Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Архимандрит Сава Јањић

Члан
  • Content count

    1108
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    8

Архимандрит Сава Јањић last won the day on Септембар 5 2015

Архимандрит Сава Јањић had the most liked content!

О Архимандрит Сава Јањић

  • Ранг
    Дуго је са нама
  • Рођендан 12/07/65

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Манастир Високи Дечани

Recent Profile Visitors

6967 profile views
  1. Драги брате Никола, Јако је важно да се успостави отворен и искрен однос. Духовник није човек који све најбоље зна али ако му се обратимо са вером да ће нам кроз њега Бог помоћи да нађемо одговор на наша питања, Господ нас засигурно неће оставити. Треба тражити једноставне људе који живе честитим животом своју веру, а не неке савремене харизматике који стварају утисак да имају директне одговоре од Бога на сва питања. Човек од духовног искуства ће вас упутити да живите свој хришћански живот смирено и предано. Неће вам давати експлицитне заповести, већ ће вас радију упућивати како да сами што боље разумете нашу веру. Када нађете онога у кога осећате да ћете имати поверења, треба савладати стид. Искусном исповеднику ниједан грех и ниједна страст нису стране. Испричао бих кратко једну причу о старцу Кодрату игуману светогорског манастира Каракал (1859-1940). Наиме, неки је младић дошао из Грчке у Кареју тражећи да исповеди своје грехове који су били тешки и саблажњиви. Када је почео исповест пред неким неопитним јеромонахом у Кареји, овај је прекинуо исповест говорећи да не може да слуша такве страхоте. Младић је хтео да почини самоубиство у крајњем безнађу. Онда му неко рече да оде код старца Кодрата у Каракал и он отиде тамо. Старац Кодрат је имао дар познања помисли и чим је видео младића разумео је какве га страсти и грехови муче. Зато му он најпре исприча причу о себи говрећи како је живео у тешким греховима и страстима, баш оним које су мучиле овог младића. Наравно, старац је био потпуно целомудрен, али се послужио овом досетком да би помогао човеку у безнађу. Младић му рече, па то је оче оно што мене мучи. Старац ће на то: "Ето видиш како је Бог мени био милостив, исповеди се слободно и биће милостив и теби". Младић се лепо исповедио и отишао пун радости и наде у Господа. Опитан духовник живи у свакодневном познању не само својих слабости, већ познајући себе кроз молитву и плач, упознаје тајну пада људске природе у Адаму. Њему ниједан грех није непознат и грех сваког човека доживљава као свој. Он плаче за греховима целог света, а истовремено је пун радости. Наравно, многи исповедници данас нису сви довољно опитни, али људе који се смиравају и живе у простоти срца (ума) Бог учи духовној мудрости и разговор са њима доноси свакој души мир и радост. Сви ми брате Никола носимо исту природу и нема греха који сваки од нас не би могао да почини и страсти у коју не би могао да западне. Ако зато осудимо ближњег, осудили смо већ сами себе. Носећи бремена једни дугих, спасавамо се у љубави нашег Господа.
  2. Енциклика Критског сабора: http://beleskesasabora.blogspot.com/2016/07/blog-post_3.html "3. Православна црква, у свом јединству и саборности, јесте Црква саборā, од Апостолског сабора у Јерусалиму (Дап 15, 5-29) до данашњег дана. Сама Црква у себи је сабор, установљен од стране Христа и вођен Духом Светим, у складу са апостолским речима „угодно би Духу Светоме и нама“ (Дап 15, 28). Путем васељенских и помесних сабора, Црква је објавила и наставља да објављује тајну Свете Тројице, откривену оваплоћењем Сина и Речи Божије. Саборски рад наставља се непрекидно у историји, кроз касније саборе свеопштег ауторитета, као што су, на пример, велики сабор (879-880) сазван у време Светог Фотија Великог, патријарха цариградског, као и велики сабори сазвани у време Светог Григорија Паламе (1341, 1351, 1368), преко којих је потврђена иста истина вере, нарочито када је реч о исхођењу Духа Светога и учествовању људи у нествореним божанским енергијама, и надаље кроз свете и велике саборе сазване у Цариграду, 1484. како би се одбацио унијатски сабор у Фиренци (1438-1439), 1638, 1642, 1672 и 1691. како би се одбацила протестанска веровања и 1872. како би се осудио етнофилетизам као еклисијална јерес." Енциклику су сви присутни епископи потписали и прихватили!
  3. Они су покушали на свој начин да изразе како признају деловање благодати ван Цркве тј. ван заједнице са папом. За разлику од Православне Цркве која ни на једном сабору до сада није потврдила да признаје инославне тајне, римокатолици нам их признају али само нам недостаје оно кључно - да прихватимо папу, па ћемо бити савршени:) . Бизарно је када се после толико прича све опет сведе на једну врло просту чињеницу - поклони се папи и све може да прође. Ја и даље мислим да нигде у православној традицији нема ни признака признавања светих тајни ван евхаристијске заједнице Цркве. У инославним заједницама имамо знамења тајни, обличја, контуре, али не и суштину. Зато не можемо говорити ни о црквама у пуном смислу већ више о еклисиоликим структурама које имају своју историјску везу са Црквом првих 10 векова. Мислим да је то суштинска разлика са њиховим ставом. Оно што им одајем признање јесте да су барем јасно и прецизно изнели свој став за разлику од критског документа о односу према хришћанском свету који је права "мешана салата" без јасног богословског става и логике и зато тражи дораду и поправку. 2 Ватиканум је требало да се заврши у кратком року, али тек су отворена питања и на крају је трајао 3 године. Леп пример да се и ми нечему научимо. Митрополит Амфилохије је на Криту јавно чак поменуо у дискусији да као што су римокатолици јасно дефинисали у Lumen gentium i Unitatis redintegratio свој еклисиолошки став и своје виђење екуменизма (суштински различито од оног у ССЦ, па зато нису ни чланови Светског савета) и ми православни имамо обавезу да много прецизније изнесемо искуство православног предања о овој теми. Али пошто је нацрт већ био спремљен такакв какав јесте и пошто су направљене неке минорне исправке, на крају је буквално прогуран текст који је сада камен спотицања и суштински доводи под знак питања свеправославни легитимитет Сабора. СПЦ је дала одличан предлог да се заседање на Криту прихвати као прва седница Сабора који би се убрзо наставио на другом месту, где би се озбиљним богословским радом текстови довели у пуну сагласност са претходним православним саборним искуством Цркве. Али организаторима се журило да се да се све заврши у року од 10 дана и ту смо где смо. Резултат је да један број епископа на Криту није ни потписао овај документ. Штета што овом предлогу наше Цркве није посвећено више пажње. Поред великог доприноса који смо дали да се барем Енциклика уради ваљаније, овај предлог СПЦ је други највећи допринос наше Цркве на Критском сабору који ће, надам се, остати у памћењу. Наравно увек постоји могућност да се на следећем Сабору на коме би учествовале све Цркве усвоји предлог СПЦ тако да Критски сабор буде заправо само почетак тог процеса. Уосталом, увек следећи Сабор потврђује легитимитет претходног и то посебно након рецепције одлука од стране пуноће Цркве. Тако је увек било у историји Цркве.
  4. Опростите што цитирам оно што, претпостављам већ добро знате, али важно је да и други прочитају. Наставио бих даље о томе како Ватикански Сабор учи о Цркви Погледајмо сада карактеристичне пасусе из декрета Unitatis redintegratio који је доступан и у хрватском преводу http://www.katolik.hr/crkvamnu/dokumentimnu/277-dekret-o-ekumenizmu-runitatis-redi-ntegratiol/ У првој и другој тачки овог документа можемо видети да Рим не прихвата чињеницу да је Црква подељена, већ да јединство Цркве и њен раст припадају пре свега бискупима и Петровом наследнику као глави. Најзанимљивија је, међутим, тачка 3. документа о односу према „одељеним“ хришћанима, те трећи пасус цитирамо у целини: „U toj jednoj i jedincatoj Božjoj Crkvi ( In hac una et unica Dei Ecclesia) već su se od samih početaka pojavili neki rascjepi koje Apostol oštro kori kao vrijedne osude: u kasnijim su, pak, stoljećima nastale još veće nesuglasice i znatne su zajednice odijeljene od punoga zajedništva Katoličke crkve, ponekad ne bez krivnje ljudi s obiju strana. A oni koji se sada rađaju u takvim zajednicama i napajaju se vjerom u Krista, ne mogu biti optuženi za grijeh rastavljenosti i Katolička ih crkva grli bratskim poštovanjem i ljubavlju. Oni, naime, koji vjeruju u Krista i na pravi su način kršteni, postavljeni su u neko, iako ne i savršeno, zajedništvo s Katoličkom crkvom. Dakako, zbog razilaženja koja na razne načine vladaju između njih i Katoličke crkve, kako u doktrinarnim, a katkad i u disciplinskim pitanjima, tako i pogledom na ustrojstvo Crkve, punom se crkvenom zajedništvu protive na malе a katkad i teže zapreke, koje ekumenski pokret nastoji prevladati. Uza sve to, oni se, u krstu iz vjere opravdani, pritjelovljuju Kristu pa se zato s pravom rese kršćanskim imenom, a djeca Katoličke crkve ih zasluženo priznaju braćom u Gospodinu.“ „Povrh toga, mnogi i izvrsni elementi ili dobra, od kojih se – uzetih zajedno – izgrađuje i oživljuje sama Crkva, mogu postojati također izvan vidljivih ograda Katoličke crkve: pisana Božja riječ, život milosti, vjera, nada i ljubav te drugi unutrašnji darovi Duha Svetoga i vidljivi elementi; sve to, što od Krista proizlazi i k njemu vodi, s pravom pripada jedinoj Kristovoj Crkvi“. (Insuper ex elementis seu bonis, quibus simul sumptis ipsa Ecclesia aedificatur et vivificatur, quaedam immo plurima et eximia exstare possunt extra visibilia Ecclesiae catholicae saepta: verbum Dei scriptum, vita gratiae, fides, spes et caritas, aliaque interiora Spiritus Sancti dona ac visibilia elementa: haec omnia, quae a Christo proveniunt et ad Ipsum conducunt, ad unicam Christi Ecclesiam iure pertinent.) „Od nas odijeljena braća obavljaju također mnoge svete čine kršćanske religije, koji na razne načine, već prema različitom stanju svake Crkve ili zajednice, bez sumnje mogu stvarno roditi život milosti te valja reći da su prikladni za otvaranje pristupa u zajedništvo spasa“. (Non paucae etiam christianae religionis actiones sacrae apud fratres a nobis seiunctos peraguntur, quae variis modis secundum diversam condicionem uniuscuiusque Ecclesiae vel Communitatis procul dubio vitam gratiae reapse generare possunt atque aptae dicendae sunt quae ingressum in salutis communionem pandant.) „Stoga te odijeljene Crkve ili zajednice, iako smatramo da trpe od onih nedostataka, nipošto nisu lišene značenja i važnosti u otajstvu spasenja“. (Proinde ipsae Ecclesiae et Communitates seiunctae, etsi defectus illas pati credimus, nequaquam in mysterio salutis significatione et pondere exutae sunt.) „Kristov se, naime, Duh ne ustručava poslužiti njima kao sredstvima spasenja; njihova snaga potječe od one punine milosti i istine koja je povjerena Katoličkoj crkvi“. (Iis enim Spiritus Christi uti non renuit tamquam salutis mediis, quorum virtus derivatur ab ipsa plenitudine gratiae et veritatis quae Ecclesiae catholicae concredita est). „Pa ipak, od nas odijeljena braća – bilo pojedinci bilo zajednice i njihove Crkve – ne uživaju ono jedinstvo što ga je Isus Krist htio darovati svima onima koje je preporodio i suoživio u jedno tijelo i u novost života, a što priznaju Sveta pisma i časna crkvena predaja. Jer samo se po Katoličkoj Kristovoj crkvi, koja je opće pomagalo spasenja, može postići sva punina spasonosnih sredstava“ (Attamen fratres a nobis seiuncti, sive singuli sive Communitates et Ecclesiae eorum, unitate illa non fruuntur, quam Iesus Christus iis omnibus dilargiri voluit quos in unum corpus et in novitatem vitae regeneravit et convivificavit, quamque Sacrae Scripturae et veneranda Ecclesiae Traditio profitentur. Per solam enim catholicam Christi Ecclesiam, quae generale auxilium salutis est, omnis salutarium mediorum plenitudo attingi potest). „Vjerujemo, naime, da je samo apostolskome zboru na čelu s Petrom Gospodin povjerio sva dobra Novoga saveza radi uspostave jednoga Kristova tijela na zemlji; njemu se potpuno trebaju pritjeloviti svi koji već na neki način pripadaju Božjemu narodu, Premda taj narod, dok traje njegovo zemaljsko putovanje, u svojim članovima ostaje podložan grijehu, on ipak u Kristu raste i Bog ga blago vodi u skladu sa svojim skrovitim naumima, sve dok radostan ne bude prispio k cjelovitoj punini vječne slave u nebeskom Jeruzalemu.“ (Uni nempe Collegio apostolico cui Petrus praeest credimus Dominum commisisse omnia bona Foederis Novi, ad constituendum unum Christi corpus in terris, cui plene incorporentur oportet omnes, qui ad populum Dei iam aliquo modo pertinent. Qui populus, durante sua terrestri peregrinatione, quamvis in membris suis peccato obnoxius remaneat, in Christo crescit et a Deo, secundum Eius arcana consilia, suaviter ducitur, usquedum ad totam aeternae gloriae plenitudinem in caelesti Ierusalem laetus perveniat.) Занимљиво је детаљно прочитати оба документа у целини да би се добила заокружена слика како Римокатоличка црква види себе у односу према другим хришћанима, али је и из ових одељака већ довољно јасно да екуменски дијалог Рим никако не види као тражење видљивог јединства Цркве које наводно не постоји. Оно, по римском учењу, већ постоји непрекинуто од апостолских времена и манифестује се структури на чијем је челу „Петров наследник“, а циљ екуменског покрета јесте да се „одвојени хришћани“ прикључе том јединству како би благодат која код њих постоји „са недостатком“ постала потпуна. Римокатоличка црква, дакле, само условно признаје постојање тајни ван видљивих граница (Римокатоличке) цркве и не сматра потпуним, а њихово постојање види као својеврсно средство које треба да приведе пуноћи „католичког јединства“, које се пројављује и потврђује пре свега у јединству са римским епископом. На основу ове мале анализе можемо закључити да је Римокатоличка Црква сачувала, ако ништа друго, онда пуну доследност свом схватању црквеног јединства од времена свог раскола са Православним Црквама до данас уз извесну промену језика којим се изражава тај став. Тврдња да је Други ватикански концил суштински донео нешто ново у односу Рима према другим хришћанима је апсолутно неутемељен. Једино се више не користи агресивно идеологија унијаћења, иако ниједном речју унијатство није нити може бити експлицитно признато као грешка јер је суштински засновано на темељима римокатоличке екслисиологије. Закључио бих да је римокатоличко учење о Цркви много строжије и ако ништа друго доследније ономе што су они вековима учили, него код оних православних који сада у име екуменске љубави смело преправљају своју еклисиологију. У римокатоличком учењу о Цркви на 2 Ватикануму нема ни призрака неке теологије две одвојене Цркве или других теорија које се користе само у мање формалним документима и које су мисионарске природе. Зато се у саборским документима 2 Ватиканума Православна Црква НИГДЕ не назива Црквом јер би то била контрадикција римокатоличком учењу о Цркви.
  5. Мислим да је Други ватикански концил одредбама садржаним у Конституцији Lumen gentium одговор шта је Католичка Црква изразио на следећи начин: http://www.katolik.hr/crkvamnu/dokumentimnu/279-dogmatska-konstitucija-o-crkvi-rlumen-gentiuml/ ) "Lumen gentium поглавље 8 - Krist, jedini Posrednik, sazdao je ovdje na zemlji svoju svetu Crkvu, zajednicu vjere, nade i ljubavi, kao vidljivi sklop; on ju bez prestanka podržava te po njoj na sve razlijeva istinu i milost. Društvo, pak, opskrbljeno hijerarhijskim organima, i otajstveno Kristovo tijelo, vidljivi zbor i duhovna zajednica, zemaljska Crkva i Crkva obdarena nebeskim dobrima, ne smiju se smatrati kao dvije stvari, nego one tvore jednu složenu stvarnost koja nastaje srašćivanjem ljudskoga i božanskoga elementa (quae humano et divino coalescit element) ….To je jedina Kristova Crkva koju u Vjerovanju priznajemo jednom, svetom, katoličkom i apostolskom (Haec est UNICA Christi Ecclesia, quam in Symbolo unam, sanctam, catholicam et apostolicam profitemur); nju je Spasitelj poslije svoga uskrsnuća predao Petru da ju pase (usp. Iv 21, 17); njemu i ostalim apostolima povjerio je njezino širenje i upravlja¬nje (usp. Mt 28, 18 ss) i zauvijek ju je postavio »kao stup i uporište istine« (usp. 1 Tim 3, 15). Ta Crkva, u ovome svijetu ustanovljena i uređena kao društvo, postoji u Katoličkoj Crkvi kojom upravljaju Petrov nasljednik i biskupi s njime u zajedništvu, premda se i izvan njezina ustrojstva nalaze mnogi elementi posvećenja i istine koji, kao darovi svojstveni Kristovoj Crkvi, snažno potiču na katoličko jedinstvo. (Haec Ecclesia, in hoc mundo ut societas constituta et ordinata, subsistit in Ecclesia catholica, a successore Petri et Episcopis in eius communione gubernata(13), licet extra eius compaginem elementa plura sanctificationis et veritatis inveniantur, quae ut dona Ecclesiae Christi propria, ad unitatem catholicam impellunt.)" Дакле, Црква постоји као видљива структура као једна и једина (UNA ET UNICA) Света Католичанска и Апостолска Црква и предата je од Христа Петру да је пасе. Она је по овој дефиницији устројена као "друштво" (societas) и постоји у Католичкој Цркви којом управљају Петров наследник и бискупи са њим (употребљен је глагол subsistere који по тумачима подразумева суштинско постојање само по себи, а не посредно). Како видимо касније, Ватикан не негира постојање елемената црквености у „одвојеним заједницама“, али оне суштински, без јединства са „Петровим наследником“ не баштине пуноћу црквености и не могу се по себи назвати Црквом, већ једино условно, посредно, у зависности од односа са папом). Признавање вредности које имају „одвојене цркве“ постојало је и раније, што можемо да видимо у различитим документима Ватикана од Флорентинског сабора надаље. У овој Конституцији је став разјашњен у том смислу што се признаје да изван структуре Цркве налазе елементи посвећења и истине (sanctificationis et veritatis) али који "подстичу на католичко јединство", које се опет, може успоставити једино у пуној заједници са „Петровим наследником“. Ове одредбе су и даље на снази и претпостављам да сви римокатолици треба да верују да је ово истина Цркве. У 22. поглављу Конституције Lumen gentium посебно се говори о улози римског првосвештеника и епископском колегију и наглашава да је: "Rimski je prvosvećenik, kao Petrov nasljednik, trajno i vidljivo počelo i temelj jedinstva kako biskupa tako i mnoštva vjernika. Pojedinačni su, pak, biskupi vidljivo počelo i temelj jedinstva u svojim partikularnim Crkvama" (Romanus Pontifex, ut successor Petri, est unitatis, tum Episcoporum tum fidelium multitudinis, perpetuum ac visibile principium et fundamentum. Episcopi autem singuli visibile principium et fundamentum sunt unitatis in suis Ecclesiis particularibus) У складу са оваквим дефинисањем граница Цркве, објашњена је римска теологија екуменизма. Она, као што ћемо видети, не почива на тражењу истине коју сви имају или којој сви треба да се врате, већ искључиво подразумева сведочење пуноће истине коју Римска црква непрекинуто поседује ради реинтеграције одвојених заједница у јединство са римским епископом.
  6. Дух Свети конституише Цркву, он је држи, чува и надахњује од Педесетнице (Када кажем да Дух дише кроз Цркву изражавам се поетично, а не у смислу вечног исхођења Духа Светога). Без Духа Светога не бисмо могли да правилно познамо Христа као Сина Божијег, а без Христа немамо заједницу са Оцем. Зато је Црква радионица спасења тј. превођења васцеле творевине у ипостасну заједницу са Богом у Христу Исусу. Зато све у Цркви бива у знаку Св. Тројице. Све је позвано да се утка у Тело Христово евхаристијом, сви људи, сва твар, све да уђе у благобитије вечности. Другим речима евхаристијска заједница је отворена и призива све оне који Духом Светим познају правоверно Христа као Бога. Они који га још нису познали као Бога учествују посредно у даровима Цркве (нпр. Бог Духом светим учи, упућује и чини чуда и људима који не познају Христа као Бога). Још више то чини онима који Христа познају као Сина Божијег, али га не исповедају исправно и својим људским предањима замагљују лик Христов и онемогућавају себе да учествују у Евхаристији Цркве. Не признавање овог исцелитељског деловања Духа Светога код оних који са нама нису у евхаристијској заједници било би негирање мисије Духа Светога и одбацивање других. Све је у динамици спасења и Бог је једини и коначни судија. Врата Царства небеског су свима отворена у Цркви али да би неко био део евхаристијског ткива Цркве, Црква треба да га као таквог препозна као свог. У томе је, мислим, мисија Св. Духа у времену. То је пре свега мисија Цркве и зато нам је Господ након свог Вазнесења обећао Утешитеља "који ће нас свему научити" и који својим деловањем чини да Црква живи као Тело Христово. Зато је у Православној Цркви важно разликовање вечног нивоа и односа између ипостаси Св. Тројице и деловања Духа Светога у времену, који се Сином даје и излива на творевину да би је усавршио и употпунио. Иако су то два различита нивоа која не смемо да мешамо (као што то несрећно чине римокатолици у свом учењу филиокве и неправилном схватању енергија Божијих), ми не можемо да разумемо еклисиологију без пневматологије. Зато кажемо где год су двоје или троје сабрани у име Христово, тј. у Духу Светоме који нас учи пуноћи истине и сабира као једно Тело Христово, ту је Црква Божија, ту је Бог кога опитујемо у његовим божанским енергијама. Зато су инославни позвани у пуноћу Цркве, али све док их Црква не позна као потпуно своје, у пуноћи евхаристијске заједнице, не можемо рећи да су већ Црква, а понајмање да њихове заједнице представљају цркве у светотајинском смислу. Већ смо рекли да локалне Цркве нису само делови једне универзалне Цркве, већ је и свака Црква са Епископом који приноси евхаристију са својим верним народом истовремено и цела Католичанска Црква, и ЈЕДНА и МНОГЕ истовремено. Инославне не препознајемо у тој тајни јер бисмо се иначе са њима причешћивали и православна вера никада не би била важна за Цркву, али видимо и радујемо се како и њих Дух Свети приводи пуноћи истине у Цркви и живимо у нади да ћемо сви бити једно у Христу. Једино на овај начин можемо да разумемо исправно чињеницу да је Црква Католичанска ЈЕДНА и заснована на темељима апостолске вере, а да имамо и оне који нису са њом у заједници, већ су мање или више далеко. Зато не говоримо о подељености Цркве, или као протестанти о једној невидљивој Цркви која је видљиво подељена. Ова учења су парадоксална за Православље у контексту континуитета православног предања од апостола до 20. века, када су ова учења почела да пуштају корене и код неких православних.
  7. Драго ми је да сте се обогатили на овом форуму. То и ја могу да кажем и радујем се да можемо да дискутујемо. Када кажете да су сви сакраменти потпуни у оба крила Цркве, молио бих вас као римокатолика да ми кажете како ви разумете Католичку Цркву. Ја сам већ доста говорио о својим ставовима.
  8. Већ смо се раније сложили да се не слажемо око овог питања:) Међутим, ако хипотетички прихватимо овај став зар није нелогично да крштени нпр. римокатолици не могу да се причесте у Православној Цркви. Ако су сасвим валидно и пуноснажно крштени зашто је то случај. Зашто поново примају миропомазање (у најчешћем случају) када су га већ једном примили у својој цркви као валидан сакрамент. Зашто римокатоличким бискупима није дозвољено да саслужују православним епископима на литургијама, када по вама и једни и други имају пуну и исту тајну свештенства. Ево, нисмо видели ниједнога да саслужује Васељенском и причешћује се на недавној обнови кувуклиона у храму Васкрсења Христовог у Јерусалиму. Коначно, ако РКЦ има пуноћу евхаристије, зашто Православна Црква не дозвољава својим верницима да се причешћују у латинским црквама исто као и у православним. Одговор на све јесте..... па постоји проблем. Да ли је проблем само одсуство свести да смо Једно у Христу или нешто друго? Да ли је стваран или фиктиван? Да ли су све ове векове, од Св. Фотија па надаље толики православни богослови, епископи, подвижници, свештеници заиста живели у заблуди и да је препрека заправо непостојећа или се своди на културно-цивилизацијски проблем, предрасуде и незнање (што имплицира ваш став). Мислим да су ово сасвим логична питања ако идемо вашом логиком. На Теодосијевој Литургији сваки православни ће прићи и примити причешће јер је Теодосије у евхаристијској заједници са васцелом Православном Црквом и исповеда веру православну, али да ли ће то исто урадити и на Францисковој? Мислим да ћете и ви одговорити одречно, осим ако знате да понеки ипак прилазе. Разлог мора да постоји. Ја сам изнео свој став за који верујем да има утемељење у предању наше Цркве без обзира колико звучао "политички некоректан". Чак сам отишао и даље него већина традиционалиста јер сам говорио о исцелитељном деловању међу неправославнима Духа Светога који их приводи пуноћи истине која постоји једино у Цркви, пројављивањем својих благодатних дарова (исцељења, разна чуда и сл). Дух дише из Цркве, Тела Христовог, грли васцелу творевину и приводи је пуноћи евхаристијске заједнице у Цркви јер је све позвано да буде Црква. То је благовољење Божије. Ми сведочимо ту веру, али чињеница да инославне тајне у практичном животу наше Цркве ипак нису прихваћене (ни на једном нивоу) показује да тврдња да их Православље богословски прихвата као потпуно валидне, једноставно логички није одржива.
  9. Тачно, инославне тајне су само знамења која добијају пуноћу смисла тек у евхаристијској заједници Цркве. Већ знамо из ранијих дискусија да је Црква упућивала да се обред крштења не понавља, већ да се они који се враћају у Цркву миропомажу под условом да је коришћена правилна форма крштења. То није било због тога што је признавана пуноћа светотајинске благодати ван евхаристијске заједнице Цркве, већ да би се они који су отпали од ње лакше вратили Цркви. Признавање инославних тајни као потпуно светотајински валидних и дејствених подразумева пуну светотајинску реалност инославних "цркава" и представља измишљотину нашег времена, као што је и случај са причом о "подељеној Цркви". Да су Свети Оци тако веровали зашто би толики Сабори позивали оне који су отпали од истинске вере да се врате Цркви, јер су могли да им кажу: "Све је то исто. Иако смо подељени различитим учењима ипак смо једна Црква, само је проблем што то не видимо". Све одлуке Васељенских сабора једногласно указују да православни у такву Цркву никада нису веровали. Ово је јако велики проблем јер је једна новотарија од 1920. год. добила прећутно признање код једног дела православних иако ни на једном од пуноће Цркве признатом православном сабору тако нешто нити је могло, нити би могло да прође јер би Дух Свети противречио самом себи. Видели смо на Криту само колико је било озбиљних приговора и око називања инославних заједница црквама и тај документ остаје и даље крајње проблематичан, иако се у коначној верзији, барем по званичном тумачењу, директно не имплицира светотајинска црквеност, већ историјско име које те инославне заједнице користе. Митрополит Јеротеј Влахос каже да нема имена без постојања јер би се у противном ушло у домен црквеног номинализма. Зато овај сабор тек чека рецепцију и по свему судећи одлуке ће морати да буду разјашњене и много јасније саопштене на неком следећем сабору ако већ хоћемо да овај процес не заврши на маргинама историје. Хвала вам на овим примерима. Ја сам у тој дискусији цитирао и Владику Атанасија Јевтића који о крштењу неправославних говори не као светој тајни која има дејство, већ само о знамењу којем Црква даје садржај. Да ли ће то бити читањем одрицања од латинских или других јереси (што је пракса у Руској Цркви) или миропомазањем или ће се извршити цела тајна крштења (као на Св. Гори, Јерусалиму итд) суштински није толико важно. У сваком случају једно знамење добија пуни смисао тек у евхаристијској заједници Цркве и потврђује се учешћем у Евхаристији.
  10. Сећам се једном је Владика Атанасије Јевтић говорио о Цркви и рекао "и мрави су Црква".... Ја бих овако одговорио на ваше питање: Васцела твар Духом светим живи и преображава се у Тело Христово, оцрковљује се. Зато кажемо да је све позвано да буде вечно сједињено у Христу као Црква. Ову тајну спасења сведочимо у Евхаристији, која је централни догађај Цркве која повезује и небо и земљу. Када кажемо да евхаристијска заједница постоји само у заједници православне вере у Христа, морамо да то разумемо изнад нивоа ригидног конфесионализма. Православна вера није систем дефиниција, већ долази од Духа Светога који надахњује Цркву истинитим познањем Христа као Сина Божијег и Спаситеља од Педесетнице до данас. Ова вера се пројављује кроз дарове Духа Светога који бивају само кроз Цркву и све утврђују у њој. Православље зато није конфесија, већ континуитет те пуноће опита Духа Светога у Цркви, што потврђујемо Евхаристијом. Ово све говорим са намером да објасним став да говорити о Цркви у евхаристијском и светотајинском смислу без православне вере представља апсурд. Овакво учење никада до сада није добило рецепцију пуноће Цркве нити ће икада добити јер тада не би било Цркве. Увођењем погрешних учења у Цркву или њиховим прихватањем као равноправних алтернативних верзија истине, руше се сви темељи вере отачке. У том смислу је и Св. Ава Јустин говорио о синкретистичком екуменизму као "јереси над јересима" јер ова идеологија релативизује целокупну историју борбе Цркве за очување истините вере као темеља спасења, релативизује све Васељенске и помесне саборе који су ту веру утврдили и сво искуство светитеља који су том вером живели. Када говоримо о римокатолицима, протестантима, дохалкидонцима итд. можемо говорити само о заједницама одвојених хришћана. И њих Дух Свети призива тајни спасења у Цркви "јер дише где хоће". И код инославних људи Дух Свети делује по мери њихове вере, али то деловање Духа не долази од тих заједница као таквих нити потврђује исправност неисправног веровања. Када говоримо о пројављивању дарова Духа Светога код инославних то можемо разумети само у смислу њиховог призива и враћања у пуноћу Цркве, јер ако се спасавају, засигурно се не спасавају по својим погрешним учењима, или кроз своје заједнице као "цркве". По мери њиховог опита Духа Светога Црква их може препознати као своје и прима их у евхаристијску заједницу. То није питање договора или "помирења цркава", већ повратка Цркви, повратка свом отачком предању. Чињеница да те одвојене заједнице већ вековима нису у евхаристијској заједници Једне Свете Католичанске и Апостолске Цркве и да их не препознајемо као православне, показује да те заједнице никако не можемо звати Црквом у светотајинском смислу. Иако са њима делимо многа учења, они имају недостатке који показују одсуство пуноће искуства Духа Светога, а где нема пуноће опита Духа Светога, нема ни светих тајни. Стога можемо условно рећи да они имају и крштење, и свештенство па чак и евхаристију, али НЕ као пројаве дарова Духа Светога на начин како то бива кроз свете тајне у Цркви, већ радије као својеврсане залоге, знаке (знамења) тајне. Пошто се свете тајне у Цркви Божијој савршавају само у евхаристијском контексту, не можемо никако говорити о тајнама без пуноће евхаристијске заједнице у Цркви. Њихове тајне могу да добију свој смисао само њиховим повратком у евхаристијску заједницу Цркве. Зато њихово крштење приликом повратка Цркви потврђујемо (допуњујемо) на овај или онај начин (у зависности од праксе), исто тако и свештенство (или се наново рукополажу или се по икономији признају као свештеници али тек када учествују у Литургији нпр. код Руса). Инославне заједнице служе литургије и узносе благодарност Богу, што је за поштовање, али ван евхаристијске заједнице са Црквом не можемо рећи да учествују у Евхаристији Цркве јер бисмо их Духом Светим већ препознали као Цркву и са њима бисмо били у евхаристијском општењу.
  11. Сећам се једном је Владика Атанасије Јевтић говорио о Цркви и рекао "и мрави су Црква".... Ја бих овако одговорио на ваше питање: Васцела твар Духом светим живи и преображава се у Тело Христово, оцрковљује се. Зато кажемо да је све позвано да буде вечно сједињено у Христу као Црква. Ову тајну спасења сведочимо у Евхаристији, која је централни догађај Цркве која повезује и небо и земљу. Када кажемо да евхаристијска заједница постоји само у заједници православне вере у Христа, морамо да то разумемо изнад нивоа ригидног конфесионализма. Православна вера није систем дефиниција, већ долази од Духа Светога који надахњује Цркву истинитим познањем Христа као Сина Божијег и Спаситеља од Педесетнице до данас. Ова вера се пројављује кроз дарове Духа Светога који бивају само кроз Цркву и све утврђују у њој. Православље зато није конфесија, већ континуитет те пуноће опита Духа Светога у Цркви, што потврђујемо Евхаристијом. Ово све говорим са намером да објасним став да говорити о Цркви у евхаристијском и светотајинском смислу без православне вере представља апсурд. Овакво учење никада до сада није добило рецепцију пуноће Цркве нити ће икада добити јер тада не би било Цркве. Увођењем погрешних учења у Цркву или њиховим прихватањем као равноправних алтернативних верзија истине, руше се сви темељи вере отачке. У том смислу је и Св. Ава Јустин говорио о синкретистичком екуменизму као "јереси над јересима" јер ова идеологија релативизује целокупну историју борбе Цркве за очување истините вере као темеља спасења, релативизује све Васељенске и помесне саборе који су ту веру утврдили и сво искуство светитеља који су том вером живели. Када говоримо о римокатолицима, протестантима, дохалкидонцима итд. можемо говорити само о заједницама одвојених хришћана. И њих Дух Свети призива тајни спасења у Цркви "јер дише где хоће". И код инославних људи Дух Свети делује по мери њихове вере, али то деловање Духа не долази од тих заједница као таквих нити потврђује исправност неисправног веровања. Када говоримо о пројављивању дарова Духа Светога код инославних то можемо разумети само у смислу њиховог призива и враћања у пуноћу Цркве, јер ако се спасавају, засигурно се не спасавају по својим погрешним учењима, или кроз своје заједнице као "цркве". По мери њиховог опита Духа Светога Црква их може препознати као своје и прима их у евхаристијску заједницу. То није питање договора или "помирења цркава", већ повратка Цркви, повратка свом отачком предању. Чињеница да те одвојене заједнице већ вековима нису у евхаристијској заједници Једне Свете Католичанске и Апостолске Цркве и да их не препознајемо као православне, показује да те заједнице никако не можемо звати Црквом у светотајинском смислу. Иако са њима делимо многа учења, они имају недостатке који показују одсуство пуноће искуства Духа Светога, а где нема пуноће опита Духа Светога, нема ни светих тајни. Стога можемо условно рећи да они имају и крштење, и свештенство па чак и евхаристију, али НЕ као пројаве дарова Духа Светога на начин како то бива кроз свете тајне у Цркви, већ радије као својеврсане залоге, знаке (знамења) тајне. Пошто се свете тајне у Цркви Божијој савршавају само у евхаристијском контексту, не можемо никако говорити о тајнама без пуноће евхаристијске заједнице у Цркви. Њихове тајне могу да добију свој смисао само њиховим повратком у евхаристијску заједницу Цркве. Зато њихово крштење приликом повратка Цркви потврђујемо (допуњујемо) на овај или онај начин (у зависности од праксе), исто тако и свештенство (или се наново рукополажу или се по икономији признају као свештеници али тек када учествују у Литургији нпр. код Руса). Инославне заједнице служе литургије и узносе благодарност Богу, што је за поштовање, али ван евхаристијске заједнице са Црквом не можемо рећи да учествују у Евхаристији Цркве јер бисмо их Духом Светим већ препознали као Цркву и са њима бисмо били у евхаристијском општењу.
  12. Добро вече и вама. Крст није никада "на грех", а пошто већ желите дете да ознаменујете крстом, планирајте што скорије крштење у договору са својим свештеником.
  13. Мој лапсус. Наравно треба да стоји: "Када би из Господа исходио Дух Свети ипостасно.... то би нарушило основе православне тријадологије". Омашком сам употребио погрешну реч јер се у времену Дух Сином наравно не даје ипостасно, већ како сам горе врло јасно нагласио, као дарови Духа Светога χαρίσματα. Смисао се уосталом види из целог текста.
  14. Моје размишљање о "сједињењу цркава" у контексту дискусије на теми о. Зорана http://pouke.org/forum/topic/46139-отац-зоран-ђуровић-о-екуменизму-поново/?do=findComment&comment=1583584 Цела перспектива тзв. "уједињења цркава" или "уједињења подељеног хришћанства" о коме често слушамо потпуно погрешна јер Црква није подељена. Једна и Једина Света Католичанска и Апостолска Црква се пројављује као сабор неба и земље, у континуитету вере коју Дух Свети сведочи од апостолских времена до данас и манифестује се изнад свега у евхаристијској заједници као Тело Христово. Зато можемо говорити само о учешћу, не инославних заједница као таквих јер би то био апсурд, већ учешћу у тајни Цркве појединаца или група људи одраслих (често мимо свог избора) у тим заједницама. Дух Свети их не преводи у Православну Цркву као нешто што постоји паралелно са њиховим "црквама", већ их приводи познању истине које подразумева одбацивање свега онога што је страно православном предању Цркве и узводи их ка пуноћи евхаристијске заједнице. По нашој логици ми то често видимо као прелазак на Православље као да је реч о некој промени идеологије, као прелазак из једне партије у другу или успостављање неке коалиције партија. То је дубоко погрешна перспектива и заблуда синкретистичког екуменизма. Заправо, реч је о отварању људи који су одвојени од пуноће истине за тајну Цркве која делује свуда и на сваком месту, све усавршујући и све приводећи пуноћи познања Христа. Благодатни дарови који се код њих пројављују не долазе из њихових заједница, које нису и не могу да буду "цркве" у светотајинском смислу, већ од Духа Светога који кроз Цркву делује и међу њима приводећи их у пуноћу Тела Христовог. Црква није статична, и у сталној је динамици. Дух Свети оцрковљује васцелу творевину и возглављује је у Христу као глави Цркве. Зато радије можемо говорити о одвојеној браћи код којих све више пројављује тајна Цркве деловањем Духа Светога, а не о неком "сједињењу цркава", што је суштински страна идеја православном поимању Цркве у светоотачком предању. ------- Још један претходни коментар са исте теме http://pouke.org/forum/topic/46139-отац-зоран-ђуровић-о-екуменизму-поново/?do=findComment&comment=1583568 Постоје православни хришћани који лично верују у ствари које су често не само у потпуној колизији са предањем Цркве, па чак понекад даље иду од оних које сматрамо за инославне, јеретике, како код хоћете. Суштина је у томе што та лична мишљења не могу, нити ће икада добити саборску потврду. Било је много сабора у историји али без рецепције пуноће Православне Цркве и пуног континуитета са претходним општепризнатим православним саборима, ниједан сабор сам по себи нема ауторитет. Имамо много примера у историји Цркве. Код римокатолика погрешна учења су добијала потврду у њиховим саборским одлукама, иако поједини римокатолици лично не верују тако и чак могу лично да верују потпуно православно и лично много воле Православље. То је главна разлика и разлог зашто РКЦ не поседује пуноћу црквености у контексту православног предања од 11. века, већ само извесне елементе предања, те зато Православна Црква никада није могла да пристане на било какву унију са римокатоличанством док год код њих погрешна учења имају ауторитет званичних догми. Охрабрујуће је да многи римокатолици виде да су нека њихова учења погрешна и захваљујући сведочењу Православне Цркве многи од њих су се упознали са сопственим предањем древне Цркве Запада. Да ли и на који начин ти људи или групе људи учествују у Православној Цркви је нешто што не можемо јасно разумети рационално, али је повратак православним коренима код њих дефинитивно дело Духа Светога који дише кроз Цркву и грли све оне који су позвани да кроз њу уђу у радост Христову. Све оно што је у РКЦ погрешно и проглашено као догма и поред јасне колизије са предањем Једне Свете Католичанске и Апостолске Цркве, нема везе са Духом Светим и плод је духа овога света.
  15. Цела перспектива тзв. "уједињења цркава" или "уједињења подељеног хришћанства" о коме често слушамо потпуно погрешна јер Црква није подељена. Једна и Једина Црква се пројављује као сабор неба и земље, у континуитету вере коју Дух Свети сведочи од апостолских времена до данас и манифестује се изнад свега у евхаристијској заједници као Тело Христово. Зато можемо говорити само о учешћу, не инославних заједница као таквих јер би то био апсурд, већ учешћу у тајни Цркве појединаца или група људи одраслих (често мимо свог избора) у тим заједницама. Дух Свети их не преводи у Православну Цркву као нешто што постоји паралелно са њиховим "црквама", већ их приводи познању истине које подразумева одбацивање свега онога што је страно православном предању Цркве и узводи их ка пуноћи евхаристијске заједнице. По нашој логици ми то често видимо као прелазак на Православље као да је реч о некој промени идеологије, као прелазак из једне партије у другу или успостављање неке коалиције партија. То је дубоко погрешна перспектива и заблуда синкретистичког екуменизма. Заправо, реч је о отварању људи који су одвојени од пуноће истине за тајну Цркве која делује свуда и на сваком месту, све усавршујући и све приводећи пуноћи познања Христа. Благодатни дарови који се код њих пројављују не долазе из њихових заједница, које нису и не могу да буду "цркве" у светотајинском смислу, већ од Духа Светога који кроз Цркву делује и међу њима приводећи их у пуноћу Тела Христовог. Црква није статична, и у сталној је динамици. Дух Свети оцрковљује васцелу творевину и возглављује је у Христу као глави Цркве. Зато радије можемо говорити о одвојеној браћи код којих све више пројављује тајна Цркве деловањем Духа Светога, а не о неком "сједињењу цркава", што је суштински страна идеја православном поимању Цркве у светоотачком предању.