Добро дошли на Живе Речи Утехе

62af87b658a0499c818723abb72a2556.png

Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,

молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате. 

Преузмите нашу апликацију на Google Play

Преузмите нашу апликацију на iTunes

 

Драгана Милошевић

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Content count

    7697
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    4

Everything posted by Драгана Милошевић

  1. http://pouke.org/forum/topic/44447-искуство-молитве-за-другог/#comment-468978 На овој теми смо покушали да откријемо снагу молитве. Нерадо смо о томе причали, али смо посведочили на Славу Божју
  2. Их, безброј пута сам осетила да су молтве услишене. Ал најбоље је што у тим одсудним тешким моментима скупим снаге да славим Бога; или прибегнем Пресветој Богородици-
  3. Ставио си им на главе венце од драгог камења; живот су тражили од Тебе, и Ти си им дао. (Пс. 20, 4-5) Недеље месопусне, 6./19. фебруара 2017. године, у Саборном храму Светог Георгија у Призрену венчали су се г. Иван Крстић из Призрена и гђица Данка Селаковић из Беле Цркве. Сваком венчању, као Богом благословеној љубави крунисаној браком, ваља се радовати. Ово венчање је, међутим, посебно, јер се први пут од мучних страдања поткрај прошлог века, у царском граду Призрену венчава млади човек, у овом граду рођен и у овој цркви крштен. Иван је један од двадесетак Срба који живе у Призрену, а своју будућу супругу Данку упознао је пре две године приликом посете Црквеног хора „Свети Александар Невски” Призрену и манастиру Свети Архангели. Тачно две године касније, Иван и Данка су нам указали част да певамо на венчању и будемо њихови гости. После Литургије у манастиру Светих Архангела, чин венчања у Саборној цркви у Призрену обавили су високопреподобни архимандрит Михаило, отац Андреј, проректор Призренске богословије, отац Саша Крстић из храма Свете Петке на Чукарици (младожењин рођени брат) и ђакон Милан, професор Богословије. Осим родитеља, рођака и пријатеља венчању су присуствовали и ђаци и професори Призренске богословије. Брачни пар Крстић жели да свој живот настави у граду, негдашњој силној царској престоници. Уздамо се у Господа да им буде како им је у својој беседи отац Михаило и пожелео - да бреме које су на себе узели уз Божју помоћ носе, будући пример и другима. Јелена Анастасија Тонић, хоровођа и Црквени хор „Свети Александар Невски" СПЦ View full Странице
  4. Венчање у Призрену

    Ставио си им на главе венце од драгог камења; живот су тражили од Тебе, и Ти си им дао. (Пс. 20, 4-5) Недеље месопусне, 6./19. фебруара 2017. године, у Саборном храму Светог Георгија у Призрену венчали су се г. Иван Крстић из Призрена и гђица Данка Селаковић из Беле Цркве. Сваком венчању, као Богом благословеној љубави крунисаној браком, ваља се радовати. Ово венчање је, међутим, посебно, јер се први пут од мучних страдања поткрај прошлог века, у царском граду Призрену венчава млади човек, у овом граду рођен и у овој цркви крштен. Иван је један од двадесетак Срба који живе у Призрену, а своју будућу супругу Данку упознао је пре две године приликом посете Црквеног хора „Свети Александар Невски” Призрену и манастиру Свети Архангели. Тачно две године касније, Иван и Данка су нам указали част да певамо на венчању и будемо њихови гости. После Литургије у манастиру Светих Архангела, чин венчања у Саборној цркви у Призрену обавили су високопреподобни архимандрит Михаило, отац Андреј, проректор Призренске богословије, отац Саша Крстић из храма Свете Петке на Чукарици (младожењин рођени брат) и ђакон Милан, професор Богословије. Осим родитеља, рођака и пријатеља венчању су присуствовали и ђаци и професори Призренске богословије. Брачни пар Крстић жели да свој живот настави у граду, негдашњој силној царској престоници. Уздамо се у Господа да им буде како им је у својој беседи отац Михаило и пожелео - да бреме које су на себе узели уз Божју помоћ носе, будући пример и другима. Јелена Анастасија Тонић, хоровођа и Црквени хор „Свети Александар Невски" СПЦ
  5. Bilo mozda , mislim da je to prirodna posledica umora.
  6. Епископ Иларион служио Заупокојену литургију у Суводолу На Задушнице, 18. фебруара 2017. године, Епископ тимочки г. Иларион служио је Заупокојену литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у манастиру Суводол. Епископу су, на литургијском сабрању поводом упокојења монахиње ове свете обитљи Меланије (Видовић), саслуживали свештенослужитељи из Епархије тимочке и браничевске. Монашко опело служио је Епископ Иларион у 12 часова на манастирском гробљу, уз саслуживање и молитвено учешће свештенства и монаштва из Епархије тимочке, браничевске и нишке, родбине, пријатеља и великог броја верника, који су се помолили свеблагом Господу да душу монахиње Меланије, због њеног подвига и труда, усели „..тамо где праведници почивају…“
  7. Вјечнаја памјат – протојереј Спаса Павловић 1950-2017 У понедељак, 6. фебруара 2017. године, на дан Преподобне Ксеније Римљанке, уснуо је у Господу, на Војно Медицинској Академији у Београду, у својој 67-ој години, пензионисани свештеник протојереј Спаса Павловић, дугогодишњи парох при храму Светог Великомученика Георгија у Књажевцу. Протојереј Спаса Павловић родио се 15. марта 1950. године у Рајном Пољу код Лесковца. Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену успешно је завршио 1971. године. Убрзо после тога бива рукоположен у чин ђакона, а потом и у презвитерски чин од стране Епископа тимочког Методија (Муждеке). По рукоположењу децембра 1971. године постављен је за пароха књажевачког где остаје све до пензионисања. За свој рад на њиви Господњој награђен је 1982. године правом ношења црвеног појаса, а 1987. године и протојерејским чином од стране Епископа тимочког Милутина (Стојадиновића). Са својом супругом Снежаном изродили су двоје деце, сина Миодрага – свештеника и ћерку Жаклину. Рано је остао без супруге али му је породица остала друга светиња после служења олтару. Храбро је кренуо путем Господњим, примио на себе благи Христов јарам и ходио тим путем приносећи себе и свој живот Христу. Међу верним народом остао је упамћен као човек широког срца, благочестивости и људске топлине, јер су му сви људи били блиски, његов дом је био увек отворен за све људе. Младалачки лик и ведри дух задржао је до задњих земаљских дана. Остаће упамћен по својој шали, да очински посаветује и укаже на неки порок или грех, због чега је био веома омиљен и поштован међу парохијанима. И по свом пензионисању није престао да богослужи. Служио је редовно недељом и празником у манастиру Суводол и другим светињама наше Цркве. Активно је помагао у обнови манастира Светог Онуфрија у Епархији нишкој. На дан преноса моштију Светог Јована Златоустог, 9. фебруара 2017. године, у храму Светог Великомученика Георгија у Књажевцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, који је упутио изразе саучешћа породици упокојеног оца Спасе, служена је заупокојена Литургија. Началствовао је ректор Призренске Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу, протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, професор упокојеног оца Спасе, уз саслужење бројног свештенства Епархијa нишке и тимочке. У истом храму служено је и свештеничко опело уз саслужење 27 свештеника и 2 ђакона, многобројног верног народа и поштоваоца оца Спасе Павловића. У опроштајној беседи изузетно надахнуто је беседио протојереј-ставрофор Светомир Милојевић, пензионисани парох зајечарски који је пренео саучешће породици од стране Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и својом беседом дао додатна крила анђелима да његову душу доведу тамо где праведници блаженствују. Сахрањен је на књажевачком Западном гробљу. И на крају сетимо се речи Васкрслог Господа који нам је рекао: „Где сам ја онде ће и мој слуга бити.“ (Јн 12,26) С тога узносимо молитве Господу, нека и Његов слуга, отац Спаса, буде тамо. Хаџи Мирослав Манојловић
  8. Млеко и јаја :)

    1. Марина Савковић

      Марина Савковић

      Ја сам мислила да бели мрс значи млеко и млечни производи, а не јаја и месо. Грешим?

    2. Драгана Милошевић

      Драгана Милошевић

      koliko znam gibanice se jedu u najvece

  9. Onomad kad pisah na temi Pitajte A.
  10. 19. - 25. фебруар 2017. Недеља месопусна Нед 19 Св. Фотије Цариградски; св. Вукол Смирнски (Месне покладе) 6 Страшан, страшан, страшан је дан Господњи! Страшан због изненадности своје, и страшан због неумитне правде Божје. Пон 20 Св. Партеније Лампасакијски бели 7 Сада вас молим, браћо мила, останите и надаље такви прави мрс људи, истински хришћани и родољуби до краја. Мисаону и молитвену свезу с Богом никако не прекидајте. Братску слогу држите и узајамну помоћ друг другу указујте. Уто 21 Св. Теодор Стратилат; св. Сава 2. Србски бели 8 1) Има ли ко међу вама, ко се колеба у вери, нека се не плаши, мрс но нека се постепено утврђује све докле вера његова не постане тврда и сигурна као камен. Немојте мислити, браћо, да су апостоли Христови одједанпут задобили такву тврду и сигурну веру. Они су се, заиста, од почетка задивили личности Христовој, зарадовали речима Његовим, зачудили чудесима Његовим. Али су се колебали и колебали. Сре 22 Св. мученик Никифор бели 9 2) Толико су се колебали да је Петар и после три године слушања и мрс гледања Христа одрекао се Њега три пута. И Филип и Андреја се показаше колебљиви у вери, јер иако беху видели многа чудеса Христова ипак посумњаше да Он може са мало хлебова нахранити многи народ. И Тома посумња и помисли једном, да њих Господ у смрт води и рече друговима својим: хајде и ми да помремо с њим. И још посумња Тома у васкрсење Господа, и држаше сумњу у срцу своме све док му не метну прсте на ране Његове и руке у прободена ребра Његова. Чет 23 Св. свештеномученик Харалампије бели 10 3) А када Господ би узет на суд безбожнички, сви се апостоли колебаше мрс и разбегоше. Но потом се покајаше, и њихове слабости, страх, свака сумња, свако колебање - све то одједном је пресечено заувек. Они су били поново рођени, препорођени, очишћени, преображени, духом васкрсли и умом до свевишњега престола Божјег вазнесени. Пет 24 Св. мученик Власије; св. мученик Ђорђе Кратовац бели 11 Устани и ти, човече, и не лењи се! мрс Твој пазарни дан приближује се сумраку. Суб 25 Св. Мелетије Антиохијски бели 12 Ћутљиво и кротко повлачење из друштва свађалица, пијаница, хулитеља мрс и убица, и молитва за ове више ће користити и нама и њима него све препреке, сва надвикивања и натклицавања.
  11. Са благословом Епископа рашко-призренског Теодосија, администратора Епархије нишке Уводно слово Светог владике Николаја Календар је један део Књиге Живота (Откр. 3,5). Један део, велим јер цела Књига Живота је преогромна, и њу целу може знати само Господ Бог. Календар је прва књига коју сам ја у своме детињству запазио и у руке узео. Она је код нас у селу стајала за иконом, и са поштовањем се узимала у руке, и опет остављала на своје место - за икону. Тајанствена и за мене чаробна књига имена, самих имена, без садржине, без објашњења. Она ме је очаравала, ја сам је поштовао без знања и волео без разумевања. Чар те књиге лежао је изгледа баш у именима, у самим голим именима. Шта означавају та имена, црвено и црно исписана? Онда нисам знао. Данас тек могу одговорити на то питање: значе да је личност - све. Све што је около, и поред, и на личности, не броји се и не рачуна се. Царства и државе, блага и круне, направе и културе, части и славе - све је ништавно према личности. А личност је карактер душе, садржина и богатсво душе. Светитељска личност пак јесте Христов карактер душе, поновљен у многима и многима, чија су имена исписана у календару. Ова имена, дакле, означавају велике и чаробне личности, блиске Христу, запојене Христом, због чега су свакако и имала неки необичан чар за моју детињску машту ...
  12. Сутра се чита овај одломак из Јеванђеља јер су Месне покладе. И почиње Сирна недеља.
  13. Свети Николај Охридски и Жички - Омилије Они који су бројем бројали и рачуном рачунали тврде, да на земљи има једна и по милијарда живих људи. Од ових милијарду и по живих људи ниједан једини вам не зна, по својој памети, рећи шта ће бити са светом на крају времена, и шта ће бити с нама после смрти. И све оне многе милијарде и милијарде људских бића, која су живела пре нас на земљи, нису знала ништа, по својој памети, одређено и посигурно рећи ма шта о крају света и о ономе што нас чека после смрти, - ма шта, што би ми могли умом и срцем и душом усвојити као истину. Живот наш је кратак и броји се данима, а време је дуго и броји се стотинама и хиљадама година. Ко се од нас може пружити из своје тескобе до на крајеве времена и видети последње догађаје и саопштити нам и рећи: то и то ће се догодити на последњој ивици времена, то и то са светом, а то и то са вама људима? Нико. Ваистину нико од свих живих људи, осим онога ко би нас уверио, да је он ушао у ум Створитеља света и људи и видео цео план стварања, и да је био жив и свестан пре почетка света, као и да може да види јасно крај времена и све оне догађаје, које ће обележити тај крај. Има ли таквога човека мећу милијарду и по сада живећих људи? И је ли га било од почетка света до сада? Не, нити има, нити га је било. Било је видовитих људи и пророка, који су, не по својој памети но по Божјем откровењу, изрекли понешто, понешто, кратко и испрекидано, о ономе што ће на крају бити, и не толико с намером да опишу тачно крај света, колико да својим виђењима, по пропису Божјем опомену људе, да се врате са пута безакоња, да се покају, и да више мисле о ономе судбоносноме што ће доћи, него ли о ситноме и пролазноме што им као облак заклања огњевити и страшни догађај, којим ће се завршити и сав живот људски на земљи, и постојање света, и ток звезда, и дани и ноћи, и све што се пружа у пространству, и све што бива у времену.Само Један Једини казао нам је јасно и одређено у главноме о свему ономе, што се има догодити на крају времена. То је Господ Исус Христос. Ма ко да је рекао оно што је Он рекао о крају света, ми му не би веровали, ма он био и највећи мудрац светски. Ако би говорио по својој људској памети, а не по доказаном откровењу Божјем, ми му не би веровали. Јер људска памет и људска логика, ма колико велике биле, сувише су мајушне, да могу досегнути до почетка и до краја света. Но узалуд сва наша памет где треба виђење. Нама треба видовит човек, који види - и то види јасно као што ми видимо сунце - сав свет скроз од почетка до краја, и сам почетак и крај. Такав је само један био. И то је Господ Исус Христос. Њему јединоме ми можемо и морамо веровати, кад нам каже,шта ће се десити на послетку. Јер све што је Он прорекао, догодило се; догодило се све што је прорекао и појединим личностима као Петру и Јуди и осталим апостолима; и појединим народима као Јеврејима; и појединим местима као Јерусалиму, Капернауму, Витсаиди и Хоразину; и Цркви Божјој, на Његовој крви заснованој. Још само нису се испунила Његова пророчанства о догађајима пред сам крај света и пророчанство о самом крају света и о Страшном Суду. Но ко има очи да види, може јасно да види, да су у свету већ у наше време отпочели они догађаји, који су од Њега предсказани као знамења блиског краја света. Нису ли се јавили многи усрећитељи људи, који желе да замене собом Христа и својом науком науку Христову? Није ли устао народ на народ и царство на царство? Не дрхти ли земља, као и наша срца, од многих ратова и револуција по целој нашој планети? Не издају ли многи Христа, и не беже ли многи од Његове Цркве? Није ли се умножило безакоње, и није ли љубав многих охладнела? Није ли проповедано већ Јеванђеље Царства Христова по свему свету за сведочанство свима народима (Мат, 24, 3-14)? Истина је, да још није дошло оно што је најгоре, но оно долази незадржано и журно. Истина је, да се још није јавио антихрист, но његови пророци и претече ходе већ по свима народима. Истина је, да још није дошао врхунац невоље, какве није било од постања света, нити ропац неиздржљиви, но тај врхунац помаља се већ на видику пред очима свију духовних људи, који чекају долазак Господа. Истина је, да још сунце није помрчало, нити је месец изгубио светлост своју, нити су звезде с неба спале, но када се то буде десило, онда нити ће се о томе више моћи писати ни говорити. Људска срца биће испуњена страхом и трепетом, људски језик ће се замрзнути, и људске очи пиљиће у страховиту таму, у земљу без дана и у небо без звезда. Наједанпут у тој тами појавиће се знак од севера до југа таквим сјајем, каквим никад сунце над нашим главама није могло блеснути. И тад ће угледати сви људи на земљи Господа Исуса Христа где иде на облацима небеским са силом и славом великом. И затрубиће војске ангелске, и сабраће се пред Њим сви народи земни, затрубиће на збор, какав није био од почетка света, и на Суд, који се понавља. Но о свима овим знацима и догађајима, који ће се збити пред крај света и на крају времена, говори се на другом месту у Светом Јеванђељу. Данашње јеванђеље пак, описује нам последњи обрачун између времена и вечности, између неба и земље, између Бога и људи. Описује нам Страшни Суд и ток његов, дан гнева Господњег (Соф. 2, 2). Описује нам онај страховити тренутак - најрадоснији за праведнике - кад милост Божја буде уступила реч правди Божјој. Кад буде било доцкан за добра дела, и доцкан за кајање! Кад јаук неће више налазити одзива, и кад сузе неће више капати на руке ангела. А кад дође Син Човечји у слави Својој и сви свети ангели с Њиме, онда ће сести на престолу славе Своје. Као што се у причи о блудном сину Бог назива човеком, тако се и овде Христос назива Сином Човечјим. То је Он, и нико други до Он. Када Он дође по други пут у свет, Он неће више доћи нечујно и у понижењу, као што је дошао први пут, него јавно и у слави великој. Под том славом разуме се прво она слава, коју је Христос имао у вечности пре почетка света (Јов. 17, 5), а друго слава Победиоца над Сатаном, над старим светом и смрћу. Но Он не долази сам но са свима светим ангелима, којих је број бесконачан; а долази с њима зато што су и они, као слуге Његове и војници, учествовали како у борби против зла тако и у победи над злом. Његова је радост, да и славу Своју подели с њима. А да би се показала узвишеност овога догађаја нарочито се наглашава, да ће са Господом доћи сви ангели. Нигде се ниједан догађај више не спомиње, при коме учествују сви Божји ангели. Увек су се они појављивали у мањем или већем броју, но на Страшном Суду сви ће се они појавити окупљени око Цара славе. Престо славе гледали су многи ранији и доцнији тајновидци (Ис. 6, 1; Дан. 7, 9; Откров. 4, 2; 20, 4). Под тим престолом разумеју се силе небеске, на којима седи Господ. То је престо славе и победе, на коме седи Отац небесни, и на који је сео и Христос Господ после победе (Откров. 3, 21). О, како ће бити величанствен долазак Господа и с како чудним и страшним појавама скопчан! Видовити пророк Исаија прориче: Гле, Господ ће доћи с огњем, и кола ће му бити као ветар (Ис. 66, 15); Данило гледа при том доласку где река огњена излазаше и тецијаше испред Њега, хилмде хиљада служаху му, и десет хилмда по десет хиљада стајаху пред Њим; Суд отпоче, и књиге се отворише (Дан. 7, 20). А када Господ дође у слави и седне на престо, тада ће се сабрати пред Њим сви народи, и разлучиће их између себе као пастир, што разлучује овце од јараца. И поставиће овце с десне стране а јарце с леве. Многе Свете Оце занимало је питање, на ком ће месту Христос судити народима. Па позивајући се на пророка Јоила изражавали су се, да ће Суд бити у долини Јосафатовој, тамо где је негда цар Јосафат, без борбе и оружја, победио Моавићане и Амонићане тако, да ни један једини непријатељ није жив измакао (II Дневник. 20-). А пророк Јоил говори: нека се подигну и дођу народи у долину Јосафатову, јер ћу онде сести да судим свима народима унаоколо... (Јоил, 3, 11). Можда ће се над том долином извијати престо Цара славе; но нема те долине на земљи, где се могу скупити сви народи и сви људи, живи и мртви, од постања до краја света, милијарде и милијарде и милијарде. Сва површина земље, заједно са свима морима, не би била довољна, да на њој стану, човек уз човека, сва људска бића, што су икад живела на земљи. Јер да је то само збор душа, онда би се могло и разумети, да се све могу сместити у Јосафатову долину, али пошто ће то бити људи у телима - јер ће и мртви устати у телима - то треба пророчке речи разумети у преносном смислу. Јосафатова долина је цела земља, од истока до запада; па као што је негда Бог у Јосафатовој долини показао Своју моћ и суд, тако ће у последњи дан показати Он исту таку моћ и суд над целим људским родом. И разлучиће их између себе. У једном тренућу ока сви сакупљени људи биће разлучени на две стране, на лево и на десно, као магнетском неодољивом силом. Тако. да нико од оних што припадају левој страни неће моћи кренути на десно, нити ће ико од оних што припадају десној страни моћи кренути на лево. Као кад пастир викне. и овце иду на једну страну, а козе на другу. Тада ће рећи Цар онима што Му стоје с десне стране: Ходите благословени Оца Мојега; примите царство које вам је приправљено од постања света. У почетку Христос назива Себе Сином Човечјим, то јест Сином Божјим, а овде Он назива Себе Царем. Јер Њему се даде царство и сила и слава. Ходите благословени Оца Мојега. Благо онима, које Христос назове благословенима! Јер благослов Божји садржи у себи сва блага и све радости и милине небеске. Зашто Господ не каже: благословени Моји него благословени Оца Мојега? Јер Он је једини Син Божји, Јединородни и нестворени, од вечности у вечност, а праведници су по благослову Божјем усиновљени и тако постали као браћа Христова. Господ призива праведнике, да приме царство, које је за њих приправљено од постања света. То значи, да је Бог још пре створења човека приправио царство за човека. Пре него је саздао Адама, све је већ било приготовљено за његов рајски живот. Једно цело царство блистало се у сјају, и само је чекало цара. Тада је Бог увео Адама у то царство, и царство је било потпуно. Тако и за све праведнике Бог је приготовио од почетка царство које само чека на своје цареве, на челу којих ће стајати сам Цар Христос. Призвавши праведнике у царство, Судија одмах објашњава, зашто им даје царство - ]ер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме; го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени. На ово дивно објашњење праведници са снебивањем и кротошћу питају Цара, када Га то они видеше гладна и жедна и гола и болесна, и када Му то они све учинише? Нашто Цар опет дивно одговара: заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. У овоме целом објашњењу има два смисла, један спољашњи а други унутрашњи. Спољашњи смисао јасан је свакоме. Ко нахрани гладна човека, нахранио је Господа. Ко напоји жедна, напојио је Господа. Ко одене гола, оденуо је Господа. Ко прими странца као госта, примио је Господа. Ко обиђе болесна и невољна или сужња у тамници, обишао је Господа. Јер је речено и у Старом завету: Господу позајима ко поклања сиромаху, и платиће му (Господ) за добро његово (Приче 19, 17). Јер кроз оне. који ишту помоћи наше, Господ куша срца наша. Бог ништа не потребује за Себе од нас; Њему ништа не треба. Не може бити гладан Онај који је створио хлеб; нити жедан Онај који је створио воду; нити го Онај који је оденуо сва створења Своја; нити болестан Онај који је извор здравља; Нити сужањ Онај који је Господ над господарима. Но Он тражи од нас милостињу, да би кроз то омекшао и облагородио срца наша. Бог може по свемоћи Својој одједном учинити све људе богатим и ситим и одевеним и задовољним. Но Он попушта глад, и жеђ, и болест, и муку, и сиротињу на људе из два разлога: прво, да би они, што све то трпе, кроз трпљење омекшали и облагородили срца своја и сетили се Бога, и припали к Њему с вером и молитвом; а друго, да би они, што не трпе, богати и сити, одевени и здрави, моћни и слободни, видели беду човека и милостињом омекшали и облагородили срца своја; и да би у туђем страдању осетили своје страдање, у туђем понижењу своје понижење, те тако разумели братство и јединство свих људи на земљи кроз живога Бога, Творца и Промислитеља свих и свега на земљи. Милости хоће од нас Господ, милости изнад свега другог. Јер Он зна, да је милост пут и метод враћања човека вери у Бога, нади у Бога, и љубави према Богу. Ово је спољашњи смисао. А унутрашњи смисао односи се на Христа у нама самима. У свакој светлој мисли ума нашег, у сваком племенитом осећају срца нашег, и у свакој благородној тежњи душе наше ка остварењу добра пројављује се Христос у нама силом Духа Светога. Све те светле мисли, племените осећаје и благородне тежње Он назива малом, или најмањом, браћом Својом. Он их тако назива зато, што су они у нама у незнатној мањини према огромном пољу светског талога и зла у нама. Ако ум наш гладни за Богом, и ми га нахранимо, нахранили смо Христа у себи; ако ли је срце наше голо од сваке доброте и племенитости Божје, и ми га оденемо, оденули смо Христа у себи; ако ли је душа наша болесна и у тамници нашег злог бића, наших злих дела, и ми је се сетимо и обиђемо, обишли смо Христа у себи. Једном речју, ако онај други човек у нама, који је негда заузимао првенство и који представља праведника, потиштеног и пониженог од злог човека у нама, или грешника, и ми му дамо заштите, заштитили смо Христа у себи. Мален је премален тај праведник у нама, голем је преголем тај грешник у нама. Но онај праведник у нама јесте малени брат Христов, а овај грешник у нама јесте голијатски противник Христов. Ако, дакле, заштитимо праведника у себи, ако му дамо слободу, ако га ојачамо и изведемо на светлост, ако га уздигнемо изнад грешника, тако да он завлада потпуно над грешником; да би могли рећи као апостол Павле: Не живим ја него Христос живи у мени - онда ћемо и ми бити названи благословеним, и чућемо речи Цара на Страшном Суду: ходите, примите царство, које вам је приправљено од постања света. А онима с леве стране рећи ће Судија: идите од мене проклети у огањ вечни приправљен ђаволу и ангелима његовим. Страховит суд, али праведан суд! Докле Цар призива праведне к себи и даје им царство, дотле грешне тера од Себе и шаље их у огањ вечни ("Ако икад дође крај вечној муци, то следује, да ће и вечном животу доћи крај. Но како се ово не може ни помислити у погледу вечнога живота, то како се може помишљати о крају вечног мучења?" Василије Велики: Слово 14, о Страшном Суду), у грозно друштво ђавола и његових слугу. Врло је важно то што Господ не каже, да је за грешне приправљен огањ вечни од постања света, као што је казао праведним, да је за њих царство, приправљено од постања света. Шта ово значи? Сасвим је јасно, да је Бог приправио огањ вечни само за ђавола и његове ангеле, а да је за све људе приправио царство од постања света. Јер Бог хоће да се сви људи спасу (I Тим. 2, 4; сравни Мат. 18, 14; Јов. 3, 16; II Петр. 3, 9; Ис. 45, 22), и да ниједан не погине. Према томе Бог није одредио људе за погибао него за спасење, нити им је наменио унапред огањ ђаволски него царство Своје и само царство Своје. Јасно је из овога, да погрешно мисле они, који говоре за грешника: суђено му је да буде грешник! Јер ако му је суђено да буде грешник, то му заиста није суђено од Бога него од њега самога. Да му пак није суђено то од Бога, види се из тога, што Бог није унапред одредио никакво мучилиште за људе него само за ђавола. Зато на Страшноме Суду праведни Судија неће имати куда да пошаље грешнике до у мрачно обиталиште ђавола. А да је праведно, што их Судија тамо шаље, јасно је из тога, што су они за живота на земљи сасвим отпали од Бога и ставили се у службу ђаволу. Изрекавши осуду грешницима на левој страни Цар им одмах објашњава, зашто су проклети, и зашто их шаље у огањ вечни. Јер огладнех, и не дадосте ми да једем; ожеднех, и не напојисте ме; гост бејах, и не примисте ме; го бејах, и не оденусте ме, болестан и у тамници бејах, и не обиђосте ме. Не учинише, дакле, ништа од свега онога што праведници на десној страни учинише. Саслушавши ове речи од Цара грешници питају као и праведници: Господе, кад те видесмо гладна или жедна? Одговара Господ: кад не учинисте једноме од ове моје најмање браће, ни мени не учинисте. Цело ово објашњење, које Цар даје грешницима, има исто онако два смисла, спољашњи и унутрашњи, као год и у првом случају, код праведника. Грешници су били мрачна ума, тврда срца и злонамерне душе у односу према гладној и жедној и голој и болесној и сужној браћи својој на земљи. Они нису могли прозрети својим одебљаним умом, да кроз беднике и страдалнике овога света њих сам Христос ословљава за милост. Њихово тврдо срце нису могле омекшати туђе сузе. Нити је пример Христа и Његових светитеља могао окренути њихову злонамерну душу, да за добром тежи и добро чини. Па како су немилостиви били према Христу у браћи својој, тако су немилостиви били према Христу у самим себи. Сваку светлу мисао у себи они су намерно угушивали и замењивали је мислима блудним и богохулним; сваки племенити осећај у срцу своме, чим би се зачео, чупали су из корена и замењивали немилошћу, пожудом и себичношћу; сваку тежњу душе да учини неко добро, следујући закону Божјем, они су брзо и грубо сузбијали, и на место ње изазивали и подржавали тежњу, да чине зло људима и грех и увреду Богу. И тако је најмањи брат Христов у њима, то јест праведник у њима, био распет и убијен и сахрањен, а однеговани мрачни Голијат, то јест неправедник у њима, или сам ђаво, остао као победилац на бојишту. Куда ће Бог с таквима? Може ли примити у Своје царство оне, који су сасвим изгнали Божје царство из себе? Може ли призвати к Себи оне,који су искоренили у себи свако сродство с Богом, и који су се објавили и јавно пред светом и тајно у срцу своме као непријатељи Христови а слуге ђаволске? Не; по своме слободном избору они су постали слуге ђавола, и Судија на Страшном Суду упућује их у оно друштво, у које су се они већ за живота отворено уписали - у огањ вечни приправљен за ђавола и слуге његове. И одмах затим завршује се тај највећи и најкраћи процес у целој историји створенога света. Ови (грешници) ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни. Живот и мука овде се противстављају. Где је живот ту нема муке, где је мука ту нема живота. И заиста пуноћа живота искључује муку. Царство небеско представља пуноћу живота, док обиталиште ђавола представља муку, и само муку, без живота, који је од Бога. Ми видимо и у овом земаљском животу, како је душа грешна човека, који има у себи мало живота, то јест мало Бога, испуњена много већим мучењем него ли душа праведника, који има у себи више живота, то јест више Бога. Као што је речено још у старој мудрости: безбожник се мучи свега века свога;.. страх му зуји у ушима; .. не верује да ће се вратити из таме, од свуда привиђа мач;.. туга и невоља страше га, и наваљују на њ као цар готов на бој. Јер је замахнуо на Бога руком својом (Јов. 15, 20-25). Тако је, дакле и ово време на земљи тешко мучење за грешника. И најмању муку у овом животу грешник теже подноси него ли праведник. Јер само онај, ко има живота у себи, може да поднесе муку, да презре страдање, да победи сву злобу света и да се радује. Живот и радост нераздвојни су. Зато сам Христос говори праведницима, које свет срамоти и прогони и клевета: раоујте се и веселите се (Мат. 5, 11)! Но сав овај земни живот наш далека је сен правога и пунога живота у царству Божјем, као што је и сва мука на земљи само далека сен језовите муке грешника у паклу. ("Упиташе неког великог старца: како, оче, тако стрпљиво подносиш толики труд? Одговори старац: сав мој животни труд није раван ни једноме дану муке (у ономе свету)", Алфавитни Патерик). Живот на земљи - ма колико да је узвишен - ипак је помешан с муком, јер овде нема пуноће живота, као што је и мука на земљи - ма колико она да је велика - ипак помешана са животом. Но на Страшном Суду оделиће се живот од муке, и живот ће бити живот, а мука ће бити мука. И једно и друго биће вечно, свако за себе. Колика је та вечност, то наш људски ум не може схватити. Онај ко се буде наслађивао један минут гледањем лица Божјега, чиниће му се као наслада од хиљаде година; и онај ко се буде један минут мучио с ђаволима у паклу, чиниће му се као мучење од хиљаде година. Јер неће више бити времена, које је нама познато, ни дана ни ноћи, него ће бити све јеоан дан, који је познат Господу (Захар. 14, 7; Откр. 22, 5). Нити ће бити другог сунца осим Бога. Нити ће бити изласка и заласка сунца, да би се вечност могла по томе рачунати као што се сада време рачуна. Него ће блажени праведници рачунати вечност по радости својој, а мучени грешници по муци својој. Ето, тако је описао Господ Исус Христос последњи и највећи догађај, који ће се десити у времену, на ивици времена и вечности. И ми верујемо, да ће се све ово дословце овако догодити, једно зато, што су се и сва друга многобројна предсказања Христова збила дословце, а друго зато, што је Он највећи наш пријатељ и једини истински Човекољубац, преиспуњен љубављу према људима. А у савршеној љубави нема ни неистине ни заблуде. Савршена љубав садржи савршену истину. Да се све то неће догодити, Он нам не би ни рекао. Но Он је то рекао, и то ће се све тако и догодити. А Он нам није то рекао да покаже Своје знање пред људима. Не; Он није тражио славе људске (Јов. 5, 41). Он је то све рекао ради нашег спасења. Свак ко има разума и ко исповеда Христа Господа може увидети, да му је нужно ово знати, да би се могао спасти. Јер Господ није учинио ниједно дело, нити је изрекао иједну реч, нити је дозволио да Му се догоди иједан догађај у земном животу, који не би служио нашем спасењу. Зато будимо разумни и трезвени, те држимо непрестано пред очима духовним слику Страшнога Суда. Та слика многе је грешнике већ повратила са пута пропасти на пут спасења. Време је наше кратко, и кад истекне - нема више покајања. Својим животом за ово кратко време ми морамо да одлучимо нешто судбоносно за нашу вечност: да ли ћемо стати с десне или с леве стране Цара славе. Бог нам је задао лак и кратак задатак, но награда и казна је огромна, и превазилази сваки опис језиком људским. Зато не дангубимо ни с једним даном; јер сваки дан може да буде последњи и одлучујући; сваки дан може да донесе пропаст овоме свету и свануће онога Дана жељенога. ("Написано је: иже восхошчет друг бити миру, враг Божиј бивајет (Јак. 5, 4). Следствено: ко се не радује приближењу краја света, тај доказује, да је он пријатељ овога последњега, а кроз то непријатељ Божји. Но нека је далеко и помисао таква од верујућих, нека је далеко од оних, који вером знају, да постоји други живот, и који га истински љубе. Јер жалити због пропасти света својствено је онима, који су корене срца свога усадили у љубав према свету; онима, који не желе будућег живота, и који чак не верују у његово постојање. Св. Григ. Двојеслов: Бес. на Еванг. књ. I, бес I: о знацима краја света). Да се не постидимо на Дан Гнева Господњега, ни пред Господом, ни пред војскама Његових светих ангела, ни пред многим милијардама праведника и светитеља. Да не будемо одвојени за навек од Господа, и од ангела Његових, и од праведника Његових, и од наших сродника и пријатеља, који буду били на десној страни. Него да са целом безбројном и лучезарном војском ангела и праведника запевамо песму радости и победе: свјат, свјат, свјат Господ Саваот! Алилуја! И да заједно са целом војском небеском прослављамо Спаситеља нашег, Господа Сина, са Оцем и Духом Светим - Тројицу једнобитну и неразделну кроза сву вечност. Амин. View full Странице
  14. Да не заборавим, да не изгубим слику из компјутера Дете, надам се да гледаш из прикрајка Лице Његово.
  15. Еех, први дневник сам избрисала онда кад добих титулу зеленог свемирца... Некако је право време за овај други, јер сутра почиње ново поглавље у нашим животима. Окрећемо нови лист, бео неисписан. Вучемо боллна сећања, разочарења. Ране на души које видиш само Ти, Надо моја. Ове видљиве ране су већ примиле боју бледила; ако ћу право нису ни болеле. Стреле заривене у срце, у душу, још су ту. Лебде, парају уши. Око мене сви помињу ћутање. Питам се какво црно ћутање кад мени дође да бијем на сва звона. Сувише боли да би послушала. Ха, замислите да сте јако повређени, неправедно кажњени, набивени бесом - добијете савет ћути. Хришћанско ћутање подразумева наду и радост. Да ли ће моје бити такво? Нешто сам сумњичава. Ћутање ваљда значи опроштај, на који нисам спремна. Нешто ми се не шврљају идулгенције . Била бих лицемур над лицемурима. :351780: :bu:
  16. Јеванђеље о Страшном Суду

    Свети Николај Охридски и Жички - Омилије Они који су бројем бројали и рачуном рачунали тврде, да на земљи има једна и по милијарда живих људи. Од ових милијарду и по живих људи ниједан једини вам не зна, по својој памети, рећи шта ће бити са светом на крају времена, и шта ће бити с нама после смрти. И све оне многе милијарде и милијарде људских бића, која су живела пре нас на земљи, нису знала ништа, по својој памети, одређено и посигурно рећи ма шта о крају света и о ономе што нас чека после смрти, - ма шта, што би ми могли умом и срцем и душом усвојити као истину. Живот наш је кратак и броји се данима, а време је дуго и броји се стотинама и хиљадама година. Ко се од нас може пружити из своје тескобе до на крајеве времена и видети последње догађаје и саопштити нам и рећи: то и то ће се догодити на последњој ивици времена, то и то са светом, а то и то са вама људима? Нико. Ваистину нико од свих живих људи, осим онога ко би нас уверио, да је он ушао у ум Створитеља света и људи и видео цео план стварања, и да је био жив и свестан пре почетка света, као и да може да види јасно крај времена и све оне догађаје, које ће обележити тај крај. Има ли таквога човека мећу милијарду и по сада живећих људи? И је ли га било од почетка света до сада? Не, нити има, нити га је било. Било је видовитих људи и пророка, који су, не по својој памети но по Божјем откровењу, изрекли понешто, понешто, кратко и испрекидано, о ономе што ће на крају бити, и не толико с намером да опишу тачно крај света, колико да својим виђењима, по пропису Божјем опомену људе, да се врате са пута безакоња, да се покају, и да више мисле о ономе судбоносноме што ће доћи, него ли о ситноме и пролазноме што им као облак заклања огњевити и страшни догађај, којим ће се завршити и сав живот људски на земљи, и постојање света, и ток звезда, и дани и ноћи, и све што се пружа у пространству, и све што бива у времену.Само Један Једини казао нам је јасно и одређено у главноме о свему ономе, што се има догодити на крају времена. То је Господ Исус Христос. Ма ко да је рекао оно што је Он рекао о крају света, ми му не би веровали, ма он био и највећи мудрац светски. Ако би говорио по својој људској памети, а не по доказаном откровењу Божјем, ми му не би веровали. Јер људска памет и људска логика, ма колико велике биле, сувише су мајушне, да могу досегнути до почетка и до краја света. Но узалуд сва наша памет где треба виђење. Нама треба видовит човек, који види - и то види јасно као што ми видимо сунце - сав свет скроз од почетка до краја, и сам почетак и крај. Такав је само један био. И то је Господ Исус Христос. Њему јединоме ми можемо и морамо веровати, кад нам каже,шта ће се десити на послетку. Јер све што је Он прорекао, догодило се; догодило се све што је прорекао и појединим личностима као Петру и Јуди и осталим апостолима; и појединим народима као Јеврејима; и појединим местима као Јерусалиму, Капернауму, Витсаиди и Хоразину; и Цркви Божјој, на Његовој крви заснованој. Још само нису се испунила Његова пророчанства о догађајима пред сам крај света и пророчанство о самом крају света и о Страшном Суду. Но ко има очи да види, може јасно да види, да су у свету већ у наше време отпочели они догађаји, који су од Њега предсказани као знамења блиског краја света. Нису ли се јавили многи усрећитељи људи, који желе да замене собом Христа и својом науком науку Христову? Није ли устао народ на народ и царство на царство? Не дрхти ли земља, као и наша срца, од многих ратова и револуција по целој нашој планети? Не издају ли многи Христа, и не беже ли многи од Његове Цркве? Није ли се умножило безакоње, и није ли љубав многих охладнела? Није ли проповедано већ Јеванђеље Царства Христова по свему свету за сведочанство свима народима (Мат, 24, 3-14)? Истина је, да још није дошло оно што је најгоре, но оно долази незадржано и журно. Истина је, да се још није јавио антихрист, но његови пророци и претече ходе већ по свима народима. Истина је, да још није дошао врхунац невоље, какве није било од постања света, нити ропац неиздржљиви, но тај врхунац помаља се већ на видику пред очима свију духовних људи, који чекају долазак Господа. Истина је, да још сунце није помрчало, нити је месец изгубио светлост своју, нити су звезде с неба спале, но када се то буде десило, онда нити ће се о томе више моћи писати ни говорити. Људска срца биће испуњена страхом и трепетом, људски језик ће се замрзнути, и људске очи пиљиће у страховиту таму, у земљу без дана и у небо без звезда. Наједанпут у тој тами појавиће се знак од севера до југа таквим сјајем, каквим никад сунце над нашим главама није могло блеснути. И тад ће угледати сви људи на земљи Господа Исуса Христа где иде на облацима небеским са силом и славом великом. И затрубиће војске ангелске, и сабраће се пред Њим сви народи земни, затрубиће на збор, какав није био од почетка света, и на Суд, који се понавља. Но о свима овим знацима и догађајима, који ће се збити пред крај света и на крају времена, говори се на другом месту у Светом Јеванђељу. Данашње јеванђеље пак, описује нам последњи обрачун између времена и вечности, између неба и земље, између Бога и људи. Описује нам Страшни Суд и ток његов, дан гнева Господњег (Соф. 2, 2). Описује нам онај страховити тренутак - најрадоснији за праведнике - кад милост Божја буде уступила реч правди Божјој. Кад буде било доцкан за добра дела, и доцкан за кајање! Кад јаук неће више налазити одзива, и кад сузе неће више капати на руке ангела. А кад дође Син Човечји у слави Својој и сви свети ангели с Њиме, онда ће сести на престолу славе Своје. Као што се у причи о блудном сину Бог назива човеком, тако се и овде Христос назива Сином Човечјим. То је Он, и нико други до Он. Када Он дође по други пут у свет, Он неће више доћи нечујно и у понижењу, као што је дошао први пут, него јавно и у слави великој. Под том славом разуме се прво она слава, коју је Христос имао у вечности пре почетка света (Јов. 17, 5), а друго слава Победиоца над Сатаном, над старим светом и смрћу. Но Он не долази сам но са свима светим ангелима, којих је број бесконачан; а долази с њима зато што су и они, као слуге Његове и војници, учествовали како у борби против зла тако и у победи над злом. Његова је радост, да и славу Своју подели с њима. А да би се показала узвишеност овога догађаја нарочито се наглашава, да ће са Господом доћи сви ангели. Нигде се ниједан догађај више не спомиње, при коме учествују сви Божји ангели. Увек су се они појављивали у мањем или већем броју, но на Страшном Суду сви ће се они појавити окупљени око Цара славе. Престо славе гледали су многи ранији и доцнији тајновидци (Ис. 6, 1; Дан. 7, 9; Откров. 4, 2; 20, 4). Под тим престолом разумеју се силе небеске, на којима седи Господ. То је престо славе и победе, на коме седи Отац небесни, и на који је сео и Христос Господ после победе (Откров. 3, 21). О, како ће бити величанствен долазак Господа и с како чудним и страшним појавама скопчан! Видовити пророк Исаија прориче: Гле, Господ ће доћи с огњем, и кола ће му бити као ветар (Ис. 66, 15); Данило гледа при том доласку где река огњена излазаше и тецијаше испред Њега, хилмде хиљада служаху му, и десет хилмда по десет хиљада стајаху пред Њим; Суд отпоче, и књиге се отворише (Дан. 7, 20). А када Господ дође у слави и седне на престо, тада ће се сабрати пред Њим сви народи, и разлучиће их између себе као пастир, што разлучује овце од јараца. И поставиће овце с десне стране а јарце с леве. Многе Свете Оце занимало је питање, на ком ће месту Христос судити народима. Па позивајући се на пророка Јоила изражавали су се, да ће Суд бити у долини Јосафатовој, тамо где је негда цар Јосафат, без борбе и оружја, победио Моавићане и Амонићане тако, да ни један једини непријатељ није жив измакао (II Дневник. 20-). А пророк Јоил говори: нека се подигну и дођу народи у долину Јосафатову, јер ћу онде сести да судим свима народима унаоколо... (Јоил, 3, 11). Можда ће се над том долином извијати престо Цара славе; но нема те долине на земљи, где се могу скупити сви народи и сви људи, живи и мртви, од постања до краја света, милијарде и милијарде и милијарде. Сва површина земље, заједно са свима морима, не би била довољна, да на њој стану, човек уз човека, сва људска бића, што су икад живела на земљи. Јер да је то само збор душа, онда би се могло и разумети, да се све могу сместити у Јосафатову долину, али пошто ће то бити људи у телима - јер ће и мртви устати у телима - то треба пророчке речи разумети у преносном смислу. Јосафатова долина је цела земља, од истока до запада; па као што је негда Бог у Јосафатовој долини показао Своју моћ и суд, тако ће у последњи дан показати Он исту таку моћ и суд над целим људским родом. И разлучиће их између себе. У једном тренућу ока сви сакупљени људи биће разлучени на две стране, на лево и на десно, као магнетском неодољивом силом. Тако. да нико од оних што припадају левој страни неће моћи кренути на десно, нити ће ико од оних што припадају десној страни моћи кренути на лево. Као кад пастир викне. и овце иду на једну страну, а козе на другу. Тада ће рећи Цар онима што Му стоје с десне стране: Ходите благословени Оца Мојега; примите царство које вам је приправљено од постања света. У почетку Христос назива Себе Сином Човечјим, то јест Сином Божјим, а овде Он назива Себе Царем. Јер Њему се даде царство и сила и слава. Ходите благословени Оца Мојега. Благо онима, које Христос назове благословенима! Јер благослов Божји садржи у себи сва блага и све радости и милине небеске. Зашто Господ не каже: благословени Моји него благословени Оца Мојега? Јер Он је једини Син Божји, Јединородни и нестворени, од вечности у вечност, а праведници су по благослову Божјем усиновљени и тако постали као браћа Христова. Господ призива праведнике, да приме царство, које је за њих приправљено од постања света. То значи, да је Бог још пре створења човека приправио царство за човека. Пре него је саздао Адама, све је већ било приготовљено за његов рајски живот. Једно цело царство блистало се у сјају, и само је чекало цара. Тада је Бог увео Адама у то царство, и царство је било потпуно. Тако и за све праведнике Бог је приготовио од почетка царство које само чека на своје цареве, на челу којих ће стајати сам Цар Христос. Призвавши праведнике у царство, Судија одмах објашњава, зашто им даје царство - ]ер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме; го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени. На ово дивно објашњење праведници са снебивањем и кротошћу питају Цара, када Га то они видеше гладна и жедна и гола и болесна, и када Му то они све учинише? Нашто Цар опет дивно одговара: заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. У овоме целом објашњењу има два смисла, један спољашњи а други унутрашњи. Спољашњи смисао јасан је свакоме. Ко нахрани гладна човека, нахранио је Господа. Ко напоји жедна, напојио је Господа. Ко одене гола, оденуо је Господа. Ко прими странца као госта, примио је Господа. Ко обиђе болесна и невољна или сужња у тамници, обишао је Господа. Јер је речено и у Старом завету: Господу позајима ко поклања сиромаху, и платиће му (Господ) за добро његово (Приче 19, 17). Јер кроз оне. који ишту помоћи наше, Господ куша срца наша. Бог ништа не потребује за Себе од нас; Њему ништа не треба. Не може бити гладан Онај који је створио хлеб; нити жедан Онај који је створио воду; нити го Онај који је оденуо сва створења Своја; нити болестан Онај који је извор здравља; Нити сужањ Онај који је Господ над господарима. Но Он тражи од нас милостињу, да би кроз то омекшао и облагородио срца наша. Бог може по свемоћи Својој одједном учинити све људе богатим и ситим и одевеним и задовољним. Но Он попушта глад, и жеђ, и болест, и муку, и сиротињу на људе из два разлога: прво, да би они, што све то трпе, кроз трпљење омекшали и облагородили срца своја и сетили се Бога, и припали к Њему с вером и молитвом; а друго, да би они, што не трпе, богати и сити, одевени и здрави, моћни и слободни, видели беду човека и милостињом омекшали и облагородили срца своја; и да би у туђем страдању осетили своје страдање, у туђем понижењу своје понижење, те тако разумели братство и јединство свих људи на земљи кроз живога Бога, Творца и Промислитеља свих и свега на земљи. Милости хоће од нас Господ, милости изнад свега другог. Јер Он зна, да је милост пут и метод враћања човека вери у Бога, нади у Бога, и љубави према Богу. Ово је спољашњи смисао. А унутрашњи смисао односи се на Христа у нама самима. У свакој светлој мисли ума нашег, у сваком племенитом осећају срца нашег, и у свакој благородној тежњи душе наше ка остварењу добра пројављује се Христос у нама силом Духа Светога. Све те светле мисли, племените осећаје и благородне тежње Он назива малом, или најмањом, браћом Својом. Он их тако назива зато, што су они у нама у незнатној мањини према огромном пољу светског талога и зла у нама. Ако ум наш гладни за Богом, и ми га нахранимо, нахранили смо Христа у себи; ако ли је срце наше голо од сваке доброте и племенитости Божје, и ми га оденемо, оденули смо Христа у себи; ако ли је душа наша болесна и у тамници нашег злог бића, наших злих дела, и ми је се сетимо и обиђемо, обишли смо Христа у себи. Једном речју, ако онај други човек у нама, који је негда заузимао првенство и који представља праведника, потиштеног и пониженог од злог човека у нама, или грешника, и ми му дамо заштите, заштитили смо Христа у себи. Мален је премален тај праведник у нама, голем је преголем тај грешник у нама. Но онај праведник у нама јесте малени брат Христов, а овај грешник у нама јесте голијатски противник Христов. Ако, дакле, заштитимо праведника у себи, ако му дамо слободу, ако га ојачамо и изведемо на светлост, ако га уздигнемо изнад грешника, тако да он завлада потпуно над грешником; да би могли рећи као апостол Павле: Не живим ја него Христос живи у мени - онда ћемо и ми бити названи благословеним, и чућемо речи Цара на Страшном Суду: ходите, примите царство, које вам је приправљено од постања света. А онима с леве стране рећи ће Судија: идите од мене проклети у огањ вечни приправљен ђаволу и ангелима његовим. Страховит суд, али праведан суд! Докле Цар призива праведне к себи и даје им царство, дотле грешне тера од Себе и шаље их у огањ вечни ("Ако икад дође крај вечној муци, то следује, да ће и вечном животу доћи крај. Но како се ово не може ни помислити у погледу вечнога живота, то како се може помишљати о крају вечног мучења?" Василије Велики: Слово 14, о Страшном Суду), у грозно друштво ђавола и његових слугу. Врло је важно то што Господ не каже, да је за грешне приправљен огањ вечни од постања света, као што је казао праведним, да је за њих царство, приправљено од постања света. Шта ово значи? Сасвим је јасно, да је Бог приправио огањ вечни само за ђавола и његове ангеле, а да је за све људе приправио царство од постања света. Јер Бог хоће да се сви људи спасу (I Тим. 2, 4; сравни Мат. 18, 14; Јов. 3, 16; II Петр. 3, 9; Ис. 45, 22), и да ниједан не погине. Према томе Бог није одредио људе за погибао него за спасење, нити им је наменио унапред огањ ђаволски него царство Своје и само царство Своје. Јасно је из овога, да погрешно мисле они, који говоре за грешника: суђено му је да буде грешник! Јер ако му је суђено да буде грешник, то му заиста није суђено од Бога него од њега самога. Да му пак није суђено то од Бога, види се из тога, што Бог није унапред одредио никакво мучилиште за људе него само за ђавола. Зато на Страшноме Суду праведни Судија неће имати куда да пошаље грешнике до у мрачно обиталиште ђавола. А да је праведно, што их Судија тамо шаље, јасно је из тога, што су они за живота на земљи сасвим отпали од Бога и ставили се у службу ђаволу. Изрекавши осуду грешницима на левој страни Цар им одмах објашњава, зашто су проклети, и зашто их шаље у огањ вечни. Јер огладнех, и не дадосте ми да једем; ожеднех, и не напојисте ме; гост бејах, и не примисте ме; го бејах, и не оденусте ме, болестан и у тамници бејах, и не обиђосте ме. Не учинише, дакле, ништа од свега онога што праведници на десној страни учинише. Саслушавши ове речи од Цара грешници питају као и праведници: Господе, кад те видесмо гладна или жедна? Одговара Господ: кад не учинисте једноме од ове моје најмање браће, ни мени не учинисте. Цело ово објашњење, које Цар даје грешницима, има исто онако два смисла, спољашњи и унутрашњи, као год и у првом случају, код праведника. Грешници су били мрачна ума, тврда срца и злонамерне душе у односу према гладној и жедној и голој и болесној и сужној браћи својој на земљи. Они нису могли прозрети својим одебљаним умом, да кроз беднике и страдалнике овога света њих сам Христос ословљава за милост. Њихово тврдо срце нису могле омекшати туђе сузе. Нити је пример Христа и Његових светитеља могао окренути њихову злонамерну душу, да за добром тежи и добро чини. Па како су немилостиви били према Христу у браћи својој, тако су немилостиви били према Христу у самим себи. Сваку светлу мисао у себи они су намерно угушивали и замењивали је мислима блудним и богохулним; сваки племенити осећај у срцу своме, чим би се зачео, чупали су из корена и замењивали немилошћу, пожудом и себичношћу; сваку тежњу душе да учини неко добро, следујући закону Божјем, они су брзо и грубо сузбијали, и на место ње изазивали и подржавали тежњу, да чине зло људима и грех и увреду Богу. И тако је најмањи брат Христов у њима, то јест праведник у њима, био распет и убијен и сахрањен, а однеговани мрачни Голијат, то јест неправедник у њима, или сам ђаво, остао као победилац на бојишту. Куда ће Бог с таквима? Може ли примити у Своје царство оне, који су сасвим изгнали Божје царство из себе? Може ли призвати к Себи оне,који су искоренили у себи свако сродство с Богом, и који су се објавили и јавно пред светом и тајно у срцу своме као непријатељи Христови а слуге ђаволске? Не; по своме слободном избору они су постали слуге ђавола, и Судија на Страшном Суду упућује их у оно друштво, у које су се они већ за живота отворено уписали - у огањ вечни приправљен за ђавола и слуге његове. И одмах затим завршује се тај највећи и најкраћи процес у целој историји створенога света. Ови (грешници) ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни. Живот и мука овде се противстављају. Где је живот ту нема муке, где је мука ту нема живота. И заиста пуноћа живота искључује муку. Царство небеско представља пуноћу живота, док обиталиште ђавола представља муку, и само муку, без живота, који је од Бога. Ми видимо и у овом земаљском животу, како је душа грешна човека, који има у себи мало живота, то јест мало Бога, испуњена много већим мучењем него ли душа праведника, који има у себи више живота, то јест више Бога. Као што је речено још у старој мудрости: безбожник се мучи свега века свога;.. страх му зуји у ушима; .. не верује да ће се вратити из таме, од свуда привиђа мач;.. туга и невоља страше га, и наваљују на њ као цар готов на бој. Јер је замахнуо на Бога руком својом (Јов. 15, 20-25). Тако је, дакле и ово време на земљи тешко мучење за грешника. И најмању муку у овом животу грешник теже подноси него ли праведник. Јер само онај, ко има живота у себи, може да поднесе муку, да презре страдање, да победи сву злобу света и да се радује. Живот и радост нераздвојни су. Зато сам Христос говори праведницима, које свет срамоти и прогони и клевета: раоујте се и веселите се (Мат. 5, 11)! Но сав овај земни живот наш далека је сен правога и пунога живота у царству Божјем, као што је и сва мука на земљи само далека сен језовите муке грешника у паклу. ("Упиташе неког великог старца: како, оче, тако стрпљиво подносиш толики труд? Одговори старац: сав мој животни труд није раван ни једноме дану муке (у ономе свету)", Алфавитни Патерик). Живот на земљи - ма колико да је узвишен - ипак је помешан с муком, јер овде нема пуноће живота, као што је и мука на земљи - ма колико она да је велика - ипак помешана са животом. Но на Страшном Суду оделиће се живот од муке, и живот ће бити живот, а мука ће бити мука. И једно и друго биће вечно, свако за себе. Колика је та вечност, то наш људски ум не може схватити. Онај ко се буде наслађивао један минут гледањем лица Божјега, чиниће му се као наслада од хиљаде година; и онај ко се буде један минут мучио с ђаволима у паклу, чиниће му се као мучење од хиљаде година. Јер неће више бити времена, које је нама познато, ни дана ни ноћи, него ће бити све јеоан дан, који је познат Господу (Захар. 14, 7; Откр. 22, 5). Нити ће бити другог сунца осим Бога. Нити ће бити изласка и заласка сунца, да би се вечност могла по томе рачунати као што се сада време рачуна. Него ће блажени праведници рачунати вечност по радости својој, а мучени грешници по муци својој. Ето, тако је описао Господ Исус Христос последњи и највећи догађај, који ће се десити у времену, на ивици времена и вечности. И ми верујемо, да ће се све ово дословце овако догодити, једно зато, што су се и сва друга многобројна предсказања Христова збила дословце, а друго зато, што је Он највећи наш пријатељ и једини истински Човекољубац, преиспуњен љубављу према људима. А у савршеној љубави нема ни неистине ни заблуде. Савршена љубав садржи савршену истину. Да се све то неће догодити, Он нам не би ни рекао. Но Он је то рекао, и то ће се све тако и догодити. А Он нам није то рекао да покаже Своје знање пред људима. Не; Он није тражио славе људске (Јов. 5, 41). Он је то све рекао ради нашег спасења. Свак ко има разума и ко исповеда Христа Господа може увидети, да му је нужно ово знати, да би се могао спасти. Јер Господ није учинио ниједно дело, нити је изрекао иједну реч, нити је дозволио да Му се догоди иједан догађај у земном животу, који не би служио нашем спасењу. Зато будимо разумни и трезвени, те држимо непрестано пред очима духовним слику Страшнога Суда. Та слика многе је грешнике већ повратила са пута пропасти на пут спасења. Време је наше кратко, и кад истекне - нема више покајања. Својим животом за ово кратко време ми морамо да одлучимо нешто судбоносно за нашу вечност: да ли ћемо стати с десне или с леве стране Цара славе. Бог нам је задао лак и кратак задатак, но награда и казна је огромна, и превазилази сваки опис језиком људским. Зато не дангубимо ни с једним даном; јер сваки дан може да буде последњи и одлучујући; сваки дан може да донесе пропаст овоме свету и свануће онога Дана жељенога. ("Написано је: иже восхошчет друг бити миру, враг Божиј бивајет (Јак. 5, 4). Следствено: ко се не радује приближењу краја света, тај доказује, да је он пријатељ овога последњега, а кроз то непријатељ Божји. Но нека је далеко и помисао таква од верујућих, нека је далеко од оних, који вером знају, да постоји други живот, и који га истински љубе. Јер жалити због пропасти света својствено је онима, који су корене срца свога усадили у љубав према свету; онима, који не желе будућег живота, и који чак не верују у његово постојање. Св. Григ. Двојеслов: Бес. на Еванг. књ. I, бес I: о знацима краја света). Да се не постидимо на Дан Гнева Господњега, ни пред Господом, ни пред војскама Његових светих ангела, ни пред многим милијардама праведника и светитеља. Да не будемо одвојени за навек од Господа, и од ангела Његових, и од праведника Његових, и од наших сродника и пријатеља, који буду били на десној страни. Него да са целом безбројном и лучезарном војском ангела и праведника запевамо песму радости и победе: свјат, свјат, свјат Господ Саваот! Алилуја! И да заједно са целом војском небеском прослављамо Спаситеља нашег, Господа Сина, са Оцем и Духом Светим - Тројицу једнобитну и неразделну кроза сву вечност. Амин.
  17. Свети апостол Павле, у својој Посланици Коринћанима поставља пред нас питање нашег понашања пред другима; другим ријечима, питање свједочења наше вјере или невјере. Повод је тема коју је живот био поставио пред хришћане ране Цркве: јести или не јести месо од животиња жртвованих идолима. Човјеку, којем идоли ништа не значе, месо од идолских жртава је као и свако месо, и он, сам, може да поједе колико год хоће таквог меса, и никакав гријех неће учинити, али ако једе то исто месо у присуству неког, коме то месо има некакво значење, чини гријех, јер саблажњава таквога, који ће помислити, и другима рећи, како је тај и тај, такође, идолопоклоник, и ето саблазни и великог гријеха на душу. Пренесено на наше односе: ако ти, у скровитости свога дома, чиниш гријех непошћењем, то јесте гријех али је сто пута већи ако гријешиш пред другима и друге на гријех наводиш или их у гријеху постичеш. Колико ми је људи дошло да ме питају како неки свештеници заглаве парче јагњетине пред свом масом окупљеног народа. Шта друго да кажем него да ће они пред Господом одговарати за свој лични гријех и примити плату за то и да ће, за гријешење пред другима и саблажњавање других, примити стоструку осуду. Ми нисмо своји, (1. Кор. 6, 19) опомиње нас свети апостол Павле, и наше понашање би могло да буде „приватна ствар“, ствар између нас и Бога – за којег често заборавимо да Он све види и да ће нам за све платити – кад се не би одражавало на друге. Као пушење, на примјер, што би могло да буде приватно, лично, тровање ако се дим не би на све стране ширио и свима ваздух засмрђивао и друге тровао. И наши поступци, кад су другима на виду, они су, такође, загађивачи духовне средине и отров за ту средину. Гријех има своје ступњеве, градацију и тежину. Најстрашнији и најтежи је кад ми својим падом друге са нама у јаму гријеха суновраћујемо. Грјешник може да се покаје а онај, кога је он на гријех и пад навео, не мора; и обично тако и бива. Саблажњени продужи да се клиже леденом стазом гријеха. Колико је клетих родитеља, у смутна и „вунена времена“ своју дјецу безвјерјем затровало; вјероватно би се они вјери вратили а дјеца продужише. Кога год сам слушао да своје непридржавање поста оправдава, свако ми је сложио причу о неком тамо попу његовом, који је у ко зна који страшни дан Господњи мрсио. Да Господ опрости, ту се чак и Велики петак помиње. Можда је некад, и негдје, и постојао такав монструм од човјека, који је могао и на Велики петак своје парохијане саблажњавати, али ми је тешко повјеровати у то. Ако је постојао такав демон, није их, ваљда, било на хиљаде. А ако је био, и постојао, давно га је ђаво у своје канџе зграбио но његов рабош гријеха са њиме није отишао. У ту таблицу још увијек се уписују и дописују гријеси оних које је он саблазнио. До Господа долазимо, или од Господа отпадамо, никад сами него здружени са нашим ближњим и даљним, које је Господ у наше окружење довео. Зато ми сносимо одговорност за своје спасење и за спасење наших ближњих. „Браћо, вели свети апостол Јаков, ако ко од вас залута са пута истине, па га неко врати, нека зна да ће онај који обрати грјешника са пута заблуде његове спасти душу од смрти и покрити мноштво гријехова.“ (Јак. 5, 19 – 20) Но, с друге стране, чујте шта нам Господ вели: „који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, па да потоне у дубину морску“. (Мт. 18, 6) Не вели Господ и не препоручује да неко, не дај Боже, сам свој живот ускрати. То је најтежи и неопростив гријех. Овим Господ сугерише да би грјешнику, који својим гријешењем друге на гријех наводи, за њега боље било да што прије нестане. Јер, што краће живи, мање гријеха чини и мање ће их бити које он својим отровом трује. „Тешко свијету од саблазни – вели Господ – јер је потребно да дођу саблазни али тешко човјеку кроз кога долази саблазан.“ (Мт. 18, 7) Зато Господ од нас, снажно и неумољиво, захтијева да се одрекнемо свега што би могло да буде препрека нашем спасењу. Ма колико то болно било, не смије се имати милости и сажаљења. Због већег, жртвује се мање. „Ако ли те рука твоја или нога твоја саблажњава, одсијеци је и баци од себе; боље ти је ући у живот хрому или кљасту него ли да имаш двије руке или двије ноге, а да те баце у огањ вјечни. И ако те око твоје саблажњава, извади га и баци од себе; боље ти је с једним оком у живот ући него да имаш два ока, а да те баце у пакао огњени.“ (Мт. 18, 8 – 8) Онај који зло чини, и друге на зло наводи, зло ће се и сам провести, и за своје зло одговарати и праведну плату примити, али ни они, на зло наведени, неће поштеђени бити. Не знаш ли да пливаш, не загази у дубоку воду; имаш ли вртоглавицу, не пењи се на висину; наиђеш ли на саблазан, затвори очи. Бог ти је разум дао да разумно живиш. Јеси ли подложан неком гријеху, клони га се; бјежи безобзирце. Хришћане свога доба апостол Павле куне именом Господа нашега Исуса Христа да се клону од оних који их на саблазан наводе; с таквима да и не једу. (1. Кор. 5, 9 – 11) Дакле, пази да не саблазниш, али, исто тако, чувај се да не будеш саблажњен. „Чувај се и Бог ће те чувати.“ Протојереј Василије Томић vasilijeprotatomic.com извор
  18. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије најоштрије је осудио антисрпске графите који су осванули на неколико локација недалеко од српске православне цркве у Гњилану, као и на путу за село Доња Будрига. -Ови графити изражавају атмосферу мржње у којој је од 1999. године до данас из Гњилана протерано 8000 Срба и где данас живи само 20 лица српске националности. Ово је тужна али истинита слика већински албанских градова и села на Косову и Метохији где се етничко чишћење, што отвореним насиљем и претњама, што разним притисцима и дискриминацијом наставља континуирано већ осамнаесту годину након оружаног конфликта, рекао је владика Теодосије. -Очекујемо истрагу, али не само обећања, већ и коначно резултате истраге, јер све досадашње истраге сличних етнички мотивисаних инцидената против Срба од 1999. године завршиле су у фиокама без привођења одговорних лицу правде, рекао је епископ Теодосије апелујући на међународне представнике да већ једном ствари назову правим именом и суоче се и сами са чињеницом да евентуални покушаји минимализовања или толерисања верске и етничке дискриминације на Косову и Метохији у име непостојеће мултиетничности представља директни акт саучесништва који подлеже и Божјем суду и суду историје. Призрен-Грачаница, 15. фебруар 2017. године Извор: Епархија рашко-призренска View full Странице
  19. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије најоштрије је осудио антисрпске графите који су осванули на неколико локација недалеко од српске православне цркве у Гњилану, као и на путу за село Доња Будрига. -Ови графити изражавају атмосферу мржње у којој је од 1999. године до данас из Гњилана протерано 8000 Срба и где данас живи само 20 лица српске националности. Ово је тужна али истинита слика већински албанских градова и села на Косову и Метохији где се етничко чишћење, што отвореним насиљем и претњама, што разним притисцима и дискриминацијом наставља континуирано већ осамнаесту годину након оружаног конфликта, рекао је владика Теодосије. -Очекујемо истрагу, али не само обећања, већ и коначно резултате истраге, јер све досадашње истраге сличних етнички мотивисаних инцидената против Срба од 1999. године завршиле су у фиокама без привођења одговорних лицу правде, рекао је епископ Теодосије апелујући на међународне представнике да већ једном ствари назову правим именом и суоче се и сами са чињеницом да евентуални покушаји минимализовања или толерисања верске и етничке дискриминације на Косову и Метохији у име непостојеће мултиетничности представља директни акт саучесништва који подлеже и Божјем суду и суду историје. Призрен-Грачаница, 15. фебруар 2017. године Извор: Епархија рашко-призренска