Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Драгана Милошевић

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Content count

    7831
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    4

Everything posted by Драгана Милошевић

  1. Разговори о вери у цркви Ружици: Васкрсење Христово 23. Март 2017 - 11:28
  2. Јеромонах Иларион (Ђурица): О молитви 23. Март 2017 - 11:10
  3. Епископ Андреј у Браунау на Ину 23. Март 2017 - 13:39 Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј посетиће 25. марта 2017. године парохију у Браунау на Ину. После вечерњег богослужења у 19 часова, уследиће духовни разговор са Преосвећеним Владиком г. Андрејем у црквеној сали. Предавање на тему Духовна средњовековна музика и очување српске традиционалне (изворне) музике одржаће др Милош Николић, проф. кавала на Одсеку за српско традиционално певање и свирање у Музичкој школи „Мокрањац“ у Београду. надлежни парох мр Далибор Брнзеј, Serbisch/orthodoxe Kirche Braunau Heselbach 9, 5280 Braunau am Inn, tel. +43 660-200-5-441, parohijabraunau@gmail.com Најаве |
  4. Свеправославна прослава Светог Мардарија Либртивилског и Свеамериканског 22. Март 2017 - 14:23 Најаве | English
  5. Деманти из Епархије шумадијске Поводом потпуно неистинитих, злонамерних и тенденциозних навода објављених у таблоиду Ало!, а усмерених против Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована, ми, архијерејски намесници у Епархији шумадијској, уз свој потпис и у име свог свештенства, обавештавамо верни народ наше Епархије и све заинтересоване да свештеници Епархије шумадијске никада нису потписивали било какву петицију против свог духовног оца и Архијереја Цркве Божје у Шумадији, нити да је Епископ шумадијски г. Јован против свог свештенства и монаштва икада предузимао мере који би били у супротности са канонским предњем Цркве и законима Републике Србије. Свеукупно стање у Епархији шумадијској разматрано је на редовној годишњој седници Епархијског савета 13. фебруара 2017. године и том приликом су сви видови црквеног живота у Епархији оцењени највишом оценом, уз закључак да је на свим пољима постигнут значајан напредак. Патријаршијски управни одбор Српске Православне Цркве је потврдио да је материјално-финансијско пословање Епархије шумадијске исправно и стабилно. Епископ шумадијски г. Јован је током прошле године одслужио 339 светих Литургија на којима је кроз проповеди поучавао свештенство, монаштво и верни народ спасоносном смислу хришћанског живота и значају празника које смо прослављали. Учешће верника, посебно младих и деце, у светим Литургијама је из године у годину све бројније. У свим већим местима Епархије редовно се одржавају теолошка предавања, хуманитарне и харитативне акције, као и друге активности својствене црквеном предању. Свештенство и монаштво редовно учествује, уз завидну заинтересованост, на стручним семинарима и предавањима. О пензионисаним свештеницима, удовим попадијама и свим потребитима Епархија шумадијска, кроз наменске фондове, ефикасно брине обезбеђујући свима одговарајуће принадлежности. У свим црквеним општинама и манастирима, у којима је започета изградња нових цркава, парохијских домова, конака, црквених сала, звоника, већина тих грађевина је окончана. И даље се планирају и започињу радови на новим црквеним објектима. Наш Епископ је у свим местима које је посетио врло топло и са љубављу дочекиван, и од свештенства и од народа. Нико и никада Владику Јована није повезивао са карактеристикама које се наводе у поменутом таблоиду, изузев „анонимних потписника“ непостојеће петиције. Дисциплина свештенства и монаштва је задовољавајућа, најчешће и примерна. Свештеници, монаси и монахиње Епископа шумадијског Господина Јована доживљавају као свог духовног родитеља. Ако и има текућих потешкоћа, којих неће бити само у Царству Божијем, оне на било који начин не доводе у питање редовно стање у Шумадијској епархији које је установљено благочестивим животом хришћана кроз векове – на жалост „анонимних потписника“ непостојеће петиције, односно наручилаца срамног текста у такозваним новинама „Ало“. Професор др Зоран Крстић, архијерејски заменик Епископа шумадијског, редовни професор Универзитета у Београду Миладин Михаиловић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник опленачки и вршилац дужности архијерејског намесника рачанског Саво Арсенијевић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник лепенички и вршилац дужности архијерејског намесника левачког Велибор Ранђић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник јасенички Мића Ћирковић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник орашачки Љубиша Смиљковић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник космајски Златко Димитријевић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник колубарско-посавски Видо Милић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник бељанички Мр Рајко Стефановић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник крагујевачки Небојша Младеновић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник белички Жељко Ивковић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник младеновачки Епархијска саопштења | View full Странице
  6. Деманти из Епархије шумадијске Поводом потпуно неистинитих, злонамерних и тенденциозних навода објављених у таблоиду Ало!, а усмерених против Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована, ми, архијерејски намесници у Епархији шумадијској, уз свој потпис и у име свог свештенства, обавештавамо верни народ наше Епархије и све заинтересоване да свештеници Епархије шумадијске никада нису потписивали било какву петицију против свог духовног оца и Архијереја Цркве Божје у Шумадији, нити да је Епископ шумадијски г. Јован против свог свештенства и монаштва икада предузимао мере који би били у супротности са канонским предњем Цркве и законима Републике Србије. Свеукупно стање у Епархији шумадијској разматрано је на редовној годишњој седници Епархијског савета 13. фебруара 2017. године и том приликом су сви видови црквеног живота у Епархији оцењени највишом оценом, уз закључак да је на свим пољима постигнут значајан напредак. Патријаршијски управни одбор Српске Православне Цркве је потврдио да је материјално-финансијско пословање Епархије шумадијске исправно и стабилно. Епископ шумадијски г. Јован је током прошле године одслужио 339 светих Литургија на којима је кроз проповеди поучавао свештенство, монаштво и верни народ спасоносном смислу хришћанског живота и значају празника које смо прослављали. Учешће верника, посебно младих и деце, у светим Литургијама је из године у годину све бројније. У свим већим местима Епархије редовно се одржавају теолошка предавања, хуманитарне и харитативне акције, као и друге активности својствене црквеном предању. Свештенство и монаштво редовно учествује, уз завидну заинтересованост, на стручним семинарима и предавањима. О пензионисаним свештеницима, удовим попадијама и свим потребитима Епархија шумадијска, кроз наменске фондове, ефикасно брине обезбеђујући свима одговарајуће принадлежности. У свим црквеним општинама и манастирима, у којима је започета изградња нових цркава, парохијских домова, конака, црквених сала, звоника, већина тих грађевина је окончана. И даље се планирају и започињу радови на новим црквеним објектима. Наш Епископ је у свим местима које је посетио врло топло и са љубављу дочекиван, и од свештенства и од народа. Нико и никада Владику Јована није повезивао са карактеристикама које се наводе у поменутом таблоиду, изузев „анонимних потписника“ непостојеће петиције. Дисциплина свештенства и монаштва је задовољавајућа, најчешће и примерна. Свештеници, монаси и монахиње Епископа шумадијског Господина Јована доживљавају као свог духовног родитеља. Ако и има текућих потешкоћа, којих неће бити само у Царству Божијем, оне на било који начин не доводе у питање редовно стање у Шумадијској епархији које је установљено благочестивим животом хришћана кроз векове – на жалост „анонимних потписника“ непостојеће петиције, односно наручилаца срамног текста у такозваним новинама „Ало“. Професор др Зоран Крстић, архијерејски заменик Епископа шумадијског, редовни професор Универзитета у Београду Миладин Михаиловић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник опленачки и вршилац дужности архијерејског намесника рачанског Саво Арсенијевић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник лепенички и вршилац дужности архијерејског намесника левачког Велибор Ранђић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник јасенички Мића Ћирковић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник орашачки Љубиша Смиљковић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник космајски Златко Димитријевић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник колубарско-посавски Видо Милић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник бељанички Мр Рајко Стефановић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник крагујевачки Небојша Младеновић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник белички Жељко Ивковић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник младеновачки Епархијска саопштења |
  7. Јона је бежао и није се сакрио. Јов је страдао иако у свему праведан. Недокучиви су судови Божји. Обрни, окрени, с неке стране страдам, док при том мислим да сам се сакрила и да ми је добро. Има ли логике? Нема.
  8. У целој причи је следеће: Ниједно дете у том периоду није зрело да схвати зашто га шиканирају. Као и она деца која то раде. Ваљда то тако треба јер смо то видели код одраслих (то им је ваљда резон)
  9. Увек говорим да је то ствар кућног васпитања. Кроз основну школу сам осетила на сопственој кожи и лила сузе због различитости.
  10. На Балкану, бити различит аутоматски значи бити осуђен на исмевање и дискриминацију.
  11. Монахиња Јована, рођена као Сибила Лер (62), Унука генерала Лера, о бремену свог порекла, духовној отаџбини и искушењу ИАКО сви знају да сам, ни крива ни дужна, потомак немачког генерала Александра Лера, за протекле три деценије, колико сам монахиња, никада у Србији нисам доживела никакву непријатност. Нико ме није ни попреко погледао нити ми је упутио било какву ружну реч. Пре бих рекла да осећам неку додатну топлину и срдачност у опхођењу, као да овај народ велике душе и срца, на дискретан начин жели да каже: Ма знамо ми да ти ниси ништа крива, осећај се слободно. Ми те волимо! Тако своју узбудљиву и чудесну животну причу, ексклузивно за "Новости", започиње Сибила Лер (62), потомак генерала Александра Лера. Рођена у угледној аристократској породици у Немачкој, сада је смерна монахиња Јована у манастиру Соко код Љубовије, у Епархији шабачкој - Вољом Божјег промисла, ја имам две отаџбине: Немачка је физичка, а Србија моја духовна отаџбина - каже монахиња Јована. - Као што је по истинитим речима Господњим: "Душа претежнија од тела", тако је моме срцу ближа моја духовна отаџбина Србија. Подељана осећања о пореклу дуго су је, каже, притискала и саплитала. Све док у беседи патријарха Павла у Манастиру Светог Николе на Соколу није чула, за њену душу лековите, речи: "Човек не може да бира време и место у којем ће се родити и живети. Од њега не зависи ни од којих родитеља, ни од ког народа ће се родити. Али од њега зависи како ће у животу поступати: да ли као човек или као нечовек. Ма где био и ма где живео." - Тада сам разумела да човек кроз живот и време путује путевима Божјег промисла. Роди се у једном месту а целога живота трага за неким својим предодређеним местом. Не смири се док га не пронађе, или док оно не призове њега - прича нам мати Јована. - Рођена сам у старој и угледној немачкој аристократској породици Лер, која припада протестантској евангелистичкој цркви. Мој надлежни свештеник и први вероучитељ био је ученик и поштовалац чувеног пастора Фридриха Гизнедорфа из Евенбурга код Оснабрика, који је, непосредно после рата, у мају 1945. године, изговорио чувену беседу о Србима. Од њега сам слушала о једном народу који је у Другом светском рату извојевао највећу победу: "Победу душе, победу срца и поштовања, победу мира и хришћанске љубави." Јер, кад је рат завршен и кад су пукле логорске жице, на немачкој земљи се нашло 5.000 живих српских костура. Сви су очекивали њихов оправдани гнев и освету, јер су немачки војници у њиховој земљи убијали сто Срба за једног немачког војника. То се није десило. Напротив, они су миловали немачку децу, давали им бомбоне, разговарали са Немцима као са својом браћом... Тек тада је, каже мати Јована, свима постало јасно зашто је велики Гете учио српски језик, зашто је с толиком љубављу и поштовањем примао и подржавао Вука Караџића, и зашто је Бизмарку последња реч на самртничкој постељи била: "Србија". - Наш пастор нам је говорио о српским јуначким епским песмама као највећем културном благу Европе и света - прича наша саговорница. - Више их је препричавао и скретао пажњу на то да су оне непреводиве и да се једино могу разумети на српском језику. Саветовао нам је да учимо српски језик, како бисмо се уверили у ту својеврсну чаролију уметности пред чијом лепотом се до земље поклонио вајмарски геније. Мати Јована мир пронашла у манастиру Мати Јована каже да је то у њој родило жељу да упозна "тај мали велики народ и да се приближи његовом духу и култури". У манастиру Химелстиру код Хилдесхајма први пут је ушла у православну цркву и присуствовала светој литургији, коју је тада служио владика Лаврентије, тадашњи српски епископ за Западну Европу и Аустралију. - То је био неописив и незабораван догађај - сећа се мати Јована. - То је било моје духовно зачеће. Моје православне благовести. Тада сам нашле себе и свој нови дом. На земљи и на небу. И уколико би требало да означим најважнија или, лаички речено, најсрећнија три дана у свом животу, то би били: први, кад сам прихватила православље као своју веру. Други: кад сам после више година искушеничког живота примила монашки чин и своје световно име Сибила променила у монашко Јована. И треће: кад сам добила српско држављанство. Никад нећу заборавити дан када се, после уобичајених дугих бирократских процедура, у мојим рукама нашла драга српска лична карта. То ми је било узвишеније него да сам добила диплому Оксфорда или Сорбоне. И гле парадокса! То је било у оно време када су многи у овој земљи сањали о томе да добију немачку визу или пасош и да оду одавде. Многи је, каже, питају шта ју је тако снажно привукло православљу. - На првом месту, лепота православне свете литургије и осталих светих богослужења - каже наша саговорница. - Затим православни смисао монашког пострига, поста и врлинског подвига у хришћанском животу, али и православна уметност, иконопис, древне фреске и православна духовна музика, а изнад свега, лепота српске светосавске душе и лепих српских народних обичаја. Нарочито харизма крсне славе. Ја сам изабрала за своју крсну славу празник Света три јерарха, 12. фебруара. Славим свечано и торжнствено као права Српкиња. Фото В.Митрић Њена необична животна судбина подстакла ју је да се позабави односима Срба и Немаца кроз историју. У Србији се, прича нам моханиња, спомиње да је Стефан Немања у Нишу дочекао Фридриха Барбаросу на трећем крсташком походу, и да је немачки војсковођа за трпезом јео прстима а Немања златним есцајгом. - И то је чињеница - каже мати Јованина. - Међутим, мало је познато оно важније, да је Барбароса оболео на том путу од тешке болести и да га је Свети Сава, тада принц Растко, исцелио од болести својом усрдном молитвом. Велики српски војсковођа Павле Јуришић Штурм био је немачког порекла, а славни српски командант Живојин Мишић био је ожењен Немицом Лујзом. Никада, разуме се, не заборављам ону другу, тамну страну медаље, велике злочине и крвопролића које су немачки окупаторски војници у више наврата чинили по Србији. Стидим се и лијем горке покајничке сузе и приносим Господу молитве за моје сународнике због њихових тешких злочина и недела. Господ ју је, наставља мати Јована, довео овде у ову мученичку и свету земљу, по којој је војска њених предака рушила градове и села, пљачкала и убијала, починила незапамћене злочине над српском нејачи, сејала страх и смрт, жарила и палила... - Од тог пламена остао је сада само један слабачак пламичак, ја, смерна монахиња Јована, која горим као кандило пред иконом Србије и приносим сузне молитве у знак покајања за сва сагрешења немачког народа, који ми је подарио физичко трошно људско тело, а за напредак, срећу и благослов мог дивног српског народа у коме сам се духовно родила, који ми је подарио вечна и непролазна небеска блага - говори мати Јована. - Свакодневно благодарим Господу на том великом дару, и српским светитељима и просветитељима - Светом Сави и Светом владици Николају, чији ме светли примери и дела воде и руководе у моме духовном животу у православљу. ГЕНЕРАЛ АЛЕКСАНДАР ЛЕР ПО ОЦУ НЕМАЦ, ПО МАЈЦИ ПРАВОСЛАВАЦ СТРЕЉАН 1947. У БЕОГРАДУ Фото Бундес архив АЛЕКСАНДАР Лер, кога су звали Саша, рођен је 20. маја 1885. у месту Турн Северин. По оцу је био Немац, а по мајци православац. Одлично је говорио руски, српски, румунски и мађарски језик. Средњу школу похађао је у Панчеву. У Првом светском рату учествује на страни Аустрије и командује аустроугарским батаљоном у борбама против Срба. Рањаван је два пута. Једно време је био командант 85. пешадијског пука стационираног у Вишеграду. Чин мајора је добио на крају Првог светског рата. Након рата, активно усавршава своја војничка знања. У чин потпуковника је унапређен 1921, а у чин пуковника 1928. Генерал-мајор постаје 1934. Један је од тројице бивших аустријских официра (поред Ерхарда Рауса и Лотара Рендулића) који су унапређени у чин генерал-пуковника немачког Вермахта. Током Другог светског рата је био командант 4. ваздухопловне флоте која је бомбардовала Варшаву и Београд. Учествовао је у борбама за Крит и на Источном фронту, пре него што је 1942. постављен за команданта Југоистока. Творац је планова операција "Вајс" и "Шварц". Командовао је Групом армија Е при повлачењу од Грчке кроз Југославију. Заробљен је маја 1945. За ратне злочине осуђен је 1947. на смрт. Стрељан је 26. фебруара исте године у Београду. ВЛАДИКА ЛАВРЕНТИЈЕ Фото В.Митрић Већ тридесетак година живим у Србији, у својој духовној отаџбини у српском манастиру Соко - каже мати Јована. - Служим Господу и прислужујем, у оквиру својих физичких и духовних моћи, свом духовном оцу владици Лаврентију (на слици). Срела сам велики број свештеника и духовних пастира широм света. Желим да посведочим да је владика по својој доброти и племенитости своје хришћанске душе неупоредив. Уверена сам да је он најугледнији и најомиљенији владика у целом хришћанском свету. НЕМЦИ ЦЕНЕ СРБЕ, АЛИ ИХ НЕ ВОЛЕ ЈОВАНА, како каже, жели да подсети њене драге Србе на једну особину немачког народа када су у питању односи према Србима и осталим народима, коју је тачно уочио Свети владика Николај, који је добро познавао дух германског племена. - Немци цене Србе, али их не воле. Немци не воле оне народе којима се диве. Ту су, поред Срба, Французи и Енглези. А оне које воле, њих презиру. У ту групу спадају Хрвати, Бугари, Италијани... Потомци старих тевтонских ратника презиру поданички менталитет фукаре. Руса и Американаца се плаше. Свака птица има свога копца. извор
  12. Део 1. Волети значи желети добро другоме Крајем прошле године Издавачка кућа Сретењског манастира је објавила књигу «Нека Бог говори» — зборник беседа и писама грчких духовника. Нудимо нашим читаоцима одломак из ове књиге – чланке архимандрита Андреја (Конаноса; рођ. 1970). Отац Андреј је познати проповедник, дугогодишњи водитељ емисије «Невидљиви преласци» («Αθέατα περάσματα») на радију Пирејске митрополије. У многим градовима Грчке, Кипра и САД људи га позивају да држи предавања о духовним проблемима; текстове његових беседа са радија објављују водећи православни сајтови у разним земљама, они излазе као засебни зборници. Љубав које у нашем свету има све мање и која је погрешно схваћена – једна је од главних тема предавања и беседа архимандрита Андреја. Волети значи желети добро другоме Сваком своје. За оно што се не свиђа мени уопште не мора да значи да се неће свидети ником другом. И напротив: уопште није чињеница да ће се оно што се свиђа мени обавезно свидети и теби. Зато имамо право на слободан избор: шта да слушамо, коју емисију, шта да волимо, какву музику да слушамо. Нисмо у стању да променимо друге. Зар није тако? Међутим, постоји нешто што треба да обједини све нас, без обзира на неслагања, на различите погледе и на то што међусобно не личимо. То је љубав. И нека она не пресуши у нашим душама. Нека љубав увек буде међу нама и нека нас држи заједно као карика. Тада нећемо осећати никакав антагонизам. Нећемо ни са ким бити у непријатељским односима због било ког разлога у овом животу. Јер, обједињују нас заједнички бол и заједнички непријатељ: смрт. И заједничка тежња ка животу, ка васкрсењу, срећи и радости. Сви ми, људи, у најдубљем смислу смо повезани овим основним појмовима. Хајде да се волимо без обзира на то што смо различити. Свако има свој карактер. Али шта је Христос рекао? «По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13: 35). Није рекао, на пример: сви ће познати да сте Моји ученици ако слушате исту музику, ако сви имате исте погледе или ако исто живите. Свако од нас има свој карактер: ти имаш један, ја имам други. Јер и за време Свете литургије свако се моли на свој начин: твоја душа се радује, моја осећа умиљење, свако молитву доживљава на свој начин. Зар није тако? Али сви ми за време Литургије осећамо љубав. «По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.» То је најтеже. Најтеже је сачувати љубав. А како? Како можемо да волимо ако то прво не научимо? Тешко је волети. Волиш ли? Волиш. Чуваш у сећању оне које волиш и кажеш: «Волим га, волим је, осећам слабост према овом или оном човеку, умрећу за тог и тог...» И то се сматра љубављу. Све то називамо једном речју — љубав. Веома је тешко рећи истински «волим те». То је подвиг. Љубав је врх. Она је превладавање, а не нешто свакодневно и уобичајено. Негде сам прочитао о једном старцу, игуману манастира. У обитељи су биле у току припреме за хиротонију једног монаха. Већ је био рукоположен за ђакона. На дан хиротоније игуман је изашао на манастирску капију да дочека почасног госта — митрополита који се спремао да дође на свечаност и друге угледне званице. Поред игумана у обитељ је улазило мноштво људи. Обични верници, монаси и други. Сутрадан, кад се све завршило, игуман је окупио братију и рекао: — Драги моји оци, треба да вас напустим за неко време. Морам да одем како бих боље видео себе. — Зашто да идете од нас? Ми вас толико волимо! — Да, али сам јуче постао свестан нечега. — Шта сте спознали, геронда? — упитали су. — Док сам стајао на капији и чекао госте који су долазили на хиротонију приметио сам да су ми, кад се приближавао угледан човек, неко званично лице, руке постајале влажне од узбуђења. А кад су улазили обични ходочасници руке су ми биле суве као обично. Различито сам реаговао на различите људе. — Да, — рекли су, — и шта ту има чудно? Зар то није природно? — Можда је то за вас природно, али ја, ваш пастир, требало је већ да научим у свом животу да све волим подједнако. И да се подједнако пријатно осећам са сваким. Да волим све и да се не плашим никога, да се не повијам пред једним и да не будем смео пред другим. Треба да будем као у срцу Бога, да пребивам у Богу. Зато ћу отићи на краће време како бих се боље загледао у себе. Овде сам, због свакодневних послова и управљања, престао да се загледам у себе. И он је на неко време отишао из обитељи како би се загледао у себе, како би пронашао у себи одговоре на питања: а да ли воли? И шта воли? Да ли је прозрачан за све? Да ли је искрен са свима? Да ли је отворен за све? На пример, кажеш: волим. Али «волим» понекад значи «потребан си ми». И тада то више није љубав због љубави. Да, заиста, неки људи су нам потребни. Али то уопште не значи да их волимо. Волети значи желети добро ономе кога волиш. Бринути се о њему. Ако видим да човек у нечему може да напредује, желим му напредак, чак и ако ми то није «од користи». Размисли: «Желим да се моје дете развија, зато што га волим, и није ми важно куда ће отићи зарад тога. Нека иде да се школује у било којој земљи света ако то жели. Јер га волим и желим му добро. А ако је за његово добро да рашири крила и да одлети од мене, поштоваћу тај корак. Зато што га волим. Али ће ми толико недостајати! Моје очи га неће видети и моје руке га неће додиривати, неће га мазити, неће га загрлити. Мој малишан, моје чедо, неће бити поред мене.» Кад волиш истински, пре свега размишљаш о ономе кога волиш, о његовом добру. То је тешко. Ево шта ми је испричао један младић. Његов отац је веома желео да се син упише на факултет. То је желео «ради синовљевог добра» (тако је сматрао). Говорио му је: «Желим да се упишеш. Волим те, дечаче мој. То ти причамо ради твог добра, бринемо се за тебе.» А младић је одговарао: «Али зар ја не чиним све што могу? Чиним. Потрудићу се. Уложићу све напоре.» Трудио се, сиромах, учио је, али је на крају пао. Није се уписао. И отац му је у нападу гнева (кад се гневимо понекад откривамо своје право лице и омакне нам се оно што заиста осећамо, показујемо какви смо заиста) рекао: «Пиши пропало! Бићеш пропалитет у животу. Како сутра да одем на посао и шта да кажем онима чија су се деца уписала? Кћерка колеге из канцеларије се уписала. Како сутра да му изађем на очи и да кажем да ниси положио.» Син је схватио његову поруку: «Отац ми је увек говорио да ме воли и сад је моја вредност пала у његовим очима. Чим се нисам уписао саопштио ми је да ме не воли. Нисам успео и он ме већ пореди с колегином кћерком и прекорева ме због тога што ће га сутра бити срамота због мене на послу.» Али зар љубав поставља услове?! «Волим те ако се упишеш,» «волим те, ако због тебе не будем морао да црвеним». «Па добро, — рећи ћете, — свеједно волимо своје дете, не претеруј.» Да, али видео си шта је рекао? «Како ћу сутра изаћи комшијама пред очи? Шта ћу рећи људима? Како ћу показати право лице своје породице? И како да кажем да се мој син ове године није уписао?» А шта се заправо десило? Зар човек вреди у зависности од тога да ли се уписао и да ли има диплому? Зар је да бисмо човека волели потребно да буде способан за изучавање наука? Не, драги мој. Ја волим човека чиме год да се бави, као што и нас Господ воли. Упитао сам једно дете: «Кад чиниш грех, како осећаш Бога?» И дете је одговорило: «Осећам да ме гледа са чуђењем, са жаљењем и да се љути на мене.» Неко други је рекао: «Осећам да ће ме Бог казнити.» А свеци су говорили: «Кад грешимо и кад смо грешили у свом животу, осећали смо да нас Бог грли још топлије, још ватреније, с већом љубављу, зато што нам је тад био још потребнији.» Бог воли свако Своје створење. Он воли и тебе, воли и мене. Не само кад живимо врлински, већ и кад не живимо баш најбоље, кад чинимо грешке и кад падамо. Бог те воли чак и кад постајеш блудни син. И тада немаш вредност у Његовим очима зато што си добар или лош, већ зато што си дело Његове љубави, што си дело Његових руку. Имаш вредност и идеш путем на којем се бориш и војујеш. И Бог ти не суди, зато што зна да је оно што си данас – само тренутак, извесна етапа у твом животу, а можда и искушење које превладаваш, и зна да покушаваш да се поправиш. Не успева ти, али те Бог свеједно воли. Ти си попут сликарског платна које Христос гледа и види како се трудиш да сарађујеш с Његовом благодаћу, да узмеш Његову кичицу и са сликаш Његов лик у свом срцу, лик Божији, лик Христове љубави. Али не можеш. Чиниш грешке: овде направиш мрљу на платну, овде бришеш оно што си замазао, овде све преокрећеш наглавачке. Знам да си данас погрешио. Али знам да је твоје платно још увек у процесу стварања и не доносим никакве закључке о теби. Поштујем те. Не поредим те ни са ким, — каже Бог. — Не подсећам те на то да имам свеце, анђеле и арханђеле, да је поред Мене Богородица, Која има изванредну душу и предивно срце. Не прекоревам те, не говорим: а зашто си ти овакав или онакав?» Не. Бог то не говори. Он нас не пореди. Он воли сваког. Не знам да ли си видео како уметник ствара слику, или пре икону, пролазећи кроз различите фазе? Он прво наноси основу, затим постепено додаје боје, сенке, руменило. Све се то одвија у почетним фазама рада и видљивог резултата још увек нема. Не може се одмах добити готова икона и однети у храм. Икона још није завршена. Такву икону не можеш да окачиш чак ни у својој соби. Она није завршена. Али се притом не може назвати бескорисном. Не сме се умањивати њена вредност, не сме се бацити. На основу ње се не могу донети никакви закључци (још је на путу). Али има вредност чак и у незавршеном виду. Тако нас Господ воли. Зато што види да смо људи и да се помало трудимо да личимо на Њега и да стекнемо љубав од Његове љубави, живот од Његовог живота, светлост од Његове светлости. И Он то зна, и познаје нас. Зато нас воли. Кад не волиш човека може се рећи да га не знаш. Ко зна шта се заиста дешава с другим човеком – воли га. Онај ко зна да «ми други није непријатељ, а чак и ако је непријатељ, ја сам за то крив», волеће овог човека. Волећеш ону која ти је задала неиздржив бол, која те је повредила, ако схватиш да проблем није у њему и није у њој, већ у твом унутрашњем стању које још није излечено. То је твоја отворена рана која још није зарасла. То је твој бол који још није уминуо. Ми немамо непријатеља. Нема непријатеља на којег би вредело трошити снагу и мрзети га. Нема таквог непријатеља на овом свету. Ако се загледаш у живот онога ко ти је учинио велико зло и ако покушаш да одговориш како и због чега је то учинио, какви су били његови мотиви, како се осећао, како је провео детињство, зашто је дошао до таквог стања, видећеш да ти није непријатељ и противник. Зато Христос каже: «Немојте се плашити онога ко може да вас куша споља, јер вашу душу нико неће кушати.» Нико не може да ти причини штету. Кад осећаш да ти је неко нанео штету и да га због тога мрзиш, није ти заправо он нашкодио, већ нешто друго у теби није у реду, нешто друго те искушава. У тим тренуцима упитај Бога: — Боже мој, да ли и Ти мрзиш човека којег ја мрзим? И Христос ће ти рећи: — Не. Ја сам му опростио. На Голготи. Али не само онда, Ја и сад свима опраштам и све волим. — Али како, Господе? Како можеш да га волиш? А Бог ће ти одговорити: — Ја видим и друге ствари које ти, чедо моје, још ниси увидео. Видим да и он веома пати. Видим да није поступио према теби тако зато што је рђав, већ зато што се сам плаши и брани. — Али као се плаши, Боже мој? Нанео ми је толико зла... Знаш колико патње ми је задао. Изгубио сам посао због њега. Светио ми се, повлачио ме је по судовима... — Да, — каже Господ, — али веруј, кад би могао да видиш страх у његовој души, пометњу у његовом срцу, немир његове савести, не би га мрзео. Заволео би га. Осетио би оно што се назива милосрђем. Њему је, дете моје, потребна твоја љубав. Потребна му је помоћ, а не освета. Научи да се «светиш» онако као што се Бог «свети». Он се не «свети», већ увек одговара љубављу и то разоружава. Схвати да чак и онај кога не можеш да смислиш завређује твоју доброту и опроштај. Само што смо неискрени. И уместо да покажемо своју рану често правимо гадости. Али нема лоших, схвати то. Довољно је притиснути одговарајућу дирку у души ниткова и зачуће се мелодија љубави. Чини се да притискаш погрешну дирку. И зато се чује какофонија, чују се хистерични гласови, свађе и увреде. Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе. Један момак ми је рекао нешто што је на мене оставило изузетно јак утисак: — Много волим једну девојку, поштујем је, одушевљавам се њоме и веома желим да будем с њом. — И шта предузимаш? — упитао сам га. — Ништа. Она никад неће сазнати за моја осећања. — Зашто? — Зато што воли другог. А пошто је заиста волим ништа јој не говорим о својим осећањима и никад се нећу мешати у њен живот. Сад завршавамо студије и желео сам да јој се приближим, да поразговарам с њом, да јој понудим да заснујемо породицу. Али кад сам схватио да размишља о другом оставио сам је на миру. Волим је и зато не разговарам с њом. Волим је и зато је избегавам. Ето, то се зове љубав! Размишљати о добробити онога кога волиш. А пошто у овом случају добробит значи не дирати у срце, с поштовањем се односити према посебном путу којим човек жели да иде, љубав те води ка томе да чиниш незамисливе поступке, да претвараш своју љубав у сузу, у бисер, у бол, који ће источити живу воду и омити Божанском благодаћу твоје срце. И нека се чини да не испољаваш своју љубав и да је не показујеш, твоја љубав заправо постаје дубља. Човека чиниш изузетно осетљивим и истинским, поетским и часним. И једном ћеш добити награду за то. Ван сваке сумње! (Крај следи.) Архимандрит Андрей (Конанос) С новогрчког превела Александра Никифорова Нека Бог говори: Из беседа грчких духовника / С новогрчког превела Александра Никифорова. М.: Сретењски манастир, 2015. Са руског Марина Тодић 20 / 01 / 2016
  13. Код нас служе ујутру 07.30 Све литургије сам досад промашила, због прехладе и кашља
  14. Aleksa Janković iz Niša, koji je zbog trauma od vršnjačkog nasilja sebi oduzeo život 10. maja 2011. godine, danas bi napunio 20 godina. Njegova majka Dragana objavila je dirljivu poruku na Fejsbuku. Foto: K. Kamenov / RAS Srbija Dragana Janković, majka pokojnog Alekse - Draga mama, rešio sam da ti napišem pismo. Uvek mi ti pišeš i molim te nemoj samo da plačeš. Evo javljam ti se iz dalekog nekog sveta gde se živi sa osmehom svaki dan i svaki sat. Ovde nema tuge, patnje, boli, ovde nema podlih i odvratnih. Ovde te ne muče, ne tuku, ne hvataju za vrat, ne udaraju glavu o drvo, ovde nema haosa i laži. Ovde je mama mir!!! - početak je ove potresne poruke, nazvane "Rezerviši kartu u jednom smeru", posvećene Aleksi za rođendan. Ostatak pisma prenosimo u celosti: "Široka polja obasjana mirisom poljskog cveća, sunce toplo i vrelo, nebo plavo kao pučina. Ima ptica mama i cvrkuta, po koji leptir tek sleti mi na dlan. Možda je tvoj mama? Znaš imam drugare ima dece punoooo dece, sedimo često pa pričamo. Joj mama šta se tim mojim drugarima sve desilo!!! Pričamo onako svi zajedno tešimo jedni druge, delimo i dobro i zlo. To je drugarstvo, zar ne mama? Ej....imamo loptu pravu fudbalsku ...ja branim golman sam, sećaš se da su mi DRUGARI iz odeljenja poklonili golmanske rukavice, baš su bili tužni što odlazim, pa eto setili se..... Nisam Forlan još mi je kratka kosa, kažu mi da ipak budem Bufon. Dres ako se setiš pokloni nekom neka se dete obraduje, tako treba mama zar ne!? Nisam ljut što mi nisi kupila patike za rođendan, nema veze imam Nike i Puma nisam ih pocepao, mada mi viri palac ko tati pa cepa. Znao sam da ćeš se pitati da li mi je hladno. Nije mama! Toplo je proleće je, oblačim se slojevito kako si me ti učila. Orman mi je sređen ništa nisam razbacao. I dalje ne jedem boraniju...ne ljuti se odmah, sve ostalo da, nekad naručim jaja sa paradajzom uuuuu to volim. Slušaj napravi nešto sa višnjama neki kolač ili tortu nema veze što ja nisam tu, nema smisla da sestre ne probaju. Čuvaj kosti za Šareta i suv hleb nemoj da bacaš, znam da ga voliš ali te podseća na mene. Mama uradi TO, nije on kriv što sam otišao. Hteo sam još da ti kažem da su mi neki matori ovde par puta lomili vazu za cveće nema veze mama ....budi jaka. Što se rođendana tiče neću ništa da pravim, mislim veliki sam 20. god ko pravi žurke u tim godinama. Molim te samo upali kandilo i sveću kraj ikone naše slave za zdravlje tvoje tate i seka. Obećaj mi da nećeš da plačeš, molim te mi obećaj.... Ako dolaziš ponesi mi neke sitnice i pusti mi pesmu da čuju drugari. I da... nastavi da živiš molim te živi, proćiće mama, prolazi ...samo im nemoj zaboraviti imena. Ja te čuvam majko, na levom ramenu, obrazu i u kosi. Mislim na tebe i dan i noć ! Kad budeš rešila da dođeš rezerviši kartu u jednom pravcu do stanice "SUNCOKRETI". Ja ću tu da te čekam, čim siđeš. Budi jaka, ti čuvaš moj osmeh od zaborava...nije vreme drži se. pa se vidimo....... Voli te i ljubi tvoj Aleksa!!! Posvećeno Aleksi za rođendan 20.03.1997-20.03.2017god MAMA " http://www.blic.rs/vesti/drustvo/danas-bi-napunio-20-godina-potresno-pismo-aleksine-mame-rezervisi-kartu-u-jednom/b6k0jhr
  15. Чај од ловора против кашља.

  16. Мислим да знају за Христа, али бол за дететом просто надјача сва осећања у неком моменту.
  17. Кад родитељ надживи дете шта рећи а не плакати?
  18. Боље их прво контактирајте телефоном.
  19. Уредништво Информативне службе Српске Православне Цркве, на препоруку надлежног свештеника, објављује молбу родитеља трогодишње Софије Мићевић из Бања Луке за хитну финансијску помоћ потребну за лечење њиховог детета. Обраћам Вам се молбом за новчану помоћ потребну за лијечење моје трогодишње кћеркице Софије. Софија болује од акутне лимфобластне леукемије. Софија је лијечена на Инстутуту за здравствену заштиту мајке и детета Србије „Др Вукан Чупић“ у Београду, гдје се и сада налази. С обзиром да су у Институту исцрпљене све могућности за даље лијечење, Софију је потребно послати на клинику „Jons Hopkins Medicine International“ у Балтимору, гдје су за први део лијечења потребна средства у износу од 270.000 долара. Молимо Вас да нам помогнете да обезбједимо потребна средства. За више информација обратити се Вањи Мићевић, ул. Равногорска бр. 11, Бања Лука, контакт телефон: 066/881-043. МИЋЕВИЋ СОФИЈА НОВА БАНКА А.Д. БАЊА ЛУКА БР. ТЕКУЋЕГ РАЧУНА ЗА БИХ 5551000032354997 МИЋЕВИЋ СОФИЈА НОВА БАНКА А.Д. БАЊА ЛУКА БР. ДЕВИЗНОГ РАЧУНА 5550000032355338 НОВА БАНКА А.Д. БАЊА ЛУКА SWIFT: NOBIBA22 BA5550000032355338 МИЋЕВИЋ СОФИЈА РАВНОГОРСКА 11 БАЊА ЛУКА СПЦ View full Странице
  20. Да је до мене укинула бих ову кампању или је смањила на минимум. Овако врше терор над нама.
  21. @Јелина
  22. 19. - 25. март 2017. Недеља трећа поста - Крстопоклона Нед 19 Св. 42 мученика Аморејска уље 6 Христос је постао огледало за сваког човека. Да би свак гледајући у то огледало исправио своје мисли и појмове о Богу, и да би свак исправио своја дела и постао прави човек. Пон 20 Св. седам свештеномученика Херсонских вода 7 Не вреди молитва ни дуга пошћења Без милости праве и без опроштења. Уто 21 Св. Теофилакт Исповедник вода 8 Кад ти демон убаци помисао: зашто се молиш Христу кад је он умро - ти одмах удари на то с другом помисли и реци: Јесте умро, али је и васкрсао, разорио је Ад и уништио силу ђаволску, и жив је и види ме и помаже ми. Ја сам његов. Сре 22 Св. 40 мученика Севастијских (Младенци); св. 42 муч. Момишићка уље 9 Како је то дивно за неког човека или народ кад има пријатеља међу Божјим пријатељима на небу. Светитељи који воле Бога и страдали за Христа, Божји су пријатељи. Управо као што је Господ рекао Својим апостолима: "Ви сте моји пријатељи". Чет 23 Св. муч. Кодрат; св. Теодор Комоговински вода 10 Ћутање Христово на Гори Искушења за време четрдесетдневног поста и молитве и борбе са ђаволом учи нас много и много. Кад имамо искушења, то значи да се демонска сила, по Божјем допуштењу, зауспила и живот наш, а овај демонски род ничим се не изгони до молитвом и постом. А молитва и пост губе од своје силе ако нису скопчани са ћутањем. Пет 24 Св. Софроније Јерусалимски вода 11 Хранимо, браћо, душу своју Христом, да би душа наша била жива и здрава. Хранимо непрестано ум наш мислима Христовим, да би ум наш био просвећен и ведар. Хранимо непрестано срце наше љубављу Христовом, да би срце наше било сито и радосно. Хранимо непрестано вољу нашу заповестима Христовим и примером Христовим, да би воља наша свакоминутно чинила добра дела. Суб 25 Преп. Симеон Нови Богослов; св Григорије Двојеслов уље 12 Кол'ко у ум стаје, Бог се нама даје Не може се море прелити у јаје.
  23. Са благословом Епископа рашко-призренског Теодосија, администратора Епархије нишке Уводно слово Светог владике Николаја Календар је један део Књиге Живота (Откр. 3,5). Један део, велим јер цела Књига Живота је преогромна, и њу целу може знати само Господ Бог. Календар је прва књига коју сам ја у своме детињству запазио и у руке узео. Она је код нас у селу стајала за иконом, и са поштовањем се узимала у руке, и опет остављала на своје место - за икону. Тајанствена и за мене чаробна књига имена, самих имена, без садржине, без објашњења. Она ме је очаравала, ја сам је поштовао без знања и волео без разумевања. Чар те књиге лежао је изгледа баш у именима, у самим голим именима. Шта означавају та имена, црвено и црно исписана? Онда нисам знао. Данас тек могу одговорити на то питање: значе да је личност - све. Све што је около, и поред, и на личности, не броји се и не рачуна се. Царства и државе, блага и круне, направе и културе, части и славе - све је ништавно према личности. А личност је карактер душе, садржина и богатсво душе. Светитељска личност пак јесте Христов карактер душе, поновљен у многима и многима, чија су имена исписана у календару. Ова имена, дакле, означавају велике и чаробне личности, блиске Христу, запојене Христом, због чега су свакако и имала неки необичан чар за моју детињску машту ...
  24. Јој!