Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing most liked content on 03/28/17 in all areas

  1. 15 likes
    Седим у полумраку у једном нашем средњевековном манастиру. Ово је, на срећу, један од оних манастира који је сачуван потпуности у коме се види и осећа историја у сваком милиметру. Манастир је осветљен у току вечерњег и јутарњег служења само са пар свећа што даје још већу лепоту и мистику овог места. Монаси читају, наизменично, више и не разазнајем шта, очигледно ми је пажња попустила као по обичају, а и... јако је тешко ући у траг свим тим канонима који се читају јако брзо и неразговетно. Помало сам чак и љут што не разумем и што не могу да разазнам речи већ само тон гласа који је исти, онако мајсторски усаглашен. Помишљам да је то чак и смешно, јер, опет се губи суштина зарад форме, али... погледам себе и видим да сам ту, а нисам. Негде сам тамо. Одлутао у неким својим мислима и пространствима која ме вуку и задржавају негде изван овог видеокруга. Лепо је бити негде тамо увиђам, помало чак и зачуђен да то помишљам на овако посебном месту дискретно осветљеним воштаницама. Питам се, зар не бих био овде и сада да сам задовољан ониме шта видим и осећам баш ту где јесам и ко сам... Не, то нема везе са местом у коме сам се налазио већ са душевним расположењем и душом која је упорно решила да оде негде, било где, само да не стоји ту, огољена пред Творцем. У овом полумраку, чини ми се, све много јасније видим и уз гласове монаха чије речи не разазнајем, своје врло јасно чујем, што чини душу узнемиреном. Има право свакако. Ту се суочава са собом. Просто, лакше јој је побећи него се суочити са собом. Схватио сам већ тада колико је тешко бити монах, јер баш ту, наизглед у миру и самоћи ти се суочаваш за аждајом која из тебе извире и њу кротиш, ако успеш. Размишљам о свему што ми помисли диктирају. О љубави, о породици, о људима који ми се нађу у видеокругу, о самоћи, о пропуштеним приликама... покушам да докучим где сам највише погрешио, и наравно, пронађем мноштво грешака, али више сам у потрази за неком која би била кључна за ово стање бекства у коме сам. Наизглед ми се чини да сам нешто пронашао. Немир креће још јаче да навире, чак и очи засузе. Крећем да испитујем, попут скенера целу ситуацију стављам на сиви сто и снимам, фотографишем из више угла, заузимам различите положаје, ставове, рашчлањавам целу причу на ситне делове, покушам да проникнем у сваки од њих и да бар разумем шта се догодило, зашто сам у том тренутку баш тако одреаговао и поступио. И баш када мислим да сам до нечега дошао и нашао нешто опипљиво наиђем на зид. И тако у круг, зид се испречи, ћорсокак. Мој зид, бар у тим мислима, је моје срце. Не да се отворити. Немам кључ, а нисам га ни имао у тим моментима када је било неопходно откључати га. Било је немогуће применити силу. Силовање душе и срца не би донело ништа друго до горких плодова и тога постајем свестан, чак и разумем себе, али... зашто нисам истрајао? – почињем да постављам питање. Зашто се нисам сломио? Подижем поглед и обраћам Му се: зашто ме ниси сломио?! Зашто си ћутао и ниси ми дао чисто срце?! Како да знам шта је добро за мене, ако ми већ срце бива закључано и залеђено?! Тргнем се, баш ту, и друге помисли крећу да навиру и размишљам о томе да је кључ свега моја залеђеност срца и да ми је потребан лекар, па чак и практичан, неко ко ће умети поред мене и Бога да загледа у моје срце и замоли га да се одмрзне. Као да предалеко одлазим у својим мислима, неки нови немир већ достиже свој врхунац. Згрчим се и кажем: помилуј... опрости... и тако некако се заврши. Бар тај моменат. Вратио сам се, канон и даље траје, речи и даље не разазнајем, али почиње све полако да буде мање битно, јер стојим пред Њим и док гледам у Њега, све више видим себе као препреку. Подижем главу и поново Га погледам у очи и изговарам, тако да се и сам изненадим одакле ми те речи: Ко си ти, Христе? Опрости, али ја Те не познајем. Говорим да верујем у Тебе, да сам Твој, али ја Те нажалост још увек не познајем. Изненађен изговореним, а опет и способношћу да изнесем ову своју истину, осетим да је цела унутрашњост пометена. Више ништа неће бити исто, оголио сам се употпуности. Осећања крећу да навиру попут вртлога, сећања попут филмског платна да се приказују, осећам бол и радост, тугу и мир, страх и немир... Све у једном. И стојим затечен... У моменту осетим, да ово није све, да ће овог пута одговорити, и ја не знам шта са тим. Уплашен сам. Ипак, као да се припремам за овај судбоносни тренутак и одједном, изговарам: Опрости, али не могу. Нисам спреман. Изговарам и сам себе збуњујем изреченим. Попут немог посматрача, збуњен, узбуђен и зачуђен, стишавам се и просто ми није јасно шта се догодило. Ни како сам га призвао, а ни како је дошло до тога да се повучем пред Њим. Желео сам да задржим тај осећај, да се поново вратим, да поново покушам, али просто, није време. Нисам спреман. Неки мир се појављује, готово ни од куда. Питања која су надолазила просто су се губила јер нису имала никакву више вредност ни тежину. Суштинска потреба човековог бића је разговор са Њим, увиђам, па тако све остало бива јефтино, бар у том моменту. У једном разговору са игуманом, он ми говори: Да ли ти заиста верујеш да је ОН ту и сада? Да ли ти знаш да ОН јесте ту и да је свеприсутан? И потом потврђује. ОН ЈЕСТЕ. Као да је одзвонило у мојој унутрашњости. Он јесте... Он је заиста ту. Баш овде и баш сада. Бог.
  2. 9 likes
  3. 8 likes
    Ljudi koji tragaju za ostacima hrane u tržnim centrima u Beogradu TD Tijana Damjanović Mar 27 2017, 10:41am Oni koji bi inače gladovali su pronašli način da dođu do hrane. Sve fotografije: autorka. Naslovna fotografija: Ovo nisu ljudi o kojima se govori u tekstu. Svake nedelje, iz ovog ili onog razloga odlazim u neki od tržnih centara - UŠĆE, Delta siti, Stadion. Posle kupovine onoga što mi je u tom trenutku delovalo potpuno neophodno, obavezno posetim food court. Veliki izbor neverovatno nezdrave hrane me uvek neodoljivo privlači. Tako je bilo i pre dve nedelje, kad sam bila u Ušću. Dvoumila sam se pola sata između KFC-a i Meka, uzela najbolje iz oba sveta, i srećno sela za sto da se tovim. Solirala sam, sela sam u ćošak, i posmatrala ljude oko sebe - kao deo odvikavanja od neprestanog držanja telefona pred očima. Tada sam ih primetila. Nisam mogla da verujem da nisam videla ranije. Šta sam kog đavola videla? Primetila sam ljude koji sede sami, ili u grupicama, u otvorenom prostoru za ručavanje. Čitaju novine ili gledaju u telefone. Kada neko ko nije dovršio obrok ostavi ostatke na stolu, oni ustaju polako, prilaze, uzimaju tacnu i nose je za svoj sto da ga dovrše. Zakucala sam. Kako je moguće da ovo ranije nisam videla? Pitala sam prijatelje, ali ni oni nikad nisu primetili ove ljude. Sedela sam satima za tim stolom i posmatrala ih. Videla sam da su se podelili u grupe i da svako ima svoj deo po kome "patrolira". Primetila sam da se ne otimaju. Samo žele svoj zalogaj. Oni nisu prosjaci, nisu beskućnici, oni su većinom ljudi koje je izdala sreća. Kažu da im se ređao maler za malerom, ili su prosto napravili pogrešan izbor u nekom ključnom trenutku. Upoznala sam ih, a oni su za VICE podelili svoje priče. Irena ima 14 godina i svakog dana posle škole dolazi u Ušće kako bi jela. Njeni roditelji su obezbedili krov nad glavom, ali nemaju više od toga. Zato je šalju ovde, da ne bi bila gladna. Ona kaže da ih razume. Planira da upiše srednju školu. Ne voli mnogo drugu decu u školi, ne dopadaju joj se nastavnici, ali voli da uči. - I nisam gladna, ovo je ukusno. Najviše volim kad neko ostavi iz Meka. Ribu ne diram uopšte. Ovde mogu i da učim – kaže ona dok mi viri preko ramena da vidi da li je još neko ostavio hranu. Iako joj ne smeta da razgovara sa mnom, ne želi baš da se vrati kući praznog stomaka. Sutra je školski dan. Priča mi da je obezbeđenje povremeno istera. Nekada mora da se krije, ali uglavnom "stigne da se najede". Ne jadikuje nad sudbinom. Sedi sa drugaricom, smeju se i razgovaraju. Njena prijateljica je takođe ovde jer u suprotnom ne bi imala šta da jede. Bojana ima ćerkicu od dva meseca koja širom otvorenih očiju gleda u mene. - Ja ne kradem, nisam napolju u prevozu sa bebom, ne prosim. A site smo, toplo nam je. Neko i pomogne, donese pelene za nju, staru odeću za mene. Bolje da budem ovde, nego da kradem, je l' da? – pita ona mene na kraju. Nisam znala šta da joj kažem na to. Osmehnula sam se, pogledala u bebu u njenim rukama i klimnula glavom. Naravno da je bolje ovo, za obe. Bojanin muž radi kao pomoćni radnik za desetak hiljada dinara. Kaže, nije strašno, snalaze se njih dvoje. Njegova plata je uglavnom dovoljna da pokrije račune i poneku stvar za bebu. Zimi se greju pomoću smederevca, a ogrev skupljaju gde stignu - na pijacama kad neko ostavi gajbe, ili pored kontejnera kad neko ostavi drveni nameštaj. Po prirodi sam malo anksiozna, pa mi kroz glavu večito prolaze najgori mogući "šta ako" scenariji. Šta ako ostanem bez posla, ako ne nađem novi, ako se nešto užasno desi i ostane mi samo ovaj izbor? Svaki put kad me uhvati to raspoloženje, ja sam užasnuta. Da li bih mogla da sedim ovde sa osmehom, uspravna i prijateljski nastrojena? Ne znam. Narodne kuhinje su u problemu, država izdvaja sve manje i manje novca za njih. Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin izjavio je u januaru da se narodne kuhinje nisu obnavljale 21 godinu. On je istakao da je u tu svrhu izdvojeno 50,56 miliona dinara i da se može reći da će se tim novcem zadovoljiti sve potrebe naših narodnih kuhinja. Ali, iako ne raste budžet, raste broj gladnih. Jelena Radojičić iz Crvenog krsta kaže da narodne kuhinje daju samo jedan obrok dnevno po korisniku. Svakog dana, 34.390 ljudi zavisi od pola litre kuvanog jela. Od te brojke, čak trećina su deca, a prema izjavi gradske sekretarke za socijalnu zaštitu Nataše Stanisavljević, 12.000 njih se nalazi u Beogradu. Najvećim delom su porodice. -Trenutno se sprema više od 34 hiljada obroka dnevno, ali taj broj će od aprila biti i veći od 35 hiljada. – kaže Jelena Radojičić iz Crvenog Krsta. To znači da u našoj zemlji, svakih nekoliko meseci novih 1500 ljudi padne ispod granice siromaštva. Moji sagovornici iz tržnih centara su i korisnici narodnih kuhinja. Kažu mi da taj jedan obrok dnevno nije dovoljan da ih zasiti. Takođe su mi rekli da beogradske narodne kuhinje neko vreme u januaru prošle godine nisu uopšte radile, zbog "problema sa snabdevanjem", pa su ovi ljudi dobijali 168 dinara na dan, da pokušaju da se prehrane. Nastavljam ka stolu za kojim sam primetila tri muškarca koji šetaju između, sakupljaju ostatke u KFC kutije i onda ih donose za sto da podele. Trojka me dočekuje sa osmehom, nemaju ništa protiv da pričaju sa mnom, malo ko im inače prilazi. Srđan mi prvi priča da je po zanimanju trgovac, ali nakon što se upustio u sumnjive poslovne poduhvate pre nekoliko godina, ne uspeva da spoji kraj sa krajem. - Nekada sam imao svoju trafiku i finu zaradu. Kako se čovek prevari. A jednom kad tako padneš, nema nikog da pomogne. I nalazio sam poslove i gubio ih, ali nikako da se to stabilizuje. – priča on. Ima svoj stan, psa i devojku, ali ne mogu da priušte osnovne potrebe. Kaže da socijalnu pomoć ne interesuje njegov slučaj, a narodnih kuhinja više nema. Vodu i struju su im isključili, pa se kupaju kod poznanika. Uglavnom borave van stana, po tržnim centrima, pa im nije hladno. Mada mu ne smeta. I devojka dolazi u tržne centre da bi jela, te niko nije gladan u kući. Ivan i Srđan Za stolom sedi i Ivan, koji uglavnom drži pogled na svojim isprepletenim prstima. - Kako sam ovde završio? Majka je imala rak dojke, pa sam ostao bez posla dok sam se o njoj starao. Ipak je preminula, pa sam je sahranio. Preminuo mi je ubrzo i otac, pa i njega. Sve što smo imali otišlo je na sahrane. Ostala mi je kuća u Zemunu. Nije to loše. Radim tako, pomažem gde treba, zaradim malo. Uglavnom platim račune. A ovde nije loše. – priča mi on svoju priču. Treći i najtiši od trojke je stariji gospodin. Dostojanstven, uredno obrijan, nameštene kose, čita novine i gricka koricu pice koju je upravo uzeo sa stola pored. Na moje pitanje odgovara: - Nisam vam ja zanimljiv. Neću ja ovde biti još dugo. Sin će doći po mene iz Švajcarske - i odlazi u potragu za još nečim za jelo. Njegovi sadruzi mi kažu da on to govori već mesecima. Prija mu društvo ovde. Penzioner je, ali penzija je mala. Stan na Novom Beogradu skup za održavanje, a sin iz priče nikako ne dolazi. Među njima nema besa. Postoji neka vrsta tihe rezignacije, ali i dašak odlučnosti i optimizma - ovo je samo kratak period njihovih života, problem koji će prevazići. Primetila sam da obezbeđenje tržnih centara ne tera ove ljude. Osim ako nisu Romi. Za njih se lako uvere da im tu nije mesto. Isteruju ih, ponekad i tuku. Od obezbeđenja sam dobila samo komentar da ovi ljudi smetaju posetiocima tržnog centra, da ima onih koji primete da je neko uzeo hranu koju su ostavili za sobom i da ih to iznervira. To njima očigledno deluje kao dovoljno dobar razlog da se primeni fizičko nasilje. U Ušću nisam primetila više nikog od njih. Nastavila sam u tržni centar Delta City. Drugi tržni centar, drugačiji ljudi. Pokušala sam da priđem dvema gospođama, ali je jedna prosto pobegla od mene, a druga mi je samo počastila tihim tretmanom, a na sva moja pitanja reagovala mrkim pogledom. Nastavila sam ka trećem stolu za kojim sam primetila da sedi jedna grupica koja na ovaj način sakuplja hranu. Međutim, od tri muškarca, na moje predstavljanje reagovuje samo najstariji. Veoma agresivno. - Šta hoćete od nas? Ne smete da nas maltretirate. Nikome ne smetamo. Imamo i mi pravo na dostojanstvo, znate? – povikao je. To je negde i poenta, zar ne? Svi ovi ljudi su propali kroz pukotine društva i pokušavaju da pronađu svoj put kroz ono što ih je zadesilo. U našem društvu siromašni se pominju pred izbore, na njih se misli samo pred Novu godinu kad smirujemo svoj osećaj krivice tako što skupljamo staru odeću i konzervisanu hranu. Inače su smetnja. Onda i nije čudno što su se neki među njima dosetili da se snađu na drugi način da ne budu gladni. Pitala sam kolege, poznanike – niko nije ranije primetio ove ljude koji borave na samoj ivici vidnog polja društva. Oni i ne žele da ih primetite. Samo da ne bacate hranu. https://www.vice.com/rs/article/ljudi-koji-tragaju-za-ostacima-hrane-u-trznim-centrima-u-beogradu?utm_source=vicefbsr
  4. 8 likes
    Наравно. За једно две, максимално две и по године биће све много боље.
  5. 8 likes
    А Исус му рече: Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује. Марко; 9, 23
  6. 7 likes
    Дјетињство Исусово одвијало се претежно у Назарету. Но, о овим годинама, врло мало знамо. Матеј не говори о њима, а Лука цио период Исусовог живота док није напунио дванаест година је описао једном реченицом: Дијете расте и укрепљава се духом, испуњен мудрошћу: и милост Божија је на Њему (Лука 2, 40.). Шта се крије иза овог израза? Да бисмо разумјели како је васпитан Исус, Син Човјечији, морамо да замислимо живот побожне породице средње класе из скромног галилејског града. Према претпоставци да је Јосиф имао шесторо дјеце из првог брака, врло је вјероватно да су сви живјели у истој кући, и да је Исус одрастао са својом полу-браћом и сестарама који су били много старији од Њега. У Назарету, у то доба, вјерује се да је живјело више од пет стотина људи [1]. Сви су познавали једни друге и међусобне рођачке односе, што се јасно потврђује причом о Исусовој посјети Назарету као одраслог проповједника: И дошавши у своју земљи, он их је поучавао у њиховој синагоги, толико да су се узбунили и говорили „Одакле овоме човјеку та сила премудрости? Није ли он син тесара? Не зове ли се Његова мајка Марија, и нијесу ли Његова браћа, Јаков, и Јосија, и Симон и Јуда? Његове сестре не живе ли код нас? Одакле онда овом човјеку све те ствари?“ (Мат. 13, 54-56). У овој причи, Исус се зове син тесарев. У паралелној причи по Марку, Исус се зове син столара (види Мк 6:.. 3). То указује на професију Јосифа, којом је, можемо оправдано да претпоставимо, и Исус овладао. Може бити да је Јосифова породица била једина породица у малом граду која се бавила столарском трговином. Већина становника су били укључени у пољопривредне радове, а вјероватно је да је Јосиф израђивао за њих средства за производњу. Схватао је тако и у II вијеку Јустин Филозоф, који је писао о Исусу: "Сматрало се да јесин Јосифа, и припремљен је за столара, живећи међу људима, израђивао је алате као што су плугови и јармови" [2]. Исусова употреба термина "јарам" у Мат. 11, 30 (грчки. Ζυγоς, руски превод "иго") може да послужи као индиректна потврда ове хипотезе. Истовремено треба напоменути да је грчка ријеч τεκτων, којом је означена Јосифова професија, не значи само "столар", већ и "градитељ": термин који се примјењивао не само на оне који су дрводеље, већ на све који су израђивали предмете од дрвета или камена. Грађевинске метафоре су честе у ријечима Исуса, и можемо да претпоставимо да је био добро упознат са грађевинском вјештином. Примјери укључују Његове ријечи о објекту изграђеном на стијени и кући изграђеној на пијеску (видјети. Мат. 7, 24-27). Занимање столара или градитеља изискује учешће у комерцијалним активностима, столари продају своје производе, а градитељи су плаћени за свој рад. Исус је био добро упознат са законима трговине, са системом уговорних односа између купаца и продаваца, кредитора и дужника. У Његовом учењу у више наврата се користе слике из ове области, посебно, у причи о два дужника (види Мт 18, 23-35 ..), о талантима (види Мт 25: 14-30; .. Лука 19, 12. 27) и многе друге. Пољопривредне слике у Исусовим проповједима показују да је упознат са радом других земљака: ту видимо и сјетву и жетву, и виноградари. С неки занимањима Исус је могао да упозна још у раном дјетињству, посматрајући како његови сусједи раде. Какво образовање је добио Исус? Наставиће се. Фусноте при свршетку комплетног текста.
  7. 6 likes
  8. 6 likes
    Драги Ведране, Прво питање, па ћемо остале по реду Концентрисао бих се на Chieti декларацију (даље у тексту КД) мешовите ПЦ-РКЦ комисије за дијалог о схватању примата у Цркви у првом миленијуму хришћанства. Декларација је усвојена у септембру 2016. године и на енглеском је доступна на: http://www.vatican.va/roman_curia/pontifical_councils/chrstuni/ch_orthodox_docs/rc_pc_chrstuni_doc_20160921_sinodality-primacy_en.html Нажалост, нисам сигуран да имамо српски превод. Дакле у КД имамо две тачке где се говори о специфичним особеностима примата римског епископа у првом миленијуму, које се донекле разликују од садашњег схватања примата части првопрестолне катедре у Православној Цркви тј. Цариграда. 18. From the First Ecumenical Council (Nicaea, 325) onwards, major questions regarding faith and canonical order in the Church were discussed and resolved by the ecumenical councils. Though the bishop of Rome was not personally present at any of those councils, in each case either he was represented by his legates or he agreed with the council’s conclusions post factum. The Church’s understanding of the criteria for the reception of a council as ecumenical developed over the course of the first millennium. For example, prompted by historical circumstances, the Seventh Ecumenical Council (Nicaea II, 787) gave a detailed description of the criteria as then understood: the agreement (symphonia) of the heads of the churches, the cooperation (synergeia) of the bishop of Rome, and the agreement of the other patriarchs (symphronountes). An ecumenical council must have its own proper number in the sequence of ecumenical councils, and its teaching must accord with that of previous councils.(13) Reception by the Church as a whole has always been the ultimate criterion for the ecumenicity of a council. 19. Over the centuries, a number of appeals were made to the bishop of Rome, also from the East, in disciplinary matters, such as the deposition of a bishop. An attempt was made at the Synod of Sardica (343) to establish rules for such a procedure.(14) Sardica was received at the Council in Trullo (692).(15) The canons of Sardica determined that a bishop who had been condemned could appeal to the bishop of Rome, and that the latter, if he deemed it appropriate, might order a retrial, to be conducted by the bishops in the province neighbouring the bishop’s own. Appeals regarding disciplinary matters were also made to the see of Constantinople,(16) and to other sees. Such appeals to major sees were always treated in a synodical way. Appeals to the bishop of Rome from the East expressed the communion of the Church, but the bishop of Rome did not exercise canonical authority over the churches of the East. У тачки 18 се помиње да се већ од Никеје 325. године кључна питања вере и канонског поретка у Цркви решавају на васељенским саборима. Иако Римски епископ није лично учествовао ни на једном од васељенских сабора, у свим случајевима су га на овим саборима представљали његови легати или је изражавао сагласност са одлукама сабора post factum. Наводе се критеријуми рецепције сабора као васељенског на основу Седмог Сабора у Никеји 787. године (уп. J. D. MANSI, Sacrorum conciliorum nova et amplissima collectio, XIII, 208D-209C). То су : сагласност (симфонија) поглавара цркава, сарадња (синергија) римског епископа, сагласност других патријараха (symphronountes). Васељенски сабор мора да буде један у низу других васељенских сабора, његова учења мора да буду у складу са учењима претходних. Коначно се наводи да је рецепција Цркве као целине увек била коначни критеријум васељенскости неког сабора. Дакле, како стоји у овом закључку Комисије без сагласности римског епископа и његовог садејства тј. сарадње са осталим поглаварима цркава сабор није могао да буде сматран васељенским. Један од разлога који добар део православних аутора наводи као разлог зашто Православна Црква није одржала или барем званично признала као васељенски Фотијев цариградски сабор 879-880, јесте управо овај сет предуслова, мада је, на пример, познато да су легати папе Јована VIII били на овом сабору (на коме је патријарх Фотије рехабилитован и осуђено мењање символа вере, али не и експлицитно учење филиокве). Наиме у 11. веку Римска црква је ретроактивно за свој 8 Васељенски признала проблематични и по много чему разбојснички анти-фотијевски сабор из 869-870 (на коме је Фотије свргнут). Једна од опција коју је мислим подржавала и наша Црква на Криту приликом састављања енциклике била је да се наш про-фотијевски сабор назове Васељенским, али то није прошло. Он је, додуше, поменут, али "Велики Сабор", а не Васељенски. Они који су били против тога вероватно су имали такав став јер су подозревали реакцију Рима пошто би то изазвало нови конфликт који је 8 Васељенски заправо прихватљив. С друге стране за нас је анти-фотијевски, разбојнички сабор на коме је он осуђен потпуно неприхватљив као Васељенски, а за Рим је каснији про-фотијевски неприхватљив не толико због рехабилитације Фотије, колико због осуде мењања Символа вере, јер папа Јован VIII је дао да се у базилици Св. Петра постави табла са Никејско-Цариградским кредом, што ако не директно, барем директно угрожава додатак филиокве. Враћајући се на тему, можемо из ове тачке да видимо да су овлашћења Римског епископа везано за легитимност Васељенског сабора од 4-8 века била јако важна и прихваћена и од Православних. Одлука Рима да мимо и без синергије и сагласности свих поглавара одржава нове васељенске саборе и да један разбојнички сабор призна као 8 Васељенски означила је озбиљан расцеп. То је већ 11. век - век формалног почетка раскола. У тачки 19. се помиње контроверзно питање за многе православне. Наиме, помесни Сабор у Сердици 343, који су Православни признавали иако су на њему учестовали готово само западни епископи, и касније Трулски сабор 692. године дали су право Римским епискпима да може да прима приговоре епископа који су осуђени ван јурисдикције Римске цркве (право апелације). Папа је ако је сматрао за потребно могао да наложи поновно суђење које би спровели епископи области која је суседна оној у којој је била донесена првостепена пресуда. Истина, ова тачка наводи да је и Цариград имао слично право дефинисано на 4. Васељенском Сабору у Халкидону (канони 9 и 17). На западу то право је имао једино Рим као и једина апостоска катедра. Тачка 19 из КД наводи да су апелације великим катедрама увек третирана на саборни начин и да су захтеви за интервенцијом упућени Римском епископу са истока изражавали јединство Цркве при чему Римски епископ није вршио никакво право канонске јурисдикције над црквама Истока. На западу је Рим као једина апостолска катедра увек имао посебан значај и древна крилатица (Roma locuta causa finita) схватана је постепено у смислу потпуне јурисдикцијске зависности локалних и помесних западних цркава од Рима, што се на крају и десило пуном централизацијом Римске цркве. На истоку је ово увек било другачије. И Св. Јован Златоуст се жалио због свог прогона у Рим, жалио се и Св. Теодор Студит на иконоборце пишући писма папи и тражећи заштиту. Поборници ригористичког схватања римског примата ове случајеве наводе као примере да је исток прихватао општу јурисдикцију Рима. Овде је међутим у декларацији много јасније речено да то није био случај већ да су то пројаве јединства Цркве, њеног општења. --------- Идеја да Цариград треба да има много "јачи и конкретнији" примат у Православљу није нова и посебно је дошла у први план након Равенске декларације 2007. године, коју Москва званично није потписала због учешћа Естонске цркве, а незванично зато што у тексту види непринципијелне претензије за већим приматом од стране Цариграда. Став Цариграда је најексплицитније изражен у чланку Митрополита пруског Елпидифороса https://www.patriarchate.org/theological-and-other-studies/-/asset_publisher/GovONi6kIiut/content/primus-sine-paribus-hapantesis-eis-to-peri-proteiou-keimenon-tou-patriarcheiou-moschas-tou-sebasmiotatou-metropolitou-prouses-k-elpidophorou?_101_INSTANCE_GovONi6kIiut_languageId=en_US (на овом линку имају верзије текста и на руском и грчком) Закључак текста је следећи по речима митроп. Елпидифороса: The primacy of the archbishop of Constantinople has nothing to do with the diptychs, which, as we have already said, merely express this hierarchical ranking (which, again in contradictory terms the text of the Moscow Patriarchate concedes implicitly but denies explicitly). If we are going to talk about the source of a primacy, then the source of such primacy is the very person of the Archbishop of Constantinople, who precisely as bishop is one "among equals," but as Archbishop of Constantinople, and thus as Ecumenical Patriarch is the first without equals (primus sine paribus). "Првенство архиепископа Константинопоља нема никакве везе са диптисима, што, како смо већ рекли, само изражава јерархијски поредак (што, опет на контрадикторан начин текст Московске патријаршије имплицитно прихвата, али експлицитно одбацује). Ако хоћемо да говоримо о извору првенства, онда је извор таквог првенства сама личност Архиепископа Цариградског, који је тачније речено као епископ један "међу једнаким" али као Архиепископ Константинопољски и као Васељенски Патријарх он је ПРВИ БЕЗ ЈЕДНАКИХ (primus sine paribus, πρῶτος δίχως ἴσον). Текст Московске патријаршије у којој је изложено руско виђење првенства у Православној Цркви може да се нађе на: https://mospat.ru/en/2013/12/26/news96344/ Лично сматрам да овај текст много предањскије износи схватање првенства (примата) у Православној Цркви. Дакле, на епархијском нивоу извор примата јесте апостолско прејемство које епископ прима својом хиротонијом. На помесном нивоу, заснован је на односу саборности и првенства у 34. апостолском канону (кога сам већ више пута цитирао ових дана). Али како првенство на универзалном нивоу види Москва? " On the level of the Universal Church as a community of autocephalous Local Churches united in one family by a common confession of faith and living in sacramental communion with one another, primacy is determined in conformity with the tradition of sacred diptychs and represents primacy in honour....The source of primacy in honour on the level of the Universal Church lies in the canonical tradition of the Church fixed in the sacred diptychs and recognized by all the autocephalous Local Churches. The primacy of honour on the universal level is not informed by canons of Ecumenical or Local Councils." "На нивоу универзалне (свеопште, васељенске) Цркве као заједнице аутокефалних помесних Цркава сједињених у једну породицу заједничким исповедањем вере и животом у светотајинској заједници једних са другима, првенство се утврђује у складу са предањем свештених диптиха и представља ПРВЕНСТВО ЧАСТИ..... Извор ПРВЕНСТВА ЧАСТИ, на нивоу васељенске (универзалне) Цркве лежи у канонском предању Цркве који је утврђен свештеним диптисима и који је признат од стране аутокефалних Цркава. Првенство части на универзалном нивоу није утврђено канонима Васељенских или Помесних Сабора" (што вероватно значи да није неопходно и непромењив, што је веома важно за Москву ) Анализа ова два текста о схватању првенства (примата) у Православном предању је довољно за једну посебну тему. Цариградски став се фокусира на личност Архиепископа Константинопољског што у великој мери кореспондира са улогом коју је некада имао Рим у Цркви тј. личност епископа Римског. Руски приступ наглашава да је првенство питање обичаја који су се усталили и који нису непромењиви. Да нису непромењиви знамо из историје Цркве када је Цариград од једне подручне епископије Митрополита Ираклијског постепено постао првопрестолна катедра јер је царски град. Касније се развила и прилично апокрифна традиција да је ту цркву основа и сам апостол Андреј, брат Петров, што се данас истиче као историјска чињеница и често иконизује у загрљају Петра и Андреја тј. Старог и Новог Рима. У овој љубави нема места за трећег Москву, која је by the way, данас и по броју епископа, свештенства, монаштва и народа далеко највећа православна црква, а иза ње стоји и моћна руска држава, док је Цариград и даље у положају таоца, посебно данас под султаном Ердоганом. Мислим да сам више отворио питања него што сам нешто одговорио, али тема је таква да не може другачије. Како год окренули све се врти око власти, а Господ нас тако лепо учи да ко хоће да буде први, треба да буде свима слуга (зато су папе досетљиво себе у врхунцу своје империјалне моћи назвали слугама слугу Божијих:) )
  9. 5 likes
    Да тако је али Дух Свети је Бог,а не само управни орган Цркве.Овде не желим уопште да кажем например како Дух Свети далује и ван Цркве.Него једноставно да је Дух Свети Бог и да се то чини ми се заборавља,а Бог је неограничен.Олако се говори о Духу Светом.Пневматологија се малтене прескаче за разлику например од Христологије.Када би неко написао праву Пневматологију многе ствари би биле јасније.Дух Свети у свести многих није Бог а ни личност.
  10. 5 likes
  11. 5 likes
    Имао сам прилику да контактирам са низ свештеника, за многе сам чуо свашта, један од њих је био и мој парохијски свештеник, човек видљиве порочности.Из послушања Богу, кроз Оце, и из ината онима који су га осуђивали, сам од првог сусрета са њим имао однос као да је Серафим Саровски. У почетку се бранио, онда је одустао. Данас међу нама блиста љубав, волим га и поштујем, исповеда ме и причешћује, на обострану радост.
  12. 5 likes
    Ogromne kolicine jestive hrane se baca narocito iz restorana i lanaca brze hrane. Zato su u Francuskoj donijeli zakon po kome je kaznjivo bacanje hrane i da se visak mora razdjeliti. Ako je i od drzave neka je.
  13. 5 likes
    jos jedna crna strana naseg zivota...super se oni nose sa tim, obzirom da non stop gledaju ljude kako sa rukama punim kesa izlaze iz brendiranih radnji...
  14. 5 likes
  15. 5 likes
  16. 5 likes
    https://www.facebook.com/photo.php?fbid=944426495660709&set=a.344220785681286.1073741825.100002801020870&type=3
  17. 5 likes
    Довео је Шредера јер је у свом аутистичном уму то видео као своју победу Не заборавимо да Вучка савршено заболе шта било ко други мисли о његовим потезима, иначе за почетак не би правио оне смејурије и трансфере блама од предизборних спотова или дозвољавао онакве аутоголове као оно са Јеремићком. Човек који је био канцелар Немачке када је Србија нападнута и који је један од главних организатора бомбардовања, сада, на годишњицу бомбардовања, рецитује хвалоспеве њему, Александру Вучићу, пред препуном Ареном, уз одушевљење десетина хиљада присутних. Има ли веће и слађе победе од тога? А можда то рачуна и као неко симболично помирење између нас и Европе које је баш он остварио...оно, нико не може да зна шта се њему врти кроз главу. А она Жељкова прича да га је довео да би покрио своју кандидатуру коју наводно Запад није одобрио мени бар не звучи ни најмање уверљиво. Има толико политичара у Европи, што активних што бивших, које је могао да доведе ако му је то био циљ. Али, ето, он случајно доведе баш Шредера на годишњицу бомбардовања. Ма важи...
  18. 5 likes
  19. 4 likes
    Ја више нећу да расправљам са Тобом због два разлога 1.Потпуно си неупућен у литературу рецимо Јевсевија Поповића, кога непрекидно поново издају, користе и студенти БФ. 2.Твој аргумент је да тако учи Црква ,а ниси баш са тиме упознат. Аргумент да нешто прихвата Света Гора није никакав аргумент јер Света Гора нема сталног портпарола који је нека труба истине.Велик део Свете Горе је прихватао и ономатодоксију,па су се и тукли око тога па то није догма.Узми мало па читај књиге а не само приручнике.
  20. 4 likes
    Драго ми је да сте се обогатили на овом форуму. То и ја могу да кажем и радујем се да можемо да дискутујемо. Када кажете да су сви сакраменти потпуни у оба крила Цркве, молио бих вас као римокатолика да ми кажете како ви разумете Католичку Цркву. Ја сам већ доста говорио о својим ставовима.
  21. 4 likes
    Kakav je slucaj sa priznavanjem svetih tajni dohalkidoncima i asirskim hriscanima?
  22. 4 likes
  23. 4 likes
  24. 4 likes
    E ја морам да се јавим. Не знам да ли ви функционишете као ја - али изгледа да мени проради адреналин/пажња тек пред крај одређеног ми времена за вежбу (требало је увелико да спавам ) Иначе - хвала Фло - пошто ми коментари на њена питања појашњавају доста тога
  25. 4 likes
    Само ако Вучић сво то време буде водио Србију. Чисто да те допуним.
  26. 4 likes
    Да, цео текст ми је био логичан и јако добар, и на крају ово исклизнуће из шина. Рекох: Шта би сад? То што си реконструисао на основу Паламе је одлично. Сада, има један мали проблем где се ја и митр. Зизјулас слажемо, али се удаљујемо од неке назови калсичне интерпретације филиоквеа од Фотија па наовамо. Источни од Фотија инсистирају на монархији и без икакве добре намере интерпретирају западне. Ови пак, ударају у клин са причом о Сину као саузрочнику, али увек говорећи о Оцу и Сину као једном узроку. Мада за нас то може да важи на икономијском плану, како сам навео у једној студијици о Августину. Зизјулас и ја пак говоримо да има нека врста православне верзије филиоквеа на троичном плану. Ја нисам студирао на основу чега он то образлаже, јер се он једноставно позива на Кирила Александрујског, и то је потпуно исправно. У Кирила имамо "источно филиокве". Мени, оно што је интересантно је пут који је трасирао Августни, који је говорио о релацијама. Јер кад уђемо на троични план, ту можемо да говоримо само о релацијама. Код Аг имена означавају те релације, односно, она су ипостасна обележја или сопства (оно што сје сопствено, неотуђиво; својства). Тако име Отац означава однос ка Сину. Ми када говоримо да Отац рађа Сина велимо да му он даје идентитет кроз тај акт; међутим, то давање идентитета је рефлексивно, јер нема Оца без Сина. Тако да у неком преносном смислу можемо рећи да је узрок Оца Син. Опет, то је једна "модерна" теологија која привилегује персонализам, релације и ставља особе на исти ниво. Стара добра доникејска теологија је инсистирала на Оцу који је узрок целокупног божанског бића, па и самих особа. Зато источни говоре о Оцу који је већи од друге двојице и на тринитарном плану, мада другу двојицу не избацују са тог плана, како је урадио Арије. Верујем да је најзначајнија реченица у којој се изражава источна тријадологија она из Григорија Богослова, иако обојена Плотином, као и сам Симбол вере, где вели (наводим по сећању): Јединица се покренула ка Двојици и зауставила у Тројици. Проблем је осетио јако добро други Кападокијац, Григорије из Нисе, који је "канонизовао" источну формулу: Од Оца кроз Сина. И то важи за тријадолошки план, не за пуку икономију. Заокружење те формуле имамо у Дамаскина који вели да Дух почива на Сину. Тако је Тројица заокружена. Ту се ствар зауставља. Јединица која се покренула зауставила се у Тројици и добио се круг. А круг би сугерисао покрет и живот, али који је у себи. Њега време неће начети. Августин ће духа узети као спону (идеја из Марија Викторина) Оца и Сина, тако да ће њега назвати љубављу. Имао је проблем као и ми, зато што име Дух не означава никакву релацију. као почетник, Аг је мислио да је Дух други Син. После је одбацио такву небулозу. Зато је он у свом монументалном делу, О Тројици, које је писано годинама, и које је више пропозитивног типа, него догматског, давао и оне "психолошке слике", које је и сам Зизјулас оштро критиковао, али без довољног опреза и упуштања у истраживање самих намера Августинових, које би на неки "јадан и незадовољавајући" начин објасниле јединство и тројичност божанског бића. Дакле, ми се увек крстимо у име Оца, Сина и СД и то може да се тумачи субординацијски. Но, када је реч о тројичном плану, ми говоримо о релацијама, како се те особе односе једна ка другој, и ту имамо западну формулу "и", као и источне "кроз, преко, од, у". Довољно је приметити колико предлога источни користе из немогућности да дефинишу шта би било то исхођење и како да релационирају Духа са Сином. Западни су изнедрилио ову формулу која онемогућава да се замисли неки сексуални однос Оца и Сина и да им је дете Дух, а нешто слично су и источни урадили. О томе сам више писао у наведеном чланку. Августинова формула апсолутно избацује било какву идеју да је Син узрочник Духа, и све што жели да каже је да је Дух обележен Сином, односно да су сва Тројица у релацији, иако не у панорамској, јер се Отац издваја као Први покретач.
  27. 4 likes
    Значи, хришћанска наука - ако читаш св. оце и Писмо - јесте да је милосрђе начин да покажеш љубав према ближњем и усавршиш своје врлине. Али никада и нигде није милосрђе препоручено као некакав "социолошки метод" за "искорењивање сиромаштва". Јер су Христос, апостоли и оци добро знали да сиромаштво није последица недостатка нашег милосрђа, већ реалност палог света који "у злу лежи", а болест, оскудица, страдање и сиромаштво су само манифестације тог зла. Значи, то није начин да се победи сиромаштво као појава, само појединачни "лек за душу" и помоћ појединцу. То је једна битна ствар коју хришћани данас треба да разјасне себи, нарочито кад се сударе са неким савременим идејама и идеологијама.
  28. 4 likes
    Сиромашних ће увек бити, што рече Христос, увек некога задеси несрећа у животу... Код нас има мало више несреће, али има и на богатом западу сличних ствари. Могли би ови који држе радње на крају дана шта им остале да поделе тим људима. Тако раде ови вавилонци.
  29. 4 likes
  30. 3 likes
  31. 3 likes
    Љубљени у Господу, Покушавам јасно да разумем каква је чија позиција у овој дискусији, али понекад ми то не полази баш за руком. Па сад опростите ако ово моје буде мало дуже. Кога не интересује не мора да чита. Питао је неко зашто римокатолицима не признајемо све свете тајне ако већ признајемо неке? А у сржи овог питања је питање зашто им не признамо Евхаристију. Јер званично и/или у пракси имамо то да једни другима не признајемо Евхаристију. Међутим, мени се пак чини да Евхаристија није „једна од светих тајни“ коју можемо ставити под исту капу са свим осталим тајнама. Јер Евхаристија јесте Црква. Ако признамо Евхаристију онда не можемо рећи да нисмо једна иста Црква, тада практично више нема раскола. Тако да је сулудо расправљати о расколу ако мислимо да је Евхаристија само један од корака за прекид раскола. Евхаристија значи да раскола нема. То је крај раскола. Дакле, овде логика типа, ако може ово што не би могло и оно, није примењива због тога што све свете тајне црпе свој легитимитет из Евхаристије, а она се остварује једино у Цркви. Све свете тајне се Евхаристијом утврђују. Без ње су оне „непотпуне“ чак и ако су савршаване у „канонској“ Цркви. Дакле, могли би рећи да, у нормалним условима, крштење, кад смо већ узели тај пример, без Причешћа, јесте „непотпуно“ крштење. Крштена а непричешћена особа је заправо „недокрштена“ без обзира на то што је крштена у канонској Цркви. И тако је и са свима осталим тајнама. Дакле све тајне су једино благодаћу Цркве (читај, Христа) дејствене, а њихов легитимитет извире из тајне Евхаристије коју имамо једино у Цркви. Ако ово применимо на наш однос према инославнима онда на исти начин крштење обављено ван „канонске“ Цркве једино кроз благодат Евхаристије у Цркви оприсуњује Христа. Ту је онда кључно питање где је Црква. О томе мало касније, а прво још један пример. Видите ово, ми признајемо крштење некога и од стране лаика, у нужди, али то не значи да тај лаик има неку своју Цркву или своје свештенство, кроз које се даје легитимитет (мада ово није најадекватнији израз) овој тајни. Него просто то његово крштење другога је дејствено једино у Цркви Христовој и кроз Цркву Христову и потврђује се Евхаристијски. Када би примењивали аргумент, ако признамо једну тајну, што не би и остале, а при томе сматрали да је њихово утемељење тамо где су те тајне извршене, онда би у овом случају, када би овај лаик одлучио да литургише, морали признати и његову Литургију. А он ипак не може да литургише и причести свога новокрштеног. Дакле, тајне из Евхаристије као реалног присуства Христовог, једино и црпе своју легитимност. Без ње су оне лишене суштине. Да се Христос није оваплотио и испунио домострој спасења који се литургијом увек изнова оприсутњује у времену, ми не би имали никакве свете тајне. Тако да, за мене, питање да ли су тајне „знамења“ или „реално присуство Христа“ је промашена и вештачки створена тема. Тајне јесу реално присуство Христа, јер да су знамења не би биле „тајне“, него евентуално неке комеморативне изведбе. За мене је кључно питање, како и на који начин се остварује то реално присуство Христа у тајнама. А убеђен сам да је одговор на то питање само кроз Цркву, кроз проширено Тело Христово кроз векове, у Евхаристији. И то никако не зато што Црква „ограничава“ Христа, него зато што је такво Његово благовољење. Јер Он је Цркву основао ради тога, а да је хтео другачије могао је и да је не оснива. Христос није, вазневиши се, оставио неко апстрактно сећање на Њега, комеморацију, него је основао Цркву своју као Његово продужено Тело у времену које је врло реално и присутно. А будући да се спасавамо у Христу ми се једино и спасавамо утеловљујући се Њему, то јест у Цркви. У вези Цркве ми знамо да је она „Једна, Света, Саборна и Апостолска“. А будући да је Једна, онда не могу бити две, или три, или више Цркава. И будући да је Саборна и Апостолска, она није апстрактна (невидљива), него је као Тело Христово, и овде и тамо (и на небу и на земљи), и опипљива и надопипљива. Ми немамо неку исључиво невидљиву Цркву у коју сви улазимо, а да је при том овде на земљи она разбијена и раздељена на више Цркава које су међусобно подељене, нити имамо само земаљску Цркву која је јурисдикцијски стриктно ограничена без икакве могућности да надиђе оне оквире које јој ми поставимо. Мислим, да овде постоји једна богомустановљена тензија између једног и другог (али само тензија из наше перспективе), а у суштини једна Богочовечанска синергија. Јер је Црква Тело оваплоћеног Бога, и као таква је Бого-човечанска. Будући да нема подељене Цркве, у контексту нашег разговора о односу са римокатолицима (и осталима) питање да ли смо онда ми једна иста Црква није потребно ни постављати. Да смо једна Црква не би били подељени. То би био апсурд. А за ту поделу постоје одређени разлози. Сад можемо расправљати о томе колико су оправдани или утемељени ти разлози, били они историјски, богословски, геополитички, културолошки, философски, итд., Али док их не решимо ова подељеност је de facto стање. Без обзира на разлоге ефекат је на жалост исти, немамо заједничку Евхаристију, и као такви нисмо једна иста Црква. Ако Црква на земљи, као ни на небу, не може бити распарчана и разбијена и раздељена, а ми смо овде раздељени онда или смо ми Црква, или су то римокатолици. Треће опције нема. Да се разумемо, то никако не значи да је Бог ограничен нашом канонском јурисдикцијом јер Дух дише где хоће, не где ми хоћемо, али Он дише у овом веку и свету једино кроз Цркву, јер нема алтернативног Тела Христовог. Ја лично верујем да Дух пролази и кроз „затворена врата“ јурисдикцијских и јуридичких граница, на тајанствен начин. Докле и у којој мери допире светлост Христова која просвећује сваког човека који долази на свет, то лично мислим да није дато нама, чак ни Цркви у јуридичком смислу, „земаљској“, а нарочито не било којем појединцу, него је исључиво у власти Божијој, коју ми не мало пута волимо да узурпирамо. Јер нисмо ми господари Цркве, него је Христос Њена глава, којој се ми само благодаћу Његовом причашћујемо и постајемо Његови сателесници. А Њему је у власти да јој причасти и друге, на Њему знани начин, као разбојника, као цариника, као блудницу, итд. итд. Када би прихватили да и поред раскола једни другима признајемо Црквену пуноћу онда ја не видим разлог зашто би и један раскол постојао. Сви расколи би на овој платформи могли да престану, јер једноставно тамо где је евхаристијска заједница, нема раскола. Међутим, кад би не решивши проблеме ушли у заједницу, изложили бисмо се другој великој опасности, а то је да до крајње мере релативизујемо истине које Црква исповеда. У суштини то би био процес који се не би зауставио на неком евентуалном поновном уједињењу западних и источних Хришћана, и у самој суштини то би био процес деградације до самоуништења. Када би следили тај образац морали би и бившег Артемија, све са његовим квази-хороепископима, да признамо. И то на такав начин да прихватимо status quo и признамо њихову садашњу iurisdictione universalis. Јер логика би била слична да иако се они са нама не слажу по питању овога и онога, исповедају мање више као и ми, са одређеним излетима у самоумишљене тезе о овоме и ономе, које обичном вернику нису баш сасвим ни јасне. Тим пре што те своје излете још нису догматизовали даље од неких полуписмених тљапања. Али шта је у пракси? Немамо евхаристијску заједницу, и нећемо је имати, све док се проблеми не реше. И није овде у питању искључиво то што они ту заједницу не желе (иако је више него јасно да су одбили све позиве на разговор), него зато што ми сматрамо да постоје проблеми које треба решити, јер иако они не желе нас, могли би ми да желимо њих, да баталимо проблеме, па да онда не уводимо више забране да се иде на њихова богослужења и слично. Али није тако. Опростите. Расписах се.
  32. 3 likes
    Мени је нешто друго проблем у Јанковићевом интервјуу, и то огроман: Ово је катастрофална изјава која га претвара у само још једног его-трипаџију на политичкој сцени који је, намерно или не, досада само замазивао очи људима неком представом о различитости од политиког естаблишмента, пристојности, итд. Значи, није важно да Вучић не победи него је важно да ја победим? Ово за Косово можда и може - мада тешко - да му се припише на политичко неискуство, али ово друго не.
  33. 3 likes
    Pa vi oce Savo kao da ste se dogovorili sa rimokatolicima, teoloski niko ne moze da ospori punocu sakramenta ali dosetno politicki moze I negacija. Meni kao Hriscaninu je podjednako neuverljivo da punoca tajni nije dovoljna za spasenje jer tu punocu tajni nije moguce dobiti ni bez svetoga duha ni bez Petra kao istorijskog vlasnika kljuceva. Dakle imamo kontradiktornost imamo priznavanje tajni pa posle negiranje tih tajni. Ne postoje polu tajne.
  34. 3 likes
    Тако је али не може се о Богу говорити као да је ту да само нечему служи.Где је ту Дух Свети као лични Бог.Да ли тај Бог има своју вољу и о нечему одлучује или само иде где га пошаљу.Не могу се разматрати разне паламистичке интелектуалне конструкције,а основне ствари из Триадологије нису јасне.
  35. 3 likes
    Punoca brate,punoca ne zavisi od toga da li davalac ili primalac pravilno ispovedaju bas svaku stavku nauke nebeske I toga su svesni I davaoc I primalac.
  36. 3 likes
    Onako grubo receno znaci imati slobodu izabrati izmedju dobra i zla. Vjere u Boga i nevjere, cinjenja vrline i cinjenja zla itd... Medjutim to nije prosto kao pasulj kako se cesto misli. Kad bi slobodna volja postojala kako se cesto misli, bilo dovoljno da se covjek odluci na nesto i onda mu tako i bude ali nije tako. Mnogo smo vise neslobodniji nego sto jesmo slobodni. Slikovito bi tu uporedio kao kretanje izgubljenog kroz dzunglu gdje na izgled imas slobodu da se kreces kuda hoces, ali zapravo si omedjen sa gustim raslinjem, mnostvom dosadnih insekata, prijete ti divlje zvijeri, mori te glad i zedj, i sve to te sputava ka tvom kretanju...no neko uspje doci do kraja puta ali mnogi (vecina) u toj dzungli se izgube.
  37. 3 likes
    Тачно, инославне тајне су само знамења која добијају пуноћу смисла тек у евхаристијској заједници Цркве. Већ знамо из ранијих дискусија да је Црква упућивала да се обред крштења не понавља, већ да се они који се враћају у Цркву миропомажу под условом да је коришћена правилна форма крштења. То није било због тога што је признавана пуноћа светотајинске благодати ван евхаристијске заједнице Цркве, већ да би се они који су отпали од ње лакше вратили Цркви. Признавање инославних тајни као потпуно светотајински валидних и дејствених подразумева пуну светотајинску реалност инославних "цркава" и представља измишљотину нашег времена, као што је и случај са причом о "подељеној Цркви". Да су Свети Оци тако веровали зашто би толики Сабори позивали оне који су отпали од истинске вере да се врате Цркви, јер су могли да им кажу: "Све је то исто. Иако смо подељени различитим учењима ипак смо једна Црква, само је проблем што то не видимо". Све одлуке Васељенских сабора једногласно указују да православни у такву Цркву никада нису веровали. Ово је јако велики проблем јер је једна новотарија од 1920. год. добила прећутно признање код једног дела православних иако ни на једном од пуноће Цркве признатом православном сабору тако нешто нити је могло, нити би могло да прође јер би Дух Свети противречио самом себи. Видели смо на Криту само колико је било озбиљних приговора и око називања инославних заједница црквама и тај документ остаје и даље крајње проблематичан, иако се у коначној верзији, барем по званичном тумачењу, директно не имплицира светотајинска црквеност, већ историјско име које те инославне заједнице користе. Митрополит Јеротеј Влахос каже да нема имена без постојања јер би се у противном ушло у домен црквеног номинализма. Зато овај сабор тек чека рецепцију и по свему судећи одлуке ће морати да буду разјашњене и много јасније саопштене на неком следећем сабору ако већ хоћемо да овај процес не заврши на маргинама историје. Хвала вам на овим примерима. Ја сам у тој дискусији цитирао и Владику Атанасија Јевтића који о крштењу неправославних говори не као светој тајни која има дејство, већ само о знамењу којем Црква даје садржај. Да ли ће то бити читањем одрицања од латинских или других јереси (што је пракса у Руској Цркви) или миропомазањем или ће се извршити цела тајна крштења (као на Св. Гори, Јерусалиму итд) суштински није толико важно. У сваком случају једно знамење добија пуни смисао тек у евхаристијској заједници Цркве и потврђује се учешћем у Евхаристији.
  38. 3 likes
    Сећам се једном је Владика Атанасије Јевтић говорио о Цркви и рекао "и мрави су Црква".... Ја бих овако одговорио на ваше питање: Васцела твар Духом светим живи и преображава се у Тело Христово, оцрковљује се. Зато кажемо да је све позвано да буде вечно сједињено у Христу као Црква. Ову тајну спасења сведочимо у Евхаристији, која је централни догађај Цркве која повезује и небо и земљу. Када кажемо да евхаристијска заједница постоји само у заједници православне вере у Христа, морамо да то разумемо изнад нивоа ригидног конфесионализма. Православна вера није систем дефиниција, већ долази од Духа Светога који надахњује Цркву истинитим познањем Христа као Сина Божијег и Спаситеља од Педесетнице до данас. Ова вера се пројављује кроз дарове Духа Светога који бивају само кроз Цркву и све утврђују у њој. Православље зато није конфесија, већ континуитет те пуноће опита Духа Светога у Цркви, што потврђујемо Евхаристијом. Ово све говорим са намером да објасним став да говорити о Цркви у евхаристијском и светотајинском смислу без православне вере представља апсурд. Овакво учење никада до сада није добило рецепцију пуноће Цркве нити ће икада добити јер тада не би било Цркве. Увођењем погрешних учења у Цркву или њиховим прихватањем као равноправних алтернативних верзија истине, руше се сви темељи вере отачке. У том смислу је и Св. Ава Јустин говорио о синкретистичком екуменизму као "јереси над јересима" јер ова идеологија релативизује целокупну историју борбе Цркве за очување истините вере као темеља спасења, релативизује све Васељенске и помесне саборе који су ту веру утврдили и сво искуство светитеља који су том вером живели. Када говоримо о римокатолицима, протестантима, дохалкидонцима итд. можемо говорити само о заједницама одвојених хришћана. И њих Дух Свети призива тајни спасења у Цркви "јер дише где хоће". И код инославних људи Дух Свети делује по мери њихове вере, али то деловање Духа не долази од тих заједница као таквих нити потврђује исправност неисправног веровања. Када говоримо о пројављивању дарова Духа Светога код инославних то можемо разумети само у смислу њиховог призива и враћања у пуноћу Цркве, јер ако се спасавају, засигурно се не спасавају по својим погрешним учењима, или кроз своје заједнице као "цркве". По мери њиховог опита Духа Светога Црква их може препознати као своје и прима их у евхаристијску заједницу. То није питање договора или "помирења цркава", већ повратка Цркви, повратка свом отачком предању. Чињеница да те одвојене заједнице већ вековима нису у евхаристијској заједници Једне Свете Католичанске и Апостолске Цркве и да их не препознајемо као православне, показује да те заједнице никако не можемо звати Црквом у светотајинском смислу. Иако са њима делимо многа учења, они имају недостатке који показују одсуство пуноће искуства Духа Светога, а где нема пуноће опита Духа Светога, нема ни светих тајни. Стога можемо условно рећи да они имају и крштење, и свештенство па чак и евхаристију, али НЕ као пројаве дарова Духа Светога на начин како то бива кроз свете тајне у Цркви, већ радије као својеврсане залоге, знаке (знамења) тајне. Пошто се свете тајне у Цркви Божијој савршавају само у евхаристијском контексту, не можемо никако говорити о тајнама без пуноће евхаристијске заједнице у Цркви. Њихове тајне могу да добију свој смисао само њиховим повратком у евхаристијску заједницу Цркве. Зато њихово крштење приликом повратка Цркви потврђујемо (допуњујемо) на овај или онај начин (у зависности од праксе), исто тако и свештенство (или се наново рукополажу или се по икономији признају као свештеници али тек када учествују у Литургији нпр. код Руса). Инославне заједнице служе литургије и узносе благодарност Богу, што је за поштовање, али ван евхаристијске заједнице са Црквом не можемо рећи да учествују у Евхаристији Цркве јер бисмо их Духом Светим већ препознали као Цркву и са њима бисмо били у евхаристијском општењу.
  39. 3 likes
    I ne rekoh - kod mene pop poziva da se Svetinji prilazi sto cesce, ali ne bez ispovesti i bez pokajanja. Ne bez bar neke osnovne crkvene discipline.
  40. 3 likes
  41. 3 likes
    A posto sam ja uvek bio tanak sa naprednijom matematikom (osim geometrije), onda nemam problema sa ovim, kao da ucim od nule.
  42. 3 likes
  43. 3 likes
    Мислим да су вас истраумирали православци. Тријадологија се може завршити само кроз Сина у Духу. Ја нисам отац моје сестре, али сам брат. Глупа паралела, али да малкице појасним. Односно, да мало узбуркам воду
  44. 3 likes
    Узрок је антички термин. Оно што је увео Августин, релација, је добра ствар. И ту онда Тројица функционишу савршено.
  45. 3 likes
    "ako umreš pre nego što umreš, nećeš umreti ni kad umreš"
  46. 3 likes
    Много тога је могуће, али ја лично мислим да ће нам постепено бити боље, а одлично ће нам бити до половине овог века.
  47. 3 likes
    Dobro znam mladost ludost šta ćeš Čuo sam i ja svakavih doživljaja i to su mi pričale devojke koje su završile teologiju.
  48. 3 likes
    Не бих рекао да сам острашћен против Бошка поводом овог питања, него да не трпим историјске неистине. Ово је још добро какав сам знао бити гледе Деретића Итекако се може назвати фашизмом, јер су Љотићеве идеје класичне идеје десничарског ауторитарног традиционалистичког друштвеног и државног уређења ( или укратко - фашизам ). Друштвени конзервативизам - клерикални попут усташког, или секуларни као остали фашизми, одвећ је небитно - којег жели успоставити широком друштвеном трансформацијом преко државног апарата ( у чему су се наши фашисти и фашистоиди угледали на Њемачку и Хитлера ) уз главни нагласак на нацију и национализам, а економски социјализам/колективизам ( Љотићеве идеје о задрузи као основи новог српског друштвеног уређења примјер су тога ) је школски примјер фашизма. Или макар фашистоидног уређења. Са национал-социјализмом дијелио је грубе црте друштвеног национализма и економског социјализма и антисемитизма. Похвала Љотићу што није био заговорник њиховог убијања, али антисемитизам је опет антисемитизам - благо речено "погрешна оријентација" са веома ружном, да не кажем злом историјском подлогом у читавој Европи. У суштини, ово је аргумент "морао је неко и водити Србију током окупације, да то не би урадили Нијемци.". Да, то је истина, али то није разлог егзонерације ни Недића ни Љотића. Филип Петен је био један од најугледнијих француских официра који је водио Вишијевску Француску, па никоме данас не пада на памет да њега рехабилитује у очима народа ( не само судски дакле ) и да говори како је "неко то морао урадити". Колаборација са непријатељем и окупатором који је газио сва права свих других народа и држава је велеиздаја, без обзира на то што су можда ти људи сами карактерно били бољи или моралнији од оних који су се нашли на побједничкој страни ( то је евћ расправа за човјека појединца, а не за историјску личност ). Непобитно је да су Американци примили многе нацисте зарад технолошког напретка и да су их поштедјели казни које су многи од њих можда и заслужили, али то је на њихову душу и душу њихове владе. Свако се бави својим двориштем. И опет да кажем, начело које по сто пута понављам у сто различитих тема - туђе зло не оправдава сопствено зло. Зло је зло. Јбг Колаборанти са окупатором су починитељи велездаје, без обзира на њихове мотивације и личне и моралне квалитете. Што се макар те стране тиче, не заслужују судску рехабилитацију. А што се тиче историјске рехабилитације, не заслужују ни њу због својих веза и симпатија према окупатору, са којим су сарађивали и којем су помагали од своје воље. Оно што мени јако смета у њиховој апологетици јесте то уметање између редова сентимента да су они, ето јадни, били некако приморани да раде нешто што не желе - што је потпуна глупост и играње на националне емоције неправди које су нам почињене у задњих 100 и нешта година, па се покушава ставити и ово у тај круг. Једноставно, идеолошки су били блиски нацизму и фашизму, симпатисали су Хитлерову политику и имали су индиректног учешћа у Холокаусту. Један од ових разлога је довољан сам по себи да се неко историјски дисквалификује, а камоли сва три заједно. Исто се покушава у Хрватској урадити са Стјепинцем говорећи се како је он ето спасавао пар Срба, иако је са друге стране једва дочекао Нијемце и Усташе. Релативизација и разводњавање уз играње на националне сентименте "историјске неправде од стране комуниста", и то се једино дешава код фашистичких колаборациониста из Другог свјетског рата и то углавном у словенским земљама ( Хрватска, БиХ, Србија, Украјина ) у којима расту фашистички и фашистоидни покрети из неког, историјски ироничног, разлога. Онај фазон "Ђед му се борио против нациста и усташа - а он зиг хајлује на утакмицама" ( мада су све прилике да су таквима и ђедови зиг хајловали, ако бих судио по личном искуству ). Јако, али јаки симпотматичан и занимљив феномен у сваком случају. А то прозивање Двери да су љотићевци - највјероватније и јесу били у најранијим данима, али су се сада више пресвукли у "мејнстрим" па им можда та етикета заиста и не стоји данас. Али, Шешељ к'о Шешељ, мора да оплете свом силом по некоме Но, Двери јесу националисти, конзервативци и економски социјалисти, додуше демократски, али су паралеле смијешне ипак Имају ту несрећу да дијеле те грубе црте са Љотићем, друштвени национализам и конзервативизам и економски колективизам, па их је лако и прозивати да су у том смислу љотићевци. Неправедно и неистинито највјероватније, али ето... То је политика Иначе, занимљив текст је писан о Љотићу на Пешчанику ( знам... али вјеруј ми, текст је објективан и научног је карактера и јако је квалитетан ). Тачније, бави се идејом задруге и задругарства у српској политичкој мисли, пратећи је од Светозара Марковића и народних радикала па све до Недића и Љотића. Њих двојица су ту економску установу фетишизирали из свог историцизма и традиционализма, али је са друге стране то и разумљиво с обзиром да је ономад Србија била сељачка земља, и то буквално. Ево линк, ако те занима: http://pescanik.net/zadruga/
  49. 3 likes
  50. 3 likes
    Ja pres`o prvo poglavlje. Nije da mi je bas sve superjasno, ali malo da pauziram, pa cu da probam da uradim primer, i da pitam onda sta treba.