov drugi dolazak biće po sebi preobražaj svega postojećeg; iz krvotočivog u zdravo, iz grbavog u pravo! Kroz Liturgiju On je to isto kroz sve večnosti jer pred Njim vreme ne postoji – On je uvek sada! Njegovo Carstvo je uvek sada! Nije to nešto „buduće“ kad Ga upravo Vi držite u rukama na svakoj Liturgiji, a On je Gospod koji objedinjuje i večnost i sadašnjost! Postoje u Jevanđelju potvrde za ove stavove, pa je između ostalih prva ta da je jedan kriminalac i razbojnik, raspet pored Hrista na Golgoti, prvi stanovnik Raja ...tj. Carstva Božijeg (što i meni daje neku nadu)! Setimo se, kada je ovaj prepoznao i ispovedio Božanstvo Hristovo, šta mu Gospod kaže doslovno: „Zaista ti kažem, još danas ćeš biti sa mnom u Raju“. Još danas? Da, na Veliki Petak je razbojnik prvi od ljudi ušao u Raj! Gospod ne laže kad nešto kaže! Raj je tog Velikog Petka realnost! Taj pokajani čovek je i dan današnji u radosti svog Gospoda kojeg Vi držite u dlanu ...DANAS! Sve svetitelje u Gospodu držite u dlanovima – danas! Oni su u Njemu a On, Ženik duša naših, je naše Carstvo ...koje je i u srcima našim i na Vašem dlanu - danas! Na drugom mestu u Jevanđelju koje se čita na opelu Gospod kaže: „Zaista, zaista vam kažem, da dolazi čas i već je nastao, kada će mrtvi čuti glas Sina Božijeg i čuvši ga oživjeće...“ (Jov. 5; 25) Ovde se interesantno prepliću ova dva naša stava i kažu nam direktno da Vaše i moje gledište čestiti oče nisu u zavadi; ne stoje u opozitu! Gospod koristi i buduće i sadašnje vreme: „doći će čas i već je nastao..“! Objedinjuje sadašnjost i "budućnost" u vanvremeno "doba .. u večito "sada! Hristovim dolaskom u svet rođenjem od Djeve Bogomajke već je nastalo Carstvo Njegovo! O kako je ovo strašno jevanđelsko mesto!? "Već je nastao čas kada će mrtvi u grobovima čuti glas Sina Božijega ..." Gospod kaže "mrtvi"! Ne kaže poimenično "ovaj ili onaj" ...kaže "mrtvi"! A samo malo pre toga kaže da je taj čas "već nastao"!? A kako se zove taj već otpočeli događaj kada će "mrtvi u grobovima čuti glas Sina Božijega" ..ako ne Sud? Ovaj život je već "sud svetu" isto koliko je i priprema za "dan koji dolazi" ... i to se čak spominje skoro doslovno u Jevanđelju ne jednom drugom mestu: "Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље." (Jovan, glava 12 ) Sama Crkva i Liturgija su jevanđelske ESHATOLOŠKE REALNOSTI ..za koje smo mi slepi usled grehova! "Lestvica", često prikazivana na freskama koja vodi od pakla ka Hristu, i uz koji su penju (ili sa nje padaju) svi iz ljudskog roda; nije posmrtna slika ljudske duše već slika našeg života ovde i sada; ličnosno sazrevanje i uzrastanje u Hristu i ka Hristu ..jer Vaskrsli Gospod je eshatološki Gospod ...i Vi Ga oče držite u dlanovima na svakoj Liturgiji! Vi danas niste ista osoba kao pre petnaest godina! Danas ste daleko zreliji nego tada jer su Vas mnogi Krstovi umudrili, urazumili i sazreli; a penjali ste se uz lestvicu i padali sa nje samo Vi znate koliko puta!? Nas samo greholjubivost, sa svim svojim strastima i bolestima koja nosimo, odvaja od tog sveprisutnog Carstva; na šta i sam Gospod ukazuje: (Jovan 5, 24) Zaista, zaista vam kažem: Ko moju reč sluša i veruje Onome koji je mene poslao, ima život večni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život". Obratite pažnju na prezent! Gospod ne kaže u futuru: "Ko moju reč sluša ... imaće život večni i neće doći na sud.." već govori u Njegovom vremenu večite sadašnjosti: "Ko moju reč sluša i veruje Onome koji je mene poslao, ima život večni i ne dolazi na sud nego je prešao iz smrti u život". Strašan paradoks u okvirima ljudske svesti koji svedoči da Pravoslavlje nije od ovog sveta ili ljudske logike: ovaj svet i ovaj život u kom ne može da se ne pogreši, jeste grehovna smrt svih nas! Posvednevno nam smrt kroz grehe razjeda dušu i organizam i on se samo u Hristu i Hristom (Njegovom milošću) refrešuje da dočekamo novi dan! Samo u Hristu, zahvaljujući Njegovoj božanskoj sili i dobroti, iz smrti ulazimo u život svakog dana ali i eshatološki! Njegova sadašnjost je naš život i naša realnost! To je realnost svih epoha i svakog vremena. To samo potvrđuje ranije rečeno svedočenje Gospoda da "Ovaj svet u zlu leži" ..što će reći da je Crkva ulaz, kapija ili vrata konkretnog ESHATONA - već ovde i sada! Njegovo Carstvo je tu; ako hoćete i onako nezgrapno definisano, kao „paralelni svet“ ...ali je bolje kao „duhovna realnost Carstva Hristovog“ skrivena od srca izopačenog mržnjom, hladnoćom i slično! Ili još bolje rečeno, mi a ne Gospod smo u "paralelnoj realnosti"; u iluzijama života i najdubljim grehovnoj otuđenosti i samoobmani – Istina je Hristova; realni svet je Njegov. Svako iskreno srce to može kroz Crkvu da oseti kroz Tajne krštenja, ispovesti i pričesti! Posle iskrene ispovedne otvorenosti prema Hristu kroz sveštenika (jer je i sveštenstvo jedna od Svetih Tajni), čovek može da nasluti koliko je samo do pre pet minuta bio u svetu smrti, ludila, grehovnih iluzija i užasne udaljenosti (kao bludni sin) od realnog života - od Hrista. Istim očima sagledava jedan drugi unutrašnje/spoljašnji preobraženi svet, realni Hristov svet, i postaje ljubazan; počne da voli i prašta. Ništa mu tada osim Hrista nije vredno ni bitno jer je Hristos upravo ta ljubav kojom čovek voli. Tako obična, tako bliska, intimna i lična - nimalo mistična, ... stvarna, realna. Mi smo daleko "buduće vreme" za Svetog Nikolu, ali On danas, u sadašnjosti iz Božijeg Carstva, pomaže onome ko ga iskreno moli! Zar ne? Mnogi sveti iz davne prošlosti nisu uopšte u prošlosti! Pomažu Božijom silom i Vama i meni i svakom drugom u svemu - danas! Ne iz prošlosti, ne iz budućnosti ...nego danas! Šta je to ako ne "paralelni svet" pri čemu nije On nama paralelan nego mi Njemu! Poznato je da Sveti Spiridon Krfski, kog sam imao tu čast da nedavno i vidim i celivam, ponekad napusti svoj ćivot ..ili sveštenici ga nađu da je promenio položaj tela! Poznato je da jedino Krf nikada nije pao pod Turke, a zašto!? Pa namerili se na ovog Božijeg ugodnika! Dva puta su pokušali opsadu u istoriji ali on im nije dao! Kažu letopisci: "Smetao im je neki starac"! Prilično verodostojan svedok pristunog Božijeg Carstva. Mojsije i Ilija su na Tavoru stajali pored Bogočoveka i razgovarali sa Njim; to su svojim očima videli Apostoli i posvedočili! Da, stajali su pored Gospoda, ne utvare već stvarni živi ljudi jer su Apostoli hteli da im naprave šatore, i nisu lebdeli kako ih inače pogrešno ponegde slikaju valjda u nameri da se tome da neki spektakl. (Nepotrebno patetično alegorisanje realnih događaja.) Porazgovarali su ovi veliki proroci sa Hristom o nečemu; verovatno za nas nije bitno o čemu; ali je taj događaj jedna životna činjenica potvrđena od samih Hristovih Apostola. Ne može od spomenutog događaja biti boljeg pokazatelja da je Hristovo Carsto "paralelni svet" ma kako rogobatno zvučalo. On je stvaran; a naša grehovna "realnost" je bolesna, uobražena, izokrenuta, slomljena, prepuna iluzija... Zanimljivo je to da je Ilija vaznet sa telom na Nebo ali na Preobraženje, kada je ta skrivena realnost probila ono ogledalo koje spominje Apostol ("Sada vidimo kao u ogledalu.."), jasno je da Ilija i Hristos stoje u realnom svetu .. ne u mašti! U tom svetu koji jedino i jeste realan jer je Božiji! Očev! Nama pripadaju samo naše grehovne uobrazilje. Najzad, ubedljivo najvažnije mesto za dileme o kojima ovde pričamo jeste jedan jevanđelski detalj koji spominje upravo sam Gospod. Kada, naime, bude došao ponovo, kada se Carstvo Njegovo kao munja od istoka do zapada otkrije u punoći i kada spadnu magle kroz koje je sve "delimično" .. Gospod kaže da će se tada ROBOVI (greha, strasti, mržnje) izbaciti napolje i sinovi će ostati u kući! Robovi "neće moći ostati unutra a mnogi koji se tu budu zatekli biće bez svadbenog ruha" (jaoh meni). Zanimljivo je da su, sudeći po ovim rečima, do tog trenutka svi živeli u kući; žito i kukolj su rasli zajedno na njivi!? Uostalom Gospod nam direktno u oči kaže skoro sve o prisutnom Liturgijskom Carstvu u Jevanđelju po Mateju XIII gl. 36 - 43 rečima: "У време оно, кад дође Исус у кућу, приступише Му ученици његови говорећи: Протумачи нам причу о кукољу на њиви. А он одговарајући рече им: Који сије добро сјеме, то је Син Човјечији; А њива је свијет; а добро сјеме синови су Царства, а кукољ синови су зла. А непријатељ који га је посијао јесте ђаво; а жетва је свршетак вијека, а жетеоци су анђели. Као што се, дакле, кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на посљетку овога вијека. Послаће Син Човјечији анђеле своје, И САБРАЋЕ ИЗ ЦАРСТВА ЊЕГОВА све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога. Ко има уши да чује, нека чује!" Ima li jasnijeg momenta koje bi govorilo da se već svi nalazimo u Carstvu Hristovom jer je "Otac njegov već sve pokorio pod noge Njegove" ali zbog dela ili nedela neće svi koji to Carstvo nisu prepoznali tu i ostati. Piše lepo da će "na kraju veka" biti izbačeni "sa njive" tj. iz Carstva! Nije da nisam zabrinut zbog toga .. srtepim ali se nekako makar uzdahom nadam. Suština je da je spomenuta "kuća" ili "njiva" Njegovo Carstvo koje sada samo slutimo u sebi dok će Njegov dolazak biti preobražaj sveg postojećeg ..pa ko opstane ..opstane! To je u Božijim rukama i Njegovoj sili za koju se nadamo da će imati rešenja i sažaljenja za mnoge naše neispravljene slabosti i da će nas po svojoj dobroti i sažaljenju ipak ostaviti tu negde kod ulaza ..makar i na promaji, nebitno. Gospod se na Vaznesenje uzneo i seo sa desne strane Oca, u Carsko dostojanstvo ali je istovremeno i u Vašim rukama na Liturgiji - isti Hristos! Razlika između ove dve realnosti je samo u tome što je Crkva ovde među nama "vojinstvujuća" jer Gospod još uvek služi i još uvek vojuje (predvodi borbu protiv zloga) sa Vama i onima koji Ga veruju. Kada dođe Dan Onaj - Crkva će biti "toržestvujuća" ..prestaće potreba za "vojinstvujućom". Ova dva sveta deli samo tajna, tj. faktor, vremena - nešto što je dato kao dar - mogućnost za pokajanje! Vreme je poklon od Gospoda da u vremenu i prostoru ..u telima (u koje je i Gospod sišao) učinimo dela koja će nam promeniti duhovnu strukturu jer smo sazdani od duše i tela - sliveno! (Kakva tajna; delima tela utičemo na ono nevidljivo u nama!?) Bez dela čovek ne može ništa da menja - ali nas i pored svega spasava ipak samo Njegova milost i sažalenje! Još jedna potvrda za sverealno Carstvo Hristovo i otuđeno i iluzorno naše grehovno (paralelno) "carstvo" je i jevanđelska slika oca i sina iz priče o "bludnom sinu"! Nije otac otišao u lutanje; nije on otišao iz stvarnosti - sin se "izgubio"! Sin je zalutao; "izgubljen bio i nađe se" ...a otac je uvek bio tu gde i jeste! Nije Gospod nikud odlazio sa svojom Istinom i realnim Carstvom - mi smo odlutali kud koji! Na kraju krajeva, izbačeni smo iz Raja na čijoj kapiji od tog trenutka stoji Heruvim ...pa ti prođi ako smeš i možeš! (Možeš naravno ali samo kroz Hrista!) Gospod je ostao u svojoj realnosti da bi odatle, iz Eshatona, sišao u telu među zabludele i samoobmanute u pokušaju da nam otvori oči; ..ali mnoge, kako svedoči Jevanđelje, ostadoše slepe. Silaskom Duha Svetog na Crkvu, na Apostole, prestalo je vreme kada je čovek bio udaljen od Carstva Božijeg..od Raja! Prestalo je Starozavetno tumaranje bespućima u kojima nije bilo Ljubavi ...bili su samo zakoni! Oni su dati ljudima (što je unutrašnja duhovna realnost i dan današnji) da, kad izgube ljubav iz srca (sa njom i razum – što je definicija pakla) ne polude sasvim nego da drže zakone kako znaju i umeju dok čekaju da ih Pastir dobri ne pronađe tako pogubljene! Silaskom Svetog Duha došla je eshatološka Ljubav kojom vole ljudi! Došlo je izmirenje sa Bogom i mogućnost da se silne rane duševne orose Božijim pomilovanjem - izmirenjem koje nije naša sposobnost već je On tako hteo! Kad čovek ima Ljubav (Liturgijom definisanu) ...ima Hrista ...ima Carstvo u Srcu već sada i ovde – jer je „Carstvo Nebesko u srcima vašim“! Kada grehom izgubi Hrista, tj. Ljubav, postane starozavetan: rado se sveti, „oko za oko i zub za zub“, nema osećaj i empatiju za stradanja ljudi već sve meri nekim iskrivljenim i izopačenim ličnim pravilima kao npr: „zašto vaš učitelj isceljuje subotom?“ Sav je u slovima zakona; a potpuni kraj mu je kad zakon primenjuje na druge a ne i na sebe. Ljubav je Hristos i sa Njom u srcu čovek je i u Hristovom Carstvu ... skrivenom od pogleda onih koji su hladni, bezosećajni, ispunjeni mržnjom. Bar Vi oče iz prve ruke možete videti u svom okruženju, u tom "grdnom sudilišču", koliko je istinito da je u čovekovom srcu već sada i Carstvo ..ali i pakao! Koliko mnogi oko vas, ovde i sada a nesvesni svoje bede i nesreće, hoće da razapnu Gospoda kojeg Vi držite u dlanu služeći Mu i kojim dišete. Vreme ne postoji u Hristu; i dalje Ga pljuju, šibaju, rugaju se i vređaju! Sa Njim i Vas jer „ako se Njemu narugaše – i nama će; ako Njega popljuvaše – i nas će“! Zar ne? Vreme ne postoji. Bezdušno Ga udaraju a On im ne želi zlo; nosi njihove živote i krstove na sebi. Ljubav Hristova je „paralelni svet“ koji je ovde već sada! Ne neka mistična tajanstvena realnost koju mnogi nesrećnici traže u bolesnim ushićenjima; već obična ljubav kojom voli čovek. Nije ona nešto iz budućnosti; u protivnom čovek ne bi mogao da voli! Njegov svet bi već ovde bio mržnja i pakao u svim oblicima. Ta obična svakodnevna Ljubav je večni Gospod (jer "Bog je LJubav i Ljubav je Bog" govori Apostol) koji je isti i pre večnosti i posle nje. Misticizmu tu nema mesta jer, šta je mistično u tome da je svakodnevna ljubav prema ljudima upravo Hristos po čijem liku smo i sazdani!? Najbolju definiciju rečenog, koja je meni lično izmenila život iz korena, dao je počivši profesor teološkog fakulteta Dimitrije Bogdanović koji 1962. godine u članku "O ljubavi kao merilu ortodoksije" - reče doslovno sledeće: „Mnogi teolozi se upinju da dokažu kako je Hristova ljubav u odnosu na ljubav u ljudskom smislu reči nešto sasvim drugo, kvalitativno različito, suprotno. A zapravo je obrnuto: Između svake prave, iskrene ljudske ljubavi i Jevanđelske ljubavi postoji unutrašnja suštinska istovetnost. Jevanđelska ljubav nije ništa drugo do ljubav kojom može da voli čovek. U tome i jeste Otkrovenje, što se čoveku otkriva ne ono što on u sebi uopšte nema, već ono što ima, ali čijeg konačnog i večnog smisla možda nije bio svestan pa tu bogolikost u sebi nije umeo da razvije." Carstvo Hristovo je Ljubav a ne objekat ka kojem idemo. Ljubav ovde i sada ..koju Gospod vrednuje i koja se produžava u večnost. Ipak ne mogu i pored svega ignorisati da apostol Hristov kaže u Himni ljubavi (Kor. 13): ... 10. А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично. 11. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско. 12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. 13. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав. Znači sve ovo što mislimo jeste delimično ovakvo ili onakvo; samo naslućujemo, koliko nam je Bog dao, ova krupna životna pitanja. Svakako nam svima valja okusiti smrt kao najveće poniženje života koju nam je greh doneo kao platu. Valja nam odvojiti se od tela ...a tek tu šta je zagonetki ..ko će ga znati?! Valja umreti sa Gospodom, jer je i On morao da prođe kroz smrt kao ljudsko biće, da bi sa Njim, silom Božanstva Njegovog i ustali iz groba u punoću Carstva Hristovog! A kakvo je to Carstvo posle drugog Njegovog dolaska ... e to „niti oko vide niti uho ne ču“ osim jednog Apostola. Kako god ...liturgijska realnost Carstva Hristovog ovde i sada je samo, po rečima Himne ljubavi, predukus i slutnja .. kao u ogledalu! Jedna delimična nezaokružena stvarnost. Na kraju srdačno Vas pozdravljam celivajući Vam ruku sasvim otvoren za kritiku i spreman na korekcije gledišta ako ona ičime vređaju svetootačka predanja ili neka dublja crkvena pitanja. Lično mislim da ne skrnave Predanje; možda sam slobodnije pristupao tematici ali ni po koju cenu nisam odstupao od suštinskih pitanja Crkvenog učenja niti sam u njih zadirao. Osećao sam odgovornost da pojasnim svoje stavove zbog preko pet stotina ljudi koji su čitali moj blog o ovoj temi. Preporučujem se Vašim molitvama ...naravno uključujući sve za koje se stalno molim! Pomjanite
  3. Кафаница. Ја наручујем?

    https://youtu.be/Be3VNi_vryo
  4. Sledeći tekst pisan je kao primedba na pitanje forumaša u jednoj temi a koje je glasilo: "A šta bi se desilo da Juda nije izdao Hrista? Sva proročanstva bi pala u vodu..?" Ispred svega dobar početak za neku raspravu dao je otac Zoran Đurović rekavši: "Никаква предестинација. Ни у случају Јуде. Једноставно, пророштва су хронике." S ovim u vezi skromnog sam mišljenja: Proročanstva nisu sudbinska podešavanja budućnosti, niti njihovo prosto obelodanjivanje ili pronicljivo sagledavanje od nekog visprenijeg uma. Gospod, koji je iznad vremena, baš kao novinar sa lica mesta, govori nam i o dešavanjima sa Strašnog Suda; ali i kroz proroke iz starina upravo On objašnjava šta se sve dešavalo (perfekat) u istoriji iz te Njegove perspektive već završene istorije, nadistorije - jer je On i na njenom početku i na njenom kraju! Bog nam daje sliku, prepričava nam, kako se sve ova životna drama zvana čovek odvijala do u detalj i konačno kako se završila, a proroci i mi, iz našeg istorijskog vremena, to doživljavamo kao nešto što tek treba da se desi! U stvari nas radi, radi običnog i konkretnog čoveka svakog vremena, Gospod iz sažaljenja, i radi pomoći u našoj orijentaciji u vremenu i prostoru, daje svima nama uvid u istorijske tokove koje mi nazivamo proroštvima. On ih sagledava u celini jer je nadvremen. A u istoriji, uslovljenoj vremenskim tokom, dešavao se ničim uslovljeni spontani život ...sa Hristom ili bez Njega Stvorivši čoveka Bog je svoju svemoć ograničio na istorijsku spontanost; vezao je sebi ruke i ponaša se u svim momentima primereno nama kao stvorenima u materijalnim, istorijskim i vremenskim okolnostima i datostima, i nikada ne zloupotrebljava svoju silu i svemoć da bi se šepurio i izigravao nekog siledžiju i dokazivao snagu! On je blagi roditelj i prijatelj koji vas poštuje licem k licu; jedan na jedan! Gospod se ne pretvara da ne zna gde se sakrio Adam posle greha, jer Bog nema potrebe da glumi, već iz uslovljenosti "slobodne i neprisiljene ljubavi" On "istinski ne zna" (jer su to naša fizička i vremenska pravila) gde se sakrio Adam! Naravno da kao Bog sve zna, to će svako reći i neće pogrešiti .... ali je, ponavljam, On sebi u toj spontanoj ljubavi vezao ruke i ušao u naše okvire i zakone kojima smo uslovljeni, ne želeći da bude ništa više od prijatelja, brata ili roditelja; a prijatelj se ne skriva iza grma; ne viri i ne čeka na vašu grešku da bi vam posle trljao nos sa njom. Uostalom i sam je rekao, kao Bogočovek, da Njega jedino iskreno prijateljstvo, sažaljivost i sinovska ljubav interesuju kod čoveka! On je naravno kao nasuštastveni Tvorac svega, koji je rečima izgovorio postojanje, moćan da migom volje ugasi to postojanje! Ali On to neće zato ŠTO JE DAO REČ! Tu Reč je kasnije poslao da se rodi kao Čovek. Njegova Reč Ga obavezuje jer On poštuje zavete koje je dao, slobodu koju je poklonio živim umnim stvorenjima. Njegova, uslovno rečeno, "istinska nemoć" i ishodi iz Njegove vernosti datom obećanju i poštovanja onoga što jedan drugom (čovek i Bog) obećamo! Ako ja odstupim od onog što Mu krštenjem obećam ...On je nemoćan da me spreči u mom padu jer je naš odnos na prijateljskim osnovama; na poštovanju jedan drugog kao Otac i sin, kao dva brata ili dva dobra drugara. Na tim osnovama koji su životni zakoni i pravila je osnovao svet ... vezao sebi ruke. Blagi Hristos je isti Gospod i u Raju pre Adamovog pada i kasnije kao Bogočovek Spasitelj. On ne narušava istorijske tokove niti događaje, ni dobre ni loše, osim ako Ga Crkva i ljudi ne mole za to ...ali i tada nam biva po našoj veri a ne po Njegovom silovanju prirodnih zakona. U toj spontanosti i đavo ima vlast na zemlji "koja u zlu leži", što je i sam Gospod rekao: "Bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije baci u pakao.." I konačno, Gospod dolazi kao Bogočovek, kao sveštenik, u naše zakone i okvire da, opet spontano, preotme ljudski rod iz čeljusti đavola i smrti u koju smo sami naivno upali! (s ovim u vezi jedna mala uzgredica o kojoj sam mucao nešto u jednom drugom blogu) Gospod dolazi (rađa se) kao čovek; ulazi u vremenske okvire i time zbunjuje đavola. Zbunjuje i Anđele ali zbog ozbiljnog zadatka koji je pred Njim, ni oni ne pokazuju glasno svoju radost da se onaj ludak i čovekoubica ne bi dosetio (u ovom spontanom svetu u kom đavo ima vlast) i odustao od ubistva Bogočoveka! U tom slučaju ne bi bilo ni Vaskrsenja. Ceo stari zavet sa dosta opreza o Hristu govori ne kao o Bogu već tajnovito kao o značajnom čoveku, Mesiji, "koji će se roditi od žene" ... kao o "vođi Judeja" ..."pastiru koji će napasati narod Izrailjev" ..."o poreklu koje se ne da iskazati" - ali niko od proroka (tj. sam Gospod kroz njih) ne spominje i Njegovu drugu prirodu slivenu sa ljudskom! Toga radi i Jevreji nisu razumeli ko im dolazi; čekali su (i još čekaju) "čoveka" vođu koji će ih povesti ...ne znam gde već! (Religioznost Judeja bila je previše pritisnuta nacionalnom čistotom i politički teškom realnošću okupacije, pa su u liku Mesije očekivali zemaljskog oslobodioca od rimske čizme. Najbolji dokaz za to je traženje Varave koji je dizao "bunu u krvi" .) I njima je Gospod tek nagoveštavao svoje nebesko poreklo iz navedenog razloga da se između ostalog i đavo ne bi dosetio i odustao od prevažne smrti Gospoda na Krstu. Sam Gospod daje ovome potvrdu upravo pred samo stradanje (Parafrazirano): "Ja sam i došao za ovaj čas".. Taj pristup je deo jedne divne strategije u borbi za palu ljudsku vrstu. Đavo je slepac u svojoj mržnji! On ne prepoznaje u Hristu i Boga jer je u isto vreme i jeretik koji ne shvata da Bogočovek ima dve prirode. Samo oni koji su "čista srca" mogu videti Boga ("blaženi čisti srcem jer će Boga videti"); a oni koji su grehom zaprljani to ne mogu. Greh ubija dušu i sposobnost bogoviđenja. Kud i kamo je u tom slučaju đavo manje sposoban da prepozna ko je u stvari Hristos. Samo Duhom Svetim prosvećena Crkva vidi preobraženog Hrista; samo Duhom Svetim se u Hristu prepoznaje Bog - nema drugog načina. Samo Duhom prosvećen čovek (crkven) može da kaže Hristu: "Gospode"! Bez Duha Svetog sve je primitivno, odvratno nisko, podlo i ograničeno. Đavo je zbunjen, u siromašnom drvodelji naslućuje naobičnu i snažnu ličnost ali nije ni blizu da razume ko je Hristos. On (đavo) je sumnjičav jer dobro poznaje pisma i proroštva ali po prirodi stvari ne može znati Boga! On sluti, jer i sam samo veruje (što svedoči i Spasitelj: "I đavo veruje ali drhti.."), da je Hristos upravo "obećavani Mesija" i s toga, tretirajući ga kao naročitog Božijeg poslanika (opet samo kao čoveka ..kao jednog u nizu poslanih proroka) provocira ga poznatim kušanjima u pustinji kao što je i uspeo mnoge pre Hrista da nasamari. Nudi mu kao čoveku sva blaga ovog sveta ("koja su njemu predana" svedoči Jevanđelje) samo da prizna njegovu vlast i pokloni mu se! Tu ga Gospod, govoreći kao ljudsko biće, do kraja sluđuje i kaže (prafrazirano): "Bogu svome jedino se klanjaj i Njemu jedinome služi"! (Матеј 4; 3 - 11) Ovaj odlazi u uverenju da je reč o običnom čoveku! Čak ga više puta naziva "svecem Božijim" ...dakle samo čovekom jer ne vidi Boga! Vrlo je oprezan Gospod tada gde i šta će reći u toj prevažnoj strategiji protiv opakog ludaka u uslovima gde se život odvija spontano, jer samo tako, poštujući sva pravila vidljivog postojanja mora biti spontano i uvek iskreno pljuvan, ponižavan, sramoćen i najzad ubijen da bi punopravno kao Vladar života Vaskrsao i validno pocepao Adamov ugovor sa đavolom. Tek tada, Vaskrsenjem, se otkriva u neizrecivoj slavi i sili, i đavo shvata s kim se kačio ...ali kasno! Carstvo mu je srušeno. Samo kroz liturgijskog Hrista Bog pokazuje svoju svemoć (preobraženi čovek) isceljuje ljude, izgoni demone, hoda po vodi, prolazi kroz vrata! Mnogi svetitelji to isto čine samo u Hristu i kroz Hrista... samo u Duhu Svetom i sa Duhom Svetim! Samo u Bogočoveku prestaju da važe uslovljenosti zemaljskim pravilima i zakonima - nikako van Njega. Mimo Njega, u stvari mimo voljnog idenja za Njim, sve je raspadanje u neprestanom vrzinom kolu besplodne realnosti, sitnih pakosti, zločina, umiranja na sve iskrene načine koje nisu prestale da važe s obzirom na apsolutnu slobodu koja je čovekova i lepota ali i "tragedija". Naša sveopšta ljudska kob je u tome što Boga ne prepoznajemo u Hristu; što mu pripisujemo naše osobine jer smo nesposobni da se od njih odmaknemo. A onda mu još nesvesno pripisujemo i svoja ograničenja premda On sa njima nema ničega zajedničkog. Iz svega rečenog; iz datosti koje nam "donose" oci i proroci (dakle sam Gospod kroz Njih) Juda je spontano izdao Hrista! Nije ga niko sa Neba na to primoravao jer onda to više ne bi bilo Pravoslavlje tj. Život! Predodređena scenografija, sudbinsko ponašanje i predudešenost događaja bi značile da mi nemamo slobodu; da smo vezani koncima i da nas neko pomera a samim tim u dubokoj podsvesti mi onda "nemamo ni krivicu ni za šta - kriv je taj neko!?" U sebi, ako tako verujemo, čak i za zločine možemo misliti da su plod mešanja u naše živote neke "više sile" ili "sudbine"?! Od svega toga tačno je samo to da se u naše smućeno srce meša jedino siledžija đavo i niko drugi! Bog interveniše onda kada Ga verom prihvatite; voljno krštenjem i iznad svega molitvom krenete za Njim, ali je čak i tada tih i nenametljiv. Čak i tada daje vam slobodu da se okrenete i odete od Njega. Ni nesrećni Juda nije shvatao važnost osobe sa kojom sedi; podlegao je ljudskoj oplićalosti koja kao i fariseji čeka samo čoveka obučenog u odežde vojskovođe i na belom konju praćen silnom vojskom kojom će osoboditi Izrailj od mrskih okupatora! Međutim "pred njim je čovek u običnim haljinama, siromašan ali teološki veoma potkovan ... pa još priča nešto što fariseji, njegovi poznanici, preziru ..smatraju grehom"!? Njegova izdaja nije predudešena niti namontirana! Ona je plod istorijskih okolnosti i nivoa svesti vremena u kom se Gospod rodio! Treba spustiti um iz tih nama nepoznatih i uglavnom odmaštanih Božijih večnosti u zemaljske istorijske okvire u kojima se dešavaju svakakve stvari spontano! S tim u vezi, postoji nesrećan slučaj! Ne postoji samo Bog no i mi! Od Njega dobijamo bitije (biće) ali trenutno na stranu što naš život u Njemu ima svoj izvor! Dao nam je slobodu nazvavši nas prijateljima ...a On ne brlja i ne rovari po životu prijatelja. Ne nameće se. Evo jedan grub primer kakvih inače ima bezbroj: neki izopačen čovek može da siluje devojčicu ili mladu devojku i da ona začne dete ...i da se to dete čak rodi po zakonima rađanja utkanih u prirodu (a kroz koga su svi prirodni zakoni nastali ako ne kroz Reč Božiju!?)! Da li je to silovanje Božija volja? Božije dopuštenje?! Naravno da nije Božija volja, kao ni mnogo drugog koje se dešava; niti se može reći da je On to dopustio ...ali tu se pomalo gubi mogućnost verbalizovanja teme. Svakako da je dopuštenje jer da On hoće migom volje može da ugasi Kosmos; ali to čak nije ni dopuštenje; to je realni ljudski svet iz kog je proteran Hristos pa za mnoge od tih stvari On i "ne zna" jer poštuje principe slobode, prijateljstva sa Njim i idenja za Njim iz ove doline užasa! Baš kao što ni onaj jevanđelski otac nije imao pojma gde mu je bludni sin! Stoji samo da je ovaj otišao u neku "daljnju zemlju" sa nekim drugim pravilima, nekim drugim realnostima. A to je upravo slika relacije između Hrista, Crkve ... i nas ljudi. Kako rekoh gore, ne postoji samo Bog, postojimo i mi u svetu "izgnanom iz raja" u svetu palog čoveka omeđenog trajanjem vremena i potpune slobode da se radi šta god vam padne na pamet, ...u svakom slučaju sve to vodi u smrt. Bog u Hristovoj ličnosti nudi i ne nameće izgubljeni Raj ("a ko hoće da se spasi neka uzme krst svoj..."); donosi Njegovu stvarnost i poziva nas da izađemo iz mraka pećine (kao već usmrđenog Lazara); iz mraka iluzornog života u večnu realnost Bogopoznanja i bogoopštenja za koje je čovek i stvoren. No Gospod spasava onog ko želi da se spasi i kroz Hrista mu to omogućava ali u Njemu važe neka druga pravila ponašanja, razmišljanja! Mimo Hrista svašta se dešava ali On tome nije kriv; On čak govori mnogima: "Ne poznajem vas"! Naprosto to je "daljna zemlja" u kojoj boravimo kao bludni sinovi i u kojoj kao u kazamatima važe neka druga surova pravila po čoveku; čak i izopačeni biološko fizički zakoni što je samo konsekventna posledica iščupane vere iz srca! S tim u vezi, đavolova primarna ideja je da baš to uradi sa čovekom, da mu zverski rastrgne veru i izvadi je kao paganski žrec kad iščupa srce iz grudi žrtve i drži ga u ruci ...što svedoči i priča o sejaču i semenu - "dođe đavo i ukrade seme..") Pogledajte samo jevanđelski događaj sa "krvotočivom ženom"! Ide Gospod kroz Jerusalim; stiskaju Ga odasvud, ko u autobusu, ali kada Mu je ta žena dotaklа samo skut haljine On reče: "Ko me se dotače"? Dakle, kao stampedom je bio guran, dodirivan, pritisnut ljudima ali nikog nije opazio jer ne beše vere! Opazio je samo nju i pita (još jednom): "Ko me dotače"! To je čak i Apostolima bilo čudno i primetiše: "Vidi šta te sveta gura (jedva dišeš?) a ti pitaš ko me dotače"? I Gospod tada reče nešto fascinantno što daje mnoge odgovore na razna pitanja: "Neko me dotače jer osetih silu koja iziđe iz mene". (Lukа 8; 43 - 46) Bez vere, makar ovolicne ..ko zrno gorušice, Bog ne može nikome pomoći.. poručuje ovaj događaj! Na drugom jednom mestu Jevanđelje potvrđuje: "I ne mogaše onde ni jedno čudo učiniti jer ne nađe vere". (Čak i kada se malo vratimo u doba Mojsija vidimo da je Gospod silna čuda činio kroz velikog Proroka, bio zaštitnik, izbavitelj, borac i hranitelj, jer su njih dvojica bili bliski saradnici. Teško je i pobrojati sva ta čuda i to na očigled Izrailja, ali već po predstavljenju Mojsija vera je bledila i čuda su utihnula). On je, kako gore rekoh, sebi vezao ruke na istorijsku spontanost i na iskrene relacije roditelj - dete ili prijateljska saradnja sa čovekom zasnovanoj na veri i poverenju. Ne spasava nikoga na silu; ne remeti čak ni naše pogane misli i dela osim što je kroz oce rekao da će nas to ubiti! Ali ni tada ne vrši nasilje nad istorisjkim tokovima kakvi god da su. Kad ponovo bude došao u slavi Sudije (a ne kao sada kada je još uvek sluga ljudima) sudiće "koliku smo ljubav imali" jer je sam Ljubav (što i reče onomad kad mu je bludnica brisala noge kosom)! Sudiće po našoj sveslaboj i prebolesnoj nameri (a ne po snazi koju nemamo) da makar na mikro planu pokušavamo da imamo ljubav kroz veru u Njega; kroz veru da je On zaista Bogočovek koji se rodio kao i mi, i da ne laže kada nešto obeća i kaže! Njegov pogled dopire do onog mesta gde se u srcu razdvajaju namere; do mesta gde se rađa lenjost i kukavičluk; gde vonja na starost i mrzovolju ...gde namere budu ili tanano zle ili bar uzdahom dobre u pobožnosti. Taj će Sud biti Ljubav i ona će osvetliti naše pećine ...pa ko izdrži ... izdrži! U stvari, po Njegovoj božanskoj ikonomiji spasenja čak i sama vera nije ni blizu kraj priče! Vera bez dela je mrtva kažu Oci Crkve! Veoma je moguće, po Njegovim savetima o neosuđivanju i sažaljenju, da su osim vere to prevažni elementi (ako ne i jedini) zbog kojih On još interveniše na mnogim mestima gde god se projave te osobine širom sveta. Ko će to znati!? Čak će i konačni Sud biti zasnovan više na milosti i sažaljenju nego na samoj veri! Tražiće po srcima našim sažaljenje i saosećajnost koje ili smo imali ili nismo. Sudiće nas naša sopstvena surovost i neljubaznost. Mnogi će čak reći "Nismo li u Tvoje ime ...pa nešto" ali Njega to neće zanimati!? Verovatno nikada iskreno i spontano nije ni čuo te ljude; nikada, kroz njihove reči, nikakva "sila nije izašla iz Njega" s obzirom da im kaže: "Ne poznajem vas.."! Bog ne laže kada nešto kaže. On ih istinski nikada nije ni video ni čuo, moguće zato što su Ga spominjali van Crkvenog konteksta!? Neko mrmljanje iz "daljnje zemlje"?! Ko će to znati? Nema Boga van liturgijskog Hrista; nema Hristove realnosti mimo Crkvene realnosti jer upravo On svoje Carstvo instalira u čovečanstvu kroz Crkvu rekavši: "Sazidaću Crkvu svoju...". Ona je Izgubljeni Raj; oprisutnjeno Carstvo u koje se može ući po nekim pravilima ...ali i ne mora! To je već u rukama čoveka! Dakle mnoge koji misle da su u njegovo ime pričali, što govori da nisu bili bez neke vere, neće prepoznati; ali će zato čak i one ljude, koji Ga nikada nisu videli, primiti kod sebe i nazvati ih decom ...premda oni kažu: "A kad smo te videli da ti to učinimo"? Očigledno da nisu svesni da kad su prema ljudima bili dobri, sažaljivi i milostivi ...u stvari su to činili Njemu direktno! S toga ne treba tek tako nikoga olako otpisivati, osuđivati, deklarisati ga "ovako ili onako" ...ponajmanje se ostrašćeno opredeljivati na neke prolazne forme (nacionalne, plemenske, državne) jer od njih ništa ne zavisi! Sve je samo u ličnom liturgijskom odnosu između ljudi ...a to u konačnom smislu znači u odnosu prema Bogu "jedan na jedan"! Dakle, još jednom: Juda je spontano izdao Hrista! Nije ga niko pomerao koncima da se to mora desiti. Naprosto bio je izraziti pripadnik ljudske logike da se do novca dođe odmah i na lak način. Trebalo mu para a zgodno da je baš za Ovim koji nešto "trabunja o nekim večnostima" izdata poternica!? Oportuno...milina jedna! Tadašnji model svesti u mnogome se razlikuje od današnjeg; najpre zato što u to vreme još ne beše Duha Istine na planeti! On je došao među ljude na Pedesetnicu! Ljudi su bili daleko skromnijih umnih sposobnosti nego posle silaska Duha na Apostole i rođenja Crkve. Seme uma i "umnosti" u skromnoj i skučenoj formi tog pred Hristovog doba očuvao je Gospod u ljudima samo kroz zapovesti; u većoj meri u prorocima, ali stvarna duhovnost dolazi kroz Krštenje i Duha Svetoga koji ostvaruje Novi Zavet i poklanja Blagodat ("sve novo tvori" kroz Crkvu) koja svet čini daleko prosvećenijim. To se mora uzeti u obzir kada se razmišlja o ljudima onog vremena. Evo primera Nikodima koji je krišom dolazio da sluša Hrista! Čovek, po pozivu intelektualac; književnik; očekuješ od njega neke dubine ali on ne može da shvati metaforu, ali duhovnu realnost, da čovek treba ponovo da se rodi (vodom i Duhom)!? On kaže (parafrazirano): "E da može mator čovek da uđe u mamin stomak pa da se rodi"! Njegov um nije sposoban da prihvati 3D sliku sveta, duhovno poznanje stvari - on mučenik gleda analogno! Koliko li bi danas Judi bilo kada su "lake pare" u pitanju, pa još u vreme kada je svest degradirana bezmalo na vreme pre Jude! Koliko li bi danas bilo Judi koji će za šaku para da prodaju Mir iz svoje duše; gle ...pa ako smo iskreni prema sebi, nismo li svi u nekom trenutku bedni slabići koji se odreknu Hrista dok kažeš piksla!? Nema tog vremena u kom Gospod ne bi imao zgodnu osobu za ulogu Jude - zbog čije pohlepe će Bog biti ubijen ali će Vaskrsnuti i time svima doneti mogućnost izlaska iz smrti i užasa!? Naša je radost i olakšanje što je Bog naravno nepojamno pametniji od đavola; i što svako zlo (spontano) može da okrene u konačnom smislu u dobro ...ali nije mudro igrati se sa đavolom i zlom! Nije pametno testirati za šta je "lukavi" sve sposoban i baš se previše opuštati jer je od čoveka jači neuporedivo! Možda se u tome zaluta u šumi kao ona zalutala ovca koju je Pastir krenuo da traži, ali sama reč "traži" podrazumeva dve mogućnosti: da je pronađe ili je ne pronađe! Možda u tom naivnom udaljavanju od Crkve (jedine jače od smrti i zla) postane hrana vukovima i od Pastira sasvim izgubljena.
  5. Setih se mučenog Svetog Save koji je bežao od vlasti glavom bez obzira!? Čovek je bio užasnut kada je sagledao šta jednim potezom volje ili pera može da uradi .. ili da upropasti ili da nadogradi!

  6. Na današnji dan dolazi Razum među ljude. Dolazi objašnjenje svih Hristovih dela kao i Njegove Bogočovečanske ličnosti! Prelama se istorija danas. Tek sa Duhom Svetim, rođenjem Crkve, ljudi počinju da prepoznaju ko je Hristos u stvari; Duh otkriva Ipostas Sina koju su na Tavoru videla samo tri učenika Hristova ..i niko drugi od ljudi. Bez Duha Svetoga nije moguće ni znati ni prepoznati Boga u Bogočoveku; vidi se samo čovek! Zato su i Jevreji videli samo čoveka, zato su bezmalo svi ljudi svih vremena videli samo čoveka. Čak se i roditelji Njegovi "čuđahu" onome što se govorilo o njemu još dok je bio dečkić. Zato se i Apostoli ČUĐAHU: "Ko je ovaj da ga i vetrovi i more slušaju"!? Ne beše tada nikome još razjašnjeno ko je On u suštini. Samo svojim silaskom na današnji dan Duh iznutra, iz srca, objavljuje Boga Sina i ljubi Ga iz nas ..jer su Sveta Trojica međusobno u savršenoj ljubavi i poštovanju. Da, ljubi naše izranjavano srce Hrista ali ljubi Ga u stvari Duh Sveti bez kog čovek ne može ništa da čini. Nema drugog načina da se Bog prepozna izvan Crkve Njegove i današnjeg velikog praznika.
  7. У шта уложити пет хиљада евра?

    "Pajo, Pajo ... imam strašnu ideju! Gumice za tegle .. to ide ko alva.." (Čkalja kao Jare iz "Kamiondžija)
  8. Neosuđivanje kao vrata spasavanja!

    Ovom prilikom ponavljam, uz neke modifikacije, repliku uvaženom članu "Pouka" Marku Radakoviću iz jedne prepiske sa ovih blogova, smatrajući da ona može da stoji kao tema po sebi; i to tema od ogromne važnosti za zdrav život kako pojedinaca tako i zajednice. Nije ovde ni bitan kontekst bloga sa kojeg ovu repliku izdvajam; bitna je naslovna tema "NEOSUĐIVANJE" o kojoj nikada nije dovoljno govoriti, niti ju je moguće iscrpeti, jer je po svojoj prirodi ona u Jevanđelju posebno podcrtana od strane samog Gospoda i zagonetno uvijena u Njegovo obećanje svima da: ...ko ne sudi neće mu se suditi! I ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN!? Nije li to razlog za šokantno preumljenje, korenitu promenu u praktičnom odnosu sa ljudima?! Promenu u kojoj više nećemo meriti tuđe grehe i biti gadljivi na ljude ..ne zbog ne znam kakvih disciplinarnih treninga već zato što će nas to, po obećanju Besmertnago Oca Nebesnago kanidovati za Njegove prijatelje i uvesti nas, posle ovog smešno kratkog života u besmrtni život sa Njim kao sa Svojim Bogom, roditeljem i najviše ..."svojim prijateljem"! Valja samo spomenuti kao inicijalno mesto da je u izvornom blogu princip neosuđivanja, usled zaista nesagledivih slojevitosti Crkvenog i jevanđelskog života, lako i opravdano od sagovornika prepoznat kao mogućnost da se o ovoj životnoj platformi govori možda iz defanzive pred životnim nedaćama, straha, kukavičluka ili sličnih nižih pobuda - i istinski, te primedbe su na mestu!? Previše je život nesmestiv ni u jedan ljudski šablon pa se njegovi slojevi na ovaj ili onaj način kad-tad projave u izvornoj formi onakve kave u meni jesu ...a ne kakve ih sada lično vidim! Zato primedba ima mesta; ali moja namera jeste samo ta da sa jednog aspekta, koji je mene dojmio i protresao, dodirnem ovaj složeni unutrašnji problem; a ako postoje slaba, bolesna i loša mesta u celoj priči - ponizno i najiskrenije molim konzilijum Svetogorskih monaha da me molitveno pomenu u smislu zdravlja, mira ... Dakle na primedbu uvaženog Gospodina Marka odgovor je bio: "Smirenje" nije nedelanje i letargija!? To lako može biti samo nečija lična percepcija uslovljena mnogim teškim trenutcima u ovom okruženju - gde su norme i mere prilično ispreturane u glavama ljudi. Smirenje i neosuđivanje su mučne i izuzetne unutrašnje akcije (ravne pomeranju planine) a ne zombirana, apatična ili letargična stanja ...što, ponavljam, zavisi od lične percepcije i doživljaja navedenog ako stvar posmatramo crno - belo. Tražimo rešenje za obamrlost? Mislimo da je pozivanje na neosuđivanje izraz straha i kukavičluka ...a malo ko da obrati pažnju da je Gospod baš smiravanje i neosuđivanje podigao na stepen iznad svih tajni ... naprosto - ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN! Ko ne sudi ..NEĆE MU SE SUDITI! Pa to kaže On ...Sudija!? Eno, lepo piše u Jevanđelju a istorija Crkve bruji o tome. I baš to je predlog za dinamično i aktivno poboljšanje svega onoga što je lako uočljivo kod ljudi u narodu, među sveštenstvom ...u Crkvi uopšte. Možda zvuči kukavički ... a Gospod neosuđivanje stavlja iznad svega za Spasenje?! Kako to? Veliki životni paradoks!? Agnus Dei! Jagnje Božije satrlo užasnog zločinca koji diše mržnjom na sve stvoreno! Čudo i tajna golema! Koja je to ofanziva Jagnjeta protiv zla: nem pred klanje; isceljuje uvo vojniku koji Ga brutalno hapsi; svom sudiji ne odgovara ništa ..samo ga nemo gleda i voli. Na Krstu i za tog sudiju i za sve kaže: "Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade". Božije jagnje. Valja malo zaviriti i u samu tu pojavu i reč "osuđivanje". Šta je ono u dubinama bića i srca ljudskog? Zašto Gospod stavlja tako visoko "neosuđivanje" u pogledu spasenja, pri čemu naravno ne treba smesti sa uma i dela ljubavi i svega onog drugog o čemu govore i Apostoli i Oci ...i naravno time svakodnevno živeti! Osuđivanje je koren palog bića; srž same smrti! Uzimanje sa drveta POZNANJA (greh) skupo košta ljudski rod i svakog od nas ponaosob. "Bićete kao bogovi" obećava čovekoubica ako ga poslušamo. I kad to učinimo ...srce se otruje smrću; otruje se nečime za šta misli da je "znanje" - i iz tog umišljenog znanja (slomljenog ogledala) gleda na ljude oko sebe stvarajući predstave o njima kroz prizmu sopstvene bolesti ...sopstvenih uobrazilja znanja! Čim gledamo nekog ...mi ga iz bolesnog stanja, po automatizmu iz te pseudo-prirode, sudimo, prosuđujemo, merimo! To je nesvesna automatska radnja i samo sa Hristom i u Hristu ona postaje prepoznata kao nešto loše! Bez Hrista, ona je temelj ličnosti; njen neodvojivi deo i nesvesni pokretač svega lošeg koje se obično ne pokaže takvim u početku. Mi smo u korenu bića pseudo-sudije; lažni advokati i umišljeni tužioci. Sav taj "pravni spektar" iznjedri u podsvesti, u svakodnevnici svakog od nas, trač, ogovaranje, svrstavanje u razne tabore, opredeljivanje za ovo ili ono ma kako banalno bilo ili zvučalo. Sve postane smrtna vizura koju je Gospod odbacio rekavši Petru: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko"! Zadržimo se ovde za trenutak! Strašno jevanđelsko mesto; tektonski potresno, uznemirujuće.. ali i otvara oči. Šta se ovde desilo?! Elem, Gospod je mnogo puta bio iskušavan na razne načine: od samog glavnog đavola tri puta, od fariseja ne zna se koliko puta (sa onim pitanjima da bi ga okrivili) ali i ovde je bio iskušan od samog učenika. Da, Petar nesvesno iskušava Gospoda (uslovno rečeno) da ne posluša Oca i ne ode u smrt na Krstu pa ga s toga Gospod tako strašno ukoreva. (" И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај! неће то бити од тебе. А он обрнувши рече Петру: иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско."- Matej 16/22; 23) Petar to, kao čovek, nije mogao da zna; reagova je impulsivno, afektivno, sentimentalno; svima nama deluje opravdano ...ali iz ugla Gospoda i Eshatona odvratno nisko i podmuklo - pa ga Spasitelj, svih nas radi, stavlja u istu ravan sa demonima. On kaže bukvalno da je naša priroda, bez Njega u njoj, samo jedna od demonskih legiona... manje ili više zla: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko". Jednačina u kojoj je satansko i ljudsko bez Hrista jedno isto! Ne postoji srednja vrednost; ne postoji stanje "samo čovek" jer: "Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, просипа." (Матеј 12; 30) Postoji samo čovek kroz Bogočoveka i pali čovek... dakle bitije bez Bogočoveka. Ta "nepostojeća sredina" je proces "rasipanja" jer i sama ta reč to i znači. "Rasipanje" iz ljudskog ugla podrazumeva vremenski proces sve tamnijeg sivila; kao što i pokajanje podrazumeva vremensko delanje, trud, napor, suze ...dakle proces ličnosnog sazrevanja tj. osvećenja i prosvećenja Hristom...kroz Crkvu i liturgijske vrednosti Retko šta u ovoj istorijskoj spontanosti, osim vanrednih Božijih i svetačkih intervencija, biva preko noći, tj. odmah i sad; retko šta da tek tako pada s Neba. Sve (i grehovno truljenje i pokajanje) je u procesima ...i svi mi se krećemo unutar toga. Ko ne pliva kao losos kroz rečnu stihiju uzvodno ka svom izvoru (uz mnogo napora), onog trenutka kad stane voda ga nosi u morske dubine. Nema sredine. Naša priroda je duševno i mentalno bolesna u samom korenu. Mi imamo izokrenutu sliku o realnosti koju doživljavamo kroz ličnu vizuru (subjektivizam) u kojoj dominiraju razbijene emocije. One su odraz smrtnosti, trulog duhovnog raspada i duboke patnje. One skrivaju bol i egzistencijalni strah jer pomračeni ne vidimo izlaz iz ove doline plača ...pa nam se celo biće, ako Hrista nemamo ispred sebe, kreće unutar ovozemaljskih psiholoških modela ...od najcrnjih do manje crnih ..jer bez Njega sve je smrt i tama. Te emocije su jadni pokušaj opstanka bez Boga. Pokušaj koji samo troši snagu i životne sokove da bi konačno na kraju pokazao pravo lice i svu svoju ništavnost u smrti. Bez Bogočovekovog sažaljivog silaska u našu prirodu; bez jednostranog opraštanja greha i poklona Života (Njega samog kroz Crkvu i Evharistiju) neizdrživi smrad ludila bio bi naša realnost kroz eone... i sve bi bio vrisak. Ovako bar tornjevi Crkava unose u realni život smislenost verovali ljudi Hrista ili ne. Sve ljudsko, dakle, je truležno i smrtno! Emocije, sentimenti; sve je bez Hrista oskvrnjeno i bolesno! Petar je samo na kratko bio advokat u nekoj svojoj dubini - ali mu Gospod reče ono što istorija ljudskog roda sluša već vekovima! Svemu čisto ljudskom je rekao jednom zauvek: "Bez mene ne možete ništa činiti!" Da, bez Hrista priroda srca je smrtna, truležna, pognjurena u raspad; bez Njega srce je izvor zabluda i svake samoobmane a ljudske reči, koje se rađaju u srcu, postanu izvor nesporazuma u komunikaciji do apsolutnog udaljavanja jednih od drugih. Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Vavilonski sindrom ...cena greha. Ne bi Tvorac, kao najdublji i jedino merodavni dijagnostičar i lekar uzalud i tek tako rekao: "NE OSUĐUJTE I NEĆETE BITI OSUĐENI" ..ukazujući nam na taj način posredno gde je izvor svake bolesti!? Mnogi nesrećnici, usled naslaga mistike i pogrešnih tumačenja, gde se sve svodi samo na kazne, na istjezavanja na mitarstvima, misle da su odmaštanim slikama u glavi stekli neka saznanja ... i od prevelikog straha povukoše se u sebe! Nesposobni da pojme Boga Ljubavi, koju i sami nemaju sa bližnjima jer greh ubija ljubav, projektuju maštom nesvesno sebe i svoje atribute sa izvrnutim ličnim predstavama i sumnjivim ushićenjima na Boga. Počeli su odavno da prestrogo prosuđuju i sebe i druge; da očajavaju i podaju se malodušnosti jer od "strogih sebe" ne vide Boga. SUDE SAMI SEBI i što treba i što ne treba; od banalnih sitnica naprave sopstvenu traumu dok su obično slepi pred ozbiljnim sagrešenjima kakvi su ogovaranje, trač, gnev, laži... No to je "kob" naše bogolike prirode koju verom vezujemo za realnost jer u tu prirodu je utisnuto ono Božije: "Neka ti bude kako si verovao" ... i misle ljudi On ...Gospod (Život) ih čini takvima okamenjenima za normalan i autentičan liturgijski život "slobode". Poltronišemo tako sami sebi misleći da se molimo a u stvari čisto animiranje; gledamo sebe sopstvenim očima misleći da je to i stav Života sa Ikonostasa! Sudimo o svojim stanjima; zadovoljavamo se ili se lažno preziremo zbog nekih pomisli koje i nisu naše ...i uporno mislimo to je i gledište Neba o nama! A Hristos je prosto "Ljubav kojom voli čovek" (+Dimitrije Bogdanović)! Ništa preko toga, ništa ispod toga! Vrtimo se u vrzinom kolu komplikovanih psiholoških urvina kojima je izvor u SUDU (prosuđivanju, osuđivanju) o Bogu, o ljudima, o sebi. Mnoštvo lažnih slika i predstava koje se čine opravdanima! Otrežnjenje dođe obično kasno kada već stvarna priroda, kao pretis lonac, počne da buntuje i ropće (tu sam ja prvak sveta) protiv sopstvenih zabluda ... a pri tom ih i dalje ne vide kao grešku svog uverenja već kao volju Neba! Ljudi traže rešenje za nagomilane zbunjenosti u sebi; za haotična stanja izašla iz premeravanja životnih modela koja se itekako razlikuju od čoveka do čoveka!? Pa eto, Gospod nam ih je dao: "Ne osuđujte i nećete biti osuđeni"! Treba ljudima reći da se opuste; da imaju poverenja u Čoveka sa Ikonostasa! Ne traži On nikakve forme da bi se voleo sa čovekom kao roditelj sa detetom! Čim neko ide unatraške iz Crkve od celivajuće ikone do izlaza ...odmah ga pitajte da li i on od svog deteta kod kuće traži da ide unatraške? Videćete koliko je SUD tog čoveka o samom sebi zablokirao racionalno mišljenje te osobe! Zato je neosuđivanje ODGOVOR ZA SVE. U osuđivanju, koje je samo projava korena ogrehovljenog bića, leži izvor mržnje na ljude, psihološka podložnost mahinacijama, izvor svađa, netrpeljivosti, sujete ...naročito ovog poslednjeg jer "neka Istina povredjuje moj sud o samom sebi"! Najzad, da nije sve ovo izraz kukavičluka ili lenjosti, potvrđuje i Gospod koji savetuje da se povratimo i budemo kao deca, naravno ne ponašanjem nego karakterom! Zašto? Gospod koji je sav dinamika i stvaralaštvo ne kaže ovo tek tako kao predlog apatije ...već On predlaže snažnu akciju i delanje! Deca još nemaju greh; ne znaju za njega pa i ne znaju za osuđivanje. Oni ne sude nikome; samo se smeškaju! Pa čak kada i naprave neku nepodopštinu svojstvenu ili sablažnjivu nama odraslima - na njih se greh ne lepi; ne može im naškoditi jer ne znaju za osuđivanje. A Gospod baš takve hoće u svom Carstvu!? Zato je za "neosuđivanje" potrebna nenormalna hrabrost jer se ustaje protiv zla u sebi ...ne defanzivno već ofanzivom jagnjeta protiv izvrnutih gledišta u sebi koja nisu čovekova! Nužno se srećete tada sa tim zlom u srcu; jezivo je, nepodnošljivo bez Hrista ...i samo u Njemu, Crkvi, je jedina snaga i energija da se koliko toliko u NEOSUĐIVANJU istrajava ...sa posrtanjem, padovima, bauljanjem ... i sl. Taj rat traje doživotno...a ljudi misle kukavičluk, apatija!? Iz ljudske perspektive Jagnjetova ofanziva nije logična; ali čovek je bolesno biće u korenu i svoju logiku može da okači ..o klin! Neosuđivanje je upravo sve suprotno - akcija, dinamika, bolna radnja! To nije defanziva ...već prvi front rata u ovom i ovakvom svetu - koji je suštinski samo grehovni privid! Stvarni svet, tu skriven od prljavih očiju i srca, je Hristova realnost u koju nam valja ući kroz Hrista ...kroz Jegnje Božije koji je jedini ulaz u to Carstvo! Nema drugih vrata! Samo jedna iskrena ispovest; jedno pričešćivanje već nam iznutra pokazuje u kolikoj smo "do malopre" samoobmani živeli tu ...u realnom svetu - a čiji je to realni svet ako ne Hristov! (posvećeno mojoj ženi, sinu, majci, sestrama, potomstvu ... pomjanite ih)
  9. Neke slike ... valjda privatne

    Meni važne slike
×