Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Архимандрит Сава Јањић

Члан
  • Content count

    1129
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    8

Архимандрит Сава Јањић last won the day on Септембар 5 2015

Архимандрит Сава Јањић had the most liked content!

О Архимандрит Сава Јањић

  • Ранг
    Дуго је са нама
  • Рођендан 12/07/65

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Манастир Високи Дечани

Recent Profile Visitors

  1. Богу је све могуће, али он је предвечно благоизволео да као оваплоћени човек победи силу смрти како би и ми људи постали баштиници те победе. Бог је човека створио као слободну личност и да бисмо ми сами постали причасници вечног живота треба да се причислимо Ономе који је иако будући Бог, као човек победио силу смрти. Зато крштењем умиремо старом човеку и рађамо се у новом, у Христу, а наш живот у Христу јесте стална потврда крштењског завета. Да бисмо заживели као нова твар потребно је да то прихватимо целим својим бићем, а не да нам то буде наметнуто. Спасење и заједница у Христу бива једино у слободи.
  2. Благодатни огањ је једно од чуда Христових и појављује се на Велику Суботу у храму Васкрсења Господњег ради утврђења наше вере. Али ми не верујемо у Бога због чуда и због благодатног огња нити се клањамо огњу као што се не клањамо дрвету икона или самој материји светих мошти. Поклањамо се Христу Спаситељу који се прославља кроз та чуда, који делује кроз свете иконе и свете мошти светитеља (или кроз саме људе светог живота) и то по мери наше вере и љубави, тј онолико колико смо се отворили за Бога. Сва чуда Божија бивају кроз материју која у сусрету силе Божије и наше вере поприма својства освећења јер Бог прожима васцелу твар својим нетварним енергијама (дејствима).
  3. Нешто сам већ писао о томе и раније. Видим да је неко сабрао на Погледима моје недавне одговоре на Поукама http://www.pogledi.rs/forum/Thread-eklisiolosko-hristoloska-jeres-marka-radosavljevica-negoslava-nikolica-i-dejana-vil Суштина проблема секте Марка Радосављевића јесте у формирању паралелне црквене организације тј. парасинагоге и цепању тела Христовог пропагандом да је Црква заблудела, а да је једна секта која почива на култу личности заправо црква. Као и бројне друге секте и јереси у хришћанству и ова "артемитска" почива на прелести, како њиховог началника, тако и оних који му слепо следују, што из гордости и властољубља, што из незнања. Видимо да је сада њихов оштар критичар сада постао и Миодраг Петровић који их је доскора бранио и следовао им. Он тврди оно што сви већ видимо да код Радосављевића и његових кваро-епископа и псевдо-свештеника и монаха нема искрене жеље за повратком у Цркву, већ тенденција ка стварању сопственог "синода", слично као код грчких старокалендараца који су управо ишли овим путем и данас постоје десетине синода који се међусобно гложе и анатемишу у настојању да покажу ко је православнији. Зато се може очекивати да ће се у наредним годинама ова парасинагога цепати на нове групице јер су одступили од извора живота - евхаристијске заједнице коју у Христу имамо једино у Цркви Христовој. Вера православна утврђује темеље Цркве која се пројављује у евхаристијској заједници и не може бити сврха самој себи јер постаје идеологија. Тамо где нема црквене заједнице нема ни благодати ни тајни, само трагична љуштура која почива на човекопоклонству заблуделих људи и њиховом несрећном избору да се отцепе од Цркве на пут заблуде. Бог нека им подари покајања. Користно је поново прочитати овај текст Еп. Атанасија Јевтића из 2015. http://www.spc.rs/sr/strmoglav_monaha_artemija_raskolnika_njegove_sekte
  4. Што се тиче нас православних хришћана, наравно да нису у праву јер ми верујемо у Бога који нам се јавио као личност и живео међу нама као човек. Нажалост, многе религије потичу од страха од смрти и то су социолози религије исправно приметили. Човек природно тражи да надиђе смрт, али једино кроз Христа то можемо да остваримо. У болести се пре свега молимо Богу да нам да снаге да поднесемо у благодарности оно што нас сналази и ако је могуће да се исцелимо. Болест није воља Божија, јер Бог не жели ни смрт ни патњу човеку. Болест је последица наше пале природе коју сви делимо и немоћ природе надилазимо животом у Христу.
  5. Бог помогао, Ако дамо милостињу никада нећемо погрешити. Наравно, просјака и сиромашних је мало и тешко је свима дати онолико колико је потребно. Мислим да је најбоље правило да свакоме барем по мало дате по савести. Важна је љубав, а не количина. И ми овде у манастиру гледамо да никога не оставимо без помоћи, али засигурно ни ми не можемо дати свима колико траже јер нисмо банка. Благодарним људима и мало је довољно, а они који немају добре намере то покажу, али и њих не треба презрети већ им помоћи онолико колико можемо. Најчешће људима дајемо храну, ако већ нисмо свакоме у могућности да дамо новац. Помажући сиромашне и убоге дајемо самом Христу, а наше није да процењујемо да ли је неко искрен или није, већ да деламо по својој савести.
  6. Атеисти су сасвим у праву када кажу да Бог не постоји јер он не постоји лично за њих (“Рече безумник у срцу своме: нема Бога” Пс 14). Засигурно су у праву када кажу да су богови измишљотина човека или да је религија опијум за народ, само што ми хришћани верујемо да хришћанство није религија, већ богооткривена истина, а то је суштинска разлика. Због брзине писања (не пишем аналитички, већ више форумски:) ) промакне непрецизна формулација. Наравно, не постоји "атеистичка идеологија", већ разне врсте идеологија које се заснивају на атеизму или врстама атеизма.
  7. Из наше православне перспективе не видим да је иста ситуација. Постоје православни хришћани који не знају много о својој вери, то је чињеница. Али они који редовно учествују у евхаристијском животу живе животом Цркве и оне који нису довољно учени Бог учи мудрости и исправном животу Духом Светим кроз етос који Црква чува. Инославни хришћани не живе у евхаристијској зајеници са Црквом и поседују другачији етос.
  8. Драги Ведране, разумем шта хоћете да кажете. Данас у православном свету и преовлађује став да са инославнима треба сарађивати нарочито када је у питању суочавање са неким заједничким проблемима, нпр. питањима етике, биоетике и слично. Лично сматрам да за ту сарадњу увек пре или касније постоји граница. На пример са протестантима делимо доста тога заједно, али њихово поимање одређених моралних питања је дијаметрално различито од предања наше Цркве (нпр. однос међу половима). Много је значајније, по мом мишљењу да Православна Црква афирмише своју традицију и сведочи Христа кога ми знамо и потврђујемо евхаристијски на свакој Литургији. Моје је дубоко уверење да ми са инославнима не можемо да сведочимо истог Христа јер да можемо, прво бисмо се ми сами окупили пред истом чашом и то евхаристијски потврдили. Не можемо да говоримо да имамо исту веру када је не потврђујемо у заједници Тела и Крви Христове као што не можемо да имамо ту заједницу у евхаристији ако не делимо исту веру коју су оци саборски утврдили. Ми, истина, поседујемо много тога заједничког, али постоје и суштинске разлике, које нису само на нивоу догматских дефиниција или интерпретације једног или другог учења.
  9. Хвала на поверењу, међутим јако је тешко одговорити на овако уопштено питање, нарочито на форуму. Једино што могу да кажем јесте да решење за постојећи проблем треба тражити заједно са епископом. Једини случај када то није могуће јесте када епископ не слуша Цркву која га је задужила да пастирствује у тој епархији (као што је био случај са нашим бившим епископом Артемијем, који је сада и искључен из Цркве). Пошто претпостављам да код вас није такав случај, заобилажење епископа није добар пут, без обзира колико вам ситуација изгледала тешка. Овакве ситуације које описујете, по правилу су последица низа неспоразума и слабости, често са обе стране. Зато мора да се покаже доста љубави, трпљења и смирења у директном разговору и настојањима да се постигне разумевање и да то не буде победа једне или друге стране, већ победа у љубави и међусобном праштању. Често може да помогне и то да нађете некога од поверења за обе стране ко би посредовао, али не са позиција ауторитета, већ са немером да помогне да се сви боље разумете и исправите ако је у нечему потребно.
  10. Драги оче Зоране, Опет идемо у бескрајну дискусију око онога што смо више пута расправљали. Апсолутно поштујем слободу твог става, али се у погледу инославних апсолутно не слажемо и то смо већ више пута видели. Ја сам последњих пар година на форуму написао десетине страница образлажући мој став, а и ти си на твојим темама написао много више текстова и богословских анализа образлажући твој. Што би Енглези рекли - It's time to finally agree that we disagree! (Време је да се коначно сложимо да се не слажемо). Читави тимови богослова су написали томове књига о ономе што смо ми овде расправљали, и заиста немам ни снаге, али што је најважније ни времена да копи-пејстујем оно што сам раније износио. Мој став у вези атеизма, посебно оног који данас преовлађује у западном свету и заснива се на изградњи нове вере у Човекобога, односно Анти-Христа (Уместо-Христа), био је и остаје да је он продукт деформације хришћанске вере на римокатоличком и протестантском западу и повратка незнабоштву класичне Грчке и Рима. О овоме су писали читаве књиге и сјајне студије многи умнији и образованији од мене. Из мог личног искуства, тражења Бога у мојим годинама студија, могу да кажем да никада не бих постао хришћанин да није Православља. Многа римокатоличка учења, а да не помињем протестантска, потпуно су ми страна, у њима не могу да видим Бога и заиста могу искрено да разумем зашто је у западној Европи, а после и у целом позападњаченом глобалном свету атеизам у таквом успону. Код нас православних секуларизација је управо последица тога што уместо да се стално враћамо свом предању и свом етосу који су наши стари вековима чували, олако и некритички прихватамо оне вредности које је управо изнедрило инославно хришћанство. Искористио бих прилику да укратко рекапитулирам наше разлике: 1. САВА: Једна Света Саборна и Апостолска Црква је Православна Црква и догматски и историјски. Остале инославне заједнице нису онтолошки цркве, већ заједнице иноверних које мање или више чувају део предања Цркве али га немају у пуноћи. Зато их Црква не препознаје као своје чланове и са њима није и не може бити у евхаристијској заједници. ЗОРАН: И Католици и Православни су Једна Света Саборна и Апостолска Црква, само изражавамо веру на различите начине због различитих историјских и других разлога. Одсуство интеркомунија је последица неразумевања и треба да се превазиђе без мењања онога што јесмо. Јединство постоји само га треба да постанемо свесни. 2. САВА: Будући да све свете тајне излазе из евхаристијске заједнице и јединственог православног предања Цркве, инославне заједнице онтолошки немају свете тајне, већ само њихова знамења (спољашња обличија) без благодатног дејства. Православна Црква их може признати само након одбацивања погрешних учења и обичаја, што подразумева повратак оних који их носе или врше у евхаристијску заједницу Цркве. ЗОРАН: Католичка Црква потпуно признаје православне тајне и Православна католичке. Једнако су валидне, од крштења, рукоположења па све до евхаристије. 3. САВА: Свети Дух у пуноћи благодатно делује само у Православној Цркви као Телу Христовом. Деловање Духа Светога ван евхаристијске заједнице православних Цркава, извире из Цркве као Тела Христовог и има за циљ да и оне који су од ње одвојени сабере у Цркви (оцркви), "да сви буду једно". Инославне "цркве" немају благодат нити су спасоносне саме по себи, иако они који су у њима рођени и одрасли без могућности познања аутентичног предања Цркве нису лишени дејства Духа Светога, који их приводи Цркви и пуноћи истине. Да ли се и како инославни спасавају не можемо знати јер то припада суду Божијем али ако се спасавају засигурно то не бива њиховим погрешним учењима, нити благодатним дејством "тајни" у њиховим "црквама", јер би их у том случају Црква Христова, већ прихватила у евхаристијску заједницу и препознала их као своје сестринске Цркве. ЗОРАН: Будући да су и Католичка и Православна Црква заправо једна Католичка (Католичанска) Црква Дух Свети делује у њима једнако. Одсуство евхаристијске заједнице је аномалија за коју нема разлога да постоји јер и једна и друга Црква се међусобно признају као сестринске. 4. САВА: Римокатолици треба да се врате свом сопственом предању из времена првог миленијума Цркве и тада ће их Црква Православна признати као своју сестринску Цркву и са њима ће бити у евхаристијској заједници. Између латинског учења пре изласка из заједнице са осталим Патријаршијама, и овога које Римокатолици данас имају, постоје велике разлике. Већ смо видели како је еволуирало погрешно схватање: тријадологије (филиокве), папског примата, учења о задовољењу Божије правде (оправдању, спасењу), чистилишту и многим другим питањима. Иако нека од ових учења у назнакама постоје код неких отаца и у периоду првославља на Западу, она засигурно нису постојала у овом облику као данас. Погрешна инославна учења суштински нарушавају лик Христов и фалсификују га и зато Православна Црква никада не може да прихвати евхаристијску заједницу са инославнима, било западнима или оријенталнима. Она их не препознаје као чланове Цркве тј. док не одбаце погрешна учења која су усвојили. Последњих деценија се може видети значајно приближавање ставова Римокатоличанства Православној Цркви, али у кључном питању разумевања Цркве постоје и даље фундаменталне разлике. ЗОРАН: Католичко богословље је једна легитимна интерпретација нашег заједничког отачког наслеђа те је због тога бесмислено говорити о повратку католика својој православној прошлости. Разлике које постоје нису суштинске и реч је само о другачијој интерпретацији која је последица разних фактора и која је постојала и у првих десет векова хришћанства. Зато и Католичка и Православна Црква чувају пуноћу лика Христовог и нема никаквих сметњи за успостављање евхаристијске заједнице осим предрасуда које треба превазићи. --- Мислим да сам приближно тачно интерпретирао и твоје ставове, оче (ако нисам, можеш да коригујеш). Дакле, међу нама постоје суштинске разлике како разумевамо Цркву и у случају да још дискутујемо десет година, мислим да нећемо ништа постићи, осим што ћемо само изморити понављањем истих ставова оне који прате. Све што више читам о римокатоличанству све ми је јасније зашто га Православна Црква никада не може прихватити као аутентичан израз наше вере. Мој однос према погрешним учењима за која осећам да фалсификују лик Онога коме сам посветио свој живот апсолутно не значи никакво осуђивање људи или не дао Бог мржњу према њима. Од многих римокатолика се може јако много научити као људи, као уосталом, и од свих других људи на свету. Уосталом пола моје породице су римокатолици, људи које дубоко волим и поштујем (већина су сада покојни). Православље није идеологија вере, већ чување лика Христовог, пре свега кроз нашу Литургију, етос, али и богословско предање. Они који су православни нису претплаћени на спасење, а они који нису аутоматски осуђени на пропаст душе само због тога што су се родили у овој или оној средини. Оно што нас спасава јесте колико ћемо у себи остварити лик Христов, а вера, начин живота и пре свега евхаристијски живот суштински нас у том погледу одређују. Релативизовање истинитог исповедања вере и евхаристијског општења које потврђује заједницу у једној вери у Христа, дубоко је противно предању Цркве. Не знам ниједног православног светитеља који је био заступник таквих идеја. Сви светитељи наше Цркве који су писали или говорили о тој теми били су врло јасни и нико од њих није ни у помисли био спраман да прихвати неправославне традиције као истину и јереси као Цркву. НИЈЕДАН! (Зато нема ниједног поборника синкретистичког екуменизма међу светитељима Православне Цркве, ни епископа, ни свештеника, ни монаха, ни било којег човека). Опет се помиње Св. Марко Евгеник. Па захваљујући њему највише пропала је унија са папом у Фиренци. Ако је ко био против те нечасне уније и сједињења са латинском јереси био је он и због тога је и највише признат као светитељ Цркве и поборник једино прихватљивог икуменизма - тј. непоколебивог и доследног сведочења вере. Зато бих искрено молио да ако имаш одговор или желиш да наставиш дискусију са мном или другима који деле став који ја заступам, најбоље је да то урадиш на већ постојећој твојој теми или да отвориш нову тему. Слободно можеш да цитираш овај одговор и даш свој коментар (они које интересује сигурно ће пратити), али само молим да не настављамо дискусију овде. Хвала ти унапред, посебно на молитвеној подршци која нам је овде на КиМ и те како потребна!
  11. Очигледно одсуство јавне солидарности Европе и САД са руским народом након терористичког напада у Санкт Петербургу тако гласно и јасно показује колико анти-руска параноја, којом западна политичка елита прикрива своју дубоку унутрашњу кризу, заправо рашчовечује и понижава западног човека. Гледам снимке из Петербурга и могу само да кажем да је ових дана то права престоница Европе. Вечнаја памјат пострадалим и успешан опоравак повређенима у овој несрећи.
  12. Поштујем критику, али се наравно не слажем са овим ставом. Одвајање западног хришћанства од Цркве је био и остао корен савременог расхристовљеног хуманизма данашње глобалне цивилизације. Сасвим разумљиво не препознајући Христа у учењу тадашње Римске цркве протестантизам је први покушао да пронађе аутентично хришћанство кроз Свето Писмо. Нажалост, нису се вратили древној хришћанској традицији Запада и само су наставили процес демонтирања Христа на Западу, доводећи новог Човекобога на место Божије. Став да Православна Црква заједно са римокатолицима и протестантима треба да спасе Европу од дехристијанизације раван је, по мом дубоком уверењу, настојању да се пожар може угасити бензином. Искрено поштујем традиционалисте на Западу, барем што се тиче њихове верности делу нашег заједничког предања, али не смемо заборавити да њихов повратак коренима није повратак западној православној традицији првих 10 векова већ, пре свега, повратак тридентинском римокатоличанству антиреформације. Искрено речено, неки пост-2Ватикански напори ми изгледају више охрабрујући и блискији православној традицији него враћање традицији папа које су нам оставиле као свој "највећи споменик" несрећне одлуке 1Ватиканског сабора. Данас је за Православље много опасније од неког новог таласа атеистичке идеологије, прихватање погрешне интерпретације хришћанства, јер барем ако сачувамо наше отачко предање увек имамо чему да се вратимо, али ако прихватимо погрешан лик Христов, идеолошки атеизам нам и није потребан јер погрешна вера у Христа представља много опасније искушење. Хвала Богу, у Цркви смо далеко од тога да такви трендови могу да прођу и поред настојања оних који тако олако и без расуђивања прихватају синкретистички екуменизам као аутентични део своје вере. Православна традиција је увек савремена јер човека призива да нађе своје одговоре у Христу, а не прилагођава разумевање Христа палом човеку док Христа коначно не замени таквим човеком, као што се десило на Западу. Свестан сам да ово звучи јако ригидно и конзервативно за "либералније" умове, али барем се трудим да будем искрен. Повратак православној традицији би био најбоље решење за римокатолички и протестантски свет ако желе озбиљно да се заустави процес даље секуларизације. То не подразумева наметање културно-историјских обичаја источног православног света. Довољно је да се врате својим древним оцима, када је Рим био светило хришћанске васељене. Чињеница да данас више нема јасно разграниченог Истока и Запада, већ да живимо у глобалној секуларизованој цивилизацији која рапидно губи сваку везу са хришћанском традицијом, с једне стране је и искушење, али и прилика да се свуда и на сваком месту сведочи она вера коју смо вековима чували и која је највећем броју инославних хришћана (као и нажалост једном добром делу номинално православних) врло мало или нимало позната.
  13. Нешто ми "клонови" нису могли да помогну последњих пар дана, па касним:) Иако је атеизам заправо настао као последица убијања аутентичног разумевања Бога на хришћанском западу и претварања хришћанства у хуманизам и разне "изме", занимљиво је да је управо свој највећи процват атеизам у 20. веку доживео у комунистичким режимима, на просторима где живе већином православни народи. Ова идеологија није, међутим, проистекла из православног хришћанства, већ је била увезена у православне земље од стране тзв. просвећене интелигенције, која ју је наметнула народу под видом наизглед колективно-усрећитељског комунистичког система, који је по својој суштини био анти-Црква и аутократска диктатура. Литургије су замењене великим јавним митинзима, свете мошти балзамованим телима комунистичких вођа, иконе свуда-присутним паролама. Вера није укинута, али је само преусмерена у погрешном смеру, као нова религија. Међутим, након пада комунистичке идеологије, видимо у земљама православне прошлости значајан повратак хришћанском предању. Развија се литургијски живот, посебно међу младима, обнавља се монаштво упркос томе што је након периода атеизма у тим друштвима било дошло до неконтролисаног продора западне културе и начина живота, који су суштински неускладљиви са православним вредностима. Текст у Тајму из 1966 (http://www.valleybeitmidrash.org/wp-content/uploads/2012/02/Time-Is-God-dead.pdf ) је у неким елементима временски превазиђен, иако су кључна питања и даље актуелна, посебно за западни свет. Он се бави проблемом "смрти Бога" о коме су још у 19. веку писали Кјеркегард и Ниче, али из перспективе времена након Другог светског рата, када долази до интензивног развоја науке и савремене културе, које су тада већ биле потпуно одвојене од хришћанске традиције. У тој ситуацији пред савременог богослова су се по овоме тексту постављале четири опције: 1) да престане да говори о Богу барем неко време, 2) да се држи само онога шти стоји у Библији, 3) да формулише нову слику и концепт Бога користећи се савременим језиком и мисаоним категоријама и 4) да једноставно укаже на пут људског искуства који указује да постоји нешто изнад човека у животу. Све четири опције су дубоко стране православном богослову и хришћанину и осликавају веома сужен избор, који је резулатат специфичне кризе вере у Бога у западном свету. У тексту се индиректно помиње и, рекао бих фаворизује, могућност да се формулише ново богословље без Бога, ново Еванђеље људског хуманизма без Богочовека Христа. Управо у овоме и лежи главни разлог духовне и сваке друге кризе која потреса наш свет који данас као већ глобално друштво почива на вредностима те и такве западне цивилизације. Правога атеизма, заправо никада није ни било, већ више анти-теизма. Човек је природно биће вере и не може да постоји без односа према Богу, како га год разумевао и дефинисао. Највећи проблем јесте управо у оној помисли коју је сам ђаво подстакао у Адамовом уму, да је човек сам по по својој природи (а не по заједници са Богом) бог и да треба да се ослободи Бога: "Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега (дрвета) отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло" Пост. 3.5. То је оно исто искушење које је некадашњег архангела збацило са неба у дубине мрака и мржње. Зато је читава историја човечанског рода након пада у сталним и грчевитим покушајима да се човек и поред свих својих ограничености афирмише као бог по себи, односно да Бога обликује на своју слику и прилику. То видимо у свим религиозним и философским системима у историји. Само су методи различити, али је циљ је увек исти. Без обзира како се божанство звало, из које митологије долазило или да ли се уопште Бог називао Богом или је једноставно замењен човечијом идеологијом, порекло и циљ су исти - човекова исконска жеља која га је извела из заједнице са живим и истинитим Богом и самообожење. Развој људског друштва и цивилизације усмерен је увек директно или индиректно ка покушају стварања новог Еденског врта на земљи, али не онаковог каквог га је створио Бог, већ онаквог каквог га сада ствара човек. Ова трагична жеља редовно је завршавала са још трагичнијим расплетима јер је сваки покушај афирмације човека као бога по себи тј. ЧОВЕКОБОГА (анти-Христа, уместо-Христа), доводио до урушавања свих овосветских вавилонских кула, као и огромних људских трагедија. То видимо да се дешава и са саврменом цивилизацијом коју често зовемо западна, иако је данас проширена о целом свету и гурнула је у сенку све локалне културе и традиције које су постојале или преживеле до ње. Оно што је нарочито трагично у западној цивилизацији јесте да је она у великом делу настала у споју јудеохришћанске традиције и античке хеленистичке-римске цивилизације и да је, иако носећи једно време хришћанство као своју заставу заправо на крају дошла у ситуацију да се ослободи Христа и врати својим паганским коренима у виду савременог хуманизма. Том хуманизму Бог није извор добра, већ сам човек по себи, а Бог је само пројекција човекове тежње ка добру, те је сувишан, непотребан. Брак између Цркве и државе који је започео у времену Константина Великог имао је свог смисла само у оној мери и околико колико интерес Цркве није подређен интересима државе. Цезаропапизам и папоцезаризам само су две стране истог новчића. Два искушења источног и западног хришћанства. Једно је Цркву подређивало световној власти, а друго је Цркву претварало у световну институцију. Док је хришћански Исток с временом, изгубио државу и пао у ропство, на хришћанском Западу Црква је постала папска држава на челу са новим цезаром (папом) са неограниченом влашћу и над световним владарима (и отуда толики развој папске власти и моћи). Док је римокатоличанство дало идеју непогрешивог папе-императора, протестантизам је увео идеју мноштва непогрешивих папа - хришћана који су прихватили идеју да свако може да буде тумач богооткривене истине по свом разуму и нахођењу. Идеја симфоније Цркве и државе, колико год она имала свог смисла након ранохришћанског страдања и колико год је допринела мисији Цркве у свету, на крају се показала као мач са две оштрице и дан данас представља једно од највећих и најтежих искушења за Цркву. Данас се тешко може говорити о обнови овог модела јер савремени политички системи код историјски православних народа припадају више пост-хришћанској ери и ако се приближавају Цркви, то чине искључиво ради користи коју имају у циљу сопствене стабилности и моћи. Какав је одговор Православне Цркве на проблем кризе вере у Бога у свету? За сада је све у приличној конфузији. Борба Цркве против атеизације и западног расхристовљеног хуманизма често се води управо методима традиције западног хришћанства, које је само својим одвајањем од аутентичног разумевања богооткривене истине у Христу генерисало ово стање. Ригидно схватање хришћанских догми као рационалних дефиниција које стављају Бога у оквире палог човековог ума, што је карактеристично за римокатоличку традицију, тешко да је у могућности да нађе излаз из овог ћорсокака. Покушаји од Другог ватиканског концила и разних папских енциклика до данас не дају суштинског резултата и просек у РКЦ поправља једино успех римокатоличке мисије у Јужној Америци, Азији и Африци, док некада стамена римокатоличка Европа масовно затвара своје цркве и суочава се са недостатком свештенства. С друге стране протестантском свету, који је највише подржао развој науке, сада се њихово слободоумље враћа као бумеранг јер је кључни принцип "sola scriptura" недовољан да увери данашњег човека да библијска учења треба прихватати дословно, како су протестанти упорно учили, посебно у светлу савремених научних достигнућа. Зато је примена римокатоличког модела прилагођавања духу времена тј. "aggiornamento" погрешан избор, исто толико као и савремена протестантска апологетика, која се креће било у скученим оквирима креационизма или, пак с друге стране, у правцу релативизације свега уз редефинисање или чак потпуно напуштање појма личног Бога кога нам је јавио Богочовек Христос (уп. Јн 1.18). Православна традиција никада није имала суштински конфликт са науком јер су познање Бога и познање света који је Бог створио два различита искуства. Бога пре свега упознајемо у личној заједници са Њим кроз евхаристијско општење, сталну борбу са страстима и грехом тј. борбом (аскезом) да превазиђемо свој егоизам и отворимо ум (срце) за заједницу са другим. Ми зато и не упознајемо Бога аналитички, већ бивамо познати од Бога тако што у Христу постајемо нови човек и у нама се обликује лик Христов који Бог препознаје и прихвата нас као синове Божије по благодати. То је суштинска разлика наше праволславне "обрнуте перспективе". Када будемо познати од Бога и уђемо у заједницу са њим, створени свет разумевамо искључиво у контексту опита заједнице са Богом, а не анализирајући сваку појаву рационалним путем. Православно богословље је у православној традицији увек било пре свега реч (логос) човеку од Бога, а не реч човека о Богу. Православни човек, како је говорио Св. старац Силуан не тежи да позна како је створено сунце или шта је сунце, већ КО ЈЕ ОНАЈ који га је створио. Резултат нису томови књига и студија, већ преображај божанским нетварним енергијама којим непрестано узрастамо у пуноћу раста Христовог. Онај који познаје Бога и бива препознат од њега, бива преображен, постаје боговидац и Црква га као таквог (светитеља) препознаје. Овај приступ је фундаментално другачији од онога који нуди западно хришћанство, које је још од почетка Средњег века помешало елементе аутентичног богопознања са елементима људског знања, што је повело западно хришћанство на пут без повратка. Од богонадахнуте речи која долази од Бога, богословље на западу је постало не само човекова реч о Богу, већ фантазирање о Богу, што је и резултирало мењањем лика Божијег по слици палог човека и фалсификовања хришћанске истине. Још од 11. века у римокатоличком свету почела је да преовладава теорија да је Христос страдао на крсту да би "задовољио" човековим грехом увређено достојанство Божије. С временом погрешно разумевање Бога довело је до постепене колизије између Бога Оца и Бога Сина, па је, читао сам сада већ доста давно, један француски проповедник у 18. веку на Велики петак упутио следеће речи Богу: "Боже зар ти више није довољно колико се твој Син мучи на крсту?" Наравно ова духовна шизофренија изродила је идеју Христа хуманисте, младог јеврејског рабина, револуционара, Jesus Christ Superstar-a са којим се ми људи можемо идентификовати по својим слабостима и искушењима, и који нам је донео слободу од Бога као некада Прометеј огањ са Олимпа. Ова слобода од Бога је данас схваћена као афирмација човекове слободе, хуманизма, људских права. У простору те "слободе" Бог уопште није ни потребан, јер смо сами себе идентификовали са Христом - не са Христом Богочовеком, већ Исусом човеком или једним од многих просвећених људи који су у разним религиозним и философским системима на свој начин чинили исто. Зар није Буда исто тако донео слободу од ригидног система хиндуистичких божанстава, зар то није учинио и Мухамед који је као "једини који је чуо речи Божије" изградио систем који данас руководи животима милиона људи? Уосталом зар то нису учинили бројни философи који су нам "помогли" да разумемо да смо ми сами богови са својим умом и да то само треба да схватимо и онда нам религија неће бити потребна? Коначно, ова идеја је нашла место и у политичком животу, и то не само у комунизму где је Бог замењен комунистичком партијом и њеним "обоготвореним" вођама, који се још могу видети као страшила по својим маузолејима, него и у претварању посветовњаченог хришћанства у опијум за народ, при чему религија треба да држи милионе у покорности аутократским системима у којима елита, по неком погрешно схваћеном божанском праву, може да терорише своје поданике, док се сама гуши у богатству и греху. Слично касније видимо у савременом потрошачком и капитализму и либералној демократији за коју је Францис Фукојама не тако давно рекао да представља крај историје, својеврсну сублимацију људског генија (али све паде у воду са Трампом:). Наш Бог није такав Бог, нити има икаве везе са оваквим веровањима. И зато је ортодоксија, као што је говорио о. Шмеман, парадоксија за овај свет. Ако се у православним друштвима хришћанство икада историјски постављало на овај погрешан начин начин било, је то одступање од аутентичне традиције коју је Црква и поред свих својих овоземаљских искушења успела да сачува и увек налазила снаге да се врати себи. Православна традиција, коју авај, многи православни врло мало познају, а још мање живе, даје одговор на све кључна питања, не зато што је најбоља религија у историји човечанства, већ заправо зато што уопште и није религија, него откривена реч Божија коју смо ми позвани да сведочимо, и то не као систем одређених учења или истина, већ својим животом и односом према свету око нас. Зато су проблеми атеизма или "смрти Бога" или секуларизације актуелни у православним друштвима само у оној мери у којој не живимо православним предањем и не опитујемо истину коју Дух Свети стално сведочи и коју ми потврђујемо на сваком евхаристијском сабрању. Сваки покушај да се православље "осавремени" извуче из "ригидних, петрифицираних форми" и отвори за менталитет савременог човека који уместо аутентичне слободе жели слободу као анархију, није ништа него идеологизација хришћанства и неизбежно ће завршити на отпаду сличних покушаја да се спасе вера у Бога разним компромисима са духом овога света у западном свету. Отуда је понирање у дубину православног предања, не само нашег веровања, већ ОРТОПРАКСИЈЕ главни начин како да останемо сведоци истине коју проживљавамо у Богу кроз заједницу у Христу Исусу (Његовом Телу - Цркви) Духом Светим. Суштина оног што желим да кажем јесте да се против "атеизма" боримо не доказивањем тога да Бог постоји, јер то већ може да значи многе ствари за разне људе, већ сведочењем оног Бога кога нам је Христос јавио. Свако добро од Бога Милоше
  14. Пресвета Богородица није требало да страда, не зато што је као њен син, оваплоћени Предвечни Логос Божији, имала човечанску природу сједињену са божанском, већ зато што је, будући у потпуности човек по природи, била очишћена Духом Светим и ослобођена сваког греха и страсти. Зато је називамо Свенепорочном јер је родила самог Спаситеља света који је страдао потпуно вољно, из љубави нас ради, без кривице и греха. Чудесна је тајна Пресвете Богородице, која је смирено примила благовест о надумном рођењу предвечног Бога као детета и то своје од девичанске утробе. Својим кротким речима архангелу "Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој" "Дух Свети сишао је на њу и сила Вишњега је осенила" и зачела је на неизрецив начин самог Сина Божијег у својој утроби. Од самог почетка збивања ове тајне Пресвета Богородица је била свесна чуда које се у њој и кроз њу дешава. Христос није био само Бог који се послужио њеном утробом као средством, већ Богочовек који је био њен син, од њеног тела и крви и који заувек остаје Богочовек. Човечија природа коју дала Пресвета Дјева заувек је постала саставни део ипостаси Божанског Логоса. Зато је њена љубав према Господу изнад сваког разума, јер га је љубила и као предвечног Бога и као своје чадо, истовремено будући и служитељка тајне Божије и Мајка Божија. Све у Христовом животу пројављивало се кроз живот Пресвете Богородице и нема ниједног створења које је икада остварило или ће икада остварити такву заједницу са Богом. Зато је Пресвета Богородица након своје телесне смрти по предању Цркве узнета телом на небо, где обитава као "часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима", као небеска Царица и наша највећа молитвена заступница. Гледајући страдања Сина свог и Бога пресвета Богородица је пролазила искуство које ми обични људи ни приближно не можемо да замислимо. С једне стране страдање њеног детета је била огромна бол и као мајка је то осећала сваким атомом свог бића, а с друге стране ни у једном тренутку није била без свести да страда сам Предвечни Бог у телу, које му је она дала, и да својим страдањем побеђује силу смрти и отвара свему створеном двери вечног живота. Зато је Пресвета Богородица саучествовала Христу у делу спасења и његово страдање, колико год то било болно и тешко за њу, није било без њене сагласности, оне исте сагласности, као онда када је пред архангелом изрекла своје чувене речи и пристала да буде учесник у тајни спасења. То је нарочито лепо приказано у филму Мела Гибсона "Христово страдање" (the Passion). У једном моменту када Христос бива уз галаму руље вучен улицама Јерусалима носећи крст под којим посрће, она га види и у том тренутку сећа се како га је једном подигла када је пао као мало дете, са колико је брижности и љубави потрчала свом детету. Она то и сада чини и долази пред Христа који пада под теретом крста у прашину. У једном тренутку када су им се сусрели погледи oна сама придиже Христа, дајући тиме своју мајчинску сагласност за његово страдање и искупитељско дело. https://www.youtube.com/watch?v=FQnJ3sifNQQ Kасније на Голготи то исто чини готово неприметним наклоном главе показујући своју сагласност и поред највећег бола кроз који је пролазила. Сцена придизања Христа под крстом дефинитивно је за мене и уметнички и богословски најјачи моменат у целом филму. Пресвета Богородица није ничим, па ни својим болом, желела да буде препрека ономе што је требало да се саврши на Голготи јер је знала да сам Бог чини то дело у телу, као њен син, и да је на тај начин и она учесник у том чудесном чину. Све је то предивно опевано у богослужбеној поезији наше Цркве, посебно на јутрењу Великог Четвртка када видимо како се њен бол меша са радошћу пред тајном Васкрсења која се све више назире како служба одмиче. Да је она била само "мајка Исусова" била би на Голготи најнесрећнија од свих жена икада рођених, али будући Мати Божија (Богородица) она никада није губила свест да саучествује у тајни спасења и да је распети Христос заиста Цар славе на престолу који раширених руку грли васцелу твар. Да би се оваплотио, по предвечном промислу Божијем, Логос није могао да уђе у наше постојање као човек без Оне која је требало да га роди и која је изабрана као најчистији сасуд у целом људском роду. У том смислу Пресвета Богородица је по предању Цркве сапосередница нашег спасења, па зато ниједну молитву у Цркви не завршавамо без помињања њеног имена и њеног заступништва. Човечије тело у коме је Христос победио силу смрти на крсту, тело Христово које је Бог Духом васкрсао из мртвих, преображено тело у коме се Богочовек вазнео на небо и које вечно обитава "с десне стране Бога Оца" управо оно тело које је Духом Светим зачето у утроби Пресвете Богородице. Зато је незамисливо дело Христовог спасења без кључне улоге Пресвете Богородице, која је Богу Логосу подарила тело и која наше молитве непрестано узноси пред Господа, заступајући васцели људски род. Драго ми је што о овоме размишљамо вечерас након другог бденија пете седмице поста када смо читали у склопу јутарње службе Акатист Пресветој Богородици. Пред нама је и велики празник Благовести, за који се у тропару каже да је (της σωτηρίας ημών το κεφάλαιον, και του απ αιώνος Μυστηρίου η φανέρωσις тј. почетак (заглавље) нашег спасења и објава вечне Тајне).