Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Bokisha

Члан
  • Content count

    725
  • Joined

  • Last visited

5 Followers

О Bokisha

  • Ранг
    Наш човек
  • Рођендан

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Recent Profile Visitors

7737 profile views
  1. СЛЕПЦИ ОД РОЂЕЊА И УМИВАЊЕ У БАЊИ СИЛОЕ(НЕДЕЉА ШЕСТА -СЛЕПОГА ДАП 16,16-34 ЈН 9,1-38 ЗАЧ 34) НЕДЕЉА 21.МАЈ 2017 Браћо и сестре, нама ово чудо није непознато! Нама, као бившим слепцима од рођења, који смо се крстили у име Оца и Сина и Светога Духа и чудом задобили вид. Нама који смо прогледали, а били смо људи који су живели у мраку. Крстивши се, ми смо се поново родили, и то овога пута заувек, за вечност. Започели смо нови живот, нове спознаје, нову осећајност, нову љубав, па и сасвим нове догађаје. Много тога се догађа у подареној нам светлости, виделу. Новопросвећени се одевају светлошћу као хаљином, односно, они су просвећени – просветљени, том живом вером која се опире искушењима и постаје непоколебива. Међутим, у овом случају исцељења слепорођенога је завршила увредама и избацивањем из друштва, из синагоге. У овом догађају су сви симболи коренитог, језгровитог преображаја у новокрштеном: „Јер некада бијасте тама, сада сте светјлост у Господу: владајте се као дјеца свјетлости“ (Еф 5,8). Благодаћу Духа Светога прелази се из таме греха у светлост живота у Христу, а из духовног слепила прелази се у светлост живота у Христу. Из духовног слепила прелази се у просветљење вером. Бог сабира све људе које је грех распршио, а света Црква уводи у јединство управо одлагањем бремена грехова. Грех је тај који ослепи и сапиње (Јевр 12,1-2). Упркос људској грешној неверности, Бог не кажњава, већ указује милост (Изл 34,7). Бог се увек јавља као „богат милосрђем“ (Еф 2,4), те и ослобађа од слепила, од греха. Он моћ свог милосрђа управо показује тако што у највишој мери опрашта грехе и тако нас усиновљује и укћерује (2 Кор 6,18). Драма греха се размрежава даром Светог Духа. Он уређује ћуд, нарав – карактер. Укида зло у човеку, али и у историји, у повести. Зло и грех не може се разобличити у својој суштини, ако одбијамо и опиремо се Богу. Грех није само заблуда, обмана, психичка слабост, већ је злоупотреба слободе да га љубимо и не, и да се љубимо међусобно или не. Пали анђели (2 Пт 2,4) из свог бића су неопозиво одбацили Бога, а да би били као Бог (Пост 3,5). Сатанаило греши од почетка и он је отац лажи (Јн 8,44). Као што „нема кајања за њих (анђеле) после пада, нема кајања ни за људе после смрти“ (Свети Јован Дамаскин, De fide orthodoxa, 2,4: PG 94,877C). Бог у Господу Исусу Христу обнавља сву историју спасења у корист човека. Огреховљена природа је болест која иште да се лечи. Та природа ољагана грехом је пала да би била подигнута, умрла је да би била воскресла, утонула је у таму, утманичена да би била ослобођена. Ослобођена!? – Ослобођена одузимањем „греха света“ (Јн 1,29). Искупљењем. Својом смрћу Искупитељ ослобађа од греха, односно оправдава нас враћајући нам благодат да бисмо „ходили у новом животу“ (Рим 6,4). Људски грех увек доноси раздор, поделе, ускраћивање, али и кривоверје, отпадништво и расколе. „Где је грех, ту је светина, ту су расколи, ту су кривоверја, ту су разилажења; а где је надврлина, крепост, ту је јединство, ту је заједништво које чини да сви верници буду једно срце и једна душа“ (Ориген, Homiliae in Ezechielem 9,1). О тај расколнички Исток!? Грех распршује Цркву, заваде распршују Цркву и такозвана „негативна селекција“ у Цркви је не само распршује, већ је осакаћује. Црква у којој има суза покајања, а не само сребра и злата, мора нудити најпре јединство и спасење. Све мимо јединства и спасења је раскол. Покајничка Црква, Црква покајника је „помирени свет“ који „плови пуним једрима Господњег Крста“ (Свети Амвросије Милански, De virginitate 18,188 : PL 16, 297B). Смрт је у Христу преображена као проклество у благослов. Свето Причешће нас прожима бесмртношћу. Оно нас чисти, али и чува од греха. Крштени покајник више не пристаје уз грех, него уз дела светлости, док окорели грешник заувек остаје у тами. Разуме се, свети Оци овај одломак светог Евангелија тумаче као праслику светог Крштења. Слепац од рођења је сваки човек који се рађа лишен Божје светлости и благодати. Благодат се добија са вером на крштењу које симболише ово чудо. Господ је огласио слепца и примио га у високу школу сатражитеља преко везе, у катехуменат – „мастер“, управо када му је помазао очи да би прогледао када се крстио у Христу. Рибњак Силое значи Послан. Христос је послан од Оца ради нашег спасења. У уводу у ово чудо говори се о Божјим јавним делима Христа Господа као светлости света. Управо, ово чудо даривања вида слепцу од рођења је доказ Христове божанске моћи. Свети Иринеј Лионски о томе вели: „Будући да је као Адамов син у грех пали човек требао бању препорођења, после него му је очи помазао блатом рече му: „Иди, умиј се у бањи Силое!“ Тако му је купјељ дала очима природну способност и уједно му пружила надприродну – пропорођење. У томе налазимо поуку“. Поред мистагошког тумачења овог чуда, од велике је користи да се истакне слепчева вера. Без ње нема исцељења, односно крштења. Мазао се и он, мученик, безброј пута блатом, али није прогледао. Дочим, сада, пун наде, он верује Господу који му је наградио веру бистрим видом. Све свете тајне имају веома скромне знакове који упућују на примљену благодат, као што је веома скроман изглед људске прилике Господа Христа за незнабошце и пагане велико спотицање. У сваком опредељењу за Бога и просвећење Богом претходи вера у Христа, односно у Благодат. Од како крштења и миропомазање врше свештеници, припрема за крштење, оглашење, катехуменат је најпре сведена на обавезну припрему, да би се у наше време свела ни на шта. Може се само желети да свету тајну миропомазања врши опет епископ, а да свештеници воде школу оглашених бар 3-4 године. За крштење деце морали би се припремати родитељи и кумови. Потребно је да се поново уведу и кум и кума, мушко и женско, као слика потпуног људског бића. Крштења би морала бивати у саборној цркви на васкршњем или богојављенском јутрењу. Вера се запечаћује крштењем у име Оца и Сина и Светога Духа. „Навео је, додуше, три ипостаси, али је означио једно име: дакле, један је Бог, једно име, једно божанство, једно величанство“ (Свети Амвросије Милански). „Стога је и дошао после прања гледајући да човек може упознати свог Творца и гледати оног који му је уделио натприродни живот, обожење“ (исти). Пошто обуче новокрштеном бели стихар, даје му и свећу певајући: „Одећу ми подари светлости, ти који ме одеваш светлошћу као хаљином, многомилостиви Христе Боже наш“. И додаје: „Христова светлост просвећује све!“ Светлост је увек имала велику и важну улогу која се даје новопросвећеном, зато су се новопросвећени звали илуминати, а само крштење „φωτισμός“ – светлост. „Крштењем смо просвећени Божји синови, а као Божји синови примамо савршен дар (евхаристију), а примивши савршен дар поседујемо бесмртност. Кад смо крштени, ослобођени смо греха чија је тама одбијала Духа Светога. Стога нам је духовно око слободно, бистровидо и просветљено, те њиме гледамо Бога“ (свети Климент Александријски). А „гледање Бога“ и јесте спасење – Рај. Непријатељи Господњи су се највише бавили испитивањем овог чуда. Свети Оци веле да тама означава грешника, а хришћанин је светлост. Господ Христос је светлост јер је Бог (Јн 1,4-13; 8,12; 12,46-47), а Стари завет благовести светлост као Месију (Ис 9,1-6; 42,6-9; 60,1-9; Лк 1,78-79; 2,32; Мт 4,15-16). Владајете се као деца светлости: „Устани ти који спаваш и воскресни из мртвих и обасјаће те Христос“ (Еф 5,14). Ово би могла бити химна на крштењу. Смрт обесмишљује живот, а воскресење га осмишљује. Овај позив апостола Павла је упућен оглашенима да се пробуде из сна – из смрти греха, е да би их Христос просветио. „Будући да се у вечност радости не може вратити друкчије него временитим трпљењем, читаво се Свето писмо труди да нас за време привременог трпљења окрепи, освежи надом и радошћу која заувек остаје“ (Свети Григорије Богослов). http://pomozboznica.com/слепци-од-рођења-и-умивање-у-бањи-силое/
  2. Изучавај Реч Божију Још је свети пророк Мојсије, боговидац, оставио народу израиљском поруку да се држи Књиге. Смисао ове поруке јесте у томе да је потребно бавити се речју Божијом и да се у њој поучавамо даноноћно, у свакој прилици и на свакоме месту. Њега је његов, старозаветни, народ послушао те стога и нама, хришћанима, може послужити као пример. Али, по речима Христовим, ако га не превазиђемо, нећемо ући у Царство Божије. Кад говоримо о књигама било би и чудно и неопростиво да не посветимо пажњу једином народу на свету којем је дата заповест о читању и изучавању. То је, као што сте се досетили, јеврејски народ. Оно што сад слободно поседују (ако желе и ако се труде) хришћани, раније је неподељено користио само овај народ. Имамо у виду узвишено Мојсијево учење о стварању света, историју патријараха, слатки и тајанствени Давидов Псалтир, Соломонове приче, пророчанства и заповести. И речено им је: „Нека се не раставља од уста твојих књига овог закона, него размишљај о њему дан и ноћ, да држиш и твориш све како је у њему написано“ (Ис. Нав. 1: 8). И још је речено о речима Бога: „И често их напомињи синовима својим, и говори о њима кад седиш у кући својој и кад идеш путем, и кад лежеш и кад устајеш“ (5 Мојс. 6: 7). У суштини, „увек се бави речју Божијом и поучавај се у њој“. Речено је чак и: „И вежи их себи на руку за знак, и нека ти буду као почеоник међу очима. И напиши их на довратницима од куће своје и на вратима својим“ (5 Мојс. 6: 8-9). „Нека имаш подсећање на Мене где год да гледаш,“ – каже им Господ и ниједном другом народу ово није речено. Али сад смо и ми ступили у Завет. Нови. „Који некад не бејасте народ, а сад сте народ Божији; који не бејасте помиловани, а сад сте помиловани“ (1 Петр. 2: 10). Значи, и ми, не као телесна, већ као духовна деца Аврама, треба да преузмемо на себе тежину духовних напора. Да читамо, размишљамо, говоримо деци и да их поучавамо. Смисао ових речи и труд који оне намећу људи обично избегавају наводећи неколико аргумената. Па, као прво, ми нисмо Јевреји и није нама то речено. Имамо Нови Завет. Стари је изгубио своју моћ. Наводно, све је тако. Све је тачно. Али погледајте најбоље међу нама. Монаси су увек с књигом. Све што чине на својим дугим службама јесте да читају и поју, поју и читају. И у келијама седе над књигом. И тако целог живота. Зар то није испуњавање заповести? Имају и бројанице као знак на руци, и камилавку на очима као почеоник, и уопште све што их окружује подсећа на Бога. А свети епископи? Којег год да узмеш, сви су се загњурили у књиге као пчелице. И Василије Велики, и Тихон Задонски, и Теофан Затворник. Има их још веома много! А ту је и свети Псалтир који се по уставу чита сваке недеље, и који у свом првом псалму блаженим назива човека који се даноноћно поучава у закону Господњем. Тако да први аргумент није никакав аргумент. Друга је ствар ако човек каже: каква је корист од ових вежбања? Све се постепено своди на формализам. Распитајте се каква је јеврејска пракса. Јесте, везали су речи за руку – то се зове тфилин. И окачили су речи на надвратнике. То се зове мезуза. Али зар је то залог да ће реч пронићи у срце? То још увек није залог. Због тога је Господ Исус Христос тако строг у Јеванђељу према љубитељима „цеђења комараца и гутања камила“. Строг је према сваком бездушном и гордом формализму, према сваком обојеном гробу и посудама опраним споља, али изнутра пуним гадости. И фарисејство се из духовне праксе претворило у назив појаве, у слику унутрашње трулежи поред спољашњег лепог изгледа. Чему онда све то? Или ћемо још рећи: они су читали-читали, молили су се и молили, чекали су Месију, чекали... али је Он дошао и одбацили су Га и осудили! Једни Га нису препознали, збунили су се и помрачио им се ум. Други су свесно дигли руке на Невиног. А вековима су читали и изучавали свете књиге. И шта? Признајући тежину и исправност питања ипак ћемо рећи следеће. Ми уопште не наводимо као пример за углед фарисеје које је Господ осудио. Као пример за углед наводимо фарисеје које је Господ похвалио. На пример, апостола Павла. Он је васпитаван покрај ногу Гамалила, учитеља Израиља. Павле се није стидео да у Посланици Галатима подсети на то да је по васпитању фарисеј. И његов учитељ се у Књизи Дела апостолских показао као разуман човек који се боји да пролије невину крв. Хвалимо и Никодима који је код Христа долазио ноћу. Овај слуга Божији се касније усудио да замоли Пилата да му да Исусово тело и сахранио је Спаситеља кад су се ученици разбежали. Хвалимо и Јелеазара заједно с мученицима Макавејцима. Они нису пострадали за Христа, јер Христос тада још увек није дошао. Страдали су за верност Старом Закону и његовим правилима. Али их Христова Црква достојно поштује као мученике. Упоредите страдање Вере, Надежде и Љубави и њихове мајке Софије са страдањем Соломоније и њених седморице синова. Јер, они су као одрази у огледалу, њихова слава је једнака. И нико од њих није био неук. Читали су Писмо и поштовали заповести. Трудили су се да живе, као што је речено о Претечиним родитељима, „поступајући по свим заповестима и уставима Господњим непорочно“ (Лк. 1: 6). Да није таквих људи ничега у историји не би било. Ничега осим васељенског разврата и крајње запуштености. Стога укажимо дужно поштовање Старом Закону. Јер да није било Храма не би имали где да уведу трогодишњу Девојчицу Маријам. Не би било обитавалишта Божијег у којем би Она могла да се васпитава. Да није било синагога, где би Исус Христос окупио Јудејце да им каже реч? А да је синагога празна и бескорисна, зар би Сам Христос на сабрању читао пророка Исаију (в.: Лк. 4: 17-19)? Зар би беседио са старцима у храму кад Му је било 12 година? Не, злочин је занемаривати ову дубину и богатство. Треба да читамо и треба да размишљамо. Али треба и да се молимо и да смиравамо срце пред Господом како не бисмо у свом срцу гајили дебелу пијавицу уображености. Дакле, Јевреји су народ књиге по дефиницији. Све се то види и на световном животу. Одавно је запажено да је Јеврејин искусан тамо где постоји број или реч. Као и музика, пошто је то математика „преточена у звук“. Носећи у крви вишевековну навику предака да чита, анализира и памти Јеврејин ће се одступајући од религије, пронаћи у математици, физици и поезији. Да бисте пронашли доказ за ове речи просто прелистајте историју науке или књижевности. Немојте тражити Јевреје међу вајарима или балетским звездама. Тамо где су потребни пластика, покрет, очигледан приказ, можете их пронаћи само као изузетак. Постојала је забрана приказивања, али је постојала и заповест о читању. Дакле, тражите их тамо где су звук, реч и број. Некада су били земљорадници, многима је данас тешко да поверују у то. Али су касније били кажњени и за дуго времена су изгубили земљу, па су били приморани да постану занатлије, апотекари и сл. Њихови прсти се нису лепили за перо, дирке или струне због страха од физичког рада. То је одвећ површно објашњење. Сам живот у расејању их је приморавао да опстају не захваљујући сили мишића, већ памети и прецизној моторици прстију. Не треба им завидети због изванредног ума. Макар због тога што је њихов ум обичан, људски. Апсолутно исти као ваш и мој. Али је неуобичајеност њихове судбине повезана с историјом Завета и с Књигом. Отуда потичу сви њихови успеси као народа. Отуда – из Руке Онога Ко је поклонио Књигу, - све њихове историјске казне. Посматрајући их можемо да научимо много тога. Између осталог, и о књигама. Наш Господ нам је рекао: „Ако правда ваша не буде већа него књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство Небеско“ (Мт. 5: 20). „Ако не буде већа“ значи да прво треба да постигнемо известан ниво, а онда да га премашимо. Да га достигнемо – па тек онда премашимо. Ево неколико примера за оно што треба да премашимо. Учитељ и ученик су разговарали шетајући. Учитељ је рекао: „Ево, ово поље је било моје. Продао сам га како бих имао новца и могао неометано да изучавам Писмо.“ Иду даље. И учитељ опет каже: „Ево, овај виноград је био мој. Продао сам га како бих имао новца и могао неометано да изучавам Писмо.“ Иду даље. Па учитељ опет каже: „Ово језеро је било моје. Продао сам га како бих имао новца и могао неометано да изучавам Писмо.“ Ученик је напослетку узвикнуо: „Учитељу, осиромашили сте ради Писма?!“ И чуо је у одговор: „Продао сам оно што је Бог стварао седам дана да бих непрекидно изучавао оно што је Бог диктирао Мојсију на Синају четрдесет дана.“ Или још један пример. Рабинова жена прекорева мужа због тога што јој одавно ништа није купио док је суседни рабин поклонио жени златне минђуше. Он јој одговара: „То је зато што је, кад нису имали хлеба, а овај рабин N се није одвајао од Књиге, његова жена одсекла плетенице и купила брашна да имају. А сад му је Бог дао новац и он се захвалио жени. Ти ништа слично ниси урадила.“ Оваквих примера има много. И молим вас, хришћани, немојте се збуњивати због тога што вам нудим за поуку неке приче о рабинима. Господа нашег Исуса Христа такође су називали овим именом. „Рави, где живиш?“ – упитао је Андреј на самом почетку. „Равуни!“ – повикала је већ Васкрслом Христу Магдалина. Није ствар у појединачним случајевима. Ствар је у томе да треба да се загледамо: а шта имају они чију праведност обавезно треба да премашимо како бисмо постали наследници Царства Небеског! Јер ако физичар и хемичар имају сличну љубав према својим предметима као поменути љубитељи Светог Писма према свом, ови хемичари и физичари ће добити Нобелову награду. И ми обавезно треба да имамо сличну љубав према речима Господа. А и зашто уопште знамо да читамо ако не будемо читали Писмо? јер, сећате се шта је Валтер Скот рекао пре него што ће умрети? Замолио је децу која су се окупила око његовог одра да му дају књигу. „Коју?“ – упита зет имајући у виду да у књижници има врло много књига. „Постоји само једна Књига на свету, синко,“ – одговори писац на умору. Имао је у виду Библију. Протојереј Андреј Ткачов Извор: pravoslavie.ru http://www.prijateljboziji.com/_Izucavaj-Rec-Boziju/71958.html
  3. пропустих ово.....ал ето добро дође ово пребацивање....одличан текст
  4. Скривени благослови Када човјек има љубав према Богу и гледа на живот Христовим очима и са вјером да је све оно што се догађа за његово добро, онда све и помаже на добро, све то постаје наша помоћ. Проблеми постају наши сарадници, препреке које чине да посрћемо у ствари нас тјерају да трчимо још више. Зато свети апостол Павле и каже да онима који љубе Бога све помаже на добро. Данас желим да запамтиш ријеч ,,прикривени благослов“. Дакле, благослов који је скривен под нечим што изгледа као туга, мука, казна, проблем, трагедија итд. Иза сваког феномена у животу знај да се крије неки благослов, иза било које животне ситуације. Не постоји ништа што се догађа у твом животу, од јутра када се пробудиш до тренутка када заспиш, а да нема виши циљ који делује за твоје добро, твој интерес и у твоју корист. Сигурно није све пријатно, идилично, не ствара све задовољство и ужитак, али је све засигурно корисно. То је оно што говори апостол Павле: ''Онима који љубе Бога све помаже на добро'' (Рим.8,28). Када човјек има љубав према Богу и гледа на живот, Христовим очима и са вјером да је све оно што се догађа за његово добро, онда све и помаже на добро, све то постаје наша помоћ. Проблеми постају наши сарадници, препреке које чине да посрћемо у ствари нас тјерају да трчимо још више, јер када посрћеш, залијећеш се и трчиш брже, и ништа ти у животу се недешава како би те уништило. Та слика која се укоријенила у нашој глави, то увјерење које се урезало у нашу душу након неке васпитне мјере у облику казне коју смо некада примили о Богу који није подршка нашем животу, него онај који кажњава наш живот, да је он препрека за наш успјех и стално нам говори: ,,не“, и да нам ,шта-год желимо да постигнемо долази препрека од Бога, огромна рука и жељезни зид који говори ,,не, нећеш то урадити, ја, (Бог) ћу те спријечити ,“ управо ово увјерење које је урезано у нашу душу је потпуно погрешно. Једна од помисли коју је Христос сотворио у нашој души је пријатељска помисао према Богу. Све што се дешава у твом животу има добар циљ. И иза сваке трагедије крије се скривени благослов. Због тога сам ову малу тему данас започео фразом ,,прикривени благослов “. Чули сте за светог Јована Кавсокаливита који је палио своје колибе на Светој Гори јер није желио да има никакву личну имовину, и кад би се год његова душа закачила за нешто, палио би је и одлазио у другу. Читао сам у једној књизи која описује кроз роман његов живот и каже: ,,Зашто то чиниш?“ а он одговара: Палећи моју колибу имам бољи поглед ка небу. “Дакле, оно што неком изгледа као катастрофа, он каже, ја палим моју колибу и када она изгори, отвара се изнад мене небо и боље видим. Немам препреку, немам плафона, немам нешто што би ме ограничавало и тако се отварам. Проблем који проживљаваш у ствари те отвара. Отвараш се, шири се срце твоје. Расте твоја савјест и пространост твог ума, смјешташ у себе нове ствари, постајеш флексибилан. Да би дошло ново у твој живот треба да оде старо. А да би отишло то старо – понекад управо одлазак, повлачење тог старог узрокује узнемиреност. Када избациш тросјед из твог дневног боравка настаје проблем, али док га гледаш, говориш, нека га, не помјерај га да неправимо сада неред, остави га ту како јесте. Желиш да промјениш свој живот, а говориш, остави то како јесте. Е, не може тако – остави како јесте. Да би се промјенио наш живот и да би дошли другачији дани у наш живот треба да се десе преуређења. Та преуређења често долазе кроз врло динамичне догађаје, веома тешке, усудићу се да кажем и врло трагичне, који наносе и бол. Одвајање наноси бол, оставља трагове, али не, другачије не иде. Оно што ће те спасити у тим тренуцима промјена јесте да твоја душа буде флексибилна, односно, да се не противиш вољи Божијој и току ствари. Тако како живот доноси ствари, тако теци и ти, теци настави да течеш, да корачаш, као што и вода у ријеци тече и не иде на другу страну, и баш због тога што не иде у контра правцу, не постоји ни проблем. Због тога постоји такво комотно кретање. Проблем настаје када неко контрира, када жели да иде против Бога, против живота, против догађаја. Дакле прво је да се крећеш са животом, а друго је да имаш вјеру. Да гледаш на ствари (догађаје) са вјером. А вјера значи да гледаш на догађаје који још нису ни дошли као да су већ ту. И да то што гледаш буде оно оптимистично. Да гледаш на свјетлост Христову и да говориш ,, Да, Господе Исусе Христе, дођи. ''Чекам, дакле, кроз ову муку свјетлост Христову, а не мрак пакла, не безнадежност, не очајање''. Инвестираћеш, и ставићеш сав свој новац – мислим на инвестицију твоје душе – на свјетлост. Инвестираћеш у свјетлост, на то ћеш да се ослониш, и рећи ћеш: ''Из овога ће нешто добро изаћи''. То ми је говорио један мој пријатељ који има много дјеце, када се нашао у проблему приликом рођења новог дјетета, неке болести итд: ''Дошао нам је поново један поклон, спакован наравно у тужан омот, али чекам да видим благослов који ће ускоро доћи. Нешто добро ће доћи''. Гледао сам један филм који је приказивао неког у Америци коме је горјела кућа, а тамо су куће знате, саграђене од гипсо – картона а не од бетона као овде у Грчкој, и док су други безнадежно гледали, он је имао склоност да гледа оптимистично на ствари, говорећи пријатељу: ,''Ово је нешто најбоље што је могло да ми се догоди. Тако ћу једино моћи да отпутујем гдје сам желио, у тропске шуме и да урадим нека истраживања. Никада се нисам одвајао одавде''. Односно, никада се нисам мрднуо од удобности моје куће, сада са овим пожаром је прилика да одем тамо гдје сам желио. Видио је трагедију као једну велику прилику да уради нешто друго. И свака трагедија у нашем животу, видјећеш, након неког времена може да се развије веома повољно за твој живот, врло благословено за ствари које се тичу твог живота и да донесе нешто веома добро за твоју душу, за тебе, за твоју радост, за друге. Због тога, научи и ти да гледаш иза запаљених колиба као Св. Јован Кавсокаливит, да видиш како се отвара бољи поглед на небо, већа радост у твојој души, већа снага у твом срцу. Нека те не ломе проблеми него нек те оснажују и буди спреман за боље које долази и које већ сада јесте присутно у твом животу. Имај очи да то видиш. Архимандрит Андреј Канонас Извор: manastirklisina.com http://www.prijateljboziji.com/_Skriveni-blagoslovi/71914.html
  5. мПАВЛЕ: ЛИ БОГ ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОД ПАВЛЕ: МОЖЕ ЛИ БОГ ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН Године 1997, ако ме памћење добро служи, док сам службовао у Краљеву као официр имао сам ту част да сам ушавши у аутобус који је саобраћао за Нови Пазар наишао на нашег драгог Патријарха. Но моје изненађење било је још веће кад сам видео да је моја резервација седишта одмах поред Патријарховог. И започео је разговор који ћу памтити читавог живота. Светитељ ми је између осталог рекао и ову анегдоту: Пре неки дан пита ме неки човек пред свим људима: Ваша светости, да ли је ваш Бог свемогућ? А ја га погледам и кажем: Јесте. А он ће даље: А када је Он свемогућ, да ли може да створи камен који он не може да подигне? Ја га погледам и кажем му: Пријатељу, ја бих те нешто запитао, али нећеш да се наљутиш? А он ће: Нећу. А ја му опет кажем: Пријатељу, за сваки случај да те ја питам још једном, а нећеш да се наљутиш? А он ће мени: Нећу. А ја га и по трећи пут запитам: А за сваки случај да те још једном питам да нећеш можда да се наљутиш? А он ће мени: Ма нећу да се наљутим. И ја му онда кажем: Добро, кад нећеш да се наљутиш, реци ти свима нама да ли ти можеш да будеш паметан? А он ћути и ћути и размишља: ако каже могу значи није паметан; ако каже не могу, значи опет није паметан. И ћути и ћути и на крају каже: Ни једно ни друго, ја већ јесам паметан! И ја му кажем: Ето пријатељу мој, и мој Бог је створио камен који Он не може да подигне. А он ме запита са чуђењем: А који је то камен? И ја му кажем: Ти си тај камен, не може тебе ни Бог да спасе ако ти нећеш да се спасеш. А наш мудри Патријарх је под тим каменом који је Бог створио, а који ни он не може да подигне назвао нашуслободу воље, јер Бог неће никога на силу да спасава. Мудри Патријарх је знао још да каже: Бог ће помоћи ако има коме! Јеромонах Доситеј Хиландарац http://www.tvhram.rs/patrijarh-pavle-mozhe-li-bog-da-stvori-kamen-koji-ne-mozhe-da-podigne
  6. Мисли за сваки дан у години - Св. Теофан Затворник-Субота четврта по Васкрсу Господ је рекао: Ако вас Син ослободи, заиста ћете бити слободни (Јн.8,36). Ето, где је слобода! Ум је свезан везама незнања, заблуде, сујеверја, недоумица. Он се бори, али не може да се пробије и да их се ослободи. Прилепи се за Господа и Он ће просветити твоју таму и растргнути све везе у којима се мучи твој ум. Вољу вежу страсти и не дају јој места да делује. Она се трза као да је везана по рукама и ногама, и не може да се истргне. Стога се прилепи уз Господа и Он ће ти дати Сампсонову силу и растргнути све везе неправде које те везују. Срце притиска стална узнемиреност и не да му одмора. Међутим, прилепи се за Господа и Он ће те успокојити, те ћеш бити миран у себи и све ћеш око себе да гледаш светло, без саплитања и сметњи, ходећи са Господом кроз мрак и таму овог живота ка свеблаженој, потпуној радости и вечним просторима.
  7. Свети Порфирије Кавсокалит: Љубав је изнад свега. Оно што треба да заокупља нажу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо, - молитва, савет, опомена - све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог, који осећа да ли га волимо или не волимо и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа. Зар то није дивно? Несебично дарујмо своју љубав свима, ни најмање не гледајући на њихово држања према нама. Кад у нас уђе благодат Божја, више се нећемо занимати за то да ли нас други воле или не воле, или да ли нам се обраћају са добротом или без ње. Осећаћемо потребу да ми волимо све. Егоизам је када хоћемо да нам се други обраћају са добротом. Нека нас не жалости супротна појава! Препустимо другима да нам се обраћају онако како сами осећају. Немојмо да просјачимо љубав. Ако ти брат твој досађује и замара те, помисли у себи: сад ме боли моје око, моја рука, моја нога; морам да је негујем својом љубављу (ср. I Кор.12, 21). Али немојте да размишљате нити о томе да ћемо бити награђени за наша тобожња добра дела нити пак о томе да ћемо бити кажњени за зла која смо учинили. Долазиш до познања истине када волиш љубављу Христовом. Тада не тражиш да те воле; то је зло. Ти волиш, ти дајеш своју љубав; то је исправно. Од нас зависи да ли ћемо се спасти. Бог жели наше спасење. http://www.tvhram.rs/starac-porfirije-bez-ljubavi-od-molitve-nema-koristi-savet-vredja-opomena-shkodi
  8. свештеномученик Георгије (Лебедев): ЖЕНЕ МИРОНОСИЦЕ У вртлогу зла који се ковитлао по земљи, онда када је дошло до излагања порузи и распећа Подвижника Правде, онда када се од Њега окреће сва земља, када Га издају, чак, и љубљени и изабрани, тада се не колеба само чисто срце, пуно несебичне преданости и одлучне љубави. Такво је било срце ових жена. Такво срце је познало подвиг, поклонило му се и послужило му. И ништа спољашње – ни страдање, ни страх, ни стварна опасност – није могло да заустави чисто и предано срце у служењу подвигу љубави. Нека буде благословено то срце! Оно је примало уздахе страдања, зато му се и даје прва радост (Мт. 28, 5-10; Јн. 20, 17-18). Потруди се да пођеш Христу врло рано. Одлазак Њему претпостави сваком другом делу твога живота. Пођи „са изласком сунца“, када је душа одморна, када су силе тела јаке, када се мрак илузија и заблуда расејао, и када су ишчезле ноћне сенке греха. Пођи Христу пре било ког другог дела у твоме животу. Пођи онда када је душа обасјана сунчевом светлошћу, па ћеш наћи Васкрслог Господа. Тако ћеш и сам постати судеоник Васкрсења. Светлост Васкрсења засијала је у пећини. Јудејци су се од ње оградили земаљским каменом. Тако и у души, камен земаљског смета продирању Светлости Божије. И велики земаљски камен наваљен је на душу, камен забава, страсти и свакојаке неправде. Камен, као глува стена, заградио је душу и заклонио од ње све узвишено и свето. Али земаљско је немоћно пред небеском Руком. Божанска сила ће одвалити земаљски камен са твоје душе и пашће све оно што је на њу нагомилао свет, те ће у душу да проникне Божанска Светлост Васкрсења. Само буди достојан. Иди, тражи Светлост, стреми ка њој. Сакупи „мирисе“ душе, понеси их Христу, као што су понеле мироносице да би Га помазале. И спашће вео земаљског, обасјаће те Светлост Васкрсења, те ћеш кроз њу да духовно устанеш са Христом, изићи ћеш из пећине гроба и обновићеш се за бесмртност и вечност. Петар се одрекао Христа, али ни он није заборављен. Издвојен је од ученика и постављен наизглед изван апостолског збора: „Идите и кажите ученицима и Петру“. О, највећег снисхођења! О, безграничне љубави! Нека се чак и он, који се одрекао, али је пролио сузе самоосуђивања, присаједини првој радости Васкрсења. Васкрсење позива све – и чисте и пале душе, и здраве и болесне, и оне који су се трудили и лење. Светлост Васкрсења и вечности спалиће сву нечистоту пропадљивости. Изађи из пећине смрти да би те обасјала Божанска Светлост и да би окусио блажену бесмртност! И теби је упућен јеванђелски позив: „Душо! Христос ће пред тобом отићи у Галилеју“. Христос ће те чекати. Он ће те чекати и сигурно ће те сусрести. Не оклевај. Ти си била са Петром, али Он ће ипак „поћи испред тебе“! Господ ће те чекати, не у Јудеји робовања закону, не као најамника који невољно носи јарам, него у Галилеји, „на гори“ (Мт. 28, 16), где ће се сабрати сви они који „трче“ слободно – деца Царства Божијег, слободни синови благодати (Јн. 20,4). http://manastirpodmaine.org/svestenomucenik-georgije-lebedev-zene-mironosice/
  9. Како сачувати васкршњу радост Сви ми памтимо нашег дивног подвижника Преподобног Серафима Саровског, који је током читаве године поздрављао људе са: “Христос воскресе, радост моја!” Он није могао да живи без те радости и делио ју је са свима. И ми се такође можемо томе научити. Ако желимо да се та радост не прекида и да у њој прође цео наш живот, онда ће тако и бити. Од нас самих зависи колико дуго ће трајати васкршња радост. Наравно, ми желимо да се радост Васкрса не заврши и да траје читав живот. Она се, с једне стране, не може завршити, јер нам је победа, коју је Господ остварио над смрћу, дарована на вјек и вјеков, свим покољењима, свим људима, па и нама. Али, с друге стране, разумемо да време нешто одузима од нас и открива нам нешто ново што предстоји. И ако желимо да се радост Пасхе не заврши за цео наш живот, онда то не зависи само од времена, него и од нас. Знате ли како можете да продужите радост Васкрса? Ако се радост из нашег срца, вера у Васкрслог Христа, радост од тога што смо пронашли благо Васкрсења Христовог, буде пројављивала у нашем животу буквално у свему. Ако ми о нечему причамо с људима, али у нашем свакодневном дијалогу постоји радост због Васкрслог Христа Спаситеља, то значи да ће радост Пасхе наставити да постоји. Ако ми нешто радимо, чак и ако су то обични послови, али притом се сећамо Васкрслог Христа Спаситеља, радост Пасхе ће наставити да постоји. Ако будемо правили избор о томе како ћемо поступити, док се сећамо Васкрслог Христа и ако начинимо тај избор, знајући да је Христос Васкрсао и да сада све треба да буде другачије, радост Пасхе ће наставити да постоји. Од верника зависи да ли ће се та радост продужити и да ли ће она испуњавати свет, који нас окружује. Али можемо повући границу те радости, ако се вратимо свакодневној журби, поступајући тако како смо навикли, као да Христос није васкрсао из мртвих и ништа се није променило. То значи да се тада ми сами одричемо од те радости добровољно, а не да она истиче. Уколико ми направимо избор и будемо радили све обасјани светлошћу те радости, онда ће она трајати целог живота. Сви ми памтимо нашег дивног подвижника Преподобног Серафима Саровског, који је током читаве године поздрављао људе са: “Христос воскресе, радост моја!” Он није могао да живи без те радости и делио ју је са свима. И ми се такође можемо томе научити. Ако желимо да се та радост не прекида и да у њој прође цео наш живот, онда ће тако и бити. Независно од тога да ли се завршила Светла седмица, или не. Митрополит Горловски и Славјански Митрофан Извор: pravoslavie.ru http://www.prijateljboziji.com/_Kako-sacuvati-vaskrsnju-radost/71843.html
  10. ,,Цео свет у злу лежи``....нису само Срби такви.... можда смо најнеотесанији,али принцип је исти све су остало нијансе
  11. држ се Христа и не одустај.....тражи и даће ти се
  12. Не толериши него љуби ближњег свог Толеранцијом модерни човек изражава своју спремност да трпељиво сапостоји са људима друге припадности, другачијих назора, ставова, начина постојања. Међутим, у духовном смислу то је веома плитко јер је толеранција ограничена и у трену се може преокренуту своју супротност. Зато није довољно само трпети људе и њихове различитости већ је потребно волети их истинском хришћанском љубави. Ђаво помоћу мржње, непријатељства и зависти дели људе, а Бог их сједињује помоћу истине и љубави. Зато Хришћани верују да када се трудимо да савладамо непријатељство и донесемо мир и љубав међу људe постајемо мало налик на Бога и на нама се испуњавају речи Христове „блажени миротворци“ (Мт. 5:9). Искрено говорећи, мени се не допада много реч „толеранција“ иако је ушла у званичну употребу. Није довољно само трпети друге људе, који се од нас разликују националношћу, религијом, политичким ставовима. Господ није рекао „трпи (толериши) ближњег свог“, већ „љуби ближњег свог“… Заповест о љубави према ближњем представља пут за испуњавање главне заповести – љубав према Богу, јер „ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1 Јн. 4:20). Када су Господа питали у вези заповести „ко је мој ближњи?“, Он је испричао причу о добром Самарјанину, која сведочи да „мој ближњи“ није човек исте националности и вере – већ сваки човек са којим нас Господ спаја у овом животу. Древни руски светитељ, преподобни Теодосије Печерски још је у деветом веку говорио: „Ако видиш нагог или гладног, или човека у невољи – био то Јеврејин или муслиман… – према свакоме буди милостив, избави га од несреће колико можеш и нећеш бити лишен награде од Бога“. Међутим, сарадња Цркве са државом отвара јако важну тему. Ствар је у томе што постоје принципијелне разлике између става православног Хришћанина и световног човека у условима успостављања мира између људи различитих вера и убеђења, који живе у једној држави. Искрени православни Хришћанин треба да гледа на човека друге вере очима љубави. И јако често се догађа да када престанемо да гледамо на „туђинце“ са неповерењем, подозривошћу, непријатељством, страхом и почнемо да их гледамо очима Христове љубави, пред нама се више не налази неки сумњиви или непријатни тип, већ живи, страдајући човек. Када га видимо таквим, појави се мисао: шта ја могу учинити за тог човека да бих му олакшао судбину? Када православни Хришћани то чине Христа ради и са молитвом, онда се чак и кроз најједноставније ствари, најосновнију помоћ, пажњу, чак пристојност, рађа не нека „толеранција“ – већ се рађа мир, љубав и радост у односу на људе друге вере. У нашем свету постоји велики недостатак доброте. Свако добро дело, које се врши у име Христово је семе које ће израсти у чврсто дрво нелицемерног пријатељства. Што више таквог семена буде у нашем друштву, то ће се оно мењати на боље. За православног човека је међутим јако важно, што нас наша љубав према човеку не задужује да љубимо и све његове ставове и убеђења, тим пре ставове, који су противни истини Христовој. За верујућег човека истина је изнад свега. Многи световни људи то не схватају и њима се чини да је до међурелигиозног мира неопходно доћи тако што верујуће људе различитих религија треба приморати да се одрекну вере у истину и признају да су све остале религије исто тако истините. О томе је говорио још Свети Николај Српски у прошлом веку: „Хришћанима је строго заповеђена милост према свим људима, независно од њиховог вероисповедања, али у исто време и строго чување истине Христове. Као Хришћанин за иноверног човека можете жртвовати имање и живот, али истину никада“. Нажалост људи, који су равнодушни према истини, то не схватају и чак мисле да је управо у томе проблем. Многи су озбиљни кад сматрају да је екстремизам рећи: „Моја вера је истинита, а оне које јој противрече су лажне“. Међутим то није тако. Ако љубимо човека, који је допустио заблуду и рекао да су 2+2=5, не значи да треба да волимо и његову заблуду и говоримо да су и 2+2=5 и 2+2=4 истините тврдње. Човек се не своди само на његову грешку. Ако у нечему греши, онда то уопште није повод да буде презрен или омражен, већ напротив, да се још више воли и саосећа са њим. Свешеник Георгије Максимов Извор: svedokverni.org http://www.prijateljboziji.com/_Ne-tolerisi-nego-ljubi-bliznjeg-svog/71712.html
  13. Богородичин лик на прозору У васкршњој вечери на једном од прозора дома житеља села Први Гал, Бадри Кецбаиа, појавио се облик који подсећа на лик Богородице. Од тада, у село пристижу колоне православних верника а посетио га је чак и поглавар абхашке православне цркве Висарион (Аплиаа). Бадри Кетсбаиа је објавио да су лик он и његова супруга пронашли око шест увече 16. априла, на Ускрс. У почетку су мислили да су деца нанела неке боје на стакло, али су загледавши ближе закључили да се никакве боје на стаклу не виде. "Схватили смо да је то нешто необично," - рекао је Бадри. Његов 12-годишњи син је фотографисао прозор са лицем Богородице и објавио на друштвеним мрежама. Већ сутрадан миран живот становника села драматично се променио: необично за сеоске путеве бескрајне реке аутомобила и аутобуса, комбија и такси возила са путницима, колоне планинара, људе свих узраста, старије особе и студенти, пристигли су пред кућу Бадри Кетсбаиа да лично виде слику на стаклу. ''Када смо се довезли до куће, било је јасно да ћемо аутомобил морати да паркирамо далеко од капије. Истоварили смо ранац са опремом фоторепортера: фотоапаратом, камером, стативом. Морали смо да идемо прилично далеко под свим тим теретом. У дворишту породице Кецбаиа затекли смо мноштво верника''. "Не могу речима описати осећања. То је чудо!" - скоро у сузама, изговара Асмат Чургулиа, који је дошао из села Чхортол. Исто се поновило са још неколико људи на путу. Скептични став новинарски екипе Спутњика био је прилично ублажен под утицајем таквих коментара. ''Када смо стигли пред капију, затекли смо следећи призор: двориште је било пуно људи, а највећа концентрација је примећена пред прозором на првом спрату куће на десној страни. То није био пластични прозор као у већини кућа, већ прозор са дрвеним рамом и обичним стаклом. Из даљине лик се није могао да види, а ни загледањем изблиза, такође. Како се испоставило, подражавајући старицу са марамом на глави како стоји пред прозорским окном, морали смо да изаберемо одговарајући угао за гледање, и тек онда смо могли да видимо обрисе лика Богородице''. Бадри Кецбаиа је рекао да слика Богородице као да је унутар стакла које изгледа глатко као и увек. И свако ко је дошао, доносио би са собом свећу, не једну већ десет, палећи их за рођаке и блиске пријатеље. Домаћини су чак морали да изграде дрвену подлогу испред прозора, на којој су посетиоци могли палити свеће. Под великим јасеном који би, по речима власника куће, могао имати и 250 година, постављене су клупе за старије и немоћне, којих је било заиста много. И једна жена током молитве била је, некако, ван себе. Мумлала је некакве непознате речи а нека невидљива сила беше је бацила на земљу на којој је, преврћући се, стигла скоро до капије. Њен млади пратилац се крстио и умиривао је говорећи јој да је басовска сила изашла напоље. Касније се шапутало да се овој жени јавила Богородица рекавши јој да је на том месту пред кућом некада била црква и да се лик у прозору појавио јер је небеска сила желела да се врати у своје место. Бадри Кецбаиа је изјавио да његова породица на том месту живи већ 250 година али да никада није чуо за цркву која би могла бити овде. Власник куће је рекао да је дан пре него што је дошао на чело абхашког православне цркве јереј Висарион (Аплиаа) посаветовао да гледа кроз прозор за недељу дана, а онда ће одлучити шта да се ради. "Још је, после тога, отац Висарион рекао да припазимо неће ли се ко излечити од тога што је на прозору. Ово је неопходно да би разумели да ли појава поседује лековите моћи." - рекао је Бадри Кецбаиа. У међувремену, реке људи у дворишту села Први Гал нису пресушиле. Али Бадри Кецбаиа не жали, каже да му се на дом спустила милост. За Фондацију Пријатељ Божији превела: Јелисавета Јовановић Извор: sputnik-abkhazia.ru http://www.prijateljboziji.com/_Bogorodicin-lik-na-prozoru/71700.html
  14. Саветујте са кротошћу и љубављу Брата треба саветовати са кротошћу и љубављу. Унутарњи мир се губи када се хвалимо или узносимо над братом и кад осуђујемо или поучавамо друге без кротости и љубави. Он се губи и кад превише једемо или се нехатно молимо. Али, ако стекнемо навику да се усрдно молимо за непријатеље своје и да их волимо, у душама нашим ће увек владати мир; а ако омрзнемо брата или га осудимо, наш ће се ум помрачити и изгубићемо мир и смелост пред Богом. Старац Силуан Атонски http://www.prijateljboziji.com/Pouka-dana/2017-04-26/26.html
  15. Mala šala za poremećaj. Možemo mi da se pronađemo kojekude al dal nam je na korist? Sent from my GT-I9500 using Tapatalk