Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing most liked content on 09/20/17 in all areas

  1. 3 points
    Рођење Пресвете Богородице јесте почетак рођења једине истинске и бесмртне Радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави целој васељени…ˮ Пресвета Дјева Марија родила се од старих и бездетних родитеља, Јоакима и Ане. Отац Јоаким беше из племена Давидова, а мајка Ана из племена Аронова. И тако Марија беше по оцу из царског рода, а по мајци из рода свештеничког. Св. праведни Јоаким и Ана, због бездетности, у скрушености својој мољаху се Богу с плачем да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Авраама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И човекољубиви Господ обрадова их радошћу која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове, јер им дарова не само ћерку, но и Богомајку – родитељку Живота. Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трапеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм ерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет да чује и смирено прими благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела. По речима преподобног Јустина Ћелијског: “Вели се у дивном данашњем тропару Пресвете Богомајке: да је Господ Христос, уништивши проклетство, у исто време уништио смрт и даровао нам Живот вечни. Ето вечне радости, ето радости коју је донела Пресвета Богомајка овоме свету. Родила нам је Бога - Победитеља смрти, Победитеља пакла, мучитеља рода људског страшног и ужасног ђавола. И родивши нам Њега, Она је заиста родила Бога, који је изнад смрти, који је однео победу над свима смртима, победу над ђаволима и свима ђаволима. Да, тако је Она постала уистину, заједно са својим Божанским Сином, Победитељка смрти и Даватељка Вечнога Живота.ˮ[1] Историјат и химнографија празника Рођења Пресвете Богородице У току богослужбене године постоји четири празника Пресвете Богородице, од којих је свакако први празник управо Рођење Пресвете Богородице. По речима Светог Андреја Критског, празник Рођења Пресвете Богородице може се назвати почетком празникâ. Овим великим празником Пресвете Богомајке почиње годишњи циклус великих празника, док се циклус Великих празника завршава још једним Богородичиним празником – Успенијем. У Светом Писму нема писаних сведочанстава о Рођењу Пресвете Богородице, већ је празник преношен захваљујући освештаној традицији Цркве вођене Духом Светим. Црква је, временом, почела да се у оквиру посебног празника сећа рођења Дјеве Марије и да га празнује, ала не зато што је Њено рођење по нечему било изузетно, чудесно или до тада незабележно, већ управо због тога што је осетала да сама свакидашњост Њеног рођења открива нови и блистави смисао у свему ономе што називамо "свакидашњицом", да свакидашњост њенога рођења даје нову дубину свим оним детаљима људскога живота које тако често сматрамо потпуно неважним.[2] Богослужбени текстови овог празника препуни су разних назива Пресвете Дјеве Марије (Сасуд светлосни, књига живота и речи, источна капија кроз коју дође Бог, престо премудрост…), а сами називи надахнути су поукама како Старог, тако и Новог Завета. На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања, у којима се мариолошки наглашава значај Пресвете Дјеве у свештеној историји спасења. Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни. (тропар празника) Што се тиче химнографа за овај празник, Свети Роман Мелод је написао један кондак празника Рождества Пресвете Богомајке. Свети Андреј Критски је саставио две празничне проповеди, као и други канон празника; Свети Јован Дамаскин саставио је први канон празника; Стиховње стихире написао је Свети Герман, патријарх цариградски, док је трећу литијску стихиру саставио Анатолије. Свети Стефан Свјатоградец сачинио је три стихире на Господи возвах и прву литијску стихиру. Јосиф Химнограф написао је канон претпразништва. Службу празника Рођења Пресвете Богородице можемо пратити од седмог века. Празник има један дан претпразниства и четири дана попразниства. Твојим рођењем Пречиста, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце, а Адам и Ева од срамоте пропадљивости (трулежности), и народ Твој, избавивши се узрока греха, кличе Ти: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нешег живота. (Кондак празника) Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква [1]Извод из беседе преподобног Јустина Ћелијског на празник Рођења Пресвете Богородице изговорене у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије. [2]Протојереј Александар Шмеман о Рођењу Пресвете Богородице.
  2. 3 points
    Krilo zlatovrane, 1512. Albreht Direr, vodene boje
  3. 3 points
    Story behind the picture of Praying Hands – Albrecht Durer’s Praying Hands – Back in the fifteenth century, in a tiny village near Nuremberg, lived a family with eighteen children. Eighteen! In order merely to keep food on the table for this mob, the father and head of the household, goldsmith by profession, worked almost eighteen hours a day at his trade and any other paying chore he could find in the neighborhood. Despite their seemingly hopeless condition, two of Albrecht Durer the Elder’s children had a dream. They both wanted to pursue their talent for art, but they knew full well that their father would never be financially able to send either of them to Nuremberg to study at the Academy. After many long discussions at night in their crowded bed, the two boys finally worked out a pact. They would toss a coin. The loser would go down into the nearby mines and, with his earnings, support his brother while he attended the academy. Then, when that brother who won the toss completed his studies, in four years, he would support the other brother at the academy, either with sales of his artwork or, if necessary, also by laboring in the mines. They tossed a coin on a Sunday morning after church. Albrecht Durer won the toss and went off to Nuremberg. Albert went down into the dangerous mines and, for the next four years, financed his brother, whose work at the academy was almost an immediate sensation. Albrecht’s etchings, his woodcuts, and his oils were far better than those of most of his professors, and by the time he graduated, he was beginning to earn considerable fees for his commissioned works. When the young artist returned to his village, the Durer family held a festive dinner on their lawn to celebrate Albrecht’s triumphant homecoming. After a long and memorable meal, punctuated with music and laughter, Albrecht rose from his honored position at the head of the table to drink a toast to his beloved brother for the years of sacrifice that had enabled Albrecht to fulfill his ambition. His closing words were, “And now, Albert, blessed brother of mine, now it is your turn. Now you can go to Nuremberg to pursue your dream, and I will take care of you.” All heads turned in eager expectation to the far end of the table where Albert sat, tears streaming down his pale face, shaking his lowered head from side to side while he sobbed and repeated, over and over, “No …no …no …no.” Finally, Albert rose and wiped the tears from his cheeks. He glanced down the long table at the faces he loved, and then, holding his hands close to his right cheek, he said softly, “No, brother. I cannot go to Nuremberg. It is too late for me. Look … look what four years in the mines have done to my hands! The bones in every finger have been smashed at least once, and lately I have been suffering from arthritis so badly in my right hand that I cannot even hold a glass to return your toast, much less make delicate lines on parchment or canvas with a pen or a brush. No, brother … for me it is too late.” ——————————————————————————————- More than 450 years have passed. By now, Albrecht Durer’s hundreds of masterful portraits, pen and silver-point sketches, watercolors, charcoals, woodcuts, and copper engravings hang in every great museum in the world, but the odds are great that you, like most people, are familiar with only one of Albrecht Durer’s works. More than merely being familiar with it, you very well may have a reproduction hanging in your home or office. One day, to pay homage to Albert for all that he had sacrificed, Albrecht Durer painstakingly drew his brother’s abused hands with palms together and thin fingers stretched skyward. He called his powerful drawing simply “Hands,” but the entire world almost immediately opened their hearts to his great masterpiece and renamed his tribute of love “The Praying Hands.” The next time you see a copy of that touching creation, take a second look. Let it be your reminder, if you still need one, that no one – no one – ever makes it alone! http://www.turnbacktogod.com/story-behind-the-picture-of-praying-hands/
  4. 2 points
    Дал би Срби који су спасавали и обликовали Српску свест и слободу, хтели да буду део Евопске Уније, како ми да се орентишемо. Немамо владара типа Путина јер нисмо Русија, немамо моћну војску. Да је имамо, да са њом кренемо да решавамо своје проблеме и спасавамо Србе ван Србије и вратимо отето. Ми би морали геноцид или сеобу да изазовемо у више балканских држава. Притом и заратимо са Европским силама. Чак ни Русија која има преко 25.000.000 људи у бившим републикама СССР-а, од тога су многи јако угрожени и етнички омаловажни. Ипак Русија не ратује против литваније, украине и понеких јер зна да то води у општи рат са силама које су у коалицији данас са тим државама. Српско ропство под Римском Царством је је била компликована прича над србима која је довела до стварања римокатоличке "хрватске државе" и поделе срба на два хришћанска правца. Касније имамо део где срби прелазе на ислам, док је са друге стране аустроугарска. Па имамо постепену албанизацију, хеленизацију и романизацију неких већих српских група у нашој прошлости. 1200 и неке године џингис кан је покренуо војску и покорио кину, индију, русију... Дошао је чак овде код нас, та освајања су покренула турска племена која су са монголима примила ислам. Ислам је уништио друштвено уређење изазвавши поларизацију, док је Русија војним путем уништила матицу монгола и свела их на даншљу парализовану државу у модерном свету. 1300 и неке године ми имамо косовску битку, због тога и падамо под ропство. Турци, Арапи и остали муслимански народи су уништили тај бисер источног хришћанства где су живели разни народи па и словени. То су биле теме наших интелектуалаца, даље од тога нисмо превише стигли да одемо јер смо трпели велике жртве и стално били у фазама опоравка. Проласком тих стогодишњих ратова, од малих битки па до тог Хришћанског расколног рата и исламске окупације ми немамо континуитет мира ни 50 година. Европска Унија насупрот тога није верска или културно обједињена група која нам може наметнути нешто туђе. Тамо у ЕУ, ако додамо ЦГ, РС или БиХ, живи око 4.000.000 срба. Били би смо без граница и забрана. И ако би ушли у ЕУ то би било за најмање 8 година. Ја не видим ништа друго круцијално битно за нас тамо, сем овога. Пошто живимо у времену када смо подељени на Евроскептике и оне који хоће да постанемо чланица ЕУ, повео сам се размишљањем шта би на то рекли Интелектуалци који су довели до очувања Српског народа, језика, вере и културе у нашој прошлости. Михајло Пупин, Вук Караџић, Свети Сава Немањић, Владика Николај, Његош, Цар Лазар па и други мање помињани битнији Срби... Дали је неко од њих показао и оставио нама данас пример како да се заштити и оснажи народ када је територијално разједињен, притиснут и политички ограничен?
  5. 2 points
    odlicna tema. malo bih prosirila pitanje...Дал би Срби који су спасавали и обликовали Српску свест и слободу, хтели да буду део Евопске Уније... ali bez KiM...kako je jedino moguce i kako zamislja i hoce A. Vucic, po sopstvenom misljenju i misljenju Zorane Mihajlovic, jedini covek Srbin kompetentan da resi to pitanje.
  6. 2 points
    Češki naučnici oživljavaju san Nikole Tesle, razvijaju sistem za bežični prenos energije. Najveći spomenik Nikoli Tesli na svijetu nalazi se u Pragu Aleksandar Vučić kao jedan od najistaknutijih Srba sadašnjice koji takodjer na vrlo značajan način svojim političkim djelovanjem kao premijer i sada kao predsjednik Srbije "vodi i oblikuje srpsku svijest" - proglašava da je spas Srbije u Uniji, dakle u EU, Evropskoj Uniji a za pravo mu daju, u tom ga podržavaju i to potvrdjuju i ti sami najviši funkcioneri Unije. A svi ostali "spasitelji" i Vučicevi oponenti imaju vrlo nejasne, maglovite i konfuzne predstave o tome ko ce da spasi Srbiju i kako ili ih najčešce, za razliku od Vučica, ustvari nemaju nikakve. Narodu u toj takvoj situaciji onda preostaje zaista samo Vučic i ta njegova Unija, kakva god da je, Evropska, takova ili makova. Niko nema ništa drugo, glasači se nemaju za šta opredijeliti. Izbor izmedju EU i nečeg "ničega", nečeg što je "ništa" i čega nema, što ne postoji - može zakonito i logično završit samo biranjem Vučica, Mogerinijove i njihove Evropske Unije. A Aleksanda Vučica bi u tome podržali i svi ostali Srbi koji su ikad "vodili i oblikovali srpsku svijest" kad bi se i oni sami kao i srpski gradjani i glasači danas našli u istoj sitaciji da biraju izmedju Vučica, EU i "ničega". Šta bi im drugo i preostalo kao razumno uvažavajućim i mudrim ljudima? I Nikola Tesla i Mihajlo Pupin su znali da je nula uvijek nula, nula+nula je nula i da nešto što je nula i ništa, ne može biti nikakva alternativa ni Vučicu ni bilo čemu drugom što nije nula i što postoji i na osnovu toga bi se odlučili i oni. Na tom se nikad ništa nije promjenilo ni od njihovih vremena, nula je i danas nula, jedinica je jedinica a oni bi to znali odmah šta da izaberu. Nikoli Tesli kao američkom državljanu sigurno ne bi smetalo ni NATO (1884 se natrvalo usadil ve Spojených státech - občanství USA získal v roce 1891). Istina je na žalost ta da izbora NEMA! "ZA SPAS SRBIJE" Formiran novi poslanički klub u Skupštini Srbije . Klub Za spas Srbije bez zajedničke ideje ko će da je "spasi" Mogerini: EU je nepotpuna bez Srbije
  7. 2 points
    Melancolia (Ovakav Dürer mi se više dopada)
  8. 2 points
  9. 2 points
  10. 2 points
    Odlicno! Cela ova bruka je kao porucena ispala, sam je Bog dopustio, da tako malo brkne u oko nekim duhovnim slepcima ovde u nas. Na veliku zalos`, ovo sto ep. Irinej sad paja i usisava - iako kao i uvek jasno i zaokruzeno - potpuno je besmisleno i trivijalno, obican auto-go` (a k`o da je i prvi u SPC danas). Mozemo da se nadamo da ce posle ovoga neke glavonje da 1) ne daju nikakvo ordenje tek bilo kome, NAROCITO nikom od politicara, i 2) da uopste malo zaborave na ordenje i ostale sarene laze i da pocnu malo vise da se bave necim stvarno pametnim, kao sto je npr. pastirska briga o potrebitim i na bilo koji nacin ugrozenim ljudima...
  11. 2 points
  12. 2 points
  13. 1 point
    Зорана Михајловић, потпредседница владе Републике Србије, a уз то и министарка саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре, оптужила је Његову Светост, Патријарха српског господина Иринеја, као и читаву Српску Православну Цркву, да наводно „врше притисак” на председника Србије г. Вучића пред почетак унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Тиме је урадила управо оно за што неосновано оптужује српског Патријарха – извршила је јавни притисак на поглавара наше Цркве и на све нас у Цркви како се случајно не бисмо усудили да мислимо својом главом, а поготову како се не бисмо дрзнули да о Косову и Метохији и његовој органској, нераскидивој вези са свим осталим крајевима наше Отаџбине мислимо онако како је о томе Српска Православна Црква мислила у току читаве своје историје, што аутоматски значи и српски народ у његовом историјском трајању, све, ево, до епохе самоуверене госпође Михајловић, која одлучно „издваја своје мишљење” и сматра га супериорним у односу на став Цркве, односно српског народа. Ако ико треба да зна шта на ову тему верује, мисли и осећа Српска Православна Црква, што ће рећи већина српског народа која се декларише као њени верници, онда је то ваљда Патријарх српски, а сигурно није надобудна госпођа министарка (при чему реч „министарка” не значи супруга министра као у класичној српкој комедији већ јавну функцију изражену у духу новоговора „родне равноправности”, тако прирасле њеноме срцу). Уосталом, шта је то рђаво изјавио Патријарх? Да ли икоји свештеник, а некмоли првосвештеник своје Цркве, треба унапред да сумњичи за неискреност и подмукле „задње намере” било кога, а поготову већином гласова изабраног првог човека државе, или треба да пође од претпоставке да наш конкретни ближњи, па ма он био и председник наше државе, изјављује оно у што верује, што мисли и осећа? Какав је то „притисак” када се јавно изрази уверење да председник заступа ставове оних који су му поклонили поверење на изборима, а не ставове „доброжелатељâ” (читај: туторâ и менторâ) из сенке? И какав је то став и однос према самоме председнику Вучићу? Зар се може полазити од претпоставке да његов позив на свенародни дијалог о отвореној рани угроженог и окупираног Косова и Метохије и о могућностима исцељења те ране унапред значи жељу да он свима наметне некакву своју дијагнозу и терапију, а да га мишљење сопственог народа у суштини не занима? Ко има право да Александру Вучићу унапред импутира политички и морални макијавелизам? Патријарх није шеф државе, нити је политичка личност у дневнополитичком смислу, али је он као поглавар наше Цркве, маколико то госпођи министарки звучало „антисекуларно”, самим тим и духовни отац наше нације, па зато има не само право, које му речена госпођа не признаје, него и свету, неприкосновену обавезу да говори управо тако како говори. Он има право и дужност да дâ очински савет сваком православном вернику, па и Александру Вучићу, који и не крије да му је до тога савета стало, те у дијалогу очекује на првом месту одзив и ставове Српске Православне Цркве, а потом Српске академије наукâ и свих одговорних институција и појединаца. Следствено, реаговање потпредседнице владе Зоране Михајловић на интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја „Вечерњим новостима“, осим што збуњује нелогичношћу, изазива и недоумице око смисла и могућности дијалога, макар онаквог како га је, у више наврата, описао председник Републике. Госпођа Михајловић заправо демантује и свесно обесмишљава позив господина Вучића на заиста нужни дијалог о будућности Срба и свих грађана Србије у нашој јужној покрајини, а самим тим и дијалог о будућности државе Србије и српског народа у целини. Председник Србије је позвао све грађане Србије на дијалог о Косову и Метохији. „Ћутање значи да нас одговори, ни на шта, више не интересују. Ћутање значи да немамо више шта да тражимо...“ Српска Православна Црква и њен Патријарх, наравно, не ћуте; о Косову и Метохији никада нису ћутали нити ће ћутати. Можда Црква и Патријарх нису, по терминологији и замисли Зоране Михајловић, „добар партнер”. Као да се ради о некаквом плесу, спорту, картама или пословном подухвату, контроверзној шпекулацији, а не о Цркви Божјој! Желимо да приметимо, такође, да дијалог никако не сме да буде наметљиви „монолог власти” у односу на све друге учеснике. Тиме би се, наиме, унапред обесмислила сама идеја разговора: свела би се на послушно климање главом, без права на став. Тиме би и наша власт са нивоа слободно изабраних представника народа и оданих службеника српске државе била срозана на ниво обичног партитократског и једноумног режима. За многе екстремно секуларне државне функционере (уствари криптотитоисте) Црква је само „невладина организација”, која, по њима, нема никаквих права, па ни правâ која ужива било који појединачни грађанин ове земље (о невладиним организацијама да и не говоримо: њима се толерише и допушта толико тога, без икаквог упоришта у броју њихових чланова и у њиховој реалној снази). Ако као полазиште за расправу прихватимо и то да смо ми православни Срби обична ”невладина организација”, онда и у тој варијанти имамо право на своје мишљење, без ичијег надменог туторства и, за демократску земљу, апсолутно недопустивог непоштовања. Време у коме су припадници Цркве морали да се скривају и тајно састају, без права гласа и увек под паском режима, заувек је, надамо се, прошло. О томе би они који се евентуално слажу са иступом потпредседнице владе могли да се обавесте не само у одредбама нашег Устава већ и у законима о Црквама и верским заједницама који важе у земљама Европске Уније, за коју се она иначе тако ватрено залаже. На своје велико изненађење, уверили би се да је такво понашање, наслеђено од некадашњих екстремно идеологизованих противника Цркве у владајућим структурама некадашње СФРЈ, у европским земљама недопустиво и неприхватљиво. Толико о „европејству” неких наших људи! Надамо се да се овакви ексцеси више неће понављати нити кварити иначе коректне односе Српске Православне Цркве и српске државе – посебно сада, у условима појачаних притисака Запада по питању Косова и Метохије. Епископ бачки др Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве View full Странице
  14. 1 point
    isto kaže da se "bojimo Onoga koji može i tijelo i dušu pogubiti u paklu".. u molitvi " što nas nisi pogubio zbog bezakonja naših.." mi ispovedamo da činimo bezakonje i da Bog ako hoće sasvim opravdano može po dopuštenju da nas pogubi i tjelesno i duhovno ali eto mi se uzdamo u dugotrpeljivost i milost Božiju pa smo blagodarni. Ne? uostalom ovaj molitvenik i ove molitve su izdane sa blagoslovom patrijarha. i zar nema dosta slučajeva da Bog preko tjelesnog stradanja privodi duše sebi. Tjelesno stradaju i narodi i porodice i pojedinci.
  15. 1 point
    Nemamo. Ovo je molitva, da kojim slučajem zbog slabosti ne padneš i odstupiš od Boga, jer je to za Hrišćanina istinska smrt a ne telesno pogubljenje. I dajte mi neki novac što vas obrazujem đaba
  16. 1 point
    iz molitvenika "Уставши од сна, захваљујем Ти Света Тројице, што се због своје велике доброте и дуготрпељивости ниси разљутила на мене лењивог и грешног, нити ме погубила због безакоња мојих... Захваљујемо Ти што нас ниси погубио са безакоњима нашим, него си показао своје свагдашње човекољубље и подигао нас који смо спавали да славимо моћ Твоју..." izgleda da imamo Boga koji se ljuti i pogubljuje zbog bezakonja
  17. 1 point
    Meni bre nije jasno da Bog ubija po vaseljeni i briše gradove i gej parade, čoveče Božji smanji doživljaj.
  18. 1 point
    obi-wan

    Тема јасна из прве поруке

    https://scontent.fbeg5-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/21558641_896584910500300_1674797011415687687_n.jpg?oh=ba2021d98349e0dbbf8acc95f4e088d6&oe=5A57325E
  19. 1 point
  20. 1 point
    Milan Nikolic

    Na Zapadu se živi kao za vreme Tita

    Zanimljivo. Ali mislim da se ne moze sve tako jednostavno objasniti.
  21. 1 point
    Boksid i ekipa samo na drugoj strani žice. Halo....
  22. 1 point
  23. 1 point
    a sto je najgore stavio si likove koji ubijaju pedere
  24. 1 point
    Čovek nije realan
  25. 1 point
    Iulianus

    Vaše mišljenje o forumašu/forumašici :)

    Kad god je "vidim" u poslednje vreme, podseti(m/e) se na stih iz "Ode grčkoj urni" Džona Kitsa: "Znane su melodije drage, al` neznane još su draže".
  26. 1 point
    Vitez, Smrt i Đavo, Albreht Direr, 1513.
  27. 1 point
    мислим да није био до сад, чудно за ову тему ruke u molitvi
  28. 1 point
    GeniusAtWork

    Na Zapadu se živi kao za vreme Tita

    Стандард за време Тита је био углавном заснован на бесповратним кредитима које смо добијали због стратешки важног положаја у времену Хладног рата. Тачно је да смо живели доста боље од свих осталих комунистичких држава, привреда је радила, али стандард нам никад није био ни близу западног. А то време је оставило и доста тога ужасно лошег што нам и данас жестоко загорчава живот (ослањање на државу, партократија, корупција, итд.). Нажалост, пропустили смо прилику за нормалну транзицију које су извршиле остале комунистичке земље. Поубијали смо се као мајмуни. А пошто смо били пар копља испред њих, сад бисмо били вероватно изнад Пољске и Чешке, рецимо. Али ето, 2017. и ми смо дно Европе.
  29. 1 point
    Млађони

    Na Zapadu se živi kao za vreme Tita

    ma to se ljudi pecaju na onu pricu da na zapadu rade od jutra do mraka... gluposti jedna od onih prica koju gastabajteri pricaju kada dodju ovde da bi nam bilo lakse. Rade oni normalni 8 sati, ko i svako drugi, normalno radno vreme, neki rae i cetri ako hoce da zive skromnije... Price za sirotinju iz srbije... kao fora namaje ovde super....
  30. 1 point
    1John 3:11 Jer je ovo zapovest, koju čuste ispočetka, da ljubimo jedan drugog. 1John 3:12 Ne kao što Kain beše od nečastivog i zakla brata svog. I za koji ga uzrok zakla? Jer dela njegova behu zla, a brata mu pravedna.
  31. 1 point
    Ono kad čitam bonobo objašnjenja pederobranitelja
  32. 1 point
    Не капирам. Је ли поента што су ове изнад као женственије?
  33. 1 point
    Црквени раскол, (на грчком σχίσμα – схисма - шизма) представља нарушавање мира и јединства са Црквом због разлога који немају неке директне везе са исквареношћу истинског учења о догматима и Светим Тајнама, већ са неким обредним, календарским, дисциплинским или јурисдикцијским питањима. Оснивачи и следбеници неког расколничког покрета називају се једном речју - расколници. Мада се расколи појављују још од друге половине другога века (Монтанисти), у данашњем смислу реч раскол се среће први пут код св. Иполита Римског а поводом његовог сукоба и неслагања са Папом Калистом (217-222). Основни узрок разних раскола у Древној Цркви биле су последице недовољне оцрквљености појединаца или група, посебно у периоду гоњења, у временима цара Декија (расколи Новата и Фелицисима у Картагени, Новатиајна у Риму) и цара Диоклецијана (расколи Ираклија у Риму, Донатиста у Афричкој Цркви и Павлинов Антиохијски раскол). Озбиљна разногласја изазвало је и питање о Крштењу јеретика, као и питања о поретку примања у Цркву павших хришћана - који су се у време гоњења на неки начин јавно одрекли Христа. Позивајући се на учење једног од светих Кападокијаца, Владика Атанасије (Јефтић) пише: “Следујући великом оцу Цркве Христове, св. Василију Великоме, древни оци су расколницима називали оне хришћане који су се одвојили од Цркве из разлога неких излечивих (поправљивих) црквених питања. Јеретицима су древни оци Цркве називали оне који су се због искривљености њихових догмата сасвим одвојили и отуђили од саме православне вере па самим тим и Православне Цркве. Парасинагогама су се пак називале скупине (зборишта, сабрања, окупљања) које бивају од непокорних презвитера или Епископа, или од Црквено необразованог и неваспитаног народа, бунтовничког и револуционарног духа. На пример: Ако је неко изобличен у неком греху и одлучен од Црквене службе, па се није потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво тј. старешинство и свештену службу, те заједно са њим још неки одступе, оставивши Саборну Православну Цркву - то је онда парасинагога.» Упоређујући пак раскол са јересју, св. Јован Златоусти закључује да "раскол јесте не мање зло од јереси" а Св. Кипријан Картагенски учи: "Памтите, да оснивачи и руководиоци раскола, нарушавајући јединство Цркве, противдејствују Христу, и не само да Га други пут разапињу, већ раздиру Тело Христово, а то је тако тежак грех, да ни крв мученичка не може да га заглади". Епископ Оптат Милевитски (IV век) сматрао је раскол једним од највећих зала - већим од човекоубиства и идолопоклонства. Владика Атанасије (Јефтић) такође дивно и прецизно указује да је Свети Јован Златоусти, потврђујући речи св. Кипријана Картагинског, писао: “Ништа тако не разгневљује Бога као раздељивање Цркве. Ако и учинимо хиљаде добара, а сами смо ми они који комадају пуноћу Црквену, онда нећемо бити мање осуђени од оних који расецају тело (Христово). Јер оно (пробадање тела Христовог на Крсту - Јн. 19, 31-34), беше на корист васељене, иако није било с том намером, а ово (комадање тела Цркве расколима) ничега нема кориснога, него је велика штета. Ово не говоримо само предводницима (раскола), него и онима који им следују (=присталицама раскола). Један свети човек рекао је нешто што изгледа смело, али је ипак то рекао. Он рече: Ни крв мучеништва не може избрисати тај грех (раскола)!“ У своје време (II век), свети свештеномученик Иринеј Лионски је подучавао верне: "Христос ће судити онима који производе расколе, - не имајући љубави према Богу и бринући се више о сопственој (пролазној) користи, него ли о јединству Цркве, расецајући и разривајући велико и славно Тело Христово због маловажних и случајних узрока, рушећи га, све говорећи о миру, а производећи рат". (Пета књига против јереси, 4.7). По речима знаменитог канонисте Јована Зонаре (XII век), расколницима се називају они хришћани који по питањима хришћанске вере и догмата здраво расуђују али се по неким (недогматским) узроцима одвајају од Цркве и образују своја отцепљена расколничка зборишта. Сагласно добром зналцу Црквеног права, Епископу Далматинском Никодиму (Милашу), раскол образују они који "другачије мисле о неким Црквеним предметима и питањима, који међутим, лако могу бити примирени", ако се покају. По мишљењу св. Игњатија Брјанчанинова, расколом је дужно да се назове "нарушавање пуног јединства са Светом Црквом, но, са тачним чувањем истинитог учења о догматима и Тајнама". Наш велики савремени теолог и патролог, Епископ Атанасије (Јефтић) овако пак дефинише раскол: “Расколи и секте у историји Цркве биле су појаве које су повремено покушавале да разбију јединство Цркве, и да појединце или веће групе одвоје, одвоје од Њеног спасоносног Богочовечанског Тела, тј. од живе, око Христа и у Христу, духовне заједнице деце Божије. Основно зло раскола и секти било је увек: неосећање и неживљење, и зато нарушавање јединства Цркве као Богочовечанске заједнице наше са Христом и у Христу са Светом Тројицом и међусобно, благодаћу Духа Светога.” Руски доктор богословља и философ Александар Теодосјејев врло добро закључује када каже: "Расколници, проливајући крокодилске сузе по поводу "нарушавања" канона Цркве, на самом делу су уствари одавно под ноге бацили и згазили све каноне, зато што су изворни канони основани на вери у јединство Цркве; они (тј. канони) су ван Цркве непостојећи и бесмислени - као што не могу постојати државни закони без постојања саме државе. Нераскајани грех раскола је још страшнији од греха самоубиства, јер самоубица погубљује само себе а расколник и себе и друге, и стога је вечна судбина расколника тежа од судбине самоубица." Интересантно је да је знаменити руски свештеник Павле (Флоренски) говорио следеће: "Ја ћу пре предност дати томе да грешим у заједници са Црквом, него ли да се спасавам без Цркве". Овим је отац Павле (Флоренски) уствари хтео рећи да је само у Цркви спасење, и да човек који напушта Цркву уствари врши духовно самоубиство. Говорећи о погубности и лукавости раскола, Свети Кипријан Картагенски је истицао: "Потребно је чувати се не само јавне и очевидне обмане, него и такве која је прикривена истанчаним лукавством и препреденошћу, као вражије измишљотине и нове преваре: самим именом хришћанина, завести неопрезне. Он је измислио јереси и расколе да би срушио веру, искварио истину, разорио јединство. Онога кога ослепљеношћу не може задржати на старом путу, тога приводи у заблуду и саблажњава новим. Помућује људе из саме Цркве и наново распростире над њима нови мрак, тако да они, не придржавајући се Јеванђеља и не чувајући закон, ипак себе називају хришћанима, и блудећи по тами мисле да ходе у светлости. (Књига “О јединству Цркве”). Свети Кипријан Картагенски такође каже: "Може ли мислити онај ко се не придржава јединства Цркве, да он чува веру? Може ли се надати онај који се противи и поступа насупрот Цркве, да се он налази у Цркви, када блажени апостол Павле расуђујући о том предмету и указујући на тајну јединства, говори: "једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога; један Господ, једна вера, једно Крштење.” (Еф. 4, 4 – 6). Свештеномученик Климент, Епископ Римски, писао је Коринтским расколницима: "Ваше раздељење је многе развратило, многе бацило у униније, многе - у сумњу и све нас - у тугу, а смушеност ваша још увек се продужава", док свети свештеномученик Иларион (Тројицки) сведочи: "Црква је једна и само Она поседује сву пуноћу благодатних дарова Светога Духа. Ма ко, и ма каквим би начином неко отступио од Цркве - у раскол, у јерес, у самочино збориште, он губи причастност Благодати Божије; ми знамо, и убеђени смо у то, да отпадање у раскол, или јерес, или сектанство - јесте потпуна погибао и духовна смрт." Светитељ Филарет Московски је у XIX веку говорио и писао: "Православље и раскол су тако супростављени једно другоме, да су покровитељство и заштита Православља природно дужни ометати раскол; снисхођење пак ка расколу природно је дужно собом ометати Православље." По речима великог руског и свеправославног богослова двадесетог века, протојереја Георгија Флоровског “Црква је јединство. И сво постојање Њено је у том јединству и сједињености, са Христом и у Христу. Јер смо се сви ми једним Духом крстили у једно тело (1 Кор. 12;13). А праобраз тог јединства је Тројична Јединосуштност. Мера тог јединства је саборност, када се непроницљивост личних сазнања умекшава и чак скида у савршеном јединомислију и једнодушности, и код мноштва верујућих бива једно срце и једна душа (Дел. Апост. 4;32). Раскол, напротив, јесте осамљивање, издвајање, губљење и одрицање саборности. Дух раскола је директна супротност саборности.” Међутим, разговору са браћом и сестрама који се налазе у расколу, саветовао је отац Георгије Флоровски, ми требамо приступати у Духу љубави и сапатње, јер по речима св. Григорија Богослова: “ми не тежимо победи, већ повратку браће, због чијег се одвајања кидамо”. У Руској Православној Цркви појавио се у другој половини XVII века тзв. раскол руских Старообредника, који је у великој мери преодољен оснивањем парохија тзв. Јединоверника у XIX веку. Овај раскол су у XVII веку јавио због противљења мањинских делова руског свештенства, монаштва и верног народа, реформама Московског Патријарха Никона; реформама које су уследиле због одређених обредних неуједначености Руске са осталим Православним Помесним Црквама тог времена (питање начина осењивања крсним знамењем -двопрстно или тропрстно, смера Литије око храма, двоструког или троструког читања - Алилуија и слично). Такође, у Руској Цркви се током XX века појавио тзв. Обновљенски раскол, али је брзо превазиђен и зацељен. У Руској Православној Цркви, после демократских промена и распада СССР-а, у Украјини се појавио тзв. Украјински раскол, који ни до данас није преодољен. У Грчкој Цркви се од средине тридесетих година XX века појавио тзв. раскол Старокалендараца, који су неразумно и без икаквих озбиљних разлога прекинули Црквено општење са новокалендарским Епископима, свештеницима и верницима у Грчкој. Како то обично бива када се неко одвоји од Једног спасоносног Саборног Тела Христове Цркве Православне, две основне расколничке грчке старокалендарске фракције, Матејевци и Флоринци, у последњих 80 година су се још више разделили на десетине мањих или већих расколничких група и парасинагога, које се међусобно непрестано свађају, учестало анатемишу и стално сукобљавају, делећи се на све више и више самозваних - Истинитих Православних Цркава. У Српској Православној Цркви, после Другог светског рата појавио се 1963. године тзв. Амерички раскол који је у највећој мери преодољен 1991. године залагањем и светим молитвама блаженоупокојеног и светог Патријарха Српског Г. Павла и целог епископата СПЦ. Такође у време комунизма, тачније 1967. године, по налогу ондашњих комунистичких власти, а по слабости и сујети малобројног дела јерархије у Југословенској Социјалистичкој Републици Македонији, никао је и тзв. Македонски раскол, који ни до данас није превазиђен. У последњих двадесетак година, на телу СПЦ појавила су се још два раскола и то: Деведесетих година предходног века, тзв. Акакијев старокалендарски раскол, који броји само неколико стотина ревнитеља не по разуму, и раскол бившег епископа Артемија који броји неколико хиљада духовно ојађених и преварених људи. Овај раскол, или тачније парасинагога, по њему носи назив Артемијев раскол или Артемијева парасинагога, мада се тачније ипак може назвати - Маркова парасинагога, јер је у међувремену због многобројних канонских прекршаја и упорности у непокајању, бивши владика Артемије рашчињен, враћен у ред мирјана са именом Марко, а на крају и избачен из Православне Цркве Христове. Оба ова душепогубна и трагична раскола су и данас присутни, мада је Артемијев раскол далеко бројнији од Акакијевог, па самим тим и трагичнији за српски народ и све присталице раскола који су се неразумно и непромишљено одвојили од јединоспасоносног Црквеног јединства. Прави и истински путоказ, свој у раскол залуталој браћи и сестрама, чини нам се да је дао владика Атанасије (Јефтић) написавши: “Зато је, по речима и делима, тј. по живом Предању свагда присутних Светих Апостола и Светих Отаца у живој Цркви Живога Христа, потребно стећи дар Духа Светога, као што га има Црква Божија, за "разликовање духова" (1Кор. 12.10), те расколницима не треба олако веровати, јер, по речи Божијој, "не треба веровати свакоме духу, него испитивати духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изашли у свет" (1Јн. 4, 1), и зато треба "благодаћу утврђивати срца" и "подвигом извежбавати осећања за разликовање добра и зла", и тако - лично молитвено и литургијски саборно - "сећати се својих Учитеља (=Апостола и Отаца), који нам проповедаше Реч Божију, и гледати на свршетак њиховог светог живота, те подражавати веру њихову" (=Православну), у којој је "Исус Христос Исти: јуче, данас, и довека" (Јевр. 5. 14; 13; 7-9), те тако, "укорењени и утемељени у љубави са свима Светима" - "знати како живети и понашати се у Дому Божијем, који је Цркава Бога Живога, Стуб и Тврђава Истине", у којој је "исповедана (=доживљавана) Велика Тајна побожности: Бог се јави у Телу", јави се као Христос Богочовек у Цркви и као Црква (Еф. 3, 18; 1Тим. 3, 15-16). приредио за Поуке.орг: игуман Петар (Драгојловић), Манастир св. Архангела Гаврила - Пиносава, 19/6 септембар, 2017. г. Извори: 1. Епископ Атанасије (јефтић), Умировљени Захумско-херцеговачки, Заблуде расколника тзв “старокалендараца”, Манастир Жича, Манастир Острог, Београд 2004. 2. https://azbyka.ru/raskol-cerkovnyj 3. https://azbyka.ru/o-granicax-cerkvi
  34. 1 point
    У БАЧУ ПРОСЛАВЉЕН ПАТРОН ЕПАРХИЈЕ БАЧКЕ У древном граду Бачу по којем је регија Бачка добила име, прослављен је литургијски спомен Чуда које је Свети архистратиг Михаило учинио у граду Хони (Колоси), у Фригији. Заједничка молитва све пуноте наше Епархије, 19. септембра 2017. године, служена је у храму светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова. Светом архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ будимски г. Лукијан, уз саслужење Преосвећене господе Епископа: банатског Никанора, бачког Иринеја, врањског Пахомија, шумадијског Јована и умировљеног Филарета, архимандрита Исихија, настојатеља Светоархангелске обитељи, свештенства наше и других епархија Српске Православне Цркве. После прочитаног одељка из светог Јеванђеља, присутнима се обратио Владика Никанор, честитавши Патрон домаћину, Епископу Иринеју, монаштву, свештенству и верном народу свих парохија Епархије бачке. Свето Писмо нам говори о многим примерима где су свети анђели Божји учествовали у домостроју спасења рода људског. Свети анђели су, саопштавајући вољу Божју, ослобађали нас од онога што је најопасније за човека, од греха, навео је Епископ банатски. Истакавши да нема веће радости за Бога него кад љубав и благодат подели са народом Његовим, Владика је казао да се зато морамо потрудити да будемо са Богом, у Царству Божјем. Нарочито данас, када народ у Србији и у целом свету трпи искушења која је могуће победити једино молитвом. Ми, браћо и сестре, да учинимо оно што можемо и колико можемо, а све остало што нам буде требало и ако нам буде требало, надоместиће Бог, поручио је Епископ Никанор на сабрању у Бачу. По завршетку евхаристијског славља, присутнима се обратио и Владика Иринеј, поздравивши све Архијереје, захваливши им што су дошли да учествују у прослави, и честитајући славу својој браћи и саслужитељима свештеницима, ђаконима и целокупном народу Божјем у Епархији бачкој. Сви ми и ви као верници, као народ Божји, јесмо саслужитељи једни са другима, али и много више од тога ˗ саслужитељи једином и вечном Првосвештенику Цркве, Господу Христу, Богочовеку. Нико ту није пасивни посматрач или потрошач нечега што му се са стране даје, а у чему он није учествовао. Сви заједно смо једно тело, богочовечанско тело Христово, једна душа коју оживљава Дух Свети, који и установљује читаво устројство Цркве на земљи, и један Дом Оца Небескога у којем смо сви деца Божја, а међусобно браћа и сестре, рекао је Епископ Иринеј, нагласивши да свако има свој дар, своје дужности и своје место у Цркви. Владика је позвао да увек активно и одговорно учествујемо у животу Цркве, да свугде и у свакој прилици сведочимо своју веру, која је данас изложена клеветама, нападима и другим искушењима. Ако имамо љубав према Богу и искрену веру у Господа, и ако једни друге доживљавамо као живе удове једног, недељивог Тела, онда никаква искушења и олујни ветрови споља, нити икаква напаст изнутра, не може нас поколебати, поручио је Епископ бачки Иринеј. Владика је поменуо и трагични догађај у селу Вајска, у општини Бач, где је троје малолетне деце страдало у пожару, и позвао све који су у прилици, да преживелима из те породице помогну како молитвено, тако и на делу. На дан прославе Патрона Епархије бачке, господину Мирку Новковићу, црквењаку из Руменке, уручено је високо одликовање – орден Светога Саве трећег степена, за животом показану љубав према светој Цркви, истрајно сведочење Христа, као и за вишедеценијско ревносно обављање црквењачке службе при храму Божјем. Данашњу молитвену радост одржану у Бачу увеличао је својим појањем хор Свети Јован Дамаскин, предвођен јерођаконом Јеротејем, сабратом манастира Светих архангела у Ковиљу. Оваквим саборовањем Архијереја, свештенства и вернога народа, свети архангел Михаило – заступник наше епархије пред Богом, прославља се, у овај дан, од 1971. године. ФОТО АЛБУМ
  35. 1 point
    Vas dvojica da napravite stranku "ISLAM FOREVER" posto niste u stanju ni da samo prodjete pored neke teme a da je ne pretvorite momentalno u svoj politicki manifest mrznje prema muslimanima Auror: Ej mladjo, koju je bese juce temu otvorio Rakic? Mladja: Ne znam, valjda neku o legurama poluosovina rotora helikoptera... Auror: odlicno, idem da im objasnim da helikopteri ne bi ni postojali da muslimani kojim slucjaem vladaju svemirom. Mladja: jbt koj si ti genije! Auror: ne, ne ti si genije: Mladja: ne, ne ti si genije Auror: ne ti si Mladja: ne ti si Auror: Dobro! Ajde idemo na tu temu Mladja: Ajde Auror: TI prvi Mladja: ne, ne ti prvi... Auror: Ti prvi Mladja: Aj u isto vreme! Auror: Aj! Mladja: 3..2..1..! Auror: Nisi otiso!!! Mladja: ti prvi! Auror: ne, ne ... ti... Mladja: A kako ces da im to objasnis! Auror: okacicu jedan video iz kompa Mladja: ne moze iz kompa mnogo je veliki fajl Auror: ima resenja! Mladja: Koje? Auror: ZIP FAJL! Mladja: ZIP FAJL!
  36. 1 point
    udahni duboko, progutaj ponos i slusaj sta ti VSB prica jer ti prica pametne stvari.
  37. 1 point
  38. 1 point
  39. 1 point
  40. 1 point
  41. 1 point
    Nešto nemam ideju ni kako bi izgledao taj dijalog... Verovatno bi se svelo na to da ih AV ubedi da ne izjavljuju ništa oko toga i da mu ne prave štetu, što se da zaključiti i iz onoga što se moglo čuti od ministarke.
  42. 1 point
    А исцелитељска моћ турбана? Где бих то мохгао да нађем?
  43. 1 point
  44. 1 point
  45. 1 point
  46. 1 point
    Блог је доступан на следећој адреси: РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  47. 1 point
  48. 1 point
    Главни мормонски храм Салт Лејк Сити. Сад ме зовите Хаџи-Гризли...
  49. 1 point
    Данче*

    Vaše mišljenje o forumašu/forumašici :)

    Човек великог срца, прави хришћанин на делу. Знам зашто ово говорим, није напамет! Снежана.
  50. 1 point
    увек ме разоружа његова велика љубав према Сину Божијем Данијела?
×