Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing most liked content on 05/27/17 in all areas

  1. 31 likes
    Ако ме виду Дарвинисти, о'ма ће ме удену у ону њину теорију
  2. 16 likes
    Док нисам завршио факултет, нисам видео колико професори, који себи дају на цени, уствари везе немају са предметом који предају. Преписују једни од других, баве се неким небулозним теоријама које везе са реланошћу немају. Био је један лик додуше који је опипао и доста праксе, код њега ниси могао да нађеш место за седење кад су предавања. Било је још пар њих који су се помало бавили праксом, али нису знали да ти пренесу ништа. Сад не могу да верујем да сам изашао са факултета са гомилом теоретског знања (које ми јесте користило и користи ми и даље, мада ни приближно у том обиму), али без имало праксе. Правници заврше факултет а да не напишу ниједну тужбу или жалбу, да не читају судске списе и тако даље. И онда имаш ситуацију да себе оправдавају тако што захебавају децу која уче код њих. Како они сами не разумеју оно чиме се баве, траже да деца уче њихове предмете без имало удубљивања, праве неке бесконачне поделе и набрајања која мораш да учиш, и на крају те оцене по томе к,олико си мазга да напамет научиш све то. Онда имаш тужиоце и судије (пошто такви ретко кад оду у адвокате) који на папиру имају све десетке, али којима пола сата мораш да објашњаваш неке елементарне ствари. Ти се чудиш јер је то теби јасно као 1+1, али они те не разумеју. И онда, ако ниси довољно упоран или безобразан, због њиховог незнања настрада човек који ти је поверио своју судбину у руке врло често. А све због полуинтелектуалаца који немају појма шта уопште предају, а још мање знају да пренесу знање које ни сами немају.
  3. 15 likes
    Нешто мало о интелектуалцима и "интелектуализму"... Прича почиње још негде тамо након доба просветитељства, кад су природне науке почеле да дају фасцинантне практичне резултате. Цео свет гледао је са дивљењем како се након хиљада година крајње беде одједном појављују машине које за један дан ураде више него човек за месец или годину, железница која их превози са једног краја земље на други брже него икада, телеграф преноси поруке у тренутку... Гледаше то филозофи који се баве истим загонеткама још од старе Грчке па им беше криво. Хтедоше и они да буду "важни", да "унапреде свет", да и они направе некакве своје "филозофске машине" које ће задивити народе. И прво им паде на памет да је "друштво" једна велика машина коју они могу да направе и организују како треба. Па ће направити огромно благостање које ће задивит сав свет. И смислише филозофи социјализам и комунизам и нацизам, направише реку крви, побише стотине милиона људи, направише два светска рата, гулаге и конц логоре. Шта више рећи... Изгину силан народ од њихове "мудрости", ал они преживеше. Трансформисаше се у данашње "интелектуалце" који углавном добро пазе да их неко не повеже са апокалипсом коју су њихове идеје направиле, али идеја се не одрекоше. И даље они мисле да је њихов посо да "уређују друштво". Да одређују људима шта у животу смеју и не смеју да раде. Пошто ништа корисно не производе, њима је најдража од свега држава. Они држави требају да смисле глупости које само интелектуалци могу да смисле и оправдају насиље над људима, а њима држава треба да их храни. И даље они важно машу кажипрстом, свима објашњавају велике тајне до којих су дошли својим генијалним умом. Који иначе никад није решио неки конкретан животни проблем. Направили су себи "универзитете" на којима сами себи дају титуле за које су сами себи дали задатке. Пењу се по лествици коју су сами за себе направили и диве се погледу одозго који су сами прогласили за "врх света". Вечити студенти. Вечита деца. Из пелена у школу. Из школе на факултет. Из факултета за катедру. Из катедре у гроб. Никад ништа урадио није. Никад ништа направио није. Само паметује другима како треба да живе јер он "најбоље зна". Који у реалном свету никад није живео. Ето, сад ми је лакше...
  4. 14 likes
    Bas na Spasovdan? Cudno. Na slavu grada Beograda. Krivo mi je jer su izabrali dan (kako ovi nasi muslimani vole da kazu - dan dragog nam Spasoja) da bi sto transparentnije iscenirali izazivanje teske omrazi u beogradskim muslimanima prema Srbiji i Srbima, sto ide u prilog jedino jacanja medjuverske mrznje, a kao priprema za ko zna sta...
  5. 14 likes
  6. 13 likes
    Slobodan Jovanović: Šta je poluintelektualac „Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa možda, čak, i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa. Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, nije dobio podstreka za duhovno samorazvijanje. On uopšte duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. Sve ceni prema tome, koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u „čaršijskom” smislu, dakle sasvim materijalistički. S ostalim duhovnim vrednostima odbacuje i moralnu disciplinu, ali ne sasvim, jer prekršaji te discipline povlače krivičnu odgovornost. Ipak i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom, a sa olabavljenom moralnom kočnicom ima sirove snage napretek. Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom. U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo koje mu je škola priznala. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da nisu živa bića nego materijalne prepone. On je dobar „laktaš” – izraz koji je prodro u opštu upotrebu jednovremeno s pojavom poluintelektualaca. Pretpostavimo da se u njemu probudila politička ambicija i da je uspeo postati ministar. Taj položaj mogao je da ugrabi samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu i zato će smatrati da je to sada nešto „njegovo”. Iz te svoje tekovine ili bolje reći plena, gledaće da izvuče što više ličnog ćara. Biće „korupcionaš”, ali neće biti sasvim svestan toga fakta, toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Jedan poluintelektualac, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je: „Ko je lud, da se odvaja od punog čanka?!” Njemu je izgledalo nepojmljivo da se čovek ne koristi ministarskim položajem, kao što bi bilo nepojmljivo da čovek kraj punog čanka ostane gladan. Politička ambicija jednog poluintelektualca zapravo i nije politička. Ona se sastoji samo u tome, da se čovek kroz politiku obogati i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao. Pored poluintelektualca koji je uspeo, postoji i poluintelektualac koji nije uspeo. Već pravi intelektualac, nezaposlen ili zapostavljen, gotov je opozicionar. Poluintelektualac u takvom položaju tim je opasniji, što ne zna ni za kakve moralne obzire koji bi njegovo ogorčenje ublažavali. To nije bilo slučajno da su mnogi ozlojeđeni poluintelektualci otišli u komuniste. Poluintelektualac je bolesna društvena pojava, koja je obelodanila dvije stvari: 1. Da je kulturni obrazac potrebna dopuna nacionalnog i političkog obrasca, što se naročito oseća onda kada uticaj ta dva obrasca prestane da slabi; 2. Da škola koja se ograničava na davanje znanja, bez uporednog vaspitavanja karaktera, nije u stanju da spreči pojavu takvog društvenog tipa kao što je poluintelektualac.” Tekst preuzet iz Politikinog zabavnika, koji je objavio dio teksta iz knjige “Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera” (1964, Kanada), pod naslovom “O intelektualcu” Slobodana Jovanovića, srpskog istoričara, književnika, političara Kraljevine Jugoslavije.
  7. 12 likes
    Супер, када већ поштују закон, сада нека поруше све што је нелегално, што рече Шапић:„ Да се не хладе багери."
  8. 12 likes
  9. 11 likes
    Цитат из наслова сам "украо" од генерала Срете Малиновића. Он је ту мисао изрекао на ТВ Прва говорећи о свему што нам се дешавало последњих деценија... А повод је следећи. Како на свом Фејсбуку од јутрос обавештава Мухамед Јусуфспахић, специјалне јединице МУП-а Србије су изашле на терен и обезбеђују рушење џамије у Земун Пољу... ПОЗАДИНА Како је јуче јавила (непостојећа - још једна од особености овог "циркуса" од државе нам) агенција ТАНЈУГ у Земун Пољу су окупљени верници спречили рушење објекта, тј. будуће џамије која је требала да се изгради у овом београдском приградском насељу. Хоџа Емин Зејнулаху је тим поводом потврдио да је реч о нелегално грађеном објекту, али каже да је то питање слободе вере. Зејнулаху је рекао да је дошло до неразумевања између општинске власти и Исламске заједнице, али да мисли да ће се постићи договор. "Последња информација која је дошла до нас је да се полиција повлачи и да ћемо муфтија и ја бити позвани од стране надлежних на разговор у току следеће недеље да нађемо неко заједничко решење за овај објекат, за ове грађане, што ме веома радује", истиче Зејнулаху. Према његовим речима, реч је о објекту верско-просветног карактера који није комерцијалан. "Већ годинама желим да овај народ социјализујем, да буду равноправни грађани ове земље и да не живе једни поред других, већ једни са другима", рекао је Зејнулаху. Изградња објекта је почела пре четири године. "Оно што је сада спорно, што су хтели данас да руше је простор за жене. Физички се ми муслимани одвајамо када обављамо молитве, мушкарци од жена, и они су то хтели да руше. Ми смо предали за озакоњење, предали смо за легализацију. Ми смо у процесу легализације, као и цело ово насеље", објашњава Зејнулаху. Међутим, рано јутрос је полиција изашла на лице места и обезбеђује уклањање објекта. О томе сведоче фотографије и објаве на ФБ налогу председника Врховног сабора Исламске заједнице Србије Мухамеда Јусуфспахића. Е сад, оно што ме интересује је следеће: "РТС је у Градском секретаријату за инспекцијске послове сазнао да је решење за рушење издала Општина Земун, као и да ће се судбина објекта, како је најављено, решавати договорима од следеће недеље." То је јавио (непостојећи) ТАНЈУГ, односно РТС. Ако је тако, откуд јутрос демонстрација силе од стране државе? Као да нам није доста што се огрешисмо једни и други (и трећи) ономад када рушисмо, опет једни другима током рата у БиХ нарочито (и Хрватској) верске објекте. И једна и друга и трећа страна у том несрећном сукобу... По речима земуснког хоџе, чињеница је да је "објекат нелегално грађен, али каже да је то питање слободе вере." Колико сам схватио претходне четири године траје зидање. Дакле, питање је да ли су муслимански прваци у престоном граду, и шта, предузели у претходном периоду на плану евентуалног добијања дозволе и легализације објекта (као да је ово једини нелегални објекат у Србији). Тј., да ли је од почетка постојала претња рушењем зато што је нелегалан објекат (па каква год му намена била), односно да ли су знали да (евентуално) не постоји никаква шанса да се објекат озакони. Ако јесте тако, зашто се онда "на силу" инсистирало да се градња приводи крају и да дође баш данас уочи Рамазана (пост почиње у суботу) до оваквих сцена. Даље, питање за земунске општинске "прваке". Ако је објекат од самог почетка "ницања" био противзаконит; ако није постојала ни најмања шпанса да се он некако озакони, зашто се чекало толико времена, да буде буквално стављен под кров? Где је био инспекцијски надзор? Ако се није могло наћи било какво решење на релацији Исламска заједница Србије-Град Београд, или пак Република; дакле, ако од самог старта није било никакве шансе да џамија буде подигнута на том месту, зашто се чекало до сада, да се изазове револт муслимана, који су како видесмо јуче изашли да бране рушење, а јутрос су "склоњени" полицијском интервенцијом? Да ли је можда позадина свега сукоб две исламске заједнице у Србији, ове једне коју представља Мухамед Јусуфспахић и муфтија србијански Абдулах Нуман и друге, оличене у сада већ државном чиновнику, муфтији Муамеру Зукорлићу? Ако тако посматрамо, да ли је ово још једно "одмеравање снага" одлазећег и изабраног Председника, јер је први (ово је лични утисак) имао добре односе са Јусфспахићем, док је други опет, (Зукорлић) као (сада) државни чиновник, вероватно у бољим односима са изабраним Председником. (У то ме некако уверава и спречавање рушења такође нелегалног објекта у Новом Пазару иза којег "стоји" муфтија Зукорлић). Или је ово још једна представа, где ће се данас попут deus ex machina, (изненада) појавити изабрани Председник и "решити ствар". Како год "окренеш", не ваља нам ово ни једнима ни другима. Не толико због слике која ће бити "послата у свет", него због нас самих и наших односа. Волео бих да неко од муслимана који су упућени у проблематику, а за које знам да читају наш Форум, узме учешће у дискусији...
  10. 10 likes
    Владика Николај се по одласку на Охрид потпуно посветио созерцању и безмолвију. Стога је своје дотада књишко стечено знање почео да сматра за ништа у односу на искуствено Богопознање. Пошто се ту око манастира стално врзмао један болестан,ментално заостао младић, владика је на њега качио своја одликовања и дипломе а овај се онда поносно шећкао и шепурио по манастиру а свети Николај је уживао да га гледа.
  11. 10 likes
    https://scontent.fbeg4-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/18622421_1552051564838785_5592506581868709397_n.jpg?oh=e62a7ac522adbf7d6974c15c4908fe18&oe=59B1A31A
  12. 9 likes
    Значи: нијесу прихваћене одлуке "Критског, односно Светог и Великог Сабора" него само извјештај о његовом раду. Изгледа да ће Синод да преузме Поукама Кану Галилејску. Шалим се наравно: радује ме оснивање, што би Руси рекли синодалних "учережденија", али ми је чудно да нема Одјељења за катехизацију, за омладинску мисију, за координацију социјалног служења... Заиста излишна расправа. Али зато није формиран Одбор за обиљежавање 800. годишњице аутокефалности Светосавске Цркве, 2019, а прослава таквих јубилеја се спрема по неколико година унапријед. Најзад: ни ријеч о Македонији, а Печат објавио да је то била главна тема...
  13. 9 likes
    Лако. Нису испариле вештине, само се не бавим конкретном тематиком. Математички апстрактни начин размишљања, решавање конкретних проблема итд. су когнитивне вештине заједничке свим природним наукама и инжењерингу/програмирању. Штавише, лично мислим да је губљење времена студирање програмирања. Далеко је боље, по мом мишљењу, студирати (ако неко то жели) физику или математику или рачунарску хемију/биологију, а програмирање научити сам. Бавећи се споменутим наукама научиш да апстрактно размишљаш и после то можеш да примениш у великом броју области, само научиш нове алате. Теоријске физичаре добро плаћају да примене једначине физике на неке финансијске ствари од чега се дебели с томпусима добро опаре. Исти (физичари, не дебели с томпусима) су врло често јако добри програмери (кад доуче шта им већ треба). С друге стране, данашњи универзитетски програми који покушавају да одшколују програмере изгледа да углавном дебело негде маше, уз покоји изузетак ту и тамо. Ови моји студенти немају појма, благо речено, и то је јако тужно гледати. Пише им на екрану "синтакстичка грешка на линији 22, фали то и то" и они те бело гледају кад им кажеш да прочитају. Не могу ни да прогуглају, све хоће да им се да на тацни. А третирају их буквално као мале бебе, па се после жале на оцене врло дрско и безобразно, а ниједан пројекат нису урадили ни близу како ваља (иако су могли да прочитају у лог фајлу шта тачно не ваља и шта треба да исправе). Али наставник на курсу је Рус, код њега то не пролази, а ни код мене. Поред тога, нема баш много људи на свету са овим конкретним пакетом вештина кога поседујем, што може бити изразита компетитивна предност у неким ситуацијама. Чудна је то дефиниција пораза... У суштини, оно што волим да радим је решавање проблема и загонетки. А која конретно област, то ми је потпуно небитно.
  14. 8 likes
  15. 8 likes
    Studentkinja Kristina Kaplanović (19) iz Nove Varoši teško je povređena kada ju je pljačkaš pumpe na kojoj radi upucao. Gospode, pomiluj i spasi rabu Tvoju Kristinu...
  16. 8 likes
    Молим браћу и сестре са форума али и наше оце, да помену малог Дарка, дечака од 2 године коме је данас дијагностификован рак ока, у понедељак би требала да буде операција. хвала.
  17. 8 likes
    Од ових светитеља, највише ми се свиђа под број 4, јер пиво весели сердце человјека. Шалу на страну, нека их Господ све усели у Царство Небеско, али... Ето, ја бих предложио међу многима и еп. Доситеја (Васића). И искрено, а неко је већ и поменуо, за многе не бих ни чуо, а и народ их некако није "примио за свете". Занимљиво је да међу светима имамо веома, веома мало световних људи. Нису ваљда само црквени прваци свети. Или можда рачунају св. мученике јасеновачке, али по броју, па су онда мирни. Исто ме растужује вест да су дозволили за резервно седиште Нови Пазар. Некако наша Црква од 90-тих бежи од кризних подручја, зато и сада имамо патријарха који је између осталог и Пећки, а Пећ види само за по неку славу и почетак Сабора. Исто што су основали одборе при Синоду је само мазање очију. Да их питамо само колико до сада има тих оделења при СС, а шта су урадили до сада? Искрено ништа. Ово је наравно критика из љубави и из љубави и са радошћу чекам њихова дела, а не речи и закаснеле изјаве
  18. 8 likes
    Poruka je jasna: evo mi pravoslavni paradiramo, a vama se ruse bogomolje... Ovim mogu samo da muslimane gurnu u ruke islamista i ucvrste u islamskoj veri kako je oni zamisljaju i da ih natutkaju na nas pravoslavce i izazovu nemire, pa i rat. Ovo odgovara samo onima koji su nakon Jugoslavije zapalili Irak, Libiju, Siriju, a sad pale Balkan...
  19. 7 likes
    С времена на време на интернету, и медијима уопште, наиђем на аргумент да држави нешто треба да вратимо, да смо дужници. Дужници, јер нас је држава ишколовала, лечила, чувала, градила путеве, школе, болнице и слично томе, и да сада када смо одрасли ми треба да се ,,одужимо". Јесте да држава плаћа професора, али држава не ствара капитал, стварају га наши родитељи из чијег џепа је плаћен тај професор. И лекар, и пут, и полиција, и војска, итд. И самим тим што примају своје плате, њихове услуге су већ плаћене. Дакле, шта ми то дугујемо држави? Или је сентимент иза таквих аргумената просто родољубље? Каква су ваша размишљања у вези ове теме?
  20. 7 likes
    Занимљива је та ствар са поразом. Баш сам слушао једног Израелца, нобеловца из хемије, који годинама у Израелу држи курс из технолошког предузетништва. Онај чувени израелски технолошки бум за кога сте можда чули су углавном покренули полазници тог курса. Он је рекао како предузетништво успева у Израелу јер се пропаст стартапа не сматра поразом захваљујући јеврејској култури, док се у неким традиционалним народима (а ја се препознах мало) то баш сматра огромним неуспехом и срамотом и онда се људи не усуђују да ризикују.
  21. 7 likes
    Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у Пећкој Патријаршији и Београду од 14. до 24. маја 2017. године Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је у манастиру Пећкој Патријаршији саборним служењем свете архијерејске Литургије и призивом Светога Духа, а настављено у Патријаршији српској у Београду, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. На заседању су учествовали сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве осим Епископа осечкопољског и барањског г. Лукијана, одсутног из здравствених разлога. На почетку прве саборске седнице Патријарх је као председник Сабора, у уводном обраћању сабраним архијерејима, указао на витална питања црквеног живота данас, у времену великих духовних и егзистенцијалних изазова, с једне стране, и великих могућности за мисију Цркве и духовну обнову народа, са друге стране. Најважнија саборска одлука јесте одлука о установљавању нових празника у календару Српске Православне Цркве, односно Православне Цркве уопште. Сабор је, наиме, једногласно одлучио да вечном Сабору светих приброји или канонизује: 1. Патријарха пећког Пајсија Јањевца, чији ће се спомен славити 2/15. октобра; 2. архимандрита Стефана Јовановића, чији ће се лик, под називом преподобни Стефан Троношки, славити 4/17. септембра; 3. митрополита скопског Викентија (Крџића) и игумана Владимира (Протића) као свештеномученике и пострадале од бугарских окупатора у Сурдулици као мученике, који ће се празновати 16/25. маја; 4. зверски побијене страдалнике пивске као мученике, чији ће годишњи спомен бити сваког 25. маја/7. јуна, и страдалнике величке и горњеполимске, такође као мученике, чији ће се празник славити 15/28. јула, и 5. монаха Јакова (световно име: др Радоје Арсовић), под називом преподобни Јаков Нови Тумански, који ће се празновати 8/21. августа. Сабор је прихватио извештај о раду Критског сабора, односно Светог и Великог Сабора, одржаног у јуну прошле године. Сабор је, такође, упутио писмо подршке и молитвене солидарности Патријарху московском и све Русије г. Кирилу поводом дискриминације и обесправљености којој су изложени епископи, свештенство, монаштво и верници највеће и једине канонске Цркве у Украјини, аутономне Украјинске Православне Цркве у саставу Руске Православне Цркве. Као и сваке године, Сабор је посветио дужну пажњу црквеној просвети и школству. Донете су одлуке које имају за циљ побољшање духовних и материјалних услова живота и рада у Богословијама, а посебно на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Либертивилу код Чикага. Анализиране су и опште прилике у епархијама Српске Православне Цркве у Западној Европи, Америци и Аустралији. У том контексту донета је и одлука о премештању седишта Епархије источноамеричке из Ворена (Њу Џерси) у Парк Хилс (Јонкерс, Њујорк). Донета је одлука да се при Светом Синоду оснују Одељење за бригу о светињи брака и породице, Одељење за биоетику и Одељење за праћење разбијачке делатности јеретичких организација, секти и неканонских групација. Сабор подржава изградњу Меморијалног центра на Старом Сајмишту као трајног спомен-обележја српским жртвама у 20. веку, као и жртвама Јевреја, Рома и свих осталих народа који су са српским народом поделили његову горку судбину у томе трагичном столећу. Сабор се позабавио и питањем црквеноправног (канонског) статуса православних војних свештеника у Војсци Србије. Одобрено је Епархији рашко-призренској да, поред свог историјског седишта у Призрену, може установити, из практичних разлога, и административно седиште у древноме Расу (Новом Пазару). Сабор сматра, као што је и раније сматрао, да земним остацима српског и светског великана Николе Тесле никако није место међу музејским експонатима – ова чињеница представља јединствен преседан и васељенску срамоту – него у гробници, и то у Храму Светог Саве на Врачару или, алтернативно, на платоу испред њега. Саслушан је, са благодарношћу Богу и са молитвеним страхопоштовањем, извештај о недавном обретењу (проналажењу, откривању) моштију светога владике Мардарија (Ускоковића) Либертивилског у стању потпуне очуваности и нетрулежности, што је знак да га је Господ прославио на изузетан начин. С тим у вези, прихваћен је предлог да 14. и 15. јула ове године у Либертивилу буде свечано обележена стота годишњица његовог доласка у Америку. Са задовољством је прихваћен и извештај о току обнове Храма Светога Саве у Њујорку. Сабор је констатовао да су свештеници и верници Српске Православне Цркве у току овог извештајног периода уложили велики труд на сакупљању средстава у добротворне сврхе и за ублажавање тегоба пострадалог народа. Сабор је пажљиво саслушао више важних извештаја, у првом реду извештај Светог Синода о његовом раду у протеклом периоду, са посебним нагласком на успешном раду Музеја и Архива Српске Православне Цркве, као и патријаршијске Библиотеке. Следили су извештаји Комисије за ревизију Устава Српске Православне Цркве, Патријаршијског управног одбора, добротворне Фондације Човекољубље, поклоничке агенције Доброчинство и других црквених тела и установа. Сабор је, такође, размотрио питање антиканонског и цркворушилачког деловања расколничке групе познате под именом артемијевци, по некадашњем имену г. Марка Радосављевића, формалног вође групе. Тим поводом је Сабор упутио и посебно обраћање верном народу у којем позива вернике на духовну будност, трезвеност, расуђивање и истинску, јеванђелску верност и ревност, насупрот расколничкој, секташкој ,,ревности не по разуму”, а расколнике на покајање, једино спасоносно, и на повратак у крило Мајке Цркве. Притом је одлучио да Горана Мирковића, такозваног хорепископа хвостанског и барајевског, уствари свргнутог јеромонаха Наума, трајно искључи из црквене заједнице, с тим да ово изопштење или екскомуникација престаје да важи једино у случају искреног и делатног покајања. Сабор је са великом жалошћу констатовао да Румунска Православна Црква не само што наставља са својим антиканонским упадима у јурисдикцију Српске Православне Цркве него их још и интезивира и проширује на читаву српску канонску територију. Уколико она са том крајње небратољубивом и етнофилетистичком праксом не престане у најскоријој будућности, Свети Синод ће, по овлашћењу са овог заседања Сабора, бити приморан да начини мучан, али једини могући корак – да прекине литургијско и канонско општење са овом Црквом све до њеног повратка ,,к познанију права”. Сабор је размотрио и један излишан и у суштини бесмислен проблем. Реч је о уплитању групе наставникâ и асистената Православног богословског факултета у Београду у јавну расправу о Дарвиновој теорији еволуције, у међувремену ,,догматизованој” у мање-више атеистичком смислу, што је у медијима хорски проглашено за подршку дарвинизму у његовом најгорем издању и за посредно оспоравање богооткривене истине о Богу као Творцу света и библијске повести о стварању. Потписници тога текста су се обратили Сабору са исповедањем аутентичне хришћанске вере у Бога Творца (здрави и прави креационизам). Сабор је то прихватио, али са напоменом да нам читава та распра, без обзира на њихове намере и замисли, уопште није била потребна. Сабор је одликовао Патријарха српског г. Иринеја орденом Светог Јована Владимира, а Епископа шабачког г. Лаврентија, поводом 50-годишњице његове архијерејске службе, орденом Светог Саве првога степена. Попуњене су скоро све упражњене епархије Српске Православне Цркве. За митрополита дабробосанског изабран је досадашњи епископ зворничко-тузлански г. Хризостом, за епископа зворничко-тузланског досадашњи епископ далматински г. Фотије, за епископа далматинског архимандрит г. Никодим (Косовић), досадашњи настојатељ манастира Крке, за епископа милешевског досадашњи епископ бихаћко-петровачки г. Атанасије, за епископа бихаћко-петровачког досадашњи епископ франкфуртски и све Немачке г. Сергије и за епископа нишког досадашњи викарни епископ топлички г. Арсеније, док је за администратора епархије франкфуртске и све Немачке изабран епископ аустријско-швајцарски г. Андреј. У Светом Синоду престао је мандат епископима бачком г. Иринеју и рашко-призренском г. Теодосију, који остају чланови заменици, а за нове чланове Светог Синода изабрани су, на предлог Патријарха српског г. Иринеја, митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и епископ ваљевски г. Милутин. Доставља: епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве
  22. 7 likes
  23. 7 likes
  24. 7 likes
  25. 7 likes
    Све код нас легално, само та џамија није. Срамота за државу. На дан града Беогада, на велики хришћански празник, уочи исламског Рамазана. ФРС- Фантомска република Србија. Ту ми живимо.
  26. 7 likes
    Иначе, на том безбожном западу (Немачка), неправославном, Спасовдан је нерадан дан. А у Србији, православној, не само да је радни дан па не можемо да литургијиски прославимо Вазнесење, него на тај дан се руше верски објекти.
  27. 7 likes
    Срамота. Када сруше џамије, људи са фантомакама кренуће да руше и цркве. Мислим да је ово разлог за велики протест против ноћних фантома рушитеља. Кренули су са Савамалом, а сада руше џамије, уочи рамазана. Ако се не побунимо, ми смо следећи на реду, рушиће и наше куће...
  28. 7 likes
    Иначе, та докторска титула вам је поприлично смешна ствар (не и оно чиме се доктори баве, наравно). То вам је нешто слично као када би програмер или инжењер након четири-пет година рада и два пројекта иза себе добили неке посебне дипломе. Истраживање треба да постане обичан пос'о, па да имаш џуниор и синиор истраживаче или тако нешто. Ово сад је смешно. Па још се овде брани ко у средњем веку, са све смешним одеждама и неком женском што се шета по дворани са скиптром пуним звончића, лупа о под и мрмља нешто на латинском. А члановима комисије мораш да се обратиш неким холандским фразама типа "мој часни противниче, бла бла". Имаш и двојицу ађутаната (зову их паранимфе) који ти ваљда придржавају неко имагинарно оружје и клањају се комисији заједно с тобом. Лудило бре.
  29. 7 likes
    Ugljevički maturanti odrekli se glamurozne mature da bi pomogli bolesnoj drugarici Završetak svog školovanja na raskrsnici ozbiljnih životnih lekcija, maturanti ugljevičkih srednjih škola zapečatili su plemenitim gestom. Naime, oni su novac koji bi inače dali za skupocjenu garderobu donirali za liječenje bolesne drugarice. Ovogodišnja generacija maturanata, umjesto glamuroznih maturskih toaleta, odlučila je novac donirati bolesnoj drugarici koja boluje od poremećaja rada štitne žlijezde i teškog oblika dijabetesa i na taj način olakšati joj liječenje. „Odlučili smo da umjesto maturske garderobe idemo u majicama i da dio novca doniramo djevojčici iz škole koja je bolesna. Na ovu ideju su došli svi maturanti , nadam se da će i buduće generacije da se ugledaju na nas kao i sam grad i da daju podršku ovom humanom gestu“, kaže za portal InfoBijeljina Slobodan Milinković maturant SŠC „Mihailo Petrović Alas“ iz Ugljevika. Uprkos njihovom protivljenju da se javno eksponiraju i očigledne dječije skromnosti, vijest o plemenitom gestu ove mlade generacije iz Ugljevika, razumljivo je naišla na podršku šire javnosti zbog snažne poruke o ljudskoj solidarnosti koju ovaj gest nosi. Generacija 1998., ostaće upamćena kao vjesnici neočekivanog talasa solidarnosti, koji će, nadamo se, poslužiti kao lijep primjer, ne samo budućim generacijama maturanata, nego i društvu u cjelini. https://www.infobijeljina.com/23480_Ugljevicki-maturanti-odrekli-se-glamurozne-mature-da-bi-pomogli-bolesnoj-drugarici.html
  30. 6 likes
    Дарвин је подржавао јуначки српски народ у борби против Турака. О ироније...
  31. 6 likes
    -Данас су египатски хришћани доживели још један циљани напад - бомбардовање цркве Светог Ђорђа у Танти током онога што је требало да буде радостан породични дан - Цвети. Неколико сати касније дошло је до другог бомбашког напада у Александрији - убијање невиних људи, жена и деце док су на Цвети присуствовали Литургији коју је служио Његова Светост Тавадрос II, папа Александријски и патријарх Столице Светог Марка. Иако је још увек рано да се утврди одговорност, неспорно је да је само срамна и бездушна бруталност могла навести особу или особе да неселективно узму невине животе, нарочито кад су најнезаштићенији у време молитве. Данас састрадавамо са нашим сестрама и браћом који су изгубили животе у Лондону, у Стокхолму, као и са онима који још увек свакодневно страдају широм Блиског истока. Молимо се за њих и њихове породице, како за време њиховог страдања, тако и док се боре као заједница. Молимо се за Његову Светост Папу Тавадроса II и сво наше коптско свештенство у Египту, који се и даље пастирски верно и вредно старају о својој духовној деци, управо у времену кад су њихово руковођење и пастирско старање неопходни читавој нашој заједници. Молимо се за наше коптске православне сестре и браћу који се суочавају са садашњим и евентуалним нападима, а који не намеравају да реципрочно узвраћају. Док данас славимо Цвети и улазак Христов у Јерусалим, такође обележавамо улазак данас побијених у Небески Јерусалим. И сад кад ступамо у Велику недељу страдања Господа нашег и Спаситеља, делимо бол и жалост њихових породица и свих оних који су погођени данашњим инциденатима. И кад будемо прославили празник славног Васкрсења, подсетићемо се да је наш живот овде на земљи путовање често испуњено болом, а на чијем крају је обећан величанствени и вечни живот лишен таквих страдања и зла. Избвор: ОСР (превод Информативна служба СПЦ) View full Странице
  32. 6 likes
    Нзнм како од почетне теме дођосте до одвде :))). Елем, не сећам се где сам то прочитао, давно беше, углавном тицало се тога зашто су свештеничке одежде, тј. мантија као свакодневно "одело"; зашто је она тако "широка" и комотна. Па одговор бијаде да код свештеника који се и не могу "похвалити" испосничким животом (или су из неког другог разлога габаритни), колико-толико "ублажи" њихове "облине", док исто тако, својом "удобношћу" код свештеника нпр. грађених као ти нпр., сведе лепоту тела и сакрије ју иза "широког" обима одежде, е да се не би изазивале којекакве помисли... Ја боме лети идем у бермудама. Истина оним 3/4...
  33. 6 likes
    СВЕТИ СУРДУЛИЧКИ МУЧЕНИЦИ ПРИБРОЈАНИ ДИПТИХУ СВЕТИХ Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом редовном заседању у Београду 24. маја 2017. године, а на предлог пуноће Епархије врањске на челу са Његовим Преосвештенством Епископом врањским Господином Пахомијем, у диптих Светих уврстио Свете Сурдуличке мученике (више хиљада страдалих, по званичним подацима неколико комисија и то: 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године) из окупиране Србије међу којима су били и Митрополит скопски Викентије (Крџић), епископ призренски Никифор (Перић) и игуман манастира Свети Прохор Пчињски Владимир Протић са целокупним братством пострадале у Првом Светском рату у периоду од 1915-1918. године, од бугарског окупатора. За дан празновања Сурдуличких мученика, Свети Архијерејски Сабор је одредио 29. мај, дан када су њихове Свете мошти похрањене у Спомен-костурницу 2010. године. Мошти мученика биле су похрањене у Спомен-костурници у Сурдулици која је подигнута 1924. године. Желећи да уништи сваки траг о злочинима из Првог светског рата, бугарски окупатори су 1943. године срушили до темеља Спомен-костурницу, а мошти су закопали на више локација у Сурдулици. Једна локација била је на Старом сурдуличком гробљу. У пролеће 2009. године промислом Божијим, а приликом изградње породичне гробнице, чудесно су се пројавиле мошти мученика. То је био знак да Господ жели да његови Свети коначно нађу свој мир, па су на иницијативу, залагање и труд Црквене општине Сурдулица и Епархије врањске, 29. маја 2010. године свечано пренете, враћене и похрањене, у Спомен-костурницу, која је обновљена 2009. године. Кратко житије Светих сурдуличких мученика 16/29 мај Приликом повлачења српске војске и дела становништва ка југу Старе Србије и према Албанији, током окупације од стране бугарске окупационе власти, дошло је до стравичних злочина у том делу наше земље, а нарочито у Сурдулици и њеној околини. Бугарски окупатор је злочине вршио над виђенијим Србима из свих делова Србије, посебно над Србима из Источне Србије, Вардарске Македоније и са Косова. Међу жртвама злочина велики је број свештеника, свештеномонаха, учитеља, судија, трговаца, официра, деце, а има и високих црквених великодостојника, као што су Митрополит скопски Викентије Крџић, Епископ призренски Никифор Перић, игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир Протић са целокупним братством. Сурдулица је последње место, пре бугарске границе, где су виђенији Срби спремани да буду интернирани и ангажовани на тежак и присилан рад у Бугарској. Али, по тајним списковима из места из којих су слати заробљеници, многи нису прешли бугарску границу, већ су свој живот скончали у околини Сурдулице. Број убијених је од шест до осам хиљада, зато што Бугарска никада није хтела да отвори своје државне архиве у којима су прецизно дати спискови и број страдалих. Места на којима су после рата пронађени остаци побијених Срба су следећа: Дубока долина, на улазу у Сурдулицу из правца Владичиног Хана, затим Влашки дол, на путу за село Алакинце, Калифер, код данашњег Санаторијума, према селу Ћурковица, Попов мост, Занкова ливада, Радичева њива, Тршина ливада и многа друга места. По завршетку рата 1918. године савезничке комисије су посетиле Сурдулицу и издале документа о бугарским злочинима на француском језику у Паризу 1919. године. У тим документима( 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године) се детаљно доказују свирепа убиства, и број убијених, Срба од стране бугарске окупационе војске. Један од чланова савезничке комисије новинар Вилијам Драјтон даје посебан извештај, а доктор Арчибалд Рајс, из онога што је могао да види у октобру 1918. године, даје процену од око две до три хиљаде убијених. Он наводи локације, начин убијања као и имена непосредних извршилаца. После рата идентификовано је око стотину жртава, које су у десетинама сандука похрањене у Спомен-костурници изграђеној у склопу школе, која је у то време саграђена са циљем образовања ратне сирочади. Капела је саграђена на северној страни школе јер се на северној страни испод узвишења на коме је школа налазио сабирни логор за страдалнике интерниране у Бугарску у периоду од 1915-1918. године. После изградње и освећења школе са костурницом, којем су присуствовали краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија, патријарх српски Димитрије, многобројни епископи и министри, сваког 28. јуна помен жртвама је обележаван светом Литургијом и парастосом. То је трајало до Другог светског рата када је Сурдулица поново потпала под бугарску власт. У априлу 1941. године Костурница је потпуно демолирана и оскрнављена, а у јесен 1943. године сравњана са земљом. Кости побијених Срба су тајно сахрањене на старом сурдуличком гробљу, близу шуме, тако да нико од мештана није знао где се тачно налазе. После Другог светског рата ненародна комунистичка власт је, затирала све о српству и Србији, те тако није било популарно покретати питање о обнови Спомен-костурнице. Тек крајем осамдесетих година двадесетог века, СУБНОР и локално општинско руководство покренули су то питање, али се због ратова и распада СФРЈ стало са обновом. На иницијативу председника удружења “Стара Сурдулица'', професора Томислава Радјичића са нишког грађевинског факултета, крајем 2003. године почела је обнова, да би 2006. године капела, коначно, била завршена. Почетком 2009. године, при изради породичне гробнице (породица Лакићевић и Хасал, предака мати Фотине, игуманије манастира Бешка на Скадарском језеру у Митрополији Црногорско-приморској), на старом сурдуличком гробљу, пројавиле су се кости сурдуличких мученика. До краја године оне су очишћене и похрањене у осамнаест сандука направљених по пројекту Завода за заштиту споменика културе из Ниша, а 29. маја 2010. године свечано су пренесене у крипту обновљене Спомен-костурнице. Присутан народ је свој дуг према недужним Србима одужио, са надом да су мученици коначно, после скоро једног века, нашли свој мир,. Историја Спомен-костурнице у Сурдулици је историја српског народа у Вардарској Србији, Косову иМетохији, источној и јужној Србији, пуна несрећа, затирања и заташкавања злочина. Овом делу српског народа често је оспоравано да у себи има прави национални српски дух. Од најезде Турака, на ветрометини граница, царства, војски, буна, увек у збегу, покретан српски народ је остао без сведочења о својој прошлости, јер су документи у немирним временима спаљивани, нестајали у пламену, престајали да сведоче о херојском опстајању народа на овим просторима. Тачан број страдалих Срба у Сурдулици и околини никада неће бити познат зато што бугарски архиви у Софији, вероватно, никада неће бити отворени да покажу тачне спискове, односно имена и презимена људи страдалих само зато што су Срби, да би се уништио српски национални дух и да се, по бугарским плановима, никада не би опоравио и повратио. Систематско убијање, на првом месту свештеника, учитеља и друге интелектуалне елите, направило је погодно тле за појаву комунизма између два светска рата, као и у послератном периоду, што ће се, за Србе на овим просторима, а поготово у Вардарској Србији и на Косову и Метохији, на крају 20. века, показати као национална катастрофа, на првом месту у виду однарођавања великих делова српског народа. Преузето са сајта Епархије Врањске: Субота, 27. Мај 2017. године
  34. 6 likes
    Значи, наши преци који су се побунили против турске власти, дигли су побуну против Бога? Можда нас зато отад само малер прати.
  35. 6 likes
  36. 6 likes
    Није то ништа, у Београду ти за пола сата демолирају све два маскирана набилдована момка, и то за џабе
  37. 6 likes
  38. 6 likes
  39. 6 likes
  40. 6 likes
  41. 6 likes
    Сад је професор Пено ушао мало у историју педагогије и науке код нас. Јесте Катихизис, хришчанска наука имала званично прво мјесто у школским програмима 19, али не и почетка 20. вијека. Предавана је крајње погрешно, програм прилагођен дјечјем узрасту никако није могао да се направи, итд...Још црквенословенски, неразумљив дјеци, па се дешавало (забиљежено у часопису Милана Ђ. Милићевића "Школа,1868-1876) да ђак умјесто "Во имја Отца", каже "во има оца" А када је биологија у питању "власт Дарвина" ушла је много раније у српску биологију и културу од доласка комуниста на власт. Видјети само предговор професора Борислава Дробњаковића за Дарвинов "Мој живот", издање у "плавом колу" Српске књижевне задруге 1932.
  42. 6 likes
  43. 6 likes
    Ахахахахахаха Морамо прекинути са поделама, а иначе се цивилизацијски и вредносно делимо на оне који подржавају нас и оне који подржавају Вучића
  44. 6 likes
    Све нас спасавају неки погубљени људи, зато тако добро и иде... Домановићу требало је да напишеш приповетку, а не пророчанство.
  45. 6 likes
  46. 6 likes
    "Не можете замислити каква туга и срџба обузимају душу када велику идеју, коју одавно поштујете као светињу, дохвате невешти људи и извуку је на улицу пред глупаке какви су и сами, и наједанпут је нађете на тржници старежи, у прљавштини, наопако намештену, без пропорција, без хармоније-као играчку код неразумног детета, и не можете је више препознати..." Ф.М. Достојевски
  47. 5 likes
    Dobrodošao na naš forum, možeš da se predstaviš na temi za upoznavanje...
  48. 5 likes
    Надам се и вјерујем, да ова одлука не представља одступање, већ припрема за васпостављање Рашке епископије у складу са одлуком из маја 2011: МАЈ, 2011: "Са свешћу да постоје очигледни пастирски разлози за обнову древне Рашке епархије, припојене Епархији призренској у тешким временима турског ропства, и да би стално присуство епископа у Рашкој области ојачало видљиво и делатно присуство Српске Православне Цркве у том делу Србије, Сабор је привремено одложио решавање тог питања - док се не стекну сви неопходни услови." http://www.spc.rs/sr/saopstenje_za_javnost_svetog_arhijerejskog_sabora_srpske_pravoslavne_crkve Проблем са васпостављањем Рашке епископије била је и пропаганда артемита да се "иде на продају косметског дела РП епархије", што је нарочито форсирао главни гуру Вилоски, да би артемити, досљедни какви су, "избором хорепископа старорашког" (sic!) потврдили да та потреба стварно постоји. Озбиљнији, али не нерјешив, је проблем што је садашњи рашки дио ЕРП збиља мали за епископију и требало би му арондацијом придодати дио епархије жичке (архијерејско намјесништво студеничко:Рашка+копаонички дио и Ушће) и евентуално Брус из Крушевачке епархије. Да се не би овим одвајањем "признале границе Косове", а и сама логика терена налаже да Лепосавић уђе у тако креирану/васпостављену епархију рашку. Мислим да ће управо на томе да ради владика Теодосије у Новом Пазару (Расу).
  49. 5 likes
  50. 5 likes
    Тејлеров музеј у Харлему, глобус из 1791. Лажу нас преко 200 година