Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Драгана Милошевић

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    7145
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Days Won

    4

Драгана Милошевић last won the day on Јул 6 2015

Драгана Милошевић had the most liked content!

О Драгана Милошевић

Profile Information

  • Пол :
    Женско
  • Локација :
    Неготин
  • Интересовање :
    музика,филм ... нећу брак.

Recent Profile Visitors

38230 profile views
  1. Гагина запажања

    Данима ћутим о Теби, о милости Твојој . Родитељи су били у опасности, Ти си их избавио од тешких страдања. Слава моћи Твојој, Господе! Опрости, више нећу ћутати.
  2. Медвеђа посла...

    Међеде, дођи на панађур због посла.
  3. Зорана Михајловић, потпредседница владе Републике Србије, a уз то и министарка саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре, оптужила је Његову Светост, Патријарха српског господина Иринеја, као и читаву Српску Православну Цркву, да наводно „врше притисак” на председника Србије г. Вучића пред почетак унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Тиме је урадила управо оно за што неосновано оптужује српског Патријарха – извршила је јавни притисак на поглавара наше Цркве и на све нас у Цркви како се случајно не бисмо усудили да мислимо својом главом, а поготову како се не бисмо дрзнули да о Косову и Метохији и његовој органској, нераскидивој вези са свим осталим крајевима наше Отаџбине мислимо онако како је о томе Српска Православна Црква мислила у току читаве своје историје, што аутоматски значи и српски народ у његовом историјском трајању, све, ево, до епохе самоуверене госпође Михајловић, која одлучно „издваја своје мишљење” и сматра га супериорним у односу на став Цркве, односно српског народа. Ако ико треба да зна шта на ову тему верује, мисли и осећа Српска Православна Црква, што ће рећи већина српског народа која се декларише као њени верници, онда је то ваљда Патријарх српски, а сигурно није надобудна госпођа министарка (при чему реч „министарка” не значи супруга министра као у класичној српкој комедији већ јавну функцију изражену у духу новоговора „родне равноправности”, тако прирасле њеноме срцу). Уосталом, шта је то рђаво изјавио Патријарх? Да ли икоји свештеник, а некмоли првосвештеник своје Цркве, треба унапред да сумњичи за неискреност и подмукле „задње намере” било кога, а поготову већином гласова изабраног првог човека државе, или треба да пође од претпоставке да наш конкретни ближњи, па ма он био и председник наше државе, изјављује оно у што верује, што мисли и осећа? Какав је то „притисак” када се јавно изрази уверење да председник заступа ставове оних који су му поклонили поверење на изборима, а не ставове „доброжелатељâ” (читај: туторâ и менторâ) из сенке? И какав је то став и однос према самоме председнику Вучићу? Зар се може полазити од претпоставке да његов позив на свенародни дијалог о отвореној рани угроженог и окупираног Косова и Метохије и о могућностима исцељења те ране унапред значи жељу да он свима наметне некакву своју дијагнозу и терапију, а да га мишљење сопственог народа у суштини не занима? Ко има право да Александру Вучићу унапред импутира политички и морални макијавелизам? Патријарх није шеф државе, нити је политичка личност у дневнополитичком смислу, али је он као поглавар наше Цркве, маколико то госпођи министарки звучало „антисекуларно”, самим тим и духовни отац наше нације, па зато има не само право, које му речена госпођа не признаје, него и свету, неприкосновену обавезу да говори управо тако како говори. Он има право и дужност да дâ очински савет сваком православном вернику, па и Александру Вучићу, који и не крије да му је до тога савета стало, те у дијалогу очекује на првом месту одзив и ставове Српске Православне Цркве, а потом Српске академије наукâ и свих одговорних институција и појединаца. Следствено, реаговање потпредседнице владе Зоране Михајловић на интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја „Вечерњим новостима“, осим што збуњује нелогичношћу, изазива и недоумице око смисла и могућности дијалога, макар онаквог како га је, у више наврата, описао председник Републике. Госпођа Михајловић заправо демантује и свесно обесмишљава позив господина Вучића на заиста нужни дијалог о будућности Срба и свих грађана Србије у нашој јужној покрајини, а самим тим и дијалог о будућности државе Србије и српског народа у целини. Председник Србије је позвао све грађане Србије на дијалог о Косову и Метохији. „Ћутање значи да нас одговори, ни на шта, више не интересују. Ћутање значи да немамо више шта да тражимо...“ Српска Православна Црква и њен Патријарх, наравно, не ћуте; о Косову и Метохији никада нису ћутали нити ће ћутати. Можда Црква и Патријарх нису, по терминологији и замисли Зоране Михајловић, „добар партнер”. Као да се ради о некаквом плесу, спорту, картама или пословном подухвату, контроверзној шпекулацији, а не о Цркви Божјој! Желимо да приметимо, такође, да дијалог никако не сме да буде наметљиви „монолог власти” у односу на све друге учеснике. Тиме би се, наиме, унапред обесмислила сама идеја разговора: свела би се на послушно климање главом, без права на став. Тиме би и наша власт са нивоа слободно изабраних представника народа и оданих службеника српске државе била срозана на ниво обичног партитократског и једноумног режима. За многе екстремно секуларне државне функционере (уствари криптотитоисте) Црква је само „невладина организација”, која, по њима, нема никаквих права, па ни правâ која ужива било који појединачни грађанин ове земље (о невладиним организацијама да и не говоримо: њима се толерише и допушта толико тога, без икаквог упоришта у броју њихових чланова и у њиховој реалној снази). Ако као полазиште за расправу прихватимо и то да смо ми православни Срби обична ”невладина организација”, онда и у тој варијанти имамо право на своје мишљење, без ичијег надменог туторства и, за демократску земљу, апсолутно недопустивог непоштовања. Време у коме су припадници Цркве морали да се скривају и тајно састају, без права гласа и увек под паском режима, заувек је, надамо се, прошло. О томе би они који се евентуално слажу са иступом потпредседнице владе могли да се обавесте не само у одредбама нашег Устава већ и у законима о Црквама и верским заједницама који важе у земљама Европске Уније, за коју се она иначе тако ватрено залаже. На своје велико изненађење, уверили би се да је такво понашање, наслеђено од некадашњих екстремно идеологизованих противника Цркве у владајућим структурама некадашње СФРЈ, у европским земљама недопустиво и неприхватљиво. Толико о „европејству” неких наших људи! Надамо се да се овакви ексцеси више неће понављати нити кварити иначе коректне односе Српске Православне Цркве и српске државе – посебно сада, у условима појачаних притисака Запада по питању Косова и Метохије. Епископ бачки др Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве View full Странице
  4. Зорана Михајловић, потпредседница владе Републике Србије, a уз то и министарка саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре, оптужила је Његову Светост, Патријарха српског господина Иринеја, као и читаву Српску Православну Цркву, да наводно „врше притисак” на председника Србије г. Вучића пред почетак унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Тиме је урадила управо оно за што неосновано оптужује српског Патријарха – извршила је јавни притисак на поглавара наше Цркве и на све нас у Цркви како се случајно не бисмо усудили да мислимо својом главом, а поготову како се не бисмо дрзнули да о Косову и Метохији и његовој органској, нераскидивој вези са свим осталим крајевима наше Отаџбине мислимо онако како је о томе Српска Православна Црква мислила у току читаве своје историје, што аутоматски значи и српски народ у његовом историјском трајању, све, ево, до епохе самоуверене госпође Михајловић, која одлучно „издваја своје мишљење” и сматра га супериорним у односу на став Цркве, односно српског народа. Ако ико треба да зна шта на ову тему верује, мисли и осећа Српска Православна Црква, што ће рећи већина српског народа која се декларише као њени верници, онда је то ваљда Патријарх српски, а сигурно није надобудна госпођа министарка (при чему реч „министарка” не значи супруга министра као у класичној српкој комедији већ јавну функцију изражену у духу новоговора „родне равноправности”, тако прирасле њеноме срцу). Уосталом, шта је то рђаво изјавио Патријарх? Да ли икоји свештеник, а некмоли првосвештеник своје Цркве, треба унапред да сумњичи за неискреност и подмукле „задње намере” било кога, а поготову већином гласова изабраног првог човека државе, или треба да пође од претпоставке да наш конкретни ближњи, па ма он био и председник наше државе, изјављује оно у што верује, што мисли и осећа? Какав је то „притисак” када се јавно изрази уверење да председник заступа ставове оних који су му поклонили поверење на изборима, а не ставове „доброжелатељâ” (читај: туторâ и менторâ) из сенке? И какав је то став и однос према самоме председнику Вучићу? Зар се може полазити од претпоставке да његов позив на свенародни дијалог о отвореној рани угроженог и окупираног Косова и Метохије и о могућностима исцељења те ране унапред значи жељу да он свима наметне некакву своју дијагнозу и терапију, а да га мишљење сопственог народа у суштини не занима? Ко има право да Александру Вучићу унапред импутира политички и морални макијавелизам? Патријарх није шеф државе, нити је политичка личност у дневнополитичком смислу, али је он као поглавар наше Цркве, маколико то госпођи министарки звучало „антисекуларно”, самим тим и духовни отац наше нације, па зато има не само право, које му речена госпођа не признаје, него и свету, неприкосновену обавезу да говори управо тако како говори. Он има право и дужност да дâ очински савет сваком православном вернику, па и Александру Вучићу, који и не крије да му је до тога савета стало, те у дијалогу очекује на првом месту одзив и ставове Српске Православне Цркве, а потом Српске академије наукâ и свих одговорних институција и појединаца. Следствено, реаговање потпредседнице владе Зоране Михајловић на интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја „Вечерњим новостима“, осим што збуњује нелогичношћу, изазива и недоумице око смисла и могућности дијалога, макар онаквог како га је, у више наврата, описао председник Републике. Госпођа Михајловић заправо демантује и свесно обесмишљава позив господина Вучића на заиста нужни дијалог о будућности Срба и свих грађана Србије у нашој јужној покрајини, а самим тим и дијалог о будућности државе Србије и српског народа у целини. Председник Србије је позвао све грађане Србије на дијалог о Косову и Метохији. „Ћутање значи да нас одговори, ни на шта, више не интересују. Ћутање значи да немамо више шта да тражимо...“ Српска Православна Црква и њен Патријарх, наравно, не ћуте; о Косову и Метохији никада нису ћутали нити ће ћутати. Можда Црква и Патријарх нису, по терминологији и замисли Зоране Михајловић, „добар партнер”. Као да се ради о некаквом плесу, спорту, картама или пословном подухвату, контроверзној шпекулацији, а не о Цркви Божјој! Желимо да приметимо, такође, да дијалог никако не сме да буде наметљиви „монолог власти” у односу на све друге учеснике. Тиме би се, наиме, унапред обесмислила сама идеја разговора: свела би се на послушно климање главом, без права на став. Тиме би и наша власт са нивоа слободно изабраних представника народа и оданих службеника српске државе била срозана на ниво обичног партитократског и једноумног режима. За многе екстремно секуларне државне функционере (уствари криптотитоисте) Црква је само „невладина организација”, која, по њима, нема никаквих права, па ни правâ која ужива било који појединачни грађанин ове земље (о невладиним организацијама да и не говоримо: њима се толерише и допушта толико тога, без икаквог упоришта у броју њихових чланова и у њиховој реалној снази). Ако као полазиште за расправу прихватимо и то да смо ми православни Срби обична ”невладина организација”, онда и у тој варијанти имамо право на своје мишљење, без ичијег надменог туторства и, за демократску земљу, апсолутно недопустивог непоштовања. Време у коме су припадници Цркве морали да се скривају и тајно састају, без права гласа и увек под паском режима, заувек је, надамо се, прошло. О томе би они који се евентуално слажу са иступом потпредседнице владе могли да се обавесте не само у одредбама нашег Устава већ и у законима о Црквама и верским заједницама који важе у земљама Европске Уније, за коју се она иначе тако ватрено залаже. На своје велико изненађење, уверили би се да је такво понашање, наслеђено од некадашњих екстремно идеологизованих противника Цркве у владајућим структурама некадашње СФРЈ, у европским земљама недопустиво и неприхватљиво. Толико о „европејству” неких наших људи! Надамо се да се овакви ексцеси више неће понављати нити кварити иначе коректне односе Српске Православне Цркве и српске државе – посебно сада, у условима појачаних притисака Запада по питању Косова и Метохије. Епископ бачки др Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве
  5. Други Фестивал хришћанске културе (ВИДЕО)

    Предавање и изложба на Ромулијани 19. септембра 2017. Предавање: Гнездо лепоте, Задужбине Косова и Метохије - Архимандрит Иларион (Лупуловић) Изложба: Ромулина кућа од Диониса до Христа - др Маја Живић Ромулијана 2017
  6. Други Фестивал хришћанске културе (ВИДЕО)

    Вечерње богослужење на темељима базилике на Ромулијани
  7. Приступна беседа Епископа зворничко-тузланског г. Фотија Беседа епископа Фотија на устоличењу у трон Епископа зворничко-тузланских Ваша Светости, браћо Архијереји, уважена господо, драга браћо и сестре, дозволите ми да најпре заблагодарим Богу, Једноме у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, на овом великом дару, пошто сам рукама Ваше Светости данас ја недостојни уведен у трон Епископа зворничко-тузланских. Ово је велики дан за нашу Цркву и сав народ Божији, јер овај чин иконизује Господа „Епископа душа наших“ (1. Пт. 2, 25), нашег Пастира, Учитеља и Спаситеља без кога не можемо чинити ништа (Јн. 15, 5). Господ наш Исус Христос је Глава Цркве (Еф. 4, 15), Он преко нас недостојних руководи својом Црквом, светотајински узводећи све верујуће у реалност Царства Небеског. Подвиг, дакле, нас епископа је да се свему саображавамо својој Глави – Господу Исусу Христу, служећи тако светом Јеванђељу, народу Божијем и његовом спасењу. То је тај уски крсто-васкрсни пут, пут којим су ходили и којим и данас ходе истински пастири Цркве Христове. То је, по речима народног песника, пут Богочовека. По промислу Божијем до сада сам ево 18 година служио као Епископ у далматинској епархији, епархији апостолској и мученичкој. Долазећи у Далмацију затекао сам апокалиптичку пустош. У српским селима куће без кровова, цркве и манастири разрушени, а народ прогнан и избегао. Како почети, шта чинити? И даде Бог снаге да то све некако оживи и добије своје пређашње контуре. Процвета пустиња као крин, Господе (Ис. 35, 1-2) и врати се живот у Далмацију. Вратише се далматински сабори и поново пропева богословија у манастиру Крки, а народ Божији нађе утеху у својој Цркви. Али, да нас не обузму емоције, томе шта се и како урадило, судиће историја, али оно што је сигурно то је да ће тај народ и његове светиње, камен, маслине и виногради остати трајно у нашем срцу. Дај Боже да убудуће буде и боље и врати се све у славу најбољих времена, која је описао велики владика Никодим Милаш у својој Православној Далмацији. Благословом Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве и Вас, Ваша Светости, сада сам постављен за Епископа зворничко-тузланске епархије, која је пребогата својом историјом. Њени почеци датирају из XIII века, из времена Немањића, посебно краља Стефана Драгутина (1276-1316), од када и датира постојање црквене организације на овим просторима. Развој црквеног живота наставиће се у време владавине Твртка Стефана (1377-1391), који је крунисан у Милешеви 1372. године „на гробу светог Саве“. Посебан замах црквеног живота био је у време Стефана Лазаревића (XV век), господара источне Босне (1413-1427). У његово време, црквени поглавар ових простора има титулу митрополита и овако ће бити све до уједињења Патријаршије 1920. године. Падом средњовековних српских држава под отоманску власт, долази до промене црквеног живота. Развој благољепија замењује мучеништво, али плодови вере остају, јер велики духовни центри и светиње сачуваше свето Православље и у то време. Обновом Пећке Патријаршије (1557-1766) поново долази до процвата црквеног живота. Монаси манастира Папраћа одлазе у Русију и добијају велику помоћ за свој манастир, а у манастиру Озрену и Ловници врши се преписивање библијских књига. У ово време на простору Епархије зворничко-тузланске помињу се тројица епископа Пајсије, Лонгин и Стефан. Укидањем Пећке Патријаршије то се постепено мења, па Епархијом зворничко-тузланском управљају суседни митрополити дабробосански и ужичко-ариљски. Од средине XVIII, па све до друге половине XIX века, Епархијом зворничко-тузланском ће управљати грчки митрополити, тзв. Фанариоти, који су умногоме сачували и обновили црквени живот. Посебно треба истаћи Митрополита Агатангела, који је по наредби Омер-паше Латаса 1852. године пренео седиште епархије из Зворника у Тузлу. Он ће у Тузли подићи зграду митрополије, цркву и народну школу. У бурном и немирном XIX веку, који карактеришу буне и устанци у борби за слободу, велике силе Аустрија и Русија, присилиће Османско царство да донесе низ реформи које ће допринети побољшању положаја хришћанског становништва. О томе говоре и познати хатишерифи који су гарантовали хришћанима виши ниво личних и верских слобода. У овом периоду посебну улогу у просвећивању српског народа на простору Епархије зворничко-тузланске одиграће манастири као духовни центри Православља, при којима су, по светосавској традицији, осниване школе да буду чувари писмености и народне културе. Такве школе су постојале у манастиру Тавна, у Тешњу, Зворнику, Бијељини, Тузли и другим местима. Анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1878. године, јавља се први покушај европеизације ових области (провинција). Тада ће епископе фанариоте заменити људи са ових простора – Срби, поданици аустријске круне, али ће Црква и даље наставити да се бори за своју аутономију и слободу својих просветних установа, јачајући националну свест у народу и потребу што блискије заједнице са суседном Краљевином Србијом. У XX веку, после уједињења са Пећком Патријаршијом 1920. године, Епархија зворничко-тузланска пролази велику Голготу, како у Првом светском рату од стране Аустроугарске, тако и у Другом светском рату у време тзв. НДХ. Тада ће страдати многи православни свештеници са својим народом и тиме се придружити општем мучеништву Српске Православне Цркве на просторима бивше Југославије. На жалост, изгледа да ни све то није било довољно, па ће се поново разлећи ратни лелек на овим просторима у трагичном рату од 1992. до 1995. године, који ће са собом донети нове жртве и страдања свих народа, који живе на овим немирним балканским просторима. То је историја. Да ли је све тако морало бити, не знамо, али оно што знамо је да из историје треба учити за будућност, да би свим народима који живе на овим просторима, и Србима, и Бошњацима и Хрватима, било боље. Црква у том смислу нема ништа силније од позива свих на покајање. Покајање је темељ новог живота. Пророци Старог Завета, као и велики пастири у Новом Завету, увек су у пресудним временима позивали на свенародно покајање и уз то налагали постове. То је заиста једини духовни лек, који нам истински може помоћи. Покајање нас враћа Богу и ближњима и упућује нас на закон јеванђелске љубави, јер само онај који у љубави пребива, у Богу пребива (1. Јн. 4, 16), поучава нас свети апостол и јеванђелист Јован Богослов. Драга браћо и сестре, часно свештенство и монаштво, и благоверни народе Епархије зворничко-тузланске, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је мене слабог и недостојног изабрао за вашег Епископа, да будем по примеру доброг Пастира – Христа, ваш духовни отац и учитељ. Трудићу се да моја служба буде прожета Јеванђељем, јер смо позвани да благовестимо Јеванђеље Христово свим народима (Лк. 24, 47). И ви се трудите да будете сведоци живога Христа, не само речима, већ првенствено својим животом и делима, јер се по делима препознају истинске слуге Божије. Ми пастири морамо заједнички носити крст свога народа, народа благословеног, који воли своју Цркву и не смемо изневерити његову искрену и безазлену љубав и доброту. Зато, да наставимо заједно све оно што је добро започето у овој епархији, да зидамо цркве и манастире, и водимо свој народ путем светога Саве и светих Немањића. Свети владика Николај, српски Златоуст нашег времена, је говорио: „Три су врлине: вера, нада и љубав. Вера у Бога. Нада у вечни живот. Љубав према Створитељу и свим створењима. А свети ава Јустин Ћелијски додаје: „Све што је потребно овоме свету и људима у њему – Бог је рекао у Светом Писму.“ Дакле, то треба да буде наш пут – пут Светих Отаца. Они нас уче љубави према Богу и богослужењу и непрестаној бризи о сиротињи. Дај Боже да и ми тако чинимо, јер је то пут који нас води у вечни живот. Што се тиче нас и Епархије зворничко-тузланске, трудићемо се, по речима светог апостола Павла: „да мир имамо са свима, колико до нас стоји“ (Рим. 12, 18) и да „цару дајемо царево, а Божије Богу“ (Мт. 22, 21). То значи да ћемо у свему сарађивати са државним институцијама Републике Српске, а на савезном нивоу, Босне и Херцеговине, не заборављајући наравно никада своју мајку Србију. Поред тога, позвани смо да у свему што се тиче општег добра радимо заједно са представницима исламске заједнице и римокатоличке цркве, зато што народ првенствено од нас очекује добро и да чује реч утехе, реч мира и праштања. Будимо зато благовесници мира Божијег и измиримо се пред многобројним жртвама ратова, које су кроз историју лелеком испуњавале ову дивну и благословену земљу Босну и Херцеговину. Дај Боже да се од сада са планина поново чују само песме косаца и жетелаца; да оживе благословена народна прела и да се сви вратимо радости живота. На крају желим опет и опет да заблагодарим Богу на овом великом дару и крсту који сам из руке Ваше Светости данас примио. Трудићу се, колико ми Бог да снаге, да не изневерим Вашу љубав и поверење. Нека Бог свима подари утеху и благослов и нека благослови народ свој миром! Амин. Благословите. Бијељина, 17. септембар 2017. године Епархијске вести |
  8. Господе, прими га у Царство Своје. Био је болестан, епископ тимочки је помињао блаженопочившег.
  9. Други Фестивал хришћанске културе (ВИДЕО)

    Савремени изазови за породицу – др Миша Ђурковић Савремени изазови за породицу: право, биоетика и популарна култура - др Миша Ђурковић Музичка школа - 14. септембар 2017. године
  10. Игнорисање тзв. "Параде поноса"?!?

    Вас двојица узмите тајм аут малко
  11. Игнорисање тзв. "Параде поноса"?!?

    Јутрос смо парадирали по храмовима. Пре неки дан одржана пара инвалида, коју су несрећници назвали парадом срама.
×