Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Bokisha

Члан
  • Број садржаја

    769
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

5 Followers

О Bokisha

  • Ранг
    Наш човек

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Recent Profile Visitors

8437 profile views
  1. Gostoprimnica sa pastrmkom i jelima po sistemu kolko platiš verovatno je poremetila i ugostiteljsku radinost u komšiluku manastira pa izgleda protivnika bratije ima mnogo....
  2. човек се учи док је жив....уколико је спреман наравно да се упусти у то
  3. Да и да не заборавимо ,разлчите представе о љубави ,које свако од нас има... често многи и незнају шта је љубав....они мисле да воле или да су вољени или невољени.....
  4. Необично крштење Пут ка Царству Пут ка Царству Божијем почиње од Свете Тајне Крштења. Колико је светлост далеко од таме, колико је живот удаљен од смрти, тако је крштен човек супротстављен некрштеном. Свако крштење је посебно већ самим тим што је оно духовно рођење. Ово је истинита и заиста необична прича о крштењу једне особе.Божијем почиње од Свете Тајне Крштења. Колико је светлост далеко од таме, колико је живот удаљен од смрти, тако је крштен човек супротстављен некрштеном. Свако крштење је посебно већ самим тим што је оно духовно рођење. Ово је истинита и заиста необична прича о крштењу једне особе. Jа нисам била крштена дуго година, а моме крштењу претходи следећа занимљивост: наиме, сањала сам Свету Петку. Једног јутра сам се пробудила, и сећам се да сам у сну видела светлост у којој је био лик, како ми се чинило, Свете Петке, а која ми се обратила следећим речима: „Људмила, дошло је и твоје време!“ Ту сам се и пробудила, чудећи се откуд светитељка да дође код мене и да ми тако нешто каже. Почела сам да трагам за значењем тих речи „да је дошло моје време“. Најпосле је један мој пријатељ предложио: „Хајде да одемо до оца Тадеја, можда ће он знати да ти каже шта је то.“ Отишли смо до њега, премда сам ја била веома сумњичава, али је моја жеља - да сазнам шта је то, преовладала. А док сам му прилазила, отац Тадеј, долазећи ми у сусрет, збораше: „То што си сањала, то значи да треба да се крстиш! Ти ниси крштена душа.“ Погледах га, шокирана. „Да, да – рекох збуњено – ја сам због тога и дошла, да вас питам шта да радим у вези са сном.“ Након што му препричах сан, он се насмеја онако детињим осмехом, потврђујући ми: „Па то значи то: да треба да се крстиш. Дошло је време да се крстиш; то је најважније у животу човека.“ „Али шта то значи?“, упитах, немајући никакву представу о томе шта је крштење. „Иди у своју цркву и питај свештеника да ти он објасни.“ „Добро. Ако је тако, у реду.“ Отишла сам у цркву Светог Саве, мислећи тада да је то моја црква, док је заправо то била црква Свете Тројице у Господара Вучића, али ваљда је требало тако да буде. Упалила сам свећу, молећи се: „Боже, чуо си шта је рекао онај монах! Помози ми да научим шта то значи.“ У том наиђох на једну жену, која ме упути да потражим свештеника: „Они су у овој кућици напољу, па ће вам рећи - било који од њих.“ Кренем према кућици, кад угледах једног свештеника који каже: „Што сам ја сада изашао? Јесам ли ја полудео? Зашто сам изашао напоље?“ И окреће се он око себе - нигде живе душе. У том наиђох ја, те му рекох: „Оче, можда сте изашли да мене видите и саслушате.“ „А ко си ти?“ „Ја сам - нико.“ „Како то мислиш?“ „Па тако... Ја сам некрштена душа...“ „Е па, да знаш да и јеси нико!“ „Е па, видите, ви сте и изашли да бисте ми рекли шта треба да урадим па да се крстим!“ Ту му објасним шта сам сањала и шта ми је поводом сна рекао отац Тадеј. „Треба да нађеш куму, која ће да буде старија од тебе, јер мора мајка да ти буде (да се брине о теби као мајка), да је крштена од детињства, како би ти пренела веру, да слави крсну славу и да те води.“ „Где ја да нађем такву куму?“ „Ако не знаш где да је нађеш, ти је измоли од Господа.“ Код ових речи, он се окренуо и отишао у канцеларију. Остала сам збуњена. Најпосле рекох: „Је ли тако, попе? Е, да знаш и да хоћу!“ На то се окренем и одем у цркву Светог Саве, упалим свећу и кажем: „Господе, чуо си овог попа! Ако ми нађеш куму, ја сам твоја до краја живота!“ Изговорила сам „до краја живота“, но тада нисам томе знала право значење, али сам открила кроз неколико година. Дакле, као што ме је Господ изабрао да будем крштена, тако исто ме је изабрао и за један други позив. Тиме што сам то изрекла, ја сам се просто обавезала Господу да ћу, у ствари, једног дана бити монахиња. Отишла сам кући и, након неколико сати, зазвонио ми је телефон. Била је то моја пријатељица, која ме је позвала да идем сутра с њом на колаче. Као и сваки сладокусац, ја се обрадујем и одем с њом. Међутим, била сам прилично расејана, јер ми није излазило из главе питање: где да нађем куму? Моја пријатељица је то приметила, те ме упита: „О чему је реч? Што си тако замишљена?“ „Не знам да ли да ти причам, да те гњавим тиме...“, одговорих, јер је она била старија од мене, и као да ми је мајка. Волела сам је много, али сам сматрала да не треба да је оптерећујем превише. Међутим, била је упорна, тако да јој на крају све испричах. „Проблем се лако да решити: ја имам све то што тај твој поп тражи. Ја ћу ти бити кума.“ Нисам могла да верујем да сам у року од двадесет четири часа добила куму! Заказали смо крштење за недељу, али ме је она назвала рекавши да га померимо за неки други дан, јер је у недељу имала парастос и није желела да спаја те две ствари. „Добро“, рекох, и одем у цркву, нађем свештеника из цркве Светог Саве, и све му то испричам. „Видиш“, рече он, „добро је што си ме послушала! Бог ти је дао куму и она је знала добро да те посаветује. Хајде да видимо кад имам слободан термин!“ Кад је погледао у календар, нашао је да у току целе недеље има само један једини слободан термин; то је било у десет до дванаест у уторак. Зурила сам у њега у неверици! „Не могу да верујем!“, рекох, понављајући. „У чему је проблем?“, питао је он, не разумевајући. „Је л` не можеш? Или је нешто друго посреди?“ „Не, него, оче, то је мој рођендан! Ја сам рођена тог истог дана - у уторак, у то исто време!“ „А колико година имаш?“ „Тридесет и три.“ „Па то су Господње године! Ти си од Бога призвана! Је л` видиш?“ И тако сам била крштена на дан, сат и минут свога рођења. Баш као да сам рођена поново! Извор: С НАМИ БОГ/Facebook
  5. Псовачка болест Наш српски народ збаци турске ланце и окове, ради којих је добијао велику плату од Бога, па се лати најпакоснијег заната – да зида паклену тамницу од псовке. Прва помисао псовка, псовка увод у сваки посао. Као Адам што обележи све именима, и на све стави мислену марку, тако многи Срби данас већину ствари печате псовком. То им улази у речник, у граматику, у синтаксу, у идеологију, то је врста пљувачке којом они пљују на све. Нека нам Бог свима помогне да наш народ оздрави од псовке. Свако царство које се раздијели само по себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам по себи , пропашће. (Мат.12,25) А каквог царства може имати у главама за које не важе ни људски ни Божији закони! Падоше земаљски цареви, падоше строги закони, паде старешинство, и у свету завлада безакоње и страх, због множине наука, због множине мудрости, због множине удружења и завера, због множине учитеља, због множине феминизма и нихилизма... На земљи одувек постоје две врсте плодова: телесни и духовни. Плодови су највећи украс на земљи, јер без њих свет би био одвратна пустиња. У плодове се рачуна биље, животиње и људи. У духовне плодове улазе само мисли људске и оне су управо цвет и украс свега осталога. Није мало чудо кад једно зрно, бачено у земљу, пропадне и свој живот, помоћу сунца и воде, принесе у клас и подигне се изнад земље и умножи се. Оно једно претвори се у многе наследнике, и сваком од њих преда своје наслеђе у потпуности. Но хиљаду пута веће је чудо кад се човек, по рођењу немоћнији од младунчади све домаће стоке, уздигне до слободног посматрања свега видљивог света, а вером се уздигне до хвале и благодарења Богу. То је први и славни духовни плод. Кад човек види више него што се очима види. Јер свет није заснован на хлебу – него на речи Божијој. Храна долази и пролази као вода, и не може да се запамти њен пут, јер њене стопе не могу да се урежу у душу. Мисао је много ближа души него трулежна храна. Ко би сад могао знати куда је се све растурила, по облацима и морима, она вода којом су апостоли толили своју жеђ! Знамо да та вода није пропала, али не знамо где је. Но речи апостолске ево једнако долазе до нас, као и што ваздух долази до нас, као што и светлост долази до нас, и помажу нама да гледамо свет. Дакле, зрели плодови духа, загрејани Божјом истином, долазе до нас, да би и наша душа сазрела у сличан плод. Ма колико човек да отпадне од Бога, кад чује реч Божију, то дубље залази у његову опијену душу неголи ма која сласт његовог греха. Што очевидно значи да је душа суд, лонац у који се смештају духовни плодови, било зли, било добри. Наш српски народ збаци турске ланце и окове, ради којих је добијао велику плату од Бога, па се лати најпакоснијег заната – да зида паклену тамницу од псовке. Данас се српска села деле на правилно говорећа и псовковладајућа. Прва помисао псовка, псовка увод у сваки посао. Као Адам што обележи све именима, и на све стави мислену марку, тако многи Срби данас већину ствари печате псовком. То им улази у речник, у граматику, у синтаксу, у идеологију, то је врста пљувачке којом они пљују на све. Потпуно су пијани, не могу никако да се истрезне, те да размисле како изгледа њихово пијанство. Дошла је једна генерација сеоске омладине, срећом делимично, која је потпуно усвојила епикурејску догматику – слушајући развратне речи и апологију неморала. Треба признати, да су црквене и државне власти, сагласно и у договору, предузимале оштре мере против псовке и неморалног говора. Но, авај, авај, свака наредба, то је администрација. Лек против оваквих болести треба да је много живљи. Лекар мора прићи болеснику, хтео не хтео. Мора упознати болест, па ма колико она била заразна. Ми сви, који смо ма колико у могућности, морамо са својим народом поделити, не само историјску славу, него и савремену срамоту. Наш је народ увек био племенит, па зар сад да му дозволимо да постане шегрт и мајстор псовке и хуле, ружног језика и мрачне душе! Многи из народа потрчаше за новце, за меницама, за сластима, и данас доста кафана на селу личе на паклена предсобља, јер пробају колико су слободни и духовити у злу. Христос је пред народ излазио са апостолима, да би народ, видећи Човека кога прате људи, лакше поверовао у истину. Јер је за човека, човек ипак највеће сведочанство. Па истина Божија заједно са сведоцима постаје за народ велика потребна стварност. Добро и вера уче се као сваки занат. И апостол Павле ишао је са пратиоцима, да би слушаоци са поверењем слушали проповед, и блажени Августин, епископ, уредио је своју збуњену и узбуњену епархију са једном десетином монаха, са којима је заједно живео, заједно се молио Богу, заједно проповедао, заједно исповедао, заједно читао многобројне књиге црквене. Богумили су били разорили верску свежину у нашем народу за време Св. Саве. Но, Св. Сава имао је доста својих помоћника кад је путовао по народу и бранио га од слепила и пожара. Од времена Св. Саве, морална ведрина у народу никад тако није била у опасности као данас. Није псовка теоријски облак, него је она нејестествени живот: гњев, јарост, непоштовање, отпад од Бога, отпад од људи, отпад од самог себе. Коров неморала укоренио се у душу, слободно се развио, и кроз уста избија напоље. Псовка је чисто безумље, одвратна бесмислица, ватра пламена пакленог. У њој нема ни разлога, ни сенке од разлога. Но она је, у исто време, печат, наслов и жиг једне велике душевне болести: псовач изјављује и исповеда чиме је испуњена његова душа. Јер Писмо вели: дан се са даном разговара, а ноћ са ноћом размишља. Историја једног дана, прелази у историју другог дана. И мудрост једне ноћи, проноси се у мудрост друге ноћи. Тај језик васељена слуша, и ту мудрост васељена разматра – језик и мудрост који се стално носе и као време стално падају. Свака твар казује се шта је. Добар човек сија Божијом добротом, а псовач се јавља из псовачке тамнице. Јер неваљали слуга не мрзи на господара који није био његов, него мрзи на господара чија је добра и дарове на своју пропаст упропастио. И дану и ноћи, и сунцу и камену, и живима и мртвима псовачи казују ко су и шта су и какви су – дављеници страсти и скверних мисли. Мир и благост немају куда да им уђу у душу. У молитвама које Црква са правом прописује да се читају пре него што се причестимо, каже се да је Света Причест огањ који спаљује у нашој души скривене и паклене помисли, злобу и завист, гњев и мржњу и масу мрачних болести од праоца Адама. Кад су те паклене мане на својој души осећали свети људи, који су се молитвом, даноноћном молитвом чували од свакога зла, колико више ми, у доба индустрије неморала, морамо неморал скидати са душе помоћу опаљујућег огња, помоћу Светог Причешћа. Близу је памети, да псовка није ништа друго, него бунцање душевно у греховном заносу. Одвратна бљувотина нити може да стоји у души, нити може да нахрани душу, већ је само мучи. Душа се превија и јадикује, па повраћа зло у земаљски свет. Зло се разгласује, јер је несносно. Свака дела говоре својим језиком. Доста њих у народу изгубише црквени ред, некоме десет, а некоме двадесет година како се није причестио. Ко год се одели од Бога, њега земаљске бриге и греси почну притискивати и гурати у мрак, а нема већег мрака него мислити само о ономе што се очима види. Речи су слепе, памћење је слепо, све ослепи кад љубав према добру ослепи. Бог са човеком разговара тајно и човек са Богом разговара тајно. Умишљаји, планови и намере, у томе се састоје човеков морал, и највиша човекова способност. Човек је велики ако тајно призива Бога и све своје намере потчињава Божијим намерама. Радник је и сарадник на делима Божијим. Против очевидне болести треба очевидан лек: проповед слова Божијег масама народним. Лабаво и примитивно одбацујмо. Оставимо наредбоносну администрацију и узмимо у своје руке апостолску слободу проповеди: помоћу власти треба сакупљати људе. Па онда по два, три свештеника да су заједно. Говорити само о ономе сто се види у животу. Помоћи људима да раздвоје добро од зла. Научити их шта је грех. Замолити их да се исповеде. Замолити их да се ма колико боје Бога. Замолити их да се макар са две речи моле Богу: “Боже, помози ми”! Замолити их да се клоне зла. Замолити их да не мрзе суседе. Замолити их да чувају образ и поштење. Замолити их да чувају пост као очи у глави. А народ је племенит, па ће разумети. Ако је био тврдоглав у греху, постаће питом када размисли о греху. Биће га срамота када види да има људи који се противе злу. Бринути о ближњем, и замолити га да се спасава, значи не срдити се на његове псовке, него их лечити. Не мрзи мати болесно дете које умире, него плаче за њим. И Бог не воли пропаст људску, него хоће да се сви спасу. Нека нам Бог свима помогне да наш народ оздрави од псовке. Свако царство које се раздијели само по себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам по себи , пропашће. (Мат.12,25) А каквог царства може имати у главама за које не важе ни људски ни Божији закони! Падоше земаљски цареви, падоше строги закони, паде старешинство, и у свету завлада безакоње и страх, због множине наука, због множине мудрости, због множине удружења и завера, због множине учитеља, због множине феминизма и нихилизма. Преподобни Јаков Нови Тумански Извор: православнапородица.орг.срб http://www.prijateljboziji.com/_Psovacka-bolest/77882.html
  6. „Наука над наукама“ јесте спознати себе, своју ништавност, победити у себи страсти, очистити савест. То значи: никада се не нервирати, ни на кога се не љутити, волети све, чак и своје непријатеље; не очаравати се никим и ничим, живети у Богу ради Бога и ближњих, то јест, чврсто стајати сам на путу спасења и ићи њиме, помажући другима и спасавајући ближње. Књига: СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ – ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!Изворник: СХИИГУМЕН САВВА, Сретенскии монастырь, 2001 г. https://svetosavlje.org/gospode-ti-si-zivot-moj/
  7. Тешко је нашој плоти Тешко је нашој плоти, хришћани, своје се зле ћуди одрећи. Међутим, то вера хришћанска тражи од нас. Да бисмо се очистили, потребно је следеће: 1) Увек да имамо пред очима својим непорочни живот Христов и у то својим духовним очима да гледамо. Зато је потребно читати или слушати свето Јеванђеље, у којем је живот Христов описан. Ово не искључује житија светитеља Божијих, који су тако, имајући пред собом Његов божански лик, Њему подражавали. 2) Свом снагом и свом силом себе терати на борбу са страстима које се рађају у срцу. Чим се у срцу оне појаве, одмах их одсецати, а оно што је њима супротно у срце примати. На пример, против гордости - смирење, против гнева, злобе, освете, мржње, зависти, нечистоте - трпљење, кротост, љубав, добронамерност, чистоту живота Христовог примати, те тако страсти које се рађају смиривати и кротити. Лако је то говорити, али није лако чинити, о хришћанине! Јер, зло нам је у природи, те против страсти се борити и побеђивати их није ништа друго до борити се против себе сама и себе самог побеђивати. Тешка је то битка и победа, али је победа велика! 3) Будући да је наш труд без помоћи Божије недовољан, Христа треба у помоћ призивати, како би нам Он помогао и уместо наше зле нарави Своју благост Духом Светим усадио у срца наша. Због тога је Он дошао на земљу, да би злобу, тај воњ који се у душе наше уселио, одагнао и миомирисом Својих божанских начела испунио. Нека наш труд, наша вера и молитва буду усрдни. Видећи то, Он ће показати милост и подариће нам благодат Духа Светога која ће нам помагати у свему што се тиче спасења нашег. Свети Тихон Задонски http://www.prijateljboziji.com/Pouka-dana/2017-09-03/26.html
  8. Дар опраштања је већи од дара исправљања кажњавањем. Немој због свега да стављаш примедбе - понешто и трпи, прећутавши, и гледај на то кроз прсте: "Љубав све покрива и све трпи". http://православнапородица.орг.срб/index.php/ctenie/281-starac-sava-pskov-pouke
  9. Ти који држиш до благочешћа (побожности)! Сигурно ћеш чути, можда и често, од својих домаћих највише, да си тежак, неподношљив човек. Видећеш велико нерасположење према теби, непријатељство због твоје побожности, иако твоји непријатељи неће рећи да управо због твоје побожности ратују против тебе. Немој се због тога смућивати и падати у очајање, јер ђаво може заиста да увелича до огромних размера неке твоје слабости којих се ниси још ослободио као човек, али сети се Спаситељевих речи: "И непријатељи човјеку постаће домаћи његови" (Матеј. 10,36), и мане своје исправљај, а побожности се држи чврсто. Гледај на себе беспристрасно. Заиста, да ниси тежак по карактеру, нарочито за своје домаће? Можда си мрачан, груб, затворен, неразговорљив? Рашири своје срце за отвореност према људима и љубазност, али не и за повлађивање. Буди кротак, нераздражљив. Буди стрпљив. Само мирна и кротка разобличења уразумљују људе. Сурова више љуте, него што доносе корист. старац Сава Псково-печерски http://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/281-starac-sava-pskov-pouke
  10. Протојереј Александар Шаргунов: НЕДЕЉА СЕДМА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ Данашње Јеванђеље благовести нам о исцељену двојице слепаца и немога. У каквом се само жалосном стању налази овај свет и како су разноврсне несреће људске! Немога су привели Христу, одмах након што су отишли слепци који су прогледали. Како је неуморан Господ наш у делању добра и како непрекидно једно добро дело следује за другим! Ризнице његовог милосрођа су свагда изобилне и ма колико чудеса чинио, њихов извор никада не може пресушити. Два слепца иду за Христом и вичу: “Помилуј нас Исусе, сине Давидов. Обећање дато Дави­ду, да ће се од његових потомака, јавити Месија, било је добро познато израиљском народу. У то време је било свеопште очекивање Његовог доласка. Ови слепци знају, исповедају и обја­вљују по улицама Капернаума да је Месија дошао, да је Он овде. Заиста задивљујуће: они који су, Божјим Промислом, лишени телесног вида, могу имати очи разума у тој мери просвећене да могу распознавати велика дела Божија, сакривена од мудрих и разумних. Пред собом има­мо праву, истинску, веру. Они моле једино за милост. Научимо се и ми оваквој молитви. Ма колико да су велике наше потребе, наше невоље, не треба нам ништа више, осим тога, да Господ буде милостив према нама. Само једно молимо од Господа: да будемо причасни Његовом милосрђу. Нека нас чак и не исцели и не избави од те несреће, која нас је данас задесила – уколико милост Његова буде са нама, то ће нам бити довољно – бићемо утешени. Обратимо пажњу на то да они не говоре сваки за себе: „помилуј ме“, већ обојица моле један за другог: „помилуј нас“. Они су се спријатељили у својој несрећи и њихова је молитва сједињена ка Господу. Уколико би сав наш народ схватио у каквој се само невољи налазимо, каква нас је општа несрећа све задесила, уколико би се једним устима и једним срцем обратили Господу, чудо би се дого­дило. У Христу има довољно милости за свакога и за све. Слепи иду за Христом вичући за помоћ, а Он као да их не примећује. Много је народа ишло упоредо са њима и сви су они викали, а затим, можда, када би Христос прошао, они су једно­ставно заборављали на све. Он управо жели да види да ли је њихова молитва истинита, да ли је ре­ално схватање несреће у којој се налазе. Понекад Он не реагује одмах на наше молитве, да би оне постале дубље и да би смо још више зажелели избављење, које не можемо задобити од­мах након прве речи. Господ жели да нас научи да будемо истрајни у молитвама, да се увек молимо и не очајавамо. И још један важан детаљ. Када је Христос ушао у дом, слепи су ишли за њим и тек тамо му пришли. Због тога што им није одговорио док су ишли друмом, били су принуђени да уђу за њим у кућу. Свети оци у томе виде нарочит смисао. Пре или касније, сваки од нас мораће да се сретне са Христом насамо. Добро је молити се у Храму са свима, у присуству бројног на­рода, великим празницима када дух свопштег празновања и нас невољно захвата. Али на крају краје­ва, сваки од нас треба да се сусретне са Христом лично и то је од пресудног значаја. То се може догодити или у храму или на домаћој молитви или када нас задеси несрећа. Сам Господ жели да се то са нама догоди. Двери Христове увек су отворене за оне који непоколебиво иду за њим. Али тај сусрет са Христом треба да буде скривен и зато, када су слепи прогледали, Христос им је строго рекао: „гледајте да нико не сазна“. Данашње Јеванђеље нам напомиње да наша молитва треба да буде спојена са несумњивом вером. Христос пита слепце: „Верујете ли да могу то учинити?“ и одговара им: „По вери ва­шој нека Вам буде“. Он би могао, каже св. Јован Златоусти, једном речју одмах исцелити све слепе, неме и глуве по свој земљи. Али који би био смисао тога? Човек би био постављен на исту раван са неразумним животињама, без слободне воље и слободног избора, лишен свог узвишеног предназначења. Али човек је управо зато човек, што стоји пред избором добра и зла. Уколико изабере добро, ступа у зајеницу са Богом и постаје син светлости, наследник Његовог небеског Царства. Уколико изабира зло, постаје униженији од неразумних створења, погружавајући се у таму најкрајњу. Није ли се исто то догодило и са немим, о чијем се исцељењу даље говори у данашњем Је­ванђељу? Он је био попут бесловесног створења. Често понављамо да се данас све чини да би се људи, пропагандом скотске похоте, претворили у бесловесна бића. И оно најважније, што се данас дешава у свету, јесте обесмишљавање речи. Мешају се свете и нечисте речи, лаж од­јекује телевизијом као и развратност и већ се нико не стиди да јавно износи срамоту сваке врсте. Још мало, чини се и почеће да мумлају и реже. Христос је најпре из немога изагнао демона а потом је овај почео да говори. Замислите да га је Господ исцелио од немила, а оставио све остало као и до тада. Шта би се догодило? Ослобођеним језиком, развезаним од уза које су га спутавале, неми би почео да хули на Бога и на човека и да похваљује грех. Господ нам данас показује колико је таква слобода застрашу­јућа и где ћемо наћи спас од данашњег свеопштег слепила и немила. Он удара у корен зла и отклања његов узрок. Сатанска сила, која је свезала наш народ, може бити уништена једино силом Божијом. Само истинском вером можемо стећи дар прогледања. Само кроз праву моли­тву отварају се уста која приносе хвалу Господу. http://manastirpodmaine.org/protojerej-aleksandar-sargunov-nedelja-sedma-po-pedesetnici/
  11. За св Ксенију и св Матронушку ако неко жели да да имена да се помену у Часовној и Покровском  пошаљите ПП 

    1. Bokisha

      Bokisha

      да додам само немојте давати имена некрштених и самоубица...Руси су прилично стриктни у томе

  12. Кајање зависи од нас св Јустин Ћелијски По слабости својој ми грешимо, по милости Својој Господ опрашта, али кајање зависи од нас. Истина, слаби смо људи па се враћамо на старе грехе, али ту је покајање, ту је свемоћни еванђелски васкрситељ, који те може васкрснути свакога дана и сваке ноћи. У томе се и састоји покајање: скршити своју гордост, бацити себе на колена, самлети себе у ступи самоосуде, самопрезира, самомучења. Покајање и јесте мржња на грехе, борба са гресима до њиховог потпуног уништења благодатном помоћу човекољубивог Спаситеља. http://www.prijateljboziji.com/Pouka-dana/2017-07-24/26.html
×