Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Драгана Милошевић

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Content count

    7849
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    4

Драгана Милошевић last won the day on Јул 6 2015

Драгана Милошевић had the most liked content!

О Драгана Милошевић

  • Ранг
    заузета
  • Рођендан 01/20/81

Profile Information

  • Пол :
    Женско
  • Локација :
    Неготин
  • Интересовање :
    музика,филм ... нећу брак.

Recent Profile Visitors

33228 profile views
  1. Презвитер Јован Милановић: О непрестаном причешћивању светим Христовим тајнама 28. Март 2017 - 7:20
  2. Владика Јоаникије: Љепота Дома Божјег 26. Март 2017 - 18:07
  3. Промо-дан на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 27. Март 2017 - 13:45
  4. Тежња ка сталном лутању и подвизавању на разним местима је била особеност Пашиног животног пута. Још када јој је игуманија сама и преко других предлагала да се насели у обитељ, Блажена је увек одговарала: «Не, никако не могу, мој пут је такав, да морам свагда да прелазим са једног места на друго!». Због тога, чак и на прагу старости, она је све време лутала из келије у келију, из манастира на далека послушања или у Саров, на места која су јој раније прирасла срцу. То је прилично забрињавало монахиње које су живеле са њом, које су је јако волеле и којима је недостајала. У те дане их је обузимала жалост и оне су једва успевале да изађу на крај са многобројним народом, који је долазио да види старицу, тражећи савете и поуке. Док је лутала, Паша је увек са собом носила штап, завежљај са стварима на леђима, срп о рамену и неколико лутака под пазухом. Срп је имао важан духовни значај за Блажену Пашу. Она се правила да непрестано коси траву, а заиста се поклањала Христу и Богоматери. Ако су јој долазили гости у посету, нарочито ако су били уважени људи или племићи, старица их је угошћавала чајем, а сама се клањала посетиоцима до ногу, јер је сматрала да није достојна да борави у њиховом присуству и одлазила да коси траву, тојест да се моли за те људе. Кошену траву је ценила, никада је није остављала у пољу или у дворишту манастира, већ ју је носила у коњску шталу. Као знак да неког чекају непријатности, Паша је секла биљку чичка и давала гостима бодљице. Као и већина јуродивих, Паша Саровска је волела да се изражава алегоријама. Постојање њених лутака објашњава Ана Герасимовна, која је живела са Блаженом Пелагијом, Пашином претходницом: «Она се усрдно бави њима и пуно тога предсказује својим посетиоцма кроз лутке. Блажена Паша их пере, храни, слаже на постељу, а сама спава на крају кревета. Ништа није тако тешило Параскеву Ивановну као подарена лутка. А оне су задивљујуће! На пример, једној од њих је збрисала лице од превеликог прања, и када дође време да неко у манастиру умре, Паша је узима, сређује и ставља је као да спава. Она има омиљене лутке и оне које баш не воли, што се изражава тиме што их она мази, игра се са њима и на друге начине. Паша има омиљену занимацију, по старој навици воли да плеви повртњак и залива га, али сада она то спаја са непрекидном Исусовом молитвом и изговара је сваки пут када ишчупа травку. Када она говори: «Већ сам сав коров ишчупала, залила, све сам оплевила!» – то значи да она прича о својим молитвама за тог коме се обраћа. «Нико не плеви, нико не залива, све сама морам да радим!» – понекад се жали она, што значи да не успева сама за све да се помоли, треба људи да се обрате и другим монасима. У ствари, Блажена Паша је стално заузета, увек ради и силно грди младе, ако они траће своје време.» За време прослављења Преподобног Серафима Саровског, 1903. године, Параскеву Ивановну је посетила царска породица – император Николај Други и царица Александра Фјодоровна. Њима је Паша прорекла (такође кроз алегорију) да ће им се ускоро родити дуго жељени наследник, али такође и пропаст царства и владајуће династије, разрушење Цркве и море крви. Након тога се цар више пута обраћао старици и слао код ње велике кнежеве како би добили савет. Не задуго до своје смрти, Параскева Ивановна се често молила пред портретом цара, проричући његову мученичку смрт. Блажена Паша је умирала дуго и тешко. Њеним сестрама је било откривено да она својим страдањем искупљује из ада душе своје преминуле духовне деце. Схимонахиња Параскева се упокојила 5. октобра (22. септембра по јулијанском календару) 1915. године. Имала је тада око 120 година. Као и Блажену Пелагију и њу су сахранили у близини олтара Тројицког сабора. Јелена Владимирова С руског Александар Ђокић 27 / 03 / 2017 православие.ру
  5. Господ је положио на блажене старице из манастира Дивејева: Пелагију, Параскеву и Марију, један од најтежих подвига – подвиг јуродивости, а Преподобни Серафим Саровски им је, по заповести Богородице, поручио да молитвом чувају манастирску обитељ. На том попришту су се три блажене жене подвизавале, смењујући једна другу, у току читавог столећа. Судбина Блажене Параскеве Дивејевске била је још трагичнија од њене претходнице Пелагије. Параскева Ивановна (световно Ирина) је била из сељачке породице. Удали су је у 17 година против њене воље, али је она свог мужа заволела, живели су сложно, иако им Господ није подарио деце. Параскева је била узорна жена и домаћица, и мужевљева породица ју је прихватила као своју због њене кротке нарави, вредноће, усрдне молитве код куће и у цркви. Она је избегавала да прима госте и борави у друштву, није ишла на сеоске игранке. Када је обудовела, Параскева је наставила да ради за племиће као куварица, служећи им верно и искрено. Једном приликом су је неправедно оптужили за крађу, због чега је претрпела много увреда. После је са Параскеве скинута кривица, али је она побегла од својих господара у Кијев на ходочашће. Дух стараца Кијевско-печерске лавре, као и разговор са њима, помогли су јој да схвати циљ свог живота. Она се вратила у дом својих господара, али је ускоро постала јуродива. Пет година се Параскева понашала као да је неурачунљива, лутала по селу уз подсмех сељана, а затим је нестала. Она је стекла навику да живи под ведрим небом у било које годишње доба, научила је да подноси глад и љути мраз. Није познато где је живела док се није преселила у саровску шуму, могуће је да је отишла у шуму одмах после бекства са имања њених господара. Оно што несумњиво знамо јесте да је у Кијеву Блажена тајно примила монашки постриг и наречена Параскева, те да је од тог тренутка наденула себи надимак Паша. У саровској шуми је Паша боравила 30 година, у пећини коју је својим рукама ископала, по сведочанствима других испосника. Говоре да је она имала неколико пећина на разним местима у пространој, непроходној шуми, препуној дивљих звери и медведа. За време свог дугог подвижништва и поста, почела је да личи на Преподобну Марију Египатску, била је мршава и поцрнела од сунца. С времена на време је посећивала Саров и Дивејево. Често су је видели код саровске воденице, где је она помагала тамошњим монасима. Једанпут су Пашу, скоро до смрти, претукли разбојници, желећи да је опљачкају. Од тог времена је њено здравље било озбиљно нарушено. Често су је мучиле главобоље, а израслина у трбуху јој није давала мира. После свега тога, а и од старости, почела је да добија на тежини. Паша се појавила у Дивејеву на следећи начин. Негде у време ручка Ксенија Кузминична, старица још из времена Серафима Саровског, остала је сама са Блаженом Пелагијом Ивановном. Седела је покрај прозора и тихо чешљала Пелагију, док је она спавала. Изненада је Блажена скочила на ноге, као опарена, отворила прозор и нагла се кроз њега, загледала се у даљину и почела некоме да прети. Старица Ксенија је пришла прозору и видела како се отвара капија и Паша Саровска улази у манастир са завежљајем на леђима. Упутила се право ка Пелагији, мрмљајући нешто. Приближивши се, Паша је приметила да јој Блажена Пелагија нешто говори и упитала: «Шта матушка, да’л да не идем?» «Да», – потврдно је одговорила Пелагија. «Значи још је рано? Није време?» «Да», – рече Пелагија. Паша јој се ниско поклонила и истог трена се окренула и ћутећи пошла назад кроз капију откуда је дошла. После тога се годину и по дана није појављивала у манастиру. Келејница Пелагије Ивановне је причала да је Паша опет дошла у Дивејево шест година пре упокојења Блажене Пелагије, носећи дечију лутку. После кратког времена донела је још лутака. Пазила их је и бринула се о њима као да су јој деца. И тако је Паша почела да живи у манастиру, испрва по неколико недеља, а после већ и месецима. Проживела је у Дивејеву скоро читаву годину пре упокојења Пелагије Ивановне, а после тога је остала у манастиру заувек. «Нема сумње да је Блажена Пелагија поставила на своје место Параскеву Ивановну са истим циљем, као што је и баћушка Серафим својевремено послао Блажену у Дивејево, – писао је митрополит Серафим (Чичагов). – Њихов задатак у обитељи био је да спасавају душе монаха, од напада непријатеља човечанства, од искушења и страсти, њима познатих због прозорљивости. Ако је дивна и блажена раба Божија Параскева Семјоновна (Миљукова) називала Пелагију Ивановну другим Серафимом, онда нећемо погрешити ако кажемо да се после другог у Дивејеву појавио и трећи, по духу и по страдању, који је 30 година испосништва провео у саровској шуми, најстроже постећи, и на крају претрпевши телесне муке на овоме свету – попут Пелагије Ивановне, и претучен – попут оца Серафима, од стране разбојника послатих од ђавола». Када је већ живела у Дивејеву, касно на јесен 1884. године, Паша је пролазила поред ограде гробљанске цркве Преображења Господњег и ударивши штапом о стуб ограде рекла: «Као што ћу овај стуб оборити, тако ће почети да мру, пожури само да ископаш раку!» Те речи су се ускоро обистиниле: како је оборен стуб, – упокојила се Блажена Пелагија, – тако се после ње у Господу преставио свештеник Феликсов, а потом толико монахиња, да се опела нису прекидала читаве године. Дешавало се да држе једно опело за две монахиње. Блажена Паша се привремено настанила у дому намењеном за црквени хор код Татјане Никофоровне Сахарове, мада је пре тога увек одбијала позиве сестара да пређе код њих. Кроз недељу дана после упокојења Пелагије Ивановне, почела је да се жали да јој је хладно да спава код врата, буквално на прагу, где је било једино слободно место за њу. Игуманија Марија је наредила да се појци преместе, како би Паша добила сопствену малу келију. Келију су очистили, средили, донели кревет, малу комоду, сто и сандук за ствари. Окачили су иконе и кандило, поклонили јој јастук, постељину, чајник, шољице, чај, шећер и све што је потребно. Паша је већ на улазу дочекала келејнице са стварима: «Добро дошли!» Толико је била радосна када су јој уредили келију, да је почела весело и са одушевљењем да пева. Сада је имала «свој кутак». Митрополит Серафим се лично упознао са Блаженом, пишући свој летопис, и њена личност је оставила дубок траг на њему: «Њен типични спољашњи изглед бива сасвим различит у зависности од њеног унутрашњег духа. Час је превише строга, срдита и страшна, а час нежна и добра, а понекад и горко-горко жалосна. Ипак од њеног доброг погледа сваки човек прелази у неописиво одушевљење. Дечији добре, светле, дубоке и јасне очи њене, толико запрепашћују да ишчезава свака сумња о њеној чистоти, праведности и високом подвигу. Оне сведоче да су све те чудне стране њене, алегоричан говор, строга прекоравања и испади, само спољна љуска, која хотимично скрива највеће смирење, скрушеност, љубав и саосећање. Онај ко осети њен поглед на себи, пожелеће да јурне к њој, да је загрли и изљуби.» «Облачећи се у народну хаљину, она се претвара у безазлено дете, коме су драге јарке, црвене боје. Понекад се облачи у некилоко хаљина истовремено, као на пример када дочекује почасне госте или осећа знамење будуће радости и весеља за човека, који јој долази у посету. На глави носи чепац и сељачку мараму. Лети носи само велику кошуљу. Изванредно уредна, честита, воли да у келији буде пријатно.» После смрти Блажене Пелагије, Паша Саровска је местимично мењала место становања и њена келија је често била празна. Стање у келији је било неупоредиво боље, него што је то био случај са келијом Пелагије Ивановне, која је седела на поду, испред пећи, између троје врата. Паша је ретко спавала на свом дрвеном, чврстом кревету са огромним јастуцима, а чешће су се на њеном месту одмарале лутке. Истини за вољу, она и није имала времена да се излежава, пошто се молила ноћима пред великим иконама у кивотима. Изнемогавши до јутра, она мало задрема и прилегне, али у рану зору већ се умива, спрема и иде у шетњу, све време се молећи. Она је тражила од свих, који су живели са њом, или од оних са којима је каткад по старој навици ноћивала у дому за појце, да се пробуде и моле тачно у поноћ, а уколико се неко не би држао тог монашког правила, она би почела толико да виче и грди, да су се сви, хтели не хтели, дизали да је умире. Паша је такође строго пратила да њене сестре свакодневно иду на службу. Када је остајала у келији, она би попивши чај после ручка, почињала да се бави ручним радом. Везла је чарапе или правила предиво. Тај посао је обављала говорећи Исусову молитву. Монахиње су у тој мери цениле Пашино предиво да су од њега израђивале појасеве и бројанице. Блажена је алегорично називала непрестано читање Исусове молитве «везењем чарапа». Тако је једном неки човек дошао Паши у посету с мишљу, да ли да се пресели ближе дивном Дивејеву, а она му је одговорила: «Зашто да не? Дођи нам у Саров, заједно ћемо брати печурке и вести чарапе!» – тојест клањаћемо се до земље и учити се молитви Исусовој. Паша је имала навику да живи на природи, па је стога на лето и пролеће ишла у поље и шумарке, где је дане проводила у молитви и созерцању. Молила се својим речима, али је неке молитве знала напамет. Богородицу је називала «Мамицом иза стакла». Понекад се као укопана заустављала пред иконом или падала на колена, где год се налазила – у пољу, усред собе, насред улице – и усрдно, се молила плачући. Блажена није заборављала ни монахе, који су били на послушањима далеко од манастира, у искушењима, прозорљиво знајући њихове духовне потребе. Она их је походила, борила се са ђаволом и поучавала своје сестре. И свуда су је примали с радошћу, с посебном љубављу и молили је да остане дуже са њима.
  6. Обавезно да снимите предавање.
  7. Скоро сам се уплашила и још ме чини ми се држи. Ал именом Господњим страх ишчезава. Без Њега не можемо ништа.
  8. Често на овај начин машимо мету.
  9. Ај се кладимо да сви одреда заборављамо да треба пре свега да будемо благодарни. То је катастрофа кад ставим прст на чело и сконтам да сам неблагодарни гост.
  10. 26. март - 1. април 2017. Недеља 4. поста - Средопосна Нед 26 Пренос моштију св. Никифора Цариградског уље 13 Ко се благим Христом често причешћује, Христос к'о у храму у њему станује. Пон 27 Преп. Бенедикт Нурсијски вода 14 Једном сам запитао чувеног монаха на Светој Гори: "Реци ми, оче, која је твоја главна духовна вежба?" Одговорио је: "Савршено сагледавање Божјег присуства са свима његовим огромним последицама." Стално од тада покушавао сам сагледавање Божјег присуства. И ма колико сам мало успео, много ми је помогло да ме заштити од грешења у слободи и од очајања у затвору. Уто 28 Свети муч. Агапије, Плисије и други вода 15 О, љубезна чеда, децо правоверна. Богу сте милија што сте више смерна Без смерности подвиг ништа не помаже, Охол душу своју ђаволу предлаже. Ако душу своју испразниш од себе, Тада ће Господ живи испунити тебе. Сре 29 Св. апостол Аристовул; муч. Савин - Прво бденије уље 16 Бежи од човека који не верује, бежи од безбожника, бежи од душегупца, бежи од човека који не мисли на смрт и на Страшни Суд после смрти, јер је тај способан да учини свако зло и према појединцу и према друштву и према држави. Чет 30 Преп. Алексије Човек Божји уље 17 Ако трпиш беде, оне тебе служе, Те беде су трње, на ком расту руже. Пет 31 Св. Кирил Јерусалимски - Друго бденије вино 18 ...Ево у наше дане људи понављају те безнадежне покушаје да усреће човека одбацујући Бога и понижавајући људе. Хоће да уздигну изнад Бога и испред човека свој систем, или своју идеју, своју државу, или културу, или науку, или ма какву творевину свога ума или својих руку. Ми знамо поуздано да ће ти покушају пропасти по неумитном моралном закону Божјем. Време ће их самлети у пепео, и нов пепео наслагати на стари. Тада ће се самообманути или обманути род људски повратити оној истој истој светој истини: Бог изнад свега а човек пре свега. -------------------------------------------------------------------------------------------- Суб 1 Св. муч. Хризант, Дарија и др.; преп. Симеон Дајбабски уље 19 Све тихо, тихо и кротко са сваким Само некротко са врагом опаким.
  11. Четврта недеља Великог поста – Преподобног Јована Лествичника У четврту недељу свете Четрдесетнице савршавамо спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Јована Лествичника, писца знаменитог дела „Лествица рајаˮ. Кроз његово богонадахнуто дело Црква пред нас износи дивне примере духовног напредовања у хришћанском животу. Подсетимо се на кратко претходних недеља свете Четрдесетнице. Прве недеље свете Четрдесетнице прославили смо победу Православља над иконоборством, а друге недеље Светог Григорија Паламу, великог међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље православног мистичног подвижништа. Треће недеље прославили смо Часни и Животворни Крст Господњи, хришћански знак победе и Васкрсења. Четрвте недеље прослављамо победника у подвижничком животу и учењу, онога који нас поучава подвижиштву као лествици духовног живљења. Рајсака лествица Преподобног Јована Лествичника, како појемо у кондаку, дарује нам цветне плодове учења који наслађују срца оних који их изимају са трезвеношћу, јер Лествица узводи душе од земље на небо, у слави Божјој. Пред нас се износи образац испосничког живота, у личности преподобног Јована Лествичника, који се подвизавао на Синајској гори и у свом знаменитом делу показао пут постепеног усхођења човека до духовног савршенства по лествици душе која се са земље узноси до вечне славе. Своје место међу недељама Великог поста спомен на Преподобног Јована Лествичника налазимо веома касно. Јерусалимски канонар, типик Велике Цариградске Цркве, Синајски канонар, Евергетински типик, па чак ни српски Никодимов типик не спомињу овај спомен. Први пут овај спомен налазимо у српском Романовом типику који је састављен у манастиру Хиландару 1331. године. У синаксару ове недеље налазимо занимљив податак да је за време свете Четрдесетнице на Светој Гори устаљен обичај читања Рајске Лествице као келејно правило. Богоносни оче наш Јоване, показао си се као житељ пустиње, Ангел у телу и чудотворац. Постом, бдењем и молитвом примио си небеске дарове. Као исцелитељу духа и исцелитељу немоћних, притичемо теби са вером. Слава Ономе који је теби подарио крепост, слава Ономе који те је прославио, слава Ономе који тобом свима дарује исцељење. (тропар) Триодска химнографија прподобног Јована Лествичника велича као премудрог учитељ подвижнитва, као пример испосника и Ангела у телу. Величамо га као оног који је процветао као крин, а својим смирењем себе испунио благодаћу Духа Светога. У једној слави на вечерњем богослужењу величамо га: Преподобни оче, следујући гласу Еванђеља Господњег, богатство и славу си презрео и напустио си свет. Свима си говорио: Заволите Бога и наћи ћете благодат вечну и ништа не цените више од љубави Божије, да бисте када Он дође у слави својој, пронашли мир са свима светима, чијим молитвама Господе помилуј и спаси душе наше. Сваки хришћанин је позван да целог живота буде подвижник, а то подвижништво подразумева подвиг душе и тела у одрицању од греха и пролазних овоземаљских пожуда. Овај недељни спомен подстиче нас да у данима свете Четрдесетнице наш подвиг саобразимо духовној лествици. Та лествица нас степеницу по степеницу, корак по корак, узводи до препорађања наше душе која је окорела у греху. Богослужбене песме наглашавају важност подвига и молитве као два основна начина корачања кроз духовну пустињу Великог поста. У својој беседи Преподобни Јустин Ћелијски сагледава врлине као степенице лествице небеске: Рајска лествица – шта је то? То су свете врлине, свете еванђељске врлине: смиреност, вера, пост, кротост, трпљење, благост, доброта, милосрђе, истинољубље, христољубље, христоисповедништво, страдања за Господа Христа. Ето и још много других светих врлина новозаветних. Свака заповест Господа Христа, то је врлина, браћо. Твориш ли је, чиниш ли је, на пример Његову заповест о посту, твориш ли је, чиниш ли је? Пост је света врлина, степеница на лествици од земље до Неба. Пост, славни пост, чак и цела лествица од земље до Неба. Свака врлина је мали рај, свака врлина гаји душу, облажени је, низводи у душу твоју божанске небеске милине. Свака врлина, златна и дијамантска степеница у лествици твога спасења, која се протеже између земље и Неба, протеже између твог пакла и твог Раја. Ти све људе подупиреш и понижене усправљаш, Христе Боже наш. Ти си из недара отачких неодељено произишао и од Свете Дјеве Марије се оваплотио и у свет си дошао да би природу нашу, отпалу од раја, и од нетелесних и душегубних разбојника нападнуту, обнажену трулежношћу и зло рањену, бриге удостојио и древној отаџбини повратио. Ти Сам Владико невидљиве наше убоје исцели и телесне погибли свежи, преко часне крви Твоје, коју си за нас излио, и светог печата Твог који си нам даровао. И избави нас од непрестаних рана и од невидљивих злодетеља који хитају да нам отму веру и наду у Тебе, и хоће да са нас свуку Твоју благодат. Не лиши нас Твога човеко љубљ а, гостионице и спаситељног Твога лечилишта да бисмо се, излечени и, од свакога порока очишћени, удостојили да будемо записани са првороднима Цркве небеске; Јер си Ти лекар видљивих и невидљивих болести; Ти и благочестивом роду нашем саборац буди. Јер си ти Бог Спаситељ наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем, и свесветим, и благим и животоворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (заамвона молитва четврте недеље Великог поста) Бранислав Илић, теолог Вера |
  12. eparhija timocka uhvatili me na delu
  13. Добродошао, Данило, на форум! Да, бројаница служи искључиво за молитву, не за показ и дику. Једно време ми је била под јастуком, да би се успавала. Сад је пала иза кревета, гарант.
  14. ПОЗНАЈ себе! - давно нас је поучио антички мудрац. Овај натпис стајао је на улазу у храм у Делфима, где су људи долазили да чују пророштва о својој животној судбини. Ко је хтео могао је да разуме и као позив: Узми свој живот у своје руке, живи слободно и без предрасуда! Исто је касније потврдио Христос јасним речима у Јовановом јеванђељу: "Познаћете истину и истина ће вас ослободити". Искреност и поверење битне су одреднице стваралачке коегзистенције различитих субјеката који се остварују у пуноћи разумевања и уважавања. Тако се надилазе све предрасуде и стереотипи, што подразумева стално напредовање у свим стваралачким успесима. Једна од вишевековних блокада којом се појединци отуђују од остатка света и затварају у своју саможивост, међутим, јесте отпор према новинама и иновацијама. Све се мери страховима који стварају несигурност коју додатно подгрева мноштво теорија завере. Многи су неспремни да у себи пробуде креативну ведрину пошто у свему новом и непознатом виде само опасност. Управо ових дана појединци све ово доказују својеврсним учешћем у светским заверама које се конкретно односе на "шпијунске активности" страних обавештајних служби које нас "уходе" тако што "виде и чују" све што се догађа у нашим кућама, радним местима и свуда где живимо и где се крећемо. Страхови нарастају до те мере да многи више не могу да контролишу отпор према компјутерима, телефонима, интернету и другим иновацијама. Избегава се деликатни разговор мобилним, прелепљује камера на компјутеру... Опасно је то и непотребно, јер претвара човека у пасивног посматрача живота чији је једини задатак да сумња у све. Тако се сузбија креативна радозналост, а подстиче нестваралачка љубопитљивост, као и предрасуде о другима и себи. Чега би требало да се плаши човек који мисли и поступа тако што своје поступке промишља тако да је спреман да их одбрани и пред собом и пред другима? Излазак на светло дана његове добронамерности и добродетељи може само да га охрабри у труду да непрестано напредује у свом усавршавању. Страх од обелодањивања "приватности" непотребан је увек када човек поступа као слободна и одговорна личност. Страх од ухођења најчешће је измишљен и обично је голи изговор за наше лично незадовољство самим собом. Ако томе додамо чињеницу да сваки верник зна да је "пред Богом све откривено" и да "Он све зна о сваком човеку", остаје нејасно зашто се у контексту креативне побожности стваралаштво човека не промишља као могућност да видимо другога и себе на прави начин, без маште, мистерије, обожавања људи и положаја као и без сатанизације неистомишљеника. Напредак науке и технолошки развој у дубоком су сагласију са библијским усмерењем човека да "овлада земљом", што никако нису разумели они који су умишљали да ће ломачама наметнути своју веру уместо науке. То није и не може бити вера Божја, већ отуђење од вере човека који боготвори себе и своју функцију. Таквих је било и биће их, нажалост, у свим будућим токовима. Управо овакве личности и данас неуморно раде на стварању покорних следбеника. То постижу изазивајући код њих несигурност постојања, убеђујући их да су "обични смртници" и "грешници" који могу само да прате без икаквог права на своје мишљење. Погрешно је то и опасно, јер човеку отима наду у неизбројне добре могућности. Да би се оне оствариле потребно је само једно - да свако победи своје страхове од Бога снагом љубави према Богу и сваком другом човеку, без обзира на све разлике међу људима. Сазнање да "ништа није скривено" покреће нас да промишљамо своје поступке. То даје наду да ћемо се променити набоље. Појединци који се утишавају јер и "зидови имају уши" не увиђају несносну галаму својих прохтева и порива који их све више покоравају. Тако затворени и опредељени за скривање од свих и свега не виде да су у тешком стању отуђености. Њима најчешће то годи, јер мисле да су вешто сакривени од других. Нико и ништа не би требало да се сакрива ни по коју цену. Све што чинимо нека буде слободно од неизвесности, са пуном спремношћу да слободно и одговорно станемо иза сваке своје речи и сваког свога дела. Што пре се овако определимо и што више људи поради на себи излаз из наших безизлаза биће успешнији и плодоноснији. Свакоме добронамерном и храбром то ће помоћи да сам себи каже "не!", кад год је то потребно. Свако наше "да" тако ће постати смислено и делотворно, што ће дати меру и пуноћу животу. линк