Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Драгана Милошевић

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Content count

    8092
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    4

Драгана Милошевић last won the day on Јул 6 2015

Драгана Милошевић had the most liked content!

О Драгана Милошевић

  • Ранг
    заузета
  • Рођендан 01/20/81

Profile Information

  • Пол :
    Женско
  • Локација :
    Неготин
  • Интересовање :
    музика,филм ... нећу брак.

Recent Profile Visitors

34841 profile views
  1. У седму недељу по Пасхи Господњој, а у попразништву празника Вазнесења Господњег вршимо богослужбени спомен на 318. Светих Отаца првог Васељенског Сабора одржаног за време Светог цара Констанстина 325. године у Никеји. У последњу недељу пред празник Свете Педесетнице, Црква је богомудро установила да се савршава молитвени спомен на све Свете Оце првог Васељенског Сабора који су у борби против погубне Аријеве јереси себе уградили у вечност прослављајући Бога, да би и Господ њих прославио. У синаксару овог недељног дана читамо да се ово празновање не налази случајно између Вазнесења и Педесетнице, јер Свети Оци поред велике победе Православља над Аријевим погрешним учењем, прославише Бога и формулисањем првог дела Символа вере. Детаљније о првом Васељенском Сабору и његовом значају прочитајте у делу Антона Владимировича Карташова „Васељенски Сабориˮ. У богослужењу ове седме недеље по Пасхи, молитвено се велича први Васељенски Сабор, али и 318. Светих Отаца овог сабора који се у служби називају Христовим усрдним проповедницима и бранитељима еванђелске истине и учења Цркве Христове. У једној од познатих стихира „Свјатих Отцев лик…ˮ коју појемо на јутрењу ове недеље, Свете Оце називамо многосветлим звездама, необоривим кулама Сиона, миомирисним рајским цветовима, похвалама благословеног града Никеје, као и украсом васцеле васељене. У својој химнографији, професор Мирковић, напомиње да у служби Светих Отаца првог Васељенског Сабора, уопште немамо именâ аутора химнографије у њихову част. Свако од нас би поставио питање због чега се баш у овај недељни дан празнију ови Свети Оци као украси Цркве Христове? На ово питање одговор можемо наћи у бројним како црквено-историјским чињеницама, тако и у богослужбеном предању Цркве. Многи наводе да се овај молитвени спомен установљен јер је први Васељенски Сабор отпочео са радом управо у периоду између Пасхе Господње и Свете Педесетнице (19. јуна). Са друге стране имамо и један богословски разлог који подсећа да су Свети Оци прославили Христа Васкрслога и Вазнесенога, а да су то пренели и формулисали у символу вере. И крајњи разлог овог празновања казује да је на овом светом Сабору одређена пасхалија по којој се израчунава празновање Пасхе. У седму недељу по Васкру на Литургији се чита Еванђеље о Спаситељевој првосвештеничкој молитви, а због чега се ово зачало чита баш у овај дан поучава Свети Владика Николај Охридски и Жички: „Зашто се баш та молитва чита у јеванђељу на данашњи дан? Зато што је она показала своје дејство и на овом Првом Васељенском Сабору. Силом те молитве Бог је учинио свете оце на том Сабору просвећеним и неустрашивим поборницима истине и победиоцима над заблудом и злобом људском и демонском.ˮ Преподобни Јустин ћелијски беседећи у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије о овом недељном и радосном дану вели: „Свети Оци ништа ново нису давали свету, не, они су се само трудили да сачувају сву Истину о Христу и предају нама потомцима својим. Тако све до краја историје рода људског. У томе је не само њихова тајна, него тајна свих Светих Отаца уопште, тајна свих Исповедника Господа Христа. У томе је тајна на првом месту Светих Апостола, у томе је њихов подвиг, њихово апостолство. Да, они који су добили од Господа Христа, шта? Њега Самог и Њиме дају Живот Вечни свима који поверују у Господа Христа. „Ми вам јављамо Живот Вечни“ – објављује Свети Јован Богослов у својој Посланици хришћанима. Ми вам јављамо Живот Вечни, ништа мање од тога! Иако си у овоме свету, који је острво смрти, земља – острво смрти, ми, ми вам јављамо Живот Вечни. Ми смо хришћани изузетак у овоме свету… Све су то имали у виду (Свети Оци) када су на Првом Васељенском сабору бранили ту истину хришћанску, односно, истину да је Христос Богочовек. Не нешто ниже од Бога, него прави Бог и прави Човек. То је истина иза које Света Црква стоји, као што је стајала и тада пре хиљаду седамсто година, и стајаће до Страшнога Суда, и кроз сву Вечност. Богочовек је све и сва! – ето истине коју су нам Оци Првог Васељенског сабора оставили у тестаменту свога Символа вере, који ми читамо сваки дан по неколико пута. Ту је казано све. Ту је дато све што је потребно нашем срцу – људском срцу, што је потребно нашем уму – људском уму, што је потребно нашем животу – људскоме животу у свима световима. Богатство непотрошиво! Живот такав никада није такав, живот такав је бескрајна радост у Господу Христу, има божанску вредност и радост. Та вера, једина истинита вера – њена чудеса непрекидно се лију и разливају по свим нашим бићима и срцима.ˮ Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на Земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. (тропар) Проповедање Апостола, оци догмата, у Цркви сте једину веру запечатили, јер сте одећу истине носили, исткану од богословља са Неба, уздижући и славећи велику тајну побожности. (кондак) Бранислав Илић, теолог Вера View full Странице
  2. У седму недељу по Пасхи Господњој, а у попразништву празника Вазнесења Господњег вршимо богослужбени спомен на 318. Светих Отаца првог Васељенског Сабора одржаног за време Светог цара Констанстина 325. године у Никеји. У последњу недељу пред празник Свете Педесетнице, Црква је богомудро установила да се савршава молитвени спомен на све Свете Оце првог Васељенског Сабора који су у борби против погубне Аријеве јереси себе уградили у вечност прослављајући Бога, да би и Господ њих прославио. У синаксару овог недељног дана читамо да се ово празновање не налази случајно између Вазнесења и Педесетнице, јер Свети Оци поред велике победе Православља над Аријевим погрешним учењем, прославише Бога и формулисањем првог дела Символа вере. Детаљније о првом Васељенском Сабору и његовом значају прочитајте у делу Антона Владимировича Карташова „Васељенски Сабориˮ. У богослужењу ове седме недеље по Пасхи, молитвено се велича први Васељенски Сабор, али и 318. Светих Отаца овог сабора који се у служби називају Христовим усрдним проповедницима и бранитељима еванђелске истине и учења Цркве Христове. У једној од познатих стихира „Свјатих Отцев лик…ˮ коју појемо на јутрењу ове недеље, Свете Оце називамо многосветлим звездама, необоривим кулама Сиона, миомирисним рајским цветовима, похвалама благословеног града Никеје, као и украсом васцеле васељене. У својој химнографији, професор Мирковић, напомиње да у служби Светих Отаца првог Васељенског Сабора, уопште немамо именâ аутора химнографије у њихову част. Свако од нас би поставио питање због чега се баш у овај недељни дан празнију ови Свети Оци као украси Цркве Христове? На ово питање одговор можемо наћи у бројним како црквено-историјским чињеницама, тако и у богослужбеном предању Цркве. Многи наводе да се овај молитвени спомен установљен јер је први Васељенски Сабор отпочео са радом управо у периоду између Пасхе Господње и Свете Педесетнице (19. јуна). Са друге стране имамо и један богословски разлог који подсећа да су Свети Оци прославили Христа Васкрслога и Вазнесенога, а да су то пренели и формулисали у символу вере. И крајњи разлог овог празновања казује да је на овом светом Сабору одређена пасхалија по којој се израчунава празновање Пасхе. У седму недељу по Васкру на Литургији се чита Еванђеље о Спаситељевој првосвештеничкој молитви, а због чега се ово зачало чита баш у овај дан поучава Свети Владика Николај Охридски и Жички: „Зашто се баш та молитва чита у јеванђељу на данашњи дан? Зато што је она показала своје дејство и на овом Првом Васељенском Сабору. Силом те молитве Бог је учинио свете оце на том Сабору просвећеним и неустрашивим поборницима истине и победиоцима над заблудом и злобом људском и демонском.ˮ Преподобни Јустин ћелијски беседећи у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије о овом недељном и радосном дану вели: „Свети Оци ништа ново нису давали свету, не, они су се само трудили да сачувају сву Истину о Христу и предају нама потомцима својим. Тако све до краја историје рода људског. У томе је не само њихова тајна, него тајна свих Светих Отаца уопште, тајна свих Исповедника Господа Христа. У томе је тајна на првом месту Светих Апостола, у томе је њихов подвиг, њихово апостолство. Да, они који су добили од Господа Христа, шта? Њега Самог и Њиме дају Живот Вечни свима који поверују у Господа Христа. „Ми вам јављамо Живот Вечни“ – објављује Свети Јован Богослов у својој Посланици хришћанима. Ми вам јављамо Живот Вечни, ништа мање од тога! Иако си у овоме свету, који је острво смрти, земља – острво смрти, ми, ми вам јављамо Живот Вечни. Ми смо хришћани изузетак у овоме свету… Све су то имали у виду (Свети Оци) када су на Првом Васељенском сабору бранили ту истину хришћанску, односно, истину да је Христос Богочовек. Не нешто ниже од Бога, него прави Бог и прави Човек. То је истина иза које Света Црква стоји, као што је стајала и тада пре хиљаду седамсто година, и стајаће до Страшнога Суда, и кроз сву Вечност. Богочовек је све и сва! – ето истине коју су нам Оци Првог Васељенског сабора оставили у тестаменту свога Символа вере, који ми читамо сваки дан по неколико пута. Ту је казано све. Ту је дато све што је потребно нашем срцу – људском срцу, што је потребно нашем уму – људском уму, што је потребно нашем животу – људскоме животу у свима световима. Богатство непотрошиво! Живот такав никада није такав, живот такав је бескрајна радост у Господу Христу, има божанску вредност и радост. Та вера, једина истинита вера – њена чудеса непрекидно се лију и разливају по свим нашим бићима и срцима.ˮ Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на Земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. (тропар) Проповедање Апостола, оци догмата, у Цркви сте једину веру запечатили, јер сте одећу истине носили, исткану од богословља са Неба, уздижући и славећи велику тајну побожности. (кондак) Бранислав Илић, теолог Вера
  3. Његово Високопреосвештенство г. Хризостом (Јевић), изабрани Митрополит дабробосански, рођен је 4. марта 1952. године у Вођеници код Босанског Петровца од родитеља Николе и мајке Росе, рођене Радошевић. Основну школу са одличним успјехом и примјерним владањем завршио је школске 1966/67. године. Још као ученик основне школе јавно је исказао за оно вријеме ''непримјерену'' намјеру да ''учи за попа''. На питање зашто је то изговорио пред наставником и ученицима, који су због тога прасли у смјех, врло често каже: -Ни сам нисам знао зашто сам то рекао. Вјероватно је то била воља Божја и призив Божји. Али, његова одлука да ''учи за попа'' наишла је на противљење у његовој породици, што је резултирало једногодишњим паузирање у његовом редовном школовању. Школске 1968/69. године уписао се у петоразредну Богословију у манастиру Крки, коју је са одличним успјехом окончао школске 1973. године. Као ученик Богословије био је активан у хорском пјевању и фолклорној секцији и другим манифестацијама које су тада биле актуелне у овој знаменитој Богословији. У петом разреду Богословије испомагао је протојереју Марку Андровићу у вођењу хора Богословије. Још као ученик 4. разреда Богословије примио је монашки постриг. Замонашио га је блажене успомене Владика далматински Стефан Боца, на бденију уочи празника Рођења Пресвете Богородице (Мале Госпојине), 20. септембра 1971. године давши му на монашењу име Хризостом. У чин ђакона (јерођакона) рукоположен је на Крстовдан, 27. септембра 1971. године, а у чин презвитера (јеромонаха) у манастиру Крки 10. јуна 1973. године. Рукоположио га је тадашњи Епископ далматински Стефан Боца. Године 1973/74. године служио је војни рок у Краљеву у касарни на Јарчујаку из које је како сам каже ''врло често 'шмугнуо' у манастир Жичу''. И поред свих проблема које је као свештеник имао у тадашњој Југословенској народној армији (ЈНА) са великим задовољством се сјећа проведених тренутака у манастиру Жичи са блажене успомене Владиком жичким Василијем који му је био и остао узор у сваком погледу, затим сусрета у манастиру Жичи са Светим авом Јустином (Поповићем), проведеним сатима са жичким старцима данас већ покојним Доситејем и Герасимом, који су му били велика подршка у тим тешким војничким мјесецима. Године 1974. након одслужења војног рока постављен је за секретара Црквеног суда у Епархији далматиснкој у Шибенику. Благословом владике Стефана уписао је ванредне студије теологије у Београду на Богословском факултету, али је због обавезе у Епархији далматинској и парохији скрадинској коју је по показаној потреби опслуживао прекинуо ванредно студирање на Богословском факултету у Београду. Већ 1975. године Свети Архијерејски Синод га, на препоруку владике Стефана, упућује на редовне студије теологије у Букурешт, Румунија, али тамо због политичких разлога (инфорбировска афера Дапчевић) никада није отишао. Благодарећи тој ''афери'' крајем јануара 1976. године владика Стефан га шаље у Солун, Грчку, ради учења грчког језика и припрема за успис на редовне студије теологије на Аристотеловом универзитету у Солуну. На Теолошком богословском факултету у Солуну студира од 1976. до 1980.године. Дипломирао је са одличним успјехом у новембру 1980. године. Од 1978. до 1979. године у два наврата пратио је курсеве француског језика у Паризу, Француска. За сво вријеме студирања у Солуну редовно је одлазио на Свету Гору Атонску и боравио прије свега у манастиру Хиландару и другим светогорским манастирима. Посебно је био духовно везан за старца Никанора (Савића), тадашњег првог епитропа хиландарског и старца. Од њега је много научио, а молитва старца Никанора била је да послије завршених студија остане у Хиландару. Његову молбу и жељу тада млади јеромонах Хризостом је осјетио и прихватио, па је одмах по положеној заклетви на крају студија отишао у Хиландар. Одлуком стараца манастира Хиланара уписан је у монахологиј намастира Хиланрада и примио послушања ефимериоса (служашчег јероманаха) и секретара манастира за грчки језик. Међутим, због инсистирања тадашњег Владике далматиског Николаја (потоњег Митроплита дабробосанског) да се врати у манастир Крку и да буде наставник у тамошњој Богословији почетком 1981. године јеромонах Хризостом се вратио у свој постриг манастир Крку у којој је од септембра 1981. до септембра 1991. године био наставник, васпитач, главни васпитач, манастирски економ, гостопримник, кустос новоотворене ризнице манастира Крупе (1987/88), администратор парохија ђеврсачке, скрадинске и брибирске.. Дана 23. маја 1991. године Свети Архијерејски Сабор изабаро га је за првог Епископа новоосноване (1990.) Епархије бихаћко-петровачке, а устоличен је одлуком Светог Архијерејског Синода 4. августа 1991. године у храму Светог Саве у Дрвару из разлога што је Катедрални храм у Босанском Петровцу био у фази реконструкције. Административно Епархију бихаћко-петровачку примио је 22. августа 1991. године од дотадашњег администратора Епископа далматинског Николаја Мрђе. Дошао је на епархију буквално без игдје ичега и народским језиком речено ''голу ледину''. То га није обесхрабрило. Имао је вјеру у Бога и повјерење у своје епархиоте. На Епархији бихаћко-петровачкој остао је пуне 22 године (1991- 2013). Оставља се историји и историчарима да изучавају и пишу шта се све дешавало у овом периоду његова живота, као и то шта је све владика Хризостом учинио у овој епархији и под каквим условима и околностима. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, дана 1. јуна 2013. године, на упражњену катедру Епископа зворничко-тузланских изабран је досадашњи Епископ бихаћко-петровачки Хризостом. Дана 13. јула 2013. године, владика Хризостом је устоличен у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Бијељини. Чин устоличења обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Устоличењу владике Хризостома присуствовале су многе личности из јавног живота Републике Српске, епископи и свештенство многобројних епархија Српске Православне Цркве, као и представници других вјерских заједница. После четири године архипастирског рада у Епархијом зворничко-тузланској, одлуком Светог Архијерејског Сабора 24. маја 2017. године владика Хризостом изабран је за Миторполита дабробосанског. На трону Митрополита дабробосанских, наслиједиче блаженопочившег митрополита Николаја, као 61. по реду архијереј на трону од оснивања Митрополије 1220. године од стране Светог Саве. Благодарни Господу за достојног насљедника блаженопочившег митрополита Николаја, свештенство и народ Дабробосанске митрополије од срца и са синовском оданошћу честита и кличе: Долгоденствуј, Вископреосвећени Владико, на многаја и благја љета! Извор: Митрополија дабробосанска Актуелно Епархијске вести View full Странице
  4. Његово Високопреосвештенство г. Хризостом (Јевић), изабрани Митрополит дабробосански, рођен је 4. марта 1952. године у Вођеници код Босанског Петровца од родитеља Николе и мајке Росе, рођене Радошевић. Основну школу са одличним успјехом и примјерним владањем завршио је школске 1966/67. године. Још као ученик основне школе јавно је исказао за оно вријеме ''непримјерену'' намјеру да ''учи за попа''. На питање зашто је то изговорио пред наставником и ученицима, који су због тога прасли у смјех, врло често каже: -Ни сам нисам знао зашто сам то рекао. Вјероватно је то била воља Божја и призив Божји. Али, његова одлука да ''учи за попа'' наишла је на противљење у његовој породици, што је резултирало једногодишњим паузирање у његовом редовном школовању. Школске 1968/69. године уписао се у петоразредну Богословију у манастиру Крки, коју је са одличним успјехом окончао школске 1973. године. Као ученик Богословије био је активан у хорском пјевању и фолклорној секцији и другим манифестацијама које су тада биле актуелне у овој знаменитој Богословији. У петом разреду Богословије испомагао је протојереју Марку Андровићу у вођењу хора Богословије. Још као ученик 4. разреда Богословије примио је монашки постриг. Замонашио га је блажене успомене Владика далматински Стефан Боца, на бденију уочи празника Рођења Пресвете Богородице (Мале Госпојине), 20. септембра 1971. године давши му на монашењу име Хризостом. У чин ђакона (јерођакона) рукоположен је на Крстовдан, 27. септембра 1971. године, а у чин презвитера (јеромонаха) у манастиру Крки 10. јуна 1973. године. Рукоположио га је тадашњи Епископ далматински Стефан Боца. Године 1973/74. године служио је војни рок у Краљеву у касарни на Јарчујаку из које је како сам каже ''врло често 'шмугнуо' у манастир Жичу''. И поред свих проблема које је као свештеник имао у тадашњој Југословенској народној армији (ЈНА) са великим задовољством се сјећа проведених тренутака у манастиру Жичи са блажене успомене Владиком жичким Василијем који му је био и остао узор у сваком погледу, затим сусрета у манастиру Жичи са Светим авом Јустином (Поповићем), проведеним сатима са жичким старцима данас већ покојним Доситејем и Герасимом, који су му били велика подршка у тим тешким војничким мјесецима. Године 1974. након одслужења војног рока постављен је за секретара Црквеног суда у Епархији далматиснкој у Шибенику. Благословом владике Стефана уписао је ванредне студије теологије у Београду на Богословском факултету, али је због обавезе у Епархији далматинској и парохији скрадинској коју је по показаној потреби опслуживао прекинуо ванредно студирање на Богословском факултету у Београду. Већ 1975. године Свети Архијерејски Синод га, на препоруку владике Стефана, упућује на редовне студије теологије у Букурешт, Румунија, али тамо због политичких разлога (инфорбировска афера Дапчевић) никада није отишао. Благодарећи тој ''афери'' крајем јануара 1976. године владика Стефан га шаље у Солун, Грчку, ради учења грчког језика и припрема за успис на редовне студије теологије на Аристотеловом универзитету у Солуну. На Теолошком богословском факултету у Солуну студира од 1976. до 1980.године. Дипломирао је са одличним успјехом у новембру 1980. године. Од 1978. до 1979. године у два наврата пратио је курсеве француског језика у Паризу, Француска. За сво вријеме студирања у Солуну редовно је одлазио на Свету Гору Атонску и боравио прије свега у манастиру Хиландару и другим светогорским манастирима. Посебно је био духовно везан за старца Никанора (Савића), тадашњег првог епитропа хиландарског и старца. Од њега је много научио, а молитва старца Никанора била је да послије завршених студија остане у Хиландару. Његову молбу и жељу тада млади јеромонах Хризостом је осјетио и прихватио, па је одмах по положеној заклетви на крају студија отишао у Хиландар. Одлуком стараца манастира Хиланара уписан је у монахологиј намастира Хиланрада и примио послушања ефимериоса (служашчег јероманаха) и секретара манастира за грчки језик. Међутим, због инсистирања тадашњег Владике далматиског Николаја (потоњег Митроплита дабробосанског) да се врати у манастир Крку и да буде наставник у тамошњој Богословији почетком 1981. године јеромонах Хризостом се вратио у свој постриг манастир Крку у којој је од септембра 1981. до септембра 1991. године био наставник, васпитач, главни васпитач, манастирски економ, гостопримник, кустос новоотворене ризнице манастира Крупе (1987/88), администратор парохија ђеврсачке, скрадинске и брибирске.. Дана 23. маја 1991. године Свети Архијерејски Сабор изабаро га је за првог Епископа новоосноване (1990.) Епархије бихаћко-петровачке, а устоличен је одлуком Светог Архијерејског Синода 4. августа 1991. године у храму Светог Саве у Дрвару из разлога што је Катедрални храм у Босанском Петровцу био у фази реконструкције. Административно Епархију бихаћко-петровачку примио је 22. августа 1991. године од дотадашњег администратора Епископа далматинског Николаја Мрђе. Дошао је на епархију буквално без игдје ичега и народским језиком речено ''голу ледину''. То га није обесхрабрило. Имао је вјеру у Бога и повјерење у своје епархиоте. На Епархији бихаћко-петровачкој остао је пуне 22 године (1991- 2013). Оставља се историји и историчарима да изучавају и пишу шта се све дешавало у овом периоду његова живота, као и то шта је све владика Хризостом учинио у овој епархији и под каквим условима и околностима. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, дана 1. јуна 2013. године, на упражњену катедру Епископа зворничко-тузланских изабран је досадашњи Епископ бихаћко-петровачки Хризостом. Дана 13. јула 2013. године, владика Хризостом је устоличен у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Бијељини. Чин устоличења обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Устоличењу владике Хризостома присуствовале су многе личности из јавног живота Републике Српске, епископи и свештенство многобројних епархија Српске Православне Цркве, као и представници других вјерских заједница. После четири године архипастирског рада у Епархијом зворничко-тузланској, одлуком Светог Архијерејског Сабора 24. маја 2017. године владика Хризостом изабран је за Миторполита дабробосанског. На трону Митрополита дабробосанских, наслиједиче блаженопочившег митрополита Николаја, као 61. по реду архијереј на трону од оснивања Митрополије 1220. године од стране Светог Саве. Благодарни Господу за достојног насљедника блаженопочившег митрополита Николаја, свештенство и народ Дабробосанске митрополије од срца и са синовском оданошћу честита и кличе: Долгоденствуј, Вископреосвећени Владико, на многаја и благја љета! Извор: Митрополија дабробосанска Актуелно Епархијске вести
  5. Напад на Копте у Египту – 26 погинулих, 26 повређених 26. Мај 2017 - 15:14 Најмање 26 особа је убијено у Египту у нападу наоружане групе на аутобус у ком су се налазили Копти, јавили су египатски медији, позивајући се на сведоке и медицинске изворе. Агенција Ројтерс преноси да има 26 мртвих и да је исто толико рањено. Нешто раније, портпарол египатског Министарства здравља Халед Мегахед је за државну ТВ станицу рекао да су 24 особе убијене у нападу у провинцији Минија. Агенције подсећају да су у децембру прошле године и у априлу изведени бомбашки напади на коптске цркве у којима је на десетине људи убијено. Одговорност за те нападе преузела је Исламска држава. Џихадисти су запретили новим нападима против Копта, који чине око 10 одсто становништва Егyпта, где живи 92 милиона људи. У нападу на коптску цркву, 11. децембра убијено је 29 људи, а 11. априла у нападу на две цркве северно од Каира - 45 особа. После тих напада, египатски председник Абдел Фатах ел Сиси је прогласио тромесечно ванредно стање. Извор: РТС
  6. Главе доле, срца горе.

    1. PredragVId

      PredragVId

      Глава горе, ноге доле. И идемо даље.

    2. Драгана Милошевић

      Драгана Милошевић

      у молитви, у односу на Творца, Пеђа :D:D

    3. PredragVId

      PredragVId

      Да али ту је реч о спуштању ума у срце а други пример говори о непрестаној молитви.

  7. https://teoloskipogledi.spc.rs/sr/
  8. С Р Е Ћ А Н Р О Ђ Е Н Д А Н Х В А Л А Ш Т О П О С Т О Ј И Т Е !
  9. Ново издање: Свети и Велики Сабор Предговор Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија
  10. Не знам шта да мислим. Ако су тачна нагађања, до краја дана имаћемо званично саопштење.
  11. Данас нам је диван даан!

    1. Show previous comments  1 more
    2. Драгана Милошевић
    3. PredragVId

      PredragVId

                                      :kolcecb3hb8:

                                 Драге Поуке срећан нам рођендан!

    4. PredragVId

      PredragVId

                                      Нешто су се сви заборавили.
                                                     Хеј поукаши:

       

  12. Srecno, Pedja!