Добро дошли на Живе Речи Утехе

62af87b658a0499c818723abb72a2556.png

Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,

молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате. 

Преузмите нашу апликацију на Google Play

Преузмите нашу апликацију на iTunes

 

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing most liked content since 02/17/17 in all areas

  1. (Мини) Сабор форумаша, Бања Лука 2017: 2 Горана и један Зоран. Или, како их многи овдје познају: Гоку, @gor.anger и @Justin Waters
    15 likes
  2. Одлична књига! Наручујем примерак чим изађе...био је ред да се неко усуди да проговори истину!
    14 likes
  3. Ко не упозна Дралета, тај као да и није члан форума П.С. Могли би Дралета да изнајмљујемо као туристичку атракцију... "Знате имамо Форум, и Црква.нет, богату библиотеку, и наравно Дралета кога морате да упознате..."
    13 likes
  4. 13 likes
  5. Мирољуб је опасан психопата. Смешан реално јесте, али је психопата, па онда и није баш смешно...
    13 likes
  6. Волео би д` упознам све активне форумаше, тј. све оне који својим присуством и писањем доприносе "животу" овог Форума. Није поза заиста је тако. И другачије је кад упознате човека, макар и на трен и само тада да га видите, просто му запамтите очи, па и комуникација форумска, нарочито око ствари око којих се не слажете буде другачија. Добро, код нас на Форуму је она на високом нивоу, поредећи са неким другим виртуелним агорама, али умемо да се покачимо на појединим темама да само пршти. Иначе, када сам дошао на Форум, знао сам само Драшка, од раније из цркве и хора... За све ове године до данас, упознао сам бо`ме доста људи... Попа Ивана, Данијелу (Милунку), Данијелу Жекоску, Парадоксологију, Снежану, Џеси, Жељка, Бићанића, Софију Жељкову, Милојкова, др Живаљева, Тому ВерумЕстИнБера, Рилета, Наташу са тачком, па Наташу011, Јелину, СашуОдМоскве, Мирођију, Гоцу Мајкић, Срђана Котура, Зорицу Бубало, Зору Витас, ВолимСинаБожијег, Недељка, Бокишу, Сунцокрета, Ивана са нотицама, Скунија, Зосиму, Ниџојлу Поповића, Ивана Илића, Ивана Недића, Миљана Танића, Виолету, Владимира са цртицама, ЛогосАгапеа, Хуанита, надам се да нисам неког заборавио. Нек` ме изгрди ако јесам
    12 likes
  7. 12 likes
  8. Гризли ми летос рече како би волео све да вас упозна. Муке гастарбајтерске, кад немаш нигде никог рођеног за пиво, него мораш с каубојима... Ја сам исто упознао многе, а остале бих волео да упознам, рецимо Нишлије Клауда и Генија, затим Ћириличара, Философа и Лејди Годиву, они ми падоше на памет овако из прве. А волео бих и ове Бањалучане да сретнем (Јустина Водолију већ јесам, ал никако да се саставимо опет). Већ дуго планирам са скво да скокнем до Босне. Жеља јој је да упозна та митска бића која познаје само из вицева. До сада нисмо ишли јер јој је до недавно требала виза за Босну, а ја заиста нисам могао да идем у босанску амбасаду и молим за једну. Мислим, виза за Босну...
    11 likes
  9. ПОБОЖНИ ЉУДИ "И да знате, ти религиозни које најчешће називамо ,,побожни људи'' најопаснији су у Цркви. Ти побожни људи, су веома опасни. Бог да нас сачува од њих. Када служимо Свету Литургију и кажемо: ,,Господе, спаси благочестивија'' .., један Светогорац је рекао у шали: ,,Господе спаси нас од благочестивија'' тј да нас Бог сачува од тих религиозних или побожних људи; јер побожан тј религиозан човек претставља својеприродну личност, која никада није имала лични однос са Богом. Побожна личност пости, спроводи молитвено и разна друга црквена ,,правила'', просто испуњава задужења пред Богом, али нема никакав озбиљан однос са Њим и зато Бог, оваквој личности, никада не открива баш ништа. И ево, сведочим вам и признајем из сопственог опита и искуства, да се у животу нисам сусрео са већим враговима и опасношћу за Цркву од побожних људи". Нисам могао а да у покладној седмици не цитирам ове мудре речи Митрополита Атанасија Лимасолског које се у последње време врте по Фејсбуку. Узалуд нам све опомињање да пост није само телесни, узалуд нам током припрема за пост благочестиво згражање над фарисејем и формално подразумевајуће прихватање грешног цариника као узора, ако заборавимо да нам то без личног молитвеног односа са Богом, без искрене стрепње али и наде да ћемо остати са Њим у вези, без љубави према Христу у себи, у онима око себе, у оној Његовој "најмањој браћи" о којој смо слушали у јеванђељу на месопусну недељу, а коју треба од срца нахранити, напојити,оденути - не значи ништа. Самоуверено "побожни" заиста понекад наносе Црви велику штету. Огромна је разлика између религиозних, "побожних" људи и оних који се боре за своју веру која никад није довољно велика и јака. Ђакон Ненад Илић
    11 likes
  10. Зашто се данас (а то траје већ деценију или дуже) у Цркви позитивни појмови преокрећу у негативне? Зар побожност није нешто пожељно? Као и ревност и преподобност. Да ли су светитељи били побожни, да ли су били преподнобни, ревнитељи вере у Бога? Јесу, наравно. А највећа погрда данас у Цркви је рећи неком да је преподобан и ревнитељ. А сада видим да је и термин побожан сврстан у те негативно конотиране изразе. Какво је то (наше) време, када позитивне појмове доживљава као негативне? Или су они који тако говоре и пишу лењи да разлуче, да кажу: постоје ревнитељи и псевдоревнитељи, побожни и псевдопобожни...Ако псевдопобожне људе називаш побожнима, да ли ти у ствари хоћеш да кажеш да побожних уопште и нема? Неће бити. Ја их знам: они и посте и моле се Богу, и кају се, искрени су, смирени, предани Господу, имају у срцу и души благодат Господњу која сведочи да ништа у њима није оно што говори ђакон Ненад. Како ћемо њих да назовемо? Назваћемо их јединим исправним именом: ПОБОЖНИ људи. А ови други, о којима говори ђакон, јесу псевдопобожни. Такође не мислим да су псевдопобожни људи највећа опасност у Цркви. Они штете себи и још понекоме коме успеју да наметну свој став и мишљење. Много већа опасност вреба од псевдотеолога, који намећу своја погрешна, често и јеретичка учења, као ауторитативан став Цркве. И то намећу неупоредиво већем броју људи - и у богословским училиштима (као предавачи) и у школама (као вероучитељи) и са проповедаоница, као свештеници.
    11 likes
  11. 11 likes
  12. Када је моја сестра била први пут трудна, др је рекао да постоји могућност да беба има еадвардсов синдром, слао је у фронт на УЗ, а они даље су хтели да јој раде амниоцентезу. Богу хвала, захваљујући једној лудој мед. сестри која се на најобичније питање толико драла на моју сестру, моја сека одустане од те амниоцентезе и одлучи да неће више да се цима због тог разлога по лекарима. Како год да буде, нека буде. Одради приватно један уз преглед код одличног др, он каже да је највероватније све ок. Наравно, ишла је на редовне прегледе у дом здравља. Термин је био половином априла. Приближава се Васркс, а ја, иако нисам била у то време црквена(неколико пута годишње сам ишла, а дешавало се да одем само два-три пута), на Велики Петак одем на Службу, и увече на Плач Мајке Божије(први пут ). Молила сам се Богородици и Господу, мислим да до тада никад искреније и више, само да буде све у реду. Да она добро поднесе порођај и да са бебом буде све ок. Суботе се не сећам. У недељу ујутро стиже лепа вест,моја сека се породила. На Васкрс 15.4.2012. родио се Ђорђе, моје сунце. У породилиште су стигли у 00:30, а она се веома брзо и лако породила у 00:50. Мојој срећи није било краја, тако да сам целу Литургију захваљивала Господу и Пресветој Богородици. Мислим да је ту помогао скуп молитви, јер се сигурно нисам само ја молила, већ и наши најмилији.
    10 likes
  13. Тома је ћутао док је Вучић беспоштедно уништавао институције, кршио устав, опасно нарушавао људска права грађана итд. Тома дефинитивно није човек институција. Најбољи пример је оно кад је Вучић понижавао начелника генералштаба током полава, издајући му наређења као да је мало дете, а врховни командант војске није рекао ни реч. Политичари не кажу у кампањи да ће кршити закон, већ обећавају свашта. А заправо је једино важно успоставити институције. Скоро ништа од онога што политичари рутински обећавају у кампањи уопште не треба да буде тема кампање, већ тема којом треба да се баве јаке и независне институције. Очајнички је потребно одузимање власти политичарима и партијама и давање власти институцијама.
    10 likes
  14. 10 likes
  15. 10 likes
  16. 10 likes
  17. Са великим задовољством и великом радошћу, желим да вас обавестим да је пројекат Жива Дела Утехе сада и званично функционалан и да је почео да испуњава идеју која је окупила људе око добре мреже помоћи нашим потребитим породицама, браћи и сестрама. У претходних неколико дана прикупљена је значајна помоћ за наше три породице, а данас је ова помоћ и уручена породици Стефановић Дејана, Љубинковић Ђорђа и нашем Дарку и његовом тати. Акцију су заједничким снагама подржали и реализовали чланови овог форума и наше мреже Црква.нет, а такође смо имали и значајну подршку на нашим ФБ странама. Оформљени су „пунктови“ у следећим градовима - Београд, Јагодина, Крагујевац, Лесковац, Кањижа и Крушевац. У акцију се на нашу велику радост укључила и фирма Спартан која је донирала пакете хране према стандардима Црвеног крста, за сваку породицу. Велику захвалност упућујемо господину Миљану, власнику фирме Спартан. Свакој породици је донирано по око 25 кг хране, а поред тога и одећа, школски прибор, средства за хигијену, судови, постељина, ћебад, лекови и новац. У току сутрашњег дана ћемо припремити и објавити и детаљнији извештај и преглед помоћи и учесника. Свим учесницима у овој нашој акцији нека Бог да свако добро. Извините што ћу сада искористити ову прилику за пар личних реченица. Заиста сам пресрећна, заиста, мислим да је јако важно шта смо, сигурна сам уз Божију помоћ, урадили. Порука која је стигла тим људима је више него јасна - нису сами. Порука коју смо послали јесте - неостављеност се огледа у љубави. Поруку коју смо послали а такође и примили, јесте - Са Богом, уз Божију помоћ, све је могуће. Хвала вам свима пуно. Уз Божију помоћ, Жива Дела Утехе ће се ширити као добра мрежа Љубави, на радост свима нама. Пар фотографија са данашње пута Породица Стефановић Дарков тата Иако сам рекла да ћемо сутра детаљније известити, ја заиста морам да захвалим нашем драгом @Wu на великој ангажованости, невероватној енергији, одличној организацији, времену проведеном на путу и успешно реализованој акцији која је трајала од 6,30 до 18,30 повезивањем чак 5 градова и толико дивних људи, а успео је уз све то да нам донесе и ове фотографије.
    10 likes
  18. Lazar ima 23 godine i samohrani je roditelj. Ima ćerkicu Saru koja ide u vrtić, a dok je ona tamo on radi kod Kineza kako bi im obezbedio što spokojniji život. Kaže da se bavio svim i svačim. Bio je i giros majstor, konobar, obezbeđenje, fizikalac, vodio fast food, ali što je najbitnije nikad nije zazirao od bilo kakvog časnog posla. Uveren je da dok je čovek mlad sve može da nauči a za sebe kaže da se na svakom poslu lako prilagodi. Nedavno uslikan je u Beogradu kako sa roze krilima na leđima šeta sa svojom ćerkicom i ta fotografija je obišla sve socijalne mreže i portale, a mediji su ga proglasili za tatu godine. Na samom početku razgovora ispravlja me i kaže da on nije samohrani otac već samohrani tata. – Po mom mišljenju otac je nekako prestrogo, a ima i ona izreka „Otac ko kolac“. Otac može biti svako, tata je ipak nešto drugo, bio on samohrani ili ne. Pravim razliku kako izmedju oca i tate tako i izmedju majke i mame. Mama je ona koja te je odgajila ne ona koja te je rodila – pojašnjava Lazar i nastavlja objašnjavajući na kakve reakcije nailazi kada ljudi saznaju da je samohrani tata. – Na prvu loptu bude im slatko, kao toplo oko srca, još tata i ćerka, gde ćes slađe, ali onda uslede šok, isčuđivanje, neverica. Zapravo i slatko i neverica i toplo oko srca i šok i sve to zajedno, u isto vreme… Pa onda zainteresovanost kako je to moguće, pa im tek onda ništa ne bude jasno, pa kazu „lažeš!“. I zbog toga, od pre godinu dana, pošto mi je postalo muka od uveravanja da i „samohrani tata“ postoji, na reakcije ni ne obraćam pažnju, otupeo sam. Više se ni ne obazirem. Svako ima pravo na svoje mišljenje, ko sam ja da im namećem svoje? Njihovo je da misle moje je da uživam sa Sarom i da se borim za nju, odnosno njen osmeh, sreću, egzistenciju. Uveren je da su i mame i tate koji samostalno gaje svoju decu u „istom sosu“. – Mislim da nema mnogo razlike između samohranih mama i samohranih tata. I jedne i druge ista pitanja muče. Zbog tog „nedostatka“ jednog roditelja, i mi samohrane tate ali i samohrane mame imamo nekako blaži pristup deci, pažljivije, brižnije i sa više opreza, osećajnije i nežnije… Ne da ih razmazimo ali svakako verujem da smo malo drugačiji kao roditelji. To je moj utiska iz ovog ugla i iz mog iskustva, ili se samo nadam da smo svi mi samohrani takvi, da se više trudimo da naša deca ne osete taj nedostatak. Doduše, primećujem da smo mi tate malo ipak opušteniji. Mislim na igru, prljanje, kad se jede sladoled pa da li će se umusaviti, ako padne da li se isprljalo i slično. U igri ipak mislim da smo mi tate drugačiji. Malo opušteniji, luđi. Priča da Sara provodi vreme u igri ali i da voli knjige za decu kao i muziku. – Sara baš voli knjigice, sve, kako dečije odnosno one za njen uzrast, tako i moju knjigu iz prirode i društva iz osnovne, samo da joj ja čitam. Mada je sa nekih dve godine imala period kada je maltretirala našeg psa da leži pored nje i da mu čita knjigu. Što se tiče crtaća, tu su Maša i Meda, Patrolne Šape, Moj mali Poni… Samo da se gleda crtani – nikako nešto drugo. Đuska uz šta god, samo dok se čuje muzika. Dozvoljavam joj da čuje sve ali naravno postoje neki muzički žanrovi koje zaobilazimo. Dečije pesmice su nekako najaktuelnije. Takođe, voli balade, ali pod uslovom da je podignem pa da plešemo. Lazar kaže da je krug ljudi koji mu pružaju podršku u podizanju Sare jako mali i da se radi o svega tri – četiri osobe iz najbližeg okruženja. – Ja sam od onih koji nikad ne traže pomoć, ni od koga, pa ko koliko prepozna da mi treba – toliko pomaže, ostalo već nekako preguram sam, navikao sam… Sara je osim za mene jedino vezana još za moju majku, koja mi dosta pomaže. Jedino sa njom može da ostane kad ja nisam tu. Voli ona mnogo ljudi, stalno priča o drugu iz vrtića, o mojim nekim prijateljima, kad ćemo kod ovog, kod onog, kad ćemo da idemo tamo-vamo, ali generalno, ona poverenja ima samo u mene i moju majku. Nekad mi se čini da je malo opuštenija sa ženskom populacijom, mislim na moje prijateljice, komšinice i slično, što povezujem sa onim nekim nedostatkom koji ima. To ću baš morati da proverim sa nekim samohranim roditeljima koji imaju i Bate i Seke… Svestan je da će doći momenti kada će Sara početi da postavlja neka pitanja i kaže da je taj momenat već došao jer ga je u par navrata nešto već pitala. – Godinama unazad sam se stalno pitao šta ću i kako ću, pričao sa mnogo ljudi… I svaki put bih te razgovore i razmišljanja prekidao sa tim da se ja ipak najbolje snađem na BUM. Čim krenem da razmišljam, pripremam, smišljam – posle se zbunim i spetljam pa to ispadne skroz pogrešno. Koliko sam se spremao toliko me je uhvatila nespremnog. Ali generalno, dobro sam prošao pošto je u te neke teme samo „bocnula“, svestan sam da te neke teme nisu zatvorene. Pokušavam i pokušaću da joj usadim neke normalne stvari, neke prave vrednosti, o ljubavi i moralu, o lepim stvarima. O nekim ljudima joj neću ni loše ni dobro pričati, ići ću na to da sama shvati neke stvari, pa vremenom da sama dođe i do odgovora. Od nedavno Lazar je počeo da piše svoj blog i da još bliže i emotivnije prenosi svoj odnos koji ima sa ćerkom ljudima koji se odluče da ga čitaju. – U trenucima kada bih sa nekim nešto pričao a nemam sa kim, ja uđem na blog i sve to što mislim, što mi je u glavi i šta osećam – upišem tamo. Tako sam za dva meseca objavio 30 tekstova a imam još 10 neobjavljenih. Mogu reći da me to pisanje emotivno ispunjava, osećam se lakše, lepše, opuštenije… Post koji objavim napišem za par minuta, kada me „uhvati inspiracija“ a onda satima proveravam greške u pisanju (Sara mi je polupala ekran na telefonu pa ih ima podosta ). Za kraj navodi da se njegov odnos prema ženama nije promenio i da može sebe da zamisli kao oženjenog muškarca jednog dana. – Mnogo vremena je prošlo od kada sam ja bio sa nekom devojkom u emotivnom smislu. Ne zato što se moj odnos prema ženskom polu promenio, nije se promenio uopšte – i dalje sam fin, pažljiv, kulturan i otvoren sa puno poštovanja i uvažavanja. Jedino možda malo manje verujem u reči. Ali nisam od onih što zbog par grešaka iz prošlosti osude sve ostale. Trenutno previše radim, ostatak vremena posvećujem Sari. Možda je to problem. To što nisam neki lepotan mislim da je manje važno. Mada, činjenica da imam dete koje živi sa mnom ih nekako plaši.. Nemam ponuda ni za kafu, ni za vezu a kamoli za brak ali ko zna… Ja sam od onih što za ljubav ginu, što za ljubav daju sve, romantik u duši, još uvek verujem u ljubav. Tako da – em bih voleo, em me svakako i Sara pritiska da nađemo mamu za nju. (blogdan.rs)
    9 likes
  19. Питао сам се где да поставим у ову тему? Да ли у "секте" или у неку "забаву"? Али, обзиром да је тема сувише озбиљна, није за шалу. А обзиром, да се дешава у Цркви, непримерено је за "секте". Авај, имамо баш тај апсурд! Секташка смејурија на позорници Цркве и у организацији Цркве! Дакле, води ли ко рачуна у Цркви о овоме? Колика је доза елементарне теолошке и сваке друге писмености свештеника који овако нешто организују?
    9 likes
  20. Ево, могу ја испричати како ми је Бог испунио моју прву молитву. Не знам одакле да почнем и како да изнесем укратко... Када сам имала четири-пет година, јако сам волела да гледам цртане филмове. Али баш ненормално сам то волела. Можда и зато што сам живела на селу и то на крају села, буквално у кући на њиви, одвојена од остатка села и друге деце, коју нисам виђала нити се са њима играла, па су ми цртаћи били једино дечије са чим сам се сусретала. Тада су била само два програма на телевизији и пуштали су по један цртани ујутру рано, око подне и предвече. Пошто ми је било отприлике еуфорија када треба да почне цртани, а бол када се заврши и нема више, ја сам почела свако вече пред спавање да молим Бога да цртаћи трају цео дан. И то је била тотална преданост томе, са склопљеним рукама у мраку и баш онако пун контакт. Напомена: моји родитељи, као и деда и баба, су били комунисти и Бог се није помињао у кући, тако да је мени и дан данас енигма одакле сам ја чула за Бога и још да треба да се молим Њему и још тако предано. Мисаони ток ми је био веома развијен као детету, јер сам највећи део времена проводила потпуно сама у игри са самом собом напољу, јер као што рекох деце није било. И тако сам стално размишљала да је то немогуће да цртаћи буду цео дан, али сам ипак јако то желела и свако вече Га молила. То нико није знао. После неког времена, не знам колико је прошло, али знам да још нисам ни у вртић кренула, мој стриц је купио машину за вађење репе и тада је велики део земље био у власништву економије, па је он на том првом вађењу зарадио неки велики новац, па је између осталог, купио сестри и мени телевизор у боји, видео рекордер и видео касету са разним цртаћима. Сконтаћете да ја нисам могла никако знати шта је видео рекордер и да то уопште постоји. Углавном, добила сам цртаће по цео дан да гледам. За мене је то тада, као петогодишњег детета, било право правцијато Божије чудо. И од тада сам почела са потпуним осећајем комуникације са Богом. После сам се молила само тако када ми је нешто јако важно и стало, а наизглед немогуће. И увек ми је испуњавао, ХВАЛА МУ! Тек касније сам научила да треба да Му се молим увек и све остало што заправо Црква прописује. Иначе, моји родитељи за то нису знали да се молим Богу за жеље, нити шта желим, ни данас не знају. Није да сам крила, него једноставно никад ми није пало на памет да им кажем, то је било баш нешто само моје.
    9 likes
  21. 9 likes
  22. Evo rešenija za istrebljenje dinosaurusa.A ne ko ovi satanisti što nas uče da je udario meteor,pa došlo do promene klime i ledenog doba.Zaljujljao se disk i padoše u kosmički bezdan.
    9 likes
  23. Штавише, наћи ће се људи који ће с пеном у устима, под лозинком љубави према ближњем, подстицати код вас презрење према себи, мржњу према животу, одседање свих жеља управњених према себи, као нешто грешно што је потребно искоренити. Притом ће да се убедљиво позивају на речи Светог писма извађене из контекста, с неуморном ревношћу култивишући код вас осећање кривице, стида и сопствене ништавности. Можете да се жестоко односити према себи и друштво ће вас у том подржати, но идући на самоиздају не заборављајте да ви без жалости и жестоко абортирате сами себе. Откидајући комад по комад своје животне енергије и бесплатно (бесповратно) је одавајући наметљивим пролазницима кроз ваш живот и тиранима разног калибра, имајте на уму да њихове животе вама нико није уручио. Али је зато ваш живот – једини, дарован вама лично у посед, на личну одговорност и плату на небу. И једног дана вас могу упитати, зашто сте тако погазили оног, ко је исто тако, као и други људи, био саздан по образу и подобију, и био замишљен као још један фокус ваплоћења божанског замисла https://poznajsebe.wordpress.com/2017/02/20/zestok_odnos_prema_sebi/…
    9 likes
  24. 9 likes
  25. 9 likes
  26. Ne znamo mi sta je u srcu drugoga... Mozda dj. Nenad iz iskustva moze da tvrdi koji hriscani imaju "ozbiljan" odnos , a koji ne, medjutim ja nikada ne bih mogla sa sigurnoscu tako nesto da tvrdim; u stvari ne mislim o tim stvarima, jer je tako blizu osudjivanja... ovo je na zalost velika istina
    9 likes
  27. 9 likes
  28. Црква дефинитивно има проблем не са надимањем знања већ са надимањем незнања и неписмености која је у спрези са прелешћу. Ствар је озбиљна, јер су многи од тих "надувених" догурали до недопустиво високог чина у црквеној хијерархији, одакле могу да заглупљују народ и скрећу га на духовну странпутицу.
    9 likes
  29. 9 likes
  30. Ali meni su zanimljiva njegova politicka ubedjenja. Zalaze se za neke stvari kao tipicni libertarijanci americki (tipa kucno skolovanje nevezano potpuno od drzave, ,,samoorganizovana" policija ili ti komsijske patrole sto u Americi i postoji samo sa drugacijim ovlascenjima idt), a onda i za teokratiju i kamenovanje bludnika. Generalno se zalaze za neke potpuno suprotne i medjusobno iskljucive stvari. Lud lik skroz
    9 likes
  31. 9 likes
  32. 9 likes
  33. Због низа "скретања са теме", иста се закључава. Елем, Бабиник, постављач теме је овде добио савета, у дијапазону од тога да само сврати до православног храма и упише се, те постане део заједнице, до тога да мора поново да се крсти! Пошто ни једна ни друга поменута крајност нису верне истини, већ је добио совјет од свог земљака, професора Горана, који живи у Словенији и припадник је СПЦ, а и још понеки су га упутили управо онако како треба да бива, тј. да се обрати неком од свештеника православне цркве у домаји му. Верујем такође, да су му се многи обратили и путем приватних порука, те га још поближе упутили. Углавном, водити тријадолошке распре у највећем, на теми код човека који је дошао да пита једно просто питање, у најмањем је бзвзе и тиме смо га само слудили овде. Брате Бабинику, у најкраћем, твоја зебња око поновног крштавања је неоснована. Нећеш морати поново да се крстиш. Проћићеш, онога момента када се одлучиш да постанеш део православне заједнице, одређени временски период катехизације и у договору са руководитељем-духовним оцем, када се буду стекли услови (твоја коначна воља, те његова процена да си спреман), бићеш исповеђен и миропомазан... Колико ће тај "процес" трајати, све зависи од твог хтења и разгвора са свештеником, било у домаји или пак ван ње (пошто си мпомињао да си био на Острогу, да имаш поверења у оца Рафаила и проче...) Жив и здрав био!
    9 likes
  34. О посту Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године, у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање философије живота, то је питање нашег односа према Богу и према Божијој творевини. То је, уосталом, и смисао повести о Адаму и паду. Прва Божија заповест Адаму је била управо заповест о посту: „Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести.“ Важност ове заповести није била чисто јуридичка, већ потресно егзистенцијална: „Јер у који дан окусиш с њега умрећеш.“1[1] Кроз педагогију ове заповести човек је требало да заузме прави став према Богу и према творевини. Постављен као господар свега створеног, Адам је требало да кроз свој однос са Богом, кроз своје узрастање, приводи Богу и поверену му природу. Његов пад означио је и трагедију твари и био је космички : „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији… Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“2[2]. На тај начин човек је злоупотребио природу постајући њен узурпатор. Да је пад значио трагичну промену у егзистенцијалном смислу , говори нам и питање које је Бог упутио Адаму, пошто је овај окусио од дрвета познања: „Где си“? То је у суштини једно онтолошко питање, у смислу „где се налазиш“? Зато је потребно да се питање поста схвати и у једном целовитијем смислу. Питање поста је питање дубинског преумљења, истинске промене односа на којем човек почива. А та промена и јесте оно на шта нас управо призива пост као повратак испуњењу првобитне заповести. Историјски развој Великог поста Велики пост је, како каже велики трудбеник Најсветије Цркве Христове о. Александар Шмеман „пре свега духовно путовање, а крајњи циљ му је Васкрс, Празник над Празницима. То је припрема за испуњење Пасхе, као истинитог откривења Христовог.“3[3] Зато можемо констатовати да његов придев Велики није због дужине, већ због његовог смисла и циља. На почетку излагања битно је показати какав је био историјски развој Великог поста, у којим приликама се развијао и кад је дошао у овом облику каквог га ми данас познајемо. Велики пост, је плод дугог, вишевековног и компликованог историјског развоја, чији сви аспекти нису довољно проучени. Зато на многа питања не можемо дати сигуран одговор, те ће црквени историчари, литургичари, догматичари и остали црквени прегаоци имати у будућем периоду још много посла. Овде ћемо дати кратак опис, резиме основних података: Досадашњим научним радом на пољу хришћанских наука уставновљено је да је средином другог века Црква знала за само један кратки пост пре годишње прославе Васкрса, са тим што је и тај пост одржаван радзличито на различитим местима. Свети Иринеј Лионски говорећи о спору који се водио око празновања Пасхе, наводи да се спор „није само око два дана празника него и по питању поста. Једни сматрају да је потребно постити један, други два, а неки да је потребно постити више дана. Постоје они који сматрају да је потребно постити четрдесет часова, а неки четрдест дана и ноћи. Ове разлике нису настале у наше време, већ много раније, још у доба наих прадедова“4[4]. Ово сведочанство нам омогућава да видимо прве кораке у настајању данашње Четрдесетнице, која је у то доба, како видимо била сведена на један или два дана поста, са напоменом да се то није сматрало предпасхалним постом, него пасхалним. Већ доцније имамо податке да је пост пред Васкрс продужен на недељу дана (ми би данас рекли „Страсна седмица“): „Стога треба да постиш дане Пасхе од другог дана недеље (тј. од понедељка) и живећеш од хлеба, соли и воде само до деветог часа и то до петог дана (тј. четвртка)… Али у петак и суботу пости потпуно и ништа немој да окусиш“.5[5] Но, намеће нам се питање, када, где и на који начин се пост пред Пасху од дводневног и недељног развио на четрдесетодневни. Литургичари на ово питање дају нам два одговора. Један одговор је да је данашњи Велики пост настао као резултат спајања предпасхалног поста и једног другог поста, у почетку независног од Пасхалног, тј. поста који је настао као успомена на Христов пост у пустињи после Његовог крштења. Због тога је овај пост био повезан са Богојављањем. Под утицајем институције катихумената (оглашених) дошло је до спајања ова два поста и праксе припреме за њихово крштење које се обављало на Васкрс. Као потврду ове констатације налази се сведочанство код Тертулијана: „Најсвечанији дан за крштење је Пасха, када су се збила страдања Господа, у која се ми крштавамо… Због тога што је Спаситељ постио четрдесет дана након крштења и нама је потребно да исто чинимо…“6[6] Други одговор литургичара је да се до четрдесет дана дошло прогресивним продужавањем предпасхалног поста, без односа према крштењу катихумена : „Ми имамо дане Четрдесетнице који су посвећени посту“7[7]. На питање где је прво настао пост од четрдест дана, већина се слаже да је продужење поста до 40 дана, могло је најпре настати у Палестини, а „како је црква у Јерусалиму имала највећи ауторитет, та се пракса поста до 40 дана лако могла раширити по читавом хришћанском свету“8[8]. На почетку четвртог века, пост од 40 дана већ је био посвуда прихваћен обичај. О томе нам сведочи Јевсевије Кесаријски: „Ми празнујемо Пасху, примивши на себе четрдесетодневни подвиг ради припреме за Пасху… Пре пасхе ми себе укрпљујемо постом који траје шест седмица…“9[9]. Такође и свети Атанасије Велики у више наврата спомиње Четрдесетницу, затим свети Кирило Јерусалимски, па свети Епифаније Кипарски. На западу сведочанства о Четрдесетници први пут срећемо код светог Амросија Миланског и то као Quadragesima tessaracosti- Четрдесет дана. Црквени историчари Сократ и Созомен за нас су сачували казивања о готово већ прихваћеној пракси о посту пред Пасхом. Но, на жалост, до нас нису дошла сведочанства која казују о развоју поста, тј. о постепеном увећању. Једини документ такве врсте јесу тзв. „Пасхалне посланице“ светог Атанасија Александријског, савременика Никејског сабора, чији се канон сматра првим поузданим сведочанством о Четрдесетници. У пределима где је био прихваћен шестонедељни пост, он је започињао друге недеље данашњег Великог поста. Трагови такве праксе су и данас приметни код римокатолика. Увећање поста на седам недеља изазвано је околношћу да се у број посних дана нису убројавале суботе и недеље током Четрдесетнице; али како запад све више прихвата праксу поста суботом, томе се исток упорно супроставља, што је изазвало низ црквених канона. У Јерусалиму је у Велики пост била укључена и Страсна седмица, али нису биле укључене суботе и недеље. Тако се Велики пост продужавао на осам недеља, од којих је свака имала пет посних дана- што је тачно давало четрдесет дана строгог поста. У Константинопољу у четрдесет дана су почели укључивати суботе и недеље, али су зато искључивали не само Страсну недељу, већ и Лазареву суботу и Цветну недељу. Све ове различитости у погледу дужине поста изазвале су бурне расправе. Да би се стишале страсти, црквени оци су тражили начина да превазиђу разлике, те на пример Сирна седмица, која по византијском типику претходи Четрдесетници и образује са њом, на неки начин, осам недеља поста (због својих посно-литургичких карактеристика), била нека врста компромиса са Палестином. Но, до унификације великопосног времена није дошло све до арапске окупације Египта и Сирије. У границама византијске синтезе Велики пост је продужио да се развија и у погледу његове организације у времену тј. дужини и његовог богослужења. Сирној седмици су додате још две предпосне седмице, Седмица блудног сина се развила из месопусне недеље. Међутим, одлучујућу улогу у формирању Великог поста каког га данас познајемо одиграла је литургичка реформа која се догодила у деветом веку, а спровео је Студитски манастир, нарочито свети Теодор Студит. То је време када су катхуменат и крштења одраслих исчезли из црквеног живота, а карактер Великог поста као припреме за крштење катихумена, замењен је „покајничким“ карактером. Дакле, до десетог века, занемарујући незнатне детаље, Велики пост је добио свој данашњи облик. Тако ми данас имамо: -Пет (неко рачуна четири) припремних недеља; Недеља Закхејева, Недеља о Митару и фарисеју, Блудног сина, Месопусна Сирпусна. Пост је тематски подељен на недеље, а такође и богослужење има свој посебан карактер такозване „радосне туге“. -Недеље поста су: 1).Недеља Православља(Чиста), 2).Светог Григорија Паламе(Пачиста), 3).Крстопоклона, 4).Светог Јована Лествичника(Средопосна), 5).Свете Марије Египћанке (Глувна), 6).Цветна и на крају 7).Велика или Страсна(Страдална) седмица. Значај Великог поста Пред Богом и пред собом треба да скинемо хаљину која нас је улепшавала и наше мане сакривала, хаљину „намирисану“ нашим гресима, самоугађањем и самообманом, па онда да погледамо на гној и смрад своје можда смртно болесне душе. Томе нас учи Велики пост, а то он и постиже, јер је он истинска и најсавршрнија хигијена човекова. Он није казна, већ, рекао бих, дар Божији нама, дар који нам је неопходан. Пост је даровање оног што је од суштинског значаја, а што у највећој мери бива запостављено у нашем животу, зато што живимо животом збрчканим и распарчаним, „животом који од нас скрива вечни, славни и Божански смисао живота, животом који одузима од нас оно чему треба да тежимо, и што исправља наш живот и испуњава га радошћу.“10[10] Суштински значај Великог поста јестеблагодарење, прихватање предивнога живота дарованом нам од Бога, који је како каже свети апостол Павле „створен ни из чега“ (ex nihilo), створен искључиво љубављу Божијом, јер нема другог разлога за наше постојање. Бог, који нас је заволео и пре него што смо створени „увео нас је у Своју чудесну светлост“11[11]. Великопосно богослужење Како се благодарење испољава кроз богослужење, самим тим једна од најбитнијих одлика Великог поста је управо богослужење, које представља један од најдубљих, најдивнијих и најсуштинскијих елемената нашег православног литургијског Предања. Речи из Еванђеља „а овај род се не изгони осим постом и молитвом“12[12] у великопосном периоду добијају своје потпуно оправдање. Но, да бисмо разумели литургијске особености великопосног периода, морамо да знамо да оне изражавају и да нам оне преносе духовни смисао Великог поста, тј. да стоје у вези са средишњом функцијом Великог поста у литургијском животу Цркве. То је идеја покајања. У молитвама и песмама Посног триода ( Триодион, Трипјеснец, богослужбене књиге која у доба поста замењује обичан Октоих и осмогласник, име добио због употребе нарочитих канона од три песме), непрестано нам се упућују подстицаји на покајање. У тим молитвама и песмопојима ми слушамо вапаје покајничке душе која горко плаче над својим гресима, и сва великопосна богослужења, у складу су са покајним расположењем. Зато је Велики пост „школа покајања“ за сваког хришћанина. На Литургији Пређеосвећених Дарова Светог Григорија Двојеслова и на свим седмичним службама, изузев суботње и недељне, чине се велики поклони (метаније) са дирљивом молитвом „ Господе и Владико живота мога!…“, у којој је преподобни Јефрем Сиријски (Сирин) запрепашћујуће дубоко изобразио стање душе грешника који се каје, тј. свакога од нас. У недељне дане поста служи се Литургија Светог Василија Великог (која је дужа од уобичајене Литургије Светог Јована Златоустог), а средом и петком и у четвртак пете седмице служи се непуна Литургија Пређеосвећених Дарова, а у дане када нема Литургије служе се великопосни часови, читање изобразитељних псалама и вечерња. При савршавању Пређеосвећене Литургије све те службе се врше пре саме Литургије. Најстрожи је пост у првој седмици Свете четрдесетнице. Током прва четири дана на повечерју чита се велики покајни канон Светог Андреја Критског. У прву недељу Великог поста слави се васпостављање поштовања икона под византијском царицом Теодором. Тај се дан назива „торжеством (победном светковином) Православља“ и тога дана се у саборним храмовима свенародно утврћује истинита вера и анатемишу јереси. Треће недеље Часнога поста врши се поколоњење Часном и животворном Крсту Господњем, који нас укрепљује у овим данима, подсећајући нас на бесконачну љубав Спаситеља Који је примио на Себе крсна страдања ради нас грешника. Та се недеља назива „крстопоклоном“ и обележава се тиме да се Свети Крст носи на средину храма ради поклоњења. У четвртак пете седмице поново се чита велики канон Светог Андреја и канон у част Марије Египатске, што се назива „Стајањем Марије Египатске“ или „Андрејево стајање“. Читањем тих канона света Црква потпомаже ревност хришћана у духовним подвизима. У суботу пете седмице завршава се молебна служба акатиста Пресвете Богородице звана „Похвала Богородице“. Петак шесте седмице представља окончање Свете Четрдесетнице. Тога дана Света Црква моли Господа да нас удостоји да видимо Седмицу Страдања (Страсну Седмицу), а следећи дан- тзв. Лазарева субота, већ не подпада под Свету Четрдесетницу. После Свете Четрдесетнице надовезује се пост Страсне седмице, установљен у славу и част најсветијих Господњих страдања претпљених за нас. Дани од Великог понедељка до Велике суботе јесу дани када се Црква живо сећа Господњих страдања. Богослужењима (много дужим но уобичајено), читавим њиховим склопом, онемогућава се распламсавање наших страсти, побуђујући тиме скрушеност у нашим срцима због мноштва сагрешења. Појање је једноличније, одежде су тамније (осим у суботу и недељу на евхаристијској служби) и све одише умереношћу. Црквени обреди током Великог поста својом једноставношћу и скромношћу символишу јорданску пустињу у којој је Господ наш постио четрдесет дана, дајући својим постом праобраз великој Четрдесетници. У Великом посту је све у знаку скушености и страха Божијег, како би се наша душа потпуно удубила у себе, те се тако винула у висину Богу и Спаситељу нашем. Мислим да је врло битно напоменути да обнова великопосног богослужења у животу Цркве, као и правилно поимање великопосног богослужења од стране православних хришћана представља један од најхитнијих задатака нашег времена. Размишљања о Великом посту у савременом свету Евидентно је да у нашем народу све више људи пости. Овај број је далеко већи него у периоду од пре тридесет-четрдесет година. Та чињеница свакако значи да све више људи жели да духовно осмисли свој живот у оквирима Цркве. На телевизији, интернету, новинама и осталим медијима могу се наћи практични савети, како припремити посну трпезу (чак је и ружичаста телевизија почела са емитовањем посног кувара), многи произвођачи хране праве прехрамбене производе са јасном декларацијом да је тај производ постан. То свакако није лоше, међутим, на тај начин се спољашња, физичка димензија поста ставља на прво место, те се читав пост своди на уздржање од мрсне хране, без удубљивања у његов прави смисао. Последица таквог односа према посту, је да се огромна већина причешћује једном или два пута годишње. Када дође време поста, све се сведе на телесну припрему- пост од шест дана на води, евентуално групну разрешну молитву у току Свете Литургије, те се пост доживљава као једино време за Причешће. Нажалост, већина верника је заборавила (изгледа и нас свештеника) да је Црква ЕВХАРИСТИЧНА, тј. да нема Цркве ни црковности без учешћа у евхаристијском животу. Непричешћивање је испадање из темпа црквеног живота. Зато је, каже арх. Кипријан Керн „чешће на Причешће идеал, а савршенство је стално причешћивање.“13[13]. Свети Игнатије Брјанчанинов нас учи: „Насушни хлеб хришћана је Христос. Непрестано једење тог хлеба- то је спасоносна наслада на коју су позвани сви хришћани.“ Света Литургија се и служи да би верници који су дошли на Христову Тајну Вечеру учествовали у њој. Господ нам каже „Пијте из ње сви…“, а верници то као да не чују. Свештеник позива држећи Путир: „Са страхом Божијим и вером и љубављу приступите“ . Сви чују, а ретко ко да приђе. Можда нико није ни пожелео. Заборављамо да је потребно да постимо кад је Црква установила пост, а да се причешћујемо кад је Црква установила Литургију. Пракса данашњег (не)причешћивања – једанпут или неколико пута у години- правда се личном недостојношћу хришћана. Међутим, ова мисао се појављује тек када се овај обичај почео одомаћивати и узимати маха. Тако је у руску праксу ушао термин „припремање“ (говеније). Он нас упућује да је причешћивање један необичан моменат у црквеном животу верних, који изискује нарочиту припрему у виду поста и усрдније молитве. На тај начин неки члан Цркве себе сматра „исправним“ ако се 350 дана не приближва светој Чаши због „недостојности“, а онда, одједном, пошто би испунио нека мала правила, постио шест дана на води и дошао на исповест од пет минута, постао „достојан“. Овако постављено питање личне недостојности потпуно је погрешно. Ако је оно препрека за евхаристијско општење, онда је причешће потпуно недопустиво. Потврду праксе ране Цркве која није имала овај „проблем“, налазимо и у речима апостола Павла. Када Апостол говори о Евхаристији, тада он не говори о личној недостојности причасника, већ о недостојном примању евхарстијских Дарова, о неразликовању Тела Господњег од хлеба (1. Кор. 11, 27-29). Правилно поимање Евхаристије изражава и одлука Елвирског сабора да се онај који се три пута узастопно не причести искључује и јавно из Цркве, јер је то већ својим поступком и сам учинио. У противном он је морао дати одговор који је његов разлог за непричешћивање. Разлог за неучествовање у Евхаристијској Трпези могао је бити само конкретан грех који је човека искључивао из заједнице Цркве. Много је оваквих примера који нам говоре да ово није академско питање већ егзистенцијално – бити или не бити. Сада нам се намеће питање, како правилно расудити о овом проблему, који је , евидентно, највећи проблем данашњег хришћанина. Која је веза између причешћивања и поста, тј. да ли је пост у смислу неједења мрсне хране мерило и главни услов за примање Светих Дарова? Као што рекох, круна црквеног живљења јесте Света Тајна Причешћа, Тајна духовног сједињења човека са Богом, које је једино могуће кроз дубоко покајање, смирење и послушање својој Цркви, Епископу и духовнику. Ако човек није предан духовнику у послушности и смирењу, тј. у тражењу савета за духовни живот, онда и његово духовно сједињење са Христом није остварено, већ је само на прагу прве лествице познања Бога. Познање Бога је могуће остварити кроз покајање ( грч. метанија=преумљење), а то и јесте највећи услов за Свето Причешће, за сједињење са Христом у Чаши жртвене љубави Његове за нас. Бог се оваплотио на земљи, поживео са нама, страдао и васкрсао, поневши грехе целога човечанства са љубављу, у послушности Своме Оцу Небескоме, у духу смирења а у њему и покајања, прихватио вољу Очеву и испунио домострој нашег спасења. Христос је у својој првој проповеди након крштења на Јордану говорио да се покајемо јер се приближи Царство Небеско. Говорио је јер је знао да човек уколико се не промени умом и срцем кроз сопствено покајање неће ни душа његова бити спремна да прими Огањ Небески, који јесте Царство Небеско у Духу Светоме. Није ли и свети Јован Крститељ, Претеча Христов, исто благовестио? Он није говорио: Људи, постите шест дана на води како би угледали славу Божију, већ покајте се… Истинско помирење човеково са Богом јесте у покајању. Ако су у то време силне проповеди Пророка Божијега Јована и самога Господа Христа, биле управо речи покајања, речи које отворише Евангелије, зар и ми свештеници Христови (а не мирски=светски, световни) у време свеопште апостасије, не треба да проповедамо живот у Христу кроз покајање и тражење воље Божије кроз свога духовника? Но, ако ми не живимо у духу покајања, и наша проповед нема смисла. Правог сједињења са Христом може бити ако се са духом скрушеним и срцем покајним припремамо за сусрет са Богом на Светој Литургији кроз Евхаристију, а претходно постивши по благослову Цркве и свог духовника, који нам ублажује или построжује пост. Духовно сиромаштво нашег времена најпре је зато што ми пастири Христовог словесног стада нисмо опредељени за усрдну преданост у послушности своме духовнику-Епископу, како би таквом жртвом Дух Божији силно био на нама и поверени народ би се лакше у усрдније привео Христу. Када се ми предајемо духовнику, ми себе смиравамо, те остварујемо тајну слушања воље Божије кроз духовника и благодат Божија нас испуњава те и народ око нас задобија благодат миром нашим. Наша највећа жртва и јесте да се смиримо и покајемо за грехе своје, што је и смисао овог нашег заједничког окупљања у Духу Светоме, тражење савета од духовника. Не можемо следити вољу Божију, ако не слушамо свога Епископа-духовника (јер Епископ треба да има ум светитеља), не можемо постити и молити се, а послушање оставити, јер је оно изнад свега. Послушност нас смирава и са постом и молитвом узноси ка Богу. Стога пост од шест дана на води, као једини услов за Свето Причешће је погрешан и не води познању дубине Божанске љубави, то не скрушава дух и срце. Најпре треба проповедати покајање, јер ће се тако осетити Дух Божији. Пост јесте важан али као средство које нам помаже да лакше мислимо и деламо за Христа, а никако као услов за сједињење са Њим. Отуда се и теза поста поста од шест дана на води као услов причешћивања ван поста побија, јер то бреме и ми не носимо, те га не смемо наметати другима. На крају, битно је рећи да нема Васкрсења без страдања. Велики пост је ту да нам то и покаже. Тајна Васкрсења Христовог је дубока страдална љубав за све. Време Великог поста је време Христове страдалне љубави за нас, која нас освећује, васкрсава и преображава и тиме нас води ка Божанској невечерњој светлости. То и јесте најдубља тајна Великог поста. И на крају да направимо један кратак осврт шта је Велики пост, говорећи речима Светог Писма: „Дођите к мени сви који се трудите и који сте оптерећени“…Ето почетка поста. Његово деловање је: „и ја ћу вас умирити“. Философија је Великог поста: „Узмите бреме моје на себе“, а његова психологија: „и научићете се од Мене“… Намена Великог поста је: „и наћићете мир душама вашим“. Опште је обележје Великог поста: „ јер је јарам мој благ и бреме је моје лако“. Сила Божија, мир и радост и страдална љубав Христова нека буде са нама у ове дане Великог Васкршњег поста. Амин. Иван Цветковић, презвитер Литература: 1. Библија 2. Велики пост – о. Александар Шмеман 3. Психологија поста- арх. Јован Шаховски 4. Тумачење типика-Михаил Скабаланович 5. Енциклопедија православног духовног живота- св. Игнатије Брјанчанинов 6. Велики пост- Свети Василије Велики 7. Историја хришћанства-Јевсевије Кесаријски 8. О постовима- Тертулијан 9. Литургијска структура Великог поста- о. Александар Шмеман 10. Пастирско богословље- арх. Кипријан Керн 11. Живот у Цркви- Александар Поповић 12. Пост-чистота душе и здравље тела- Зборник текстова 13. Разговор са духовником 14. Интернет 14[1] Библија, Књига постања 2:16,17 15[2] Библија, Римљанима 8:16,22 16[3] Александар Шмеман, Велики пост, Каленић 2002 17[4] Свети Иринеј Лионски, Апостолска предања 18[5] Свети Иринеј Лионски, Апостолска предања 19[6] Тертулијан, О постовима 20[7] Ориген, Беседа на Књигу левитску 21[8] М. Скабаланович, Велики пост, Москва 22[9] Јевсевије Кесаријски, Историја хришћанства 23[10] Архим. Јован Шаховски, Психологија поста 24[11] о. Александар Шмеман, Литургијска структура Великог поста 25[12] Библија, Матеј 17:21 26[13] Арх. Кипријан Керн, Пастирско богословље http://patriot.rs/protojerej-ivan-cvetkovic-nastanak-i-znacaj-velikog-posta/ View full Странице
    8 likes
  35. Одмах желим да кажем да о овој теми више не намеравам да расправљам на овој теми и замолио бих вас братски да то поштујете. Поменуо сам само Пахомеров извештај о дочеку Симониде када је била девојчица, а шта се дешавало тада или неколико година касније у њиховом браку заиста не намеравам да спекулишем јер ни ја ни нико други о томе нема поуздане историјске изворе и зато то нисам ни помињао. Познати су ми ставови о. Зорана на ову и сличне теме и мислим да нема сврхе да опет и опет улазимо у бескрајну дискусију. Коме се свиђа нека лајкује, коме се не свиђа нека једноставно пређе преко овога као става једног монаха. Ја лично немам проблем да се молим Св. Краљу Милутину као светитељу Цркве и да га дубоко поштујем као светитеља Цркве.
    8 likes
  36. 555 333, alo Miroljube, ovde jedna žena laprda o feminizmu. Kakav bre feminizam, nemoj da te zviznem preko usta. Ona pod kamen a muž pod mač bato, kad joj to dozvoljava.
    8 likes
  37. Свануо је диван дан, диван дан, диван дан. Мојој драгој рођендан, рођендан, рођендан.
    8 likes
  38. Док не схватимо, док се не ослонимо на Бога, док себи не признамо да смо немоћни, слаби, мали, али, али и величанствени, и моћни и дивни и велики , многе проблеме имамо и сами са сабом и са другима. Е тек искуством и са годинама, (хвала Богу) схватимо и ако схватимо. Што каже наш народ : " Царство прође, док памет дође " Моје лично мишљење, наравно да не генерализујем, да подоста проблема човек има и сам са собом и са другима, због сујете, због тог глупавог убеђивања и себе и другога, да смо или да треба да будемо нај, нај, у свему. Да смо непогрешиви или да треба то да будемо, па патња на обе стране и што нисмо нај, или ако смо нај, како се то забога, нама савршенима, дешавају грешке на хиљаде поља. Никако да схватимо оно дивно животно правило, " ма опусти се , не планирај превише, не може да буде све како ти желиш ". Често се тако деси да савршену (често несвесну) слику о себи замагли неки наш кикс, пад. Па онда куку леле, туга, депресија...а све највише због сујете. Како је то могло мени да се деси, па где мени, па зар ја нисам оно савршенство. Па онда питања како сам то искочила из шина идеалне представе о себи , шта се то десило ? Не морамо бити савршени на сваком пољу, успоримо мало, прикочимо. Могу некада да кажем: " Не могу, нећу, не желим. " Могу некада себи да приуштим да не одговорим на осемх, ако ми се не смеје.Да не уделим просјаку ако немам.Да понекад дозволим себи и да опсујем, да сам груба, можда и лења, понекад и непријатна...али забога ја сам човек, човек, човек... паднем, па устанем, посвађам се па се извиним, помислим понекада и лоше, али се и покајем, човек у успону, човек који жели да полети, али који још не лети, човек који се учи миру, трпљењу, покајању, човек који покушава имати свест о себи и својим недостацима. Нећу да будем човек који се осврће на прошлост и пати , " што није било другачије а могло је ", " што нисам урадила то и то а могла сам ", што сам урадила нешто што није требало.... хоћу да будем човек са мишљу, " било па прошло, можда и није могло другачије ", идемо напред, молимо се, волимо, кајмо се у смислу позитивне промене нас самих, а не у смислу не могу себи опростити што сам то и то урадила . Сујето иш, иш...
    8 likes
  39. 8 likes
  40. Ne sme se reći, on samo sam sebi može pomoći ili reći njemu samo Bog može pomoći. Evo pogledajmo Hristovo delo spasenja, kad je došao ne samo da pomogne nego i da spasi. Hristos je uvek oko sebe imao zajednicu i to najmanje od njih 12. 12 apostola i svo čovečanstvo se spašava samo i isključivo u zajednici, jer sada to negirati kao ne mora biti tako je ludost, jer se tako desilo. Ni Hristos ne može nikome pomoći ako nema odnosa. Šta to znači? Znači da je odnos neophodan za ličnost, niko ne može sam izaći niti si sam pomoći iz neke teške situacije. Hristos iako neko odbija odnos sa Njim, On i dalje strpljivo čeka i tu je sve vreme, sve vreme dakle potencira odnos, sve vreme je tu da prihvati čoveka u padu, sve vreme čeka tren kad će se čovek prizvati pameti i ostvariti neophodni odnos. Hristos zna da čovek to ne može i ne ume sam, njemu je neophodan Drugi sve vreme. Ko je Drugi? Mi smo to Telo, koje neprestano mora biti na dohvat ruke i potencirati odnos, jer taj neko ranjen i povredjen ne može sam sebi pomoći, ne može ni sam doneti odluku ako nema ruku koja je stalno i nesebično uvek pružena prema njemu i koja potencira i pobudjuje na odnos. Čovek sam sebi nikada ne može pomoći.
    8 likes
  41. СПЦ је дно као институција. Овог лудака пуштају да говори у својим храмовима, а цензуришу овај наш форум . Ја се дивим вама који сте поред свега њени чланови. За то је баш потребна јака вера.
    8 likes
  42. 8 likes
  43. 8 likes
  44. 8 likes
  45. 8 likes
  46. 8 likes
  47. 8 likes
  48. Лоптаста земља ствара илузију да можеш да луташ и свашта радиш и да ћеш се увек вратити у полазну тачку. Земља плоча јасно ставља до знања да ћеш, ако превише одлуташ, пасти са њене ивице у поноре. Дакле, лоптаста земља је педагошки проблематична за хришћане. То ти је као са еволуцијом. Ако верујеш да си настала од мајмуна, понашаћеш се као мајмун. Ако верујеш да је земља лопта, нећеш пазити куда идеш и шта радиш.
    8 likes
  49. San usnio nikoliću tomo, čudan sanak, a u čudan danak, na državni praznik, na sretenje, kako više ne deli ordenje, kako nema za dragicu svile, kako nema predsedničke vile, kako mu se niko ne podsmeva, već ga cela javnost sažaljeva. iz tog sanka prenu se u znoju, pak prizivlje ljubu vernu svoju: "oj, dragice, voljena ženice, ja sam snio užase i jade, kako drugi titulu mi krade, kako nema onog što imamo, ne zovu te više 'prva damo'!" odgovara njemu ljuba verna: "tomo, briga mi je neizmerna, znaš da onda sišao si s uma i izdao rođenoga kuma; šta ako se gresi sada plate i izdajom novom ti se vrate? ja se bojim, crni tomislave, da ti aca sad ne dođe glave; zato idem hitro ja kod njega da ti se raspitam oko svega." a kod ace golema čudesa: zasedanje celog sns-a, jer biraju kandidata svoga za vrhovnog vođu državnoga. odluka je svima bila jasna, razleže se salom, jednoglasna. utom eto nikolić dragice, roni suze niz šminkano lice; prilazi joj lično vučić aca: "šta te, draga, u tu tugu baca? zašto roniš niz obraze suze, ko ti osmeh s milog lica uze?" odgovara nikolić dragica: "ja sam, aco, nevesela lica jer da svrgneš tomu ti je stalo: da premijer budeš ti je malo!" aca reče dragici u lice: "ne budali, nikolić dragice! ako ja ću predsednikom biti, samo ću nas propasti spasiti, jer bi drugi tomu pobedili, te na vlasti mi ne bismo bili! imaćete sve što poželite: služiće vas ko i do sad svite, para ima i još dugo biće: pusti sada čukununučiće! za njih, draga, još vremena ima! uzbuđenje mene sad prožima, predsednik ću biti - evo ruka! pobediću i sašu i vuka!" dragica se umiri i složi, raja zebnju oseti na koži: opet vrana vrani oči vadi - - šta je spremna vrapcu da uradi? Anica devojka
    8 likes
  50. Ali kad je odvalio ono Srbija je pederska država, ja sam pao sa stolice od smeha. Mislim da sam smejao dobrih 20 minuta. Čovek je legenda. Nasmejao me danas samo tako. Ili ono alo, ti advokat šta pričaš gluposti, prestani da lupaš da te ne izbacim iz sudnice. . A tek pozivni broj za mir na dorćolu. Ja ne znam kako se Teša uzdržao da se ne smeje ovolikim provalama. Međutim, iako je jako smešno, sa jedne strane, sa druge je zabrinjavajuće da postoje ljudi koji ovakve stavove zastupaju i koji ozbiljno pozivaju na kamenovanje i spaljivanje ljudi i koji to povezuju sa Hrišćanstvom, iako to sa Hrišćanstvom nikakve veze nema. Ima veze sa Islamom i sa šerijatom, ali sa Hristom nikakve veze nema. Još je više zabrinjavajuće što postoje i ljudi (mada ne znam koliko je to broj) koji se slažu sa Petrovićem i njegovim stavovima. Eto ja sam upoznao par takvih ljudi na drugom jednom forumu, oni više daju prednost Starom nego Novom Zavetu, više govore o Mojsiju nego o Hristu i hvale otvoreno muslimane i šerijat zbog njihovog navodnog,, morala''. Čak mi je jedan od njih rekao da mi Srbi treba da se ugledamo na ISIL. Naravno svi hvale Petrovića i njegove ideje. Opasan je to problem...
    8 likes