Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing most liked content since 03/22/17 in all areas

  1. 17 likes
    Седим у полумраку у једном нашем средњевековном манастиру. Ово је, на срећу, један од оних манастира који је сачуван потпуности у коме се види и осећа историја у сваком милиметру. Манастир је осветљен у току вечерњег и јутарњег служења само са пар свећа што даје још већу лепоту и мистику овог места. Монаси читају, наизменично, више и не разазнајем шта, очигледно ми је пажња попустила као по обичају, а и... јако је тешко ући у траг свим тим канонима који се читају јако брзо и неразговетно. Помало сам чак и љут што не разумем и што не могу да разазнам речи већ само тон гласа који је исти, онако мајсторски усаглашен. Помишљам да је то чак и смешно, јер, опет се губи суштина зарад форме, али... погледам себе и видим да сам ту, а нисам. Негде сам тамо. Одлутао у неким својим мислима и пространствима која ме вуку и задржавају негде изван овог видеокруга. Лепо је бити негде тамо увиђам, помало чак и зачуђен да то помишљам на овако посебном месту дискретно осветљеним воштаницама. Питам се, зар не бих био овде и сада да сам задовољан ониме шта видим и осећам баш ту где јесам и ко сам... Не, то нема везе са местом у коме сам се налазио већ са душевним расположењем и душом која је упорно решила да оде негде, било где, само да не стоји ту, огољена пред Творцем. У овом полумраку, чини ми се, све много јасније видим и уз гласове монаха чије речи не разазнајем, своје врло јасно чујем, што чини душу узнемиреном. Има право свакако. Ту се суочава са собом. Просто, лакше јој је побећи него се суочити са собом. Схватио сам већ тада колико је тешко бити монах, јер баш ту, наизглед у миру и самоћи ти се суочаваш за аждајом која из тебе извире и њу кротиш, ако успеш. Размишљам о свему што ми помисли диктирају. О љубави, о породици, о људима који ми се нађу у видеокругу, о самоћи, о пропуштеним приликама... покушам да докучим где сам највише погрешио, и наравно, пронађем мноштво грешака, али више сам у потрази за неком која би била кључна за ово стање бекства у коме сам. Наизглед ми се чини да сам нешто пронашао. Немир креће још јаче да навире, чак и очи засузе. Крећем да испитујем, попут скенера целу ситуацију стављам на сиви сто и снимам, фотографишем из више угла, заузимам различите положаје, ставове, рашчлањавам целу причу на ситне делове, покушам да проникнем у сваки од њих и да бар разумем шта се догодило, зашто сам у том тренутку баш тако одреаговао и поступио. И баш када мислим да сам до нечега дошао и нашао нешто опипљиво наиђем на зид. И тако у круг, зид се испречи, ћорсокак. Мој зид, бар у тим мислима, је моје срце. Не да се отворити. Немам кључ, а нисам га ни имао у тим моментима када је било неопходно откључати га. Било је немогуће применити силу. Силовање душе и срца не би донело ништа друго до горких плодова и тога постајем свестан, чак и разумем себе, али... зашто нисам истрајао? – почињем да постављам питање. Зашто се нисам сломио? Подижем поглед и обраћам Му се: зашто ме ниси сломио?! Зашто си ћутао и ниси ми дао чисто срце?! Како да знам шта је добро за мене, ако ми већ срце бива закључано и залеђено?! Тргнем се, баш ту, и друге помисли крећу да навиру и размишљам о томе да је кључ свега моја залеђеност срца и да ми је потребан лекар, па чак и практичан, неко ко ће умети поред мене и Бога да загледа у моје срце и замоли га да се одмрзне. Као да предалеко одлазим у својим мислима, неки нови немир већ достиже свој врхунац. Згрчим се и кажем: помилуј... опрости... и тако некако се заврши. Бар тај моменат. Вратио сам се, канон и даље траје, речи и даље не разазнајем, али почиње све полако да буде мање битно, јер стојим пред Њим и док гледам у Њега, све више видим себе као препреку. Подижем главу и поново Га погледам у очи и изговарам, тако да се и сам изненадим одакле ми те речи: Ко си ти, Христе? Опрости, али ја Те не познајем. Говорим да верујем у Тебе, да сам Твој, али ја Те нажалост још увек не познајем. Изненађен изговореним, а опет и способношћу да изнесем ову своју истину, осетим да је цела унутрашњост пометена. Више ништа неће бити исто, оголио сам се употпуности. Осећања крећу да навиру попут вртлога, сећања попут филмског платна да се приказују, осећам бол и радост, тугу и мир, страх и немир... Све у једном. И стојим затечен... У моменту осетим, да ово није све, да ће овог пута одговорити, и ја не знам шта са тим. Уплашен сам. Ипак, као да се припремам за овај судбоносни тренутак и одједном, изговарам: Опрости, али не могу. Нисам спреман. Изговарам и сам себе збуњујем изреченим. Попут немог посматрача, збуњен, узбуђен и зачуђен, стишавам се и просто ми није јасно шта се догодило. Ни како сам га призвао, а ни како је дошло до тога да се повучем пред Њим. Желео сам да задржим тај осећај, да се поново вратим, да поново покушам, али просто, није време. Нисам спреман. Неки мир се појављује, готово ни од куда. Питања која су надолазила просто су се губила јер нису имала никакву више вредност ни тежину. Суштинска потреба човековог бића је разговор са Њим, увиђам, па тако све остало бива јефтино, бар у том моменту. У једном разговору са игуманом, он ми говори: Да ли ти заиста верујеш да је ОН ту и сада? Да ли ти знаш да ОН јесте ту и да је свеприсутан? И потом потврђује. ОН ЈЕСТЕ. Као да је одзвонило у мојој унутрашњости. Он јесте... Он је заиста ту. Баш овде и баш сада. Бог.
  2. 13 likes
    Једанаестог марта ми је отишла мати, рођена моја, мила моја мајкица. Ти одласци су увек изненађење, ма колико се спремали за њих. Годинама се трудим да будем мало мање нечовек него што јесам, годинама се мучим да више верујем, у оно у шта верујем. Трудио сам се да схватим да то што закопавамо у земљу буде за мене тек део човека, неко одело, веровао сам тако, али ми није улазило у срце. Када је отишла, упалио сам свећу и исчитао Псалтир, онда сам срцем молио Бога да дан испраћаја, сахране, учини непоновљиво лепим, топао и ведар каква је и моја мати. Молио сам га да учини чудо. Сахрана се обавила у суморан и хладам мартовски дан, пред вече... Боже молио сам те за чудо! Тек после пар дана схватио сам да се чудо десило, а да га ја нисам приметио, јер није било онако како сам молио, и очекивао. Први пут у животу сам гледајући гробаре како закопавају ковчег са телом свим срцем осећао да она није ту, да је отишла код тате, тело свога тела, и да се радују, и нисам плакао, радовао сам се. Радуј се и ти брате, и веруј. Христос васкрсе!
  3. 12 likes
    Драги наши слободни форумаши, у среду 29. марта 2017. године, са почетком у 19:00 часова, у просторијама Вазнесењске цркве у Београду о. Иван Цветковић (оснивач овог нашег малог форума) ће одржати предавање на тему "Кана Галилејска у 21. веку". Тема је веома популарна и битна а биће речи у томе како можемо да помогнемо (и да ли можемо) младим људима да уђу у брачне воде. Надам се да ће вам бити занимљиво, те вас позивам да дођете, нарочито млади људи који би желели да се остваре у браку. Позовите и ваше пријатеље, па да се видимо
  4. 12 likes
    Протојереј Григориј Григорјев о нези душевно оболелих Шта представља душевна болест са црквене тачке гледишта? Може ли свештеник узимати на себе терет лекара душа — не само као пастир, него и као лекар који је призван да измученом болешћу да предах од недаћа већ овде, на овоземаљском свету? О томе смо разговарали са доктором медицине и настојатељем храма Рођења Јована Претече у селу Јуки, у Виборској епархији, протојерејем Григоријем Григорјевим. Запоседнутих је мало, већина је само болесна —Оче Григорије, пре је било устаљено да се сва психичка обољења приписују запоседнутости... — Мислим да је ђавоиманост у чистом облику врло ретка појава. Чешће се она надовезује на психичко обољење и стапа се са њим. Како сам 40 година радио на психијатрији, заиста сам се са ђавоиманима сусретао највише 10 пута. За мене запоседнутост представља Божији Промисао који је немогуће умом постићи. Три момента у нашем животу зависе само од Бога: рођење, смрт и улазак злих духова. Као у случају са гадаринским бесноватим, када демони питају Бога за дозволу да уђу у крдо свиња, тако је и у свим другим случајевима: без воље Божије бесови се не могу уселити у човека. Мислим да је запоседнутост крајњи облик лечења који Господ попушта и који исцељује, пре свега од атеизма. Јер онај ко је преживео ђавоиманост, никада више неће бити атеиста. Тако се приближава Богу. Наравно, уз услов да се човек покаје. —Хајдете онда да пробамо да размотримо шта значи психичко растројство. — Велики совјетски психијатар Дмитриј Јевгењевич Мелехов, који се сматра оснивачем социјалне психијатрије, био је дубоко верујући човек. Тек након његове смрти била је објављена књига „Психијатрија и проблеми духовног живота“. Мелехов је издвајао три облика психичких обољења. Први: обољења у вези са повредом мозга, видљивом или невидљивом — потреси, тумори, интоксикације. На пример, при конзумирању алкохола и наркотика долази до хемијских оштећења. У таквим случајевима, неопходна је помоћ медикаметима. Други облик: када не постоји никакав физиолошки супстрат. Та обољења је Мелехов назвао духовна растројства. Трећа варијанта — мешовити тип растројства. Дакле, духовна растројства и јесу специфична по томе што метода медикаментима у таквим случајевима није много делотворна. Пацијент се лечи, а резултата је мало. И тада, према речима Мелехова, помажу црквене Свете Тајне, молитва. Зато, сматра он, поред постеље душевно оболелог увек мора бити лекар психијатар и свештеник. Медицинско-црквена сарадња —Шта је, у том случају, руковођење душевно оболелих? —То је када лекар и свештеник раде заједно. Лекар спроводи медицински део посла. Али, лечење медикаментима је само „постављање изолације на проводнике који варниче“, искључивање оболелих делова тик пред хаварију. Свештеник обавља духовни посао, пре свега обавља Свете Тајне цркве: Јелеосвећење, Исповест, Причешће. Пре су се у Русији, у оквиру свих психијатријских болница, градиле болничке капеле. Свештеник и лекар су били колеге. Само на једној Војно-медицинској академији има преко 50 клиника. При свакој је био храм. Литургија се служила свакога дана. —Како разумети где је духовни фактор обољења, а где треба и „проводнике изолир траком“ замотати? — Свештенике су позивали код болесника, када дуготрајно лечење медикаментима није давало резултата. Тек пошто би свештеник обавио Свете Тајне, пратило се да ли се болесниково стање променило или не. Навешћу следећи пример: мој блаженопочивши духовни отац, протојереј Василиј Лесњак, био је настојатељ Шуваловског храма и такође је сарађивао са психијатрима. Једном приликом му је дошла жена и рекла: „Мој син лежи у болници И. И. Скворцова-Степанова већ неколико месеци. Не могу да га излече од тешке психозе. Лекови не делују. Доктори су саветовали да вам се обрадим — ко зна“. Батјушка се помолио у олтару и вели: ето ти, мајко, нафора; ако је твој син узме од тебе, ја ћу моћи да му помогнем, уколико не — нећу моћи. Када је мајка отишла у посету сину, он јој је изашао у сусрет, и сам затражио: дај ми, шта си то донела. Након неколико дана су га пустили. Лично је дошао у цркву, код оца Василија. Имао је духовно обољење. — Да ли то значи да се духовна болест од душевне може открити само експерименталним путем? — Овде другачије није могуће. Чак приликом лечења медикаментима, лекови се бирају експериментално. Некоме ће одговарати један лек, некоме други. Критеријум је сам пацијент. Навигација и Царство Небеско — Шта подстиче појаву психичког обољења? Средина, лоше детињство? —Сваки човек од рођења има генетски слаба места. Код некога је то желудац, код некога срце, зглобови, а код других мозак. Како показује пракса, права психичка обољења су ипак, најчешће, генетска. Непријатно детињство помаже да се та слаба места пројаве. А пријатно — значајно умањује и кочи њихов развој. У датом случају „болна места“, се по правилу, не манифестују у млађем узрасту, али могу се манифестовати у периоду хормоналних промена, и приликом других стресних ситуација. У лагодним условима, човек може и да не осећа никаве проблеме. Али нису читав живот лагодни услови. Ломови ће пре или касније изаћи на видело. —Где је граница између болести и просте емотивне неуравнотежености? —Болест има тај карактер да је њоме тешко управљати. Она увек ремети човека тиме што се отима контроли. На пример, када човек пије, али сваког тренутка може да остави — то је стање пред болести. Пијанство је већ болест, психофизиолошка, патолошка зависност. Тако је и овде: када оболели сам са собом не може ништа да учини, и ситуација се измиче контроли, изазивајући при томе опасност по његов живот и живот ближњих— то је болест. Такође, најважнији симптом психичког обољења је снижење критичке самооцене. Болестан човек не сматра себе оболелим. Што је дубља болест — нижи је степен самокритичности. —Како настаје растројство? — Прво се снижава психолошка заштита — наш духовни имунитет. То су наша позитивна сећања. „Прелепа, света успомена која се сачувала из детињства—може бити, да је најбоље уколико човек понесе кроз живот пуно таквих добрих успомена — спасен је“, — говори Достојевски устима Аљоше Карамазова. Ако је у сећању довољно интензивних, светлих, позитивних момената, онда и приликом стреса човек тражи уточиште у њима и мисли о позитивном, попут подморнице која одлази од олује у океанску пучину. Духовна благодат ће увек навести навигатор душе на Царство Небеско. —Може ли се зауставити развој психичког растројства? —Да, наравно. Знам доста случајева када је човек био на граници психијатрије и болест се, уз Божију помоћ, повлачила. Ремисија у Цркви? — Од чега то зависи? —Од човека и од околности. Човеку православном, пре свега, треба да помаже вера. Он мора, мимо свега осталог, да се у целости ослони на Бога. Јер шта је то вера? То је верност заповестима Божијим и поверење у Бога. Ма колико високе горе испред тебе да порасту, колико год блато да се направи, треба веровати. Ту је најважније да се не скрене са изабраног, тешког пута. Ако је главни циљ тражење Царства Небеског и поверење у Бога, тешкоће неће бити фаталне. Оне ће бити весници оне радости коју нико неће моћи да нам одузме. Радост та ће бити бесконачна. Међутим, ако човек нема виших морално-духовних вредности, он се ломи. Вера је имунитет за све психичке болести. Психичка растројства су често показатељ болесне вере, њених недостатака, недовољно верности и поверења у Бога. —То је потврђено у пракси? — Да, често сам се сусретао са тешким случајевима психичких обољења, када су се пацијенти током оцрковљења скоро у потпуности ослобађали од медикамената, прелазећи на минималну дозу. Када говоримо о позитивним резултатима, ту мислим на дугорочну ремисију — 10–15–20 година и више. Таблете и кормило —Рекли сте да је психичко растројство показатељ болесне вере? Следује да је оно увек последица греха? —Слом у централном нервном систему може бити плодно тле за развој растројства. Мозак — то је велика ендокрина жлезда. Савременој науци је добро познато да мозак може производити више од хиљаду и по хормона радости и само пет хормона стреса. Несреће су код свих исте, а радост је код сваког лична. Када човек доспева у зону стреса, код њега се нагло повишава сугестибилност — способност да се без критике прихвата свака (како лоша, тако и добра) информација. То је попут мача са две оштрице: ако мислиш о нечему добром — десиће се добро. О лошем — лоше. —Како то функционише? — Ако у току олује окренемо кормило у добром правцу— брод ће допливати до циља, а уколико не усмеримо — разбиће се о стене. Зона стреса је стимуланс. Стрес укључује механизам радости: појурио те пас, прескочио си ограду— срећан си што си му умакао. Ако се зона радости не активира, долази до психичке испразњености, астеније. Депресија, па и друга психичка обољења, могу наступити када се у периоду стреса, дуго не активира зона радости. „Тако и ви дакле имате сад жалост; али ћу вас опет видјети, и радоваће се срце ваше, и ваше радости нико неће одузети од вас“ (Јн. 16, 22), — говори Господ. Да нисмо скренули са пута закона Божанске љубави, били бисмо у сталној радости коју нам је Бог даривао. Као у бајци о рибару и рибици: да је навигатор старичине душе био усмерен на Царство Небеско, она би се увек и свему радовала. Техника безопасности духовника —Имате велико искуство у раду са психички оболелим људима. Шта може да учини свештеник, осим класичног поучавања о вери? —Може да обавља Свете Тајне Јелеосвећења, Причешћа. Брига о души у том случају треба да искључује копање по греховима. Такав човек се не сме уводити у покајно стање. На тај начин су оци довели Гогоља до смрти. Он је боловао од манично-депресивне психозе, а духовник га је притискао: кај се, кај се. То је и довело до смрти писца. Да је пио лекове и напајао се позитивним расположењем, све је могло бити другачије. И наравно, важно је што чешће причешћивати се. —Могуће да ваша тачка гледишта неће бити популарна међу неким свештеницима... —Шта је то исповест у нашој савременој Цркви? Замислите да код психијатра долази болесник и говори: докторе, ја лудим. А овај му додаје уџбеник из психијатрије — узмите, пробајте да схватите шта вам се дешава у глави па се вратите. Лекара би отпустили и послали на суд, јер ће пацијент највероватније извршити самоубиство. Тако и овде. Важно је да свештеник зна шта психички оболеле људе доводи до стања покајања — то није само безумље, већ су и преступи. Нажалост, данас свештеник не носи никакву одговорност, сем оне моралне. Даје глупе савете, човек чини преступ, своди рачуне са животом или доспева на психијатрију, а овај само маше рукама: на све је воља Божија, Господ је тако уредио. Није то Господ уредио, него људска неодговорност, глупост и непажња. Са моје тачке гледишта, дошло је време када се треба молити о обнављању института духовништва, како не би сваки клирик могао да обавља Тајну Исповести. —У принципу исповедати психички болесне људе је могуће? Ипак је то Тајна. —Исповест је могућа и неопходна када су у питању сва обољења, међу њима и психичка. Не само да је свештеник дужан да покајнику говори о заповестима у духу љубави: «Прва Божија заповест: „Љуби Господа Бога својега свијем срцем својијем, и свом душом својом, и свом мисли својом, и љуби ближњега својега као самога себе.“ (Мт. 22: 37, 39). Ако не заволиш себе — нећеш заволети ни ближњег, ни Бога». Шта значи заволети себе? Усмерити навигатор душе на Царство Небеско. Критеријум за добар правац: да се човек осећа као да је у Христовом наручју, то јест, осећај потпуне заштићености и поверења у Бога. Шта је то него срећа? У таквом положају, човек исто то жели и другима. Заљубљени жели да сви око њега буду срећни. Ако не верујемо Богу, не можемо испунити прву заповест. И остале заповести без љубави према Богу су бесмислене, јер су оне само провера односа према Богу и човеку. Када човек то спознаје, он почиње да исповеда одсуство љубави према Богу, ближњем. Почиње да исповеда осуђивање. То и јесте покајање у духу љубави. —Јасно. Речено простим језиком — нека свештеник проповеда о заповестима, а у душу да не улази. —Оци, — кажем свештеницима, — не разумете: у совјетско време, када је била супер-психијатрија и када су сви лежали у специјалним установама, чак и тада је од њихових руку гинуло десетине психијатара годишње у СССР-у. Ако ви на Исповести, или у беседи нешто кажете болесном шизофреничару, и још доспете у структуру лудила, посебно лудила у поступцима, када је болесник уверен да сте га управо ви повредили, — знајте да ће главни циљ његовог живота бити да вас уништи. При чему ће тај преступ извршити у најекстравагантнијем облику. Када су таква дела у питању, болесници су врло креативни. Треба то увек имати на уму. Ту се оци замисле. —Да ли сте имали прилике да радите са болеснима у неуропсихијатријским интернатима? У чему се састоји специфичност таквог служења? —Да, имао сам. У датом случају треба бити крајње тактичан: „Према људима благ— према проблемима оштар“. Овде треба употребити крајњу икономију— причешћивати без посебне припреме. Све редом причешћивати. Важно је да посета свештеника утеши болесника и изазове позитивно расположење. С протојерејем Григоријем Григорјевим разговарао Јевгениј Перевалов Са руског Ива Бендеља Вода Жива 22 / 03 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/102087.htm
  5. 12 likes
    "са страхом Божијим и вером приступите" - то је једини услов који Црква поставља пред Причешће. Нема другог. А ко има страха Божијег и вере он се труди да све заповести држи и да се каје за грехе.
  6. 11 likes
    Знамо да ће вам се ово допасти, веома брзо на форуму
  7. 11 likes
    Извор: фејсбук налог вероучитеља Дарка Радовановића
  8. 11 likes
  9. 11 likes
    Оче Саво, молим те капицом, кажи му да ће ови његови кучићи да оживе (али неће сви), ми ћемо да помремо од њега! Узех да попијем јутарњу кафу, кад оно опет Грегоријеви кучићи! Идем у продавницу, кучићи крену да лају из дворишта, одмах се сетим Грега и његових кучића! Поремети ми Исусову молитву... Спаси нас, ако Бога знаш!
  10. 11 likes
    Vidim da je najveca briga oko Belog to sto je on vucicev elemenat, ubacen iz razloga unstavanja opozicije (ko da opoziciji treba dodatni stimulans da se samouniste). I kao i uvek na drugim temama poput gejeva, vakcina ili evoulcije, ljudi ce radije da pustaju šbbkbb filmove umesto da izdvoje 5 minuta svog vremena i posvete ga googlanju i Belog i ekipe oko njega. A da jeste googlali, otkrlil bi ste sajt www.samojako.rs. Na tom sajtu ekipa oko Belog od kako su usli u lokalnu vlast, redovno izvestava gradjane o svojim skupstinskim aktivnostima (nesto sto bih ja jako voleo da vidim od bilo koje odbornicke grupe u mom rodnom gradu, ali mucak). UPOZORENJE! Ako otvarate ovaj sajt u potrazi za komedijasenjem, glupiranjem i satirom, vraticete se razocarani jer je to jedna vrlo ozbiljna ekipa odbornika u Mladenovcu koji skusptinsko vreme dato od gradjana ne trose na glupiranje nego na resavanje vaznih lokalnih problema u Mladenovcu a o raspravama kasnije uredno obaveste javnost. Kao na primer u ovoj vesti, gde su detaljno opisali problem sa neregularnostima oko izbora direktora javnih preduzeca u Mladenovcu. I najveca fora, jedino je sarmuprobonisi digo galamu oko to pitanja... to znaci da da nije bilo tih "cirkuzanata" niko iz gradskih vlasti ne bi ni primetio niti bi ga bilo briga da se direktori biarju protivzakonito bez ikakvog pstovanja procedure (procitajte ceo tekst, nije dug) http://www.samojako.rs/2016/10/blog-post_29.html A verovatno ste citali saopstenje Vesni Pesic, ako niste pogledajte ga ovde http://www.samojako.rs/2017/02/saopstenje-pokreta-beli-samo-jako.html pa mi recite jel vama ovo saopstenje zvuci kao nesto zajebantsko, neozbiljno i klovnovski? Posto meni zvuci promucurno, elokventno, zrelo i akademski. Oni to rade vec godinu dana od kako su izabrani... ne kapiram kako iko moze njima da nadene epitet "vucicevi" osim ako nije ili glup ili zlonameran. Sam Beli je lepo jasno i galsno rekao PRE nego sto se kandidovao istu stvar koju je rekao i Radulovic "ili ce opozicija da izadje sa jednim kandidatom ili ja ulazim u politiku i razbucavam sve zivo" mozemo da ga nazvoemo i nostradamus jerbo se sve upravo tako desilo kao sto je opisao. A kao sto vidite predvideo je i napade o rasturanju opozicije. Razbucao je... ali ne samo opoziciju, nego kompletnu srpsku politiku ( i to je npr jedini momenat koji je i samu "Samo jako" ekipu iznenadilo, jer nisu ni u ludilu ocekivali ovoliku popularnost) Ukoliko ste primetili da nema vise toliko botova po medijima pa se piatate, gde su... ne morate vise postavljeti to pitanje... eno ih na belijevom tviter nalogu. Svi imaju po dva tri posta na svojim profilima u kojima podrzavaju kao jeremica, radulovica ili jankovica (da se kao ne provali da su vuciceva vojska) i svi nalozi napravljeni u martu 2017. godine. Evo otvorite ovaj tvit i citajte komentare. Beli Vucicev covek a sav kontingent botova se sa B92 i n1 prebacio kod belog? Nece biti... pre ce biti da su se vodja i njegova klika us**li u gace i sad krecu i kamikaze ofaznivu... Pa pogledajte samo sta su uradili Natasi Jeremic... A glupi su ko djon, jer nisu u stanju da ukapiraju da takvim potezima bas pommazi opoziciji da deluje ujedinjeno jer su (skoro) SVI opozicioni lideri iskazali javnu podrsku porodici Jeremic. Ako mislite da ce Beli da napravi cirkus od drzave, (sto verujem da ovom trenutnku nije moguce sve i da je tacno), samo pogledajte da li su napravili cirkus od Mladenovacke lokalne skupstine kad su u nju usli ili su joj samo svojim delovanjem podigli nivo ozbiljnosti i profesionalsnoti. @obi-wan - dzedaj, pomazi leba ti... jel sam ispustio nesto?
  11. 10 likes
    Ljudi koji tragaju za ostacima hrane u tržnim centrima u Beogradu TD Tijana Damjanović Mar 27 2017, 10:41am Oni koji bi inače gladovali su pronašli način da dođu do hrane. Sve fotografije: autorka. Naslovna fotografija: Ovo nisu ljudi o kojima se govori u tekstu. Svake nedelje, iz ovog ili onog razloga odlazim u neki od tržnih centara - UŠĆE, Delta siti, Stadion. Posle kupovine onoga što mi je u tom trenutku delovalo potpuno neophodno, obavezno posetim food court. Veliki izbor neverovatno nezdrave hrane me uvek neodoljivo privlači. Tako je bilo i pre dve nedelje, kad sam bila u Ušću. Dvoumila sam se pola sata između KFC-a i Meka, uzela najbolje iz oba sveta, i srećno sela za sto da se tovim. Solirala sam, sela sam u ćošak, i posmatrala ljude oko sebe - kao deo odvikavanja od neprestanog držanja telefona pred očima. Tada sam ih primetila. Nisam mogla da verujem da nisam videla ranije. Šta sam kog đavola videla? Primetila sam ljude koji sede sami, ili u grupicama, u otvorenom prostoru za ručavanje. Čitaju novine ili gledaju u telefone. Kada neko ko nije dovršio obrok ostavi ostatke na stolu, oni ustaju polako, prilaze, uzimaju tacnu i nose je za svoj sto da ga dovrše. Zakucala sam. Kako je moguće da ovo ranije nisam videla? Pitala sam prijatelje, ali ni oni nikad nisu primetili ove ljude. Sedela sam satima za tim stolom i posmatrala ih. Videla sam da su se podelili u grupe i da svako ima svoj deo po kome "patrolira". Primetila sam da se ne otimaju. Samo žele svoj zalogaj. Oni nisu prosjaci, nisu beskućnici, oni su većinom ljudi koje je izdala sreća. Kažu da im se ređao maler za malerom, ili su prosto napravili pogrešan izbor u nekom ključnom trenutku. Upoznala sam ih, a oni su za VICE podelili svoje priče. Irena ima 14 godina i svakog dana posle škole dolazi u Ušće kako bi jela. Njeni roditelji su obezbedili krov nad glavom, ali nemaju više od toga. Zato je šalju ovde, da ne bi bila gladna. Ona kaže da ih razume. Planira da upiše srednju školu. Ne voli mnogo drugu decu u školi, ne dopadaju joj se nastavnici, ali voli da uči. - I nisam gladna, ovo je ukusno. Najviše volim kad neko ostavi iz Meka. Ribu ne diram uopšte. Ovde mogu i da učim – kaže ona dok mi viri preko ramena da vidi da li je još neko ostavio hranu. Iako joj ne smeta da razgovara sa mnom, ne želi baš da se vrati kući praznog stomaka. Sutra je školski dan. Priča mi da je obezbeđenje povremeno istera. Nekada mora da se krije, ali uglavnom "stigne da se najede". Ne jadikuje nad sudbinom. Sedi sa drugaricom, smeju se i razgovaraju. Njena prijateljica je takođe ovde jer u suprotnom ne bi imala šta da jede. Bojana ima ćerkicu od dva meseca koja širom otvorenih očiju gleda u mene. - Ja ne kradem, nisam napolju u prevozu sa bebom, ne prosim. A site smo, toplo nam je. Neko i pomogne, donese pelene za nju, staru odeću za mene. Bolje da budem ovde, nego da kradem, je l' da? – pita ona mene na kraju. Nisam znala šta da joj kažem na to. Osmehnula sam se, pogledala u bebu u njenim rukama i klimnula glavom. Naravno da je bolje ovo, za obe. Bojanin muž radi kao pomoćni radnik za desetak hiljada dinara. Kaže, nije strašno, snalaze se njih dvoje. Njegova plata je uglavnom dovoljna da pokrije račune i poneku stvar za bebu. Zimi se greju pomoću smederevca, a ogrev skupljaju gde stignu - na pijacama kad neko ostavi gajbe, ili pored kontejnera kad neko ostavi drveni nameštaj. Po prirodi sam malo anksiozna, pa mi kroz glavu večito prolaze najgori mogući "šta ako" scenariji. Šta ako ostanem bez posla, ako ne nađem novi, ako se nešto užasno desi i ostane mi samo ovaj izbor? Svaki put kad me uhvati to raspoloženje, ja sam užasnuta. Da li bih mogla da sedim ovde sa osmehom, uspravna i prijateljski nastrojena? Ne znam. Narodne kuhinje su u problemu, država izdvaja sve manje i manje novca za njih. Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin izjavio je u januaru da se narodne kuhinje nisu obnavljale 21 godinu. On je istakao da je u tu svrhu izdvojeno 50,56 miliona dinara i da se može reći da će se tim novcem zadovoljiti sve potrebe naših narodnih kuhinja. Ali, iako ne raste budžet, raste broj gladnih. Jelena Radojičić iz Crvenog krsta kaže da narodne kuhinje daju samo jedan obrok dnevno po korisniku. Svakog dana, 34.390 ljudi zavisi od pola litre kuvanog jela. Od te brojke, čak trećina su deca, a prema izjavi gradske sekretarke za socijalnu zaštitu Nataše Stanisavljević, 12.000 njih se nalazi u Beogradu. Najvećim delom su porodice. -Trenutno se sprema više od 34 hiljada obroka dnevno, ali taj broj će od aprila biti i veći od 35 hiljada. – kaže Jelena Radojičić iz Crvenog Krsta. To znači da u našoj zemlji, svakih nekoliko meseci novih 1500 ljudi padne ispod granice siromaštva. Moji sagovornici iz tržnih centara su i korisnici narodnih kuhinja. Kažu mi da taj jedan obrok dnevno nije dovoljan da ih zasiti. Takođe su mi rekli da beogradske narodne kuhinje neko vreme u januaru prošle godine nisu uopšte radile, zbog "problema sa snabdevanjem", pa su ovi ljudi dobijali 168 dinara na dan, da pokušaju da se prehrane. Nastavljam ka stolu za kojim sam primetila tri muškarca koji šetaju između, sakupljaju ostatke u KFC kutije i onda ih donose za sto da podele. Trojka me dočekuje sa osmehom, nemaju ništa protiv da pričaju sa mnom, malo ko im inače prilazi. Srđan mi prvi priča da je po zanimanju trgovac, ali nakon što se upustio u sumnjive poslovne poduhvate pre nekoliko godina, ne uspeva da spoji kraj sa krajem. - Nekada sam imao svoju trafiku i finu zaradu. Kako se čovek prevari. A jednom kad tako padneš, nema nikog da pomogne. I nalazio sam poslove i gubio ih, ali nikako da se to stabilizuje. – priča on. Ima svoj stan, psa i devojku, ali ne mogu da priušte osnovne potrebe. Kaže da socijalnu pomoć ne interesuje njegov slučaj, a narodnih kuhinja više nema. Vodu i struju su im isključili, pa se kupaju kod poznanika. Uglavnom borave van stana, po tržnim centrima, pa im nije hladno. Mada mu ne smeta. I devojka dolazi u tržne centre da bi jela, te niko nije gladan u kući. Ivan i Srđan Za stolom sedi i Ivan, koji uglavnom drži pogled na svojim isprepletenim prstima. - Kako sam ovde završio? Majka je imala rak dojke, pa sam ostao bez posla dok sam se o njoj starao. Ipak je preminula, pa sam je sahranio. Preminuo mi je ubrzo i otac, pa i njega. Sve što smo imali otišlo je na sahrane. Ostala mi je kuća u Zemunu. Nije to loše. Radim tako, pomažem gde treba, zaradim malo. Uglavnom platim račune. A ovde nije loše. – priča mi on svoju priču. Treći i najtiši od trojke je stariji gospodin. Dostojanstven, uredno obrijan, nameštene kose, čita novine i gricka koricu pice koju je upravo uzeo sa stola pored. Na moje pitanje odgovara: - Nisam vam ja zanimljiv. Neću ja ovde biti još dugo. Sin će doći po mene iz Švajcarske - i odlazi u potragu za još nečim za jelo. Njegovi sadruzi mi kažu da on to govori već mesecima. Prija mu društvo ovde. Penzioner je, ali penzija je mala. Stan na Novom Beogradu skup za održavanje, a sin iz priče nikako ne dolazi. Među njima nema besa. Postoji neka vrsta tihe rezignacije, ali i dašak odlučnosti i optimizma - ovo je samo kratak period njihovih života, problem koji će prevazići. Primetila sam da obezbeđenje tržnih centara ne tera ove ljude. Osim ako nisu Romi. Za njih se lako uvere da im tu nije mesto. Isteruju ih, ponekad i tuku. Od obezbeđenja sam dobila samo komentar da ovi ljudi smetaju posetiocima tržnog centra, da ima onih koji primete da je neko uzeo hranu koju su ostavili za sobom i da ih to iznervira. To njima očigledno deluje kao dovoljno dobar razlog da se primeni fizičko nasilje. U Ušću nisam primetila više nikog od njih. Nastavila sam u tržni centar Delta City. Drugi tržni centar, drugačiji ljudi. Pokušala sam da priđem dvema gospođama, ali je jedna prosto pobegla od mene, a druga mi je samo počastila tihim tretmanom, a na sva moja pitanja reagovala mrkim pogledom. Nastavila sam ka trećem stolu za kojim sam primetila da sedi jedna grupica koja na ovaj način sakuplja hranu. Međutim, od tri muškarca, na moje predstavljanje reagovuje samo najstariji. Veoma agresivno. - Šta hoćete od nas? Ne smete da nas maltretirate. Nikome ne smetamo. Imamo i mi pravo na dostojanstvo, znate? – povikao je. To je negde i poenta, zar ne? Svi ovi ljudi su propali kroz pukotine društva i pokušavaju da pronađu svoj put kroz ono što ih je zadesilo. U našem društvu siromašni se pominju pred izbore, na njih se misli samo pred Novu godinu kad smirujemo svoj osećaj krivice tako što skupljamo staru odeću i konzervisanu hranu. Inače su smetnja. Onda i nije čudno što su se neki među njima dosetili da se snađu na drugi način da ne budu gladni. Pitala sam kolege, poznanike – niko nije ranije primetio ove ljude koji borave na samoj ivici vidnog polja društva. Oni i ne žele da ih primetite. Samo da ne bacate hranu. https://www.vice.com/rs/article/ljudi-koji-tragaju-za-ostacima-hrane-u-trznim-centrima-u-beogradu?utm_source=vicefbsr
  12. 10 likes
    Знао сам одмах да су муљатори, Дракула се два пута потписао.
  13. 10 likes
  14. 10 likes
    SAŠA KNEŽEVIĆ: RĐAVA EKONOMIJA Tada jedan od Dvanaestorice, po imenu Juda Iskariotski, otide prvosveštenicima, i reče: Šta ćete mi dati i ja ću vam ga izdati? A oni mu položiše trideset srebrnika (lat. triginta argenteos, grč. τριάκοντα αργύρια) I od tada tražaše zgodno vrijeme da ga izda (Mt. 26:14-16). Tada vidjevši Juda, izdajnik njegov, da ga osudiše, raskaja se, i vrati trideset srebrniкa prvosveštenicima i starješinama govoreći: Sagriješih što izdadoh krv nevinu. A oni rekoše: Šta mi marimo za to? Ti ćeš vidjeti. I bacivši srebrnike u hramu, iziđe, i otide te se objesi (Mt. 27:3-5). Jedan dinar u ono vreme bila je nadnica majstora, tj. plata za ceo dan rada. Rimski vojnici su zarađivali nešto manje. Osnovna godišnja plata jednog legionara 33AD bila je oko 225 dinara. Novčić od srebra zvani dinar ili latinski denarius, na grčkom drahma (δραχμή), imao je težinu 4,36 g. Ali najverovatnije srebrnik koji se pominje u (Mt. 26:15) nije bio rimski srebrni novac čija osnovna jedinica je do Nerona bila teška 3,85 g, ni jevrejski šekel, koji je imao oko 11,4 grama – on nije bio u upotrebi kao zvanična valuta u Rimskom Carstvu – već tirska tetradrahma ili tirski šekel. Rimljani su dozvolili njegov opticaj. To je novac kojim se plaćao porez Hramu i kojim je najverovatnije prvosveštenik Kajafa obmanuo Judu. Novac, kovan u gradu Tiru, sa svojih 14 i nešto grama u odnosu srebra bio je čistiji (94% i više) od rimskog srebrnika (80% srebra). Dakle, Juda je izdao Hrista za jednu radničku platu, ili najverovatnije za četri ako je primio tirske šekele. Današnja vrednost[1] te količine srebra (30 x 3,85 g) je 61,2 EUR (1 g = 0,53 EUR)! U tirskim šekelima okolo 181,2 EUR. (Primetite da je nardov miris (mira), kojim je jedna žena – niko ne zna ko je ona? – u Vitaniji, u kući Simona gubavog pomazala Hrista, bio skupocen. Kaštao je trista i više dinara (Mk. 14:3-9) ili deset puta više! Budući da ta suma novca nije ništa posebno, teško je moguće pretpostaviti da su isključivo finansijski razlozi bili od presudnog značaja za Judin postupak. Ovde je potrebno obratiti pažnju i na to, ko je platio ovu operaciju. To je bio Sinedrion ili zvanična crkvena administracija u teokratskom Izraelu. Reč je dakle o najvišoj vlasti, o »staroj Crkvi« ili »Sinagozi« što je u stvari jedno i isto, jer obe grčke reči ekklesía i synagogê imaju praktički isto značenje. Juda je u stvari morao za jedan ne tako veliki iznos Sinedrionu da otkrije jedan banalni obaveštajni podatak[2]: Kad će se Hristos pojaviti u vrtu Getsimani, u osami, bez naroda, jer u prisutstvu mase koja je pratila ovog neobičnog Rabina moglo je Njegovo hapšenje da se zakomplikuje. To se moralo uraditi noću, tiho i brzo. Z. Đurović: Judino izdajstvo Ko je bio Juda i zašto se je odlučio na jedan takav čin, budući da ta suma novca od trideset kovanica i nije bila bogzna šta? Po Jevanđelju ljudi su u ono doba imali mesijanska očekivanja. Predosećali su da se nešto važno dešava: Jesi li ti Onaj što će doći, ili drugoga da čekamo? (Lk. 7:19) U uslovima rimljanskog ropstva, često i neizdrživog, tema „spasenja“ nije mogla biti aktualnija. Zato ako Mesija dođe, On mora da bude spretan i jak vojskovođa, koji mora da oslobodi okupirane teritorije, i vladar visoke klase, koji će Jevrejima da osigura vladavinu nad drugim narodima i donese blagostanje na ovoj zemlji. Ovde oslobođenje nema neke konotacije u smislu oslobađanja od grehova, oslobađanja iz ropstva smrti i đavola ili nekog večnog, zagrobnog života – kako danas gledamo i razumemo, više ili manje, reč „spasenje“! Stvar je jako ovozemaljska, ekonomska i (geo)politička, upakirana u neku religioznost. Na jednog takvog mesiju Jevreji i danas čekaju (Šta Rusi očekuju od prorokovanog ruskog cara?). Međutim, Rimljana je bilo sve više, a oslobođenje (spasenje) izgledalo je nikad dalje. Što je Ravuni politički promašaj, što isprevrće trgovcima tezge u Hramu. Ovi menjači novca[3] i kreditori – kao i danas – imali su neku finansijsku moć i mogli su da utiču na zvaničnu politiku koju su određivali popovi (nekada su se zvali fariseji i oni i Hristos nisu bili u najboljim odnosima). Zato nikako nije slučaj da je odluka da se Ješua ukloni nastupila posle isterivanja „moćnika“ iz Hrama. Dakle ovaj Nazarećanin ne može biti Mesija, već pre neki prevarant i uzurpator, novotarac koji nije poslušan „Crkvi“. Z. Đurović: Izgon trgovaca Tako doturiti informaciju, o Jevanđelju se to naziva izdajom, zvaničnom teokratskom establišmentu za omanju sumu novca gde će se (sa svojom grupicom sledbenika) nalaziti ovaj neobični Rabin – koji bukvalno ni iz čega može da nahrani nekoliko hiljada ljudi – i nije bilo neko posebno poduzeće. Za bilo koju drugu informaciju ove vrste kroz istoriju moglo se uzeti kuda bolje novca. Mnogi mi izdajemo i prodajemo, svesno i nesvesno, Hrista za mnoge manje stvari. To je i razlog, da možemo da kažemo da je Juda iz Karijota u stvari lik koga možemo razumeti. Jer u čemu sam ja bolji od njega? Bez nekog dodatnog patosa koji mu se kasnije kroz srednji vek pripisuje, jer se morala ova priča oko izdajstva dramatološki naduvati, jer inače nema senzacije ni spektakla – a to ljudi vole – , tipa Juda je gori od đavola, pre će biti da je on bio neki „sitni kriminalac“, kojih danas među klirom ovim i onim ima ne tako mali broj. Ovi poslednji „naslednici apostola“, koji potkradaju Crkvu, verovatno su gori i po tome, jer Juda je bio „poslušan zvaničnoj Sinagogi“ kao što i nije mogao da zna da li će Spasitelj stvarno vaskrsnuti, dok ovi znaju da je Pomazanik vaskrsao i nisu poslušni Crkvi. Računica Sinedriona bila je verovatno dvojaka – 1) u odnosu politike: Bolјe da jedan čovjek umre za narod, a ne da sav narod propadne, ako se desi buna i dođu Rimljani, tj. Kajafina logika (Jov. 11:49-50) i 2) u odnosu finansija, tj. do trgovaca ili imućnih ljudi onog doba, od kojih su mnogi bili i članovi klira, – jer nedopustivo je tolerisati da ti se neko petlja u „biznis“. Dirati u nečije finansije gore je nego objaviti rat! Dakle, imamo barem dva motiva krivičnog dela koji proizlazi iz sprege politike i kapitala. Međutim, Juda shvativši koja je stvarna namera ovog hapšenja i da je stvar izmakla kontroli oseti se prevarenim[4] – ovo pokazuje najbolje njegov revolt prema Sinedrionu i bacanje u Hramu krvlju uprljanog srebra. Usled ubistva Hrista prolivena je nevina krv. Juda oseti grižu savesti i kako prenosi Jevanđelje „pokaja se“ (gr. μεταμελούμαι). Da li se on obesio što nije izdržao – a ko bi mogao da „izdrži“ krivicu za ubistvo Boga? – što se danas (NZ) smatra kao greh, ili se obesio da životom plati za život, što je u duhu Starog Zaveta u kojem je živeo, ne možemo znati, ali najverovatnije bila su prisutna oba motiva. Da li je onda ovaj mladi čovek zaista bio tako loš ili đavoiman, ako se kajao? Jer đavo se nikad ne kaje. I kako je moguće da se neko kaje ako nema ljubavi? Ili pitajmo se obrnuto: Kako nekome, ako mu je srce hladno kao tartar, može biti žao što je njegov neprijatelj doživeo krah? Zato su pokajanje – a ono je stradanje – i ljubav uvek neraskidivo povezani ...[5] Mišljenja o tome koliko je bilo bitno za Sinedrion da se problematični Ješua smakne su različita. Na svakom crkvenom saboru ima više tačaka dnevnog reda za razmatranje. Verovatno bi i pitanje o smaknuću Hrista, ako ne zbog svoje specifičnosti (hvatanje noću), bila samo jedna od više tačaka uobičajenog dnevnog reda. Sigurno je specifičnost vanrednog zasedanja bila i u tome, jer Sinod nije baš svaki dan donosio odluku o pogubljenju na kao bajagi javnom suđenju. I ništa više. Jedna fudbalska utakmica treće lige danas može da privuče na stadion više zainteresovanih posmatrača i gledaoca. Da ne pominjemo kako je lako jednu ovakvu rulju uz pomoć ubačenih provokatora „zapaliti“ (Raspni Ga, Raspni ...). I ne samo što nam to postaje nekako jasno što je „količina srebrenika“, da se ovaj problem oko Isusa reši, bila gotovo beznačajna, već i što je Hristos bio razapet sa još dvojicom sebi po značaju „ravnim“ banditima kojima je „pao grah“ na taj dan da se nad njima izvrši smrtna kazna (Čak je Juda morao da Ga identifikuje poljupcem, da ne bi vojnici uhapsili nekog drugog! Toliko o Njegovoj popularnosti. Barabu su pak sigurno ranije imali priliku da upoznaju). Ili je Hristos bio likvidiran usput sa još dvojicom lopova, ili su lopovi bili kažnjeni usput sa Pravednikom, nebitno je. Kako za jedne tako i druge svima njima pripisana je ista kazna i isti tretman ... Najnepravednija procedura od postojanja sveta obavlja se onako sporedno, užurbano, jer dolazi šabat, onako ovlaš, onako usput i kobajagi „po propisima“. Kao što je neprimetno, ponizno i tiho došao u vreme i prostor, rodivši se u jednoj beznačajnoj pećini, Hristos i napušta, sa Golgote, ovaj hrono-top. Napušta ga sa nekog sporednog koloseka, bez neke pompe i počasti, u društvu sa dvojicom izopštenika iz društva – tiho, bez najave i slobodno! (Primetićete da tako deluje i blagodat Božija). Jovan vrlo šturo opisuje taj događaj: Znajući Isus da se već sve svršilo, da se sasvim ispuni Pismo, reče: Žedan sam! Stajaše pak sud pun octa; a oni napuniše sunđer octa, i nataknuvši na trsku, prinesoše ustima njegovim. A kad Isus okusi ocat reče: Svrši se! I preklonivši glavu, predade duh ... (Jov. 19:28-30). Luka opisuje da su poslenje Spasiteljeve reči bile: Oče, u ruke Tvoje predajem svoj duh, (23:44), a Marko (15:34) i Matej (27:46): Eloí, Eloí, lemá sabahtáni? (Bože, Bože zašto si me ostavio). Kod sve trojice spominje se cepanje hramovne zavese – simvolika je okončanje Starog Zaveta – i da je od šestog do devetog časa, to je od 15h do 18h, u Palestini nastupio neobičan mrak, budući da u dane pashalnog punog meseca ne može da dođe do pomračenja sunca (Kod rođenja Mesije priroda učestvuje sa neobičnom Zvezdom koju su pratili mudraci!). Matej pominje i potres i otvaranje grobova i vaskrsenje pravednika koji su došli u Grad i pokazali se mnogima. U Antici bilo je uobičajeno pričati o neobičnim prirodnim događajima koji su pratili smrt velikih muževa (npr. Vergilij, Georgica 1.457sl., o smrti Cezara) i viđenja mrtvih bili su znana književna tema (srav. Dio Kasij, Rimska istorija 51.17.5), radi čega brojni egzegeti smatraju da ove reči imaju prvenstveno simvoličko značenje. Već crkveni Oci su ove reči tumačili kao priliku za Hristov silazak u Ad. Crkvene knjige govore da je Hristos „oplenio (opljačkao) carstvo Ada“, i da je svakog ko je hteo da krene za njim izbavio i uveo u Nebeski Jerusalim. Svakako je ruku pomirenja pružio i svom nevaspitanom i maloumnom apostolu Judi, koji je, ironično, mogao da bude prvi od Dvanaestorice apostola ušavši u Raj. Z. Đurović: Silazak u Had Kod sve ove priče koja se izdešavala u nekoliko poslednjih zemaljskih dana Isusa Hrista teško je da je bilo šta normalno ili onako kako se čini: Judin biznis koji nije neki biznis, jer je on rđav ekonomista, popovi koji razapinju Boga u ime Boga, a ta briga im je sporedna, neshvatljiva poniznost Mesije koji dolazi i odilazi u naše vreme i prostor gotovo potpuno neprimetno, a najpre spasava (u pravom smislu reči!) one najgore – razbojnika koji ga je vređao (i pokajao se) i Judu koji se pokajao (i mogao je ako je hteo da izađe sa Njim iz Ada) ... Sumnja li, dakle, još ko, da prvi neće biti poslednji i poslednji prvi? (Lk. 13:29) [1] Mart, 2017 g. Pretpostavljamo da su novčići od čistog srebra. [2] Verovatno su ciljevi Sinedriona bili i da se preko novca kompromitira i razbije ova grupica ljudi. [3] Najverovatnije su menjali običnu rimsku valutu za tirske šekele i obratno. Neku su pak drugog mišljenja, jer su i tirski šakeli kao i rimski novci bili »nekanonski«, budući da su i na glavi i pismu ovih novčića bili iskovani likovi, strogo zabranjeni za izobražavanje po Zakonu (2. Mojs. 20:3-4). [4] Juda je nosio kesicu i bio je blagajnik. Već ranije je pomalo kraduckao (bješe lopov, i imaše kesu, i uzimaše što se mećaše u nju ... Jov. 12:6). Međutim, prevariti ili pokrasti lopova je mnogo teže nego običnog čoveka, jer on zna kako lopovi razmišljaju. Očito su moralni standardi, naročito kada je reč o pojmovima kao što su iskrenosti i poštenje, u Starom Zavetu bili daleko niži. [5] Ukoliko je veća ljubav, utoliko je veće stradanje duše (Sv. Siluan Atonski).
  15. 10 likes
    Uh, cekaj malo, kakva su to pitanja, nemoj samo te "novobogoslovske" provale i fraze, molim te. Nije dobro da se tako postavljaju stvari, jer se zaumucuje ono sto je jasno i jevandjelsko. Izuzetno je vazno da i ovom pitanju covek pristupa umereno i rasudljivo. Dakle... Ima li nedostojnih i dostojnih? Ima. Nedostojan je onaj ko prilazi bez pokajanja, dostojan onaj koji prilazi sa pokajanjem. U Hristovom kazivanju o svadbi Carevog Sina jasno kaze: "...prijatelju, kako si ovamo usao bez svadbene odore? a on ocuta..." Sta je ta svadbena odeca nase duse? Pokajanje (= preumljenje). ... Znaci, 2 su stvari, da ih razdvojimo: 1) niko nije dostojan pred Bogom - kad zelimo da kazemo da sta god covek uradio ne moze da zasluzi Svetinju, tj. Ona nije plata za nesto; 2) nedostojan i dostojan covek - kad zelimo da naglasimo da nikako ne sme da se prilazi Svetinji bez pokajanja, i da ako to ucini covek "sud sebi jede i pije" (Pavle).
  16. 10 likes
    Воистину воскресе! И Царство небеско твојој мајци!
  17. 10 likes
    Колико ја могу да разумем, спасавају се не они који "знају" догматику, већ који је живе, што није увек исто, односно да будем сурово искрен, најчешће није исто. Они који живе своју веру не гледају на друге као Бугаре, Хрвате, Грке, Русе, на "нама пријатељске народе" или "наше традиционалне непријатеље", већ их Бог учи Духом Светим да сваког човека гледају као непоновљиву личност и икону Божију и не размишљају у категоријама црквене политике. Указивање на разлике које нас деле са римокатолицима не значи неопходно имање нетрпељивости према онима који мисле другачије. У мојој широј породици је доста римокатолика, моје две покојне баке нису имале никакав проблем у свом односу због филиокве или папске непогрешивости. Претпостављам да ништа о томе нису ни знале. То наравно не умањује значај и важност ових разлика, али указује на то да нам ништа не вреди ако знамо сву мудрост овога света, а немамо љубави. Мора човек да прихвати другог какав јесте, колико год му се не свиђао. Тек онда заиста почињемо да заиста разумемо не само догмате вере, него Онога који је кроз догмате учврстио веру.
  18. 10 likes
    Ево, данас 18 година. Оно што је запад урадио те '99 је убедљиво највећа срамота и глупост у европској историји после Другог светског рата. Слоба јесте био будалетина без мозга, али бомбардовање земље два и по месеца, намерно гађање цивилних циљева и уништавање инфраструктуре, употреба касетних бомби у урбаним срединама (на 500 метара од мене убијено је десетак људи у двориштима својих кућа у непосредној близини Клиничког центра, укључујући и једну трудницу; пет дана иза тога опет је кас. бомбама гађан град, али на срећу није било мртвих), гађање возова и аутобуса, центра градова...да би се помогло ОВК које је до годину-две пре тога и на западу била регистрована као терористичка организација. А што је најгоре од свега, тотално дестабилизован регион можда за сва времена и дефинитивно ударен задњи ексер у било какву нормалну интеграцију овог региона и односе запада и Србије, који су и до тада били у жестоким проблемима, али опет некако могући. Последице свега тога видимо јасно и данас, можда још јасније него икада...
  19. 10 likes
    Dragi mladenci, želim vam srećne Mladence, da živite u miru i ljubavi !
  20. 9 likes
  21. 9 likes
    Ogromne kolicine jestive hrane se baca narocito iz restorana i lanaca brze hrane. Zato su u Francuskoj donijeli zakon po kome je kaznjivo bacanje hrane i da se visak mora razdjeliti. Ako je i od drzave neka je.
  22. 9 likes
    Милићевић је пајсер у приватном животу, то је познато. Осим инцидената поменутих овде, прошле године је на такмичењу позоришта у Бања Луци напушио новинарку која га је питала исто нешто око тога кога подржава у политици. Отерао је у три лепе, а другој новинарки која је била ту поред и која га је замолила за интервју одбрусио нешто типа: "Мене један Недељник чека да им дам интервју! Еј, знаш ли ти уопште шта је Недељник!?". И после је написала сличан текст као овај, дубоко разочарана у идола свог детињства. Само не контам како људи не разлучују њега као особу и улогу коју је играо. Бранко Коцкица постоји исто колико и Гандалф Сиви или Гига Моравац, то је лик који је створио глумац Бранислав Милићевић. И ваљда је јасно да је лик фиктиван, а човек је од крви и меса. Зашто би неко мешао та два и разочарао се у Бранка Коцкицу, бог би га знао...
  23. 9 likes
    Свети Серафим Саровски о причешћу светим Христовим Тајнама Изузетно важно и неопходно за спасење душе свакога хришћанина је причешће Светим Христовим Тајнама, и то што чешће то боље! Смућивати се због своје недостојности и због тога се уклањати од причешћа Светим Тајнама грехота је. Када бисмо ми и океан испунили сузама својим, ни тада не бисмо могли да се одужимо Господу за оно што на нас излива бесплатно. Благодат која нам се даје кроз Свето Причешће тако је велика да би се човек, када би био и још толико недостојан и грешан, очистио и обновио, ако само са смирењем и свешћу о својој грешности приступа Господу. Ко се причешћује тај ће се свугде спасти, а онај ко се не причешћује – не верујем. И када бих на коленима морао да се вучем до цркве, ја бих то чинио – само да не останем без Светог Причешћа. https://radiosvetigora.wordpress.com/2010/08/28/свети-серафим-саровски-о-причешћивањ/
  24. 9 likes
  25. 9 likes
    Jasno nam je,na godišnjicu NATO agresije na tvom mitingu govori Šreder koji je slao avione Tornado na Srbiju. Na Jankovićevom skupu je govorio Sreto Malinović,pilot,komandant koji je branio Srbiju. Jasno nam je.... (Predrag66, 24. mart 2017 19:32) # Link komentara Preporučujem (+1373) Ne preporučujem (-955)
  26. 9 likes
  27. 9 likes
    На цео део твојих горе постављених питања одговарам сажето и као Калист Вер: КЦ и ПЦ су цркве у пуном смислу те речи, само што су у расколу, не у јереси, признају им се узајамно сакраменти. Старокатолици су неприхватљиви јер они управо инсистирају на свим оним заблудама које је ПЦ називала јересима (јуридички примат; незаблудивост папе у јакој форми; цео корпус тридентинских и доконцилских одредби). Ефески је препреку видео само у филиокве, али је то сада превазиђена ствар, тако да католички теолози (у већини) то учење виде у православној перспективи. Сједињење није унија. Управо Баламандски споразум одбацује тај модел. Сједињење би изазвало расколе, али то је неминовно и добро. Тако се Црква чисти од талибана. Зарад јединства Црква није толерисала аријанце, иако су били у оквиру цркве. Дешавали су се локални расколи, ситуација је била муљање, ретко црно-бела, али је Никеја донела одлуку и тиме је ствар кренула да се решава, иако џепове аријанаца имамо у 5-6 веку, и то у оквиру, анахронистички и нетачно речено, етничких цркава (нпр. Готи). Одвојиће се талибани, као што су се одвојили старокалендарци, али се нису отцепиле нормалне старокалендарске цркве. Из талибана је проговорила јерес, јер Црква је католичка по природи, а не секташка. Екуменске споразуме су потписале ПЦ, мада Равену нису РПЦ, али ин примис због борбе у православном свету за примат између Цариграда и Москве. Зато и критски фијаско, који је био православни сабор... Зато Калист Вер и моја недостојност сведочимо православну свест о овим питањима, али је нереалистички очекивати да сви исто мисле. Ми се надамо чуду Божијем да ће Дух Свети исцелити овај саблажњиви раскол, јер си и сама пре приметила да је он дело нечастивог, а не Духа Светог. Зато се морамо барем молити, јер су блажени миротворци.
  28. 9 likes
  29. 9 likes
  30. 9 likes
    Одговор колико су "неозбиљни, шибицари, циркузанти", итд. Када би се један политичар, било који у Србији, усудио да напише овако нешто? Никад, па ни тад - што би рекли стари људи Ово је гола истина и суштина целе наше несреће, треба ово одштампати у једно милион примерака и лепити свуда где може (по могућству преко АВ-ових плаката ).
  31. 9 likes
    Управо дођох са Пређеосвећење литургије. Ја служим сваке среде и петка у 17 часова, и могу рећи да има доста људи - и да им није проблем да се ''мало'' више жртвују. Поготово они који раде, заврше око 15 или 16 часова, и дођу у цркву.... Јер ако муслимани током Рамазана могу сваки дан да се придржавају правила Ифтара, не видим проблем да начинимо жртву два пута недељно.... Искрено, ујутру кренем у васкршње водице до 16 часова. Одем у цркву, исповедам до 17, почнем литургију, завршимо до 18:30 - после агапе.... И сви се лепо осећамо, нико није ни гладан ни жедан... :-)
  32. 9 likes
  33. 8 likes
  34. 8 likes
    Наравно. За једно две, максимално две и по године биће све много боље.
  35. 8 likes
    „Ја знам твоје невоље, твоје патње, твоје борбе и слабости твог живота. Ја знам твој кукавичлук, твоје грехе и упркос њему кажем ти: "Дај ми срце твоје, љуби ме какав јеси!" Ако чекаш да постанеш анђео да би се предао љубави, онда ме никад нећеш љубити. Ако си слаб у испуњавању својих дужности и у вежбању својих врлина, а ако често падаш у оне грехе које не желиш више да чиниш, Ја ти допуштам да ме волиш. Љуби ме такав какав јеси!“ Ово такође вели Преподобни Серафим. Причешће самим Христом је однос љубави са Њим самим. Ако наш однос са Христом остане на нивоу трговине, припреме...тешко нама. Заиста, неће нам бити пријатно у Царству Божијем. Ако се осећамо спокојно након Св. Литургије на којој се нисмо причестили, а нисмо "јуче" започели духовни живот у Цркви, под хитно се запитајмо за себе и своју Будућност. На свакој Литургији у којој нисмо учествовали Св. Причешћем треба да осећамо велику тугу и покајање због тога. Готово требамо себе сматрати преварантима и ништацима. Ако сматрамо за нормално наше непричешћивање, у великој смо опасности и прелести. Данас, поготово. Оци су говорили: "Ко се моли само кад се моли, тај се никад не моли"! Иста је и аналогија у односу са Христом у Св. Причешћу. Ко се причешћује само кад се припрема, тај се никад не причешћује.
  36. 8 likes
    Теологија има једну "ману" - "вера без дела је мртва". Ако не сведочиш животом оно што причаш онда ниси ни т од теолога...
  37. 8 likes
    Сјајан текст и много важна ствар. Често код нас има неког "упреподобљавања", па људи почну да се праве као да су "савршени" што рече аутор. Хришћанин мора да прихвати да ће да пада и да се диже. И то пуно пута, до краја живота. Никад неће да будеш "свет" како си маштао као млади неофит. Бићеш грешник који ће да падне хиљаду пута. Важно је само да се дигнеш и наставиш даље. И да то смирено прихватиш као чињеницу. И нема потребе да се претварамо превише. Несавршености имају над нама моћ када покушавамо да их сакријемо, ако их "раскринкамо" губе моћ. Мислим да је боље и направити шалу на тај рачун него сакривати и претварати се.
  38. 8 likes
    Но уверен сам да причешћивати се два-три пута у години није довољно. У пракси је врло добро приступати Причешћу сваке недеље. Зато ћу рећи да: постите средом и петком, уздржавајте се суботом увече, исповедајте се бар један пут у месецу, али причешћујте се по могућности често. Такву праксу препоручујем људима, које спремам приступању Православној Цркви. Ако се човек причешћује један пут у месецу или ређе, ја кажем да је то сувише ретко. Ако се осврнемо на праксу древне Цркве и учење светих Отаца, видети ће мо да они сведоче о честом причешћивању. Не само рани Оци Цркве, него и каснији, као Свети Симеон Нови Богослов или Никодим Светогорац који је живео у 13 веку, писац „Добротољубља“, говоре у корист честога причешћивања. И ја сматрам да је покрет у Грчкој Цркви за често причешћивање, добра појава. И поздрављам то да се људи често причешћују. Сећам се када сам тек примио православље педесет година назад, свештеник на литургији је излазио с Чашом и изговарао „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“, но нико није приступао. Нико се није причешћивао. Још сам тада осетио да то није исправно. Данас на Западу у православним црквама причешћују се скоро сви. И ја сам радостан због тогa. Наравно, причешћујемо се зато не што смо уверени у сопствену праведност, него зато што верујемо у милост Божију. Прилазимо Светој Чаши зато што смо призвани, јер Причешће ми зовемо Светим Даровима. Причешће није нешто што се може зарадити или заслужити, то је увек слободни дар љубави Божије. мит. Калист Вер http://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr/index.php?option=com_content&view=article&id=10%3Amit-kalist-ver-ja-estitam-kad-se-ljudi-esto-prieuju-prevod-sa-ruskog-ep-gerasim&catid=1%3Aizabrani-tekstovi&Itemid=25&lang=sr
  39. 8 likes
    I pricescujem se jednom mjesecno uglavnom, osim u postu, tad cesce. u Bosni, moze mimo posta, po blagoslovu, ali se ne podrazumijeva na svakoj liturgiji, i mislim da se niko ne pricescuje na svakoj liturgiji. Mislim da je pravilo - blagoslov svestenika, ma u kom pravcu da ide, dakle smirenje; plus ono kako je uobicajeno u zajednici, da se slabi ne sablaznjuju, prema Pavlu... Ja licno se ne bih usudila da automatizujem prilazak casi, kao podrazumijeva se. Za mene licno, ne podrazumijeva se... Mislim da tu vazi ono Pavlovo 'Za sta te ne osudjuje savjest, nije grijeh'. Ali jako ozbiljno shvatam njegovo 'Ko nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije'. Kao i rijeci molitve "Gospode, ne spali me pricescem, jer si oganj koji nedostojne sazize", i "Covece, uzasni se gledajuci krv koja obogotvorava, jer je zar koja nedostojne sazize." Za mene, nije argument, 'a ko je ikada dostojan'. Ne volim relativizaciju i racionalizaciju povladjivanja slabosti, i inace...
  40. 8 likes
    А? Јутрос сам се причестила. Као и већина људи у цркви, као и свештеник. И тако.. грлим вас све, драги форумаши.
  41. 8 likes
    Ка схватиш да ти се иницијали уклапају. "My name is B... JB"
  42. 8 likes
    Ово треба да те чују ученици! Него, да те не хвалим превише, да се не би погордио, боље је док сам као advocatus diaboli... Ово је одбрана од прелести. Јер, не испитујући се, људи крену да се подвизавају, да раде разне ствари, али уствари, не успостављају релацију него остају солипсистички у свом кругу. Љубав према самима себи, или здраво себељубље, како га је називао Максим Исповедник, је нешто што се враћа само као инвестиција кроз другог. То је здрав однос кроз који испуњавамо једине 2 заповести. И ко год се држи овог рецепта кога ни ти ни ја нисмо открили, него само преписујемо, неће заглавити у секти. Јер секташтво је самодопадање, па су ту неки духовни билдери који се одушевљавају када их други гледају са поштоваљем и засузе им окице на њихове беседе... Онда се направи врзино коло, тако да ни гуру, свеједно и када би хтео, не може да изађе ван. Мислим да је тога било у артемизму, односно да је један од фактора који је довео до ове трагичне ситуације. Зато оно Павлово понављање: Проклет био сваки који верује у човека! Савет је изузетно драгоцен. Ја сам овде сведок оног што си ти у једном посту приметио: животиње људима постану замена за другог човека. То је овде више него очигледно. Нека жена на каси, испред мене, купила 2 пакета мерлуца (врста бакалара), једно паковање јој падне на под, ја га подигнем, и кажем јој да се није поцепала кеса, тако да је све ок. А она ће мени: Ма и да се поцепала, ја сам то узела за моје кучиће! - Ја сам се пренеразио, јер ми ретко имамо паре за ту храну. Многе животиње овде живе боље од нас, а да не кажем да многима не падне на памет да би за те паре могли да отхране и дете усвојено на дистанцу, или да нахране сиромаха... Наравно да ово не значи и да не треба да имамо љубимце, јер и сам сам их имао, а имамо и сада, мада је можда наша мачка реинкарнирани Јозеф Менгеле па га је Бог казнио да живи аскетски са нама, као што поздрављам закон који забрањује малтретирање животиња. Ја се распричах, али ти је увид био инспиритиван. Дакле, опет је кривица у теби!
  43. 8 likes
  44. 8 likes
    Ово је јако добар пост. Савршено тачно. Филиокве у Максимовој интерпретацији није исто из времена Ефеског. Само неуки би тако мислио, али их, нажалост, има много. Ја сам више пута рекао да не бих на месту Ефеског потписао унију, мада ме ти сматраш неким сентименталистом... Сада, ми не можемо да се иживљавамо и да се правимо луди и да кажемо како је Торквемадина интерпретација филиокве једина аутентична католичка интерпретација. То једноставно није тачно. Такође морамо да прихватимо да је у отаца, али не по консензусу, филиокве фигурирало на теолошком, а не само на икономијском плану. Зато би само манијаци узели да истјазавају католике данас по том питању. Да не ширим причу, чак ни на основу питања Пергамског, јер сам и о томе публиковао један рад, где сам објашњавао Августинову формулу и њену компатибилност са источном кроз. Ствар је јако једноставна: пустимо католике да они говоре кроз уста садашњих ауторитета шта јесу њихове догме, а не шта Сава или Зоран мисле да су оне. Читао сам скоро једног лефевријанског попа, написао књигу човек, а тумачење додирни ми колена... Дакле, ми треба да смо господског духа, и да прихватимо католичко читање сопствених догмата у светлу неких православних примедби. И уместо да похвалимо те напоре, јер они крв пропљуваше у сопственим редовима, ми им још вешамо камен воденички за ноге! Када би се Бог односио према људима тако, не би ни Ноје преживео... Калист говори оно што јесте канонско предање, а ми имамо проблем унутрашње борбе Другог и Трећег Рима. Не бих безусловно прихватио Зизјуласов модел еклисиологије по слици Тројице, односно монархије Оца, јер сличан модел смо имали код Јевсевија Кесаријског који је то применио на Императора. Римска формула је добра, добра је и православна. Римска даје и првенство власти, што је увек било у историји, православна би хтела да ограничи, односно, контролише ту власт. Зато и једни и други имају право, али док се нађе здрав договор, треба времена. Ово је лепо речено, али је чиста демагогија. Никад у реалности није тако постојало. Многе владике ми кажу како ме воле и цене, а кад нешто треба да се конкретно уради, онда се понашају као римљани из Астерикса кад треба да крену на Гале . Што би рекао непомјаник, Слоба Милошевић: Волим и ја власт! Немој да се чудиш. Стани на сред цркве и почни да се полако окрећеш у круг... После 5 минута ми кажи колико си видео храбрих мантија. Да не будемо продавци магле, међу нама не можемо да се лажемо. Ми из кукавичлука, лењости и ко зна каквих све разлога, а неки су и позитивни, одржавамо ову фелеричну машинерију. И она треба да се одржава и реформише. Христос јесте срушио Храм и направио Нови за 3 дана, али, са једне стране, ми смо одмах на Христу, бесрамно, подигли исти храм, али са друге стране, не треба да се узбуђујемо јер тај небирократски Храм ни врата паклена неће надвладати. О томе ја говорим.
  45. 8 likes
    Дошли би и Солана и Кларк, али у Арени није било места од спонтано окупљених грађана и случајних пролазника који су искористили ову прилику да искажу своје одушевљење и пруже подршку премијеру. Него, чисто ме занима да ли ће ови наши дилетанти из опозиције бити у стању да искористе ову, до сада највећу, Вучићеву свињарију и да распале по њему свим средствима, или јок. А није да им не пружа прилику скоро сваки дан, колико је само оних ретардираних спотова објавио до сада...
  46. 8 likes
    Rasejani um moj saberi Gospode i zaledjeno srce moje zagrej. Kao Petru daj mi pokajanje i kao Mitaru uzdisaj i kao bludnici suze pokajanja.
  47. 8 likes
  48. 8 likes
  49. 8 likes
    Био вечерас на неком рођендану, било десетак људи: нас седам теолога и нека три смртника. Елем, Бели има шест потврђених гласова теолога. Само јако!
  50. 8 likes