Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Bokisha

Члан
  • Content count

    701
  • Joined

  • Last visited

5 Followers

О Bokisha

  • Ранг
    Наш човек
  • Рођендан

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Recent Profile Visitors

7329 profile views
  1. Протестант фасциниран Православљем Румун Рихард Вурмбрант протестантски је хришћанин. За четрнаест година робовања у затвору упознао је мноштво других хришћана који су, као и он,у тамницу доспели због своје вере. Али неколико православних хришћана са којима је, како сам каже, имао привилегију да дође у додир, били су му неисцрпан извор охрабрења током низа година и спадају у најлепше сусрете које је имао у свом животу. Шта је, дакле, толико фасцинирало једног протестанта? Увек се радујте! Први човек о коме говорим је свештеник кога су утамничили кад је имао седамдесет година. Звао се Сурјоану. Када је доведен, беле браде и косе, неки од стражара на улазу у робијашницу су му се изругивали. Један је рекао: "Зашто су овог маторог попа довели овде?" Други је одговорио, исмевајући га: "Можда да би се сви исповедили код њега". То су биле баш стражареве речи. Овај свештеник имао је сина који је умро у совјетској тамници. Кћи му је била осуђена до 20 година затвора. Два сина су била с њим на робији – један од њих у истој ћелији. Његови унучићи нису имали од чега да живе – хранили су се из канти за смеће. Читава породица му је разорена. Изгубио је своју цркву. Али је лице овог човека било тако блиставо – на уснама му је увек лебдео прекрасни осмејак. Никог никад није поздрављао са "добро јутро", "добар дах", "добро вече", него са "Увек се радујте!" Једног дана смо га питали: "Оче, како кажете да се увек радујемо – кад сте прошли тако велику трагедију?" Он је одговарао да је радост могућа ако човек испуни макар једну реч Светог Писма. Ствари је увек гледао са радосне стране. У затвору се непрестано осећао смрад. А он је говорио: "Неког окружује мирис цвећа, а и девојке се парфимишу. Неки иду на излете, а неке окружују деца и породица. Ја не могу да видим своју децу, али зато други људи могу. Онај ко може да се радује онима који се радују увек је радостан. Увек могу бити задовољан." Због тога је он имао тако предиван израз лица. Небески смешак Да прекинем овде и испричам вам нешто о другом православном Хришћанину. Није био свештеник, него обичан сељак. У нашој земљи, сељаци су углавном неписмени, или полуписмени. Увек је читао своју Библију, али осим ње није прочитао ниједну другу књигу. Сада је био у истој ћелији са професорима, академцима, и другим људима високе културе које су комунисти стрпали у тамницу. И овај убоги сељак покушавао је да Христу приведе једног члана Академије наука. Али заузврат је добијао само поругу. – Господине, ја не могу много тога да вам објасним, али ја ходам са Христом, разговарам са Њим, видим Га. – Пусти ме! Не причај ми бајке о томе да можеш да видиш Исуса. Како Га то видиш? – Не могу да кажем како Га видим. Просто – видим Га. Постоје многи начини сагледања. На пример, у сновима видите многе ствари. Довољно ми је да затворим очи. Сад, рецимо, видим свог сина, сад своју снаху, сада видим унуку. Свако може видети. Постоји друкчији вид. Ја видим Исуса. – Видиш Исуса? – Да, видим Исуса. – Како Он изгледа? Како гледа у тебе? Изгледа ли спокојно, да ли је гневан, да ли Му је досадно, непријатно, да ли је срећан што те види? Смеши ли се понекад? – Погодили сте! Он ми се смеши, рече сељак. – Господо, дођите да чујете шта нам овај човек прича. Он нам се руга. Каже да му се Исус смеши. Покажи ми како се смеши! То је био један од највећих тренутака у мом животу. Сељак постаде јако, јако озбиљан. Лице му је заблистало. Данас у цркви има свештеника и теолога који не могу да верују у целу Библију. Они верују у пола Библије; у четврт Библије. На неки начин не могу да верују у чуда. Ја сам гледао преображења – не Христово, него другачија. Виђао сам лица која блистају. Смешак се појавио на сељаковом лицу. Желео бих да сам сликар еда би насликао тај осмех. Постојао је траг туге у њему због изгубљене душе тог научника. Али било је тако много наде у том осмеху. И било је тако много љубави и тако много састрадања, и чежње да његова душа буде спасена. Сва лепота небеса била је у том осмеху на његовом лицу. Било је то прљаво, неумивено лице, али је имало прелепи рајски осмех. Професор је погнуо главу и рекао: "Господине, у праву сте. Видели сте Исуса. Он вам се смешио". Чисто Православље Да се сада вратимо свештенику, Сурјоану. Увек је био пресрећно биће. Кад су нас изводили у шетњу, у затворско двориште без иједног цвета, без биљчице, без травке, стављао је руку на раме неког од Хришћана и говорио: "Испричај ми своју повест". Човек је углавном говорио како су комунисти били зли: – Премлаћивали су ме и мучили су ме и радили су ми ужасне ствари. Пажљиво је слушао, а затим би рекао: – Много си испричао о комунистима, реци ми сада нешто о себи. Кад си се задњи пут исповедио? – Пре четрдесетак година. – Хајде да седнемо и да заборавимо комунисте и нацисте. Јер ти си такође грешник. Кажи ми грехе своје. Сви су му се исповедали – и ја такође. И сећам се, кад сам му се исповедао, што сам му више греха говорио, то му је лице постајало лепше и љубвеобилније. На почетку сам се плашио да ћу му, кад чује неке ствари, постати одвратан. Али што сам више лоших ствари о себи говорио, то је он седао све ближе мени. И на крају је рекао: – Сине, ти си заиста учинио много грехова, али ти могу рећи једно. Упркос свих грехова твојих, Бог те и даље воли и прашта ти. Сети се да је Он дао Свог Сина да умре за тебе, и потруди се једног дана малчице, другог дана малчице, да поправиш своју нарав и то ће бити угодно Богу. Моја искуства са овим свештеником спадају у најлепше сусрете које сам имао у животу. Њега више нема на овој земљи. Он је био пример шта стварно Православље јесте, о чему је ту заиста реч. Тамо има таквих православних. Не видим много смисла у преласку на православље из лутеранства или баптизма док неко искрено не жели ту врсту Православља. Он је био изврсно Православље. Његово Православље је било чисто. Да Бог да да будемо истински православни по примеру многих светаца насликаних на иконама и по примеру многих светаца који су и данас живи. Добро исповедање У Румунији је постојала бригада састављена само од свештеника, епископа, пастора, рабина и верника – од свих који су у тамници били због вере. Једног дана је политички комесар дошао у инспекцију бригаде. Сви су стајали мирно, и он је одједном позвао младог човека (који се звао Кокеанга) и питао га: – Шта си био на слободи? – Господине, оно што сам био на слободи, бићу заувек. Ја сам свештеник Божји, одговорио је овај. – Аха, свештеник! И још увек волиш Христа? Свештеник је ћутао неколико секунди – секунди дугих као вечност, јер је знао да се његова вечна судбина одлучује у току тих секунди. Господ је рекао:"Ко год ме призна пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем Својим Који је на небесима; ко год ме се одрекне због страха од људи, одрећи ћу се и ја Њега пред Оцем Својим Који је на небесима". После извесног размишљања, лице му је заблистало – видео сам тако много блиставих лица – и веома смиреним, али и веома одлучним гласом, рекао је: ''Капетане, кад сам постао свештеник, знао сам да је у току историје Цркве на хиљаде њих било убијено због своје вере. И кад год сам улазио у олтар обучен у прекрасну богослужбену одежду, окружен љубављу и поштовањем пастве, обећавао сам Богу да ћу, ако икад будем морао да страдам, ако икад будем носио робијашко одело, и даље волети Христа''. Наставио је да говори: ‘’Капетане, ја вас много жалим. Ми имамо истину, а ви имате бичеве. Ми имамо љубав, а ви имате гвоздене решетке на затворским ћелијама. Насиље и мржња су убоги против истине и против љубави. Ако решите да обесите све професоре математике, кад би сви математичари били повешани, колико би онда било 4+4? И даље ће бити 8. А колико ће бити 8+8? И даље 16. Не можете изменити истину вешајући оне који говоре истину. Кад би сви Хришћани били повешани, и даље остаје да важи да постоји Бог, и да је Он љубав. И да постоји Спаситељ; Његово име је Исус Христос, и исповедањем Њега човек може бити спасен. И да постоји Дух Свети, и војске ангела око земље. И да постоји прекрасни рај – не можете изменити истину". Желео бих да има начина да се пренесе тон на који је изговорио ове речи. Ми остали смо били посрамљени зато што смо веровали у Христа и уздали смо се у њега, али овај човек је волео Христа као што је Јулија волела Ромеа и као што невеста воли женика. Љубав која не умире Кад сам био у затвору, веома сам се разболео. Имао сам туберкулозу оба плућна крила и четири пршљена су била захваћена. Имао сам цревну туберкулозу, шећер, слабо срце, жутицу и друге болести којих се не могу сетити. Био сам на ивици смрти. Са десне стране је лежао свештеник Иску. Био је игуман манастира. Овај човек, можда у својим четрдесетим годинама, био је мучен толико да је полако умирао. Али његово лице је било озбиљно. Говорио је о својој небеској нади, о својој љубави према Христу, о својој вери. Зрачио је радошћу. Са моје десне стране лежао је комунистички мучитељ који је овог свештеника измучио скоро до смрти. Њега су ухапсили његови партијски другови. Не верујте кад у новинама прочитате да комунисти мрзе Хришћане или Јевреје – то није тачно. Они просто мрзе. Они мрзе свакога. Они мрзе Јевреје, они мрзе Хришћане, они мрзе антисемите, они мрзе антихришћане, они мрзе свакога. Један комуниста мрзи другог комунисту. Они се узајамно обрачунавају, комуниста са комунистом, трпају један другога у затвор, муче свога као што муче и Хришћане, и премлаћују га. Тако се десило да је комунистички мучитељ који је мучио оног свештеника скоро до смрти, био мучен од својих другова. И он је умирао поред мене. Душа му је била у агонији. Током ноћи будио ме је говорећи: ''Пасторе, моли се за мене, молим те. Не могу да умрем. Починио сам тако стравичне злочине''. Тада сам видео чудо. Видео сам умирућег свештеника који је позвао двојицу заточеника. И ослањајући се на њихова рамена, полако, полако, прошао је поред мог кревета, сео на ивицу постеље свог убице, и почео да милује његову главу. Никад нећу заборавити тај покрет! Видео сам жртву како милује свог убицу! То је љубав – нашао је нежности за њега. Свештеник је том човек урекао: "Млад си; ниси знао шта радиш. Волим те свим срцем". Али он није само РЕКАО те речи. Можеш да кажеш "волим", али то је само реч од пет слова. Он је заиста ВОЛЕО. "Волим те свим срцем". Наставио је: ''Ако ја, грешник, могу толико да те волим, замисли Христа, љубав ваплоћену, колико те Он воли! И сви Хришћани које си мучио, знај да ти праштају, да те воле, и да те Христос воли. Он жели да се спасеш више но што желиш да будеш спасен. Питаш се да ли ти греси могу бити опроштени. Он жели да ти опрости грехе више него што ти желиш да будеш са Њим у рају. Он је љубав. Треба само да ми се вратиш и да се покајеш''. У тој ћелији где није било могућности за приватност, чуо сам исповест убице својој жртви. Живот је много узбудљивији од романа – ниједан романописац никад тако нешто није написао. Убијени – на ивици смрти – слушао је исповест свог убице. Убијени је давао опроштај свом убици. Скупа су се молили, загрлили један другог, и свештеник се вратио у постељу. Обојица су умрли исте ноћи. Било је Бадње вече. Али то није обично Бадње вече кад се просто сећамо да се пре две хиљаде година Христос родио у Витлејему. Било је то Бадње вече у току кога се Исус родио у срцу комунистичког џелата. Ове ствари сам видео својим сопственим очима. Рихард Вурмбрант (из часописа "Again") http://www.prijateljboziji.com/_Protestant-fasciniran-Pravoslavljem/71200.html
  2. и промена на боље кроз покајање је дар од Бога,а не од труда,па смо практично увек недостојни... е да није Њега да нас удостоји?
  3. старац Јосиф Исихаста: БЕЗ ВОЉЕ БОЖИЈЕ НЕ МОЖЕ СЕ НИ РАЗБОЛЕТИ НИ УМРЕТИ ТРИДЕСЕТО ПИСМО Премудри Соломон каже: Почетак је мудрости страх Господњи (Прич 1,7). Ја пак вама кажем: блажен је и троструко блажен човек који се боји Господа. Из тог страха Божијег рађа се поверење у Бога. Човек свом душом верује да ће, уколико се сасвим посвети Богу, и Бог у потпуности промишљати о њему. Осим бриге за храну и кров над главом, на коју га, опет, подстиче сам Бог, човек нема других брига. Следећи вољу Божију, он јој се потчињава са свом једноставношћу. Када се укорени таква вера, у потпуности ишчезава оно знање из којега се рађа сумња у све, које умањује и често одузима веру. Њему на руку иде природа, јер смо одгајени са њом. Али када једном, након многих искушења, вера победи, знање се мења и рађа се духовно знање, или боље речено оно се даје као дар, и то знање не противуречи вери, него напротив, узлеће на њеним крилима и прониче у дубину тајне. Након тога ово двоје, вера и знање, знање и вера, постају неразлучиве сестре. А ми који смо се посветили Богу, испитајмо себе и видимо поседујемо ли такву веру или над нама господари знање. Ако ти све препустиш Богу, гле, задобио си веру и онда ћеш га засигурно и без сваке сумње имати за свог помоћника. Чак и ако будеш испитан хиљаду пута, чак и ако те буде искушавао сатана да би ослабио твоју веру, ти и по хиљаду пута дај предност смрти и не потчињавај се знању Самим тим, отвориће се двери тајинства. И сам ћеш се зачудити што си раније био свезан оковима знања, док сада на божанственим крилима летиш изнад земље. Удишеш други ваздух слободе, којега су други лишени. Ако пак видиш да знање царује и да се и при најмањој опасности губиш и очајаваш, знај да си још увек лишен вере. Отуда следи да ти још увек на Бога не полажеш сву своју наду да те Он може спасти сваког зла. Због тога се потруди да се поправиш, како ми то кажемо, да не би био лишен тако великог добра. Обрати сада пажњу на оно што кажем. Једном нас је посетио неко ко је већ много година био монах. Живео је у Швајцарској, будући да је имао три велике, страшне и неизлечиве болести. На лекове је потрошио читаво богатство, јер је био богат човек. Неко га је посаветовао да дође код мене. Он ми је открио своје помисли и ја сам се много сажалио на њега. Рекао сам му да ће одмах оздравити, чим поверује да га Бог може исцелити. Ако бих писао читаву историју и колико сам се намучио да бих га убедио, била би ми потребна четири листа папира. Он ме није напуштао и није одлазио, али није хтео ни да поверује све дотле, док није садејствовао Бог. Јасно је чуо глас који је говорио: „Зашто не послушаш, да ти буде добро?“ И тако се избавио. Захтевао сам да једе супротно од оног што је требало (односно, оно за шта је рекао да ће умрети ако то учини), да сву наду положи на Бога и да, одрекавши се знања, следи веру. Да више не једе десет пута на дан, као што је до тада чинио, него само једном. Богу су била довољна три дана да би га испитао. Ја сам се усрдно молио за њега. Током ноћи, у сну сам видео две страшне птице које су га ухватиле да би га прождерале. Змија је чврсто обавијала његово грло, а он ме дивљим гласом позивао да га спасем. Борио сам се са свим тим чудовиштима, повио их и пробудио се. Он је тада дошао и рекао ми: «Сасвим ми је добро, као да сам се поново родио!» И заиста тело ми је било потпуно здраво, као у малог детета. Имао је лекове и два ковчежића са инјекцијама. Ја сам му рекао да све то баци низ стену, што је и учинио. Након тога живео је као здрав човек и јео једном дневно. Видите ли како дејствује вера? Немојте мислити да сам ја то учинио. Не. Ја нисам на таквом духовном степену. Вера има силу да учини такве ствари. Чујте још и ово. Једна монахиња ми је писала да много пати и да ће умрети уколико не оде на операцију. Ја сам јој одговорио, уверавајући је у супротно. Она ми опет пише да лекар каже да ће, ако не буде оперисана, за неколико дана доћи до перфорације и да ће умрети. Поновио сам: „Имај вере, положи све на Бога и дај предност смрти!“ Послала ми је одговор да се болест повукла. Видите? Испробао сам то хиљаду пута. Када смрт поставиш испред себе и када је сваког тренутка очекујеш, она бежи далеко од тебе. Међутим, када се плашиш смрти, она те непрестано прати. Сахранио сам тројицу који су умрли од туберкулозе, гајећи наду да ћу се и сам заразити. Обукао сам одећу коју сам скинуо са умрлога, али је смрт побегла и отишла код оних који се ње плаше. Ја болујем читавог свог живота. Никада се нисам лечио. Упорно једем оно што ми је забрањено. И где је смрт? Ово вам пишем зато што тежите савршенству. Мирјани не греше владајући се по знању, јер они не траже други пут. Свим овим хоћу да кажем да се без воље Господње не можемо ни разболети ни умрети. Иди далеко од нас, маловерје! Када на почетку спознамо Бога као Творца сваког добра, као Оца који промишља о нама и који нас штити, тада у Њега морамо поверовати свом душом и свим срцем. И све своје наде полагати на Њега. Тада ћемо га заволети, јер ћемо на себи осетити Његова многа доброчинства, Када будемо од свег срца љубили Бога као Створитеља, тада ћемо и ближњега љубити као самога себе, знајући да смо браћа, у Адаму по природи, а у Христу по благодати. Будући да се посветио Богу, духовни човек не сме признавати сродство по телу [плоти], него сродство по духу. Човек и жена, односно тело, постоје ради продужења врсте, чега смо се ми одрекли и уздигли се више. Ако смо духовни, морамо и видети духовно. Што се тиче душе, не постоји мушка или женска душа, нити пак млада или стара душа, него је над свиме благодат Христова. Због тога вас молим: допустите вашем уму да слободно созерцава ту велику тајну скривену у речима које вам говорим. Не држите свој ум под законом, јер смо ми под благодаћу. Нека окуси непорочну љубав и нека узлети до созерцавања јединог Бога, нашег благог Оца. Будући да смо сви браћа, дах Божији и Божије удахнуће, и да је наш животодавац Отац међу нама, сва наша дела, кретања и мисли отворена су за Његов суд и јасна за Његове очи. и пре него што се покренеш или нешто помислиш, било да је добро или зло, душа ће, као дах, као удахнуће Божије, известити Бога. Он унапред зна шта ћеш учинити, и ти тек након тога начиниш покрет душе или тела. Сада обрати пажњу на речи пророка: Провиђах Господа пред собом свагда (Пс 16,8). Да ли су очи твоје душе стално отворене или пак сматраш да, ако ти не видиш Бога, не види ни Он тебе? Или можда, ако је твој ум затворен, сматраш да нешто можеш учинити у тајности од Њега? Он, међутим, види тебе и жалости се, али је попустљив и превиђа твоје маловерје и помраченост твога ума. Зар не знаш да је Исус свакоме исцељење, и у свакој потреби? Да је Он храна гладноме, вода жедноме, здравље болесноме. одећа нагом, појцима глас, молитвенику осведочење. и свима све на спасење. У почетку ми је било дато тешко искушење. Читава моја леђа одозго до доле била су прекривена чиревима великим као лимун. Био сам укочен као дрво и нисам могао ни да се сагнем. Борио сам се са овом патњом, не мењајући ни рубље ни другу одећу. На леђима сам носио једну врећу и тако сам обишао целу Свету Гору. Ходао сам све дотле, док чиреви нису попуцали. Потекао је гној који ми се сливао и низ ноге. Као што сам рекао, нисам мењао рубље. Борио сам се и ужасно трпео, док од течности која је истицала рубље није постало дебело као прст. И у ране се могао ставити прст. Међутим, ништа ми се није догодило. И све до данас, када се разболим, ја сваку болест дочекам са највећом радошћу: можда ће ми она донети вечни сан. И наћи ћу се пред Господом Исусом. Тај час још није дошао, али ће у сваком случају ускоро доћи. Смрт која је за многе велика и страшна, за мене је само починак, најслађа ствар која ће ме, чим дође, избавити од жалости овога света. Очекујем је сваког тренутка. Она је уистину велика. Но, велики је подвиг прихватити на себе сав терет данашњег света, када свако тражи од другог испуњавање заповести. Такво је наше време. Због тога је неопходно велико трпљење, да до последњег даха останемо у усправном положају. Буди, дакле, храбар и нека се твоја душа крепи у свему, ма шта да се догоди. Због тога и због свега, ја сам постао леш. Молим Бога да ме узме како бих отпочинуо. Молим вашу љубав да се моли за мене, јер је много душа које траже моју помоћ. Верујте ми да због сваке душе која од мене добија помоћ и сам искусим рат који она води. Поново вам пишем, охрабрујући вас да се не плашите болести, чак и ако будемо страдали до последњег дана. Ако је Бог увек близу, зашто бисмо се онда узнемиравали? У Њему живимо и крећемо се. Он нас носи у Свом наручју. Богом дишемо, у Бога се одевамо, Бога дотичемо, Бога окушамо у тајинству. Ма где да се окренеш, ма где да погледаш – свуда је Бог: на небесима, на земљи, у безданима, у дрвећу, у камену, у твом уму, у твом срцу. Зар Он не види да ти страдаш и да патиш? Кажи му шта те мучи и видећеш утеху, видећеш исцељење које ће исцелити не само тело него у још већој мери и страсти твоје душе. Пишеш ми да још увек имаш обележја „старог човека“. А ја ти кажем да у теби још увек нема ни капи Новога Адама. Ти си сав „стари“. Када у теби почне да се уобличује Нови Адам, сам ћу ти писати о видовима уобличавања новог човека, ако будем жив. http://manastirpodmaine.org/starac-josif-isihasta-bez-volje-bozije-ne-moze-se-ni-razboleti-ni-umreti/
  4. Туђинка на Земљи Постоји у огромној већини људи један промашај, једна погрешна процена која баца у понор очајања и туге. Тај промашај јесте лажна нада, она коју усмеравамо у пролазно, трулежно, несигурно, пропадљиво. То је она нада из наших планова и представа о лепој и благословеној будућности која се, скоро увек, преокреће у своју супрoтност. А за лажну наду је потребно само једно: да заборавимо да је наша душа у овом свету - туђинка. Још као деца слушали смо о старозаветном великом пророку Мојсеју. Слушали смо и читали како је четрдесет година водио свој народ из Египта, где се тај народ патио, у дивну обећану земљу Хананску; како је довео народ до те земље, али у њу није ушао, него је само издалека с планине Навав видео, и ту на планини издахнуо. Стајао је стари пророк Мојсеј на планини Навав и гледао у даљини: брежуљке, и реке и зелене долине хананске које ће настанити његов народ, али куда његова старачка нога никада неће крочити. Слушали смо и нисмо тада ни слутили да је та слика – како пророк Мојсеј с горе посматра дивну земљу за којом је толико чезнуо и у коју неће ући, у ствари слика судбине сваког од нас. Сви ми у овом животу чезнемо за нечим, за неком „обећаном земљом“. Пред сваким од нас лебди неки лепи сан који бисмо желели да остваримо. Он нам често изгледа близу остварења, као да нам је ту, на домаку руке, ми га скоро видимо како се приводи у дело и – често у последњем тренутку – с тугом увиђамо како до њега ипак никада нећемо доћи. Узмимо само шта од живота очекује једна наша обична и скромна жена, и чиме јој живот узвраћа. Колико је њених скромних снова стварност развејала у ништа! Као девојка, сањала је како ће срести човека доброг, племенитог, паметног, карактерног, који ће бити све за њу и коме ће она бита свећа свету. Више пута јој се у младалачком одушевљењу учинило да је неко од људи које је срела управо такав, и често после врло кратког времена са жаљењем увиђала да се преварила. Човек о коме је тако лепо мислила показао се ситан, бескарактеран, порочан… Ипак, учинило јој се да је најзад направила добар избор и удала се. Очекивала је да ће јој брак донети све најлепше. И опет је са жаљењем увиђала да су је очекивања изневерила. Све то није било онако како је замишљала. Тек ту је живот поштено изломио и измучио. Дошле су несугласице са родбином, размирице с мужем, материјално натезање, болест њена, мужевљева, детиња, смрт у кући… Надала се ипак: све ће бити боље док деца мало одрасту. Али и ту се преварила. Док су деца била мала, мучила се с њима, али су јој она бар љубављу узвраћала за те муке, и оне су јој биле слатке. Али кад су деца мало одрасла некако се све променило. Има кћер у којој гледа све. Дала би за њу своју крв, своју душу… Одваја од својих уста само да би детету било више, иде у чему било само да би дете било лепо обучено. Кћи расте и мати с тугом почиње да увиђа како њеном детету све друго постаје милије него она: и другарице, и другови, и игранке, и провод, и друштво које је може одвести на странпутицу. Говори јој, учи је, моли је, преклиње, саветује. Осећа да њене речи и не додирују срце детета. Оно на све нестрпљиво и с неке висине одговара: „Ти, мама, то не разумеш“. Или има сина у кога је полагала сву наду. Родила га, однеговала, бдила над њим с љубављу и усхићењем. Чим је мало одрастао, отргао се испод њене руке и испод њеног крила. Други су постали за њега важнији него мати, други имају већи утицај на њега него она. Све што је она волела, све чему га је учила, све што је за њу најсветије за њега више не значи ништа. Тако се радовала кад је још као сасвим мали први пут сложио прстиће и невешто али мило правио на себи крсни знак, кад је читао молитве којима га је она учила, кад је с њом заједно окретао славски колач и растурао сламу на Бадње вече. Сада се син више не крсти, неће да слави, туђи су му мајчини благдани. И тако славе и празници, ти дани њене некадашње највеће радости, претварају се у дане суза и жалости. Тако се на земљи развејавају у ништа толики лепи снови. Ко би их све набројао? А они су понекад тако невини, тако природни, тако скромни, па ипак – уместо њихова остварења – живот тако често донесе разочарање, и страдање и бол. Јер, људска је душа у овоме свету туђинка, самотна избеглица. Она ту не наилази на разумевање чак ни међу најближима. Један велики писац је рекао: „Ма шта се мислило, ма шта се говорило, у овоме свету нико не разуме никога.“ Не разумеју се чак ни родитељи и деца, не разумеју се браћа и сестре, не разумеју се пријатељи, не разумеју супружници… Тај свет који не задовољава ни најневиније тежње човекове душе, тај свет у коме она скоро на сваком кораку наилази на отпор, на неузвраћену љубав, тај свет у коме она не наилази чак ни на разумевање своје најближе околине, није њен прави свет. Отуда су се људи и повлачили из света у самоћу. Ту, у преданој и дубокој молитви понирали су у један шири свет, у коме се – по речима једног од њих – „размичу границе природе, отварају тајанствени извори познања и пред душом простиру бескрајни хоризонти“. Ту су се духовно сједињавали с Бескрајним, ту је срце наилазило на умирење и душа узајамност и пуноћу. Отуда и данас намучене душе превазилазе у молитви уске границе овога света и добијају оно што им свет не може дати – понирање у онај прави, бескрајни и вечни живот. „Као мирисна роса, као мана небеска пада на богоозарену душу благодатна сила. Као драгоцени бисери роне се сузе радости од додира с Богом. Ту је тиха чежња за небом, вечно тражење и вечно налажење, као бездан дубока сагледања у вечност и детиње умирење душе, преданост Богу и љубав – љубав до краја“. Ту се душа човекова осећа код куће, ту је њен Очев дом, ту је њен истински свет. Нека је благословен Бог Који и из зла изводи добро и даје намученој души да нађе пут! Нека су благословени они који с љубављу одужују свој тешки дуг човека, не жалећи себе и не очекујући награде од света! Нека су благословени они који су велики у болу, велики у самопрекору, велики у љубави! Нека су благословени они који су кроз страдања овога света нашли пут ка Богу и који у Њему налазе истински живот, пуноћу, и смисао и радост! Епископ Хризостом (Војиновић) manastirpodmaine.org http://www.prijateljboziji.com/_Tuđinka-na-Zemlji/68375.html
  5. мени се чини да је овде показано оно истинско смирење које Бог благодаћу својом покрива...
  6. Шта је доказала наука? Кад би наука неминовно одвајала човека од Бога, на свету не би постојао ниједан верујући научник. Кад би наука неминовно доводила човека до страха Божјег и поклоњења Највишем Уму, па свету не би било ниједног озбиљног научника који се не би молио и који не би проливао сузе над Јеванђељем. У историји и дан-данас видимо два велика мноштва мислилаца и научника. Једно мноштво се састоји од оних који у научну храну додају со верe, а друго мноштво од оних који једу неслано. То су они којима Бог није потребан ни у свакодневном животу -као Помоћник, ни у науци - као хипотеза. Није важно које мноштво бројчано претеже. У таквој ствари неколико гласова више пеће променити главни закључак, јер су оба мноштва велика по свом броју. А главни закључак се састоји у томе да наука не доводи до вере и не одводи од ње. Она може да помогне, да подстакне, како у једну тако и у другу страну, али суштина ствари није у њој. Постоји нешто круто у човeку, што се разликује од ума који анализира, где се заправо зачиње и где зpи вера. Блез Паскал је говорио да срце има логику која се разликује од логике ума који спознаје. Исти овај дивни Паскал је говорио да Бог код човека не долази као Бог философа и научника, већ кao Бог Авраама, Исаака и Јакова. Људи попут Паскала су драгоцени. Они су потребни бар за то да би се избила картонска сабља из руку атеисте с којим споримо кад он своје неверје доказује баналним испадом „наука је доказала“. Која наука? Шта је доказала? Ето, Паскалу није доказала. Не само то, Паскал је помоћу математичке вероватноће доказао да је вера у Христа неопходна. Ако се смисао живота састоји у тежњи ка добру и избегавању патње и ако је наука позвана да обезбеди или приближи људима срећу, разумно је и неопходно веровати у Христа, а не веровати у Њега је безумно и опасно. Погледајте сами. Рецимо, човек који верује у Бога је погрешио. Шта је изгубио? Ништа. Живео је слично као други људи. Јeo je, пиo, радио и одмарао се. Само се трудио да поштује морални закон, због чега су га људи из околине можда поштовали. Онда је умро, и то је све. Распао се на праелементе и као што је говорио Омар Хајам: „Ове шачице песка испод наших ногу - некад су биле зенице очаравајућих очију.“ А шта ће бити ако није погрешио? Очекује га слава, Царство, заједница с анђелима, познанство с најбољим људима на свету, гледање Христа, радост, душевни мир. А сад погледајмо неверујућег човека. Шта је он изгубио aкo је провео живот у складу са својим погледом на свет? Није се мучно постовима и одласцима на дуге службе. На грехове тела гледао је као на закон природе. Није желео да се смири пред Богом, и не само то, желео је да се поноси славним именом човека. Али је морао да се смирава пред начелницима и пред животним околностима. Велика дела, наравно, није учинио, али је живео на своје задовољство. Истина, и задовољство je било варљиво. Болести и године. Неподударност жељеног и стварности, као свакодневне свађе, тровале су већи део могуће среће. Али је човек остао чврст у свом атеизму. И сад је умро како би нестао. Како ће се зачудити кад нестанак побегне од њега, а боје света, напротив, постану јаче! Шта би добио ако би нестао? Ништа. Не само да не би добио ништа у поређењу с верујућим човеком, него ни у поређењу с кућним псом ништа не би добио, већ би пре изгубио. А што се тиче његовог губитка (у случају да није у праву). Показаће се да је већи него што се може поднети. Губитак ће бити такав да ће човек и нехотице завапити од очајања и почети да шкргуће зубима. Тако је и речено: „Биће плач и шкргут зуба”. Дакле, кад су у питању варијанте веровати - не веровати, боље је веровати. Ништа нећеш изгубити, али добитак може бити незамислив. То је исто као да добијеш на рулету милион с већином поклоњених жетона. То каже банална математичка рачуница. И обрнуто. Атеиста ништа неће добити постајући храна црва и трулежи. А ако изгуби, изгубиће колосално. Закључак: наука нe може да докаже да Бога нема. Напротив. следбеници неверjа иису упознати с елементарним законима правилног размишљања. Онда нека се не позивају на науку. Боље је да кажу: „Не верујем зато што ми је срце тврдокорно“, „огрезао сам у таштину“, „плашим се да погледам Бога у очи“. То би било поштено, дакле, и корак ка будућем покајању и исповедању. А овако — „наука је доказала…” Требало би да се стиде. Постоји Аристотелова логика, која не дозвољава противречности. Њу немој насилно примењивати тамо где постоји чудо. На пример, у Јеванђељу. Тамо Дјева рађа Сина и остаје Дјева. Тамо се Бог оваплоћује, мртви васкрсавају, пет хлебова храни пет хиљада људи. Очигледно, неки други свет je yшao у „овај“ свет и закони другог света су потиснули, благо речено, истиснули су непромењивост живота на који смо навикли. Живели су људи, живели, и паралелне линије се код њих никад нису пресецале. Бог је на небу, ми смо на Земљи, Еуклид је у праву: паралелне линије се не пресецају. Кад се одједном страница окренула и почела је геометрија Лобачевског. Не само да су се паралелне праве пресекле — Бог је сишао на земљу. Два света су се сјединила нераздељиво, премда и несливено. И уобичајени закони света су почели да се повлаче показујући да се поред нас налази Цар Који није од овога света. Да ли постоји наука која размишља смело, упркос видљивом свету? Постоји. То је математика. Она је царица наука. Код ње су на све стране надомак руке паметне ствари, које се не могу опипати. Нико од нас није видео и неће видети нулу. Ништа је незамисливо и не може се приказати. А математика барата нулом по навици, као домаћица иглом и концем. Чим почнемо да говоримо о бесконачности, почињу чуда. Сваки математичар ће вам на прсте доказати да је у бесконачности део мноштва једнак целини, да је бесконачна права — круг бесконачног пречника. И напротив, круг бесконачног пречника је бесконачна права. То бих чак и ја могао да докажем. Значи, у науку треба да уведемо један од атрибута Бога – бесконачност, и одмах ћемо бити у стању да водимо разговор на језику науке, који је веома близак језику вере. Већ нестају осмеси с лица скептика приликом разговора о томе да Бог има једну природу и три Лица. Да, господо. Аристотел је остао иза врата, а ми улазимо у светилиште мисаоних созерцања, где се нико не чуди ни Богочовечанству, ни Вечној девствености, ни јединству Тројице. Тачније, чуди се, али не негира, већ созерцава. Дакле, да ли нам наука смета да верујемо? Да ли можемо да убијемо кухињским ножем? Да ли се микроскопом могу крцкати ораси? Све је то могуће ако је животни вектор усмерен у погрешном правцу. Разум ће као дигитрон послушно рачунати како у безгрешним, тако и у лоповским шемама. Важно је да разумом управља срце, које (по Паскалу) има сопствену логику. И важно је да се срце моли. Онда немамо разлога за страх. Тачније, увек имамо разлога за страх. Али ће основе за страх, кажимо то математичким језиком, тежити нули. Протојереј Андреј Ткачов Извор: manastirpodmaine.org http://www.prijateljboziji.com/_Sta-je-dokazala-nauka/68293.html
  7. Како разговарати о вери? У дискусијама треба да изнесете само мало речи о религији и победићете. Оставите онога ко је другачијег мишљења да се искали, да прича, да прича... Ви се потрудите да он осети да има посла са мирним, сталоженим човеком. Постарајте се да утичете добротом и молитвом. А када узмете реч, говорите мало. Ништа нећете учинити ако будете говорили са жестином. Ако саговорнику, примера ради, кажете: изрекао си лаж! - шта ће произићи из тога? Ви сте као овце међу вуковима. Шта треба да радите? Споља будите хладнокрвни, али у себи се молите. Будите спремни, упућени у проблематику; говорите са смелошћу, али и са светошћу, благошћу и молитвено. Али да би сте ово чинили, треба да постанете свети. Старац Порфирије Кавсокаливит http://www.prijateljboziji.com/Pouka-dana/2017-03-11/26.html
  8. Мисли за сваки дан у години - Св. Теофан Затворник Не дај сна очима својима, ни веђама својима дремања. Отми се као срна из руке ловца, и као птица из руке птичара (Прич.6,4 -5). То правило је дужан да узме као кормило свако ко је у своме срцу и пред Богом решио да живи по Његовим заповестима. Ни он не треба да даје сна очима својим - наравно, не спољашњим, него унутрашњим, тј. очима ума, како би оне непрестано гледале на срце и пажљиво посматрале све што се у њему дешава, пружајући могућност ревнитељу да препознаје вражје замке и да избегава њихове опасности. Сада срце постаје поприште борбе са непријатељем. јер, ту он непрестано сеје своје, што се одражава на помислима. Премда нису увек нечисте на очигледан начин, оне су ипак већим делом прикривене привидном добротом и исправношћу. А ланац свих помисли је вешто сплетена замка. Ко им допусти да се развијају без пажње, не може а да не буде њима завезан, нити да избегне опасност пада. Ето због чега, брате, треба да држиш око твога ума строго пажљивим за све оно што се дешава у теби и око тебе. Гледај и испитуј шта ти предлаже твој неодступни саветник са леве стране и расуди због чега ти он то предлаже, чему те то води, те никада нећеш упасти у његове замке. Ипак, не заборави да сама пажња није довољна, већ да треба да се удружи са трезвоумљем, бодрошћу и непрестаном молитвом Господу. Споји све то и бићеш неуловив. http://www.voanerges.rs/index.php/sv-dn-vn-ci-nj/b-s-d-sv-ni-l-srpsg/6135-c-vr-drugi-v-li-g-p-s-isli-z-sv-i-d-n-u-g-dini-sv-f-n-z-v-rni
  9. Pa što da ne ... pa neka je i iskustvo pa nek se iskoristi na dobrobit i korist nečijeg spasenja... a beše ih koji od raspusnog života postaše i svetitelji....sa Bogom je sve moguće. ...samo teški gordeljivci ostaju tvrdi po pitanju nepromenljivosti Sent from my GT-I9500 using Tapatalk
  10. Радујте се свагда у Господу Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се”, узвикује свети апостол Павле. Па још додаје: ”Не брините се ни за што”. А ја, сав у грчу због брига премногих и несигурности сталне, помишљам: Како да се радујемо, добри наш Апостоле, кад ми се чини да тако мало разлога радовању има? Куд год да се окренемо и кренемо, на коју год страну поглед да упремо, све нас од радости одвраћа. С које год стране, с набрајањем, да почнемо, све туга и невоља. Апостол нас зове да се радујемо у Господу а да се оставимо преварних радости због трица и крпица, па макар то биле куће големашке, брда и долине, јахте и лимузине. Све је то испразно; у томе праве радости нема. Заиста, зар нас толики несрећници около нас, који су то све стекли и награбили, не увјеравају у то? Има само једна радост, која човјека може испунити до краја, а то је радост коју само Бог подарити може. ”Јер Царство Божије није јело ни пиће - вели свети апостол Павле - него праведност и мир и радост у Духу Светоме”. Да не помислимо да нас Апостол савјетује да сад ”све четири увис”, па да ”бригу на весеље” ударимо, и баш, стварно, ни о чему бригу не водимо. Далеко од тога. Није ни Апостол тако чинио. Него нам вели, кад све своје, слабашне, снаге упремо и сами учинимо што нам је чинити било, од себе урадимо што смо могли, онда да дођемо пред Господа с молбом, да Он наше тегобе и бремена наша преузме. ”Све своје бриге положите на њега, јер се он стара за вас”, савјетује нас свети апостол Петар. Дакле, ”подај Господу пут свој, и уздај се у њега, он ће учинити”. Ето, браћо и сестре, чусте како да вратимо радост и да нам се прену кости потрвене. Отресимо се непотребних мисли, брига и бремена, отпетљајмо срца своја од свега чиме смо их запетљали, распростримо пред Богом муке своје и повратићемо мир Божији који превазилази сваки ум. ”А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вјери, да изобилујете у нади силом Духа Светога.” Протојереј Василије Томић http://www.prijateljboziji.com/Pouka-dana/2017-03-07/26.html
  11. Јеси ли жртва неправде? Гервасије Агиорит Ево како ћеш знати да ли си жртва неправде, других људи, зависти, околности или било чега. Ако си права жртва имаћеш радост, велику и непомутиву радост и мир у себи... Ако се гушиш у "непрaвди" коју ти људи и живот наносе, упамти добро, ти јеси жртва- али жртва свога карактера, своје сујете, самољубља и саможивости. Права жртва се не осећа као жртва, не осећа да је она та која трпи неправду. Жртва свога карактера и егоизма осећа увек бол, њу увек нешто повређује. Повредљивост је параметар великог "ега". Престанимо да себе заробљавамо самообманом да ми страдамо на правди Бога ! Умишљене жртве никад неће имати радост живота! http://www.prijateljboziji.com/Pouka-dana/2017-03-05/26.html Sent from my GT-I9500 using Tapatalk
  12. Praštaj Avo.malo je nerazumljivo i zbunjujuće tvoje mišljenje u ovoj temi za nas laike i teološki nepotkovane što bi rekli prost narod.pazi malo na nas smućene će se pogubimo još više Sent from my GT-I9500 using Tapatalk
  13. Verovatno je sasvim drugačije sa onima koji su dostigli svetost kao Ava na primer pa im uz Gospoda ne treba post, al što sveti zaboraviše na grešne i ostrašćene i lekove im potrebne Sent from my GT-I9500 using Tapatalk